Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo korektno kao što je bilo korektno do sada kada je bio gospodin Rasim Ljajić ovde da ipak malo sačekamo ministra. Nema mnogo amandmana na ovaj Predlog zakona, pa da probamo da ministra ubedimo u argumentaciju koju SRS namerava da iznese povodom ovog Predloga zakona. Praktično imamo samo jedan amandman, to jest amandman koji sam podneo ja. Molba gospođe Čomić ako možemo da sačekamo ministra, a i mislim da je prisutan u zgradi.

Zahvaljujem gospođo Čomić, zaista je prijatno raditi u ovoj parlamentarnoj atmosferi i nadam se da će ta atmosfera da se nastavi i u buduće i da one ne mile scene sa kažnjavanjem i opominjanju narodnih poslanika se ovde više neće viđati.
Dakle, gospodine ministre SRS smatra da ovaj Predlog zakona suštinski nije dobar zbog toga što on zdravstvene radnike, a pre svega lekare svodi na manualne radnike koji rade u na pokretnoj fabričkoj traci. Za nas je neprihvatljivo da zdravstveni radnici dobijaju platu prema učinku zato što oni treba da leče žive ljude. Zdravlje je praktično najveći, a za mnoge građane Srbije i jedini resurs, i jedino bogatstvo sa kojim raspolaže. Ako vi iz Vlade budete insistirali na tome da lekar dobija platu naspram broja pacijenata koje je pregledao, onda će time kvalitet zdravstvenih usluga da bude maksimalno oboren, naravno na štetu samih pacijenata.
Mi već sada imamo situaciju da u pojedinim domovima zdravlja, dakle u ustanovama primarne zdravstvene zaštite se vrlo dugo čeka na onaj početni pregled. Deca danas koja su prehlađena, koja imaju gripu, da ne kažem ne daj Bože neko teže
oboljenje, ceo dan moraju da provedu u čekaonicama domova zdravlja ne bi li ih lekar pregledao. Ako to mislite da ubrzate tako što ćete platu lekara da određujete prema broju pacijenata koju je on pregledao, onda to nije dobro sa stanovišta zdravlja pre svega samih pacijenata ali nije dobro ni sa stanovišta neke lekarske etike i profesionalnog odnosa lekara prema svom poslu.
Država Srbija mora da preduzme neke druge mere da bi se ubrzao rad lekara i da bi se ubrzao rad u zdravstvenim ustanovama. Bilo bi dobro da se konačno reše mnoge teme, mnoge afere, mnogo do sada tabu teme koje su postojale u srpskom zdravstvu, da se oni koji su odgovorni za urušavanje srpskog zdravstva u proteklih 10 godina privedu pravdi i da onda vidimo koje dalje mere treba preduzimati da bi zdravstveni sistem u Srbiji bolje funkcionisao.
Nisam neki veliki ekspert za pitanje zdravstva ali čini mi se da je najveće dostignuće bivšeg ministra zdravlja tj. vašeg prethodnika, to što je uveo zaštitnika prava pacijenata. Sve drugo je bilo uglavnom na štetu samih pacijenata odnosno na štetu zdravstvenog sistema Srbije. Da ne govorim o onim aferama vezanim za vakcine protiv svinjskog gripa, za uznemiravanje građana, za širenje lažnih vesti i panike, kako će maltene svi građani Srbije da pomru ako se ne vakcinišu protiv svinjskog gripa, pa se posle ispostavilo da to jednostavno nije tačno.
Dakle, nije dobro ako zdravstvene radnike svedemo na nivo fabričkih radnika i ako im odredimo neke norme, pa da od tih normi zavisi kolika će im biti plata. To je smisao amandmana SRS. Mi prosto želimo da zaštitimo ugled lekara u Srbiji. Mi želimo da zaštitimo prava pacijenata, da zaštitimo u naj elementarnijim smislu zdravlje ljudi u Srbiji i smatramo da ono što je predloženo Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o platama u državnim organima javnim službama nije dobro. Da će timi i inače problematičan nivo zdravstvene zaštite u Srbiji dodatno da se uruši.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo intervenisali u članu 25. koji se odnosi na novi član 142a, da se u tom novom članu sintagma opasne pojave izbriše, zato što smatramo da je to jedan jako širok pojam koji u praksi može da se tumači na različite načine i u praksi to može da izazove velike probleme.
Inače drago mi je što je gospodin ministar Dačić prisutan zato što želim da ga obavestim o tome da se danas desila jedna opasna pojava, u pravnom i političkom smislu. Naime, predsednik republike Boris Tadić je pozvao Srbe na barikadama, na severu Kosova…

Gospođo Čomić, uporno govorim o amandmanu. Dakle, navodim jedan primer te opasne pojave koja može u praksi da se desi, zato što je sama sintagma opasna pojava do te mere je široka da može da se tumači na različite načine. Sada kao neko ko je podneo amandman, pokušavam da uđem u razgovor sa prisutnim ministrom i da vidim da li se on slaže sa mnom da je opasna pojava kada predsednik Republike pozove Srbe da se sklone sa barikada i time zabije nož u leđa srpskom narodu na KiM.

Dakle, evo gospodine ministre, čuli ste u čemu se sastoji opasna pojava, pa vas molim da mi objasnite da li ovo što se danas desilo može da se…

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega u ime SRS želim da čestitam građanima Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine dva velika datuma  koja su, ne znam iz kojih razloga, izmakla zakonskom regulisanju. To su 24. novembar, dan kada su izaslanici narodnih veća iz Srema doneli odluku da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji i 25. novembar, kada je velika Narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod vođstvom Jaše Tomića 1918. godine donela odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Time je sa stanovišta SRS rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela srpske države.
Što se tiče izmena Zakona o državnim i drugim praznicima, SRS ima nekoliko primedbi, odnosno imamo nekoliko stavova da iznesemo koji nisu ušli u Predlog zakona.
Pre svega, kada je reč o obeležavanju Dana državnosti Srbije u pregledu odredaba koje se menjaju, odnosno dopunjuju, u članu 1. piše – državni praznik Republike Srbije jeste Sretenje, Dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je na Zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i zakletvom potvrđen Prvi ustav Knjaževstva Srbije.
Gospodine ministre, ustanak protiv Turaka, Prvi srpski ustanak dignut je ne 15. februara nego 14. februara, kada je Karađorđe zapalio turski Han u Orašcu, a na Zboru ustaničkih starešina u Orašcu, 15. februara, dakle sutradan, on je izabran za vrhovnog vožda naroda srpskog odnosno za vođu Prvog srpskog ustanka.
Inače, borbe protiv Turaka započele su dan ranije. Dakle, ne 15. februara nego 14. februara.
Predlažete da se Sretenje slavi dva dana, 15. i 16. februara. Kada bih hteo da budem maliciozan, a imajući u vidu izjava samozvanog šefa pregovaračkog tima Beograda sa Prištinom, gospodina Borka Stefanovića, koji čini sve što je sve u njegovoj moći da prizna tzv. republiku Kosovo, mogao bih da kažem da je nekome palo napamet da se Sretenje praznuje dva dana, 15. i 16. februara da bi se nekako uhvatio korak sa 17. februarom, kada su Šiptari 2008. godine proglasili tzv. nezavisnu republiku Kosovo. Mislim da ima ljudi u Vladi Srbije i uopšte u vladajućoj koaliciji koji ne bi imali ništa protiv da se Sretenje praznuje dva dana baš zbog toga, ne zbog samog Sretenja i zbog Karađorđa, odnosno Prvog srpskog ustanka, nego da bi se nekako izašlo u susret Šiptarima, EU, da nas sutra ne bi neko prozivao da, nedaj Bože, kršimo prava Albanaca na KiM i da vas koji hrlite u EU ne bi sprečili da tog 9. decembra dobijete status kandidata za EU.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra, tog dana je, gospodine ministre, kapitulirala Nemačka u Prvom svetskom ratu, a nešto ranije, 3. novembra 1918. godine, kapitulirala je Austrougarska, tako da to kada se kaže Dan primirja, to je jedna prilična relativna kategorija zato što su pojedine centralne sile, poput Austrougarske, u stvari kapitulirale pre Nemačke. Pre nego što je kapitulirala Nemačka oni su obustavili borbena dejstva protiv saveznika, tako da je veliko pitanje da li se kao Dan primirja treba uzeti 3. novembar ili 11. novembar.
Nije predloženo da se menja ovim predlogom zakona o državnim i drugim praznicima, ali to već stoji u osnovnom tekstu. Što se tiče Nove godine, prosto, malo istorijsko podsećanje. Nova godina je u Srbiji državni praznik i na neki način to je međunarodni praznik zato što se obeležava u velikom broju evropskih i vanevropskih zemalja, ali želim da podsetim na neke istorijske činjenice.
Nova godina se danas obeležava kao početak novog leta po Gregorijanskom kalendaru, ali koreni ovog praznika nisu obeležavanje Nove godine kao takve, koreni ovog praznika su u rimokatoličkoj tradiciji. Ne znam da li to znate, gospodine ministre, u ranom srednjem veku u noći između 31. decembra i 1. januara umro je jedan rimski papa, Silvester Prvi i katolička crkva obeležava 1. januar ne zbog nove godine kao takve nego kao uspomene na rimskog papu Silvestera, pa se veče između 31. decembra i 1. januara u katoličkim kanonima naziva Veče svetog Silvestera, a vi, dragi Srbi koji pevate i igrate tog 1. januara, možda toga niste ni svesni da u stvari obeležavate sećanje da dan kada je umro jedan rimski papa.
Što se tiče izmena u članu 5, vezano za 21. oktobar i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, SRS podržava da se obeležava 21. oktobar kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, zato što su tog dana nemačke okupacione snage u Kragujevcu zaista izvršile jedan nečuven zločin, masovno streljale više hiljada građana Kragujevca, među njima i decu školskog uzrasta. To je do tada bio nezabeležen ratni zličin u Drugom svetskom ratu.
Istovremeno, SRS ima još jedan predlog koji nije našao svoje mesto u ovom predlogu zakona. Mi smatramo da treba promeniti dan kada se praznuje, odnosno obeležava Dan ustanka Srbije u Drugom svetskom ratu. Mi smo protiv toga da to bude 7. jul. Sedmog jula se nije pucalo na Nemce, 7. jula je jedan Srbin pucao na dvojicu Srba, dakle, Žikica Jovanović-Španac na jednom vašaru u Beloj Crkvi pucao je na dvojicu srpskih žandarma – Bogdana Lončara i Milenka Brakovića i ubio ih. Nema nikakvog razloga da srpski narod praznuje dan kada je u Srbiji počeo taj nesrećni bratoubilački rat.
Inače, želim da vas podsetim, gospodine ministre, da je početkom jula 1941. godine Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Polibiro Komunističke partije Jugoslavije i to, zamislite, u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, doneo odluku da se podigne oružani ustanak u Jugoslaviji. Pre nego što je doneta ta odluka, 1. jula 1941. godine, osam dana nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, Kominterna je pozvala sve komunističke partije u Evropi da organizuju oružani ustanak protiv Nemaca. Tu poruku Kominterne je Titu preneo sovjetski obaveštajac koji je održao radio vezu sa Moskvom Josif Kopinič. Dakle, Kominterna je pozvala Komunističku partiju Jugoslavije 1. jula na ustanak, a Josip Broz je u vili Vladislava Ribnikara na Dedinju, sa svojim partijskim drugovima doneo odluku 4. jula da se digne oružani ustanak i tri dana posle toga je Žikica Jovanović pucao na ovu dvojicu srpskih žandarma.
Zašto ovo govorim? Zbog istorije. Komunistička partija Jugoslavije, to je dokazana istorijska činjenica, to priznaju i domaći i strani istoričari, organizovala je ustanak protiv Nemaca tek nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez, i pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez u Srbiji i u Jugoslaviji postojao je jedan drugi, demokratski, antifašistički, ali istovremeno i antikomunistički pokret otpora, koga je vodio tada pukovnik Draža Mihajlović, koji je u maju mesecu došao sa grupom od 26 vojnika, podoficira i oficira na jednu visoravan na jugozapadnim padinama Suvobora, koja se na kartama Vojno-geografskog instituta u Beogradu označavala kao Ravna Gora.
Pripadnici njegovog pokreta su 31. avgusta 1941. godine oslobodili prvi grad u Evropi od nemačke okupacije. To je bila Loznica. To je bila prva saveznička velika pobeda u Drugom svetskom ratu. Do tada su saveznici gubili bitku za bitkom protiv Hitlera i na evropskom kontinentu i van evropskog kontinenta. Tih dana je Nemačka brutalno bombardovala Veliku Britaniju i 31. avgusta vojno-četnički odred potpukovnika Veselina Misite oslobodio je Loznicu. I SRS sa punim srcem želi da podseti i vas i građane Srbije da smo još 1994. godine kao stranka u Loznici podigli spomenik potpukovniku Veselinu Misiti, koga su partizani ubili to isto veče nakon što je oslobođena Loznica dok je sedeo u jednoj kafani. Dakle, ubili su ga sa leđa.
Nema nikakvog razloga mi posle toliko decenija obeležavamo kao Dan ustanka Srbije jedan tragičan događaj u srpskom narodu. Umesto toga treba izabrati datum kada je došlo do prve velike srpske pobede, ali i savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, a to je 31. avgust 1941. godine, kada je taj vojno-četnički odred oslobodio Loznicu.
Takođe, SRS je ponosna na još jednu činjenicu. Pokojna majka predsednika SRS dr Vojislava Šešelja je iz te hercegovačke porodice Misita, tako da je Vojislav Šešelj i porodično povezan sa pokojnim Veselinom Misitom i predlažemo, gospodine ministre, da kada budete razmišljali o novim izmenama Zakona o državnim i drugim praznicima, da svakako promenite datum obeležavanja ustanka u Srbiji, da to više ne bude 7. jul, nego da bude 31. avgust. Svi Srbi treba da budu ponosni na taj dan. To je jedan dan velike pobede u vreme kada su svi u Evropi smatrali da je Hitler nepobediv, da mu ne može niko ništa, kada su po Beogradu lepljeni plakati - Nemačka pobeđuje na svim frontovima, kada su Nemci obaveštavali celu Evropu kako padaju grad za gradom u Sovjetskom Savezu. Eto, krajem avgusta 1941. godine četnici pod komandom Veselina Misite uspeli su da oslobode Loznicu, jedan veliki grad,od nemačke okupacije i ta velika pobeda je odjeknula u svim savezničkim zemljama.
Na kraju krajeva, gospodine ministre, jedan engleski istoričar je napisao da su se u proleće 1941. godine, dakle, pre napada Nemačke na Sovjetski savez, i pre nego što je Komunistička partija Jugoslavije donela odluku o dizanju oružanog ustanka u Evropi protiv Hitlera borili samo Velika Britanija i Draža Mihajlović. Ma koliko da to nekome oporo zvuči, ma koliko da je neko protiv toga iz ideoloških razloga, to su istorijske činjenice.
Ono što se zaboravlja, a to je promaklo vama iz Vlade koji ste pisali ovaj predlog zakona, to je da se podsetite na te velike dane 1918. godine koji su se desili na današnjoj teritoriji AP Vojvodine. Neko je izgleda smišljeno eliminisao ove velike dane iz Predloga zakona i na neki način je hteo da potre sećanje pre svega srpskog naroda koji živi u Vojvodini na te velike novembarske dane 1918. godine. Zašto ovo govorim? Zato što se mi već 20 godina kao narod i kao država suočavamo sa neviđenim istorijskim falsifikatima, da se ljudi koji se danas bore za autonomiju Vojvodine, pa čak i više od toga, za republiku Vojvodinu, u toj svojoj borbi pozivaju na srpski autonomaški pokret iz 19. i početka 20. veka.
Srpska radikalna stranka želi ovom prilikom da podseti građane Srbije, pre svega građane koji žive u Vojvodini, da je to jedan veliki istorijski falsifikat i da partije poput LSV i niza drugih autonomaških političkih stranaka ili nevladinih organizacija nikakve istorijske, ideološke i političke veze nemaju sa pokretom koga su vodili Svetozar Miletić i Jaša Tomić. To je bila borba za srpsku autonomiju u jednoj tuđinskoj državi, Habzburškoj monarhiji, koja je na razne načine pokušavala da Srbima promeni nacionalni i verski identitet.
Šta se desilo u jesen 1918. godine, kada je bilo jasno da je Austrougarska propala? Vođa Srpske narodne radikalne stranke iz južne Ugarske, Jaša Tomić je lepo rekao da je svaka borba za autonomiju Vojvodine u budućoj i ujedinjenoj srpskoj državi austrijska starudija. Ta ideja o autonomnoj Vojvodini imala je smisla dok su Srbi živeli u jednoj tuđinskoj državi, ali kada je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država, za Jašu Tomića i za vodeće Srbe tog doba koji su živeli u južnoj Ugarskoj ta ideja je bila potrošena, zato što je došlo vreme da se formira jedinstvena srpska država.
Tih novembarskih dana 1918. godine Jaša Tomić je odneo veliku pobedu nad jednim i drugim političkim krilom u Vojvodini, koja je htela da se Vojvodina ujedini sa Srbijom i Crnom Gorom ali preko Zagreba, da postane deo tzv. države Slovenaca, Hrvata i Srba, pa da se preko Zagreba ujedinjujemo sa Beogradom.
Zasluga je Jaše Tomića i SRS je ponosna što baštini tradiciju i uspomenu na Jašu Tomića. Mi smo podigli, dok smo bili gradska vlast u Novom Sadu, spomenik u Jaši Tomiću, što je odnelo prevagu ideji Jaše Tomića da se Srbi iz južne Ugarske, a to znači iz Srema, Banata, Bačke i Baranje koje ovi lažni autonomaši zaboravljaju direktno priključi Srbiji. Te istorijske odluke su donete 24. i 25 novembra 1918. godini. Srbi, Bunjevci i Sloveni sa teritorije južne Ugarske su jasno rekli tih novembarskih dana kome žele da se priključe i u kojoj državi žele da žive.
U tom smislu je za SRS pitanje Vojvodine i njenog statusa u Republici Srbiji rešeno još 1918. godine. Srbi Vojvođani su jasno rekli – želimo da živimo u Srbiji. Ne želimo da živimo ni u državi Slovenaca, Hrvata i Srba, ni u Austro-Ugarskoj, ni u južnoj Ugarskoj, ni u Podunavskoj federaciji, sve su to bile ideje koje u tada bile u opticaju, želimo da živimo u Srbiji.
Gospodine ministre, da ste imali malo sluha, odnosno vi i vaše kolege u Vladi, a imajući u vidu događaje u Vojvodini vezane za donošenje statuta, za restituciju, za rehabilitaciju itd, ova dva datuma ili makar 25. novembar, morali su da nađu mesto u Predlogu zakona o državnim i drugim praznicima.
Ovo o čemu mi sada govorimo je važno i u kontekstu rasprave koja je juče vođena u Narodnoj skupštini, odnosno koja je vođena pre izvesnog vremena, a vezano za Predlog zakona o povraćaju oduzete imovine.
O čemu se radi? Vladajuća koalicija u Skupštini Srbije, gospodine ministre, na predlog Vlade u kojoj vi sedite, usvojila je Zakon o restituciji. Između ostalog, država Srbija će biti obavezna da vrati oduzetu imovinu i folksdojčerima, odnosno Nemcima koji su svojevremeno, u velikom broju, nastanjivali teritoriju Vojvodine i koji su do Drugog svetskog rata bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine trgovinskih i zanatskih radnji, većine mlinova. Sada će država Srbija svim tim ljudima, odnosno njihovim potomcima, morati da vrati imovinu.
Tačno je, gospođo Nado, samo što vi izgleda niste detaljno čitali zakon. Ako vas to uveseljava da mi dobacujete samo nastavite.
Juče je ovde, gospodine ministre, vođena rasprava o Predlogu zakona o rehabilitaciji. Tim predlogom zakona je Vlada Srbije dala pravo na rehabilitaciju po sili zakona, opet folksdojčerima, zato što su oni, kao što piše u Predlogu zakona, proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti.
Zato SRS insistira na tome da se obeležavaju 24. i 25. novembar, da se ne zaboravi da je Vojvodina srpska. Neko sistematski radi da Vojvodina nije srpska. Neko sistematski radi da se Vojvodina vrati Nemcima, da vaskrsne Austro-Ugarska, da vaskrsne ideja o Podunavskoj federaciji, da se potpuno izbriše srpski karakter Vojvodine, da se potpuno izbriše borba velikih Srba u 19. i početkom 20. veka, da srpski narod opstane u Vojvodini i da se priključi matici Srbiji.
Zato ste, gospodine ministre, o tome morali da vodite računa. Nemojte da se stidite tih velikih dana. Srpski narod u Vojvodini se i te kako sa ponosom seća tih velikih ljudi, koji su u vrlo teškoj istorijskoj situaciji bili dalekovidi i rekli, kao što je rekao Jaša Tomić – prvo ćemo da obućemo košulju Srba, a onda ćemo da se zaogrnemo kaputom Jugoslovena. Da je ta ideja do kraja sprovedena u srpskom narodu, mislim da bi mnoge tragedije sa kraja 20. veka, bile izbegnute.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, Srpska radikalna stranka jeste za mir i nikada nismo zagovarali bilo šta što je suprotno načelima svetskog mira. Oni koji nisu za svetski mir, to su vaši politički prijatelji iz NATO pakta, koji po svetu i Evropi seju smrt, od kako je NATO pakt formiran 1949. godine, najnoviji vam je slučaj Libija.
Što se tiče De Gola, vi izgleda zaboravljate De Golovu ideju o Evropi od Atalntika do Urala i nikad se De Gol nije zalagao za ovu i ovakvu Evropsku uniju, ovo je jedna nakazna tvorevina Nemačke, posle 1991. godine, koja je očigledno dominantna u Evropskoj uniji, ali su već Englezi počeli da se bune protiv te nemačke dominacije i u engleskom parlamentu imate inicijativu da Velika Britanija istupi iz Evropske unije, valjda vam je to kao narodnom poslaniku poznato.
Što se tiče Draže Mihajlovića i što se tiče Pokreta otpora, ne znam kako se Draža Mihajlović uklapa sa vašim novim političkim prijateljem, bivšim Titovim generalom Jovanom Kapičićem, koji gorko žali što je, doduše, ubio mnogo Srba, ali mu je žao što ih nije ubio još, pa kada prekopavate već te masovne grobnice, pitajte vašeg prijatelja Jovu Kapičića koliko je tih ubijenih posledica njegovog političkog i vojnog delovanja posle Drugog svetskog rata.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekla i gospođa Gordana Čomić, da ispravimo netačne navode. Dakle, niti je SRS odgovorna za nekakve masovne grobnice posle Drugog svetskog rata, to je jedna neverovatna budalaština, niti smo odgovorni za egzodus Srba iz Republike Srpske Krajine.
Bilo bi bolje da gospodin Mirko Čikiriz na tu temu nešto pita svoje koalicione partnere iz SPS kako je došlo do pada Republike Srpske Krajine nego što nama spočitava sve ono loše što se desilo tokom 90-ih godina.
Gospodine Čikiriz, što se tiče generala Draže Mihailovića, vaša politika nikakve veze nema sa ciljeva za koje se borio Draža Mihailović. Vaša je sreća što taj čovek danas nije živ, u najmanju ruku javno bi vas se odrekao. Što se tiče te vaše fantazije da je on bio za zapad, a protiv istoka, želim da vas podsetim na jednu istorijsku činjenicu. Izvinite gospođo Čomić ako ću za koji sekund da prekoračim vreme, 22. jula 1944. godine, kada je već bilo evidentno da su ga Englezi ostavili na cedilu, Draža Mihailović održao je govor američkim avijatičarima u kojem je između ostalog rekao – mi Srbi nećemo da nam se govori kako da kosimo i kako da žanjemo, nego hoćemo da vodimo samostalnu politiku. Ta rečenica nije bila uperena protiv Sovjetskog Saveza nego upravo protiv Engleza koji su hteli silom da nametnu Josipa Broza srpskom narodu.
Čitajte malo istorijske izvore, nemojte sve da verujete na reč što vam kažu Vuk Drašković i Danica Drašković, slabo se oni razumeju u Dražu Mihailovića i u Ravnogorski pokret. U vreme kada je bio sekretar kabineta Mike Špiljka, sumnjam da je Vuk Drašković baš mnogo izučavao Ravnogorsku istoriju.

Samo ako biste bili ljubazni da mi kažete koliko još imam vremena?

Dame i gospodo narodni poslanici, oni koji su predložili Zakon o rehabilitaciji imali su jednu skrivenu nameru, a to je da pažnju građana Srbije sa stvarnih i zaista velikih društvenih, političkih i ekonomskih problema, skrenu na teme koje su kod građana Srbije i u Srpskom narodu davno prevaziđene. Vlada Srbije je očigledno htela da spinuje javno mnjenje u Srbiji i da veštački nametne raspravu o jednoj temi koja nije od životne važnosti za građane Srbije.
Zašto ovo kažem? Srbi su izvršili nacionalno pomirenje još početkom devedesetih godina kada su organizovali za odbranu srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj, tad je izvršeno u pravom smislu te reči, nacionalno pomirenje i onih čiji su očevi i dedovi u Drugom svetskom ratu bili partizani i četnici. Svi su se oni dakle, u tom otadžbinskom ratu od 1941. godine do 1945. godine koji su učestvovali u odbrani srpskog naroda i ovih zapadnih srpskih država, sebe smatrali četnicima i niko za sebe ni u Republici Srpskoj Krajini, ni u Republici Srpskoj, ni u vojsci Republike Srpske, ni u dobrovoljačkim formacijama sebe nije nazivao partizanom. Dakle, u tom smislu ova tema je za srpski narod, za većinu Srba rešena još pre dvadeset godina.
Kakav je ovo zakon? Ovo je zakon koji je potpuno nakaradan i u pravnom i u političkom smislu beživotan zakon, zakon koji u praksi neće moći da bude primenjen. SRS ima čitav niz vrlo oštrih primedbi na predlog ovog zakona.
U članu 1. šta znači - Da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Izvinite i nacizam je neki politički ili ideološki razlog. Da li to znači da oni koji su zastupali tu duboku anti ljudsku ideologiju sad mogu da traže rehabilitaciju na osnovu ovog zakona.
U članu 2. ste rekli ko nema pravo na rehabilitaciju – oni koji su pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinsliških formacija. Ali, ima mnogo onih koji nisu bili formalno u uniformi, ali i te kako su zastupali nacističku fašističku ideologiju u toku Drugog svetskog rata u Srbiji. Šta ćemo sa njima? Hoćete li i njih da rehabilitujete? Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv toga.
U članu 1. Predloga zakona imate neke formulacije za koje ne mogu da verujem da ih je predlagač stavio u Predlog zakona. U članu 1. tačka 2) kažete da pravo na rehabilitaciju, između ostalog, imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, vojnih i drugih jugoslovenskih organa ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Budući da se Predlog zakona odnosi na događaje na samom kraju Drugog svetskog rata i neposredno posle Drugog svetskog rata, tada nije postojala Republika Srbija u današnjem smislu te reči, o Republici Srbiji kao državno-pravnom i političkom pojmu govorimo tek od 1990. godine, od donošenja Ustava Republike Srbije, od 28. septembra 1990. godine. Do tada je postojala Narodna Republika Srbija, odnosno Socijalistička Republika Srbija, ali Republike Srbije nije bilo ni 1944. ni 1945. ni 1946. ni 1948. ni 1955. godine, Republika Srbija je kao federalna jedinica pod tim nazivom u SFRJ uspostavljena 1990. godine, a kao samostalna država 2006. godine, nakon što je Milo Đukanović na falsifikovanom referendumu odvojio Crnu Goru od Srbije, odnosno razbio državnu zajednicu SCG.
Takođe, u članu 2. Predloga zakona kažete da nemaju pravo na rehabilitaciju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince odnosno učesnike u ratnim zločinima.
Gospodo, ovo se odnosi i na čuvenog profesora Beogradskog univerziteta koga je pominjao kolega Žutić, Slobodana Jovanovića. On je osuđen na montiranom političkom procesu 1946. godine, u procesu u kome se, između ostalog, sudilo i generalu Draži Mihajloviću i jednoj većoj grupi politički angažovanih lica, od kojih su neki pripadali Nedićevoj vladi, a neki su bili ministri kraljevske vlade u Londonu.
Slobodan Jovanović je bio predsednik te jugoslovenske vlade u Londonu od januara 1942. godine do juna 1943. godine i zastupnik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Draže Mihajlovića, koji je bio član u Vladi Slobodana Jovanovića od 11. januara 1942. godine. Dakle, bio je ministar u toj vladi, ali nije boravio u Londonu, nego je bio na okupirane teritorije Kraljevine Jugoslavije.
Tom Slobodanu Jovanoviću je sudio isti sud koji je sudio i Draži Mihajloviću. Da li to znači da sada, recimo, jedan Slobodan Jovanović, po ovom predlogu zakona, neće imati pravo da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i proglašen je nakon oslobođenja određenog mesta, mada je to jedna vrlo loša formulacija, za ratnog zločinca odnosno za učesnika u ratnim zločinima.
Jednog vrhunskog intelektualca, jednog eruditu, rektora Beogradskog univerziteta, čuvenog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i našeg do sada najvećeg pravnog teoretičara, koji apsolutno nije učestvovao u bilo kakvim ratnim zločinima, koji nije podstrekivao na ratne zločine, koji je bio duboko antifašistički opredeljen, taj vojni sud FNRJ osudio ga je kao ratnog zločinca na 20 godina teške robije, konfiskovanje imovine i lišavanje svih građanskih i političkih prava.
Po ovom predlogu zakona on ne može da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane jednog vojnog suda, što je za SRS potpuno neprihvatljivo.
Nije sasvim jasno šta je predlagač imao na umu kada je koristio formulaciju kvinsliške formacije koje su izvršile odnosno učestvovale u izvršenju ratnih zločina. Za neke od tih formacija nije uopšte sporno da su bile fašističke, odnosno da su bile u službi okupatora, za neke druge jeste sporno. Budući da u samoj vladajućoj koaliciji imate jednu ideološku kakofoniju i budući da ni sama Vlada Srbije nije bila načisto koje su to kvinsliške formacije, oni su samo ubacili taj zbirni izraz kvinsliške formacije bez detaljnije analize na koje se vojne formacije iz Drugog svetskog rata misli kada se kaže da su one kvinsliške.
Ovde ste danas imali priliku da čujete da u vladajućoj koaliciji imate i ibeovaca, imate četnike, imate partizane. Ko zna, da se javio neko, možda bi se našao i neki ustaša. Takva vladajuća koalicija je predložila i glasaće za ovaj predlog zakona. Oni u stvari ni sami ne znaju šta je smisao ovog predloga zakona i koji cilj ovaj predlog zakona treba da postigne. Koji ćete cilj ovim zakonom da postignete? Postići ćete to da nećete rehabilitovati lica koja treba da budu rehabilitovana, a da ćete rehabilitovati one koji nikako ne smeju da budu rehabilitovani. Koga ćete da rehabilitujete? U članu 5. po sili zakona rehabilituju se i lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašeni za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, a koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršila ili učestvovala u izvršenju ratnih zločina. U prevodu, ovo su vam Nemci iz Vojvodine, tzv. folksdojčeri. Oni su u 99% slučajeva apsolutno podržavali Nemačku, okupacionu vlast i u Vojvodini i van Vojvodine.
Najveća kolaboracija sa jednom okupacionom snagom bila je upravo na teritoriji Vojvodine od strane vojvođanskih Nemaca, sviđalo se to vama ili ne. Veliku zaslugu za tu kolaboraciju imao je zloglasni Kulturbunt koji je formiran 1920. godine u Kraljevini SHS. Krajem 1934. godine prevlast u Kulturbuntu u Jugoslaviji ima i dobija tzv. Pokret obnove koji je bio pod kontrolom Hitlera. Od 1934. do 1941. godine Kulturbunt je bio peta kolona u Kraljevini Jugoslaviji i pripremao teren za okupaciju Kraljevine Jugoslavije od strane Nemačke koja se desila 1941. godine. Najveći broj Nemaca koji je živeo u Vojvodini, ali i u Slavoniji, u Baranji, apsolutno je ne samo podržavao politiku Nemačkog okupatora nego i aktivno učestvovao u zločinima koji su se dešavali na teritoriji okupirane Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Mi smo vam na tu istorijsku činjenicu ukazivali kada smo govorili o Zakonu o restituciji. Zloglasna Sedma SS divizija, Princ Eugen, koja je izvršila masovne zločine nad srpskim narodom na Kozari u leto 1942. godine bila je formirana upravo od strane folksdojčera iz Vojvodine. Sada ćete ovim predlogom zakona i takve da rehabilitujete zato što su navodno proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti, ali pri tome moram da vas podsetim na još jednu istorijsku činjenicu, nije Jugoslavija bila jedina koja je izvršila kolektivnu odmazdu nad Nemcima. To je učinila i Čehoslovačka i Poljska i neke druge zemlje u kojima su Nemci izvršili strašne zločine, ali po odluci savezničke konferencije iz avgusta 1945. godine. Saveznici Amerikanci, Britanci, Francuzi i Sovjeti su na Savezničkoj konferenciji koja je održana u Nemačkoj u avgustu 1945. godine dali pravo Jugoslaviji da kolektivno protera Nemce zbog zločina koji su izvršeni u toku Drugog svetskog rata zato što su ti zločini bili masovni i zato što su bili izuzetno svirepi.
Moguće je da je bilo pojedinaca pripadnika Nemačke nacionalne manjine u Vojvodini koji objektivno nisu učestvovali u zločinima i koji su se tim zločinima protivili, ali generalno Nemačka kolaboracija u Vojvodini sa okupatorom je bila masovna, duboka i apsolutno utemeljena na ideologiji nacizma.
Nikakve razlike nije bilo između Nemaca koji su došli iz Nemačke u Jugoslaviju i onih koji su rođeni u Jugoslaviji, a koji su u stvari bili "Peta kolona" u odnosu na državu u kojoj su živeli.
Vi ćete sad ovim zakonom da i takve ljude rehabilitujete. Srpska radikalna stranka je protiv toga. To smišljeno radite. To radite ne samo da biste izvršili rehabilitaciju ljudi koji su bili folksdojčeri ili njihovih potomaka, nego da biste im omogućili povraćaj imovine. Već sad imate po mnogim vojvođanskim mestima ekskurzije Nemaca iz Nemačke koji su potomci ovih folksdojčera i koji dolaze, recimo u Pančevo, Vršac, Zrenjanin itd, obilaze imanja koja su nekada pripadala njihovih očevima i dedovima i bukvalno prete Srbima koji sada tu žive - nećete vi još dugo tu, to je nekada bilo naše i biće ponovo. Vi sada dajete pravni osnov da Vojvodina ponovo bude Nemačka.
Moram da vas podsetim, do 1941. godine Nemci u Vojvodini su bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine šuma, većine mlinova, većine trgovinskih radnji itd. Zakonom o povraćaju oduzete imovine vi ste im vratili imovinu. Ovim predlogom zakona, ako ga usvojite, izvršićete pravnu rehabilitaciju onih koji su masovno sarađivali sa nemačkim okupatorom i koji su masovno učestvovali u zločinima nad srpskim narodom.
Šta to u stvari znači u političkom smislu? To znači da vi Vojvodinu u stvari gurate u naručje jednoj Nemačkoj. Ponovo vaskrsavate ideju o Austrougarskoj, o nekoj podunavskoj federaciji koju bi činili Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, Mađarska, Austrija. Sve te ideje već postoje dugi niz godina. Te ideje, između ostalog, zastupao je i čovek za koga mi Srbi, verovatno iz neznanja, smatramo da nam je bio prijatelj, britanski premijer iz Drugog svetskog rata Vinston Čerčil. On je u svojim memoarima iz Drugog svetskog rata napisao u petoj knjizi, koja se zove "Obruč se steže", da je bila velika greška saveznika posle Prvog svetskog rata što su razbili Austrougarsku i što su omogućili da se, između ostalog, formira kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
On je predlagao da se u zamenu za Austrougarsku formira jedna katolička podunavska federacija. Jel vam ovo ne liči na jedan takav projekat? Em ćete Nemcima da vratite imovinu, sada ćete još da kažete da nisu bili ratni zločinci i da smo mi Srbi u stvari koji živimo u Vojvodini uljezi na sopstvenoj zemlji. Pa, to je poruka ovog predloga zakona. To je poruka Zakona o vraćanju oduzete imovine. To je pozadina, to je podtekst, to je ono što piše između redova i onog zakona i ovog predloga zakona o kome mi danas raspravljamo.
Prosto moram da se osvrnem na ono što je ovde govorio jedan predstavnik vladajuće koalicije, pošto u vladajućoj koaliciji imate više krila. On je predstavnik ovog ibeovskog krila. Dakle, on je govorio o tome kako treba rehabilitovati pripadnike, odnosno ljude koji su podržali Rezoluciju Informbiroa, zato što se oni uopšte nisu organizovali, oni nisu objektivno bili pretnja nikome, nego su bili žrtve raznih podmetanja, tajnih razgovora, prisluškivanja, cinkarenja itd, pa su bili poslati na Goli otok itd.
Taj gospodin koji je o tome govorio je podržao Rezoluciju Informbiroa, u kome je pisalo – da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje režim u Jugoslaviji, osuđuje kliku, tako je pisalo, Tito-Ranković, kao američke špijune. Taj isti čovek danas se zalaže za EU. Godine 1948. je smatrao da je režim proamerički, da je odstupio…
(Nada Kolundžija, sa mesta: Nema smisla…)
Što ste nervozni, gospođo Nado? Šta nema smisla, što je podržavao Rezoluciju Informbiroa?

U Rezoluciji Informbiroa iz 1948. godine je pisalo da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje kliku Tito – Ranković kao američke špijune. Tom gospodinu taj režim Titov i Rankovićev nije bio dovoljno komunistički. Bio je proamerički. Nije bio dovoljno u duhu ideologije marksizma i lenjinizma. Danas taj isti čovek deli nam lekcije o EU, o evrointegracijama, o ljudskim pravima i slobodama, o ravnopravnosti, o mondijalizmu, o liberalizmu itd.
Godine 1968. je tražio da se Beogradski univerzitet nazove crveni univerzitet Karl Marks. Danas ne možete da živite od njega, od njegovih lekcija o demokratiji i ljudskim pravima. Sada govorim o tom ibeovskom krilu u vladajućoj koaliciji. O ovim lažnim četnicima i lažnim partizanima neću da govorim ništa.
Da je živ Draža Mihajlović, za ovo što neki govore, a navodno se zalažu za njegove ideje, verovatno bi bili streljani. Jer, ne mogu da razumem da je neko za Dražu Mihajlovića, za Ravnu Goru, za ideje za koje se taj čovek borio, a ušao je u koaliciju Preokret, gde je jedna od ključnih ličnosti taj zloglasni Jovo Kapičić, koji žali što nije ubio više ideoloških neprijatelja. Ovo je jedna potpuno neverovatna ideološka i politička kombinacija. Mi smo za Evropu, za EU, za liberalne ideje, za NATO pakt, a ortak u tom poslu nam je bivši Titov general Jovo Kapičić, koji žali – jeste, ja sam pobio mnogo Srba i Crnogoraca na Golom otoku, sve su to bile bitange, Staljinovi plaćenici itd, ali kud ih nisam pobio više?
Sad treba da poverujemo da su to ljudi koji žele dobro Srbiji, da je to velika famozna koalicija Preokret koja treba da nas uvede u neki obećani raj na zemlji koji se zove EU. Da idemo u EU sa Jovom Kapičićem, sa ibeovcima? Izvinite, oni vas neće primiti. Kada oni čuju ko vodi Srbiju u EU, oni će iz ideoloških razloga da kažu – ljudi, nije vam ovde mesto, Staljin je davno umro.
Što se tiče, da sada zanemarimo ove ideološke momente, jer smo pokazali na primeru pojedinih poslanika iz vladajuće koalicije da se ovde u stvari ne zna ko se zalaže za rehabilitaciju kojih ličnosti. Neki bi da rehabilituju Staljina, neki Dražu, neki Tita, ko zna koga sve ne. Ni njima samima nije jasno šta je cilj ovog zakona i koje su to političke ideje koje treba da budu rehabilitovane kada se ovaj zakon usvoji. To smo pokazali.
Sada da vidimo kako izgleda Predlog zakona u čisto pravnoj svetlosti. Evo kako izgleda. Da krenemo redom. Kažete u članu 4. – vrste rehabilitacije, lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona rehabilituju se po sili zakona, to je zakonska rehabilitacija ili sudskom odlukom, sudska rehabilitacija. Ne mora čovek da bude pravnik pa da zaključi kad je nešto zakonska rehabilitacija, znači po sili samog zakona neko je rehabilitovan. Nema potrebe bilo koji državni organ, sem Narodne skupštine da se tim problemom bavi. Dakle, kada je nešto po sili zakona, onda nema potrebe da se donosi sudska odluka ili da se donosi neki upravni akt.
Međutim, kod vas to nije slučaj. Evo šta piše u članu 14. Predloga zakona. Kaže – u zahtevu za rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona, a to je zakonska rehabilitacija, sud odlučuje u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, uz obavezno prethodno pribavljanje mišljenja nadležnog višeg javnog tužioca. Kakva je onda ovo zakonska rehabilitacija ako o njoj odlučuje sud u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka? To onda nije zakonska rehabilitacija, to onda nije po sili zakona, nego po sili sudske odluke.
Sad, član 5, ta vaša famozna zakonska rehabilitacija, koje u stvari nema, nego je sve sudska rehabilitacija. U članu 5. stav 2. tačka 1. kažete – po sili zakona rehabilituju se lica itd, pa izmešu ostalog, tačka 1. – za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana.
Želim, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da vam skrenem pažnju koliko je ova odredba opasna i do koje mere ne poznajete materiju kojom želite da se bavite.
U vreme Drugog svetskog rata i u Jugoslaviji, i van Jugoslavije, i u Sovjetskom Savezu, i u Poljskoj, i u Čehoslovačkoj i u nekim drugim evropskim zemljama, izvršen je strašni zločin, zločin genocida. U vreme kada je genocid činjen u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, u Sovjetskom Savezu, ni jedna država nije u svom krivičnom zakonu imala predviđen kao krivično delo zločin genocida.
Konvencija o sprečavanju genocida doneta je 1948. godine, i tek posle toga, dakle, tek posle 1948. godine, krivična zakonodavstva evropskih i vanevropskih država, predviđaju genocid kao krivično delo.
Šta sad to znači? Pa u vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nije zakonom bilo propisano krivično delo genocida. To znači pravo na zakonsku rehabilitaciju imaju ljudi koji su učestvovali u genocidu? Zašto? Zato što su izvršili delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo, ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana. Svi oni koji su vršili genocid nad Srbima, sad će moći da kažu – izvinite ja jesam vršio genocid, a u vreme kad sam ja ubijao Srbe, to zakonom nije bilo propisano kao genocid i tražim da se na mene sprovede Zakon o rehabilitaciji, član 5. i da mi se omogući zakonska rehabilitacija. Jeste da sam učestovao u ubijanju stotinu hiljada Srba, ali u vreme kad sam ja to radio, krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije koji je tada važio, nije predviđao genocid kao krivično delo. Evo, takvu neverovatnu stvar, vi ste stavili u Predlog zakona o rehabilitaciji.
Dalje, žao mi je što ovde nisu predstavnici Ministarstva pravde, ali u pravom smislu te reči, svaka čast gospodinu koji ovde sedi, ali mislim da je on ovde više politički dekor, nego što ozbiljno učestvuje u ovoj raspravi. Dakle, zakoni u Republici Srbiji trebali bi da budu međusobno ujednačeni, i po sadržini i po terminologiji. Vi to ne činite.
U članu 7. kažete – zahtev za rehabilitaciju može podneti, pa u tački 2. posle smrti lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona, supružnik, vanbračni partner, deca itd. i testamentalni naslednici. Zašto ovo govorim? Pa od 1995. godine, kada je donet važeći Zakon o nasleđivanju, izbrisana je reč "testament i testamentalni naslednik" i koristi se stara srpska reč "zaveštanje". Uopšte mi nije jasno zašto onda ovo nisu zaveštajni naslednici, nego su testamentalni naslednici. Ako u Zakonu o nasleđivanju piše jedno i upotrebljava se jedna terminologija, ne vidim razloga zašto se ta ista terminologija ne upotrebljava u Predlogu zakona o rehabilitaciji.
Postoji nešto što je mnogo ozbiljnije od ove primedbe. U članu 14. ste rekli, kada je reč o toj zakonskoj rehabilitaciji za koju smo dokazali da nije zakonska nego je opet sudska rehabilitacija – ako se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužioca osporava zahtev za rehabilitaciju iz stava 1. ovog člana, dalji postupak će se nastaviti u skladu sa odredbom iz stava 3. ovog člana.
Šta piše u stavu 3? Po zahtevima za rehabilitaciju iz člana 1. stav 1. tačke 3. i 4. ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje, pazite dobro, u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija koju zastupa nadležni viši javni tužilac.
Kakav je vanparnični postupak? Sama reč mu kaže, postupak u kome ne postoji nikakav spor. Ovde postoji očigledan spor. Ko je ovde u sporu? Onaj koji je podneo zahtev za rehabilitaciju i taj viši javni tužilac koji se ne slaže sa rehabilitacijom. Ovde imate dve strane koje su suprotstavljene. Ovaj jedan traži da se rehabilituje, a viši javni tužilac kaže – ne, ne treba ga rehabilitovati.
Imate li nekog čestitog pravnika u vladajućoj koaliciji ili vi, gospodine iz Vlade, objasnite mi kako će sud da reši taj spor po pravilima vanparničnog postupka? Očigledno je da postoji spor. Od kada se to Zakonom o vanparničnom postupku primenjuje na sporne situacije? Na kraju krajeva ne postoji vanparnični postupak, nego postoji čitav niz vanparničnih postupaka. Jedan je ostavinski postupak, zemljišno knjižni postupak, postupak za davanje maloletniku dozvole da stupi i brak itd.
Kažite mi, koji od ovih vanparničnih postupaka će te vi da primenite na zakonsku rehabilitaciju, u situaciji kada očigledno postoji konflikt, pravni sukob između podnosioca zahteva za rehabilitaciju i tog višeg javnog tužioca? Kako će da izgleda taj postupak?
Ovaj zakon je potpuno neprimenjiv. Ne možete vi na jedan sporni slučaj da primenjujete zakon koji uopšte ne tretira sporne, nego van sporne situacije. Parnica znači spor. Vanparnica znači da nema spora. Na jednu spornu situaciju ćete primeniti Zakon o vanparničnom postupku, još samo da ste napisali koji – ostavinski ili neki drugi vanparnični postupak.
Ovo je smešno. Ovo je do te mere pravnički loše napisano da prosto ne mogu da verujem da niko u Vladi, da niko u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo ovako nešto nije primetio.
Sada da vidimo dalje. U članu 26. kažete – pravo na rehabilitaciono obeštećenje, lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i rehabilitovanog lica postojala, pazite koja sintagma, trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju opet neverovatna stvar, obligacioni odnosi. Koliko znam, zajednica života se reguliše Porodičnim zakonom a ne Zakonom o obligacionim odnosima.
Dalje, šta znači trajnija zajednica života? Neko će da dođe i da kaže – jeste, ja sam živeo sa tim čovekom koji treba da bude rehabilitovan, tri meseca. ovaj će da kaže – znate, to nije trajnija zajednica života. Trajnija zajednica je ako je pet meseci. Ovo do te mere otvara mogućnost zloupotrebe, jednostranog tumačenja zakona, da je to prosto neverovatno. To vidi svako ko uopšte nije pravnik.
Ovo je jedan kratak zakon. Bez ikakvih potreba je loše napisan. U paksi će biti potpuno neprimenjiv. Ovde je još jedna odredba koja govori o tome, do koje mere ni vama samima nije u stvari jasno koji organ treba da rešava o zahtevu za rehabilitaciju.
Pazite koje su ovo formulacije. U članu 10. kažete – o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje Viši sud. Zahtev za rehabilitaciju se podnosi Višem sudu nadležnom za područje gde se nalazi prebivalište, odnosno sedište podnosioca zahteva, ili mestu gde je izvršena povreda prava.
Zašto vam je bilo potrebno da alternativno određujete nadležnost suda? Jednostavno, onda ste mogli da kažete – nadležan je sud po mestu prebivališta ili po mestu izvršenja povrede prava. Ovako, ovo je takođe jedan prostor za zloupotrebe.
Sada može da se desi da neko ko želi da bude rehabilitovan ili neki njegov predak, recimo podnese zahtev za rehabiliataciju sudu po mestu prebivališta. On kaže – nemoj meni da podnosiš, nego po mestu izvršenja povrede prava. Onda se on obrati sudu po mestu povrede prava. On kaže – nemoj meni, nego po mestu prebivališta. Bez ikakve potrebe stvarate mogućnost sukoba nadležnosti između viših sudova u Republici Srbiji.
Na kraju svih krajeva, da li ćete vi ovim Predlogom zakona vilo šta da postignete? Ne. Zakon i biologija su vas, nažalost, preduhitrili. Devedeset devet posto ljudi na koje treba da se odnosi ovaj predlog zakona nisu više među živima. Taj vaš pokušaj da u srpskom narodu oživite duh građanskog rata i da se ponovo bavimo tim prevaziđenim sukobima iz Dugog svetskog rata, da ne bismo rekli da je Vlada Srbije korumpirana, da ne bismo rekli da Vlada Srbije prodaje KiM, da Vlada Srbije vodi pogubnu ekonomsku i socijalnu politiku, onda ste bacili kao kost među nas temu građanskog rata, pa smo ovde imali široku ideološku lepezu, od onih koji su za rehabilitaciju Staljina do onih koji su za rehabilitaciju Draže Mihailovića, da bi se narod zabavio, da bi se narod zamajavao, umesto da se bavimo suštinskim problemom ove države.
Pre mesec dana smo insistirali da u Skupštinu dođu predstavnici Vlade, u punom sastavu, i da pitamo Borka Stefanovića – kako je moguće da Srbija priznaje kosovski pečat, lične karte, registarske tablice, diplome...
(Predsedavajuća: Trideset i dva minuta, vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Završavam. Sve ste to.. proglasili tehničkim pitanjima i o tome ne može da se raspravlja, ali treba da se raspravlja o rezoluciji Informbiroa, ko je koga podržavao, ko je bio za Staljina, ko je bio za Dražu, ko je bio za Tita.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika.
Gospođo Čomić, ovo nije prvi put da u sednici Narodne skupštine unosite jednu ne primerenu dozu nervoze u vođenju sednica. Gospodin Nemanja Šarović vas je najljubaznije zamolio da ne komunicirate sa ministrom dok on pokušava da ubedi ministra u ispravnost našeg amandmana.
Vi kažete da nije dozvoljena direktna komunikacija sa poslanikom, ali izvinite…

Gospođo Čomić, prvi put sam se sada javio za povredu Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Vaš posao gospođo Čomić nije da vređate narodne poslanike i da im kažete da oni obmanjuju javnost, da lažu, da iznose neistine ili bilo šta drugo.
(Predsedavajuća: Molim vas da sada ne obmanjujete javnost u obrazlaganju, jer nikada nisam izgovorila to što citirate kao moje reči, tako da vas molim, pažljivo u ophođenju prema drugim učesnicima na sednici.)
Bio je prisutan gospodin ministar, čuo je kada ste rekli gospodinu Radiši Iliću da on obmanjuje javnost zato što priča o tački dnevnog reda. Narodni poslanik je slobodan da izrazi svoje mišljenje. Da li je to mišljenje tačno ili nije, o tome nemojte da sudite vi kao predsedavajući, o tome neka sude građani koji prate tok ove sednice.
Već sam vam jedanput predložio, dajte pred početak svake sednice, istaknite spisak zabranjenih reči na ulazu u salu. Jedan dan ne smemo da spominjemo Vuka Draškovića, drugi dan Borisa Tadića, treći dan Džozefa Bajdena, peti dan EU, šesti dan NATO pakt. Kažite nam, kao što je Katolička crkva objavljivala spisak zabranjenih knjiga, dajte spisak zabranjenih pojmova, imena, država, da znamo koje reči smemo da upotrebljavamo, a koje ne. Ne znam da li postoji negde parlament u svetu u kome se više gazi sloboda izražavanja svog mišljenja od Narodne skupštine Republike Srbije. Ovde poslanik zine, gasi se mikrofon. Ovo nema nigde. U kojoj zemlji EU narodni poslanik nema pravo da izrazi svoje mišljenje? Neka je najgore moguće, neka apsolutno nije tačno, ali pustite čoveka da kaže. Čovek priča o tome da Amerika vrši pritisak na Srbiju da ugušimo domaću poljoprivredu da bi strane kompanije mogle da potpuno ovladaju našim tržištem, a vi kažete da to nema veze sa dnevnim redom.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar Srećković je povredio dostojanstvo Narodne skupštine kada je rekao da poslanici SRS iznose, kako je on rekao, paušalne optužbe na njegov račun i na račun njegovog ministarstva.