Dugo najavljivani Zakon o agencijskom zapošljavanju konačno se našao pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, u nešto izmenjenom ruhu u odnosu na predlog koji je bio predmet javne rasprave nekoliko meseci ranije. Osnovni razlog za donošenje Zakona jeste, sa jedne strane, harmonizacija našeg zakonodavstva sa međunarodnim standardima i pravom Evropske Unije, odnosno stvaranje pravnog okvira za rad agencija za zapošljavanje, koje na ovaj ili onaj način egzistiraju na tržištu rada Republike Srbije, bez jasno uređenog pravnog okvira. Novine u zakonu garantuju zaposlenima prava iz radnog odnosa koja ne mogu biti zloupotrebljena od strane poslodavca (Poslodavac radnike ne može angažovati pod lošijim uslovima od onih koji važe za „njegove“zaposlene). Stav Socio ekonomskog saveta, kao tela koje bi trebalo da daje mišljenja na sve zakone koji se odnose na položaj i prava radnika nije zabeležen, odnosno nije donet.

AGENCIJE ZA PRIVREMENO ZAPOŠLJAVANJE

Predlog zakona definiše šta se smatra Agencijom za privremeno zapošljavanje, odnosno koji uslovi taksativno moraju biti ispunjeni da bi određeno privredno društvo ili preduzetnik moglo da obavlja poslove privremenog ustupanja zaposlenih. Definisani su jasni kriterijumi, kao i neophodni koraci koji moraju biti ispunjeni u cilju zadovoljavanja svih zakonskih preduslova za bavljenje ovom vrstom delatnosti. Ministarstvo nadležno za poslove rada uzima u razmatranje svaki od podnetih zahteva za osnivanje Agencije i u zavisnosti od ispunjenosti uslova, izdaje dozvolu za rad. Međutim, kako bi se obezbedio kontinuitet profesionalnosti, ispunjenosti svih profesionalnih i tehničkih preduslova za rad ovakve vrste Agencije, dozvola za rad se izdaje na ograničeni vremenski period od 5 godina, nakon čega je potrebno sprovesti identičan postupak kao prilikom izdavanja dozvole. Da je idelja vodilja
da se obezbedi strogo poštovanje kako postavljenih kriterijuma, tako i profesionalne etike, govori činjenica da je tokom perioda važenja dozvole za rad moguće njeno oduzimanje, te prestanak rada Agencije.

USTUPLJENI ZAPOSLENI VS UPOREDNI ZAPOSLENI

Zakon pravi razliku između ustupljenog zaposlenog i uporednog zaposlenog. Ustupljenim zaposlenim smatra se fizičko lice koje je u radnom odnosu kod Agencije, a koje se ustupa zainteresovanom Poslodavcu. S druge strane, uporedni zaposleni predstavljen je kao ’’model ogledala’’ zaposleni, koji služi kao jasna smernica kako ustupljenom zaposlenom i Agenciji, tako i zainteresovanom Poslodavcu. Uporedni zaposleni ukazuje na to sa kojim zaposlenim bi ustupljeni zaposleni trebalo da bude preslikan. Naime, uvođenjem kategorije uporedni zaposleni, nedvosmisleno se šalje poruka da ranije korišćeni nedostaci u zakonu
koji su omogućili „eksploatisanje“ ustupljenih zaposlenih davanjem značajno nižih prava i pogodnosti, ubuduće neće biti moguće. Pojam uporednog zaposlenog definisan je jako široko, posebno imajući u vidu sintagmu ’’u istom stepenu stručne spreme odnosno nivou kvalifikacije’’. Proširujući mogućnost tumačenja kriterijuma uporedivosti, Zakona stavlja u nepovoljan položaj one Poslodavce koji u svojim redovima nemaju jasno definisanu poziciju, tj uporedne zaposlene koji bi bili model ogledala. Najvažnija novina, u pogledu prava zaposlenih je, da oni moraju imati garantovana prava iz radnog odnosa.

USLOVI RADA USTUPLJENOG ZAPOSLENOG

Nepostojanje jasnih kriterijuma pod kojima se ustupljeni zaposleni angažuje, otvarala je mogućnost zainteresovanim Poslodavcima da u svojim redovima, za iste ili slične poslove, imaju svoje ’’skuplje’’ zaposlene, uporedo sa ’’jeftinije’’ angažovanim zaposlenima. Ovakva vrsta nejednakog tretmana zaposlenih dovodila je do različitog stepena neprihvatljivosti jedne ili obe strane. Različiti aspekti angažovanja, praćeni i različitim novčanim naknadama, bili su pogodno tle za sveobuhvatno nezadovoljstvo, koje je imalo za posledicu i lošiju produktivnost svih strana. Ideja ovog Zakona, vođena praktičnim iskustvom i primerima, dovodi do situacije da ustupljeni zaposleni na apsolutno svaki način parira trenutnom ’’pravom’’ zaposlenom kod Poslodavca. Predlogom zakona o agencijskom zapošljavanju predviđeno je da radnik koji se iznajmljuje poslodavcu, ima zaključen ugovor o radu sa agencijom za privremeno zapošljavanje - na određeno ili neodređeno vreme. Time agencijski radnici imaju sva prava iz radnog odnosa za razliku od, na primer, angažovanja po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima koje radnicima, između ostalog, ne omogućava pravo na godišnji odmor i bolovanje. Zakon precizira odredbe koje se odnose na zarade, naknade zarade, naknadu troškova kao i druga primanja na koje ustupljeni zaposleni ima pravo, neostavljajući na taj način zainteresovanim Poslodavcima mogućnost uštede kroz ovaj vid angažovanja.

TRAJANJE USTUPANJA

Trajanje perioda ustupanja kod Poslodavca korisnika definisano je na isti način kao i trajanje radnog odnosa na određeno vreme, odnosno podleže istim ograničenjima. Kako bi se zaštitio pravni status ustupljenog zaposlenog, te eliminisala mogućnost zloupotreba na strani Poslodavca korisnika i Agencija, Zakon definiše da je dužina trajanja rada na određeno vreme izjednačena sa faktičkim radom. Naime, ukoliko ustupljeni zaposleni, unutar zakonskog roka angažovanja od 24 meseca, obavlja poslove kod Poslodavca korisnika na više različitih načina angažovanja, putem jedne ili više Agencija, odnosno preko radnog odnosa kod Poslodavca korisnika, smatra se zaposlenim na neodređeno vreme kod Poslodavca korisnika, nakon isteka roka od 24 meseca.

OGRANIČENJA KOD USTUPANJA ZAPOSLENIH

Najviše diskutovana odredba predloga Zakona koji je bio na javnoj raspravi, odnosila se na ograničenje vezano za ukupan broj ustupljenih zaposlenih u radnom odnosu kod Poslodavca korisnika. U prvobitnom predlogu koji se našao pred javnošću, inicijalno ograničenje od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod Poslodavca korisnika na dan zaključenja ugovora o ustupanju, bilo je dopunjeno mogućnošću izuzetka, te proširenja ovog broja na 30% od ukupnog broja zaposlenih, a na osnovu posebnog odobrenja Ministarstva nadležnog za
poslove rada. Navedena mogućnost dobijanja prava na izuzetak, koji je posebno bio interesantan za Poslodavce koji angažuju veliki broj zaposlenih, odnosno za onu grupu Poslodavaca koja je praktično, do sada, bila najveći korisnik usluga Agencija za ustupanje, predstavljala je na neki način ’’šansu’’ da nastave sa ovim trendom korišćenja usluga ustupanja. U Zakonu koji je pred poslanicima navedenog izuzetka nema. Ono što se može smatrati nedostatkom ovog zakona je činjenica da se ne predviđa nikakvo ograničenje broja iznajmljenih radnika, ako ti radnici imaju ugovor o radu na neodređeno vreme sa agencijom. To znači da, u praksi, poslodavci gotovu celokupnu svoju privrednu aktivnost mogu obavljati sa „iznajmljenim“ radnicima.

Zakon predviđa da je moguće ustupanje zaposlenih i državnim organima, osim na radnim mestima državnih službenika i službenika u jedinicama lokalne samouprave i autonomne pokrajine.

Predlogom Zakona predviđeno je stupanje na snagu odredaba ovog Zakona osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, dok je njegova primena odložena do 01. marta 2020. godine. Primena odredaba koje se odnose na postupak izdavanja dozvole za rad Agencija za privremeno ustupanje zaposlenih planirana je počev od 01. januara 2020. godine, kako bi sve zainteresovani Agencije imale priliku za dobijanje dozvole za rad, pre početka primene ostalih odredaba Zakona.