Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovani gosti, ja ne znam otkuda toliki strah u navodnoj opoziciji, posebno kod onih koji su Beograđani. Čega se oni to boje? Zašto se boje javnog interesa? Šta je kod njih bio javni interes? Ja mislim da oni u Vladu nisu ulazili zbog javnog interesa i javnih poslova. Oni su umesto egzistencije naroda rešavali svoju ulaskom u Vladu i oni danas misle da to i neki drugi rade.

I, ja razumem i mog kolegu poljoprivrednika, njegov strah je profesionalna deformacija. Njegov strah je opravdan. On je jedini poljoprivrednik koji se razume u šibice, govorim figurativno. Još kao mlad, a po svedočenju Nišlija, on se susreo sa poljoprivredom i malo mu je teže da shvati taj javni interes. Susretao se tako što je lažnim rastvorom pelcovao poljoprivrednicima kokoške oko Niša.

On kaže da nije tačno da je nama uvek bilo gore. Nije svima bilo gore, njemu je uvek bilo bolje. On se boji zbog parkinga. Ne razumem što on strahuje zbog parkinga kada lepo pročitam u njegovoj imovinskoj karti lepo piše da je kupio tri garaže za tri automobila i to u centru Beograda, 42 kvadratna metra koliko sam ja razumeo. Otkuda nekom strah ko ima tri garaže da neće biti dovoljno parking prostora?

Govorio je o ugovorima, o tajnama, pa ću ja da izvadim jedan ugovor u vreme kada je moj kolega poljoprivrednik, a imali smo tu čast da imamo Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova iz poljoprivrede. To je ugovor, molim kolege za strpljenje, ovo može da bude kao ona priča sa tužnim krajem, ovo je ugovor o prodaji centra Ušće. Ovde piše da je Savezna Vlada 30. juna 2001. godine objavila oglas za prikupljanje ponude u cilju prodaje zgrade poslovnog centra Ušće.

U oglasu se dalje navodi da će konkurs sprovesti konkursna komisija u roku od 30 dana. Međutim, određena dokumentacija pokazuje da je Savezna direkcija za imovinu tek 14. avgusta donela rešenje o obrazovanju komisije. Dakle ako je rok za prijem ponuda iz konkursa iznosi 30 dana nejasno je onda ko je radio na sprovođenju konkursa. Očigledno da ta komisija nije postojala. Najverovatnije da Savezna Vlada to odradila sama, a u Saveznoj Vladi je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Prema oceni komisije koja je formirana 45 dana posle konkursa najpovoljniji ponuđač na konkursu za prodaju zgrade TC Ušća je bio konzorcijum „MK Grup“, zapamtite doći ćemo posle opet do te firme, iz Beograda sa ponuđenom cenom od 300 miliona, što iznosi negde oko pet miliona evra, ali je u zgrade otišlo i 4,58 hektara građevinskog zemljišta koje nije smelo biti predmet prodaje.

Tih pet miliona je kupac mogao da naplati od aluminijuma koji je otpao posle bombardovanja sa zgrade, toliko je tog aluminijuma i toliko je vredeo samo aluminijum na toj zgradi, a o zgradi građevinskog zemljišta da ne govorim jer procena je da je samo građevinsko zemljište vredelo oko 30 miliona evra, a poklonjeno. Savezni ministar, da još jednom ponovim, je moj kolega poljoprivrednik. Kaže – na osnovu odluke Savezne Vlade, u kojoj je sedeo moj kolega, sklopljen je kupoprodajni ugovor sa firmom „European Contract“ sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu. Firmom koja je osnovana 18. decembra 2001. godine, a konkurs je bio u junu mesecu 2001. godine. Kako mogu da sklope ugovor sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu? Taj ugovor je tajna, a ne neki drugi ugovor.

Idemo dalje. Što je još tragikomičnije, ispostaviće se da postoje dve verzije ugovora. O kupoprodaji i to je jedna verzija modela ugovora na koju je svoju saglasnost dao savezni javni pravobranilac, a potpuno druga verzija ugovora koja je potpisana sa kompanijom Petra Matića, potpisan i zaveden u Saveznoj Vladi.

E, to su ugovori koji su bili tajna, to su ugovori koje je sklapala Savezna Vlada u kojoj je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Mi se baš poljoprivrednici ne ponosimo što je tada za suzbijanje kriminala na nivou federacije, a ovo je bio federalni prekršaj, što se starao o bezbednosti i o borbi protiv korupcije i o borbi protiv pljačke, što se starao naš kolega poljoprivrednik koji, ne da nije suzbio pljačku nego je ovaj ugovor očigledan dokaz da je ta pljačka izvršena i da je samo na građevinskom zemljištu Grad Beograd i Republika Srbija izgubila 30 miliona evra, a umesto 30 hiljada kvadrata koliko je regulacionim planom bilo dozvoljeno, gradska vlast predvođena slavnim drvosekom je dozvolila da se na tom prostoru izgradi 130 hiljada kvadratnih metara. Dakle, 100 hiljada više nego što je prvobitno bilo određeno, što je neka vrednost od otprilike 150 do 200 miliona evra. Ukoliko uzmemo da tržište nije propalo već da je funkcionisalo i da je kvadrat sigurno koštao od 1.500 do 2.000 evra. To su ti ugovori koji su bili tajna. To su ti ugovori u kojima je učestovavao i moj kolega. To su ti javni interesi o kojima je govorio i on, a i njegove kolege.

Javni interes je za mene kao sadnja drveta. Ako želiš da prihoduješ, da jedeš sladak plod, prvo moraš da zasadiš drvo. Doduše ima među nama poljoprivrednicima i onih koji ne zasade, a dobro se osladi i dobro prihoduju. Pa, ću ja navesti primere, da ne bi bilo da govorim paušalno, ja ću izvaditi uredbu o korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje višegodišnjih proizvoda zasada sa naslonom vinove loze i hmelja za 2007. godinu.

Ministarka sigurno zna, jer su njoj dostavili dokumentaciju, da je verodostojna, gde piše ovako da korisnici sredstava podsticaja sredstava ostvaruju za podignute zasade u proleće 2007. godine, da su upisane u registar poljoprivrednih gazdinstava i tako dalje. Proleće 2007. godine, a onda izvadimo potvrdu u kojoj piše da vinarija nije bila registrovana kao poljoprivredno gazdinstvo u proleće 2007. godine već da se taj javni interes negde pogubio već da je registrovana 2. jula 2007. godine. Znači u proleće, nema osnova, poljoprivredno gazdinstvo nije registrovano.

Ali, idemo dalje da vidimo koliki je opravdan strah mog kolege od prevara zato što je to kod njega neka vrsta profesionalne deformacije. Držim zahtev od 15. avgusta, ministarka poljoprivrede takođe to zna, ovo je takođe javni interes, gde su oni od javnih poslova pravili privatne biznisi, a evo dokaza i za to.

Ovo je zahtev od 15.8, poslednjeg dana kada je podnet zahtev za ukupno 164.135 zasađenih kalemova vinove loze, 15.8, iako je registrovano poljoprivredno gazdinstvo tek 2.7, znači nije u proleće, a prilikom registracije utvrđeno da poljoprivredno gazdinstvo vinarija raspolaže samo sa 1,1 hektar zemljišta u kao Krajkovac, opština Merošina, a poljoprivredno gazdinstvo je registrovano u Inđiji.

Ali, nije mu smetalo da 15. avgusta, bez ikakvog pravnog osnova, a ovo su papiri koje sam dobio iz Ministarstva poljoprivrede, podnese zahtev za parcele, za subvencije na parcelama 2817, 2818, 2819, na parcelama kao Krčedin, za ukupno 164.135 kalemova vinove loze, što je papirološki navodno zasađeno i to je zahtev koji su pratili računi.

I gle čuda, 15. avgusta priloženi su računi, ovo je takođe javan interes, jer se radi o bivšem premijeru i saveznom ministru koji treba da suzbija kriminal, a ne da suzbija državu, ovaj račun „Enprese“, to je takođe njegova firma, taj račun je priložen 15.8, a na datum izdanja piše 1. novembar 2007. godine. Kako je neko 15.8. imao račun, gle čuda od svoje firme, od 1. novembra 2007. godine. Dakle, šta još treba da dokažem da su njima javni interesi bili privatni biznisi.

Idemo dalje. Imam i ugovor, kopiju ugovora, a ministarka može da potvrdi da je autentičan o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, gde su parcele 2817, 2818, 2819, zakupljene ugovorom o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez prava promene namena investicionog ulaganja, znači sve da ih je regularno zakupio nije smeo da sadi vinograd, od 7.11.2007. godine. Ako je 7.11.2007. godine bilo proleće, onda ja ne znam šta je zloupotreba i šta je pljačka.

Odmah zatim sledi rešenje koje je potpisao pomoćnik, takođe dobijeno iz Ministarstva koji se zove Dobrivoje Sudžun, koji živi u Inđiji, gde je 15.11. dodeljeno poljoprivrednom gazdinstvu koje u to vreme nije bilo ni registrovano, nije imalo parcele, nije imalo ništa. Znači, sasvim suprotno javnom interesu, dodeljeno 41 milion 71.579 dinara, što kada podelite sa kursom od 78 dinara, dobijete 525.000 evra.

Onda, nisam bio lenj pa sam u Trezoru tražio podatke da vidimo gde je novac otišao. Pa gle čuda, 14.071.000 otišla u firmu koja se zove „Enpresa“, koja je navodno proizvodila kolce i žice u Nišu, Nišlije kažu da od toga nema ništa, a ta firma je „Enpresa“ je vlasništvo mog kolege poljoprivrednika. Četrnaest miliona, to je bilo 22.11, a onda se to deli. MK „Komerc“, rekao sam da obratite pažnju je sa tog računa dobio ne znam po kom osnovu 13.589.000 i „Agrounija“, čiji je vlasnik takođe MK „Komerc“, 12.931.000.

Dakle, ja znam zašto tužilac neće ništa, znam da ima ove dokaze, ali Bože moj, ne možemo da utičemo na taj samostalni organ, na nezavisno pravosuđe, ali će i nekome isteći mandat i još nešto – kako se realizuju naši javni interesi, odakle ti strahovi, evo i potvrde. Ta firma našeg bivšeg premijera, kolege poljoprivrednika, eto mi poljoprivrednici imali premijera je imala suvlasnika koji se zvao „Vinemont venture vikam kej 146. Tortola, red taun“ Devičanska ostrva.

Ovo su bili javni interesi, tajni javni ugovori i trebalo je puno vremena da se domognem ovih stvari.

Oni nama nisu ostavili „Beograd na vodi“, ali su nam ostavili narod na vodi. Sada je post. Većina našeg čestitog naroda će postiti i kad prođe post, cele godine i zato treba da se sete da su im to stranka bivšeg režima i njeni partneri omogućili. Nemojte ih zvati opozicija. Oni još uvek vladaju i više od jedne četvrtine teritorije Srbije.

Danas kada govorimo o javnom interesu, treba reći našem poštenom i vrednom narodu koji je bez svoje krivice osiromašen, da ne treba da se stidi svog siromaštva, već da ovi bogati treba da se stide svog bogatstva i na način na koji su ga stekli.

Nije sramota biti siromah, sramota je biti bezdušan, bahat, bezobziran i bezobrazno bogat među siromašnim narodom. Danas sam neke takve razotkrio.

Mnogo toga mogu da podnesem, ali kada vidim glad u očima ljudi koji žive u bogatoj, najplodnijoj zemlji, to je neizdrživo za gledanje. Da li je to bio njihov krajnji interes, da li je to bio javni interes?

Naravno da treba podržati „Beograd na vodi“. Ako ga je podržao knez Miloš, seljak, zašto ga ne bih podržao ja, bez obzira što živim u unutrašnjosti. Mi nemamo ništa protiv „Beograda na vodi“. I drugi gradovi kao i Beograd treba da izgledaju lepo. Verujem da će se projekat realizovati, da će podići građevinsku industriju i industriju građevinskog materijala.

Da parafraziram jednog bivšeg političara, kada se ja kao poljoprivrednik, kao stanovnik jednog sela u Novim Karlovcima ne bojim „Beograda na vodi“, što se vi Beograđani bojite „Beograda na vodi“?

Mislim da treba menjati zakon o eksproprijaciji i javni interes i eksproprijaciju dozvoliti da Vlada utvrđuje i za izgradnju industrijskih zona unutrašnjosti i da korisnici budu opštine, pa čak i pojedina naselja i mesne zajednice.

Javni interes je i pitanje poljoprivrede. Pitanje poljoprivrede sela nije više samo pitanje poljoprivrede, nije pitanje sela, ruralnog razvoja, već opstanka srpske države, pitanje bezbednosti i demografije teritorija. Situacija je još uvek takva da je još uvek bolje patiti za selom, nego patiti na selu. Sa sela vode dva puta, jedan vodi u svet, a drugi na onaj svet.

Zato se zalažem da se u manjim sredinama i na selu, gde god to može proglasi javni interes i naprave industrijske zone od 5, 10, 20 hektara i ustupi za prerađivačku industriju, da oživimo selo, podignemo preradu, srušimo monopol velikih prerađivača, podignemo BDP, povećamo izvoz, zaposlimo nezaposlene, iz realnih izvora povećamo plate i penzije, da rasteretimo gradove i obezbedimo posao i hleba svima.

Ja se zalažem za oživljavanje Srbije, njiva, šljiva, momaka i devojaka, radnika i seljaka, da se od ovog preostalog stanovništva, ravnomerno stanovništvo raspodeli i u korist sela i u korist grada.

Država koju smo zatekli, bila je umorna, razgrađena, privredno i vojno nemoćna, socijalno neizdrživa, moralno razorena, zapuštena, nedovršena država, država bez članstva i za sadašnje i buduće generacije. Svi oko nas su od države, od ništa napravili državu, jedino su ove stranke bivšeg režima od države napravili ništa.

Citiram, premijer je u ekspozeu rekao: „Ako svako od nas, svaki dan donese kamenčić, imaćemo veliko brdo“.

Ne očekujete valjda od njih da neko donese kamenčić? Od njih treba očekivati da odnesu, da trpe gomilu. Nisu oni donosili po kamenčić, već odnosili gomile, prikolice, nije za očekivati, poznavajući ih da nešto donesu, već da odnesu. Za očekivati je da kamen iz ruke puste, samo ako vas i nas njime budu gađali. Od nas zavisi šta ćemo napraviti od te kiše kamenja kojom nas budu gađali, puteve, mostove, „Beograd na vodi“ ili prepreke kao što su oni pravili.

Javni interes nije ono što su oni radili. Prodavali su i preprodavali siromašnom narodu maglu svakog dana prosejano na krupno rešeto. Prodavali su sve magle, maštu, iluzije, obećanja.

I dok su narodu pričali bajke, sebi su dizali dvorce. Ne zameram ja njima toliko što su prodavali maglu, već što im je narod bio mušterija. Sadašnjost je zbog njih sumorna, cigarete na komad, pile na kredit, kukoljska Srbijo, državo sa najplodnijom zemljom, na kome žive siromašni i gladni ljudi. To je rezultat stranke bivšeg režima, koja još uvek vlada četvrtinom teritorije u Vojvodini.

Javni interes je budućnost. Ako želimo u budućnost, treba da znamo da poklonjena budućnost ne postoji, da se za nju moramo izboriti.

Poslovice koje su oni govorili, ja ću govoriti druge „Ko ima volje, ima i načina“ - Šo, „Onaj ko hoće taj može“ – Mišić, „Jedan koji hoće, jači je od dva koji moraju“- opet Mišić, „Ne gubi onaj koji pada, već onaj koji ostaje da leži“ - Aristotel, „Onaj ko se bori može da izgubi, ali onaj ko se ne bori već je izgubio“ i moja „Preko pluga do uspeha“ i ona stara narodna „Nema hleba bez motike“.

Ne možemo se popeti do uspeha merdevinama sa rukama u džepovima, oni su merdevine uspeha doživljavali kao lift.

Jedan narod ne čini samo sadašnje generacije, već prošle i buduće. Mi smo ovu zemlju nasledili od svojih predaka, ali smo i od potomaka pozajmili, imamo obavezu da im je vratimo makar u istom stanju u kome smo je dobili. Zašto je ne bi unapredili?

Sad „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su imali Beograd na magli čiji je ekskluzivni prodavac bio Dragan Đilas. „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su i Srbiju i Beograd pustili niz vodu.

Vreme je da pomognemo Srbiji i našem narodu da i mi njih definitivno iz hladovine, iz senke pustimo niz vodu da konačno odu. Ako ćemo na kraju reći - pomozi Bože; treba da se setimo reči Patrijarha Pavla – Bog će pomoći ako ima kome. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko ja vidim istraga napreduje u dobrom pravcu. Čim se spominju optuženi, sudije itd. bojim se da se moj kolega preporučuje možda za usluge budućeg advokata. Koliko znam kolega Jovanović je advokat i svakako da je moj kolega to primetio. Ali u prethodnom govoru mog uvaženog kolege poljoprivrednika, koji je rekorder ne u prinosima, već rekorder po dobijenim subvencijama, ja sam vrlo lako izračunao da je dobio on sam više 2007. godine nego 126 naprednih šumadijskih sela. Dakle, svi poljoprivrednici u 126 šumadijskih sela iz kragujevačkog okruga, nisu dobila subvencija koliko je dobio moj kolega poljoprivrednik.
Stoga se ja pitam šta je radio poljoprivredni inspektor, šta je radio fitosanitarni inspektor, kako poljoprivredni inspektori nisu mogli da primete da je neko podneo zahtev i fitosanitarni inspektor da ustanovi da je neko podneo zahtev 15.8. za dodelu 525.000 evra podsticaja, subvencija za zasad vinovih loza, da je to zasadio na parcelama 15.8. koje je podneo, na parcelama 2817, 2818, 2819 kao Krčedin, a da pri tome nisu primetili da je ugovor sklopljen tek 7.11.2007. godine i da nisu mogli da primete da je u proleće, u martu, aprilu, maju, ali da nikako ne može da bude u novembru?
Ne znam šta je radio fitosanitarni inspektor 1.11. kada je došao u kontrolu tih zasada koji su trebali već da budu povelički, kako nije ustanovio da ugovora još uvek nema? Šta je radio poljoprivredni inspektor kada nije video da na licitaciji koja je sprovedena u opštini Inđija za zakup tog poljoprivrednog zemljišta da su se međusobno takmičile dve firme? Kako inspektor nije primetio da je obe firme zastupao jedan čovek na licitaciji? I vinariju i „Agrouniju“, zastupao je Branko Đurić, koji je direktor Agrounije, čiji je vlasnik MK? Kako se jedan čovek takmičio sam protiv sebe?
Zato mislim da bez obzira što će moj kolega podržati ovaj zakon, pošto je govorio o subvencijama koje su toliko bez potrebe stranim investitorima, ja predlažem da to što su namenili stranim investitorima da daju mom kolegi poljoprivredniku, možda se opet opredeli za uzgoj vinove loze. S obzirom da ono što je dobio nije bilo dovoljno da ga zadrži u poljoprivrednim vodama, već je on to posle tri godine zajedno sa firmom prodao Miodragu Kostiću, odnosno firmi „Agrounija“, čiji je vlasnik MK.
Povodom ovog zakona, moram da kažem da podržavam ovaj zakon, jer će on po prvi put sprečiti da građani doživljavaju državu kao nasilje činovnika, inspektora nad njima. Ovaj zakon će svakako sprečiti, a nije donet ni jedan od 1992. godine do danas, pa može da se postavi to pitanje – šta su neki čekali 15 godina, od 2000. godine, šta su čekali posle promena, što nisu vršili reforme, pa i reforme u ovom smislu inspekcijskog nadzora, šta su radili 15 godina, odnosno 12 godina, da nisu doneli ovakav zakon?
Ovaj zakon vredi podržati i ja pozdravljam što ga podržavaju mnogi, a sprečava da sektor za inspekcijski nadzor uklanja poslovna konkurencija. Dakle, mi koji živimo u unutrašnjosti vrlo dobro znamo da su razni inspektori bili u službi raznih privrednika, tajkuna itd. i da se kroz inspekcijski nadzor mogla i ukloniti poslovna konkurencija u zavisnosti koja vrsta inspekcije je bila, da li je to bila lokalna, na teritoriji lokalne samouprave, da li je bila pokrajinska, da li je bila gradska i da li je bila republička.
Onaj ko je držao vlast je inspektore mogao, s obzirom na nedoslednosti zakona, da ovakav sistemski zakon nije ni postojao, mogao inspekcijski nadzor grubo zloupotrebiti u svrhe uklanjanja konkurencije.
Takođe se mogao zbog toga što su političke stranke bile u to vreme, posebno stranka bivšeg režima izuzetno politički osvetoljubiva prema svima onima koji ne daju materijalni, finansijski i glasački doprinos stranci bivšeg režima, ona je inspekcijske službe mogla, inspekcijski nadzor da zloupotrebi i radila je da ih zloupotrebi u političke svrhe, odnosno usko stranačke svrhe stranke bivšeg režima.
Navešću neke primere. Recimo građevinska inspekcija u Inđiji je podnela niz krivičnih prijava protiv seljaka koji su kopali septičke jame, pravili šupe itd. Ali im je u centru Inđije napravljena zgrada „Trejdjunik“, poslovno stambena od 30 do 40 hiljada kvadrata bez građevinske dozvole. Da bude čudo još veće, bez upotrebne dozvole opština Inđija je kupila dva-tri miliona evra kvadrature, iako ta zgrada nije imala ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu.
Dakle, ne da su investitora pustili da izgradi, nego su i opštinska sredstva ubacili kupujući prostor u zgradi koja nije imala upotrebnu dozvolu. Šta je radila takva građevinska inspekcija? I gle čuda, baš na poslednjem spratu tog poslovnog, stambenog, velike zgrade, znači, jednog kvarta, na poslednjem spratu, gle čuda, predsednik opštine Inđija i potpredsednik stranke bivšeg režima, ima penthaus od 250 kvadrata.
Da li je taj inspekcijski nadzor lokalni, mogao biti koruptivan? Znači, mogao je biti koruptivan, mogao je biti politički, mogao je uklanjati poslovnu konkurenciju, jer se recimo za kupovinu tog prostora pojavila druga firma koja je umesto 2000 evra za kvadrat tražila 1000, ali gle čuda prostor od strane opštine Inđija kupljen u objektu gde je cena bila dva puta veća, iako se radilo gotovo identičnim poslovnim prostorima.
Ja pitam, šta su radile razne lokalne građevinske inspekcije kada su dopustile da se u centru Inđije sazida zgrada od 30 do 40 hiljada kvadratnih metara, a pri tome su zemljoradnicima na teritoriji opštine Inđija podnosili krivične prijave za izgradnje magacina, šupa, kotobanja, pa čak, čini mi se, i za kopanje septičkih jama, nisam siguran? Šta je radio pokrajinski inspektor za zaštitu životne sredine? Šta je radio u opštini Inđija kada je dopustio da se na vodozahvatu Inđija napravi fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, a da se otpadne vode iz takve industrije, koja svakako nije čista i koja se nalazi iznad bunara, iznad vodozahvata, da se otpadne vode, s obzirom da ne mogu da se puste u regionalnu kanalizaciju koja ide u Dunav, pa može da napravi neke posledice, pa da neko zatvori Fabriku za reciklažu olovnih akumulatora? Našlo se rešenje da se otpadne vode puštaju u upojni kanal iza zgrade, što znači jedan rov, u jedna šanac i da se na takav način zbrinjava ekološki otpadna voda iz Fabrike za reciklažu olova. Šta je radio inspektor za zaštitu životne sredine kada je to dopustio, što je kasnije prouzrokovalo i to da kvalitet vode u Inđiji bude jako nizak i da to za posledicu ima nekorišćenje vode u određenom periodu, gotovo godinu dana?
Šta je radio građevinski inspektor na tom lokalitetu, kada je imao čak i rešenje gospodina Dulića da se zabranjuje izgradnja i projektovanje čak fabrike za reciklažu akumulatora u Inđiji? Šta je uradio građevinski inspektor koji je dopustio da se na dozvolu za izgradnju portirnice napravi fabrika od više hiljada kvadrata bez ikakve građevinske dozvole? Šta su radili lokalni građevinski inspektori? Kakav je to bio inspekcijski nadzor kada su tako nešto dozvolili? Šta su uradili zajedno građevinski inspektor i veterinarski inspektor i inspektor za zaštitu životne sredine po pitanju „Energo-Zelene“, gde su se pripadnici stranke bivšeg režima u firmu koju su osnovali u Belvilu učipili sa 50% vlasništva, na konto toga što će im obezbediti prolaz kroz inspekcijske nadzore da dobiju odgovarajuće dozvole i pri tome im obećali da će imati 150.000 tona klaničnog otpada? Danas je strani investitor zatvorio tu fabriku, prestao da radi, da zbrinjava klanični otpad jer su ga prevarili. Uzeli su mu dva miliona i 250 hiljada, 700 hiljada za osnivačka prava, iako su imali samo papirološka koja su značila da će mu obezbediti tranzit i bolju poziciju kod inspekcijskih službi i državnih organa. Na konto toga su uzeli 700 hiljada evra, odnosno 50% te firme, a nije zakopao ašov u njivu. Šta su radile građevinske i druge inspekcije? Oni su mu već uzeli dva miliona i 250 hiljada, što za parcelu, što za komunalno opremanje, iako je parcela nekada bila državna, pa je na čudan način menjala vlasništvo itd.
Šta su radile sve te inspekcije kada su dozvolile da se to dešava? Ali, bile su revnosne i u Inđiji, a verujem i u drugim sredinama, kada je bila u pitanju politička ili eventualno poslovna konkurencija njihovih prijatelja koji su finansirali i njih i njihove stranke, a i njih same. Već sam opisao da neko živi u penthausu od 250 kvadrati, u zgradi koja je nelegalno sagrađena, u kojoj je opština kupila poslovni prostor, a da zgrada nije imala upotrebnu dozvolu.
Još nešto, kako neko takav, visokopozicioniran, potpredsednik u stranci bivšeg režima, stavi petokraku na svoj profil, a ima stan u Beču od 500.000 evra? Njegova najviša funkcija je bila predsednik opštine. Kako brat predsednika opštine može da ima kuću na Tatarskom brdu u vrednosti od 500.000 evra, a njegova je funkcija brat predsednika opštine Inđija i sadašnjeg potpredsednika stranke bivšeg režima? To su vam primeri kako su do sada radile inspekcijske službe, kako su radili ovi što sada imaju vladu u hladu, koji i dalje vladaju jednom četvrtinom teritorija, a glume opoziciju. Ukoliko neko misli da će nas u bolje sutra odvesti oni koji su nas opljačkali juče, taj je zreo za psihoanalizu, a o Frojdu možemo da raspravljamo. Bojim se da je neko tu opterećen nekim čudnim nagonima i motivima i zato spominje Frojda dva puta u pet minuta. Dakle, ukoliko mislite da oni koji su nas opljačkali juče mogu da nas odvedu u bolje sutra, onda ste zreli za psihoanalizu, za Frojda, za armiju psihijatara i psihijatriju. Verujem da ovde ima stručnjaka, ja nisam stručnjak tog tipa.
Želim ovima iz vlade u hladu, ovima iz senke želim da provedu što više vremena u senci, da iz nje ne izlaze, jer su oni i u senci sebi našli mesto pod suncem, iako su non-stop bili u senci i hladovini. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, moram reći da ovaj amandman treba odbiti iz više razloga. Jedan od razloga je i usmeno obrazloženje koje se odnosilo otprilike na obrazloženje koje bi išlo ukoliko bi neko skupio potpise i raspravljao o poverenju  Vladi. Uglavnom se govorilo o svim temama osim o sadržini amandmana.
Probaću da pročitam šta piše u stavu 4. zakona – Vlada je dužna da najmanje jednom godišnje, dakle, najmanje jednom godišnje, što je minimum. Nigde ne stoji da Vlada neće dva puta proveravati spisak lica koja su na spisku osoba koje su podložne terorizmu. Vlada to može da uradi jednom, može da uradi pet puta, može da u radi i dva puta, kao što to predlagač traži, ali tražiti od Vlade da to radi obavezno više puta godišnje od jednom za mene je besmisleno.
S tim u vezi, Vlada može kada to situacija zatraži da proveri taj spisak i da ga revidira i više puta u toku godine zato što spiskove tih osoba vode od UN do naših organa. Ukoliko naši organi Vladi dostave podatke da to lice više nije na spisku, onda će Vlada svakako to razmotriti. Ukoliko nema nikakvih promena, obaveza Vlade da se to radi dva puta je besmisleno, što bi rekao moj prethodni govornik.
Smatram da, bez obzira na kredibilitet predlagača amandmana, amandman ukoliko zadovoljava neke kriterijume treba prihvatiti. U ovakvoj situaciji ga svakako ne treba prihvatiti, već sam naveo razloge, a mislim da je obrazloženje, za razliku od obrazloženja drugih poslanika bilo previše puno kritika, previše politike, a premalo se govorilo o amandmanu.
Ukoliko bi stvar o terorizmu shvatili dosledno, mogao bih da pričam i o političkom terorizmu, o ekonomskom terorizmu, koje je naše stanovništvo pretrpelo od 2000. do 2012. godine i onda na listu staviti sve te, pa i uvaženog predlagača amandmana. Svakako bi trebalo staviti na listu one koji su izvršili ekonomski i socijalni terorizam nad građanima Republike Srbije. Hvala.

Nisam ja po replici. Ja sam vam rekao da sam po amandmanu. Strpljivo čekam da oni završe.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja se javljam po amandmanu sa gotovo istim argumentima kao i prethodni put. Smatram da kad piše - najmanje jednom godišnje, da to ne znači da Vlada nema pravo da više puta godišnje proveri svoju listu, posebno zato što je zabranjeno raspolaganje imovine.
Dakle, ako građanin, koga su ovde naznačili kao Petar Petrović, ima imovinu od dva miliona evra, samim tim, barem meni i većini građana, on postaje sumnjiv. Dakle, ili se bavio terorizmom, ili se bavio politikom između 2000. i 2012. godine. Možda je bio blizak režimo, možda nije bio terorista. Možda je na drugi način terorisao građane, ali ovde je isključivo reč o onima koji su klasični teroristi, oni koje su UN ili naši organi zbog bavljenja terorizmom, klasičnim terorizmom, stavili na listu. Dovoljno je da to Vlada proveri jednom godišnje, a može i više puta ukoliko se na neki način ogrešila o građanina koji je ovde naznačen kao Petar Petrović.
Meni lično smeta što kad god počnemo da ispitujemo i stavljamo neku listu, ili počnemo da govorimo o ispitivanju imovine, u ovom amandmanu se govori o zamrzavanju imovine terorista, o proveri itd, odmah se uzbuni stranka bivšeg režima, kao da ćemo proveravati i njihovu imovinu, za šta se ja zalažem. Dakle, radi se o imovini, da bi građani znali, klasičnih terorista i ja predlažem da se oni najmanje jednom godišnje kontrolišu. Ne treba prema teroristima biti toliko blag, pa ih svaki čas stavljati ili ne stavljati na listu i proveriti. Jer, ukoliko je neko stavljen na listu terorista, isto to su tražile i UN jer su naši organi sasvim opravdano utvrdili da se takvo lice bavi terorizmom.
Mislim da Petar Petrović, kako je ovde naznačen, nikako ne može imati dva miliona evra legalnim putem, da samim tim treba na neki drug način, možda ne ovim amandmanom, možda ne ovim zakonom, proveriti njegovu imovinu. Možda se ne radi uopšte o Petru Petroviću, možda se radi o nekom predsedniku opštine koji se bavio političko ekonomskim terorizmom i, recimo, kao student stekao imovinu od 500.000 evra u Beču, u vidu nekretnine koje treba da zamrzne tamo neko u inostranstvu, neka druga služba a ne naša. Možda se radi o predsedniku opštine Inđija, koji je za vrlo kratak rok stekao imovinu koja vredi u nekretninama više od dva miliona evra. Možda to nije klasični terorista i zato ja shvatam uzbuđenje koje vlada iz stranke bivšeg režima kada god se pomene neka imovina i ispitivanje imovine. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja mislim da ću ja glasati za ovaj amandman s obzirom da predlagač amandmana najverovatnije je ovaj amandman izvukao iz nekih iskustava koja su vezana za „Razvojnu banku Vojvodine“.
Dakle, tamo su otvarani računi veoma sumnjivim licima, licima koja su bila na spisku raznih međunarodnih organizacija. Radi se o velikim narko dilerima koji su kupovali imanja po Vojvodini. Da bi mogli da transferišu kapital, oni su morali da otvaraju račune. Da bi to uradili neprimećeno, morali su biti u sprezi sa vlašću. Da bi to uradili u sprezi sa vlašću, morali su da otvore račun tamo gde ih je ona uputila, to je bila „Razvojna banka Vojvodine“.
S obzirom da su tamo nestali ogromni novci i s obzirom da se tamo dešavao ogroman transfer kapitala vezan za, kako se to kaže, trgovinom narkoticima i drugim vrstama nelegalnih aktivnosti iz kojih se može finansirati terorizam bilo domaći bilo međunarodni, mislim da je predlagač iz vlastitih iskustava izvukao ovaj amandman.
Mislim da i drugi poslanici treba da se ugledaju, bez obzira da li su vlast ili opozicija, da na tom primeru vide na kakav način se sve, ne samo finansiraju nelegalne aktivnosti, nego se preko tih nelegalnih aktivnosti ogroman društveni kapital koji je bio naš, a onda postao njihov, pretače u džepove pojedinaca, a da pri tome je bila očigledna sprega politike i kriminala, odnosno onih koji su trebali da suzbijaju, odnosno tamo gde je država pod njihovim vođstvom trebala da suzbija kriminal, kriminal je suzbijao državu.
Imajući u vidu da imaju praktično iskustva u tome, ja ću svakako glasati za ovaj amandman da bi sprečili aktivnosti koje su se dešavale za vreme vladavine bivšeg režima, pre svega tu mislim na „Razvojnu banku Vojvodine“. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, javio sam se za reč, ali je gospodin Arsić veliki deo toga u svoje dve prethodne diskusije rekao u odnosu na ono što sam ja milio da kažem.
Dakle, ovde se govori o spisku lica koja se zbog terorističke aktivnosti stavljaju pod određenu kontrolu i na određeni spisak. Ja sam bio voljan da kao poslanik podržim, s obzirom da ja nisam bio ovde prisutan kad je donošen Zakon o pranju novca, što me je gospodin Arsić podsetio, neki su bili, ja nisam, dakle, bio sam voljan da podržim ovaj amandman i ja ću do samog trenutka glasanja razmišljati o tome da li možda nije zgoreg da u oba zakona stoje ovakve neke odredbe i u Zakonu o sprečavanju pranja novce i u ovom zakonu.
Dakle, terorizama ima više vrsta. Postoji ekonomski terorizam koji je izvršen kroz privatizaciju, gde su terorisani građani zato što je sve što je bilo njihovo postalo vlasništvo nekoliko porodica, gde je izvršena jedna grabljiva privatizacija. Ja sam u tom smislu imao primedbu da postoji takva vrsta terorizma i imao razumevanja za predlagača da želi da kroz banke kontroliše novac, a kontrolišući novac, kontroliše finansiranje mogućih terorizma na teritoriji ove države, a s obzirom da su naše banke, kao što je to bila „Razvojna banka Vojvodine“, povezane i sa međunarodnim platnim prometom, da se na takav način spreči finansiranje terorizma i van granica ove zemlje.
Ja sam o tome govorio i naveo neke primere i ne odstupam od toga da su negde prometovani neki novci, kako se to negde u Vojvodini kaže - naši novci, najcrnji novci, od trgovine narkotika kroz određene banke i takav novac je mogao da posluži za finansiranje terorizma. Čovek koji je kupovao sve te firme po Vojvodini očigledno je imao neku podršku. Nije uhapšen za vreme vladavine bivšeg režima, već je sada uhapšen, kao što i ona druga osoba nije ni dirnuta, koja je ovde navedena, ni pipnuta za vreme bivšeg režima, nego je privođena sada. Kakav će biti sudski epilog, ja kao narodni poslanik ne želim na to da utičem, ali je činjenica da sve aktivnosti koje se finansiraju u vezi terorizma dolazi iz nelegalnih poslova.
Bojim se da je ekonomski terorizam, koji je bio prisutan u ovoj zemlji prilikom te grabljive, pljačkaške privatizacije, doprineo da iz ove zemlje, po procenama međunarodnih organizacija, bude izneto preko 51 milijarda evra za period od 2000. do 2012. godine. O tome sam govorio. Ne bih voleo da taj novac posluži za finansiranje bilo kog terorizma, a posebno terorizma koji je uperen protiv naših građana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja sam se javio po amandmanu da kažem da sam ga pažljivo pročitao, a nisam razumeo obrazloženje. Nisam razumeo ovo o suvoj drenovini  i o naplati poreza. Očigledno da je prethodni govornik mislio da uz ovaj amandman veže emitovana prava i nedostatak novca koji je pratio one procese u kojima sam već govorio. Dakle, nestalo je 400 hiljada radnih mesta u periodu bivšeg režima i zahvaljujući tome nedostaje određeni nivo javnih prihoda, jer su ljudi sa prihodovne strane prebačeni na rashodovnu. Umesto prihoda postali su rashod i u takvoj vrsti obaveza, koje država ima i koje gradovi imaju, očigledno da je negde nužno povećati poreze.
Nisam razumeo ceđenje suve drenovine. Kada se cedi suva drenovina, osnovno pitanje je da se pitamo – ko je tu drenovinu osušio, zašto je ona suva? Bojim se da je to odgovornost prethodnog režima. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Može i replika, a može i po amandmanu, možete oduzeti od poslaničke grupe.
(Predsedavajući: Neka bude replika.)

Sa mojim kolegom mogu oko svega da se složim, ali mora da bude i malo samokritičan. Ne možemo mi zaposliti koliko su oni otpustili od 2000. do 2012. godine. Ja još takvo čudo nisam video, da neko za tri godine može bilo gde u svetu, takva ekonomija ne postoji, ni američka, ni japanska, ni kineska, ni korejska… Nema ekonomije sa takvim razvojem koja može da zaposli koliko su oni otpustili od 2000. do 2012. godine.
Samo u Nišu treba da kaže koliko su otpustili, koliko ljudi zbog privatizacije i loše ekonomske politike, koju su vodili, koliko je hiljada i desetina hiljada ljudi ostalo bez posla. Ne mogu oni pametni za dve godine uraditi, ispraviti ono što su oni drugi za 12 godina zabrljali. Hvala.
(Blagoje Bradić, s mesta: Replika.)

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam stavove gospođe Rakonjac i gospođe Jeftović i mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti iz razloga koji su navedeni, jer odavno nije stigao ovako dobar, precizan zakon, kome ne treba nikakvo dorađivanje, pogotovo ne ovom vrstom amandmana.

Ali, slažem se i sa predlagačem amandmana da neke odredbe nekih drugih zakona treba menjati. Staću na stranu predlagača da treba menjati Zakon o dobrobiti životinja, s obzirom da je taj zakon donet i da je veoma neprecizan i da je u nekim slučajevima preterano štitio neke životinje, pa čak i one koje se uzgajaju radi proizvodnje krzna.

Dakle, uskoro će, u narednih nekoliko godina biti zabranjen uzgoj krznašica, činčila, nerčeva itd, ali pri tome neće biti zabranjen uvoz bundi. Za mene je to nelogično, da nešto ne sme da se proizvodi, ali sme da se uvozi. Ima i drugih razloga i kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu podržaću predlagača da neke zakone menjamo, preciziramo. Naveo sam neke odredbe koje su nelogične. Najverovatnije da predlagač amandmana ima i neke druge, ali to je predmet tih drugih zakona. Znači, ne bežim od toga da menjamo Zakon o dobrobiti životinja, ali bih voleo da sa dužnom pažnjom jednom donesemo zakon i o dobrobiti ljudi, da zaštitimo i ljude, jer pojedini slojevi našeg društva imaju manja prava nego zaštićene vrste životinja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću ja kao poslanik podržati oba ova zakona jer su oni humani i pravedni, posebno zakon koji omogućava slabovidima da koriste psa vodiča, a koja je to muka i nevolja mi koji sve slabije vidimo, kada nešto ne možemo samo da pročitamo, kada zaboravimo naočare, onda vidimo kolika to muka i nevolja.
Izraziću malo svoje nezadovoljstvo zato što ovaj zakon nije donet za vreme vladavine bivšeg režima, jer smo danas imali velike prigovore na ovaj predlog zakona od strane onih čija ljubav prema invalidima je trajala obično do glasačke kutije. Malo ću govoriti i o političkim okolnostima u kojima se zakon donosi. Sada nema izborne kampanje, nema nijednog razloga o kome se današnja vlast ulaguje na neki način i želi da stekne neke političke poene predizborne. Dakle, nikakvih izvora nema niti ima predizbornih poena koji žele kod invalida vlast ili neka politička stranka pridobije. Tim pre treba ceniti ovaj zakon više nego da se on donosio u neko predizborno vreme.
Navešću samo primer, da su recimo između dva kruga izbora, bivši režim, odnosno stranka bivšeg režima je u Vojvodini sklopila sa Udruženjem invalida Vojvodine sporazum da invalidi u drugom krugu glasaju za Borisa Tadića.
Takođe, su 16. aprila, koliko ja znam u Subotici razna udruženja invalida doneli odluku da se DS podrži na parlamentarnim izborima, a Boris Tadić i u prvom i u drugom predsedničkom krugu izborne trke, tako da ja smatram da njihova ljubav, njihova humanost prema invalidima koja se odjednom pojavila, otprilike kad su oni vladali svodila na ljubav do biračke kutije.
Oni nisu imali pse vodiče za slabovide, oni su otprilike imali svoje političke vodiče koji su invalide privodili do biračke kutije i glasali umesto njih, da bi na takav način zadobili određenu količinu i određeni broj glasova. S tim u vezi treba ceniti političke okolnosti u kome je ministarstvo predložilo ovaj zakon i zato ću ja glasati za ta oba zakona.
Kad već govorimo o kretanju uz pomoć psa vodiča, ovde je govoreno i o udruženju „Beli štap“ obično uz psa vodiča ide i beli štap, bojim se da oni koji danas pokazuju određenu dozu humanosti i nama prigovaraju danas na ovom zakonu, da umesto što invalidi treba da imaju psa vodiča i beli štap, oni su u svoje vreme, svojom ekonomskom politikom, svojim radnjama, svojom vlašću, svojim vršenjem vlasti celom narodu ostavili ne beli, već prosjački štap.
Na određen način svi smo postali socijalni invalidi, dakle, i treba nam mnogo ovih drugih zakona o socijalnoj sigurnosti, s obzirom, da su oni samo emitovali prava, a nikakvu ekonomiju nisu podizali da bi se ta socijalna prava mogla ispratiti.
Ostavili su 400.000 ljudi bez posla. Uništili su potpuno, devastirali nacionalnu ekonomiju Republike Srbije i sa punim pravom mogu da kažem da danas najvišu buku dižu oni koji su narodu ostavili prosjački štap, narodu su pričali bajke, a sebi sazidali dvorac, oni danas žive kao u bajci, a narod živi kao u basni i zahvaljujući njima, a ne nama. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja se pridružujem kolegi Mirkoviću da u vezi ovog zakona i u vezi ovog amandmana sve bude transparentno. Ali sam protiv toga da se ograničimo samo na Zaječar. Zašto ne bi govorili o uvozu 140 tona akumulatora i 1,1 milijardu dinara koliko je Dulić potrošio na uvoz polovnih akumulatora? Čini mi se da je tu bilo i 13 tona polovnih guma.
Takođe sam protiv toga da ispitujemo samo šta se dešavalo u Zaječaru, zato što su sem rukometa podržavani iz fonda za zaštitu životne sredine i tenis. Dakle, da se proveri na koji način je otišlo 500 hiljada evra za tenski turnir? Ako ćemo da ispitujemo, da ispitujemo sve.
Dalje, da ispitujemo kako su pare trošene od „TENT-a“, recimo, u Obrenovcu, da vidimo koliki je fond bio za zaštitu životne sredine u Obrenovcu, kolika su se to sredstva slila, ko je bio direktor, ko je bio zamenik i na koji način su trošena ta sredstva i da li je tačno da su se uglavnom trošena za održavanje šest hrastova lužnjaka?
Mislim da je u proteklom periodu mnogo toga zloupotrebljeno, ne samo u Zaječaru već širom Srbije i voleo bih neko da mi objasni kako se to na vodozahvatu u Inđiji vrši reciklaža polovnih akumulatora, ko je takvu dozvolu dao u Pokrajinskom sekretarijatu, na koji način, pod kojim uslovima i da li je to bio deo njihove vizije ili provizije? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih čak bio voljan da podržim ovakvu vrstu amandmana, jer i ja sam pristalica nekih skraćenih rokova, ali ne smatram da je protivustavno da se podzakonska akta donesu u roku od tri meseca.
Ja sam kao nekadašnji poslanik gledao kako se krši Ustav i odbijao da glasam kada se Ustav kršio. Na primer, dok je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, predložen je zakon koji je bio protivustavan, koji je tako i proglašen, da uhapšeni nemaju pravo na branioca dva meseca. Ja sam prisustvovao i odluci i zakonu koji je donet za to vreme da tužioce bira Vlada. Dakle, toliko je bilo nezavisnosti, toliko je bilo ustavnosti, da je u to vreme donet zakon, koji je, naravno, kasnije je proglašen protivustavnim, po kome su ministri, odnosno Vlada Republike Srbije birala je tužioce i samim tim su oni bili u funkciji, ne građana, već političkoj funkciji Vlade i partija koje su sačinjavale Vladu.
Nemam ništa protiv da se ovaj rok skrati, ali mislim da samim tim što u zakonu piše da će se podzakonska akta doneti u roku od tri meseca, da je to sasvim dovoljno, da to može da znači da će biti doneti i u roku od nedelju dana, da mogu biti doneti u roku od mesec dana i dva meseca, ali je Vlada, odnosno Ministarstvo koje se bavi zaštitom životne sredine dobilo neki razuman rok od tri meseca. Ja im savetujem da taj rok ubrzaju i da se, ukoliko je to moguće, u proceduri uklope u ovih 30 dana, a ako treba i neki kraći rok da bude.
U svakom slučaju, ja sam za brzinu, ali da se ne izgubi na kvalitetu i voljan sam čak da podržim ovaj amandman, ali smatram da zakon nije protivustavan, da je bilo protivustavno ono što sam već opisivao i da baš nije uputno da neko ko je kao predlagač nekada kršio Ustav na najvažnijim pitanjima civilnog društva, da zbog jedne odredbe da će u roku od tri meseca biti donet pravilnik kaže da je to protivustavno.
S tim u vezi, 2009. godine, koliko znam, donet je Zakon o bezbednosti hrane, a 2012. godine, kada smo došli, planski akti, odnosno planski dokumenti koji su vezani za bezbednost hrane, koji nisu bili usvojeni tri godine. Dakle, voleo bih da prilikom ovakvih amandmana neko bude malo i samokritičan, s obzirom da su rokovi koji su ovde propisani obavezujući, a da u nekim zakonima koji su donošeni do 2012. godine nije bilo rokova za donošenje podzakonskih akata, već je to stajalo samo uopšteno.
Dakle, ako je rok tri meseca, to ne znači da podzakonska akta ne budu doneta i za mesec dana. Ja bih bio voljan da podržim ovakav amandman, ali se bojim da iz nekih drugih tehničkih uslova ne ograničimo Vladu, ali svakako im preporučujem da budu vredni, ažurni, da vreme provode u trudu i znoju, da rade onako kao što nije radila prethodna Vlada i sve će biti u redu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ja sam se javio još onog trenutka kada je moj uvaženi kolega poljoprivrednik, želeći da me uvredi rekao da sam poslanik renesansnog znanja. Nemam ništa protiv što je pokušao da me uvredi, obično ljudi misle da si loš kad prestaneš da se ponašaš onako kao što njima odgovara.
Dakle, nije mu smetalo 2003. godine da zbog pijeteta prema Demokratskoj stranci glasam da on bude premijer, ali smatra da sam dovoljno loš da uopšte govorim u Narodnoj skupštini i misli da je renesansa neki loš period.
Moram da mu kažem da je renesansa bila jako napredan period, da je to bio period kada se napredno razvijala i nauka, kultura, umetnost, slikarstvo, Mikelanđelo, Leonardo, da je u vreme renesanse Kolumbo pronašao Ameriku, valjda će ga to obradovati, u fizici i matematici Galileo Galilej, Kopernik. Dakle, ne znam šta da kažem još da opravdam svoje znanje i da kažem da je renesansni period jedan dobar period bio za sve to i za kulturu Bbio je dobar i za vinogradarstvo. Proizvodila se jako lepa vina, pila u Firenci, podizali vinogradi u Italiji bez ikakvih subvencija, bez 525.000 evra, jako napredan period i za nas poljoprivrednike, odnosno za njih vinogradare.
Što se tiče pokušaja da me uvredi ja mislim da mu ne odgovara najverovatnije što nisam bio u Kuli na zabavi JSO-a, gde je on tamo tancovao i tapšao uz pesmicu Bajaginu „Moji su drugovi žestoki momci“. Ako mu ne odgovaram zbog toga, ja se ponosim zato što mu iz nekog razloga moja diskusija ne odgovara.
Ja sam čak podržao njegov zahtev u amandmanu da taj rok bude 30 dana, odnosno da Ministarstvo preporučuje da Ministarstvo ne čeka tri meseca da donese podzakonska akta, da se ne ugleda na nekakve bivše vlade već da pokuša da taj rok bude što kraći, pa čak i da se uklopi u amandman ako je to moguće, mog prethodnog govornika.
Dakle, bez obzira za pokušaj uvrede, ne može čoveka poniziti i uvrediti svako, mene može da ponizi i uvredi samo bolji od mene, lošiji nikad i nije u 21. veku džabe kletva – dabogda ti vinogradar bio premijer. Hvala.