Dame i gospodo, pred nama se nalaze tri zakona, za koje će DSS glasati, uz neke primedbe koje smo već mogli da čujemo od poslanika koji su u prethodnim diskusijama upravo te primedbe naglasili.
Moja osnovna primedba ovim zakonima je ta, postavljam pitanje – zašto ove izmene i dopune nisu urađene ranije. Mislim da je bilo preko potrebno, da bi se sam proces privatizacije ubrzao, da se jasno definišu pravila koja će obezbediti da se uočene nepravilnosti otklone što je moguće pre. Prava je šteta što ove izmene i dopune nismo uradili ranije.
Mislim da smo mogli pre Nove godine da imamo na dnevnom redu ove zakone i da ih ova skupština usvoji.
Koliko čujemo i od predstavnika vladajućih stranaka i od predstavnika opozicionih stranaka ovi zakoni imaju skoro jednodušnu podršku, uz nekoliko amandmana opozicije, s tim što ću dodati da je već nekoliko amandmana u sva tri zakona prihvaćeno od strane Vlade i ministra Bubala, i tu mislim na amandmane opozicionih stranaka.
Znači, stekli su se gotovo svi uslovi da ova skupština jednoglasno glasa za izmene i dopune ove tri zakona, uz još jednu primedbu koju smo mogli da čujemo od prof. Stamenkovića, a to je – zašto se čeka na zakon o restituciji ili denacionalizaciji i koliko je moguće da privatizacija u Srbiji bude pravedna ukoliko nemamo zakon o denacionalizaciji koji bi rešio pravno-imovinski spor sa ljudima koji su izgubili pravo svojine daleke 1944. ili 1945. godine.
Čini mi se da najavljeni zakon, kojim ćemo popisati imovinu oduzetu nakon Drugog svetskog rata, nije dovoljno dobro rešenje. Čini mi se da nas je zakon koji smo mi obećali, poslanici vladajuće većine, ne samo tokom poslednje izborne kampanje za republičke izbore, već i dalekih 90-tih godina i posebno 2000. godine, u dovoljnoj meri obavezao, kako bi taj zakon što je moguće pre stupio na snagu, bez obzira na sve muke i poteškoće koje će državu Srbiju čekati u primeni zakona o denacionalizaciji. Tvrdim da privatizacija nije moguća bez jednog pravednog zakona o restituciji ili denacionalizaciji.
Ono što je dobro u ovim zakonskim izmenama koje imamo pred sobom, to je da se zadržava koncept privatizacije. Naime, da smo se opredelili za neki novi koncept privatizacije, čini mi se da bismo samo usporili privatizaciju.
U Srbiji od 1990. godine imamo u životu, u primeni četiri modela privatizacije. Prvi je bio model Ante Markovića. On je ukinut sa retroaktivnim dejstvom daleke 1993-1994. godine amandmanom DS-a, i još u toj prvoj polovini 90-tih godina mi smo dobrim delom usporili privatizaciju u Srbiji. Potom smo imali dva zakona o svojinskoj transformaciji, koja su donosile vlade SPS-a, radikala i JUL-a, i ti zakoni nisu u dovoljnoj meri zaživeli, s tim što smo u onom prelaznom dobu nakon 5. oktobra, do konstituisanja novih republičkih vlasti, imali ubrzani proces privatizacije koji je, čini mi se, uneo niz nepravilnosti i nemogućih stanja, čak i nezakonitih radnji koje i dan-danas teško da možemo na pravi način ispraviti.
Imamo prihvaćeni zakon, on je u primeni od juna 2001. godine, zakon koji se opredelio za koncept autsajderske privatizacije. Podsetiću vas da smo u proleće 2001. godine, donoseći Zakon o privatizaciji, pričali o potrebi da srpska privreda dobije svež kapital sa strane, da su srpska privreda i srpski radnici u toj meri osiromašeni da nije moguće primeniti model privatizacije koji bi podelom akcija samim zaposlenima oživeo proizvodnju.
Dakle, u to vreme, podsetiću sve poslanike, velikom većinom, skoro dvotrećinskom, srpski parlament je doneo Zakon o privatizaciji, uvažavajući razloge predlagača da je Srbiji potreban autsajderski zakon, privatizacija koja će obezbediti sa povoljnih strana nove investicije, svež kapital koji će investirati u srpsku privredu.
Nažalost, moram ovom prilikom da podsetim, i zbog toga donosimo ove izmene i dopune Zakona, da smo, kada smo se opredelili za takav zakon, svi imali na umu da će izvršna vlast razmišljati o onim ljudima koji su na bespravan način stigli do kapitala i koji će taj privatizacioni momenat iskoristiti kako bi postali ne samo vlasnici jednog sumnjivog kapitala, već vlasnici ogromnog dela nekretnina, posebno onih nekretnina i objekata koji su bili u vlasništvu društvenih firmi koje su bile predmet privatizacije.
Upravo to se desilo: oni koji su se tokom 90-tih godina, a možda i pre toga, možda i posle toga, na brzinu i nezakonito obogatili, dobrim delom su postali vlasnici kapitala. Desilo se takođe da njihov motiv nije bio pokretanje proizvodnje, već je njihov motiv bio da dođu do centralnih lokacija u gradovima, opštinama širom Srbije, koje će nakon dve godine na volšeban način rasprodati, ljude ostaviti na ulici, a oni postati vlasnici ogromnog kapitala.
Dobro je što izmenama i dopunama ovog zakona pokušavamo upravo takve kupce, nesavesne kupce da sankcionišemo. Naravno, nećemo moći sve da sankcionišemo, ali ćemo ipak moći, primenom ovih izmena i dopuna Zakona, da sankcionišemo jedan deo, s tim što bih ja bio pristalica da se prihvati amandman Srpske radikalne stranke, gde će se sankcionisati i oni kupci koji su kupovali po starom zakonu, onom zakonu koji menjamo ovim izmenama i dopunama, a koji nisu pokazali savesnost u poslovanju firmi, koje su na kraju, moram da kažem i kao član Odbora za privatizaciju, dovedene do prosjačkog štapa upravo zbog toga što su dobile takve vlasnike kakve imaju danas. Ja sam pristalica toga, čini mi se da i ministar odobrava ovaj deo moje diskusije.
Što se tiče ova tri zakona, samo da podsetim, zakon o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti pokušava na bitan način da ubrza proces privatizacije. Možemo slobodno jednom rečenicom da ga opišemo – on sankcioniše sve oblike prodaje akcija na tržištu hartija od vrednosti.
Zakon o Akcijskom fondu omogućava da država stekne upravljačka prava u onom delu vlasništva u kojem do sada jeste bila vlasnik, ali nije mogla na bilo koji način da utiče, tj. da ima upravljačka prava. Dobro je što nam je ministar obećao, a imamo i takav amandman gde se jasno ograničava stepen učešća u upravljačkom procesu od strane državnih predstavnika u firmama.
Nadamo se da se to neće zloupotrebljavati. Naravno da bi to jako odgovaralo vladajućim strankama u ovom trenutku, ali treba razmišljati za onaj period kada, recimo, DSS ne bude u vlasti. Naravno, to će biti ko zna kad, ali o tome nećemo ovom prilikom.
Dalje, Zakon o privatizaciji – da se podsetimo, ovo je treća faza privatizacije. Moramo da požurimo da nađemo pravi koncept za ona loša preduzeća koja su ostala neprivatizovana i, naravno, da nađemo pravi koncept koji će obezbediti privatizaciju onog javnog sektora koji će nakon restrukturiranja otići u društveni sektor i biti predmet privatizacije u narednom periodu.
Pošto je bilo prigovora i od strane bivšeg ministra Vlahovića na brzinu procesa privatizacije, posebno u prvom delu 2004. godine, moram da kažem da se veliki broj kvalitetnih firmi tokom njegove vlasti privatizovao, ali samo usporenje procesa privatizacije je bilo nametnuto i od ove skupštine, posebno od Odbora za privatizaciju, koji je zahtevao i od Agencije za privatizaciju i od resornog ministarstva da se pojedinačno svaki problematičan slučaj privatizacije ispita. To je dobrim delom usporilo privatizaciju.
Znajte, po meni, ne samo po meni, nego po velikoj većini naših sugrađana, mnogo je bolje imati jednu pravednu privatizaciju, nego brzu privatizaciju koja će načiniti haos u našem društvu. Mislim da je to usporenje privatizacije bila neminovnost. Na kraju, Agencija i Ministarstvo su samo slušali naloge resornog odbora i čitavog parlamenta, ništa drugo. To je jedan od razloga, uz nemogućnost da se loša preduzeća na brzinu prodaju, a da budemo iskreni, dok ne izvršimo restruktuiranje javnog sektora teško da ćemo imati dovoljan broj kurentnih i atraktivnih privatizacionih subjekata.
Takođe, ono osnovno što se ovim izmenama dobija, to je uslovni otpis ili otpust dugova koja preduzeća imaju prema državi. Ovo možda jeste nešto što liči na stečaj, ali moramo da priznamo da je, uz ovakav rad trgovinskih sudova, dobro pronaći pravi model koji će na kraju nešto što liči na stečaj, a to je otpust dugova, ubrzati, kako bismo imali efikasnu i brzu privatizaciju, a ne samo one spore stečajeve koji nas opterećuju, u proseku, do sada je bilo čak i sedam godina. Prosečno vreme trajanja stečajnog postupka u Srbiji, podsetiću vas, čak do 2004. godine je bilo sedam i po godina.
Takođe, sankcionisanje nesavesnog kupca – uz ovaj amandman radikala, mislim da ćemo sankcionisati i one stare i ove nove kupce i da će dobro pripaziti kada budu kupovali od države preduzeća. Preuzimanje ugovora od nesavesnog kupca je takođe ključna novina. Ona izvire iz dosadašnje prakse. Privremeni zastupnik državnog kapitala je jedna od novina koja će takođe ubrzati proces privatizacije i rešavati ona vanredna stanja u firmama koje su privatizovane.
Sve u svemu, da zaključim, DSS glasa za ove zakone sa zadovoljstvom, uz prigovor da je potrebno što je moguće pre doneti zakon o restituciji kako bi ova privatizacija bila i pravedna. Svakako, uz ove amandmane koje je ministar već prihvatio i uz neke koje očekujemo da će prihvatiti, mislim da dobijamo i pravedne zakone i zakone koji omogućavaju brzu i efikasnu privatizaciju.