Isteklo vam je vreme za repliku.
Sledeća na listi je gospođa Irena Živković.
Izvolite.

Kada se govori o izboru članova Saveta REM-a, znači za ove koji su predloženi, ne govori se, i poslednjih dana u medijima i u javnosti uopšte, o tome da je cilj da ne budu svi članovi pod kontrolom vlasti. To je početna premisa onoga što mene smeta u svemu ovome, a to je da smatram da REM konačno treba da bude neko telo koje neće biti ni pod čijom kontrolom, koje neće nadalje hraniti taj duopol medijski u Srbiji i koji će imati minimum profesionalnog standarda.

Mi trenutno, po mom mišljenju, u Srbiji nemamo, sem lokalnih medija, nekih manjih po Srbiji i sem istraživačkih novinara, sem njih, nemamo medij koji je bez uticaja politike, pojedinačnog političara, koji je bez uticaja krupnog biznisa ili u nekim slučajevima i kriminala.

U Kodeksu novinara piše da novinar ne sme javno da iznosi svoje političke stavove, a posebno ne sme da ih promoviše ili pomaže u promociji istih. U Kodeksu novinara piše – otvoreno zalaganje za jednu političku opciju ili stranku nespojivo je sa novinarskom profesijom, a mi već neko vreme, par godina u javnosti imamo, znači, sa obe strane tog dualnog medijskog sveta, imamo upravo ovo na šta Kodeks novinara upozorava da ne sme da se dešava. Mi imamo novinare sa obe strane koji zastupaju političke stavove, zastupaju političke opcije, čak im rade i kampanje, imamo novinare koji čak idu toliko daleko da imaju svoje emisije u kojima pozivaju svoje kolege novinare da iznesu svoje političke stavove.

Dakle, novinar sme, jer smo politička bića, da ima svoj politički stav, sme javno da ga iznese. Međutim, u emisijama, u mediju na kom radi i na ostalim medijima u ovakvim specijalnim emisijama mislim da je to neprimereno i da REM treba time da se bavi.

Dalje, sa medija se ti kratkometražni dokumentarci prenose na društvene mreže gde se stvara opšti javni linč prema svakom neistomišljeniku. Taj javni linč nam svima u Srbiji smeta samo kada je, koliko ja vidim, uperen prema nekome ko je nama bližnji ili prema nama samima, onda kada je uperen prema suprotnoj strani nikom ne smeta. To je upravo ta demokratija i ono za šta svi treba da se zalažemo. To licemerje koje dovodi do toga je nešto što mislim da je taj senzacionalizam i što duboko, duboko deli ovo društvo i posipa ga mržnjom, što je najbitnije.

Dolazimo na kraju do ovog trećeg kanala medija, a to je ova Skupština gde možemo, a od početka mog mandata ovde u poslednjoj godini i po, na svakoj sednici, da vidimo pojedinačne rasprave poslanika gde se govori o privatnim životima, gde se govore stvari koje ne uključuju interes građana zbog kojih smo navodno svi ovde. Dakle, i mene i većinu građana apsolutno ne zanima ko je kakve ocene imao u školi, ko se kako kockao, ko je sa kime bio u braku, ko je u koju kafanu išao. Naročito me ne zanima šta je radila bivša vlast, jer ja nisam deo ni bivše vlasti, a ni sadašnje. Dakle, pripadam generacijama koje žive posledice tuđih loših odluka i pokušavam da pozovem na to da se smanje te podele u društvu da bismo ovde mogli da razgovaramo o stvarima koje su bitne.

Ukoliko se ovako nastavi, a ne reagujemo, ostaju nam ljudi koji su posuti poluistinama, dezinformacijama, mržnjom, naročito konstantnom nesigurnošću i strahom.

Ono što me zanima da čujem u medijima jeste o arsenu i kadmijumu u Boru, olovu u krvi radnika u Boru, o tome da se država zabrine i da uradi nasumično toksikološke analize bar jednog odeljenja u školi u Boru, o tome da je 16,6 miliona SNS-ov pomoćnik gradonačelnika ojadio borski budžet, o tome kako nemamo u školama pedagoške asistente, o tome kako se ucenjuju ljudi i socijalnim pomoćima i tuđim negama i pomoći, o tome kako u centrima za socijalni rad se čeka na socijalnu pomoć po godinu dana, o temama o kojima smo svi pričali nakon „Ribnikara“, a nakon toga ih niko ovde ne pominje, nego se međusobno raspravljate i to, ponavljam, nikog posebno ne zanima.

Institucije ne rade i to je glavni problem ovde. Zato imamo ispred ove Skupštine majku koja pravde za svoje mrtvo dete traži na ulici, po hladnom i po kiši.

Dok REM ne preuzme funkciju koju treba da ima u ovom društvu i ne kazni i jednu i drugu stranu koja iznosi neistine, a ne bavi se običnim čovekom, kojim se skoro niko nije bavio u ovoj sali, po mom skromnom mišljenju, mislim da nama pomoći i nema. Hvala.

Hvala.
Određujem pauzu, vidimo se za sat vremena.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Sledeći na listi je gospodin Vladimir Pajić.
Nije u sali.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, danas raspravljamo o novom sastavu Saveta za regulatorne medije, takozvani REM i što ćemo, nadam se, nakon rasprave i usvojiti. Zajedno sa usvajanjem izmena Zakona o jedinstvenom biračkom spisku od prošle nedelje, možemo reći da time usvajamo sve ključne preporuke ODIHR-a.

Ono što je važnije, time praktično završavamo i zaokružujemo jedan proces koji možemo slobodno nazvati unapređenjem izbornih uslova. Dakle, sve primedbe smo prihvatili, sve preporuke usvojili, sve što je bilo ko našao za shodno da nam zamera, sve smo to lepo uklonili i sada možemo da kažemo da dodatno unapređujemo i stvaramo demokratsku atmosferu za neke predstojeće izbore, kad god oni bili. To nikako, naravno, ne znači da su dosadašnji izborni uslovi bili loši. Naprotiv, bili su maksimalno demokratski, maksimalno fer, maksimalno slobodni, a čak bih rekao, predsedavajuća, da su u mnogim elementima više pogodovali opoziciji.

Druga je stvar što opozicija nije umela da koristi sve te pogodnosti, pa su zarad, da kažem, pokušaja nalaženja različitih alibija, odnosno opravdanja za izborne neuspehe, navodili tobože loše izborne uslove. Te ne valjaju zakoni, te ne valja REM, te ne valja birački spisak, niko ne valja, ništa nije dobro, samo su oni dobri.

Istina je, predsedavajuća, uvek bila i biće sadržana u jednoj rečenici, a to je - ne postoje ti izborni uslove, ne postoje ti zakoni, ne postoji taj REM, ne postoji taj birački spisak koji će vas dovesti na vlast ukoliko građani ne glasaju za vas. Nema tih izbornih uslova koji će vam omogućiti pobedu na izborima ukoliko nemate politiku, ukoliko nemate plan, ukoliko nemate program, ukoliko ne kandidujete ideje koje za cilj imaju bolji kvalitet života građana Srbije.

Oni su do sada, predsedavajuća, u svim izbornim utakmicama pokazali da nemaju nikakvu politiku, nikakav program, nikakav plan, a uz to su, dozvolićete mi da kažem, pokazali još nešto, a to je da su izuzetno lenji i da ih mrzi da putuju po Srbiji, da ih ne zanima da grade stranačku infrastrukturu. Dozvoliću sebi da parafraziram šefa poslaničke grupe Milenka Jovanova, kada je rekao pre neki dan - da ste nedeljno ili mesečno samo po jedan mesni odbor po Srbiji oformili, napravili, više bi uspeha imali nego ovako, više bi to smisla imalo nego ovo što radite.

Znam, težak je to posao, teško je putovati u svaki grad, svako naselje, svaki zaseok, razgovarati sa ljudima, obilaziti članstvo, organizovati odbore i tako dalje. Mnogo je lakše šetati se po centru Beograda, pa kafica, pa onda izjava za „N1“, pa onda opet kafica, pa onda intervju za „Novu“. Tako posle par pojavljivanja na tim televizijama očas posla pomisli čovek da je veliki lider, da je veliki političar, da je veliki lider. Pa, onda se još i posvađaju između sebe, pa kako se ko posvađa između sebe, on tako osnuje neki pokret, neku strančicu, neku partijicu. Onda i on sebe počne da naziva nekakvim velikim liderom. Sad u opoziciji ima više lidera nego simpatizera, imamo više lidera nego glasača u opoziciji.

E, onda dođu izbori, onda se oni ekspresno, svesni svojih sposobnosti, primetićete ironiju u mom glasu kada naglašavam - sposobnosti, okupe u jednu listu, jer znaju da samostalno ne mogu da prebace ni onaj dodatno sniženi cenzus od 3%, a u celoj kampanji ponude jedino, samo i isključivo parolu koja glasi – Ua Vučiću!

Dakle, Vučić otvori autoput, oni kažu - Ua Vučiću! Vučić podigne plate, oni kažu – Ua Vučiću! Vučić podigne penzije, oni kažu – Ua Vučiću! Vučić inicira jeftine stanove za mlade, a oni u glas kažu onda – Ua Vučiću! Vučić inicira jeftinu legalizaciju za sve građane, a oni kažu – Ua Vučiću! Vučić inicira ograničavanje marži trgovačkih lanaca, a oni onda snažno kažu – Ua Vučić! Cela kampanja se svodi jedino, samo i isključivo na – Ua Vučiću!

Onda, predsedavajuća, izgube na izborima. I ko je kriv? Zna se ko je kriv. Kriv je REM, kriv je birački spisak, krivi su izborni uslovi, kriva je kiša, kada je hladno kriva je hladnoća, kad je toplo kriva je vrućina, krivo je more, kako kaže ona pesma, i tako dalje. Samo oni nisu krivi, dakle, svi drugi jesu.

To se, da vam kažem, podjednako odnosi i na ove tobože levičare, kako oni sebe nazivaju, kao i one tobože desničare koji nisu na zasedanju, kao i ove koji sebe nazivaju centrom, iako zapravo i ne znaju šta znači to.

Podsetio bih na period od 2008. do 2012. godine, kada je Srpska napredna stranka bila u opoziciji. Nismo imali novca, nismo imali resurse, nismo imali medije. Imao je Đuka jednu emisiju na jednoj radio-stanici. Jednu emisiju! Dakle, to je sve što smo imali od medija. Ali, kako da vam kažem, nismo kukali, nismo se žalili, nismo jadikovali kako nema tobože uslova izbornih itd. Strpljivo smo sačekali prve izbore, obišli celu Srbiju više puta, ušli u svako selo, svako dvorište, svaki zaseok, u svaku kuću kod svakog domaćina, razgovarali sa ljudima, ponudili program, ponudili konkretna rešenja za probleme građana i na prvim izborima koji su usledili odneli ubedljivu pobedu.

To je ključna razlika između nas i vas. Vas koji ste u stanju da se kao antipodi političke scene, dakle od krajnje levice do krajnje desnice, uprkos svim ideološkim i programskim razlikama, ujedinite ne biste li srušili Aleksandra Vučića. Dakle, u stanju su, predsedavajuća, da se ujedine oni koji apsolutno ništa zajedničko nemaju, apsolutno ni jednu jedinu tačku oko koje bi se našli, oko koje bi se spojili, sa potpuno različitih, krajnje različitih polova političke scene, ali samo pod uslovom kada treba da se ruši Aleksandar Vučić. Tu se, na tom primeru vidi svo licemerje opozicije.

To se možda, predsedavajuća, najbolje videlo letos na onom mitingu za Vidovdan na Slaviji. Ja sam gledao prenos tog mitinga i, znam, sad će mnogi reći da sam mazohista. I jesam mazohista što to radim sebi, što gledam to, ali Bože, to je jače od mene.

Dakle, gledao sam prenos tog mitinga i sada gledam i pitam se kako li se osećala mučena Marinika Tepić dok je slušala onog Lompara kako srbuje, kako poziva maltene na oslobođenje svetih srpskih zemalja? Dakle, ona koja se zalagala i zalaže još uvek za rezoluciju o Srebrenici, ista ta Marinika Tepić stoji tamo po onoj vrućini, sluša Lompara kako nas poziva, ja sam očekivao da će u jednom trenutku da pozove narod, da podeli oružje i da idemo da oslobađamo srpske zemlje. Ali, ona sedi strpljivo, muči se po onom suncu i sluša i aplaudira.

Kako se osećao mučeni Radomir Lazović, da kažem ikona drugosrbijanštine u Srbiji i autošovinista, dok je slušao srbovanje Lompara i teorije, kako ono beše – teorije srpskog integralizma, ili kako su već to formulisali?

Sada vas pita, ta teorija, odnosno ideja srpskog integralizma, u čemu je razlika između, recimo, Vulinovog „srpskog sveta“ ili Šešeljeve „Velike Srbije“? Ima li suštinske razlike u tome? Pa, nema. Dakle, apsolutno nema. Ali, može sve ako treba da se ruši Vučić. Dakle, mogu i komunisti i ravnogorci, mogu i partizani i četnici, može i desno, može i levo. Mogu svi ako će rezultat da bude rušenje Vučića. Tu se, na taj način najbolje vidi svo političko licemerje opozicije.

Za sam kraj, želim da kažem da ne smem da zamislim Srbiju kako bi izgledala kada bi ta i takva ekipa ne daj Bože došla na vlast. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Markoviću.
Sledeći je prof. dr Slobodan Cvejić.
Izvinjavam se, gospodine Miljuš, vidim vas u sistemu. Po kom osnovu?
(Branko Miljuš: Pravo na repliku.)
Ali pomenuta je gospođa Tepić. A vi ste ovlašćeni? Niste ovlašćeni.
Sad ćemo da proverimo, odmah ispravljam. Izvinite, moja je greška. Ovlašćeni ste i imate pravo na repliku. Izvolite.
(Žagor u sali.)
Da li možemo sad da nastavimo sa radom? Čekajte, ko je sledeći?
Reč ima prof. dr Slobodan Cvejić. Niste u sistemu. Nećete se javiti? Nećete. Molim vas, pomenuta je Marinika Tepić. U redu je, hoću da vam pokažem da nemam problem sa vaših dva minuta. Izvolite.

Hvala vam.

Lepo je što smo na kraju ustanovili da ipak vi vodite sednicu, a ne neki drugi, a nije lepo to…

Izvinite, toliko je očigledno, a ja želim da saslušam svakog od vas. Hajde sad pređite na ono što je suština.
Izvolite.

Ja sasvim sigurno neću pričati sa vama o vlasti sa bilo kim ovde od vas, ali moram da skrenem pažnju gospodinu prethodnom govorniku na temu i na to šta je danas dnevni red. I moram da mu skrenem pažnju na još jednu stvar, da on kad kaže – mogli bi da zamislimo na šta bi Srbija ličila, mi nažalost živimo u onome što ste vi napravili od Srbije. Nadam se da se gospodin Marković zadržao dovoljno dugo tamo, te da će on biti jedan od svedoka da je upotrebljen zvučni top. Hvala.

Reč ima gospodin Aleksandar Marković.
Izvolite, replika.