Zahvaljujem.
Gospodine Dinkiću, nas dvojica se jedino ne slažemo u pogledu ocena Brozovog vremena. Ja vam, doduše, opraštam, jer vi niste imali privilegiju kao ja da nosim pionirsku maramu, mada ih ovde ima još nekoliko. Ali, ja o tom vremenu znam mnogo više i nisam tako oduševljeni pristalica, niti mislim da se tada radilo o decentralizaciji i centralizaciji. Tad se radilo o nečem drugom, ali o tome neću da pričam, to bi bila duža priča od dva minuta.
Vi ste rekli jednu važnu stvar ali ste preskočili zaključak. Problem ovde i jeste u tome što sadašnja Vlada nije sklona dogovaranju. Pošto je problem decentralizacije Srbije problem dogovaranja, onda bi bilo normalno da se jednim vrlo širokim konsenzusom, uz korišćenje pameti svih, različitih međusobno političkih stranaka dođe do jednog pravog, normalnog, ozbiljnog, racionalnog i izvodljivog principa decentralizacije. Naročito važno je – izvodljivog. Znate, ja mogu vas da formalno podržim, ali onda da trljam ruke iza prvog ćoška ako cela ta priča pukne, a ja se bojim da će da pukne.
Da je DSS stvarno za decentralizaciju, a ko to nije bio, navešću vam konkretan primer. Vi znate da smo poslednji Ustav doneli dosta, za naše prilike, širokim konsenzusom. U prvobitnom predlogu Ustava koji je predlagala DSS važan deo tog ustava je bila regionalizacija. Mi smo od toga odustali prosto zato što nismo mogli da dobijemo široku i dovoljnu podršku.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, odmah se izvinjavam gospodinu predsedavajućem, ali ću govoriti o zakonu, o ovom članu. To nije baš uobičajeno danas, ali probaću.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Nisam sasvim siguran kome se tačno obraćam. Ovde, doduše, sedi predstavnik Vlade gospodin Marković, ali rekao bih da on tu sedi ni kriv ni dužan. Zakon nije pisao on, ako smem da primetim, vidljiv je potpis na zakonu, s obzirom na to da izgleda da je zakon pisan nogama, onda je potpuno jasno da dolazi iz Ministarstva pravosuđa.

Demokratska stranka Srbije, to smo rekli u raspravi u načelu, smatra da valja doneti nov zakon o finansiranju političkih stranaka i upravo zato smo uložili dosta truda i napisali samo deset amandmana na postojeći zakon. Mogli smo da ih napišemo mnogo više.

U najboljoj nameri da popravimo tekst zakona podneli smo deset amandmana i zamislite nije prihvaćen nijedan. Nisu prihvaćeni čak ni amandmani koji su samo ispravljali neke, izvinite na izrazu, notorne gluposti koje pišu u ovom zakonu. Čak na sve notorne gluposti nismo ni stavljali amandmane, stavili smo na ovaj član 8. Odmah ću da objasnim o čemu se radi, ni to nije prihvaćeno.

U članu 8. piše da se članarina političkim strankama može plaćati isključivo preko tekućeg računa. Prvo, vi ste, predsedavajući, pravnik, ne postoji nijedan zakonski propis koji građane obavezuje da ima tekući račun.

Drugo, ima građana koji žele da imaju tekući račun, ne mogu da ga otvore. Probajte vi kao poslanik da odete u prvu banku i da kažete ja hoću da otvorim tekući račun, oni će da kažu – u redu, samo mi donesite potvrdu od firme u kojoj radite da ćete platu, odnosno svoja primanja dobijati preko tekućeg računa. Ako to ne uradite nećete otvoriti tekući račun. Drugim rečima, nijedan nezaposleni građanin Srbije, a na nesreću njih je u Srbiji gotovo polovina radno-aktivnog stanovništva, nezaposleno, prema tome, i da hoće nemaju tekući račun. Da ne govorim o studentima, poljoprivrednicima, itd.

Pri tom, ne vidim u čemu je problem, šta se time dobija što ćete da zahtevate od nekog da nekih 1.200, 1.300 ili 1.500 dinara uplaćuje preko tekućeg računa. Stranka mora da vodi evidenciju, mora da izdaje priznanice, mora da evidentira uplate. Prema tome, kontrola uvek može da se sprovede.

Ovo je samo jedan primer. Ima takvih primera još u ovom zakonu. Uveravam vas da, bez obzira o kojoj je stranci reč, najmanje 30% članova bilo koje stranke koja sedi ovde u parlamentu nema tekući račun. Besmislena odredba. Zapravo, ništa ni ne rešava. Nažalost, zakon je put takvih besmislenih odredbi.

Pri tome, ono što bi valjalo precizirati, što bi valjalo da bude strašno precizno napisano, takođe, napisano je skoro nogama. Mi smo na nekoliko članova to probali da ispravimo, ali pravo da vam kažem imam utisak da to u ovoj sali ne interesuje nikog, nijednog od 14 ili 15 prisutnih poslanika vladajućih stranaka, ne interesuje ni predstavnika Vlade, koji je u međuvremenu izašao, ne interesuje nikog. I to bahato odsustvo potrebe da se zakon, ponavljam neosporno potreban zakon, ne popravi, ne učini boljim, korisnijim, to je prosto neverovatno.

Pri tom, odbijeni su svi amandmani Demokratske stranke Srbije, a koliko sam primetio, praktično i svih ostalih stranaka iz opozicije, tako da nisam siguran da uopšte ima smisla da ovde sedimo i da nešto pričamo, jer je to očigledno jedan razgovor potpuno gluvonemih osoba. Potpuno gluvonemih osoba.

Hoćete da mi objasnite zašto je odbijen, da li neko može da mi objasni, sad više neko ko, na primer, ovaj benigni amandman da se dozvoli normalno prikupljanje članarine, kada neko donese hiljadu-dve dinara da to plati stranci, obično se to tako i plaća, ne plaća se jednom mesečno ili se plaća jednom u šest meseci ili jednom godišnje itd. Te članarine, koliko znam, ni u jednoj stranci nisu nešto posebno visoke, jer najveći broj članova svih političkih stranaka i nema nekog novca da bi nešto ozbiljnije plaćao stranci. Eto i to je čak odbijeno.

Odbijeno je zato što onaj ko je ovo pisao samo se trudio da se nekome dopadne, da se formalno nekome dopadne, a ne da reši problem. Problem će ostati nerešen, što je najgore, no što je najvažnije, potpuno nedefinisan. Da ne govorim da postoje čitave oblasti koje ovim zakonom uopšte nisu dotaknute, a koje je, takođe, valjalo regulisati, na primer, oblast kako stranke troše novac.

Da li u jednoj realno siromašnoj zemlji, u zemlji u kojoj narod teško živi, nas treba da bude baš briga da li će stranka da potroši milione i milione evra ili možda neke stvari valja ograničiti? Možda valja ograničiti apetite onih koji će da zarade na račun stranaka. Nisam primetio bilo kakav pokušaj, bilo kakav trud u tom pravcu da se to na neki način definiše ovim zakonom, a valjalo je definisati. Valjalo je reći da ne može sekunda oglašavanja da bude preko nečega, a biće. Strankama koje su trenutno na vlasti se čini da će imati uvek dovoljno para i dovoljno popusta da to odrade, ne shvatajući da sutra više neće biti na vlasti, pa će se naći u poziciji da to stvarno plaćaju, pa će nam sekunda na nekoj televiziji sa nacionalnom pokrivenošću koštati više nego sekunda na Bi-Bi-Siju ili Si-En-Enu. Koštaće i to će na kraju ovaj narod da plati, ovako ili onako.

Mi o tome u zakonu ne govorimo ni reči. To je mesto gde to treba definisati, to je mesto gde se mora reći da ne mogu beskonačno mnogo para stranke da troše i na svoje regularne delatnosti. O tome nema ni reči ovde. Govorio sam nešto, ali očigledno ne vredi da govorim da su odredbe kako se deli novac za izbornu kampanju, da su priče o jemstvu, bez obzira na realnu potrebu da se eliminišu lažni kandidati na izborima, vrlo tanke, jer stranke nemaju imovinu sa kojom bi mogle da garantuju. Koliko znam, DSS svakako nema, ali mislim da ni neke druge stranke nemaju imovinu sa kojom bi mogle da garantuju, da polože jemstvo. Drugo, potpuno je besmisleno da se to jemstvo polaže u trenutku kandidovanja, kada uopšte nije jasno koliko treba da iznosi jemstvo. Nije svejedno da li će na izbore da izađe pet ili 55 lista, a može i jedno i drugo. Razlika je da li treba da položite za 150.000 evra ili za milion i po evra. Pa, ne, ne, pročitajte, Nado, pažljivo, ovo ne govorim iz zle namere. Mislim da stranke koje navodno podržavaju ovaj zakon uopšte nisu svesne šta podržavaju.

Da ne kažem da neke stvari uopšte nisu regulisane. Recimo, uopšte ne vidim kako će se dodeljivati sredstva za predsedničke izbore ili možda neko misli da predsedničkih izbora više neće ni biti, ne znam, ali nema nijednog slova o tome.

Da li je normalno da politička stranka ima kandidata na predsedničkim izborima? Pa, uglavnom je normalno. Po ovome, to ne postoji. Zato sam i kazao da je zakon, nažalost, pisan nogama, a sa druge strane, ni najdobronamernije primedbe DSS, a čini mi se i ostalih opozicionih stranaka, uopšte nisu razmatrane. Neću da vam čitam opskurna obrazloženja kojima ste to odbijali, pošto to niko ozbiljan nije ni pisao, tako da nema smisla da otvaramo diskusiju.

Sve u svemu, mislim da je ovo potpuno bespredmetna rasprava. Od 133 amandmana, čini mi se, prihvaćeno je nekoliko i to uglavnom podnetih od strane poslanika vladajućih stranaka. Ovo niti ima volju neko da sluša, niti ima volju da shvati argumentaciju zašto je nešto podneseno, tako da, moram priznati, s obzirom na to da se radi o jednom zakonu u kome ja ne vidim baš previše prostora da neki različiti politički pristupi mogu sada da naprave nešto esencijalno drugačije, dakle, ovo je jedan od onih zakona gde samo treba pratiti zdrav razum, ništa više, ne bi trebalo da ima nekih političkih razloga da se sada tu nešto razlikujemo zbog političkog pristupa stvarima.

Opet dolazimo dotle da ćemo usvojiti jedan loš zakon, jedan neprimenljiv zakon. Ispunićemo neku formu, suštinu nećemo, a zakon ćemo na prvoj krivini morati da popravljamo, to je meni potpuno jasno, jer ovaj i ovakav zakon ne vodi ničemu.

Više se neću javljati za reč, jer smatram potpuno deplasiranim da ljude koje uopšte cela materija interesuje da im obrazlažem zašto smo nešto predlagali, ne vidim nikakav razlog. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vrlo je interesantna danas diskusija o ovom zakonu.
Danas, pre podne, od strane jednog poslanika čuli smo žestoku kritiku tog zakona, nakon čega je rekao da će njegova poslanička grupa glasati za zakon. Dolazim u malicioznu napast da počnem da hvalim zakon, pa da kažem na kraju da DSS, naravno, taj zakon neće podržati. Nažalost, moja logika mi to ne dozvoljava, ma koliko voleo da povremeno budem maliciozan. Zakon je, bojim se, vrlo loš i šteta što je loš.
Naime, DSS smatra da treba doneti novi zakon o finansiranju političkih stranaka, smatra da to treba da omogući pre svega transparentnost finansiranja svih političkih stranaka, da na najmanju moguću meru smanji mogućnosti bilo kakve sumnje za korupciju i slična krivična dela, ali smatra da taj zakon mora biti donet vrlo pažljivo i mora bi u potpunosti da zadovolji sve realne i regularne potrebe političkih stranaka.
Dakle, on ne sme biti pisan onako kako je pisan, jer imam utisak da najveći broj onih koji su ovaj zakon pisali pojma nema kako funkcionišu političke stranke, s jedne strane, a s druge strane, bojim se da, takođe, imaju negde u glavi skrivenu ideju da je iz vremena postojanja one samo jedne partije, a to je, da je partija jednako država, pa da, prema tome, nema baš preterano velikog razloga za sekiraciju kako će se ta partija finansirati.
Naravno da će biti dato više detalja o tome šta sve zameramo ovom zakonu u raspravi u pojedinostima. DSS je podnela samo deset amandmana, kažem „samo”', zato što je lako moglo da se podnese otprilike oko 30 amandmana, da smo baš hteli svuda da teramo mak na konac. Podneli smo amandmane samo na one najdirektnije stvari koje smatramo da valja izmeniti.
Dozvolite mi u ovoj raspravi samo da pomenem nekoliko stvari i nekoliko primera zašto mislim da je zakon loš. Moja osnovna primedba odnosi se na član 16, gde se predviđa da se za ono redovno finansiranje političkih stranaka izdvajaju sredstva u iznosu od 0,15% od rashoda budžeta, pazite, od rashoda budžeta. Neću da ulazim sad u procente, ali šta to znači? To znači da će sve političke stranke "biti stimulisane" da rashod budžeta bude što veći ili da, prevedeno na srpski jezik, kažem da budžetski manjak bude što veći, da budžetski deficit bude što veći. Izvinite, to je, u najmanju ruku, nepristojno.
Mislim da je za potrebno izdvajanje, ne govorim sad o količini novca, bilo potrebno odrediti neki drugi parametar, neki drugi reper na osnovu kojeg bi se izdvajala sredstva za finansiranje političkih stranaka, na primer, prihod budžeta. To je daleko logičnije, da stranke dele uspešnost prihodovanja države u kojoj žive. Ovako, s pravom mogu da nam kažu – evo, sad ste napravili zakon gde će političke stranke biti nagrađene ako država loše posluje. To je, priznaćete, nonsens.
Dalje, pitanje čuvenog jemstva. Meni je potpuno jasna ideja da je potrebno sprečiti lažne učesnike na izborima, dakle, one koji se prijavljuju na izbore samo zato da bi od države uzeli neki novac, pa onda ih u stvari i ne interesuje kako će proći na tim izborima, jer mi smo na svakim od dosadašnjih izbora imali pet ili šest lista koje nisu uspele da skupe ni hiljadu glasova, prema tome, daleko manje nego što je bilo potrebno skupiti potpisa. Ta ideja mi je jasna, ali ono što izgleda piscima ovog zakona nije jasno, a, ako se samo osvrnemo na onih 20% koji se dobijaju odmah na početku, i to pod uslovom da ima desetak lista, to znači da će svaka stranka morati da nabavi jemstvo na 170.000 evra.
Iskreno rečeno, koliko poznajem, možda ne poznajem do kraja ali toliko poznajem stanje u strankama u zemlji Srbiji, sumnjam da stranke imaju imovinu koja je veća od 170 hiljada evra. Možda neke imaju, ali sumnjam da imaju. Drugim rečima, to će ostati jedno mrtvo slovo na papiru sve donde dokle, doduše, uz ubeđenje onih koji su trenutno na vlasti, ali kažem samo trenutno, posle će biti neki drugi – da će nekim drugim kanalima dolaziti do garancija banaka i svega onoga što je neophodno da bi se jemstvo dobilo.
Konačno, kada je reč o članu 17. evo, tu je gospodin ministar, meni, moram da priznam, nije jasan, a to izgleda nikome ovde nije palo na pamet, obračun sredstava koja pripada strankama. Moguća su dva načina obračuna koja daju potpuno različite rezultate prema onome što ovde piše. Ovde je rečeno, dakle, postavljam pitanje – ako neka stranka na primer osvoji 20% glasova, da li to znači da za prvi 5% dobija 7,5, pa se na to dodaje 15% ili to znači da će da dobije ukupno 20%. Ne piše, skrećem vam pažnju, da je moguće različito tumačenje toga šta piše. Naravno, da je ovaj prvi način neophodan. U protivnom, došli bismo u situaciju da stranka koja je osvojila 6 % glasova dobije manje nego stranka koja je osvojila 5% glasova. Ako ne bismo računali prvih pet s njima sa faktorom 1,5. Ne znam da li me razumete o čemu govorim, ali ono što piše u zakonu nije precizno, pretpostavljam da gospodin Marković razume. To treba precizirati.
Ukratko, i sa ovim ću da završim, DSS ne može podržati ovaj zakon, iako smatra da ga valja doneti, iako smatra da ga je valjalo doneti čak i u vreme kada smo donosili Zakon o političkim strankama, a sve ostalo ćemo kazati u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Pomenuću gospodina Ranđelovića na početku. Potpuno razumem sve ono što je on pričao i to samo pojačava moj apel ovoj skupštini da što pre stavimo na dnevni red rad, izveštaj Nacionalnog prosvetnog saveta, što smo inače obavezni, i to će onda biti prilika da se pozabavimo uopšte institucijama koje vode računa o našoj prosveti.
Doduše, svojevremeno je jedna moja prijateljica, komentarišući jednu folk pevačicu, rekla – kakva smo mi Francuska, takva nam je i Edit Pjaf. To su eto samo moja razmišljanja o tome da svakako moramo posvetiti pažnju izveštajima oba nacionalna prosvetna saveta, uključujući tu i neke njihove vrlo važne komisije.
Javio sam se u ime DSS po ovoj tački jer se radi o izboru određenog broja članova Nacionalnog prosvetnog saveta. U onom prethodnom predlogu stigao je i ovaj naknadni, prosto ovlašćeni predlagač nije to na vreme poslao.
Kao što znate, Odbor za prosvetu je u tom poslu zamišljen kao svojevrsno poštansko sanduče gde stižu predlozi ovlašćenih predlagača, mi eventualno samo proverimo da li su ispunjeni elementarni zakonski uslovi da kandidati budu kandidati, a u njihovu ocenu, procenu i sve drugo ne ulazimo.
To se slično desilo i sa nekim drugim odborima. Mi smo na ovoj sednici imali izbore neke druge na dnevnom redu za koje su nadležni drugi odbori ove skupštine i oni su, nažalost, takođe svojevrsna poštanska sandučad.
Ono za šta sam se zalagao i za šta se DSS zalaže, a pretpostavljam da se i svako razuman zalaže, da kada je reč o institucijama koje nemaju ama baš nikakve veze sa politikom, nego se radi o izboru kvalifikovanih ljudi iz određene oblasti, da li su to uvaženi profesori, umetnici ili šta god, to je nešto što svakako mora da se čini nezavisno od njihovih političkih opredeljenja i nezavisno od političkih odluka vladajuće većine.
Zalagao sam se svojevremeno na Odboru, i dan-danas mislim da je to ispravno rešenje, da se odbori ove skupštine nadležni za odgovarajuću oblast moraju i aktivno angažovati i reći neko svoje mišljenje o predloženim kandidatima. To ovde naravno do sada i u dosadašnjoj praksi nije slučaj.
Druga stvar u vezi sa nacionalnim prosvetnim savetima i njihovim komisija, pomenuću jednu veoma važnu, to je Komisija za akreditaciju fakulteta, u zakonu smo mi vrlo precizno definisali da određene poslove u vezi sa tim važnim institucijama obavlja ova skupština, to jest bira te institucije, i takođe određuje im platu, a da je Vlada Srbije dužna da obezbedi elementarne uslove za njihovo funkcionisanje.
Mi smo na poslednjem prosvetnom odboru konstatovali da, s jedne strane, članovi Nacionalnog prosvetnog saveta i Komisije akreditaciju ne primaju plate već jedno šest meseci zato što ova skupština, odnosno njen nadležni odbor, u ovom slučaju Administrativni odbor nije doneo elementarnu odluku o tome.
Koristim priliku da zamolim da se Administrativni odbor naše skupštine izjasni o tome, da bi na sledećoj sednici Skupština o tome mogla da donese adekvatnu odluku.
Drugo, takođe smo konstatovali da Vlada ništa nije uradila na tome da donese potrebna podzakonska akta kojima bi se obezbedila ne velika sredstva, minimalna sredstva za normalno funkcionisanje ovih institucija.
Naime, realno stanje stvari je da te institucije uopšte nemaju sredstva, recimo ako neko treba da otputuje u Kragujevac iz Beograda da bi završio neki posao za tu instituciju ili da učestvuje na nekom domaćem ili međunarodnom skupu koji se bavi pitanjima iz te oblasti itd.
Dakle, iako su obezbeđena sredstva u budžetu, ne postoji naprosto mehanizam kako bi se to činilo. Mi smo kao Odbor za prosvetu upozorili i zamolili Vladu da takva podzakonska akta donese.
Da rezimiram - mislim da svakako treba obezbediti uslove da te vrlo važne institucije mogu normalno da rade, sve uslove, dakle i ono što je u domenu Skupštine i ono što je u domenu Vlade.
Čudim se vladajućoj većini da preuzima na sebe isključivu odgovornost i očigledno neke međustranačke nagodbe ko će biti član koje institucije, nego da o tome nadležni odbori, u kojima ipak, priznaćete, sede ljudi koji se bave ili su upoznati sa određenom oblašću, to je slučaj sa Odborom za prosvetu, uveren sam da je to slučaj sa Odborom za kulturu i drugim našim odborima, da se da jedna aktivna uloga tih odbora i da oni kažu – jeste, nama se čini da je neki Pera bolji kandidat od nekog Žike, jer je poznatiji, ima neke rezultate u svom dosadašnjem radu u toj oblasti itd.
Umesto toga, mi smo celu stvar sveli na to da će ovde vladajuća većina da izglasa šta hoće da izglasa, i uopšte nije važno šta će da izglasa, i onda se posle toga čudimo što te institucije rade tako kako rade i što, reče gospodin Ranđelović, ne rade do kraja sve ono što bi valjalo da rade.
Lično mislim da je oblast prosvete nešto što je potpuno imuno na političke razlike koje nesumnjivo postoje među strankama, što je normalno.
Mislim da je dobro funkcionisanje prosvete, kao uostalom i drugih oblasti, na primer nauke, kulture itd, nešto za šta smo valjda, po logici stvari, svi zainteresovani, jer su to stvari od velikog nacionalnog interesa.
Ovom prilikom molim i predsednicu Skupštine da na prvu sledeću sednicu stavi izveštaje nacionalnih prosvetnih saveta i njihovih važnih komisija, s jedne strane, što će biti prilika da raspravljamo globalno o stanju u ovim oblastima, a da s druge strane promenimo praksu gde su skupštinski odbori samo poštansko sanduče u koje ovlašćeni predlagači šalju svoje predloge, a mi to samo prekucamo i dostavimo Skupštini. Ako ćemo to da radimo, onda ne mora ni da ide na nadležni odbor, to mogu da urade i stručne službe same. Eto, toliko.
Što se same procedure tiče, tu nema ničeg spornog i mislim da ne zaslužuje neku posebnu raspravu.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Hajde mi malo vratite vreme.
Imam 40 sekundi, savršeno dovoljno da kažem dve stvari. Prvo, to da je ovaj zakon protivustavan jasno je i pravnim laicima. Ali, u raspravi u načelu sam rekao da on ne samo da je protivustavan, on je protivan zdravom razumu. I da to ilustrujem, naveo sam samo jedan primer od desetine primera koji se, verujte mi, mogu navesti.
Posledica tog mog primera, vezanog za ministre u Vladi, jeste amandman gospodina Ružića. Sad mi je žao što nisam naveo svih 15-ak ili 20 primera gluposti koje su posledice ovakvog zakona. I dalje stojim na stanovištu da je ovaj zakon poguban, protivustavan i protivan zdravom razumu i služiće na bruku i sramotu onih koji ga donesu.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, pred nama su izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. Mislim da je u dosadašnjoj raspravi više govornika precizno analiziralo pravne aspekte ponuđenog teksta. Mada, moram da kažem da se pomalo čudim i gospodinu Aligrudiću i gospodinu Martinoviću zašto su toliko zapeli za poštovanje Ustava. Ustav je očigledno u našoj praksi Alajbegova slama i ukoliko neki zakon nije u saglasnosti sa Ustavom, utoliko gore po Ustav. Ali, dobro, o pravnim pitanjima neću govoriti, pokušaću Predlog zakona da analiziram sa aspekta zdravog razuma i praktičnosti u primeni.
Očigledno, jedine dve ozbiljne stvari koje se tu menjaju jesu pitanje kako se dele mandati, da li obavezno po redosledu, i pitanje blanko ostavki; sve ostalo su neka sitna usklađivanja sa Ustavom.
Odmah da se razumemo, mislim deljenje mandata po redosledu ne rešava problem za koji se tvrdi da rešava, što će reći da građani treba da znaju za koga glasaju, ali zato strankama stvara grdne probleme. To ćete tek da vidite, navešću vam nekoliko primera.
Prvo, stranke su, koliko znam, a dugo pratim izbore u Srbiji, jedno dvadesetak godina, i do sada na određeni način stimulisale svoje članove pred same izbore da će, ukoliko u svojim sredinama ostvare natprosečne rezultate u odnosu na stranačke rezultate, imati preimućstvo prilikom dobijanja mandata. Podsetiću vas da je, na primer, Demokratska stranka, ne znam na kojim izborima, da li poslednjim ili pretposlednjim, čak imala takvu rang-listu da su sem, čini mi se, prvog na listi svi ostali bili raspoređeni po azbučnom redosledu, čime je jasno stavila svojim biračima na znanje da su svi ravnopravni a da će po nekim stranačkim merilima dodeljivati mandate.
Imaćete sledeću situaciju: imate, na primer, procenu stranke da će da uzme 30 mandata; nijedan kandidat za poslanika ispod 35-40. mesta prstom neće mrdnuti u kampanji, ali, što je takođe sasvim izvesno, nijedan od prvih 25 na listi takođe neće prstom mrdnuti u kampanji, jer je sigurno poslanik.
Dalje, da li je vama jasno, gospodo iz Demokratske stranke i gospodo iz Socijalističke partije Srbije, da nijedan vaš sadašnji ministar u sledećem mandatu neće moći da bude poslanik? Zašto? Sada ću da vam objasnim zašto. Zato što ne možete da budete istovremeno i ministar i poslanik, zato što se Skupština konstituiše pre izbora nove vlade, zato što ćete morati, sem ako... Na primer, gospodinu Petroviću ili gospodinu Šutanovcu (bilo bi prirodno da oni ne budu 88. na listi, nego negde među prvih deset) daćete mandat; oni će momentalno morati da podnesu ostavku na taj mandat jer su još uvek ministri, a više neće moći da budu poslanici. Znači, u sledećem izvlačenju oni više nisu poslanici. Gospodin Dačić takođe neće moći da bude poslanik, čak i ako vaša stranka bude u opoziciji, na primer. Ne znam da li ste o tome razmišljali. Bojim se da niste. Samo vam govorim neke praktične stvari.
Drugo, inače sam protiv uvođenja pravnih normi koje se mogu eskivirati sa dva driblinga levo i dva driblinga desno. Reći ću vam kako. Stranka je osvojila, recimo, 30 mandata. Prvih 30 postaju poslanici. Sutradan, od tih 30 prvih 28 podnesu ostavke, i postaju poslanici sledećih 28. Posle takva tri kruga, na kraju će stranka da izabere poslanike koje ona hoće. Šta smo uradili? Ništa, „džaba smo krečili“.
Što se tiče blanko ostavki, znate, ja sam inače tvrdio, nezavisno od Ustava, da to jeste neko moralno pitanje. Dok je sistem proporcionalan, stranka je ta kojoj ostaje mandat. Taj mandat, po meni, nesumnjivo treba da pripadne stranci. Naravno, pravo je poslanika da se sa strankom posvađa, da se iz objektivnih, subjektivnih ili ne znam kojih razloga ne slaže sa politikom stranke, da napusti stranku, ali onda treba mandat da vrati stranci, jer su građani glasali za program te stranke onakav kakav jeste. Međutim, vi ukidate to pitanje i zapravo uvodite, što su neke kolege i rekle, otvarate tržište mandata. Mogu da konstatujem da će biti jako, što bi rekla braća Hrvati, probitačno biti poslanik ubuduće. Znate kako? Napustim poslanički klub, podržim neku vladajuću većinu za neke novce, a onda posle podržim opoziciju da obori tu vladajuću većinu, takođe za neke novce, pa tako jedno četiri kruga u četiri godine i ja dobar. Dakle, bojim se da to što predlažete nije dobro.
Uzgred budi rečeno, što se tiče gospode iz Venecijanske komisije, jako dobro sam ih upoznao u vreme dok je pravljena Ustavna povelja čuvene državne zajednice Srbija i Crna Gora. Znam šta znaju i šta umeju, i to nije baš preterano pohvalno. Savetujem im da počnu da menjaju izborni sistem, na primer, u Velikoj Britaniji. Neka njihovom parlamentu pošalju preporuke kako treba da izgleda izborni sistem u Velikoj Britaniji.
Još jedna stvar, i time ću da završim, ovde se, posebno iz usta raznih nazovispecijalista, stručnjaka ili kako se to već zove, veliča važnost slobodnog mandata. To je vrhunska stvar. Rekao sam tada tim stručnjacima – znate, pre nekoliko godina u Nemačkoj, u Bundestagu, u donjem domu nemačkog parlamenta, koji ima 600 poslanika, vladajuća većina je imala 301, a opozicija 299. Svi zakoni u tom Bundestagu su usvojeni, četiri godine su usvajani sa 301 prema 299. Da li stvarno mislite da su mandati tog 301 poslanika tako slobodni, pa, bože moj, danas sam slobodan da glasam protiv stava koji moja vladajuća većina ili nevladajuća manjina zastupa? Neće biti baš tako.
Prema tome, zovimo pravim imenom prave stvari, a tendenciju da u ovoj zemlji posle jednostranačkog pa onda višestranačkog sistema treba uvesti vanstranački sistem, gde će neki samozvani sveci da vladaju (a to jeste, bojim se, tendencija), mislim da u to ne treba da ulazimo, ako imamo dva grama mozga.
Sve u svemu, molim predlagače da ovo što predlažu povuku, ili makar nek razmisle šta će njihove partije sutra da rade. Hvala.

Gospodine Martinoviću, svakako znate da nisam pravnik i hvala vam na poduci. Posmatrajući šta se u ovoj državi dešava stekao sam utisak da naša istorija počinje 2008. godine, kada smo krenuli sa novom vladom u svetlu budućnost. Pre toga, sumnjam da smo uopšte imali istoriju. U svakom slučaju, hvala vam na poduci.

Gospodine predsedniče Vlade, gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, do sada smo, kada smo raspravljali o Telekomu, uglavnom raspravljali o tome da li ga uopšte treba prodati. Mislim da je izneseno dovoljno argumenata, i sam mislim da u prodaju uopšte nije trebalo ulaziti, ali pošto se politika uvek vodi u zadanim uslovima, hajde da vidimo gde smo sada.
Podsetio bih vas na nekoliko činjenica. Prvo, određena je minimalna cena od 1.400.000.000 evra. Ako se uzme u obzir da je, na primer, pre nekoliko godina Mobtel prodat za 1.500.000.000 evra, dakle firma koja je bar tri puta slabija od Telekoma, i da je tih 1.400.000.000 evra jednako osam i po trenutnih godišnjih zarada Telekoma, dakle – da se Telekom ništa dalje ne razvija, za osam i po godina će se pokriti tih 1.400.000.000 evra, onda je moj nesumnjiv zaključak, ali nažalost ne samo moj nego i mnogih uvaženih i nezavisnih ekonomskih stručnjaka u ovoj državi, da je tražena minimalna cena niska.
Druga je činjenica da se praktično pojavio samo jedan ponuđač, koji je ponudio 950 miliona. Dakle, ponudio je nešto što bih ja, blago rečeno, nazvao bezobraznom ponudom. Toliko je niska, da je prosto neuputno da takvu ponudu date.
Šta onda dalje radi Vlada? Činjenica je da ulazi u cenkanje sa takvim ponuđačem, čak mu produžava rok još jednom, na 15 dana, otprilike moleći – dajte bar nešto, pa da se dogovorimo, dajte eto tih 1.400.000.000, direktno ili indirektno, neka bude kako bilo.
Znate, kad seljak prodaje na pijaci krompir, on se s više dostojanstva cenjka nego što to radi ova vlada prodajući Telekom. Mislim da je Vlada trebalo da konstatuje i morala da konstatuje, štiteći i ugled zemlje, da nije dobila adekvatne ponude i da tender proglasi neuspelim, pa da onda otvori eventualno nov tender.
Dozvolite mi još jednu rečenicu. Nemam nameru da postavljam pitanje gospodinu Cvetkoviću, jer ne vidim šta može da odgovori. Jedino pitanje koje bih mu postavio, spada u domen ličnih pitanja, a njima ovde nije mesto. Hvala.

Ima jedna razlika – seljak prodaje svoj krompir, a vi ne prodajete svoj Telekom, nego državni Telekom. To je jedno. Drugo, slaba vam je matematika.
Znate li koja je razlika na tržištu (izgleda da moram tome da vas učim) između 51% i 49%? Četvorostruka. Jer, sa 49% vi ne vladate firmom, a sa 51% vladate firmom. A sve i da je ta matematika takva, tih 51% treba pomnožiti sa skoro dva da biste dobili 100%. Opet vam matematika ne valja, jer ćete dobiti 2.800.000.000 naprema četiri i po milijarde, koliko je tri puta Mobtel, a Telekom vredi više.
Još nešto ću da vam kažem. Vi ste, što javnost malo zna, u poslednjoj godini, nakon što ste ponudili Telekom na prodaju, u Telekom prebacili sve one telekomunikacije koje su ispod zemlje i koje su bile vlasništvo Pošte do pre godinu dana. I to je postalo vlasništvo Telekoma, što po prirodi stvari diže cenu Telekomu bar za oko 40%. Sve optičke kablove, sve ono što ide ispod zemlje, prebacili ste u vlasništvo Telekoma.
Znate šta, time ću da završim – da li se vi bar malo štrecate šta će biti jednog dana?

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, pre otprilike mesec dana, ovom istom prilikom, postavio sam pitanje predsedniku Vlade šta će uraditi sa štrajkom prosvetnih radnika i najavljenim štrajkovima drugih javnih službi važnih za državu. Do danas nisam dobio odgovor.
Štrajk prosvetnih radnika traje više od dva meseca i tek pre dva dana Vlada je prvi put izašla sa nekim, kakvim-takvim, predlogom. Ako Bog da, štrajk će se završiti, a situacija je takva da niko od „lekara“ nije kriv, samo je „pacijent umro“, tj. deca već više od dva meseca nemaju regularnu nastavu.
Za sve to vreme, moram da priznam, iz Vlade stižu poruke koje su, blago rečeno, cinične. Imao bih i bolje izraze za to, ali verovatno nisu primereni ovoj skupštini. Tako smo npr. čuli od predsednika Vlade da prosvetni radnici otprilike treba da budu srećni što uopšte rade, jer, eto, on se hvali sa onih milion nezaposlenih na birou rada, od kojih je 400.000 samo u mandatu ove vlade ostalo nezaposleno. To je stvarno stvar za pohvalu. Ispada da su upravo prosvetni radnici odgovorni za to što ima milion nezaposlenih.
Onda smo u međuvremenu od ministra prosvete svakodnevno slušali kako 60% škola ne štrajkuje, kao da se obim oštećene dece meri brojem škola. Verovatno ne štrajkuju neke male seoske škole, a one velike gradske škole, sa preko hiljadu učenika, štrajkuju, tako da je neumesno baratati brojem škola, treba baratati brojem dece koja nemaju regularnu nastavu.
Pri tom, Vlada stalno ističe, i to je u redu, da se postojeći budžetski deficit ne može povećavati, što je jasno. Isto tako, ističe da ako se povećaju neki prihodi, onda bi se tu pojavila neka sredstva. Ne verujem da će prihodi... Voleo bih da se povećaju, ali ne verujem da će se prihodi budžeta povećati.
Međutim, rešenje je ležalo u krajnje prostim stvarima. Trebalo je napraviti sitne izmene u budžetu. Para ima, samo se troše na neadekvatne stvari. Evo vam jednog primera, mislim da sam ga već izneo, ali nije na odmet da ga ponovim: za robu i usluge … Stvarno neću da se nadvikujem sa kolegama... Za robu i usluge ministarstava i svih brojnih agencija i, da kažem, javnih firmi u budžetu Republike Srbije ove godine je odvojeno 47.000.000.000 dinara. To je skoro pola milijarde evra. To je gotovo 50% od budžeta za prosvetu, koji iznosi 114.000.000.000. Tu dalje ima više desetina milijardi koje su odvojene za usluge i za angažovanje trećih lica. Samo na nekoliko stavki se nesumnjivo može ostvariti izvesna ušteda i mogao je da se taj novac prebaci, s jedne strane, prosveti; s druge, katastrofa je i u zdravstvu. Zdravstvo je u odnosu na prošlu godinu dobilo nominalno povećanje 0,3%, iako je budžet porastao za 11%. Pri tom, one iste robe i usluge su porasle za 17,5%.
Znate, dobro je ako se što pre završi štrajk; nije dobro što Vlada na ovom pokazuje kako ništa ne valja.
Još samo jednu stvar, nisam primetio ni da je Ministarstvo prosvete, niti da je Vlada reagovala na skandalozni bilbord jednog privatnog univerziteta, „Megatrenda“,…
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
… koji javno poziva mlade da završe njihove fakultete, pa posle toga da beže napolje. Pošto Vlada ne reaguje, ne reaguje zvanično ni ministar prosvete iako je, an pasan, i on profesor na tom istom „Megatrendu“, onda mogu jedino da zaključim da je to politika Vlade – da mladi, pametni, školovani, talentovani treba što pre da beže iz ove zemlje. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, gospođe i gospodo ministri, u vreme vlade gospodina Cvetkovića raspisan je tender za prodaju "Telekoma". Ovog puta se ne radi o nekom gubitašu koji valja što pre prodati ne bi li neko uložio u njega novce pa napravio neku dobru firmu. Naprotiv, radi se o jednoj visokoprofitabilnoj firmi koja je u poslednjoj godini, čini mi se, ostvarila dobit od 150 miliona evra, čist profit, ne računajući ulaganja.
Zahtevana je minimalna, bedna cena od 1,4 milijarde evra. Pritom valja imati na umu da je tih 1,4 milijarde evra s ovim nivoom profita dobit od devet godina, a s obzirom da se radi o oblasti telekomunikacija, sigurno mnogo brže, pri čemu treba imati na umu da je ista, da kažem srodna firma, svojevremeno "Mobtel" prodat za 1,5 milijardi evra, iako je, nesumnjivo, bar tri puta slabija firma od "Telekoma", po svim pokazateljima. Tu vam ne trebaju nikakve velike ekonomske analize da to razumete.
Na tenderu se pojavila jedna firma i ponudila, izvinite, uvredljivih 950 miliona evra. Znači, dve trećine minimalne cene. Predsednik Vlade u prvi mah izjavljuje kako to znači da je tender propao, ali je već posle dan-dva, pošto mu je verovatno neko nešto objasnio, doneta odluka da će se nastaviti razgovori (ne znam koje vrste) sa jedinim ponuđačem, dakle razgovori po sistemu – dajte nam bar nešto, još koje milionče, pa da brže-bolje prodamo "Telekom".
Umesto da proglasi tender propalim ako ovo već nije, a očigledno nije vreme za prodaju, pogotovo nije vreme kad svi evropski vrapci znaju da smo bankrotirali i da nam je prodaja "Telekoma" neophodna za završavanje nekih naših poslova (ne znam baš koliko hitnih i dobrih, ali to je sad druga stvar) i očigledno su ljudi procenili da u ovom trenutku mogu da kupe "Telekom" (ako prođe, prođe) za neke male pare, Vlada ulazi u jedno cenkanje sa kupcem koji je dao bezobraznu cenu.
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Moje pitanje bi bilo upućeno predsedniku Vlade, ali pošto on iz objektivnih razloga nije tu, onda je upućeno potpredsedniku Vlade. Nadležni ministar je nadležan tek koju nedelju i ne bih ga sada pitao.

Zahvaljujem potpredsedniku Vlade. Govorio je 43 sekunde, verovatno svestan činjenice da mu ni 43 sata ne bi bila dovoljna da ovo opravdaju.
Radi se, gospodine Đeliću, o nečem drugom. Prvo, radi se o tome da je milijardu i 400 miliona, što jeste bio uslov, ali, izvinite, uslov koji je vlada gospodina Cvetkovića propisala i koji je besmislen. Izvinjavam se na izrazu, ali ta minimalna cena je besmislena s obzirom na nivo profita koji "Telekom" ostvaruje. To je jedno.
Drugo, kad vam neko lupi šamar, a ova država je dobila šamar time što je neko ponudio dve trećine minimalne cene… To je nepristojno. Izvinite, u poslovnom svetu se to smatra nepristojnim. I Vlada i dalje ulazi u neke nagodbe s njima.
Treće, otvara se čitav niz pitanja. Onaj ko je to ponudio već je vlasnik, ako se ne varam, jedne mreže. Kupovinom "Telekoma" praktično bi držao 75% prometa u ovoj oblasti (60% prometa ima "Telekom" i 15% ono što već ima). Kako ćemo to da opravdamo pred Evropom? Puna su nam uvek usta Evrope, a pravimo uslove da se u jednoj tako važnoj oblasti pravi monopol. I to ne mali monopol, nego mnogo veliki monopol.
Prema tome, gospodine Đeliću, svaka odgovorna vlada bi bila srećna što nije dobila ponudu od milijardu i 400 miliona, jer "Telekom" vredi svakako mnogo više. Ovo ne kažem iz patriotskih razloga ili što volim "Telekom", nego što je to objektivno tako.
Vi ste ekonomista, a ja sam samo siroti matematičar, ali ako vi za devet godina korišćenja, s nivoom profita koji danas važi, a sigurno će biti veći (sigurno će rasti jer je to ta vrsta oblasti), možete da kupite celu firmu, niže cene od toga nema. Znate, u inostranstvu kada se kupuje stan, čak i mali, vrednost stana je otprilike desetogodišnja kirija. To vi znate jako dobro, bolje od mene.
Dakle, postavljam pitanje – zašto to Vlada radi? Zašto nastavlja da nas bruka i zašto nastavlja da rasprodaje ono malo kvalitetnih stvari koje još uvek imamo za prodaju?
Oduvek sam zastupao privatnu svojinu u odnosu na državnu, ali, izvinite, ovo što se radi sa ''Telekomom'', i to ne samo sad, nego unazad godinu i kusur dana, koliko cela priča traje, to, bogami, dobro završiti neće. Po državu svakako, ali, verujte mi, ni za one koji su za ovo odgovorni.

Nisam raspravljao o ceni NIS-a, pod jedan. Pod dva, činjenica je da je novi vlasnik NIS-a značajno povećao profit, jasno je i zašto. Ali sad govorimo o ''Telekomu''. Ja i dalje tvrdim da je raspisana cena milijardu i 400 miliona niska. Uzmite u obzir da je na ovom istom tržištu "Mobtel" prodat za milijardu i 500 hiljada, a sigurno je trostruko slabija firma nego što je ''Telekom''.
Moguće je da se cela priča odigrava u neko nevreme, kada neke ozbiljne firme ne žele da uđu u kupovinu, ali moguće je i to da su ozbiljne firme procenile da je ovoj vladi strašno stalo do toga da proda "Telekom" i da, naprosto, čekaju da padne cena.
Svaki mudar i ozbiljan čovek bi u ovom trenutku celu priču zaustavio i sačekao (ako već mora jednog dana da se prodaje "Telekom", mada i dalje nisam u to uveren) neki trenutak, povoljniji po nas i po državu da se to proda. E sad, ako vi hoćete pošto-poto to da prodate, to je druga stvar. Uostalom, budućnost će vrlo brzo pokazati šta će dalje da se desi. Jedino mi je žao što ta budućnost ne garantuje da će naši državni interesi biti zaštićeni. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, pred nama je nesumnjivo zakon koji bi ne samo po svom naslovu, nego i po svojoj suštini morao da bude jedan od sistemskih zakona. Odmah da se izjasnim, DSS i ja lično ne vrednujemo zakone merenjem u kilogramima, nego ono što u zakonu piše. Samo takvim očima sam i čitao ovaj zakon.
Pre svega, želim da kažem da DSS, naravno, smatra da valja doneti zakon o sportu. Isto tako, Demokratska stranka Srbije svesna je koliko je teško napisati dobar zakon o sportu jer su problemi mnogobrojni i, za razliku od nekih drugih oblasti, čak potpuno različiti međusobno. Navešću samo nekoliko primera. S jedne strane, moramo da vodimo računa o našim visokokvalitetnim sportistima, koji se bave atraktivnim sportovima. Moramo takođe da vodimo računa da u nekim atraktivnim sportovima nemamo trenutno visokokvalitetne sportiste. Moramo da se bavimo našim vrhunskim sportistima i u neatraktivnim sportovima. Naravno, moramo da razvijamo sport i sportove koji nisu atraktivni, a u kojima trenutno nemamo predstavnike. To je jedna grupa problema kojom, kao što vidite, moramo da se bavimo, sa neke četiri različite kategorije.
S druge strane, naravno, tu je problem, ja to ne bih nazvao školskim sportom... Slažem se sa gospođom ministar koja je malopre rekla da bi se u nekim drugim zakonima trebalo baviti školskim sportom, ona je tu u pravu, to je tačno, ali postoji jedna široka oblast, a to je kako organizovati mlade ljude da se amaterski bave raznim sportovima.
Danas to, kao što dobro znate, uopšte ne funkcioniše. Funkcioniše isključivo tako što mame i tate koje eventualno imaju nekog novca plaćaju treninge svojoj deci da treniraju košarku ili šta god. Da ne pominjem opštepoznatu činjenicu kako su desetak naših najpoznatijih tenisera postali veliki teniseri. Svakako ne tako što je o njima brinula država, nego su brinuli roditelji, snalazili se na najrazličitije načine. Postavlja se pitanje, koliko bi njih tek bilo da su oni neka logična posledica državne brige o sportu?
Svemu ovome valja dodati još nešto. Ako nećemo da žmurimo, činjenica je da naši sportski savezi, čast izuzecima, u velikom broju slučajeva ne funkcionišu dobro ili, da budem precizan, ne funkcionišu uopšte, pa imamo paradoksalnu situaciju da imamo vrhunske, ne znam, košarkaše ili vrhunske tenisere, a da njihovi savezi ne rade ništa, odnosno rade svašta, ali ne ono što treba.
Ovo sam sve rekao na početku i samo zato, ponoviću još jednom, DSS ima razumevanja da je pisanje ovakvog zakona veoma teško. Nažalost, mi mislimo da zakon ne valja. Ne zato što se vi niste trudili, ne zato što su ga pisali ovakvi ili onakvi stručnjaci, on je naprosto manjkav i valjalo bi ga popravljati, i to mnogo ozbiljno.
Neću govoriti o pojedinostima i detaljima, o tome će biti reči kada bude rasprava u pojedinostima, ali načelno postoje tri grupe problema. Saopštio sam vam pre neki dan u razgovoru u poslaničkom klubu, jedan deo zakona se prilično deklarativno bavi nespornim stvarima, dobro, to je u redu, ali je ta deklarativnost mogla u mnogim situacijama da bude jednostavnija i jasnija. Dakle, po mom uverenju, ima nepotrebno i suviše velike retorike u svemu.
Druga primedba, koja je u stvari mnogo ozbiljnija, jeste da postoji čitava grupa problema koji su vrlo važni a kojima se zakon ne bavi, ili se ne bavi na dovoljno konkretan način. Dosta primera bih mogao da vam navedem, ja sam jedan pomenuo a pomenuću ga i ovde.
Mislim da se u ovom zakonu, pošto je on sistemski zakon za oblast sporta, moralo naći određenje da se može uvesti mogućnost da naši najbolje plaćeni vrhunski sportisti plaćaju porez u Srbiji. Ne tako što bi im to neko naredio, to im niko ne može narediti, ali zapitajte se zašto većina njih svoje rezidencije ima u Monaku. Pa zbog stope poreza, naravno. Ako ih naterate da plaćaju porez kao svi drugi privatnici, oni će naći zemlju u kojoj su poreski uslovi bolji. Mislim da je interes zemlje ne da pozivamo te ljude na patriotizam, taman posla, da je interes zemlje da kroz neke odgovarajuće finansijske zakone omogući tako nešto. Zakon o sportu to treba načelno da predvidi kao mogućnost, a onda je stvar drugih zakona da to regulišu.
I konačno, postoji treća vrsta pitanja i problema, pokušano je da se oni reše, ali bojim se da su rešeni pogrešno. Bojim se da su sva pitanja vezana za privatizacije u sportu pomalo arhaično rešavana. S jedne strane se negde provlači nit o, da kažem, etatizmu u sportu, koji smo nekad imali; s druge strane, naravno, pominje se privatizacija, ali se onda pominje, i to je kao neko veliko dostignuće, da, čini mi se, 70% dobiti treba ponovo da se uloži u sport. Znate šta, ja vam garantujem da će bilo koji privatnik koji postane vlasnik nekog sportskog društva, kluba, šta god, imati prihod nula, dobit će biti nula; niko razuman neće prikazati dobit, pa će od te nule 70% opet biti nula.
Zato kažem, ja razumem, namera je bila dobra, ali ona je napisana tako da zapravo ne znači ništa. Takvih priča imate u zakonu koliko god hoćete. Lepo je to, to me podsetilo, znate, ali to je izgleda, izvinjavam se, ženski trend u Vladi. Znate, gospođa Diana Dragutinović je mislila da može da napuni budžet tako što će tamo neki porez za pivo umesto 30% da bude 60%. Neće, jer narod onda pije duplo manje piva i onda smo opet na istom.
Razumem vašu potrebu da to nekako regulišete, ali to kako ste uradili nije dobro. To nije dobro, i neće pomoći sportu, s jedne strane, ni državi s druge strane. Na kraju krajeva, ni celom društvu i svima nama koji smo, iz koje god partije dolazili, prirodno zainteresovani, jer ima nekih stvari u državi oko kojih ne možemo imati posebne političke interese.
Jedna od takvih stvari je nauka, druga obrazovanje, treća sport, ima tu i zdravstvo. Ne možemo imati neko političko zdravstvo ili neki politički sport. Doduše, možemo, vidim da ponovo vlada moda da razni političari budu predsednici upravnih odbora, udruženja itd. Jedan od njih bi mogao da me sluša. Lično nisam za takva rešenja. To nije stvar zakona, to je stvar nečeg drugog, da ne kažem čega.
Da završim, mi ne možemo podržati ovaj zakon. Smatramo korisnim da se zakon o sportu donese, ali je mogao biti mnogo ozbiljnije pravljen, uz uvažavanje činjenice da je to jako teško i zato sam sa tim i počeo. Stvarno je jako teško napraviti dobar zakon o sportu.
Na kraju, što se tiče dobrih namera, potpuno verujem u to da ste Ministarstvo i vi lično imali jako dobre namere, ali, što reče jedan italijanski renesansni pesnik, „put u pakao je popločan dobrim namerama“. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što dobro znate, gotovo mesec dana, tačnije, danas je 26 dan kako traje štrajk u prosveti. Svakog dana nas bombarduju koliko škola štrajkuje, koliko ne štrajkuje. Bojim se da tu Ministarstvo prosvete sabira babe i žabe, jer uglavnom štrajkuju škole po velikim gradovima koje imaju po hiljadu učenika, a ne štrajkuju male seoske škole koje imaju po 40-50 učenika.

Drugim rečima, danas tri četvrtine dece koja pohađaju školu nemaju urednu nastavu. S jedne strane, potpuno razumem zahteve prosvetnih radnika, jer u odnosu na prošlu godinu, oni imaju u realnom odnosu između 10-15% niže plate. S druge strane, od strane Vlade čujemo nešto što je tačno. Para nema, budžetski deficit ne sme da se povećava i, naravno, da ne sme. Tome bih dodao da će taj deficit biti i veći, jer sumnjam da će se ostvariti optimistički prognoze o punjenju budžeta koje stoje u Zakonu o budžetu za 2011. godinu, bez obzira što nas iz Vlade svakog dana bombarduju i uveravaju da Srbijom teče med i mleko, bojim se da je istina mnogo, nažalost, drugačija.

Međutim, nije sporno pomoći prosveti, ali ne samo prosveti, problem je u tome što se nagoveštavaju štrajkovi i u zdravstvu. A podsetiću vas da su prosveta, zdravstvo, uz vojsku i policiju, četiri oblasti koje su svakako najvažnije za jednu državu. Svakako mnogo važnije od raznih drugih potrošača, raznih agencija kojih ima preko 500, koje i ako propadnu, sumnjam da će neko i da primeti, a ovo su institucije od vitalnog značaja za državu. Dakle, umesto što stalno kao papagaji iz Vlade ponavljaju kako nema para, rešenje je krajnje jednostavno i podsetiću vas na ono što je inače u vreme donošenja budžeta ovde, u ovom domu, DSS zastupala.

Pomenuću vam samo četiri broja, mogao bih da pomenem i 404, ali to je nepotrebno i ne bi bilo vremena, koji će jasno da ukažu kako stoje stvari. Budžet, rashod budžeta Srbije, ove godine u odnosu na prošlu godinu povećan je za 10,74%. To je jedan broj. Povećanje prosveti iznosi 6,72%, prema tome, manje od toga. Povećanje zdravstvu, nećete verovati, iznosi 0,27%, dakle, sto puta manje od toga. S druge strane, potrošnja, i to uglavnom potrošnja koja ide na račun Vlade jeste malo drugačija. To bih mogao da vam ilustrujem na mnogo primera, a navešću vam samo jedan. Za robe i usluge, podsećam na onaj broj 1072, u ovoj godini je porast 17,67%. Za robe i usluge odvojeno je 47 milijardi, to je gotovo polovina ukupnog budžeta za prosvetu, a 12 puta više od budžeta za zdravstvo.

Prema tome, rešenje cele ove situacije, a ne samo ove, nego, bojim se, i one koja dolazi jeste krajnje jednostavno – Vlada mora hitno pred Skupštinu da izađe sa rebalansom budžeta, da ono malo para što ima raspodeli pravično, da stegne kaiš pre svega sama Vlada i neki njeni sateliti, a da institucijama kao što su prosveta, zdravstvo, vojska, policija, da onoliko koliko ima, a to će reći, bar, onoliko više, koliko iznosi povećanje rashoda budžeta.

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Da završim, moje pitanje je upućeno predsedniku Vlade, ne mislim da ministar prosvete i ministarka finansija imaju neke veze sa temom, da li namerava da hitno predloži Skupštini rebalans budžeta kojim bi se postupilo u smislu o kojem sam govorio? Hvala. (Aplauz)