Hvala vama.
Reč ima ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodin Nemanja Starović. Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, posebno mi je zadovoljstvo što imam priliku da vam se danas obratim ovde u velikoj sali doma Narodne skupštine, na istom mestu gde smo pre tačno nedelju dana svi mi svedočili veoma ružnim i nemilim scenama organizovanog nasilja koje su sprovodili oni u pokušaju da unize Narodnu skupštinu, a jedino što su postigli jeste da su pokazali čitavom narodu Srbije svoje pravo lice i unizili su sebe same.
Nažalost, tada su teže povređene tri narodne poslanice, Jasmina Obradović, Jasmina Karanac i Sonja Ilić, a koliko čujemo, ukupno 24 narodnih poslanika je pretrpelo povrede određene vrste. Svi mi koji smo tada bili prisutni ovde, nagutali smo se i suzavca i dimnih bombi i svega ostalog, ali smo osećajući odgovornost prema građanima ili narodnim poslanicima koji su nas birali, ostali na svom radnom mestu i u službi našeg naroda.
Činjenica da nedelju dana kasnije ovde svi zajedno razgovaramo o važnim zakonskim predlozima jeste najbolji dokaz za to da je demokratija u Srbiji jača od svakog nasilja, od svakog nasrtaja i rušilačkih poriva onih koji nameravaju da je sruše. Demokratija u Srbiji je jača od svega toga, demokratija u Srbiji je pobedila i pobediće svaki put.
Na početku današnjeg zasedanja prvi potpredsednik Vlade, gospodin Siniša Mali, govorio je o predlozima zakona ratifikacije međunarodnih sporazuma koji su na dnevnom redu i koji su veoma važni, jer se njihovom ratifikacijom stvaraju preduslovi za dalji privredni razvoj Srbije. Istakao je tom prilikom nešto čega se uvek valja podsetiti, a to je da je naša zemlja uprkos veoma, veoma teškim i nezahvalnim okolnostima, ipak uspela da u 2024. godini bude druga najbrža rastuća privreda u Evropi. Stvorili smo dakle ozbiljnim i napornim radom pretpostavke da to budemo i ove godine, možda čak i prvi po tom kriterijumu, da nismo pak u prethodnim mesecima pretrpeli ozbiljne udare na državu stabilnost.
Pričaćemo svakako, kao što i pričamo o svemu tome, ali bih pre toga istakao jednu važnu stvar. Naime, naša politika privrednog razvoja nikada nije vođena uštrb onih koji predstavljaju ugrožene grupe i koji su najslabijeg materijalnog stanja. Upravo suprotno. Uvek smo se trudili da posvetimo pažnju onima kojima je ta pažnja najpotrebnija i dovoljno je samo da iznesem podatak kada govorimo o toj veoma uspešnoj prethodnoj 2024. godini da je za isplate prava korisnika iz oblasti socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite i zaštite porodice i dece od planiranih 177,4 milijarde dinara izvršeno, odnosno isplaćeno 177,2 milijarde, što je 99,9% od planiranih sredstava, odnosno ako je nekome lakše, govorim od preko milijardu i po evra koje su isplaćene upravo za prava ovih korisnika.
I ne samo to, kada govorimo i prethodnoj i o početku ove godine nikada isplata tih prava našim korisnicima nije kasnila nijedan jedini dan u odnosu na one rokove koji su zakonom i drugim propisima predviđeni. Uz sve to, prethodnog meseca, u februaru 2025. godine, mi smo sva ova prava iz oblasti socijalne zaštite, boračko-invalidske zaštite, zaštite porodice i dece isplatili nedelju dana ranije, uz pomoć i podršku Narodne banke, Poštanske štedionice, kako bismo omogućili svim našim korisnicima prava da i spremnije, dostojanstvenije dočekaju Sretenje, Dan državnosti, naš najveći državni praznik.
Želim da prosto kažem da i bez obzira na sve poteškoće sa kojima se susrećemo da će upravo realizacija svih ovih prava koje sam naveo biti nastavljena na upravo takav način i u mesecima koji su pred nama.
No, ono zbog čega sam posebno i zadovoljan, pa ako mi dozvolite i ponosan, jeste činjenica da smo svih ovih prethodnih meseci bili zaista maksimalno posvećeni procesu socijalnog dijaloga. Nema tog socijalnog partnera sa kojima kao predstavnici Vlade Srbije nismo razgovarali u vremenu koje je iza nas i zbog toga smo negde, čini mi se, leta prošle godine i dostigli nešto što predstavlja, usudiću se da kažem, Sveti gral socijalnog dijaloga, a to je konsenzualna odluka svih socijalnih partnera o visini minimalne zarade u Srbiji za 2025. godinu. Taj Sveti gral nam je prethodnih godina izmicao.
Sada smo uspeli da ga dosegnemo i konsenzusom, dakle, i Vlade Srbije i Unije poslodavaca Srbije, ali i Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost mi smo utvrdili minimalnu cenu rada za 2025. godinu koja je stupila za snagu i koja je, kada govorimo o ceni radnog sata, povećana sa 281 na 308 dinara. Dakle, za čitavih 13,7%. Pritom, država je pokazala i tu vrstu odgovornosti prema našoj privredi time što je na teret budžetskih prihoda zapravo prihvatila najveći deo ovog povećanja zarade jer je naoporezivi deo zarade sa prethodnih 25.000 dinara povećan na 28.423 dinara. Mislim da je to zapravo najbolji rezultat i najočigledniji primer čemu socijalni dijalog vodi, čemu doprinosi.
Zbog toga sam, kada govorimo o tome, negde i zabrinut, što se jedan od udara na našu državu, koji se pak sprovodi protekla četiri i po meseca, upravo sprovodi na taj način što se udara na osnovne temelje i osnovne principe socijalnog dijaloga. Možda najbolji primer za to jeste sve ono što se dešava u našim školama, u resoru obrazovanja za koje smo svi mi, dakle, lično, porodično kao građani zainteresovani.
Podsetio bih vas na to da su četiri reprezentativna sindikata u oblasti obrazovanja veoma mukotrpno punih devet meseci razgovarali i sa Ministarstvom prosvete, sa Vladom Srbije, borili se, dakle, za sve one stvari koje spadaju u segment socijalno-ekonomskih prava, borili se za to da im se povećaju zarade. Nakon teških i mukotrpnih razgovora i pregovara dobili su nešto o čemu se na početku tog procesa, siguran sam, niko od njih nije realistično ni nadao, a to je povećanje zarade od čak 31% za 13 meseci, dakle za godinu dana i jedan mesec.
Šta se dešava nakon svega toga? Mi imao neku grupu nesumnjivo politički motivisanih radnika u obrazovanju, dakle nastavnika i profesora, koji kažu da ih sve to ne zanima i da oni idu u obustavu, u nezakonitu obustavu nastave u određenom broju škola u Srbiji. Nezakonitu obustavu jer je u resoru obrazovanja, kao i u nekim drugim resorima, našim zakonima propisan minimum procesa rada.
Šta dobijamo kao rezultat? Pa, imamo to da i dan danas imamo nekoliko desetina, čini mi se osamdesetak, osnovnih i srednjih škola u Srbiji, što je oko 5% od ukupnog broja osnovnih i srednjih škola, u kojima se i dalje sprovodi ta nezakonita obustava nastave, gde je đacima, dakle govorimo o učenicima osnovnih i srednjih škola, uskraćeno Ustavom zagarantovano pravo na obrazovanje.
Nažalost, to podržava i jedan deo profesora, jedan deo ne samo profesora već i roditelja koji su očigledno takođe politički motivisani, ali toliko politički ostrašćeni da su spremni da žrtvuju obrazovanje sopstvene dece, da su očigledno spremni na to da se ugrozi odvijanje školske godine, da su spremni na to da im možda deca i ponavljaju školsku godinu ili razred, a sve zbog sopstvene političke ostrašćenosti.
Jako je dobro to što se stvari polako pomeraju u dobrom pravcu, što imamo sve veći broj škola koje se vraćaju bilo u zakoniti vid štrajka sa skraćenim časovima ili u potpunu normalizaciju rada. Takođe svedočimo činjenici da imamo i sve veći broj roditelja naše školske dece koji su spremni da se aktivno založe za to da se proces obrazovanja normalizuje.
Juče smo upravo u Novom Sadu imali prilike da vidimo okupljanje preko 700 roditelja ispred Osnovne škole „Miloš Crnjanski“ koji su želeli da podrže upravo one nastavnike koji žele da rade, koji žele da pruže ono što su dužni da pruže našoj deci i što predstavlja ne samo njihov posao, već i njihovo životno opredeljenje i životni poziv.
No svejedno, poslednjih sednica se suočavamo sa velikim pritiscima koje deo opozicije ili pak, da kažem, oni koji pokušavaju da u Srbiji sprovedu nekakvu revoluciju sprovode prema svetu rada, pre svega prema sindikatima u pokušajima da ih pozovu na nekakav generalni štrajk.
Naravno da to u potpunosti dezavuiše one osnovne principe i postupale socijalnog dijaloga, dezavuiše i samu ulogu sindikata, jer kada govorimo o štrajku kao takvom on predstavlja legitimni, ali svakako krajnji oblik sindikalne borbe ili borbe za socijalno-ekonomska prava. Da bi neko mogao da pozove ili da organizuje generalni štrajk, dakle po popriličnom preseku sistema, za to moraju postojati nekakvi razlozi. Ili da govorimo o jednom opštem nezadovoljstvu socijalno-ekonomskim položajem ili pak o izraženom nezadovoljstvu u određenoj grani koja povlači pak solidarnost svih ostalih.
Naravno da o tome nema reči i da se radi o pokušaju jedne brutalne politizacije, a kako i može da bude reči kada u Srbiji zapravo nema socijalnog nezadovoljstva. To ne znači da svi ljudi u Srbiji žive dobro, da žive onako kako zaslužuju, ali ono čime mi možemo da se bavimo, pa možemo da se bavimo brojkama. Možemo da se bavimo onim objektivnim podacima koji nedvosmisleno govore da se u Srbiji danas živi bolje neko ikada. To nije popularno reći, ali ako sagledamo, dakle, samo podatke o prosečnim platama, o minimalnim zaradama, one su veoma jasne i, ponavljam, nedvosmislene.
Prosečna zarada u Republici Srbiji za 2024. godinu iznosila je 98.143 dinara. poslednja prosečna zarada u 2024. godini, zarada za decembar mesec je iznosila 108.312 dinara. Kako je to izgledalo pre samo deset godina, 2014. godine prosečna zarada je bila 44.530 dinara. Dakle, za svega 10 godina plate u Srbiji su dva i po puta veće nego što su tada bile.
Kada govorimo o minimalnoj zaradi, o čemu sam pričao, istakao kao vrhunsko dostignuće taj konsenzus koji je uspostavljen oko minimalne cene rada. U 2025. godini minimalna cena rada iznosi 308 dinara, što znači kada govorimo o prosečnom mesecu sa 174 radna sata to je iznos od 53.592 dinara. U martu 2012. godine, dakle, neposredno pre ovih ključnih i suštinskih političkih promena kada sa vlasti oterani oni koji su uništili srpsku privredu i ostavili poraznu sliku socijalno-ekonomskog stanja u našoj državi i društvu, minimalna cena rada je bila 102 dinara, što je značilo za prosečni mesec sa 174 radna sata svega 17.748 dinara. dakle, u to vreme 17.748, danas 53.592 dinara.
Jasno je da su upravo stoga neuspeli svi ti pokušaji poziva na nekakav socijalni bunt i zato je i čudna ova revolucija u pokušaju koja se danas u Srbiji nesumnjivo odvija. Čemu mi to svedočimo protekla četiri i po meseca? Nemam nikakve dileme o tome da se radi o pokušaju sprovođenja nekakve obojene revolucije. Iskorišćen je kao povod jedan zaista šokantan i tragičan događaj, jedna velika tragedija koja se desila u mom rodnom Novom Sadu 1. novembra prethodne godine i sasvim razumljivo je i očekivano, takav događaj je proizveo šok u našem narodu. Prvi skupovi koji su tim povodom organizovani imali su neku vrstu komemorativnog karaktera.
Dakle, saosećanje, pre svega sa porodicama žrtava, pijetet prema žrtvama, karakterisalo ih je i to ćutanje, paljenje sveća i sve što takve manifestacije prati.
No, malo je vremena prošlo, a da su ti skupovi i protesti poprimili potpuno drugačiji karakter, pa smo počeli da svedočimo nekakvim zabavama, žurkama, festivalima, sami su govorili o tome, sa muzikom, sa hranom, okretanjem prasića i svega ostalog, da bi sada u nekoj trećoj fazi, kada su i brojevi počeli da opadaju, broj ljudi koji se na te skupove odaziva, da bi ti skupovi poprimili karakter čistog nepatvorenog nasilja. To je, nažalost, ono čemu smo svedočili pre nedelju dana, ovde u velikoj sali Doma Narodne skupštine, i to je, nažalost, ono čemu svedočimo prethodnih dana i na ulicama Srbije.
Kakva je bila reakcija naše države na sve to? Veoma strpeljiva, veoma suzdržana i nije korišćen represivni aparat države, čak ni onda kada su državni organi na to imali nesumnjivo zakonsko pravo, čak ni onda kada su po mišljenju mnogih građana i postojale objektivne potrebe za tako nečim.
Na stotine i stotine neprijavljenih, samim tim nezakonitih skupova se održavalo u Beogradu, Novom Sadu, drugim gradovima i mestima po Srbiji, i svi ti skupovi su bili ne samo nezakoniti, već i po definiciji, po realnom stanju, apsolutno nebezbedni. Svaki od tih skupova, kada govorimo o neprijavljenim blokadama saobraćajnica, predstavljao je i predstavlja oblik ugrožavanja bezbednosti građana.
Šta je radila srpska policija? Ja im skidam kapu, divim se našim pripadnicima policije, trudili su se da sačuvaju živote, da sačuvaju bezbednost i onih koji te nezakonite blokade organizuju, ali i svih drugih građana Srbije.
Napravio bih samo jednu komparaciju, a to je prisetimo se protesta „žutih prsluka“ u Francuskoj, te 2019. godine. Tada je upravo na nezakonitim blokadama, koje su, po definiciji, nebezbedne situacije, poginulo 11 građana Francuske. I Bogu hvala i hvala srpskoj policiji da u Srbiji na nezakonitim blokadama niko nije stradao, verujem, ubeđen sam i Boga molim da se to ne desi.
Međutim, isto tako verujem da niko od onih koji pokušavaju sprovođenje te nekakve čudne revolucije u Srbiji, ne bi trebalo da pomisli da ta trpeljivost i ta suzdržanost državnog aparata znači da su im širom otvorena vrata da sprovođenjem nasilja svoje namere sprovedu u delo. To se ne može i to se neće desiti, jer kao što smo videli da ni nasilje ovde u Domu Narodne skupštine nije ugrozilo i nije zaustavilo srpsku demokratiju, tako neće ni nasilje koje oni očigledno planiraju da sprovedu za nekoliko dana ovde na ulicama Beograda. Sve ono što govorimo, na šta ukazujemo jeste sa idejom da ih možda odvratimo od tih suludih namera koje imaju, mada sumnjam da će to, nažalost, biti slučaj.
Ono što je potrebno, to je da čitavoj javnosti Srbije zapravo potvrdimo da je Srbija zrelo demokratsko, konsolidovano društvo, da o tome ko će snositi odgovornost za funkcije vlasti u Srbiji, da o tome odlučuju isključivo građani Srbije i niko drugi, isključivo na slobodnim demokratskim izborima i nikako drugačije. To je azbuka demokratije, to je osnova državnog suvereniteta, za to su se naši slavni preci borili i ginuli, mi to moramo očuvati i predati našim potomcima.
S tim u vidu, uz još jedan apel, pre svega na naše mlade ljude, na naše studente, na krilima čijeg generacijskog bunta i želje za nekakvim još boljim i pravednijim društvom, neki žele i pokušavaju da sprovedu nasilnu promenu vlasti, zapravo njima da naprave jasan i još jasniji otklon od svih njih, da ne dozvole da se njihovi protesti koriste kao platforma za sprovođenje revolucije. U isto vreme želim da uverim onu većinsku javnost Srbije da nikakve revolucije biti neće, da će Srbija pobediti. Mi koji sedimo u ovim klupama, ma koliko to bilo još dve, tri ili četiri sedmice, svaki gram svoje energije uložićemo da radimo na polzu naše otadžbine, u interesu svih građana Srbije, a na koncu, Srbija će pobediti.
Slava Gospodu! Živela Srbija!

Hvala, gospodine ministre.
Ministar za brigu o porodici i demografiju gospođa Đurđević Stamenkovski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, uvažene kolege ministri, uspeli smo da proteklih godinu dana vratimo porodicu kao temu i da uz velike podsticaje koje država izdvaja pomognemo da se, ako ništa drugo, za početak u prvom koraku zaustavi strmoglavi pad nataliteta, jer je naša zemlja, nažalost, kao i deo čitavog evropskog kontinenta suočena sa demografskom zimom.
Sve ove mere koje smo danas predvideli svoje pune rezultate pokazaće tek u vremenu pred nama. Važno je da u tome istrajemo i da shvatimo da ova tema nalaže pozornost, angažman i koordinaciju svih institucija, svih resora i naravno ne samo u okviru Vlade Republike Srbije, već i u saradnji sa lokalnim samoupravama i svim drugim organima i ustanovama.
Podsetiću da je prvi zakon koji je izmenjen u ovom sazivu bio Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, kada smo uvećali roditeljski dodatak. Zahvaljujem narodnim poslanicima koji su ubedljivom većinom glasali za to da porodilje danas u Srbiji primaju najveći roditeljski dodatak ne samo na Balkanu, već i u čitavoj jugoistočnoj Evropi.
Jedan deo narodnih poslanika koji danas nije prisutan u sali nije smatrao da tada treba da podrži ovo povećanje, što je bio nagoveštaj da će oni nastaviti sa licemerjem i da neće biti objektivni, odgovorni, niti će uvažiti potrebu da zajednički ostvarujemo državne i nacionalne interese, jer im je politikanstvo očito iznad Srbije.
Kao veliki rezultat populacione politike Republike Srbije, podsetiću na meru za dodelu subvencija za kupovinu prve nekretnine za bračne parove. Ukratko ću vas samo izvestiti da je u prethodnoj godini dodeljeno preko 400 subvencija, 20% od ukupne vrednosti nekretnine, a ove godine, Bože zdravlja i mira, pre svega, u našoj zemlji, očekujemo da će broj subvencija za stanove biti tri puta veći nego u prethodnoj 2024. godini. Kada kažem tri puta veći, to je projekcija koja nije optimistična i nije previše ambiciozna. Ona je realna i najmanje će biti tri puta više dodeljenih subvencija nego u 2024. godini.
Uspeli smo da za sedam dana u prethodnom mesecu osnujemo više od stotinu saveta za porodicu i demografiju, koji deluju pri lokalnim samoupravama, jer želimo na taj način da podstaknemo lokalne samouprave da se adekvatnije posvete pitanju porodice i demografije, jer smo uočili, potpuno realno i objektivno, da postoje lokalne samouprave koje fantastično rade kada je populaciona politika u pitanju, a postoje lokalne samouprave koje još uvek nisu shvatile koliko je važno da porodicu stave na dnevni red.
Želimo da koordinacijom sa savetima pri lokalnim samoupravama za porodicu i demografiju pomognemo da ljudi na terenu imaju pravovremene informacije. Dakle, ne može se desiti situacija da majka, porodilja dođe na šalter u lokalnoj samoupravi, pita kako može da ostvari pravo na subvenciju, ne samo Ministarstva za brigu o porodici, već i Ministarstva za brigu o selu, Ministarstva privrede i drugih resora koji su posvećeni u svom radu podršci porodici, a da nemaju adekvatnu informaciju ili da službenici nisu dovoljno upoznati sa tim.
Dakle, želimo da obučimo kadar koji će biti u službi porodici, majkama, očevima i deci.
Dragocena je vest i jako mi je žao što to nije adekvatno odjeknulo u javnosti zbog celokupne atmosfere u kojoj danas radimo. Najava predsednika da će Srbija osnovati alimentacioni fond.
Alimentacioni fond je sigurnost za samohrane roditelje, za njihovu dečicu, ali i utočište za sve one koji ne smeju biti žrtva nesavesnog postupanja neodgovornog roditelja i mislim da je to prava mera kojom država pokazuje na koji način želi da zaštiti decu, samohrane roditelje i da stane na put onima koji ne ispunjavaju svoje roditeljske dužnosti.
Zakon o alimentacionom fondu, verujem da će se uskori naći pred narodnim poslanicima i sudeći po reakcijama samohranih roditelja širom Srbije, on nailazi na veliku podršku i pružiće sigurnost mnogim porodicama širom Srbije.
Poštovani narodni poslanici mnogo bih bila danas srećnija da vam predočim šta smo sve radili tokom ovih 11 meseci. Obilazili smo lokalne samouprave, obnavljali vrtiće, gradili terene, igrališta za decu, rekonstruisali škole, opremali domove zdravlja, trudili se da pravimo lokalne samouprave po meri porodice i da svaka varoš u Srbiji bude mesto u kom je porodica na prvom mestu. Ali kada je država na udaru želim da akcenat današnjeg izlaganja bude posvećen upravo tim aspektima.
Na delu je pokušaj ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, na delu je pokušaj nečega što smo mi već imali priliku da vidimo. Međutim, nažalost, danas na ovim blokadama učestvuju i one generacije koje se ne sećaju šta znači izgubiti državu, šta znači kada se sprovede obojena revolucija i šta znači kada vas izigraju oni koji vas huškaju da idete u prve redove dok zakulisnim radnjama prebrojavaju na stotine miliona evra koje su dobili iz inostranstva da bi sproveli prevrat, preuzeli državu i potom je rasprodali i predali u bescenje.
Godine 1999. i 2000. godine naša zemlja je, dakle godinu dana uzastopno, upisala se u istoriju kao jedina država u kojoj je za godinu dana sprovedena prva vojna, a potom i politička intervencija. I sve ono što nije uspeo da učini tokom 1999. godine NATO nije uspeo da učini tokom 1999. godine učinili su oni 2000. godine, jer su došli kao politička pešadija spremna da proda i rođenu majku. Oni su znali da moraju tada da vrate dug onima koji su ih na vlast doveli i vi znate da ove ocene nisu paušalne, kasnije se u svim izveštajima govorilo o tome koliko je novca dobila radio „Slobodna Evropa“, koliko je novca dobio Otpor, koliko je materijala štampanog prosledio i izručio „Dojče vele“?
Ko su sve bili finansijeri svih revolucionara koji su se kasnije i hvalili i dičili kako su novac donosili da unište Srbiju. Za šaku dolara uništili su na stotine hiljada porodica u Srbiji. Ljudi su ostajali bez parčeta hleba za stolom, bez prilike da prehrane svoju porodicu.
O političkim posledicama, o posledicama po našu privredu, po privredne gigante, posledicama po naše institucije, po našu vojsku koju su želeli da pretvore u lovačko društvo, po našu policiju koju su želeli da umore i slome, po naše bezbednosne snage koje su želele da razoružaju i da ih liše i znanja i informacija, i da ih pretvore u svoje produžene ruke i uslužne servise.
O posledicama po našu nacionalnu politiku, po identitetska pitanja, da ne govorim o KiM, da ne govorim o Crnog Gori, i o odnosu prema Republici Srpskoj.
Poštovani građani Srbije, znam koliko ste zabrinuti zbog onoga što se dešava u Republici Srpskoj.
Sud BiH, nije Dejtonska institucija, a podsetiću kada je osnovan, posle 2000. godine, kada je Pedi Ešdaun, kao visoki predstavnik naredio njegovo osnivanje, dok su tada u Beogradu ćutali, tadašnje vlasti su o tome ćutale, slovo jedno nisu potrošile da upozore, iako je to bila naša obaveza, ne samo moralna, već i formalno pravna i politička, jer je Srbija garant Dejtonskog mirovnog ugovora i znali su da će taj sud postati inkvizitorski, znali su da će biti politički instrument za obračun sa srpskim narodom i sa njegovim političkim prvacima i predstavnicima, i znali su da će isključivo služiti za to da se Srbima dodeljuje na stotine i stotine godina robije, znali su da od toga prave mali kazamat Haškog tribunala ovde na Balkanu, ali nisu tada smatrali da postoji potreba, da to osude, niti da zaštite našu braću i sestre sa te strane Drine.
Danas Srbija uprkos svim izazovima, uprkos tome što trpi udarce i spolja i iznutra, ima snage i smelosti da stane uz Banja Luku, ima hrabrosti da poruči da će se pred svim međunarodnim instancama boriti da se očuva slovo Dejtona, boriti da se očuva politička samostalnost Republike Srpske.
Ništa manje i ništa više od onoga što nam pripada, od onoga za šta su se borili naši preci, od onoga za šta su ljudi krvarili, 30 hiljada života, utkano je u temelje Republike Srpske, ali usudiću se da kažem da je u pitanju na stotine hiljade života, jer se za našu samostalnost tamo stradalo i vekovima unazad.
Zar neko želi da nas potpuno liši institucija,znajući da Srbi tamo gde nisu imali državu i gde nisu imali institucije, završavale su u logorima, jamama, jedva smo iz tih jama izašli i neko ponovo želi da nam dodeli sudbinu Kurda, naroda koji ima sve, ali nema ništa jer nema državu.
Kada nemate državu, nemate ništa. I uzalud je da o bilo čemu diskutujemo kada nam je država napadnuta. Šta je uvek vražja rabota? Šta je najveća umešnost đavola, nego da nas ubedi da ne postoji, jer oni sve vreme nas ubeđuju da ovo što vidimo na ulici, nema elemente obojene revolucije, a sva simbolika se ponavlja, isto kao 2000. godine, potpuno su isti akteri, samo što sada naravno lukavo se ne isturaju u prve redove, iste su poruke, iste metode, opsesija ovom zgradom, pokušaj da se ona unizi i to je patološka mržnja ne prema poslanicima iz vladajuće koalicije ili ministrima, to je patološka mržnja prema Srbiji, jer ova zgrada pokazuje istorijsko iskustvo jednog naroda, pokazuje našu postojanost, našu svest o tome da su vekovi bili potrebni da steknemo slobodnu državu, ali nas i podseća da je bilo dovoljno da samo nekoliko dana da je na kratko izgubimo. Na kratko tada te 2000. godine, kada su isto tako zloupotrebili ljude koji su došli iz čitave Srbije, verujući da čine nešto dobro za svoju zemlju i svoj narod, verujući u bolje sutra. Onog časa kada je taj narod otvorio vrata institucija, u njega su ušli mnogi čija imena danas ne želim da pominjem, zato što predstavljaju ruglo i sramotu za srpsku politiku, koji su zaposeli institucije i krenuli da sprovode naloge svojih mentora iz inostranstva.
Isto tako i danas, još bezočnije, još brutalnije, još licemernije, zloupotrebljavaju ono na šta je naše društvo najviše osetljivo, našu mladost.
Duboko verujem da među ljudima koji su na ulici i među demonstrantima, postoje oni koji imaju dobru nameru, ali nemaju dovoljno informacija, niti političkog iskustva i koji su na žalost zavedeni, zloupotrebljeni i gde postoji opravdana bojazan da će biti nasamareni i izigrani i nakon toga duboko razočarani u politiku kao poziv.
Mnogi od njih kada shvate da su izmanipulisani neće posle više imati ni želju ni da se bave ni državom, ni politikom. Čitave generacije su tako propale zbog neodgovornih političara tokom 90-tih godine koji su vodali te mučene studente ulicama, a nakon toga ostavljali ih bez posla i njih i njihove roditelje. Nisu im dali šansu ništa drugo nego da kupe kartu u jednom smeru i da odu iz Srbije i da se nikada više u nju ne vrate. To je ono što su te generacije dobile od one vlasti koju su na vlast dovele 2000. godine.
Zato je naša dužnost da ih na sve to upozorimo, jer neko ih natapa otrovom, neko pokušava da učini od mladih ljudi topovsko meso, pešadiju koja treba da pogine, pa, to je ono čuveno – neki će te da poginete, a neki ćemo da preživimo. E, to je logika anarhista iz redova opozicije, to je logika ovih „proglasovaca“ koji se trude da nam prodaju rog za sveću i da se predstave kao nekakva novina na srpskoj političkoj sceni. A, mi ih svi dobro znamo u starim odelima, DOS dva pokušava da sprovede 5. oktobar dva. To je formula koja je svima poznata, svakome ko želi da vidi šta se danas dešava.
Predsednik je pre nekoliko dana, čini mi se i juče, govorio o uplivu stranog faktora i u opozicione redove, ali i u tzv. duboku državu. Koliko su ušli u svaku poru? Koliko su nam ušli na univerzitete? Preko nevladinih organizacija plaćali seminare za sve te profesore koje danas nije stid, bar pred ovom decom koja se nalaze ovde u Pionirskom parku i koja se bore. Zamislite zašta se bore đaci? Da uče, da idu u školu. Danas roditelj koji želi da mu dete ide u školu je bot. Danas đak koji želi da sedi u klupi je krezuba Srbija, pa mu prebrojavaju zube. To oni čine, rušeći autoritet prosvete.
Želim da se obratim i tim prosvetnim radnicima, pa da ih pitam – da li se oni sećaju ko je započeo tu nakaradnu reformu prosvete, od koje mi ne možemo da se oporavimo? Pa, ti isti koji ih danas podržavaju u tim demonstracijama, ti isti, Gaša Knežević. Prepisali iz inostranstva, doneli i sproveli. Nije ih se ticalo zato što su znali da je srce jednog društva njegov obrazovni sistem. Zato što su znali da tu kada nas lome, slomili su nas po vertikali. Tu nam čupaju dušu, u školi. To je zločin.
Zamislite vi da dete koje ide od prvog do četvrtog razreda, gde treba da uči kosa, tanka, uspravna, debela, tablicu množenja, pisana, štampana slova, ne pohađa nastavu. To su lekcije koje ne mogu da se nadoknade u životu. Zašto? Zbog čega? Ovde smo izglasali Zakon o visokom obrazovanju, prethodno je sa sindikatima prosvete dogovoreno sve što su tražili. Sami su rekli i više nego što smo tražili. Dakle, budite pošteni i kažite da vi imate političke ciljeve i da je vaš politički cilj nešto za šta ste spremni da žrtvujete i sopstvenu decu i da ste vi gori i svirepiji od svih jakobinaca, od svih boljševika. Izađite i recite tim mladim ljudima nešto što je aksiom istorijski, da revolucija uvek na kraju proždire svoju decu.
Mi moramo da se borimo i za te duše. Znam da to nije lako, nije lako kada gledate razbijene glave, nije lako kada gledate kako nasrću na policiju, nije lako kada neko omalovažava one ljude koji čuvaju sigurnost i bezbednost naše države. Među njima ima i onih koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine, koji su branili naša ognjišta, koji su čuvali ovu državu, koji se nikada ni za milimetar nisu povukli. Sada te ljude treba da po šlemu udara neko ko je pokazao šta misli o institucijama Republike Srbije, obijajući pragove belosvetski, tražeći podršku iz inostranstva. Vi se sećate da su oni tražili da Evropska unija nadzire izbore u Srbiji, ne samo da ih nadzire, nego da ih sprovodi, odnosno ta privilegovana briselska manjina u koju se oni kunu.
A, šta je ovde po sredi? Poraženi su na svom izvorištu odakle se slivalo na stotine miliona dolara u njihove radionice, edukativne centre, čitaj, štabove za indoktrinaciju i za promenu svesti i za dekodiranje naših generacija. Tamo su poraženi i nakon inauguracije Donalda Trampa nema dileme da će se Evropa u 2025. godini promeniti više nego za prethodnu deceniju. I, šta oni sada žele? Da Srbi budu izolovani od tih procesa? Pa, zar mi nemamo prava da otvorimo konačno srpsko pitanje na Balkanu. Pa, toliko smo čekali sav ovaj trenutak. Pa, toliko smo se borili, kupovali vreme, razgovarali, pregovarali i sa onim sa kojim nam je bilo muka i da sedimo u istom prostoru da bi sačekali ovaj trenutak.
Sada kada trenutak dolazi ovu državu neko treba da sruši? Ili da nas uvede u začarani krug da ne možemo da se bavimo državom od onih koji na nju jurišaju, a nema garancije za srpske, državne i nacionalne interese bez jake države. Ne možemo podržati ni Republiku Srpsku, ne možemo ni ekonomski napredovati, ne možemo podržati porodicu, ne možemo zaštiti nijednog jedinog Srbina ma gde se nalazio, ni naš narod u Crnoj Gori. Pa, pogledajte kako DPS ljulja vlast zato što su se okuražili, ljulja jer želi da se vrati u Podgoricu, želi da se vrati da poništi borbu našeg naroda da očuva svetinju u Crnoj Gori, jer vide da ovde u Srbiji se stvara koalicija, koalicija jurišnika na našu otadžbinu. Ta koalicija naravno da ima svoje regionalne bokove, hrvatsko-albansku osovinu.
Pa, šta smo imali prvo kada su krenule demonstracije u Srbiji? Odlazak Aljbina Kurtija u Zagreb. O čemu je on pričao sa Plenkovićem na konferenciji za štampu? Samo o Srbiji. Oni nemaju drugu temu, jedina fascinacija je uvek Srbije. Pale lutke predsednika Srbije, ritualno ih pale zato što bi oni zapravo time da pošalju poruku da paleći njega kao personifikaciju institucije u Srbiji žele da zapale Srbiju i žele da je pretvore, simbolički u prah i pepeo jer ne podnose da Srbija bude, ne jaka, nego uopšte prisutna, da bude takmac u bilo čemu, da se za nešto pita.
Danas kada narodni suverenisti pobeđuju svuda oni žele ovde da poraze taj suverenizam. Pa, zar ćemo mi njima da dozvolimo, kao gubitnicima na međunarodnom polju da u Srbiji upišu neku pobedu. I, to zašto? Zbog čega? Treba postaviti pitanje ljudima koji učestvuju i na samim demonstracijama, šta je njihova politička ponuda, ko su ti ljudi imenom i prezimenom koje oni žele da predlože kao svoje političko rešenje i svoju političku opciju? Ubeđena sam da 80% njih nikada ne bi podržalo postojeće anarhiste iz opozicije. Ubeđena sam u to.
Država naravno nije igračka i to je nešto što uvek ponavljaju svi članovi Vlade i svi oni koji znaju koliko je dug jedan dan, radni dan, svih nas koji se trudimo da budemo na braniku otadžbine i da pomognemo našem narodu i da budemo u njegovoj službi.
Politički avanturizam je mnogo opasna stvar i videli ste koliko je skupo koštao Ukrajinu. Posle toga nema popravnog. Nemamo prava na poništavanje onoga što je loše urađeno i zato naš apel danas, kojem se pridružujem i u kojem pozivam da ne prave od Srbije poligon za izvođenje prevrata, niti da prave od nje poprište za neke građanske sukobe, da ne jurišaju na našu policiju koja obavlja samo svoj posao savesno, časno i pošteno, jer da su takvim demonstracijama bili angažovani bilo gde u Evropi teško da bi ikada iko od njih mogao da kaže za Srbiju da je neka autokratska zemlja. Tamo se mnogo drugačije postupa prema demonstrantima, ali ovde postoji nešto što je svojstveno našim ljudima i nešto što je svojstveno građanima Srbije, a to je istinska tolerancija, jer mi jako dobro znamo koliko smo skupo plaćali cene građanskih sukoba, naših podela i naših razmirica i zato je ta tolerancija i bila prisutna prethodnih meseci, zato što smo nastojali kao država da učinimo sve i iscrpimo sve mogućnosti da pokušamo da objasnimo, da upozorimo i da branimo državu svim legitimnim i legalnim sredstvima i danas to činimo, ali ne prezajući od onih koji najavljuju da će po svaku cenu zaustaviti Srbiju.
I ne samo zaustaviti, njihova je želja da je vrate, strmoglavo da je vrate u rikverc. Posledice takvog scenarija bile bi kobne. Ja ne želim ovde da bilo koga plašim, niti zastrašujem, ima ona naša čuvena – rekoh i dušu spasih, ali zaista mislim da moramo svi da stavimo prst na čelo i da dobro razmislimo da mi rezervnu otadžbinu nemamo.
Poruka je apsolutno jasna. Borićemo se do kraja, borićemo se ne protiv njih, nego borićemo se za svoju zemlju i za svoj narod i za ovu porodičnu politiku i za naša sela i za naše radnike i za naše resurse i za našu Republiku Srpsku i za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Borićemo se i protiv svakoga ko pomisli da otvara nova žarišta u Vojvodini, da tu pravi neke nove kvazi političke nacije i podstiče separatizam i secesionizam.
Borićemo se protiv svih onih koji žele da Srbijom upravljaju samo oni koji su prebrojavali sredstva NED-a, USAID-a, pa sada plaču po stranim ambasadama zbog toga što su im prazna sada ta korita.
Važna je vest da je danas sin Donalda Trampa stigao u Srbiju. To pokazuje da Srbija gradi mostove. To pokazuje da Srbija ima saveznike, ima sagovornike, ima partnere koji žele i mogu da je razumeju, a sada bih pitala ove koji su danas ostavili prazne klupe da su tu šta bi bilo, gospodo, da smo vas poslušali, pa uveli sankcije Rusiji? Bili bismo deo poražene politike, promašene agende. Srbija je uvek branila međunarodno pravo, pod jedan, i mir, pod dva. I danas su to naši principi našeg odnosa prema svim žarištima u čitavom svetu i mi od tih principa ne želimo da odustanemo.
Na spomeniku Jovanu Nenadu u Subotici piše, jednom od predvodnika srpskog naroda na tim prostorima: „Moja je ideja pobedila“. Ništa nije važnije nego kada ideja pobedi. Ideja te Srbije, suverene Srbije, narodne Srbije, ideja patriotske misli, ideja odgovorne politike, porodične politike, ideja vojne neutralnosti, očuvanja naših tradicionalnih i istorijskih savezništva i sa Ruskom Federacijom i sa Narodnom Republikom Kinom, ali naša ideja i naša nada i u onu Ameriku koja je držala srpsku trobojku na beloj kući, ideja u promene, u svet u kome će ponovo važiti principi međunarodnog prava, u kome ćemo imati one sagovornike koji će želeti da nas saslušaju, a ne da nas konstantno uslovljavaju različitim ultimatumima koji su koncipirani tako da Srbija da sve, a nikada ne dobije ništa. Ideja u napredak, u rad, u borbu, u poštenje i u borbu protiv korupcije, ideja u kojoj nema privilegovanih zato što nose partijsku knjižicu, bez obzira na to u čijim su redovima, ideja u mladost, ideja u budućnost, ideja sa verom u rađanje, u život Srbije. Ta ideja je pobedila i da ideja će pobediti svakog ko bude jurišao na Srbiju. Nemam dileme da će to biti tako.
Živela Srbija!

Hvala vam.
Sada određujem pauzu.
Vidimo se za sat vremena.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima ministar kulture, gospodin Nikola Selaković. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, gospođo Raguš, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege članovi Vlade, poštovani građani Srbije, prateći pažljivo izlaganja svojih uvaženih prethodnika za govornicom ovde u Domu Narodne skupštine i sam pripremajući se da govorim i na temu nekih tačaka dnevnog reda, ne mogu a da ne dam jedan širi politički okvir upravo onome što jeste smisao samog obraćanja i aktuelne političke situacije u zemlji, u našoj otadžbini koja se suočava sa pokušajem sprovođenja obojene revolucije, setio sam se izlaganja mog uvaženog kolege Aleksandra Martinovića koji je pre nekoliko meseci bio napadan od strane pripadnika opozicije ovde u Narodnoj skupštini Srbije, kada je rekao da je Srbija izložena hibridnom ratu.
Tada su se tome podsmevali, tada su o tome govorili sa potpunim nipodaštavanjem, tada su napadali njega lično, napadali predsednicu Narodne skupštine koja je predsedavala tom sednicom i govorili o tome da mi pričamo o teorijama zavere, da govorimo o mitovima, da to nije tačno, itd. Sada smo došli do toga da se od hibridnog rata prešlo u višu fazu, a ta viša faza svakako jeste obojena revolucija.
Obraćamo se svim građanima, posebno onim ljudima, a veliki je broj ljudi koji su zbunjeni, koji su zbunjeni onim što se dešava, koji nikada nisu doživeli da gledaju u ovom divnom Domu Narodne skupštine scene kakve su gledali prošle nedelje, gde je veliki broj vas, narodnih poslanika i mojih uvaženih koleginica i kolega članova Vlade, bio izložen jednom nasilju. U stvari, tom su nasilju bili izloženi građani Srbije.
Da bismo razumeli zašto je reč o obojenoj revoluciji, ja bih dao jedan ugao gledanja koji mislim da je važan. Potrebno je da napravimo jedan osvrt na nešto što se dešavalo u prethodnom periodu i da zauzmemo ugao gledanja sveobuhvatnog, sistematičnog, da bismo to razumeli. Da bismo razumeli ovo što se danas dešava, moramo da shvatimo šta je ono što se dešavalo u dužem nizu godina za nama.
Ja ću pobrojati samo nekoliko stvari koje su se u Srbiji dogodile, koje Srbiju danas čine drugačijom u odnosu na zemlju kakva je bila, naročito u periodu od 2000. do 2012. godine, a mislim da je to veoma važno.
Srbija je u prethodnom periodu, o tome je nešto ministar Đurić govorio, jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja je pokazala šta to znači kada imate zemlju koja suvereno i samostalno vodi svoju spoljnu politiku. Najbolji dokaz tom suverenom vođenju spoljne politike jeste činjenica da je Srbija jedina zemlja u Evropi, van eks sovjetskog prostora i koja je isključivo u Evropi, nije evro-azijska zemlja, koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije, a da je pri tom ostala i te kako odana i verna osnovnim principima i načelima međunarodnog javnog prava i njihovom poštovanju.
Srbija je uspela nešto što je izgledalo nezamislivo pre svega deceniju i po, kada je imala neodgovornu, nacionalno neodgovornu vlast i Vladu koja se svakome, na svakom mestu, izvinjavala za sve živo i ponižavala sistematski sebe, uspela je da se pre nepunih 11 meseci u glavnoj svetskoj političkoj areni, u Generalnoj skupštini UN, suprotstavi pokušaju žigosanja sebe i svog državotvornog najjačeg elementa, a to je srpski narod, kao genocidnog naroda. Predsednik Republike stavio se na čelo upravo tog tima, diplomatskog srpskog tima i izborio se da više od polovine zemalja članica organizacije UN ne bude protiv Srbije i da ne ponesemo taj sraman žig koji nisu poneli oni narodi u istoriji koji su ga nesumnjivo zbog onoga što su činili i zaslužili.
Nemojte zaboraviti, u situaciji koja je izgledala bezizlazno i nemoguće, uspeli smo da tzv. Kosovo ne uđe u članstvo Saveta Evrope. Mnogi su to zaboravili i to prećutali. Reč je o ozbiljnom uspehu naše zemlje.
Položaj srpskog naroda u okruženju, koliko god da bismo mi želeli da on bude bolji, on je nesrazmerno mnogo bolji u odnosu na ono što je bio pre više od jedne decenije.
Podsetiću vas, mi imamo period od prethodnih 13 godina u kojem, pored svih pritisaka, nedaća, bukvalno pravnog silovanja, Republici Srpskoj nije oduzeta ni jedna jedina nadležnost. Setimo se šta se dešavalo u periodu nakon 2000. godine, od 2000. do 2012. godine.
U ovom periodu za nama u prethodne četiri godine, posle žestoke borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za svoja prava i njihovu zaštitu, mi danas u Crnoj Gori imamo Srbina koji je predsednik Skupštine, imamo dvoje potpredsednika Vlade, imamo pet ministara u toj Vladi. Ranije nismo mogli da imamo ni načelnika, nekog osrednjeg, u nekoj policijskoj stanici koji je bio Srbin.
U Severnoj Makedoniji prvi put od kada ta država postoji kao politički subjekt, da li kao deo federacije ili kao samostalna država, prvi put imamo Srbina koji je potpredsednik Vlade i ministar u Vladi i to ništa ne bi bilo moguće da Srbija nije stala na noge i da nije u regionu u kojem živimo prepoznata kao ozbiljna, da nije respektovana kako treba.
Nemojte zaboraviti, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste u ovom Domu Narodne skupštine doneli odluku o vraćanju služenja vojnog roka. To je povratak u ruke države ozbiljne poluge suvereniteta. Nije bitno koji je saziv, bilo je vreme kada je sadašnji predsednik Vlade bio ministar odbrane i potpredsednik Vlade, ali to je ista vladajuća većina.
U ovom domu je doneta Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Kako je ovo sve bilo moguće? Bilo je moguće zato što je u prethodnoj deceniji, zahvaljujući ozbiljnom političkom iskustvu, radu, marljivosti i vizionarstvu državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike, naša država uspela da stane na noge kao ekonomski oporavljena zemlja i da pokrene zamajac privrednog razvoja koji je doveo do toga da bude u samom vrhu evropskih ekonomija po stopi rasta. Taj ekonomski oporavak, ta ekonomska baza omogućila je Srbiji da posle decenija rastakanja i neverovatnog i nezamislivog nacionalnog, državnog brodoloma koji smo kao narod doživeli od početka devedesetih godina da se konsolidujemo i da nastavimo da idemo dalje.
Čerčil je jednom prilikom rekao da ono što Srbe razlikuje od svih drugih naroda u ovom delu sveta, u ovom delu Evrope jeste ta neverovatna sposobnost da se sa ivice ambisa i sigurnog puta ka propasti uzdignemo kao feniks nalazeći u sebi neku unutrašnju snagu koja je u stanju da nas oporavi, da nas podigne na noge i da nas vrati u arenu, u onoj u kojoj smo uvek imali neko svoje mesto, ne kao najveći, jer to nikad nismo bili po broju, po veličini teritorije, ali kao ne beznačajan faktor.
Zašto je ovo važno? Dakle, ta jaka Srbija koja je htela da sačuva sebe i koja je sačuvala sebe, osim građanima Srbije i srpskom narodu koji je ovu zemlju stvorio, mnogima ne odgovara. Upravo ti kojima ne odgovara, koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele jake Srbe, ne žele ni Srpsku, ne žele ni Srbe u Crnoj Gori, ne žele našu borbu za KiM, ne samo kao deo naše teritorije, ne samo kao kolevku naše kulture, naše državnosti, našeg identiteta, već kao smisao pojma borbe za opstanak i postojanje, za opstanak našeg identiteta, za opstanak naše kulture, za opstanak našeg istorijskog genetskog koda i one spone koja nas vezuje neraskidivo sa precima jer, podsetiću vas, uvek jednu naciju čine oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo danas i oni koji će posle nas doći.
Dakle, takva Srbija mnogima ne odgovara, naročito, i o tome je koleginica Đurđević Stamenkovski govorila, a mislim da o tome treba govoriti često. Godine 1998. imali smo oružanu pobunu na delu naše teritorije, 1999. godine imali smo agresiju grupe stranih država protiv naše države, a 2000. godine imali smo političku agresiju.
Zašto je neko bio u stanju da baca šok bombe, dimne bombe, pali baklje i pokuša da pali Skupštinu? Zato što mu je to pošlo za rukom pre 25 godina. I bez obzira što su tadašnje okolnosti bile drugačije, što ste imali izbore, što ste imali 10 godina sankcija, ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, što ste imali građanske ratove, raspad velike države, NATO agresiju, činjenica, imali i ozbiljno nezadovoljstvo kod ljudi koje je postojalo, bez obzira što su to potpuno drugačije okolnosti neko ko je tada upao sa bakljom da zapali ovaj sveti dom misli da mu je to dozvoljeno i da to može uvek da uspe kada se to njemu ne dopadne, kada mu se nešto ne dopada, današnja Srbija je potpuna suprotnost tome i neko želi da je zaustavi.
Ko želi da je zaustavi? Ljudi koji pričaju u poslednje dve godine da se bore za Srbiju bez nasilja, koji su sebe nazvali pre dve godine „Srbijom protiv nasilja“ bore se protiv nasilja nasiljem. Ljudi koji nam svima pričaju da se bore za očuvanje institucija bore se za očuvanje institucija blokadom institucija. Ljudi kojima su puna usta borbe za demokratiju bore se za demokratiju negiranjem demokratije, odbijajući i izbore i referendum, odbijajući čak i raspravu u ovom domu, već paleći ovaj dom i izazivajući haos i metež i šaljući u svet jednu ružnu sliku koja se mogla videti samo u retkim državama koje su zagazile u duboke, duboke političke krize.
Zato je važno da o ovome govorimo. Kada sistematično pogledate sve ono o čemu sam govorio šta se to dešavalo u našoj državi, kako je ona postepeno… Nisam pomenuo vrlo važnu stvar. Dakle, ne samo što je donesena odluka o ponovnom služenju vojnog roka, već pogledajte koliko je toga uloženo da se sačuva naša vojno neutralna politika i da se ozdravi Vojska Srbije.
Dakle, upravo toj i takvoj Srbiji koja je počela ozbiljno da menja sliku o sebi u međunarodnim okvirima, koja je krenula putem razvoja, koja je posle ozbiljne ekonomske obnove počela da stvara uslove korak po korak za jednu ozbiljnu i duhovnu i kulturnu obnovu, bez čega je ona prva ekonomska kratkog daha.
Koristim ovu priliku da kažem i da pomenem, dakle, da je upravo ta Srbija i u ovu godinu budžetsku, kalendarsku, zagazila sa ozbiljnim planovima na polju kulture, sa fantastičnim infrastrukturnim projektima kao što je novi Istorijski muzej Srbije u koji ulažemo dve milijarde 100 miliona dinara i koji se upravo radi, za čije potrebe se adaptira i sređuje zgrada stare Glavne železničke stanice u Beogradu, koji bi trebalo da bude gotov pre 2027. godine. To je tik uz, to zdanje, zdanje koje će biti obnovljeno nekadašnje Pošte br. 2. u kojoj će biti smešten arheološki muzej i dve nove pozorišne scene. To i potpuno novi Muzej Nikole Tesle koji će iz 250 kvadrata preći u prostor od 8.100 kvadratnih metara za koji je urađen projekat od strane jednog od najeminentnijih arhitektonskih biroa iz Londona koji je dobio pobedničku nagradu kao prvo rešenje.
To nije samo Beograd, to je i Požarevac sa novom Galerijom Milene Pavlović Barili, to je i Paraćin sa Muzejom staklarstva, to je i Idvor, nedaleko od Beograda, ovde kraj Kovačice, u kome sređujemo spomen-kompleks Mihajlu Pupinu. To je i muzej ćirilice u Bajinoj Bašti. To su i mnogi drugi projekti širom juga i centralnog i severnog dela naše otadžbine. To je i Srbija koja, kao što rekoh, ozbiljno menja svoj imidž.
Danas ću se ovde osvrnuti na nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, po mom mišljenju, veoma važne. Nisu one od presudne važnosti, ali su reperi, ali su pokazatelji gde smo kao narod i kao država i u očima drugih delova sveta.
Danas je pred vama, kao jedna od tačaka dnevnog reda i ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Arapskom Republikom Egipat. Imao sam priliku 2021. godine da boravim u zvaničnoj poseti kao tada ministar spoljnih poslova, da preko sat i 40 minuta razgovaram sa predsednikom Egipta, da pokrenemo, kao temu, temu zaključivanja sporazuma o slobodnoj trgovini.
Da bi naši građani znali, ponoviću nešto što smatram veoma važnim, Egipat je mogao najmnogoljudnija država mediteranskog basena, što nije bio nikada u istoriji. Podsetiću vas, početkom prošlog veka najmnogoljudnija država u mediteranskom regionu bila je Francuska, a krajem prošlog veka bila je Turska, a danas je sa više 110 miliona stanovnika Arapska Republika Egipat.
Zemlja koja se izuzetno ubrzano razvija, zemlja koja sa kojom mi kao Srbija imamo 117 godina dugu tradiciju diplomatskih odnosa, od 1908. godine.
Zahvaljujući tada vizionarstvu srpskih državnika i odluci srpske Vlade i kralja Petra Prvog, da se u Aleksandriji otvori trgovinsko predstavništvo uspeli smo da izađemo kao pobednici iz Carinskog rata sa neuporedivo većom, jačom, moćnijom Austrougarskom. Uz Solun, otvaranje tog predstavništva u Aleksandriji bio je jedan od presudnih i najvažnijih koraka.
Zašto je ovo važno? Zato što je Arapska Republika Egipat, ona je sama za sebe više nego dovoljno tržište za našu privredu i za razvoj privredne saradnje, za naše poljoprivredne proizvođače, za traženje alternativnih tržišta za njih. Međutim, važna je i iz drugog razloga. Važna je i zbog Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine. Za sve one koji možda ne znaju, dakle, Afrička kontinentalna zona slobodne trgovine obuhvata čitav afrički kontinent, 54 države članice pristupile su tom Sporazumu o slobodnoj trgovini. To znači da svaki naš privrednik, koji zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini osnuje zajedničko preduzeće sa svojim nekim egipatskim partnerom u Egiptu dobija kao na dlanu čitavo afričko tržište sa milijardu i 370 miliona stanovnika i preko 90% roba bez carine. Ovo zvuči kao nešto neverovatno. Reč je o tržištu koje je po broju stanovnika malo iza Kine, ali po veličini teritorije mnogo ispred.
Dakle, ovim sporazumom koji smo uspeli sa Arapskom Republikom Egipat da zaključimo, koji je zaključio naš predsednik Aleksandar Vučić prilikom svoje zvanične posete Egiptu leta prošle godine, nama se otvara ovakvo jedno tržište. Uz sve ono o čemu je prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija danas govorio u uvodnom delu, neću to da ponavljam, ovaj sporazum je nešto što Srbiju čini jedinstvenom u ovom delu sveta.
Ovde su još dva sporazuma o kojima želim nešto da kažem, to je sporazum, u stvari, Zakon o potvrđivanju Sporazuma o angažovanju članova porodica, članova diplomatsko konzularnih misija između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
I o Azerbejdžanu i o Egiptu ne govorim samo kao, i po sadržini moga govora, možete da vidite da ne govorim kao ministar kulture, govorim kao član Vlade koji je koopredsedavajući srpske strane u komisijama za trgovinsko-ekonomsku saradnju sa Azerbejdžan i sa Arapskom Republikom Egipat i ovo smatram ogromnim uspehom, kada sam o Egiptu govorio, ozbiljnim uspehom naše Vlade.
Šta je veliki uspeh kada je u pitanju Republika Azerbejdžan? Sa tom državom kavkasko-kaspijskog regiona uspeli smo da unapredimo odnose do nivo strateškog partnerstva, da ozbiljno razvijemo našu saradnju na polju međunarodne politike, na polju poljoprivrede, na polju građevine, energetike.
Kada je reč o saradnji u međunarodnim forumima, Republika Azerbejdžan je neko ko ne samo da podigne ruku da glasa, da podrži Srbiju kada je u pitanju očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i vidim među vama one koji su članovi nekih međunarodnih foruma, koji su članovi parlamentarnih delegacija, grupa prijateljstva sa Azerbejdžanom kako sa odobravanjem reaguju na ove moje reči. Dakle, ne samo da podignu ruku, to su ljudi koji nas aktivno podržavaju, koji se jave za reč, koji govore u prilog naše stvari, kako to narod kaže.
Dakle, država sa kojom postoji ozbiljna saradnja, čiji predsednik sa našim predsednikom je mnogo više od kolege i partnera. Predsednik Alijev i predsednik Vučić su izuzetno dobri prijatelji i na tom ličnom odnosu prijateljstva i poverenja gradi se i prijateljstvo i poverenje između dve države.
Zato je važno što je ovaj sporazum danas pred vama. Ostvarili smo ozbiljnu saradnju i na polju izgradnje infrastrukture. Azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ je neko ko je deonice autoputa Miloš Veliki od Ljiga do Preljine, potom izgradnje autoputa Ruma-Šabac, mosta na Savi, brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, zahvaljujući čemu danas od Beograda i do Šapca i do Loznice i do Rume možete da dođete značajno brže, a ne samo do Loznice, uveren sam da će se produžiti, kao što se već upravo rukama azvertskih graditelja gradi i deonica Sljepčević – Badovinci, brže stizati i do Bjeljine i da će se brže stizati i do Zvornika, dakle do Republike Srpske, ali da će se stizati i do Gornjeg Podrinja, dakle do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, a dalje Tare, Zlatibora i tog dela Jugozapadne Srbije. Ali, graditelji „Azverta“ učestvuju i u izgradnji saobraćajnice od Bačkog Brega do Sombora na izgradnji tog projekta, osmeha Srbije.
I pred vama je još jedan sporazum gde moram da budem i malo ličan. Inicirao sam njegovo zaključivanje pre četiri godine i evo danas je pred vama. To je sporazum o ukidanju viza sa jednom državom desetina hiljada kilometara udaljenom od nas. Reč je o sporazumu o ukidanju viza za nosioce običnih civilnih pasoša sa Republikom Gvatemalom.
Gvatemala je država Centralne Amerike, kao što rekoh, desetinu hiljada kilometara udaljena od Srbije, ali država koja uvek u međunarodnoj areni glasa onako kako to Srbiji odgovara, naročito kada je u pitanju KiM. I to je neverovatno.
Mi se sa njima ne znamo toliko, ali ja sam zato iskoristio i ovu današnju priliku i svoje obraćanje vama da vas upoznam makar na trenutak sa zemljom u kojoj, verovali ili ne, postoji selo kome su dali ime Srbija.
Dakle, u centralno američkoj zemlji imate selo koje nosi ime Srbija. U tom selu se kao dan toga sela slavi Vidovdan. Ja sam ovde doneo da vam pokažem kako izgledaju slike sa tih proslava. Pogledajte već ovde na početku ove divne devojke koje su obučene u kostime u bojama naše zastave.
Kako je moguće da to postoji? Postoji zato što je Gvatemala zemlja sa najvećim brojem aktivnih vulkana u svetu. Jedan od tih vulkana je porušio ovo selo. Posle toga su se javili neki ljudi dobre volje, Gvatemalci. Porodica koja godinama, decenijama unazad daje počasne konzule nekada u Jugoslaviji, a posle Jugoslavije i Srbiji i koji su pomogli obnovu i izgradnju toga sela, sagradili su ljudima kuće, i kada su oni hteli da im se oduže pitali su ih da li je u redu da svom selu daju naziv Srbija. Ovo što vidite su slike sa proslave, videćete, sa proslave Vidovdana upravo u ovom selu 2021. godine, ali ne samo to. U ovoj zemlji postoji i manastir Srpske pravoslavne crkve i jedini u Centralnoj Americi.
Vidite, nije se ovo desilo pre 15 godine, nije se desilo pre 20 godina. Ovo se desilo u periodu od prethodnih pet, šest godina. Ovo vam pokazuje da Srbija nije više gubavac u međunarodnoj areni. Da smo uspeli ono što je činjeno naročito devedesetih godina, a to je da budemo prokazani i proglašeni za pariju u svetu, da smo uspeli da se odlepimo od te etikete i pokazujemo da smo zemlja koja može da dobije čak i organizaciju jednog prestižnog događaja kao što je specijalizovani EKSPO 2027. godine.
Koliko je ova zemlja, zemlja dobrih ljudi daću vam samo jedan primer, ne mogu da ne kažem sada to, to je jedna mlada zemlja, mlada nacija. Godine 1850. godine Srbija je imala 956.000 stanovnika, Gvatemala je imala 787.000 stanovnika, 1910. godine Srbija je imala 2.900.000, oni su imali 2.600.000, Srbija danas ima negde od 6.600.000 ne računajući populaciju na Kosovu i Metohiji, Gvatemala danas ima 17.800.000 ljudi u zemlji, bez rasejanja. Da li je dobro što u takvoj jednoj zemlji ukidamo vize, ja mislim da je dobro, i to svedoči o tome koliko smo počeli da se vraćamo svojim tradicionalnim i starim prijateljstvima.
Naravno, razvijaćemo i kulturnu saradnju. Mi smo u Antigva Gvatemali, to je stara prestonica te države, organizovali jednu divnu izložbu o srpskom srednjovekovnom sakralnom nasleđu, ona je bila veoma lepo propraćena i nastavićemo i dalje da predstavljamo svoju bogatu, kulturno-istorijsku baštinu, a u sklopu naših nadležnosti, u saradnji sa Ministarstvom spoljnim poslova i Kancelarijom za kulturnu i javnu diplomatiju. Vlada Republike Srbije.
Ne mogu na kraju da se osvrnem, i ne bi bilo u redu, na nešto o čemu su govorile moje kolege. Još jedan od vrhunskih dokaza da se sprovodi obojena revolucija jeste i nešto što možete da vidite i ovih dana. Šta je to? Kada god bi se kao žrtva njihovog nasilja našao neko ko ne podržava obojenu revoluciju, to je neko ko ne sme da bude žrtva, ne može da bude žrtva, koga treba žigosati i koga treba kriminalizovati, To je ono što postoji u priručnicima za obojene revolucije. Kada god je neko žrtva ko nije uz njih treba ga proglasiti za lažova, treba ga proglasiti za nekoga ko je iscenirao nešto i na svaki mogući način naružiti u javnosti.
Tako je to bilo ovde sa vama dame i gospodo narodni poslanici, gde je 24 vas zadobilo različite vrste povreda, utorka prošle nedelje, tako je to bilo i sa novinarima koji izveštavaju o događajima na ulicama naših gradova na onaj način koji na koji se to njima ne dopada, tako je to bilo sa novinarkom Brankom Lazić, gde su neki drugi ljudi koji su politički neistomišljenici smišljeno i ciljano sprečavali ženu da se skloni i od nasilnika i od nasilja, da je izlože i povicima i šikaniranjima i gađanjima različitim predmetima i sam sam se našao u nekoj sličnoj situaciji, ali šta je u tome važno i time ću završiti?
Dok se bavim politikom i dok mogu javno da govorim ona Đilasovsko-Šolakovska glasila, onu mašineriju stvaranja mržnje, frustracija, naboja i nezdrave atmosfere, negativne atmosfere među građanima, a to su i „Danas“, i „Direktno“, i N1 i Nova S i svi njihovi sateliti po regionu da li su u Sarajevu, da li su u Zagrebu, da li su u Prištini ili u Podgorici, nazivaću večito najvećim lažovčinama koje postoje na medijskoj sceni, jer su te lažovčine bile u stanju da i predsednika Vučića i mene optuže da sam lagao da sam napadnut. Otprilike nije im se dopao nivo povreda koje sam dobio da bi u nešto morali da veruju. Zašto je to tako? Zato što oni u svemu polaze od sebe. U svemu se vode autoprojekcije.
Dakle, oni bi scenirali povrede, oni bi scenirali napad, pa im onda ne vredi i kada postoji snimak toga i na kraju kada dobiju samopriznanje napadača oni se ućute, a mogli ste da vidite da u roku kraćem od 60 minuta, ja ću vas podsetiti, je nije ovde reč o ovome što se meni dogodilo.
Podsetiću vas dragi sugrađani, drage koleginice i kolege, to je nešto čemu mi svedočimo godinama unazad. Oni godinama unazad su u stanju da najveću laž plasiraju kao istinu, da je objavi jedan njihov medij, da u roku od nekoliko desetina minuta njihovi releji, sateliti po regionu preuzimaju tu vest, šire je po regionu, predstavljaju je kao istinu i šta je to drugo nego doslednost Gebelskovskom načinu funkcionisanja, gde 100 puta ponovljena laž treba da postane istina. Takvi nikada nisu bili u stanju nikome da se izvine. Nikada nikome. Predsednika republike su napali zbog jedne reči koju je uputio nakon jednog i te kako pristrasnog izveštavanja. Što kaže naš narod podigla se i ala i vrana na njega. On je pokazao svoju veličinu time što je izašao sa izvinjenjem. To izvinjenje sa druge strane nećete videti.
Zašto je važno ovo što sam ispričao? Zato što to pokušavaju da rade studentima koji hoće da uče. Zato što to pokušavaju da rade onima koji suštinski i zaista se bore za institucije u koje su došli samo sa jednim ciljem, da steknu znanje, da studiraju. Za tu decu su roditelji širom Srbije i ne samo Srbije, već i regiona, odvojili od usta da bi poslali svoje dete da studira. Ti studenti već duže od tri meseca ne mogu da studiraju zato što neko pod izgovorom borbe za institucije blokira institucije.
Noćas i jutros su to radili sa medijskim javnim servisom. Planirali su to možda da rade i sa ovom Narodnom skupštinom i sa drugim institucijama sistema. Još jednom koristim priliku da sa ove govornice pozovem apsolutno svakoga ko ima uši da čuje i ko ima oči da vidi, da se vrate razumu, da shvate da nam je potreban mir, da nam je potrebna stabilnost, da na takav način kako planiraju svoju političku borbu, uz ozbiljnu i ogromnu podršku koja dolazi iz inostranstva.
Sve su sistematski radili. Malopre sam sa kolegama u pauzi pričao. Ima ovde starijih poslanika koji dugo pamte, setite se kada nam je osovina Labus-Đilas ukidala zavod za obračun i plaćanja ili nekadašnju službu društvenog knjigovodstva. To je bio savršen sistem u kome ste mogli da pratite sve tokove novca. To je sistem u kome ne bi moglo da vam promakne kada vam ulaze pare za subverzivno delovanje iz inostranstva. To je namerno uništeno i to su radili sa svim stubovima sistema.
Možemo mi da obnovimo instituciju neku, možemo da donesemo propise, možemo da obezbedimo sredstva, ljude, najkvalitetniji deo toga nikada više ne možemo da vratimo. To je udarac neverovatan koji su nam zadali, ali u ime Srbije, u ime budućih generacija, u ime našeg dalje nesmetanog, normalnog i željenog rasta i razvoja, pozivamo sve još jednom i sa ove govornice na mir i na pribranost. Politička borba se odvija i prihvatljiva je uvek u sučeljavanju mišljenja. Ovaj dom je pravo mesto da se ta mišljenja sučeljavaju, da se o tome razgovara, a jedini, najveći i nepogrešivi sudija je građanin na izborima kada bira kako će se zemlja u budućnosti voditi i kako će se razvijati. Uveren sam da iako ne poslušaju, ova strpljiva i trpeljiva Srbija koja ih je pustila da rade sve šta su radili i neretko nije razumevana kao takva i od velikog broja stanovnika naših, velikog broja naših građana, umeće da pokaže šta je država i kako država radi. Onda kada neko pređe granice i onda kada joj neko ugrozi postojanje, dostojanstvo i budućnost. Živela Srbija.

Reč ima potpredsednik Vlade gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, druga tačka svake obojene revolucije jeste negiranje rezultata Vlade. U drugoj tački, kada se zaboravi ono za šta su se okupili, jeste objašnjavanje da sve što je urađeno ne valja ništa i da zapravo ništa nije ni urađeno i da sve što je urađeno trebalo je da bude urađeno ranije ili da u stvari ne treba o tome ni pričati.
Zato su danas prazne klupe kolega iz opozicije. Da su ovde, kada bi prošlo par sati divljanja, bacanja petardi, dimnih bombi, protivpožarnih aparata, kada bi prestali da duvaju u vuvuzele, morali bi da se suoče sa onim što je urađeno. Moralo bi da se razgovara pred kamerama, pred čitavom nacijom, moralo bi da se razgovara o stvarima koje je ova vlast uradila. Moralo bi da se govori o putevima, prugama, školama, bolnicama, vojsci, nacionalnom ponosu. Moralo bi da se razgovara o tome. E, zato se ne razgovara.
Evo, koristim i ovu priliku da sa ove govornice pozovem kolege iz opozicije da dođu. Izdržaćemo mi njihove uvrede. Izdržaćemo mi još topovskih udara. Izdržaćemo sve to što su smislili da je veliko i genijalno što dođu i poliju nekom vodom i posle jedni s drugima pričaju kako je to veličanstven događaj. Sve ćemo mi to izdržati, ali ih molim da dođu samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo, mirno, bez uvreda, bez topovskih udara, bez suzavca, samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo o tome šta je urađeno u ovoj zemlji i šta treba da bude urađeno u ovoj zemlji, a i da ih podsetimo na to šta su oni radili dok su vladali ovom zemljom, ništa više. Vrlo jednostavno. I bolje da se mi svađamo ovde koliko god hoćete, nego da se svađaju ljudi koji veruju u ono šta mi govorimo. Sa ove govornice uvek dolazi poziv za mir. Iz onih drugih klupa ne može biti poziv na mir, kada pokušate ovde, nasiljem da promenite većinu.
Znate, plan A, jedini plan, ispostavilo se, bio je da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine. Da će nas zaplašiti svojom mržnjom, svojim nasiljem, svojim udarima i da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine, onda će oni ovde da zauzmu, ležaće po klupama, govoriće sutra kako, eto, pregovaraće sa nama da li da se vratimo. Oni su vlada ovog naroda. Pozvali bi narod da uđe u Skupštinu i tako.
Ali, mi nismo pobegli. Ali, mi se nismo pomerili. I mi se nećemo pomeriti. Nema pomeranja. Nema povlačenja. Pred kim da se povlačiš? Pred nekim ko misli da je vrhunac demokratskog delovanja da duva u vuvuzelu sedam sati? Da li stvarno mislite da je neko glasao, evo, razgovarajte sa komšijama, sa prijateljima, sa onima koji ne glasaju za nas, to je potpuno prihvatljiv oblik demokratskog razmišljanja, pitajte ih – jesi li glasao za poslanika koji ima najjača pluća ili koji će najviše da duva ili koji će najviše da baca, koji najdalje može da baci topovski udar ili si glasao za poslanika koji će postaviti pitanje u tvoje ime i koji će se izboriti za nešto za šta ti veruješ da je bitno za tebe i tvoju decu? Zato su ove klupe prazne, jer mi danas bi posle svega morali da razgovaramo o onome što je urađeno i onome što će biti urađeno.
Istina, ružna je slika otišla u svet. Oni koji nas ne poznaju, sve manje žele da nas upoznaju kada vide tako nešto. Oni koji su nas mrzeli, imaju opravdanje da nas mrze još više. Oni koji su nam se smejali, imaju razloga da nam se smeju još više. Oni koji nas vole, stide se zajedno sa nama. Ružna slika je došla, baš je ružna slika došla u svet. Nije na nama da tako izgledamo. Mi smo Srbi. Mi smo narod koji ima čime da se pohvali. Uvek na boljoj strani sveta. Veliki narodi, brojni narodi, velike sile su često grešile u svojim istorijskim izborima, a mi baš nikada. I mi sebi da dozvolimo da se onakva slika pronese celim svetom.
Ovde je trebalo za dan ili dva da govori predsednik Republike Srpske, predsednik entiteta koji je nastao zahvaljujući borbi srpskog naroda, možda najveći dobitak srpskog naroda nakon Prvog svetskog rata, nešto što je nepromenljivo, nešto za šta su dati toliki životi. Mi, dame i gospodo narodni poslanici, ne možemo da ga pozovemo, da se mi ne bismo stideli. Sramota nas je da dođe ovde, da ga neko gađa dimnom bombom ili da ga sačekaju sa mržnjom, sa vriskom, sa besom koji ne bi doživeo ni u Sarajevu. Nije u redu. Sramota je nas zbog njih, zbog svih koji bi tako nešto uradili.
I nije slučajno, nije slučajno da u istom trenutku imate sankcije Naftnoj industriji Srbije, kičmi naše privrede, odnosno našeg energetskog snabdevanja, imate suđenje Miloradu Dodiku i praktično poništavanje Republike Srpske, imate pokušaj otimanja glasova Srpskoj listi na Kosovu i Metohiji, formiranje šiptarske vlade, sa Srbima kojima Beograd ne znači ništa i kojima su Šiptari sve, a Srbija ništa i imate proteste na ulicama naših gradova. I sve je slučajno, jel da? I sve se jednostavno desilo, ništa drugo. I svi naši prijatelji iz celog sveta, Rusija, Kina, sve slobodne zemlje ovog sveta govore da je u pitanju obojena revolucija, daju nam podršku i svi oni koji bi da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku, da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, svi oni podržavaju svaki skup.
Čuli ste Evropsku uniju koja kaže da osuđuju nasilje u parlamentu. Ne kažu ko vrši nasilje, ne kažu ko ga je uradio. A ko? Eto, neko. Obično je većina odgovorna za tako nešto, kada se tako izgovori i kada se tako kaže. To je kao kada na Kosovu i Metohiji uhapse Srbina, pa onda kažu da su jako zabrinuti zbog toga što se to desilo i da svi treba da pokažu pribranost, i onaj uhapšeni što su ga oteli i oni koji ga hapse, da svi budu pribrani.
U ovom parlamentu ćete, ja se nadam, vrlo brzo birati Vladu Republike Srbije. Biraćete ministre koji će na prvom mestu morati da zadobiju vaše poverenje, preko vas i poverenje građana Srbije. Ali vas molim, bez obzira ko bude ili ne bude bio ministar, ako bude izbora ili nova Vlada, vi ste vladajuća većina, vas su izabrali građani Srbije i nemojte da se sklanjate nikome i ni pred kim. Nema toga ko može vama da kaže da ste nelegalni ili nelegitimni i zato vi imate puno pravo da odlučujete i nemojte ni pred kim da se pomerate.
Molim vas da razmišljate kada budete glasali o zakonima koji su pred nama, kada budete razmišljali o tome šta ti zakoni donose za budućnost Srbije i neka vam ono što se dešava sada na ulicama naših gradova i ovaj pokušaj obojene revolucije i rušenja naše zemlje, setite se šta smo mi dopuštali da bi se ovo desilo. Nemojte da zaboravite da smo mi izglasali, mi dopustili, da nam drugi štampaju udžbenike, da nam štampaju šta je istorija i da našu decu uče da je u Srebrenici bio u stvari genocid, da o Jasenovcu ima manje rečenica nego o Srebrenici, da smo mi dopustili da nam štampaju udžbenike u kojima je srpski narod odgovoran za ratove 1990-ih, a Gavrilo Princip običan terorista. Ne heroj, ne borac za slobodu, već terorista. Da smo mi dopustili da nam u udžbenike stavljaju da je u pitanju bila NATO akcija, a ne NATO agresija.
Setite se da je zapravo najvažnije ministarstvu uvek Ministarstvo prosvete. Kako učimo decu, takvi postaju ljudi. Nema zemlje bez ideologija, nema zemlje bez uverenja, a ne muže biti uverenje ideologije ako dopustimo da našu decu uče drugi. Zato svi smo mi prolazni, ali vi kao narodni poslanici duže ćete trajati i najduže ćete trajati, zato vodite računa o onome o čemu glasate, kada glasate, preuzmite odgovornost na sebe, razmišljajte o stvarima koje dođu pred vas, zašto vam se nekada nešto i nudi. Popuštanje onima koji vode obojenu revoluciju će samo izazvati samo jednu, pa još jednu, pa još jednu.
Mi Srbi smo narod koji uvek izabere pravu stranu sveta, zato ne smemo da dopustimo da bilo ko drugi odlučuje o nama i odlučuje o onome što ćemo mi raditi, o čemu ćemo misliti, zato nas toliko i udaraju.
Znate, mislim da je Nikola govorio o tome, mi Srbi nismo najmnogoljudniji narod na Balkanu, ne živimo čak ni najvećoj teritoriji, nemamo more, nemamo najznačajnije i najvažnija prirodna bogatstva, a nećete naći udžbenik istorije ili udžbenik geopolitike gde neće reći kada se govori o Balkanu da su Srbi najvažniji narod na Balkanu, ne zbog našeg broja, već zbog našeg osećaja za stvaranje države, zbog našeg osećaja za stvaranje istorije. Mi Srbi zauzimamo mnogo veći prostor na istorijskoj mapi, nego na geografskoj mapi, zato što je vrednost našeg naroda uvek bila u stvaranju države.
Znate, kada razmišljate o onome što pokušavaju da urade kreatori obojene revolucije, vi uvek razmišljate, dobro kakvi su to zahtevi koji ne mogu da se sprovedu, koji ne mogu da se ostvare, u kojima ne može doći do realizacije. Razmišljate zašto. Da li je to neznanje, kakva je to namera? Ne, oni imaju nameru da unište državu, ne da je preuzmu, nego da je unište, da je ne bude. Kako mislite da vratite vi ili ja zajedno, kako mislimo da vratimo generaciju devetnaestogodišnjaka u njihove godine, kako ponovo sa 19 godina da se ponašaju kao da imaju 19 godina, kako ponovo da shvate da moraju da uče svaki dan, da moraju da idu u školu, da moraju da idu na fakultet, da je moguće da padnu na ispitu? Kako je moguće da nam je nanet tako strašan udarac, što nam je čitava jedna generacije ubeđena da kada stane pred kamere N1 počne da objašnjava kako je položila najvažniji ispit.
Najvažniji ispit je onaj po kome nije otišao u školu. I najvažniji je ispit onaj po kome je profesorica jedne od gimnazija u Novom Sadu fizički nasrnula na svoje dete, dete koje je učilo kod nje. To je najvažniji ispit. I položili su najvažniji ispit.
Najveći izazov neće biti čak ni ekonomija, izborićemo se, predsednik Vučić je dokazao da je u stanju da se izbori sa ekonomskim teškoćama i nedaćama. Najveći ispit i najveće nedaće će biti kako da ponovo čitava jedna generacija počne da živi u skladu sa svojim godinama, počne da se ponaša onako kako se ponašaju njihovi vršnjaci. Ideš u školu, slušaš profesora, raspravljaš se sa ocem i majkom, ali ih mnogo voliš i na kraju ih poslušaš. To će biti najveći izazov kada sve ovo prođe.
Nemojte misliti da će proći lako i nemojte misliti da neće biti nasilja. Nažalost biće ga, biće ga, jer oni koji su pokrenuli obojenu revoluciju u Srbiji nemaju nikakav drugi način da izađu iz nje, nemaju nikakav drugi način da završe ono što su započeli bez nasilja.
Država se pokazala žilava, odgovorna, izdržljiva, obezbedila je funkcionisanje, nastavila je sa životom, naravno, uz velike ekonomske i političke teškoće, ali nastavila sa životom, nastavila da brine i o Srbina na Kosovu i Metohiji, nije napustila Republiku Srpsku, nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Dakle, nije uspelo, nije smenjen predsednik Vučić, Vlada će biti promenjena, zamenjena, biće novi izbori šta god, ali biće legalno, legitimno, sve što se dešava u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, ništa sporno. To nije cilj, cilj je rušenje zemlje, cilj vaninstitucionalno delovanje, cilj je izaći iz institucija koje ne možete da osvojite na izborima, nego morate da napravite silom čitava jedan paralelni svet iako ste potpuno svesni da to u potpunosti uništava državu.
Informisanje u našoj zemlji je postalo udžbenički primer, evo dolaze iz više zemalja sveta, dolaze brojne novinarske ekipe koji snimaju priloge o obojenoj revoluciji da bi pokazala kako to zapravo izgleda i kako to deluje, šta se tu dešava.
Znate, govorilo se ovde o toj, a to se u teoriji zove ping-pong, izmisli se, pusti se lažna vest, kakva god ona bila, nebitno, nisi napadnut, nisi, nešto, nije važno. To pustite u nekom opskurnom portalu, samo se objavi, ta vest se prenese na malo veći mediji, onda ta vest odlazi u region i ta vest se vraća kod nas iz regiona navodeći kao izvor, respektabilne velike medije iz regiona. To se zove ping-pong. Više ne znate odakle je krenula vest, nego kažete, pa dobro to je objavila, mislim, državna televizija u Hrvatskoj, mora da, ne moguće da je to laž, a sve je poteklo od nekog malog nepostojećeg portala kod nas ili bilo koje zemlje iz okruženja.
Mi živimo svakodnevno u tome i nosimo se svaki dan sa tim i već smo navikli i vi i ja, da svaka rana na nama u stvari i nije bitna, mislim, kao da je važno, to kad neko nas uvredi ili kaže nešto ružno, ma to je ništa, hajde, šta sad. Sramota me da pričam o svom osećaju kada znam i o svojoj deci, kada znam šta trpe deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, pa onda preskočiš i ćutiš. Navikli smo, kao nosimo to kao da je normalno, a nije normalno, a to nije normalno.
Nije normalno da je ova sala prazna i nije normalno da mi svi prihvatamo da ko god hoće može, šta god hoće dok je to protiv nas, dok je protiv ljudi koji ovde predstavljaju preko dva miliona glasača. Nije normalno, doći će naravno i vreme, prođe to tako, kada će ovo o čemu govorim biti podrazumevajuće, ali sada mi živimo u trenutku u kome nije normalno da deca idu u školu i nije normalno da roditelji traže od nastavnika da im uče decu u školama, i nije normalno da kažemo – ne možeš da zatvoriš most, i nije normalno da kažeš, ne možeš da sprečiš radnike RTS da ulaze u RTS, jer smo došli do toga da radimo samo da bismo izbegli sukob, da bismo izbegli nasilje na ulicama.
Videćete u subotu, nije do nas, apsolutno nije do nas. Činićemo i sve što možemo, kao što činimo i u celom regionu, i u Republici Srpskoj, i na prostoru Kosova i Metohije, da ne dolazi do sukoba, činićemo sve što možemo da učinimo da ne dođe do bilo kakvog sukoba, ali bojim se da oni koji su sve ovo pokrenuli, nemaju drugog načina da ovo završe nego da krenu grubom silom i da pokušaju silom da preuzmu vlast, kao što su radili 5. oktobra, pa nije to prvi put.
Dozvolićete mi na kraju jedan lični odnos, ovo nije stav vladajuće većine, nije stav ni Vlade, ali je moj, znate uostalom da sam uvek govorio ono što mislim i ono u šta verujem, na današnji dan umro je Slobodan Milošević, dva puta izabrani predsednik Srbije i SRJ, čovek čiji su svi neprijatelji bili i neprijatelji Srbije, baš svi. Slobodan Milošević, bez obzira na sve svoje greške, činio ih je kao i svako od nas, je bio na pravoj strani sveta i na pravoj strani istorije.
Srbija kao da je zaboravila i na njegovu smrt i na njegov život, a nemojmo zaboraviti da imamo Republiku Srpsku i Rezoluciju 1244 zahvaljujući i Slobodanu Miloševiću. I nemojmo zaboraviti da onako kako su rušili Slobodana Miloševića, a preko njega Srbiju, tako danas ruše Aleksandra Vučića, a preko njega Srbiju, istim metodima, na iste načine, sa istim ciljem.
Dakle, samo sam hteo u ovom Domu da podsetim da je postojao i da podsetim da je na današnji dan pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima umro u Haškom tribunalu, u haškom kazamatu, tamo gde nije bilo pravde za Srbe, već gde je bila osveta za Srbe, baš kao što se danas svete i Miloradu Dodiku, baš kao što se svete i Aleksandru Vučiću.
To sam morao da podelim sa vama, to sam morao da kažem. Ja rekoh i dušu svoju spasih, a znam i verujem da ćete vi umeti da sačuvate ono najbolje u srpskom narodu. Hvala vam još jednom.

Poštovani potpredsedniče Vlade, Slobodan Milošević je, kako vi kažete, preminuo u Hagu tako što je neko odbio da ga leči na tako očigledne probleme koje je imao i tokom suđenja. Po nekoj mojoj računici, to se zove klasično ubistvo. Ali, dobro.
Primili ste ostavku narodnog poslanika Ninoslava Erića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke.
Saglasno čl. 132. i 133. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koje je izabran narodnom poslaniku, gospodinu Ninoslavu Eriću, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Ministar nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, gospođa Jelena Begović ima reč. Izvolite.