ENIS IMAMOVIĆ

Stranka demokratske akcije

Rođen 25. juna 1984. godine u Novom Pazaru.

Osnovnu i srednju školu je završio u Novom Pazaru.

Aktivno se bavio odbojkom kao profesionalni igrač (1999.-2008.). Bio je i kapiten tima. Nakon igračke karijere kratko je radio i kao trener u svim kategorijama u Odbojkaškom klubu Novi Pazar.

2003. godine započinje studije na Univerzitetu u Nišu, koje je na kratko prekinuo, a potom nastavio na Drzavnom Univerzitetu u Novom Pazaru, Departman za Biohemijske nauke.
Takođe, 2003. godine postaje član Asocijacije Mladih SDA Sandžaka i biva izabran za Generalnog sekretara.

2008. godine postavljen je za portparola, a iste godine 5. aprila na Šestoj Redovnoj Izbornoj skupštini izabran je za člana Glavnog odbora i potom potpredsjednika SDA Sandžaka, zadužen za rad sa stranackim odborima i interni razvoj.
2009. povjereno mu je i mjesto predsjednika Izborne komisije SDA Sandžaka.

Na Sedmoj Redovnoj izbornoj skupštini 2014. godine izabran je za člana Glavnog odbora i Potpredsjednika Stranke zaduženog za resor politika.

Na parlamentarnim izborima 6. maja 2012. godine izabran je za narodnog poslanika što je ponovo potvrđeno i nakon izbora 16. marta 2014. godine. Mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2016. godine.

Oženjen je, suprugom Eminom.

Osnovne informacije

Statistika

  • 18
  • 0
  • 21
  • 2
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 9 meseci i 25 dana i 12 sata

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 11 meseci i 27 dana i 9 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Obeštećenje akcionara Agrobanke

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 12 dana

PITANJE ZA POSLANIKE SDA: KADA ĆE BITI OBEŠTEĆENI OPLJAČKANI AKCIONARI AGROBANKE? NAJNOVIJE saopštenje akcionara Agrobanke povodom 4 godine od nelegalnog zatvaranja Agrobanke i pljačke njenih akcionara. B92| sreda, 25.05.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Sedmo vanredno zasedanje , 12.06.2018.

Hvala, uvažena predsednice.
Ministri i članovi Vlade, ja želim da se na ovaj set zakona o nacionalnim manjinama osvrnem kao predstavnik Bošnjaka u ovom parlamentu, i to najpre na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ukoliko želimo ozbiljno razmatrati ovaj set zakona koji se tiču nacionalnih manjina, mi najpre moramo početi od analize rada radne grupe za izradu ovih predloga odnosno nacrta zakona. Iz toga kako je tekao taj proces, najbolje se može videti namera predlagača da ovim zakonima nametne neka svoja rešenja.
Radne grupe za izradu ova dva zakona brojale su po 26 članova, uglavnom istog sastava. Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina je imala pravo da u rad tih radnih grupa delegira po pet svojih predstavnika. To su bili predstavnici bošnjačkog, mađarskog, rumunskog, slovačkog i bunjevačkog nacionalnog veća.
Prema broju u kome su manjine bile zastupljene u ovim radnim grupama, može se videti neravnopravan položaj predstavnika nacionalnih manjina. Dakle, od ukupno 26 članova u svakoj od ovih grupa, nacionalne manjine su imale po pet svojih predstavnika i na taj način nisu predstavljale nikakav faktor, niti su imale bilo kakav uticaj na njihov rad, niti je učešće predstavnika nacionalnih manjina dalo očekivani rezultat, jer u takvom odnosu u radnoj grupi je praktično bilo nemoguće doći do rešenja koja predlažu legitimni predstavnici nacionalnih manjina.
Ostali članovi radne grupe određeni su od strane nadležnih ministarstava, od strane Vladinih službi, kao i sekretarijata AP. Predsedavajući ovom radnom grupom je bio državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.
Dakle, nisu prihvaćeni predlozi iznošeni od strane predstavnika koordinacije, a naročito od strane predstavnika bošnjačkog nacionalnog veća. Takvi predlozi su najčešće ignorisani i preko njih se prelazilo bez adekvatne rasprave. Predlozi, kao što rekoh, su odbijani, bez adekvatnog obrazloženja, a često i bez ikakvog obrazloženja uopšte.
Važno je napomenuti da se i radna grupa nikada i ni na koji način nije izjasnila o predlozima, već je sudbina tih predloga u većini slučajeva zavisila isključivo od stavova izvesnog Darka Radojičića, predstavnika Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, koji je izričito bio protiv svakog predloga koji je dolazio od predstavnika koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Radna grupa se takođe nikada nije izjasnila ni o završnim verzijama nacrta ovih zakona, tako da ne znamo na osnovu kog zaključka te radne grupe su ovi zakoni danas ovde pred nama.
Neki od ključnih propusta u radu ovih radnih grupa jesu nepostojanje pravilnika ili poslovnika o radu radne grupe, odbijanje da se glasa o iznešenim predlozima, nepostojanje zapisnika sa sastanaka radne grupe, iako su svi sastanci tonski snimani, što je dokaz koliko je sam proces izmena ovih zakona bio netransparentan i neinkluzivan.
Da se razumemo – ovakav proces izrade izmene pomenutih zakona nije nikakva dobra volja predlagača, već je to obaveza države propisana Akcionim planom za Poglavlje 23, za pristupanje Republike Srbije EU. Dakle, u zaključku osvrta na rad radne grupe, mogu da kažem da nijedan predlog koji je bio od suštinskog značaja za nacionalne manjine nije uvršten u nacrte bilo kojeg od ova dva zakona.
Osvrnuću se posebno i na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Kao predstavnici Bošnjaka, ne možemo biti zadovoljni sadržinom, a još manje načinom na koji se dolazilo do rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona. Aktuelna politika državnih organa, upravo ovaj položaj prava nacionalnih manjina, tretira kao pitanje od drugorazrednog značaja. Argument ovoj tvrdnji jeste upravo ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Dakle, ako krenemo redom, članom 47. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, definisano je da ukoliko se više od polovine članova osnovnog propisa menja, odnosno dopunjuje, treba doneti novi propis.
Članom 8. stav 2. Zakona o Narodnoj skupštini propisano je da nadležni organi prilikom izrade propisa i zakona, predloga zakona su dužni primenjivati ova jedinstvena metodološka pravila. Izmenama i dopunama ovog zakona se menja više od 20 članova osnovnog zakona, od ukupno 25 koliko ih ima, uz dodavanje novih šest članova, pa se shodno tome moralo pristupiti donošenju novog zakona, a ne izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer tako nalažu i važeći propisi u Republici Srbiji.
Dakle, čak nisu ispoštovane ni pravno-tehničke obaveze koje u ovom slučaju su nalagale, kao što rekoh, da se izradi novi Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prava nacionalnih manjina i načini njihovog ostvarivanja definisani u više različitih zakona i podzakonskih akata koji su često međusobno neusaglašeni dolazimo do još jednog razloga zašto je bilo važno pristupiti izradi novog krovnog Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Ovaj zakon je morao biti matični zakon u kome su pobrojana sva prava koja su nacionalnim manjinama garantovana Ustavom Republike Srbije, domaćim zakonodavstvom i međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala i kojima je pristupila.
Država je u izradu ovog predloga zakona ušla na potpuno pogrešan način, bez i jednog parametra koji bi pokazao rezultate dosadašnje primene ovog zakona, bez sagledavanja realnih potreba nacionalnih manjina, kao i bez analize propisa, propisa koji se na različite načine bave ostvarivanjem korpusa prava garantovanih nacionalnim manjinama.
Pre pristupanja izrade samog teksta ovog zakona neophodno je bilo organizovati i više sesija i javnih slušanja i prikupljanja svih relevantnih činjenica koje bi onda bile pravi putokaz u kom smeru se treba ići prilikom utvrđivanja normi koje čine ovaj zakon. Tumačenjem ovih odredaba i odnosa sa drugim zakonima vidimo da ovaj Predlog zakona ne pruža nikakvu pravnu sigurnost nacionalnim manjinama. Ni ovaj zakon, kao ni prošli ne pruža adekvatne kazne odredbe za one koji ovaj zakon krše, bilo da se radi o pravnim ili fizičkim licima.
Dakle, ovim Predlogom zakona kazne odredbe ni u kom smislu nisu adekvatne i nisu propisane na pravi način. Pravni sistem Republike Srbije, ovo je primer, ima niz zakona čije norme su u suprimaciji u odnosu na druge zakone. Takvi primeri su Zakon o privatizaciji i Zakon o javnoj svojini. Da je takva praksa i takav pristup bio primenjen i u norme ovih zakona nacionalne manjine kao jedna od najranjivijih društvenih grupa bi imale adekvatnu pravnu zaštitu i imali bi potreban nivo pravne sigurnosti, odnosno zakon trajnog karaktera, koji ne bi bio ugrožen, pa čak i suspendovan donošenjem nekog drugog zakona, a često i nekog podzakonskog akta.
Na ovaj način ostvarivanje prava nacionalnih manjina ponovo zavisi od političke volje Vlade, što je još jedan od dokaza da u Srbiji ne postoji želja za uspostavljanjem vladavine prava. Posebnu centralizaciju predstavlja i vaš predlog u članu 11. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u kome pokušavate sprečiti legitimne predstavnike nacionalnih manjina, koji su na rukovodećim pozicijama u političkim partijama, da se kandiduju i budu birani u nacionalne savete. To bi moglo ukoliko bi istu takvu odredbu propisali i za predsednika Republike, za predsednika Vlade ili, recimo, za ministra nadležnog za ovu oblast. Kako to mislite da, evo, recimo, vi kao funkcioner političke partije možete da budete ministar koji se bavi nacionalnim manjinama i njihovim nacionalnim savetima, a legitimni predstavnici nacionalnih manjina to ne mogu? Isto važi pitanje i za predsednika Republike i predsednika Vlade. Dakle, neophodno je primeniti iste parametre.
Nedostatak ovog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, jeste i činjenica da je izostalo propisivanje obaveze predsedniku Vlade, predsedniku Pokrajinske Vlade, gradonačelnicima i predsednicima opština da u parlamentu, u Skupštini autonomne pokrajine i u parlamentima lokalnih samouprava, podnose izveštaj jednom godišnje o položaju i stepenu ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina sa predlogom mera za unapređenje sveukupnog položaja pripadnika nacionalnih manjina.
Predlog ovog zakona takođe nije uvažio ni činjenicu da neke nacionalne manjine poput Bošnjaka, Albanaca, Bugara, deo Roma, deo Vlaha, deo Makedonaca, deo Rumuna živi izvan teritorija Autonomne pokrajine Vojvodine u kojoj postoji srednji nivo vlasti i u kome su razvijeni mehanizmi za zaštitu i ostvarivanje prava nacionalnih manjina u svim oblastima.
Dakle, uvažavajući ovu činjenicu neophodno je bilo propisati veći korpus prava i čvrste mehanizme i kanale putem kojih bi se jednako na celoj terotoriji Republike Srbije ostvarivala prava nacionalnih manjina u cilju postizanja suštinske ravnopravnosti pripadnika nacionalnih manjina i građana koji pripadaju većini, ali i između samih nacionalnih manjina.
Ustavom Republike Srbije je propisano takođe da i nacionalne manjine imaju pravo na samoupravu u određenim oblastima. Međutim, ni u jednom pravnom aktu ove države ta manjinska samouprava nije definisana, nije određen njen pojam, niti uslovi ni načini pod kojim se ona ostvaruje. Ovim zakonom je bilo neophodno definisati pravni status nacionalnog saveta, odnosno nacionalnog veća nacionalne manjine kao institucije preko koje nacionalne manjine ostvaruju neka od svojih kolektivnih prava i nosioca manjinske samouprave.
Kada je u pitanju obrazovanje, obrazovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku predstavlja jedno od fundamentalnih prava za očuvanje njihove posebnosti. Upravo je ostvarivanje prava nacionalnih manjina na obrazovanje jedno od onih prava na maternjem jeziku koje se ostvaruje u više različitih zakona, a određena pitanja su rešena čak i aktima neke niže pravne snage od zakona, što je neprihvatljivo. Ni ovim Predlogom zakona ovo pitanje nije rešeno na adekvatan način.
Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u oblasti obrazovanja mora dati pravo manjinama da u predmetima od posebnog značaja u značajnoj meri, a nikako ne manje od 50% izučavaju te mere koje se odnose na istoriju, umetnost, kulturu, tradiciju te nacionalne manjine.
Kada je u pitanju službena upotreba jezika i pisma, Predlogom zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, obavezno uvođenje u službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine moralo je biti propisano za one lokalne samouprave u kojima broj pripadnika nacionalne manjine dostiže 10% stanovništva. Propisivanjem ove afirmativne mere dala bi se satisfakcija nacionalnim manjinama nad kojima su u prošlosti vršeni zločini, progoni i kršenje ljudskih prava jer je njihova brojnost usled toga smanjena u tim sredinama, kao što je slučaj sa bošnjačkom zajednicom u opštini Priboj.
Upotreba jezika i pisma u izdavanju ličnih i putnih isprava svodi se samo na ispisivanje ličnog imena pripadnika nacionalnih manjina na njihovom maternjem jeziku i pismu.
Zakon o ličnoj karti i Zakon o putnim ispravama na različit način definišu ovo pitanje pa je prema odredbama Zakona o ličnoj karti propisano da se obrazac lične karte štampa i izdaje na jeziku i pismu nacionalne manjine, dok je Zakonom o putnim ispravama propisano da se u obrazac putne isprave samo lično ime pripadnika nacionalne manjine upisuje na način na koji je upisan u matične knjige.
Dosadašnja praksa je pokazala da se ni lična karta, a ni pasoš ne izdaju dvojezično i na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ovaj primer je još jedan u nizu dokaza o neusklađenosti propisa u Republici Srbiji koji na bilo koji način tretiraju prava nacionalnih manjina, ali da čak ako je nešto propisano zakonom svedoci smo da se ono u praksi ne sprovodi, čime se nacionalne manjine onemogućavaju da u potpunosti i na adekvatan način ostvaruju svoja prava.
Kada je u pitanju zastupljenost nacionalnih manjina u okviru zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, kao i političko organizovanje nacionalnih manjina, ovaj korpus prava nacionalnim manjinama je zagarantovan Ustavom Republike Srbije i predviđenim međunarodnim dokumentima i nekim zakonima Republike Srbije. Primena ovog u praksi shodno dosadašnjem iskustvu svedena je na minimum ili je potpuno onemogućena. Zastupljenost nacionalnih manjina u pravosuđu, policiji, tužilaštvu, predstavničkim telima i drugim državnim organima je na jako niskom nivou. Posledica toga između ostalog jesu i pravne praznine koje postoje u propisima koja uređuju ta pitanja, a naročito u pogledu postupaka i načina ostvarivanja tih prava.
Shodno tome ovim predlogom zakona trebale su se propisati mere kojim bi se osigurala politička participacija predstavničkim telima na svim nivoima vlasti, a naročito u pogledu kandidovanja izbornih lista nacionalnih manjina, u recimo postupku izbora narodnih poslanika i odbornika prema kojima bi se osigurala zastupljenost nacionalnih manjina u pravosudnim organima, ali i drugim državnim organima sa javnim ovlašćenjima i kojim bi se osigurala zastupljenost nacionalnim manjinama u državnim organima, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.Kada je u pitanju Savet Republike Srbije za nacionalne manjina, dakle, Predlogom ovog zakona potpuno je obesmišljena prvobitna ideja postojanja ovakvog jednog saveta. Dakle, danas je premijeru omogućeno da bude oslobođen ove dužnosti. Ideja formiranja ovakvog saveta jeste da na najvišem nivou Vlada ponese odgovornost za položaj nacionalnih manjina. Ovim zakonom se skida odgovornost sa premijera i to se spušta na neki niži nivo, čime se stvaraju mehanizmi za dodatno odugovlačenje kada su u pitanju određena prava nacionalnih manjina.
U ostatku rasprave o amandmanima govorićemo, dakle, ja se nadam da ste iz svega navedenog shvatili da ovakav predlog zakona ne predstavlja rešenje za nagomilane probleme sa kojima se nacionalne manjine suočavaju u Republici Srbiji i da se ovim predlogom dodatno komplikuje ovako konfuzna oblast u ostvarivanju individualnih kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina i ja vas zato pozivam da povučete ovakve predloge zakona. Naročito vas pozivam da ne nastavite dalje sa ovakvim načinom donošenja ovih zakona.
Mi smo pokušali da amandmanom u nekoj meri ublažimo negativne efekte i ja vas pozivam da barem te amandmane usvojite. Hvala.

Sedmo vanredno zasedanje , 12.06.2018.

Hvala, uvažena predsednice.

Ministri i članovi Vlade, ja želim da se na ovaj set zakona o nacionalnim manjinama osvrnem kao predstavnik Bošnjaka u ovom parlamentu, i to najpre na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Ukoliko želimo ozbiljno razmatrati ovaj set zakona koji se tiču nacionalnih manjina, mi najpre moramo početi od analize rada radne grupe za izradu ovih predloga odnosno nacrta zakona. Iz toga kako je tekao taj proces, najbolje se može videti namera predlagača da ovim zakonima nametne neka svoja rešenja.

Radne grupe za izradu ova dva zakona brojale su po 26 članova, uglavnom istog sastava. Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina je imala pravo da u rad tih radnih grupa delegira po pet svojih predstavnika. To su bili predstavnici bošnjačkog, mađarskog, rumunskog, slovačkog i bunjevačkog nacionalnog veća.

Prema broju u kome su manjine bile zastupljene u ovim radnim grupama, može se videti neravnopravan položaj predstavnika nacionalnih manjina. Dakle, od ukupno 26 članova u svakoj od ovih grupa, nacionalne manjine su imale po pet svojih predstavnika i na taj način nisu predstavljale nikakav faktor, niti su imale bilo kakav uticaj na njihov rad, niti je učešće predstavnika nacionalnih manjina dalo očekivani rezultat, jer u takvom odnosu u radnoj grupi je praktično bilo nemoguće doći do rešenja koja predlažu legitimni predstavnici nacionalnih manjina.

Ostali članovi radne grupe određeni su od strane nadležnih ministarstava, od strane Vladinih službi, kao i sekretarijata AP. Predsedavajući ovom radnom grupom je bio državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.

Dakle, nisu prihvaćeni predlozi iznošeni od strane predstavnika koordinacije, a naročito od strane predstavnika bošnjačkog nacionalnog veća. Takvi predlozi su najčešće ignorisani i preko njih se prelazilo bez adekvatne rasprave. Predlozi, kao što rekoh, su odbijani, bez adekvatnog obrazloženja, a često i bez ikakvog obrazloženja uopšte.

Važno je napomenuti da se i radna grupa nikada i ni na koji način nije izjasnila o predlozima, već je sudbina tih predloga u većini slučajeva zavisila isključivo od stavova izvesnog Darka Radojičića, predstavnika Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, koji je izričito bio protiv svakog predloga koji je dolazio od predstavnika koordinacije nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Radna grupa se takođe nikada nije izjasnila ni o završnim verzijama nacrta ovih zakona, tako da ne znamo na osnovu kog zaključka te radne grupe su ovi zakoni danas ovde pred nama.

Neki od ključnih propusta u radu ovih radnih grupa jesu nepostojanje pravilnika ili poslovnika o radu radne grupe, odbijanje da se glasa o iznešenim predlozima, nepostojanje zapisnika sa sastanaka radne grupe, iako su svi sastanci tonski snimani, što je dokaz koliko je sam proces izmena ovih zakona bio netransparentan i neinkluzivan.

Da se razumemo – ovakav proces izrade izmene pomenutih zakona nije nikakva dobra volja predlagača, već je to obaveza države propisana Akcionim planom za Poglavlje 23, za pristupanje Republike Srbije EU. Dakle, u zaključku osvrta na rad radne grupe, mogu da kažem da nijedan predlog koji je bio od suštinskog značaja za nacionalne manjine nije uvršten u nacrte bilo kojeg od ova dva zakona.

Osvrnuću se posebno i na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Kao predstavnici Bošnjaka, ne možemo biti zadovoljni sadržinom, a još manje načinom na koji se dolazilo do rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona. Aktuelna politika državnih organa, upravo ovaj položaj prava nacionalnih manjina, tretira kao pitanje od drugorazrednog značaja. Argument ovoj tvrdnji jeste upravo ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Dakle, ako krenemo redom, članom 47. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, definisano je da ukoliko se više od polovine članova osnovnog propisa menja, odnosno dopunjuje, treba doneti novi propis.

Članom 8. stav 2. Zakona o Narodnoj skupštini propisano je da nadležni organi prilikom izrade propisa i zakona, predloga zakona su dužni primenjivati ova jedinstvena metodološka pravila. Izmenama i dopunama ovog zakona se menja više od 20 članova osnovnog zakona, od ukupno 25 koliko ih ima, uz dodavanje novih šest članova, pa se shodno tome moralo pristupiti donošenju novog zakona, a ne izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer tako nalažu i važeći propisi u Republici Srbiji.

Dakle, čak nisu ispoštovane ni pravno-tehničke obaveze koje u ovom slučaju su nalagale, kao što rekoh, da se izradi novi Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da su prava nacionalnih manjina i načini njihovog ostvarivanja definisani u više različitih zakona i podzakonskih akata koji su često međusobno neusaglašeni dolazimo do još jednog razloga zašto je bilo važno pristupiti izradi novog krovnog Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Ovaj zakon je morao biti matični zakon u kome su pobrojana sva prava koja su nacionalnim manjinama garantovana Ustavom Republike Srbije, domaćim zakonodavstvom i međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala i kojima je pristupila.

Država je u izradu ovog predloga zakona ušla na potpuno pogrešan način, bez i jednog parametra koji bi pokazao rezultate dosadašnje primene ovog zakona, bez sagledavanja realnih potreba nacionalnih manjina, kao i bez analize propisa, propisa koji se na različite načine bave ostvarivanjem korpusa prava garantovanih nacionalnim manjinama.

Pre pristupanja izrade samog teksta ovog zakona neophodno je bilo organizovati i više sesija i javnih slušanja i prikupljanja svih relevantnih činjenica koje bi onda bile pravi putokaz u kom smeru se treba ići prilikom utvrđivanja normi koje čine ovaj zakon. Tumačenjem ovih odredaba i odnosa sa drugim zakonima vidimo da ovaj Predlog zakona ne pruža nikakvu pravnu sigurnost nacionalnim manjinama. Ni ovaj zakon, kao ni prošli ne pruža adekvatne kazne odredbe za one koji ovaj zakon krše, bilo da se radi o pravnim ili fizičkim licima.

Dakle, ovim Predlogom zakona kazne odredbe ni u kom smislu nisu adekvatne i nisu propisane na pravi način. Pravni sistem Republike Srbije, ovo je primer, ima niz zakona čije norme su u suprimaciji u odnosu na druge zakone. Takvi primeri su Zakon o privatizaciji i Zakon o javnoj svojini. Da je takva praksa i takav pristup bio primenjen i u norme ovih zakona nacionalne manjine kao jedna od najranjivijih društvenih grupa bi imale adekvatnu pravnu zaštitu i imali bi potreban nivo pravne sigurnosti, odnosno zakon trajnog karaktera, koji ne bi bio ugrožen, pa čak i suspendovan donošenjem nekog drugog zakona, a često i nekog podzakonskog akta.

Na ovaj način ostvarivanje prava nacionalnih manjina ponovo zavisi od političke volje Vlade, što je još jedan od dokaza da u Srbiji ne postoji želja za uspostavljanjem vladavine prava. Posebnu centralizaciju predstavlja i vaš predlog u članu 11. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u kome pokušavate sprečiti legitimne predstavnike nacionalnih manjina, koji su na rukovodećim pozicijama u političkim partijama, da se kandiduju i budu birani u nacionalne savete. To bi moglo ukoliko bi istu takvu odredbu propisali i za predsednika Republike, za predsednika Vlade ili, recimo, za ministra nadležnog za ovu oblast. Kako to mislite da, evo, recimo, vi kao funkcioner političke partije možete da budete ministar koji se bavi nacionalnim manjinama i njihovim nacionalnim savetima, a legitimni predstavnici nacionalnih manjina to ne mogu? Isto važi pitanje i za predsednika Republike i predsednika Vlade. Dakle, neophodno je primeniti iste parametre.

Nedostatak ovog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, jeste i činjenica da je izostalo propisivanje obaveze predsedniku Vlade, predsedniku Pokrajinske Vlade, gradonačelnicima i predsednicima opština da u parlamentu, u Skupštini autonomne pokrajine i u parlamentima lokalnih samouprava, podnose izveštaj jednom godišnje o položaju i stepenu ostvarivanja individualnih i kolektivnih prava nacionalnih manjina sa predlogom mera za unapređenje sveukupnog položaja pripadnika nacionalnih manjina.

Predlog ovog zakona takođe nije uvažio ni činjenicu da neke nacionalne manjine poput Bošnjaka, Albanaca, Bugara, deo Roma, deo Vlaha, deo Makedonaca, deo Rumuna živi izvan teritorija Autonomne pokrajine Vojvodine u kojoj postoji srednji nivo vlasti i u kome su razvijeni mehanizmi za zaštitu i ostvarivanje prava nacionalnih manjina u svim oblastima.

Dakle, uvažavajući ovu činjenicu neophodno je bilo propisati veći korpus prava i čvrste mehanizme i kanale putem kojih bi se jednako na celoj terotoriji Republike Srbije ostvarivala prava nacionalnih manjina u cilju postizanja suštinske ravnopravnosti pripadnika nacionalnih manjina i građana koji pripadaju većini, ali i između samih nacionalnih manjina.

Ustavom Republike Srbije je propisano takođe da i nacionalne manjine imaju pravo na samoupravu u određenim oblastima. Međutim, ni u jednom pravnom aktu ove države ta manjinska samouprava nije definisana, nije određen njen pojam, niti uslovi ni načini pod kojim se ona ostvaruje. Ovim zakonom je bilo neophodno definisati pravni status nacionalnog saveta, odnosno nacionalnog veća nacionalne manjine kao institucije preko koje nacionalne manjine ostvaruju neka od svojih kolektivnih prava i nosioca manjinske samouprave.

Kada je u pitanju obrazovanje, obrazovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku predstavlja jedno od fundamentalnih prava za očuvanje njihove posebnosti. Upravo je ostvarivanje prava nacionalnih manjina na obrazovanje jedno od onih prava na maternjem jeziku koje se ostvaruje u više različitih zakona, a određena pitanja su rešena čak i aktima neke niže pravne snage od zakona, što je neprihvatljivo. Ni ovim Predlogom zakona ovo pitanje nije rešeno na adekvatan način.

Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u oblasti obrazovanja mora dati pravo manjinama da u predmetima od posebnog značaja u značajnoj meri, a nikako ne manje od 50% izučavaju te mere koje se odnose na istoriju, umetnost, kulturu, tradiciju te nacionalne manjine.

Kada je u pitanju službena upotreba jezika i pisma, Predlogom zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, obavezno uvođenje u službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine moralo je biti propisano za one lokalne samouprave u kojima broj pripadnika nacionalne manjine dostiže 10% stanovništva. Propisivanjem ove afirmativne mere dala bi se satisfakcija nacionalnim manjinama nad kojima su u prošlosti vršeni zločini, progoni i kršenje ljudskih prava jer je njihova brojnost usled toga smanjena u tim sredinama, kao što je slučaj sa bošnjačkom zajednicom u opštini Priboj.

Upotreba jezika i pisma u izdavanju ličnih i putnih isprava svodi se samo na ispisivanje ličnog imena pripadnika nacionalnih manjina na njihovom maternjem jeziku i pismu.

Zakon o ličnoj karti i Zakon o putnim ispravama na različit način definišu ovo pitanje pa je prema odredbama Zakona o ličnoj karti propisano da se obrazac lične karte štampa i izdaje na jeziku i pismu nacionalne manjine, dok je Zakonom o putnim ispravama propisano da se u obrazac putne isprave samo lično ime pripadnika nacionalne manjine upisuje na način na koji je upisan u matične knjige.

Dosadašnja praksa je pokazala da se ni lična karta, a ni pasoš ne izdaju dvojezično i na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ovaj primer je još jedan u nizu dokaza o neusklađenosti propisa u Republici Srbiji koji na bilo koji način tretiraju prava nacionalnih manjina, ali da čak ako je nešto propisano zakonom svedoci smo da se ono u praksi ne sprovodi, čime se nacionalne manjine onemogućavaju da u potpunosti i na adekvatan način ostvaruju svoja prava.

Kada je u pitanju zastupljenost nacionalnih manjina u okviru zakonodavne, sudske, izvršne vlasti, kao i političko organizovanje nacionalnih manjina, ovaj korpus prava nacionalnim manjinama je zagarantovan Ustavom Republike Srbije i predviđenim međunarodnim dokumentima i nekim zakonima Republike Srbije. Primena ovog u praksi shodno dosadašnjem iskustvu svedena je na minimum ili je potpuno onemogućena. Zastupljenost nacionalnih manjina u pravosuđu, policiji, tužilaštvu, predstavničkim telima i drugim državnim organima je na jako niskom nivou. Posledica toga između ostalog jesu i pravne praznine koje postoje u propisima koja uređuju ta pitanja, a naročito u pogledu postupaka i načina ostvarivanja tih prava.

Shodno tome ovim predlogom zakona trebale su se propisati mere kojim bi se osigurala politička participacija predstavničkim telima na svim nivoima vlasti, a naročito u pogledu kandidovanja izbornih lista nacionalnih manjina, u recimo postupku izbora narodnih poslanika i odbornika prema kojima bi se osigurala zastupljenost nacionalnih manjina u pravosudnim organima, ali i drugim državnim organima sa javnim ovlašćenjima i kojim bi se osigurala zastupljenost nacionalnim manjinama u državnim organima, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.Kada je u pitanju Savet Republike Srbije za nacionalne manjina, dakle, Predlogom ovog zakona potpuno je obesmišljena prvobitna ideja postojanja ovakvog jednog saveta. Dakle, danas je premijeru omogućeno da bude oslobođen ove dužnosti. Ideja formiranja ovakvog saveta jeste da na najvišem nivou Vlada ponese odgovornost za položaj nacionalnih manjina. Ovim zakonom se skida odgovornost sa premijera i to se spušta na neki niži nivo, čime se stvaraju mehanizmi za dodatno odugovlačenje kada su u pitanju određena prava nacionalnih manjina.

U ostatku rasprave o amandmanima govorićemo, dakle, ja se nadam da ste iz svega navedenog shvatili da ovakav predlog zakona ne predstavlja rešenje za nagomilane probleme sa kojima se nacionalne manjine suočavaju u Republici Srbiji i da se ovim predlogom dodatno komplikuje ovako konfuzna oblast u ostvarivanju individualnih kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina i ja vas zato pozivam da povučete ovakve predloge zakona. Naročito vas pozivam da ne nastavite dalje sa ovakvim načinom donošenja ovih zakona.

Mi smo pokušali da amandmanom u nekoj meri ublažimo negativne efekte i ja vas pozivam da barem te amandmane usvojite. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 15.05.2018.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana ministarko Mihajlović, članovi kabineta, kao poslanik stranke SDA želim da se osvrnem na predloge zakona o železnici, putevima, te drumskom saobraćaju, prevozu putnika za koje smatramo da su od izuzetne važnosti za sve građane koji žive u Sandžaku.

Zaista ne treba puno trošiti reči govoreći o značaju železnica i železničkog saobraćaja, naročito ako govorimo sa aspekta građana i privrede. Mi smatramo da je železnički prevoz od izuzetne važnosti, kako onaj putnički, tako i teretni i najviše zbog njegove cene i pouzdanosti.

Međutim, ono što želim da istaknem jeste da je grad Novi Pazar jedan od većih gradova u Srbiji, da još uvek nije povezan železnicom sa ostatkom zemlje ali i svetom. Možda neki ne znaju podatak, ali da bi se Novi Pazar povezao sa prugom potrebno je izgraditi 20 kilometara pruge na šta se čeka već više od 50 godina, dok je ovaj projekat tokom tih svih decenija aktuelizovan, pa zaboravljan, pa opet aktuelizovan i tako decenijama.

Prema podacima koje ja imam ova deonica postoji u prostornom planu, tako da je njena izgradnja i sa tog aspekta jednostavnija, samo je potrebna i volja. Prednost u tome jeste što nije potrebna nikakva rekonstrukcija, već se odmah može započeti sa izgradnjom savremenih brzih pruga.

Ponoviću, da bi Novi Pazar dobio prugu, potrebno je izgraditi 20 kilometara železnice. Dakle, to državu ne košta puno, a građanima i privredi u Sandžaku, ali i čitavoj zemlji, puno vredi. Samo potrebe privrede za povoljnim transportnom robe na teritoriji naše zemlje ali i robe namenjene izvozu, prvenstveno na velika tržišta Rusije i Turske sa kojima imamo Sporazum o bescarinskoj trgovini, su dovoljno dobar razlog da se na ovaj zahtev odgovori realizacijom.

Naši proizvodi poput odeće, obuće, nameštaja, pa i hrane su i cenom i kvalitetom konkurentni kako na domaćem tako i na stranim tržištima. Međutim, finalna cena naših proizvoda trpi veliku štetu i trpi veliki pritisak zbog visoke cene transporta.

Uz povoljan način distribucije naše robe na domaćim i stranim tržištima, mi bismo značajno povećali proizvodnju i tako smanjili nezaposlenost, a i povećali bi izvoz naše zemlje. Kombinacijom železničkog prevoza ali i avio prevoza sa aerodroma Lađevci u Kraljevu, a i u budućnosti sa aerodromom u Sjenici, našoj privredi bismo otvorili vrata brze, efikasne i povoljne komunikacije sa svetskim tržištem.

Na taj način mi dobijamo konkretan odgovor na tešku situaciju u kojoj se nalaze naši građani i naša privreda. Zbog toga koristim ovu priliku i tražim od Vlade Republike Srbije da što pre započne izgradnju pruge do Novog Pazara i da ustanovi dinamiku.

Kada je u pitanju drumski saobraćaj, mi smo nebrojeno puta čuli, kako ovde u Skupštini, a verujem i u Vladi i u medijima, da je stanje puteva u Sandžaku katastrofalno, na nivou devastiranosti. Neki putni pravci, poput onog od Novog Pazara prema Tutinu i prema Sjenici, čak se ne mogu ni nazvati putevima. Ne postoji izraz niti kategorija koji može dočarati katastrofalno stanje u kojima se oni nalaze. Zato je nama od izuzetne važnosti izgradnja ovih putnih pravaca. To je nešto na čemu SDA Sandžaka radi već godinama. O tome sam zajedno sa kolegama govorio u prethodnim sazivima ovog parlamenta i verujem da je konačno došlo vreme da se krene u realizaciju sa ovim projektima.

Zbog toga sa velikom pažnjom i radošću pratimo sve najave tokom poslednjih susreta predsednika Srbije i predsednika Republike Turske gospodina Erdogana o izgradnji autoputa Koridora 11, te dva pravca autoputa od Beograda do Sarajeva, ali i izgradnja regionalnih puteva od Novog Pazara prema Tutinu i Sjenici. Ovi putni pravci bi u najvećoj meri poboljšali putnu komunikaciju građana Sandžaka sa ostatkom države i sveta. S tim u vezi, mi ćemo podržati ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Srbije i Turske u oblasti urbanizma. Mi u Sandžaku imamo dobre privrednike koji znaju kako se pravi novac, ali njima je potrebno obezbediti jednake uslove kakve imaju i svi u zemlji.

Za trenutak želim da se osvrnem i na Zakon o prevozu robe i putnika u drumskom saobraćaju. Naime, dobro je da se uvodi red u drumski saobraćaj i u prevoz putnika, međutim, mi godinama unazad imamo velike probleme sa kojima se naši prevoznici suočavaju. Kada je u pitanju primena tog zakona, njima se vrlo često mimo zakona stvara nelojalna konkurencija kojoj se gleda kroz prste, kroz nepoštovanje utvrđenog reda vožnje, termina, stanica itd. Kao narodni poslanik sam imao sastanak sa mnogim od vlasnika ovih agencija, sa jednim od oštećenih vlasnika smo čak i posetili vaše ministarstvo, imali smo dobar razgovor sa držanim sekretarom gospodinom Kernom. Čovek je doneo dokaze o svim zloupotrebama, međutim, taj problem nije rešen. Kao što sam rekao, održao sam sastanke i sa drugim oštećenim vlasnicima ovih agencija koji imaju gotovo identičan problem. U ovom momentu ne bih spominjao imena, ali smo voljni svi zajedno da radimo na rešavanju ovog problema. Prema njima, nadležni organi imaju određene favorite kojima dozvoljavaju da mimo zakona i mimo pravilnika koriste tuđe termine, ne poštuju utvrđeni red vožnje, praveći tako nelojalnu konkurenciju upravo onima koji poštuju zakon.

Želim da pohvalim vašu otvorenost i želim da vas pozovem da zajedno napravimo jedan sastanak sa ovim ljudima, kako bi zaštitili one koji poštuju zakon, jer se ovako šalje poruka da se poštovanje zakona ne isplati.

Za kraj, možda nema direktne veze sa ovim zakonima, ali tiče se prevoza putnika u drumskom saobraćaju, želim da podržim jednu inicijativu koju su pokrenuli građani Novog Pazara, na čelu sa profesorom Ganićem, sa državnog univerziteta u Novom Pazaru, za uvođenje tramvajskog prevoza u Novom Pazaru. Ovim predlogom bi se u velikoj meri rešio problem gotovo svakodnevnog saobraćajnog kolapsa u ovom gradu, te pozivam Vladu i vaše ministarstvo da zajedno sa njima nađemo rešenje i pomognemo gradu Novom Pazaru da dobije tramvajski prevoz, da građanima pokažemo da se dobre i zdrave građanske inicijative isplate. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 26.04.2018.

Hvala.

Prošle godine, tačnije 30. septembra u Tutinu je ubijen Fahrudin Mavrić, mladić od 22 godine, koga je ubio uniformisani policajac. Od samog početka, za ovaj slučaj počinju namerne komplikacije. Sve radnje koje su državni organi preuzeli u vezi sa ovim ubistvom imaju samo jedan cilj, a to je da se ubica ovog nevinog mladića oslobodi.

Idemo redom. Najpre, ministar policije Nebojša Stefanović je dao sramnu izjavu, u kojoj iznosi laži o ovom brutalnom ubistvu, pa ću ga i citirati: „Kriminalac je pucao na njih, a njihova zakonska obaveza je da potegnu oružje i da brane svoj život. Ti ljudi su posebno obučeni i kada oni potegnu oružje, očigledno da je postojao dobar razlog“. Završen citat.

Ni jedna jedina reč u ovoj izjavi nije tačna. Ministar Stefanović je ovim svojim postupkom zapravo iskoristio svoju poziciju na visokom državnom vrhu i direktno poručio tužiocima i sudijama kako da tretiraju ovaj slučaj, rekavši i to, pa ću ga citirati, da su ti policajci branili svoj život i postupili u skladu sa zakonom.

Pošto mi nije odgovorio na pitanje koje sam mu postavio prošli put, ja ponovo od njega tražim da objasni sa kojim pravom je izjavio ovako nešto pre nego što je sprovedena bilo kakva istraga ili pre nego što je podignuta optužnica?

I danas ponavljam da se zbog ovakvih laži u normalnim zemljama ministar policije ili smenjuje ili sam podnosi ostavku.

Šta se dalje dešava sa ubistvom Skarepa? Apelaciono tužilaštvo u Kragujevcu potpuno netransparentno oduzima predmet od nadležnog Višeg tužilaštva u Novom Pazaru i dodeljuje nenadležnom Višom tužilaštvu u Užicu. Ovakva odluka Apelacionog tužilaštva u Kragujevcu ne samo da je uznemirila javnost, već je i povećala dozu nepoverenja Bošnjaka prema državnim organima. Te, s tim u vezi, tražim od predsednika ovog Apelacionog tužilaštva da objasni sve razloge za ovakav postupak.

Više tužilaštvo u Užicu do danas nije podiglo optužnicu protiv policajca zato što je, prema njihovim navodima, istraga još uvek u toku.

Međutim, i pored toga što je istraga još uvek u toku, ubica se ovih dana našao na slobodi, bez obzira što bi sa slobode mogao da utiče kako na istragu, tako i na svedoke.

Ovakav odnos državnih organa prema Bošnjacima, sve skupa, predstavlja zabrinjavajuću poruku i potvrđuje da državni organi Srbije i dalje vode politiku legalizacije zločina nad Bošnjacima i ovo nije prvi slučaj. Mi godinama upozoravamo da je ponašanje policije, sudova i tužilaštva u Sandžaku neprijateljsko prema Bošnjacima, a danas vidimo da su više instance i viši organi tu da to neprijateljsko ponašanje dobije još veću dimenziju.

Zar neko posle otmica u Štrpcima i Sjeverinu misli da su Bošnjaci u Srbiji glineni golubovi pa da može da puca u njih bez ikakve kazne i bez ikakve odgovornosti, naročito ako nosi značku i uniformu? Dokle ćemo mi u parlamentu tražiti da državni organi rade svoj posao i reše brojna nerešena ubistva u Sandžaku?

Očekujete da Bošnjaci imaju poverenja u ovakve državne organe, u ovakvu državu, u policiju koja ubija našu decu, u vojnike koji na zvaničnim svečanostima pevaju četničke pesme. Kome i zašto mi plaćamo porez? Da bi od našeg poreza davali plate ovakvim policajcima, da bi davali plate vojnicima koji pevaju četničke pesme, ovakvim tužiocima i sudijama.

Očekujem da odgovore i objašnjenja na ova pitanja dobijem u zakonom predviđenom roku. Hvala.

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.12.2017.

Hvala, predsedavajući.

Pre nekoliko dana, tačnije na Međunarodni dan ljudskih prava, na Beogradskom sajmu je održan Sajam nacionalnih manjina.

Na tom sajmu direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Suzana Paunović, izjavila je da je Akcioni plan za Poglavlje 23. i 24, a naročito onaj njegov deo koji se tiče nacionalnih manjina, izrađen i donešen uz saglasnost predstavnika svih nacionalnih manjina i ona je samo jedna u nizu predstavnika države koja u javnost po ovom pitanju iznosi apsolutne neistine.

Predstavnici Bošnjaka ne samo da nisu dali saglasnost na ovakav Akcioni plan, već svi mi koji nosimo legitimitet predstavnika Bošnjaka tražimo i insistiramo na hitnoj reviziji tog Akcionog plana zato što su iz ovakvog, kakav je usvojila ova Vlada, izbačeni svi oni zahtevi legitimnih predstavnika Bošnjaka.

Dakle, što se Bošnjaka tiče, ovaj plan je nelegitiman, nelegalan i apsolutno ne nudi ni jedno rešenje za nagomilane probleme sa kojima se bošnjački narod suočava u Srbiji, počev od nerešenih slučajeva prognanih, nestalih i ubijenih Bošnjaka u Sandžaku tokom devedesetih, zastupljenosti u sudovima, tužilaštvima, policiji i drugim državnim organima sa javnim ovlašćenjima, pa čak i do udžbenika na bosanskom jeziku. LJudi u Sandžaku moraju bukvalno da otimaju svoje pravo na obrazovanje na bosanskom jeziku zbog toga što država na sve moguće načine postavlja prepreke i onemogućava ostvarivanje ovog prava.

Tražim od premijerke Brnabić objašnjenje zašto Vlada u domaćoj i međunarodnoj javnosti iznosi ovakve neistine kada je u pitanju proces donošenja akcionih planova za Poglavlja 23. i 24? Mi više od godinu dana upozoravamo da je neophodno hitno izvršiti reviziju ovog akcionog plana.

Vi danas imate problem da neke od najznačajnijih zemalja EU blokiraju otvaranje novih poglavlja upravo zbog nedostatka u sprovođenju akcionog plana za Poglavlje 23. Čak i ministarka pravde sada najavljuje kako će se pristupiti reviziji akcionog plana, iako nas je premijerka, tadašnja ministarka državne uprave i lokalne samouprave, upravo u ovoj Skupštini ubeđivala kako akcione planove nije moguće revidirati.

Umesto da na vreme poslušate ljude koji u ovim oblastima imaju mnogo više iskustva i znanja od vas, vi, zahvaljujući vašoj tvrdoglavosti, inatu i upornom odbijanju predloga koji dolaze, naročito oni koji dolaze od Bošnjaka, trošite dragoceno vreme i zaustavljate Srbiju, ne otklanjate prepreke koje su nam u procesu evropskih integracija. Zato pitam premijerku da li je direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović kažnjena zbog iznošenja ovakvih neistina u javnost, da li je šefica pregovaračkog tima kažnjena zbog ovakvih propusta u pripremi pregovora i otvaranja poglavlja i kada će u ovoj zemlji neko početi da snosi odgovornost za ono što radi na odgovornim mestima?

S obzirom da sam i na početku izlaganja spomenuo Sajam nacionalnih manjina, tražim od premijerke i od direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska prava objašnjenje kome je uopšte pala na pamet ideja da se na Beogradskom sajmu, pored sajma automobila, poljoprivrede, nameštaja, organizuje i Sajam nacionalnih manjina?

Dozvolite da vam pročitam i definiciju sajma. Sajam – sastanak prodavaca i kupaca koji se periodično održava na određenom mestu radi direktnog trgovanja ili radi zaključivanja trgovinskog poslovanja na temelju izloženih uzoraka. Sinonim za sajam je i vašar.

Ne znam da li vi shvatate koliki je ovo nivo poniženja i nivo nepoštovanja kada manifestaciju na kojoj treba da budu predstavljeni ljudi i kultura građana ove zemlje, vi nazovete sajam nacionalnih manjina? Ovaj slučaj možda i najbolje pokazuje kakav je odnos Vlade i kako Vlada vidi nacionalne manjine u Republici Srbiji.

Pozdravljam odluku Bošnjačkog nacionalnog veća da zbog svega ovoga bojkotuje ovaj događaj i pozivam i ostale nacionalne savete da učine isto sve dok se ne promene okolnosti u kojima se održava Međunarodni dan ljudskih prava i dok se ne izvrši revizija akcionog plana.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2017.

Hvala, uvaženi predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem predsednici Skupštine Maji Gojković i potpredsedniku Marinkoviću, a povodom jučerašnjeg nastupa jednog od narodnih poslanika iz poslaničke grupe Dveri Boška Obradovića, koji je svojim jučerašnjim nastupom u ovom domu ne samo širio ideju fašizma kroz negiranje nacionalnog identiteta Bošnjaka, već je i najgrublje prekršio Ustav i zakone ove zemlje.

Moje pitanje je – zašto Boško Obradović juče nije opomenut, niti je kažnjen zbog toga, već mu je dozvoljeno da u nekoliko navrata nesmetano svojim nastupom vređa dostojanstvo čitavog bošnjačkog naroda, ali samim tim i svih građana ove države, pa i dostojanstvo ovog parlamenta?

Kao bošnjački narodni poslanik SDA Sandžaka pozivam sve nadležne državne organe da hitno reaguju i da obezbede funkcionisanje i poštovanje Ustava i zakonom zajamčenih prava, kako individualnih, tako i kolektivnih prava bošnjačke nacionalne zajednice u Republici Srbiji. Mi ćemo svakako predati tužbu zbog ovog ponašanja nadležnim državnim organima, ali smatram da je ovo kršenje bilo toliko grubo da bi državni organi po automatizmu trebalo sami da reaguju.

Pozivamo i predsednicu Narodne skupštine Maju Gojković da spreči širenje mržnje u najvišem domu, u najvišem predstavničkom domu građana Republike Srbije i da sankcioniše ovakvo neprimereno ponašanje jednog od naših, nažalost, moram da kažem, kolega.

Želim da podsetim da je izazivanje nacionalne, verske, jezičke, pa i svake druge netrpeljivosti, i mržnje u Republici Srbiji Ustavom zabranjeno i da je zbog toga ovaj dom juče doživeo veliki šamar. Dakle, SDA Sandžaka stoji na stanovištu da je poštovanje nacionalne pripadnosti, identiteta i specifičnosti svih naroda koji žive u Republici Srbiji osnov suživota i da negiranje bilo čijeg nacionalnog identiteta može biti izvor nestabilnosti i sukoba kakve smo viđali u proteklom vremenu, a u kome su često Bošnjaci bili meta.

Ono što je Boško Obradović juče izgovorio za ovom skupštinskom govornicom zahteva osudu ne samo državnih organa, već i svih ljudi koji žive u Republici Srbiji. Ali, ono što ova Skupština najmanje može da uradi jeste da ne dozvoli takve istupe jednog od našeg, opet kažem, nažalost, kolega. Ja se nadam da već u narednom sazivu za takve ljude u ovom parlamentu više neće biti mesta. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 01.03.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96437.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 10.12.2017, 00:34