Gospodine ministre, mini je drago što ste odreagovali kada je kolega Ilić izlagao. Dobro ste vi primetili šta je to što poslanička grupa htela da iskoristi kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti. Mi smo za oplemenjivače. Mi smo za intelektualnu svojinu, ali nismo za ono što će možda doći a nije tačka dnevnog reda, koju ste vi rekli i svaka vam čast što ste ovo rekli. A ta tačka je deo i uvertira bila danas pre podne sa 35.000 potpisa profesora Ševarlića, a onda i diskusija usmerena, stopirana od predsedavajuće, ne mogu da komentarišem niti želim…

Pre svega, pohvalio sam reagovanje gospodina ministra. Rekao sam da smo svi mi pričali o tački dnevnog reda, ali da smo se dotakli onoga što nas očekuje, a ne želimo da dođemo do te tačke dnevnog reda. ili da se poslovi na jednoj od narednih sednica Narodne skupštine.
Odgovorno tvrdim da je priča poslaničke grupe SRS strogo bila podsticana zakonom koji je sada kao tačka dnevnog reda. Ponavljam, mi smo ti koji podržavamo oplemenjivače, mi smo ti koji podržavamo intelektualnu svojinu, ali se plašimo budućih izmena i dopuna Zakona o genetski modifikovanih organizama. To je moja priča i ovim završavam. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam na član 59. stav 2. Predloga zakona o železnici amandman. Ne razumem zbog čega gospodin Mrkonjić i njegovi saradnici nisu ovo prihvatili. U članu 2. lepo se kaže – ne sme se saditi visoko drveće, postavljati znakovi i dodaju se reči: "oštećivati zaštitna ograda".
Moje obrazloženje je dosta jasno. Kaže – oštećenje zaštitne ograde dospeva u zonu visokih napona, što dovodi do ogromne opasnosti. Građani Srbiji treba da znaju da zbog eletrifikacijskih pruga tu su visoki naponi i kada uđete u zonu visokog napona koja je od 25.000 volti, onda ništa neće pomoći ove oštećene zaštitne ograde.
Nažalost, mi smo u ovoj godini imali nesretni slučaj, gde je momak igrajući se na jednom takvom elektrovozu leđima dodirnuo baš tu zonu visokog napona ili tu žicu od 25.000 volti i desila se nesreća. Zbog toga prosto ne mogu da verujem da ministar zajedno sa svojim saradnicima nije prihvatio ovaj moj amandman. Cilj tog amandmana je poboljšanje teksta ovog zakona. Mislim da imate još vremena i možete da preinačite svoju odluku i da prihvatite ovaj amandman na član 59. stav 2. Hvala.

Greška.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, kao član Odbora za poljoprivredu u poslednjih par dana dobio sam na desetine poziva od strane proizvođača malina Srbije i mogu da vam kažem da se ponavlja unazad više godina, kada dođe do branja malina, do žetve, kako u Vojvodini, tako i u Srbiji, kod nas pšenica, u severnom delu Srbije pšenica, u centralnom delu maline i onda se pojavljuju oni koji žele da iskoriste na jedan poznat način sa malom cenom da otkupe malinu, da bi oni posle ubrali taj veći deo novčanog prihoda od otkupa malina.
Prošle godine cena maline se kretala 150-155 dinara, prva klasa i ljudi su bili zadovoljni tom cenom. Međutim, ove godine cena maline je duplo jeftinija i kreće se za prvu klasu od 75 dinara, a druga klasa je 55 dinara.
Koliko sam obavešten, proizvođači malina su uzeli sada i da blokiraju vlasnike hladnjača koji im diktiraju tu cenu koja stvarno nije primerena, znajući da je ove godine bilo elementarnih nepogoda gde se proizvodi malina, znajući da ti ljudi žive za tu malinu i za taj proizvod koji će im doneti neki boljitak života te porodice ili tih porodica.
Nažalost, i dalje su prisutni tajkuni i finansijski moćnici koji diktiraju cene poljoprivrednih proizvoda, a ovog momenta govorim o ceni malina.
Više pitanja ću postaviti i iskoristiti ovih pet minuta. Postavljam pitanje premijeru, ministru poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede i trgovine Dušanu Petrović – da li može više da se stane na put onima koji koriste rad, trud i znoj poljoprivrednih proizvođača, a sada su u pitanju proizvođači malina, da se bar vrednuju cene ako ništa drugo od prošle godine, ne da se cene prepolove i da se danas plaća umesto 150 dinara za jedan kilogram malina, plaća se za prvu klasu 75 dinara?
Dana danas za drugo pitanje za ministra i za premijera, na Odboru za poljoprivredu sam potegao to pitanje i pitao sam da li je moguće da poljoprivredni proizvođači ili proizvođači pšenice još uvek ne znaju tačnu cenu pšenice, a da je žetva pri kraju? Do kraja ove nedelje mislim da će pasti poslednji otkosi pšenice, a pšenica se nalazi na lageru, a cena je prisutna samo u glavama onih tajkuna i finansijskih moćnika koji su vlasnici silosa i mlinsko-prerađivačke industrije.
Želeo bih da pitam, s obzirom da su počele polako prijave od 1. jula za subvencije koje se daju, po 14 hiljada po hektaru, da li je počelo sa realizacijom tih podnošenih papira da bi se dobile te subvencije i od kog datuma je to krenulo?
Sledeće pitanje bi takođe bilo upućeno premijeru i ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i trgovine – kada će biti uplaćena četvrta tranša poljoprivrednih penzija?
Zamolio bih da odgovore na pitanja koja sam postavio dobijem u rekordnom roku, s obzirom da sam jednom prilikom pre dva meseca pitao šta će biti sa subvencijama i dobio sam odgovor tek kroz nekih mesec i po dana, a s obzirom da je dosta akutno pitanje i cene pšenice i cene malina, molim navedenog ministra i premijera da mi odgovore u rekordnom roku. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, moje pitanje je za premijera Vlade Republike Srbije gospodina Cvetkovića i ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i trgovine gospodina Petrovića.
Naime, u poslednje dve-tri godine registrovana poljoprivredna gazdinstva su dobijala po 14.000 dinara po hektaru obradive površine. Pitanje bih formulisao na kraju, a dao bih neki uvodni deo.
Znate da je poljoprivreda jedina grana privrede koja donosi suficit u budžetu Republike Srbije; on je sada, za maj mesec i početak maja, preko milijardu dolara. Za to su zaslužna baš registrovana poljoprivredna gazdinstva svojom upornošću, i pored svih teškoća. Kad govorim o teškoćama mislim na ekonomske probleme koje ima srpski agrar tj. poljoprivrednici. Naime, svake godine, do 31. marta, podnosi se plan setve gde se ubacuju i površine, koliko to registrovano poljoprivredno gazdinstvo ima hektara. Da bi ostvarili tih 14.000 dinara, dužni su da podnesu i račune za dizel, seme i đubrivo. Automatski se, preko Uprave za agrarna plaćanja, koja se nalaze u Šapcu, 30% za dizel, koliko je podneto (zna se, po hektaru ide 60 litara, puta 122 dinara i 40 para, nije ni bitno), vraća. Trebalo je da poljoprivrednici to već dobiju, ili registrovano poljoprivredno gazdinstvo, međutim, od toga za sada ništa, a njima je to toliko bitno. Nema ni nagoveštaja, nikakve uredbe.
Ministar govori da će obelodaniti 14. maja, verovatno na otvaranju Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, ali nigde se ne spominju subvencije od 14.000 dinara po hektaru, nigde se ne spominje u tome što će on obelodaniti povraćaj 30% tih sredstava za dizel gorivo po hektaru. To je gorući problem, to je akutni problem koji se stvara u agraru i ovako teškoj situaciji u kakvoj se sada nalazi srpski agrar.
Moje pitanje je, ponavljam, premijeru Vlade Srbije, gospodinu Cvetkoviću, ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i trgovine gospodine Petroviću – da li će registrovano poljoprivredno gazdinstvo ostvariti, i kad, subvencije koje mu sleduju u 2011. godini, 14.000 dinara po hektaru, plus povraćaj sredstava za dizel? Još jednom molim gorenavedene kojima sam uputio ovo poslaničko pitanje da dobijem što brži odgovor. Ne ja Milorad Krstin, nego oni koji su doveli do toga da ova država ima suficit od poljoprivrede od preko milijardu dolara, a to su registrovana poljoprivredna gazdinstva. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, kao i uvek, očekivali smo da ćemo ovde videti i nekoga iz Ministarstva poljoprivrede, a onda i direktora Uprave za veterinu, s obzirom na to da je reč o objedinjenoj raspravi o tačkama 17 - 22, a ja ću svoju priču fokusirati na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji. Zbog toga sam rekao da bi trebalo da bude prisutan i direktor Uprave za veterinu, ali nismo mi krivi što ste vi izvršili personalne promene. To će najviše osetiti građani Srbije.
Ovaj sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji čini deset članova. Mislim da bi jedan tako važan sporazum trebalo da ima više članova, u smislu da to bude nešto što će nositi neku težinu. Posle tog 10. člana kaže: „Ovaj sporazum zaključuje se na period od pet godina i automatski se produžava za naredni period, ako ga nijedna od ugovornih strana ne otkaže u pismenoj formi, diplomatskim putem, najmanje šest meseci pre isteka tekućeg petogodišnjeg perioda.“ S obzirom na to da ovaj sporazum govori o prometu životinja i proizvoda životinjskog porekla i da istovremeno onemogućuje unošenje zaraznih bolesti i po zdravlje štetnih proizvoda životinjskog porekla, mislim da bi trebalo, ako je već zacrtano da je period od pet godina, posle pet godina takav sporazum ponovo praviti, da se situacija u svetu menja, a i kod susednih država.
Ono što moram da kažem jeste da se ovim predlogom zakona želi olakšati promet životinja i proizvoda životinjskog porekla. Ali, ovde bih zastao i pitao predstavnike Ministarstva poljoprivrede i Uprave za veterinu koliko procentualno iznosi promet preko međudržavnih granica? Koliki je obim prometa sporednim ili zaobilaznim putevima? Na kraju, koliko se grla godišnje prebaci putem drvenih barži, skela i drugim sredstvima preko reke Drine, što se otkrije samo u slučaju kada se desi neki incident pri tom transportu?
Ovde ne osuđujem ove poljoprivredne proizvođače koji se bave uzgojem stoke što moraju i tako da se snalaze, jer je veoma loša ekonomska situacija, ne samo u Srbiji, a loša je i cena stočarskih proizvoda, konkretno mislim na stoku, tako da jedan od puteva jeste i prevoženje stoke, kao što sam naveo, putem drvenih barži i skela preko Drine u BiH.
Normalno da se transport može obavljati ako su ispunjeni veterinarsko-sanitarni uslovi, ali ko nam može garantovati da su sve pošiljke prošle tu kontrolu? Šta ćemo sa pošiljkama koje su zaobišle redovnu proceduru i došle sporednim putem u našu državu?
Problem ovog tipa postoji i sa druge strane Drine; ne vidim da je to pitanje pomenuto ovim predlogom zakona, a kamoli da ste ponudili rešenje ovog problema.
Dalje, govorite o formularima koji su potrebni za transport, administraciji koja se sprovodi na međudržavnim prelazima, ali to je samo deo jednog celokupnog prometa. Kao što sam već izneo, kako ćete urediti promet životinja, proizvoda životinjskog porekla koji se transportuju putevima koji nisu regularni, zakonski tokovi?
Dobro je da dve jedinice ili, kako ih nazivate, ugovorne strane usko sarađuju po pitanju otkrivanja i sprečavanja širenja zaraznih bolesti, ali ko garantuje da promet preko drvenih barži i drugih plovila uvek sadrži materijal koji nije zarazan? Ko garantuje da su životinje zdrave i ko može da potvrdi da su ti proizvodi bezbedni za ljudsku ishranu? Jer, kada dođu na tlo naše ili susedne države već je kasno za bilo kakvu reakciju. Pitanje je ko garantuje meštanima pograničnih mesta uz samu obalu reke da konzumiraju ispravnu hranu? Ko prati puteve te hrane prema unutrašnjosti dveju država? Ili ponovo usvajate kozmetički predlog zakona, a, u stvari, od jednog drveta ne vidite šumu problema na koje sam pokušavao da vam ukažem?
Još jednom da ponovim, uvek smo za saradnju i prosperitet, ali ovom predlogu nedostaje još puno članova koji bi rešili probleme na koje sam vam ukazao.
U daljem izlaganju osvrnuo bih se na problem uvozno-izvoznog kapaciteta Republike Srbije i šta je to što možemo ponuditi i koje su količine u pitanju, a sve u svetlu surove istine da je politika sadašnjeg režima prema stočarstvu dovela sve grane stočarstva na marginu. Nekada je robna razmena u domenu govedarstva i stočarstva među republikama bila na zavidnom nivou. Danas je to samo bleda senka, jer se naše govedarstvo i svinjarstvo bliži potpunom nestanku. To su teme za razmišljanje ove vlade i resornog ministarstva, koje nema strategiju za poboljšanje ovih grana privrede.
Svedoci smo da je stočni fond u stalnom padu, kvalitet grla je sve lošiji jer se sve ređe vlasnici odlučuju za kvalitetna grla, već gledaju da i to malo održe i po cenu ekonomskih gubitaka. Strategija u susednim državama je jasno regulisana i poštuje se. Subvencija je jaka; kontrola, plan razvoja evidentni su i značajni; instruisani su držaoci stoke. Zato oni mogu nama da ponude kvalitetnu robu. Ja vas pitam, šta mi njima možemo da ponudimo i u kojoj meri?
Nedavna nestašica mleka je prvi pokazatelj da je u protekloj deceniji broj muznih krava doveden do nivoa da to ne zadovoljava ni potrebe domaćeg tržišta, već je interventnim uvozom malo ublažena ova kriza. U suštini, ovo je kriza strategije i plana za buduće korake. Domaće tržište je preplavljeno mlekom iz raznih zemalja u okruženju i šire jer je domaća proizvodnja nedovoljna i za minimum sopstvenih potreba. Na najavu nestašice mesa i mesnih prerađevina, jer domaća proizvodnja ne može da odgovori na potrebe, vatra se i tu gasi benzinom, odnosno poseže se za uvozom mesa iz zemalja Latinske Amerike, Azije i ko zna odakle još.
Mi prevashodno treba da rešimo probleme u sopstvenom dvorištu, gde je veliki nered, pa da krenemo od samog trena kada počinje proizvodnja. Da je tu gospodin Mićović, verovatno bi na moje sledeće izlaganje morao nešto da odgovori.
Kao prvo, već u nekoliko navrata vam ukazujem na nestručan rad i rad van zakona. Veterinarske institucije ne mogu da iskažu svoj rad jer se nije raščistilo ko radi po zakonu, ko radi u sivoj ekonomiji, ko može iz iznajmljene sobe da radi veterinarski posao, kome je dovoljno da na prozor stavi kartonski naslov „veterinar“ i da obavlja posao veterinara bez ijednog izdatog računa za svoj rad. Kako je moguće da registrovana ambulanta nema nijedan trihineloskopski pregled mesa, a za to vreme virtuelni veterinari koji posluju iz dnevne sobe pregledaju na stotine uzoraka mesa, i to sa cenama koje sami formiraju i bez ijednog izdatog računa?
Ovaj problem sam iznosio u više navrata i pokušao sam da utičem da gospodin Mićović, kao tadašnji direktor Uprave za veterinu, reši taj problem. Nažalost, sa malim brojem grla stoke, jer je stočni fond uništen u Srbiji, ljudi koji su završili veterinarski fakultet ostali su bez posla i nemaju neku viziju svog puta dalje, nego pribegavaju radu na crno, a to je dovelo do toga da Uprava za veterinu nema kontrolu u Srbiji nad tržištem veterine.
Ovo je primer gde su veterinarski radnici potpuno van kontrole institucija, gde se veštačko osemenjavanje krava vrši sa najjeftinijim semenom (koje je naravno nabavljeno mimo zakona), a stočni fond biva lošiji, jer se proizvode manje kvalitetna grla. U selima se priplodne krmače oplođuju nerastima koji nisu licencirani za veštačko osemenjavanje krmača u individualnom sektoru; takođe su ih sumnjivim kanalima nabavljali i distribuirali. Stočarstvo time gubi na kvalitetu; neretko dolazi do incesta i velikih ekonomskih gubitaka, pogotovo u manjim sredinama.
Kada se u politici Vlade dođe do modela da se veterinarski posao vrši u registrovanom objektu, kada se više ne ponovi slučaj da jedna ambulanta prestane sa radom jer je sa druge strane ulice neko uzeo karton i napisao „veterinar“ i radi posao bez ikakve kontrole države i Ministarstva poljoprivrede, koje bi moralo da sankcioniše... Dokle god veterinarski tehničari rade posao predviđen za diplomiranog veterinara i dokle god Uprava za veterinu ne shvati ozbiljno ova upozorenja, mi susedima nemamo šta da ponudimo. Ovaj predlog zakona o saradnji je dobar, ali se nijedna kuća ne zida od krova, već od temelja. Hvala.

Izvinjavam se, ali ja sam se obraćao direktoru Uprave za veterinu, nisam se obraćao kolegi. Nisam znao da on predstavlja i da se on preziva Mićović... Stvarno se izvinjavam. Ali, ako već želite da ga predstavljate, a verujem da ne možete u toj meri, ipak bih vas zamolio da iz ovog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji pročitate član 4, molim vas, i biće vam jasno. Jasno sam rekao, prvo sredimo situaciju u veterini ovde kod nas, pa ćemo onda imati valjan sporazum između Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine. To je bila suština mog govora, i ništa više.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama se nalaze u zajedničkom načelnom pretresu tri predloga zakona: Predlog zakona o izmenama Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u 2011. godini, Predlog zakona o izmenama Zakona o popisu poljoprivrede u 2011. godini i Predlog odluke o programu zvanične statistike u periodu od 2011. do 2015. godine.
U ovom materijalu, kad pogledamo obrazloženje zbog čega se ova tri predloga nalaze u jednom načelnom pretresu, koji su razlozi, pa i za pomeranje ovih datuma, tj. godina sa 2011. na 2012. godinu, kad je reč o izmenama Zakona o popisu poljoprivrede, razlozi za donošenje zakona, kako ste vi ovde nama napisali, jasni su i prepoznatljivi, i kaže: „Na putu pristupanja EU Republika Srbija mora da se prilagodi nizu propisa i standarda koje propisuje EU“.
U ciljevima popisa poljoprivrede naveli ste pet tačaka. Prva tačka je dobijanje sveobuhvatnog pregleda strukturnih karakteristika nacionalne poljoprivrede; izrada baze podataka, međunarodno uporedive, zasnovane na ključnim poljoprivrednim obeležjima; treće, formiranje statističkog registra poljoprivrednih gazdinstava kojim će se obezbediti okvir za poljoprivredna istraživanja na uzorku i istraživanja o strukturi poljoprivrednih gazdinstava; četvrto, obezbeđivanje statističkih podataka potrebnih za razvoj održive nacionalne agrarne politike. Održive. Ponavljam, održive. Peto, obezbeđivanje podataka za praćenje dostizanja ciljeva predviđenih u Milenijumskim ciljevima razvoja. Milenijumskim ciljevima razvoja!
Verujte mi, mogao bih neke stvari i da prihvatim, a možda i da podržim, ne samo ja, nego i poslanička grupa, ali kada vidim ove tri dopune, onda mi je to malo teško; SRS to sigurno neće podržati.
Znamo da je u popisu stanovništva 2002. godine, kada se popisivao samo centralni deo Srbije sa severnim delom, tj. Vojvodinom, učestvovalo 45.000 osoba, onih koji su bili članovi komisije itd., i tada je utrošeno 18.000.000 evra. Ove, 2011. godine učestvovaće 60.000 osoba i biće potrošeno 28.000.000 evra, to je za čitavih deset miliona više. Tada, 2002. godine, po jednom stanovniku bilo je utrošeno 2,25 evra, a u ovoj, 2011. godini će biti utrošeno 3,5 evra. Sada kada je Srbiju zahvatila teška ekonomska kriza, ne u 2011. godini, nego je to počelo mnogo ranije, od 2001. godine, vi želite u ovoj godini, ili prolongiranoj godini, da se opet od građana Srbije uzme nekih, kako je ovde rečeno, 28 miliona, a nikad se nije na toj cifri završavalo, biće tu i preko 30 miliona evra.
Kažete da koordinacija aktivnosti između popisa stanovništva i popisa poljoprivrede treba da doprinese uštedi u finansijskim sredstvima. Hajde da se složim sa tim. Kažete da se popis poljoprivrede sprovodi posle popisa stanovništva, tako da se za njegovo sprovođenje koriste organi zaduženi za organizaciju i sprovođenje popisa stanovništva.
Ali, ima nešto oko popisa poljoprivrede što je veoma interesantno i što se ne može preskočiti. U članu 5, Podaci o poljoprivrednim gazdinstvima, kaže se: „U popisu se prikupljaju podaci o strukturi poljoprivrednih gazdinstava: lokacija, zemljišni fond i kategorija korišćenja poljoprivrednog zemljišta, površine pod usevima, površine voćnjaka i broj stabala, površine vinograda i broj čokota vinove loze, navodnjavanje, upotreba organskih i mineralnih đubriva, kao i sredstava za zaštitu bilja, broj stoke po vrstama i kategorijama, broj živine, broj ostalih životinja, košnice pčela, podaci o poljoprivrednoj mehanizaciji“, ponavljam, poljoprivrednoj mehanizaciji, „i objektima, radnoj snazi, prodaji poljoprivrednih proizvoda, organskoj poljoprivrednoj proizvodnji, dopunskim delatnostima, kao i podaci o ribnjacima i površinama pod šumama.“
Onda u članu 6. kažete – Metodi sprovođenja popisa. Znači, u članu 6. se kaže: „Podaci o porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima prikupljaju se metodom intervjua“, ponavljam, intervjua, „od lica koje je nosilac porodičnog poljoprivrednog gazdinstva ili od punoletnog člana porodičnog poljoprivrednog gazdinstva kome su podaci najviše poznati, uz uvid u odgovarajuću dokumentaciju.“
Da li vi znate, gospodo iz Vlade, da još nije izvršen povraćaj državnog poljoprivrednog zemljišta onim ljudima koji su oštećeni posle 1946. godine, da komisije nisu završile svoje po celoj Srbiji? Da li znate da su započete komasacije, pa nisu završene u celoj Srbiji? Nije urađen katastar. Kako taj domaćin da kaže da ima toliko i toliko površine, pod usevom ili ne, kakva je sad situacija, u Vojvodini su pod vodom oranične površine, na hiljade i hiljade hektara, ako ste ovde stavili u članu 22. kaznene odredbe? U članu 22. kažete – novčanom kaznom od sto hiljada do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice (privredno društvo itd.), koje pretežno obavlja delatnost poljoprivredne proizvodnje ako izostavi tačne podatke.
Ne možete vi nekoga kažnjavati a da prethodno niste uradili ono što treba da uradi jedna pravna država, a to je da registrovana poljoprivredna gazdinstva tačno imaju uvid u svoju obradivu površinu, da čovek tačno zna koliko ima teladi, koliko ima junadi, koliko krava, koliko živine, gusaka, petlova.
Recite mi šta ćete uraditi sa onima koji imaju salaše? Kako ćete njih voditi? Svaki salaš oko sebe ima obradivu površinu i veliki broj stoke, počev od ovaca, teladi, junadi, kako salašar kaže, ili srpski paor, bikova, pa onda ima krava muzara, pa ćuraka, gusaka, pataka, živine itd. Recite mi, kako ćete doći do tačnog podatka? Hoćete ići specijalnim vozilima do tih salaša, koji nemaju struju? Naši salaši u Vojvodini nemaju struju, najosnovnije što bi trebalo da imaju. Oni su ogroman deo svog životnog veka potrošili na ovu poljoprivredu, normalno, hraneći i građane Srbije, a ujedno i svoju porodicu i školujući svoju decu. Pitam se kako ćete vi uspeti da izvršite tu popis poljoprivrede, konkretno kada je reč o tim salašima.
Drugo, ne bih mogao baš tako lako da pređem preko situacije u poljoprivredi. Ne možemo lako preći, zato što ne dozvoljavaju ovi vaši predlozi o izmenama i dopunama Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, a onda i Zakon o popisu poljoprivrede u 2011. godini. Doduše, vi ste ih sve pomerili. Sve ste pomerili ovde, počev od člana 1, od članova 2, 3, 4, 5, 6, pa se menja „do 15. novembra 2011. godine“ i zamenjuje se sa „do 15. decembra 2012. godine“, i to su izmene i dopune zakona. Trebalo je jednostavno da kažete, u teškoj ekonomskoj situaciji, kada jedino još taj srpski paor može da nosi na leđima, savio se, ne može više, ali nosi ovo što se dešava, nosi još tešku ekonomsku situaciju... Ali, njemu se ne pomaže, on je na izmaku snage. Na izmaku snage je zbog toga što su u ovim selima uglavnom domaćini u poodmaklim godinama, malo je ostalo mladih.
Nešto se počelo sad sa ovim subvencijama, kreditima itd., tobože da se malo zadrže, ali vi ste brže-bolje sklonili sad i ministra, smatrate da poljoprivreda nije bitna za ovu vladu. Pa to je jedina grana koja donosi suficit ovoj vladi i ovom budžetu. Verujem da je ona dostigla već milijardu i po dolara. Ne da verujem, nego sam siguran.
Šta vi radite? Vi hoćete tu poljoprivredu da dovedete na najnižu granu i da poljoprivrednik počne da prosi. To je katastrofa za ovu državu. Morate da obratite pažnju.
Ko nam drži ovde poljoprivredu? Izgleda, ministar, tajkuni, karteli. Sad je narod kivan zato što je brašno 50, 60, 70 dinara, a tom istom seljaku je plaćena pšenica 13 dinara! Odgovorno to tvrdim, zato što radim zemlju zajedno sa svojim sinom, ili mi pomaže neko od mojih prijatelja. Pa, nije pšenicu podigao individualni poljoprivredni proizvođač ili srpski paor na 30 dinara na Novosadskoj berzi, nego su podigli oni koji su vlasnici skladišta i mlinova. To su ti, uglavnom tajkuni.
Nije za cenu kukuruza kriv poljoprivredni proizvođač. Svoj tržni višak je izneo i dao tada u silos i dobio nekih 12, 13, 14 dinara, a sad se prodaje za preko 20 dinara. Prodaje ga onaj kod koga je lagerovan u vlasništvu i ko je vlasnik sad postao. Opet je poljoprivredni proizvođač taj koji gubi.
Nemojte kriviti poljoprivrednog proizvođača zbog toga što je cena, ne znam, jaja toliko, zbog toga što je ulje 163 dinara, „dijamant“. Pitajte Todorića, vlasnika. Pitajte ovog u Vrbasu, znate ko je vlasnik. Pitajte zašto su tolike cene ulja. Nemojte reći sada da je cena suncokreta toliko uticala na cenu ulja. Nema šanse, nije uticala.
Vidite pošto je otkupljivana repa sa digestijom 15%. Kolika je cena kilograma bila? Sad imamo šećer 110 dinara i sada ste iz robnih rezervi pustili pa će biti 98 dinara.
Nemojte po seljaku. Nemojte po srpskom paoru. Nemojte po onome koji tovi junad, krave. Nemojte da blatite onoga što proizvodi malinu, kupinu, šljivu. Onaj što proizvodi mleko, jadnik, sad mu je došao na 31 dinar litar mleka. Nisam mogao da verujem svojim očima da imate u prodavnici mleko od 0,9 % masnoće koje se prodaje po 45 dinara.

Ja samo želim da svojom diskusijom o popisu poljoprivrede ukažem na probleme; prvo, kako ćete ga izvršiti i tačnost podataka dobiti od ljudi kada im nisu sređeni, gospođo predsedavajuća... Prvo, katastar nije urađen, nije završena komasacija, nije završen povraćaj zemljišta. Normalno, time ukazujem i na probleme poljoprivrede.
Pitao sam kako ćete uraditi popis po salašima, znate koliko salaša ima. Oživljavaju polako, bez struje, bez ičega, bez osnovnog prilaza do salaša. Ne može on kad padne kiša da ide pešice ili na biciklu, samo traktorom može da ide. Retko vidite da neko ima neku polovnu „ladu“ ili polovni džip, da ode do svog salaša.
Ja samo želim da vam ukažem da nije srpski paor kriv za ove cene sada po rafovima, po „Maksi marketima“, pardon, po marketima, da ne reklamiram nikoga. Nije kriv on, tačno sam naveo ko je kriv.
Mi smo imali poslednji popis poljoprivrede u 1960. godini. I sada, posle toliko godina, posle 50 godina, kada pričamo, vi mi, kao narodnom poslaniku koji zastupa srpskog paora, osporavate da kažem bar o cenama pojedinih finalnih proizvoda koje stvaraju pometnju kod građana Srbije. Ništa više. Nisam rekao ni da je kriva ova vlada. Ja sam rekao – krivi su, ponavljam, tajkuni. Nisam rekao ni Vlada, ni ministar, ni Ministarstvo, ništa.

Svaka moja diskusija će se vratiti uvek na stanje u poljoprivredi.

Gospođo predsedavajuća, ja neću da ulazim u sukob sa vama, ali moja diskusija je usmerena na izmene i dopune Zakona o popisu poljoprivrede za 2011. godinu, kao i na popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2011. godini. Ništa više, ja ne idem šire. Ako budem šire, za to ću koristiti neko drugo vreme, kad bude nešto drugo, pretpostavljam zakon o zadrugarstvu itd.; onda ću iskoristiti svoje vreme da govorim o teškoj situaciji u poljoprivredi.
Ja ću završiti, još dva minuta, neću stvarno više iskoristiti, ali da vam kažem, poljoprivrednik više ne može da kupi za novac veštačko đubrivo, ne može da kupi seme, bilo koje, da li je to seme suncokreta, kukuruza, ječma, soje itd., ne može da kupi hemiju (kad kažem hemija, mislim na ono što uništava travu u obradivoj površini), nego uzima na osnovu ugovora i na osnovu tog ugovora se zadužuje kod pojedinih, u nenormalnim paritetima.
Evo, sada ću da završim. Hoćete li mi dozvolite samo da završim? Završavam za pola minuta.

Gospođo predsedavajuća, ja sam vas zamolio samo da mi dozvolite dva minuta do petnaest minuta, da mogu da završim. Evo, sad ću iskoristiti, ajde da kažem, pola minuta da kažem i ujedno da pitam, s obzirom na to da ste izvršili izmene u Ministarstvu poljoprivrede, trgovine...

Uvaženi građani Srbije, s obzirom na ovo malo vremena što nam je ostalo poslaničkoj grupi, trudiću se da budem kratak, a jasan. Naime, SRS je normalno, pričamo o poljoprivedi i subvenciji, subvencijama za poljoprivredu, SRS je tražila uvek od budžeta da se izdvoji 5%. Sve ispod 5% za poljoprivredu znači ponovo guranje poljoprivrede u sunovrat. Međutim, i dalje ste uporni i ostali ste pri ovom  procentu od 2,5, kako u 2010. godini tako će biti i u 2011. godini. Ne mogu da verujem da jedna Hrvatska, moram da izgovorim, ali jedna Hrvatska ima skoro dva i nešto puta više izdvajanja za poljoprivredu, nego što izdvaja Republike Srbija. Neverovatno.  Hajde da krenemo na ono što je veoma bitno. Gospođo ministre Dragutinović, evo vi ste sada pred Novu godinu poslali jednu novogodišnju čestitku svim registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima koji žive u Vojvodini.

Ta čestitka je još jedan atak na poljoprivrednog proizvođača, na registrovano poljoprivredno gazdinstvo, na srpskog paora, a to je naknada za odvodnjavanje.

Vi dobro znate da je 2010. godina godina koja je upamćena po obilnim padavinama i po poplavama koje su zadesile ovu Srbiju, a veći deo i Vojvodine. Prosto, ne mogu da verujem da vi kao Ministarstvo finansija, poreska uprava, regionalni centar Novi Sad, Filijala ekspozitura Zrenjanin, ovo su original dokumenti, ne znam kako da ih pokažemo ovde da građani Srbije vide, neverovatno da ste vi poslali naknadu za odvodnjavanje, a daću vam samo jedan podatak. U opštini Zrenjanin u jednom naseljenom mestu, u katastarskoj opštini Taraš, je komisija, koja je određena od strane opštine Zrenjanin, odradila i pronašla 606 hektara koji su bili pod vodom, a od tih 606 hektara učinjena je šteta oko 59 miliona dinara. Vi pored svega toga šaljete tim istim zemljoradnicima, vlasnicima zemlje naknadu za navodnjavanje. Pa i to vam čak nije dovoljno, nego ste našli još jedan dodatni namet, a to je tobože neki porez na prenos apsolutnih prava. Čak i osobama koje više nisu žive.

Vidite, šta vi sve dozvoljavate da uradite samo da bi ste na određen način popunili budžet RS, opet na uštrb tog jadnog srpskog paora ili registrovanog poljoprivrednog gazdinstva. Ne znam šta bi više trebalo da uradi jedna grana privrede koja jedina donosi suficit ovom budžetu od milijardu dolara u ovoj godini. Šta bi trebalo da uradi, a da vi ne povećate procenat učešća za poljoprivrednika iz budžeta, a da ne uradite ovo što sada radite? Ovaj namet i ovu čestitku novogodišnju i božićnu sa pričom naknada za odvodnjavanje. Iznosi se kreću od dve-tri hiljade do 200- 300 hiljada dinara. Hvala.

Uvaženi građani Srbije, s obzirom da nam je ostalo samo dva minuta, potrudiću se i stvarno bih vas zamolio, gospođo ministre Dragutinović, da me pogledate sada kada vam budem ovo obrazlagao.
U svom prethodnom amandmanu jasno i glasno sam vam dao do znanja, tada je SRS tražila i uvek SRS traži 5% od budžeta za poljoprivredu. Međutim, od toga nema ništa. Ali mi jedno nije jasno i neće mi biti jasno, da gradonačelnik grada Zrenjanina proglasi elementarnu nepogodu 12.10.2010. godine, sa komisijom koja je obišla teren. Vi onda šaljete, vaše Ministarstvo finansija, poreska uprava, obaveštenje o nekom nastalom dugu - naknada za odvodnjavanje. Za odvodnjavanje čega? Za one površine koje su bile pod poplavom i hoćete da im uzmete pare. Kako da uzmete to poljoprivredniku, kada nije uspeo da izvrši ni prolećnu setvu ni žetvu?
Samo mi to objasnite - na koji način možete, posle proglašenja elementarne nepogode gradonačelnika, da vi šaljete individualnim poljoprivrednim proizvođačima naknadu za odvodnjavanje? Odgovorite mi. Ovo je sada rasprava u pojedinostima, po završetku daćete završnu reč. Molim vas, ovo mi samo odgovorite radi građana Srbije, radi individualnih poljoprivrednih proizvođača, radi onog srpskog napaćenog paora.