Uredu je gospođo Čomić.

Dobro, uredu. Zahvaljujem se na intervenciji. Dakle, mislim da ste morali da skrenete pažnju gospodinu Srećkoviću na sledeću činjenicu, da poslanici SRS ne pričaju paušalno. Naš predlog odnosno naša interpelacija, gospodine Srećkoviću, ima obrazloženje na 15 strana. I ako iko ne priča paušalno u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to su poslanici SRS.
Ono što mi od vas očekujemo a, evo, tri sata ne uspevate da nam odgovorite na pitanje – kakve suštinske veze Zvonko Osmajlić i Veselin Bošković imaju sa Srbima u regionu i u dijaspori. Dakle, vi ne uspevate da odgovorite na to pitanje. Vi se kao kukavica krijete iza nekakvih diplomiranih pravnika, sad su diplomirani pravnici u ministarstvu krivi što ste vi finansirali projekat koji se zove Veselin Bošković i Zvonko Osmajlić, a mi predložili, dame i gospodo narodni poslanici, odnosno priložili uz obrazloženje interpelacije, potpis gospodina Srđana Srećkovića na odluku o dodeli tih sredstava. Jel hoćete da nam kažete da vi ne znate šta potpisujete? Da vama poturaju papire u ministarstvu koje vi potpisujete, a u stvari i ne znate šta potpisujete.
Dakle, skrenite pažnju, gospođo Čomić, uvaženom gospodinu ministru da poslanici SRS pričaju vrlo argumentovano i da traže odgovor na to suštinsko pitanje – kakve veze imaju preminuli funkcioneri SPO sa Srbima u dijaspori.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je smenjen sa funkcije gradonačelnika Beograda 1997. godine, pokojni Zoran Đinđić je rekao da su ga smenili, citiram njegove reči "lažni četnici i lažni partizani". Ono što je rekao moj uvaženi prethodnik Srđan Milivojević je mene zaista asociralo na te njegove reči i veliko je pitanje šta bi sada Zoran Đinđić rekao da je mogao da sluša ovo što govore poslanici DS?
Pre nego što kažem nešto o interpelaciji, sadržini interpelacije, odnosno sadržini odgovora Vlade Republike Srbije na interpelaciju, dozvolite mi da polemišem i sa ministrom, a i sa kolegama iz vladajuće koalicije koji su pokušali na nevešt način da ga brane.
Gospodin Janko Veselinović kaže da odnos Srbije prema Srbima u dijaspori nije stranačko pitanje i ja se sa tim slažem, a onda gospodin Srđan Srećković prstom pokaže na sve prisutne iz njegovog ministarstva i kaže – ovaj je potpredsednik SPO, ovaj je generalni sekretar, ovaj je član izvršnog odbora itd.
Kažite nam, gospodine Srećkoviću, jel odnos prema Srbima u dijaspori stranačko pitanje ili nije stranačko pitanje? Ako nije stranačko pitanje, pa šta nas briga da lije Vukman Krivokuća član Glavnog odbora SPO ili ne. Za vas to očigledno jeste stranačko pitanje i meni je žao što gospodin Janko Veselinović nije prisutan u sali, jel da je prisutan i njemu bi bilo jasno da je pogrešio.
Šta je, u stvari, Ministarstvo za dijasporu? Kada su janičari pobegli iz Beograda 1804. godine, oni su se sklonili na mesto koje se zove Ada Kale. Ministarstvo za dijasporu je Ada Kale za SPO. Svi koji su nekad predstavljali nešto u toj stranci i imali neke državne funkcije, sada su se sklonili u Ministarstvo za dijasporu. To je njihova Ada Kale.
Ovde je gospodin Srđan Srećković na nevešt način, moram da priznam, umesto da obrazloži kakve veze imaju imena ljudi, na koje ću kasnije da se osvrnem, sa dijasporom, u stvari pokušao da brani Zakon o dijaspori. Zakon o dijaspori ili da je nabolji ili da je najgori nema veze sa činjenicom da su zloupotrebljavane pare u Ministarstvu za dijasporu.
Ovde se gospodin Srđan Srećković hvali kako su oni, maltene, izmislili Ministarstvo za dijasporu i nikad do tada u istoriji Srbije niko se nije bavio pitanjima dijaspore. Gospodine Srđane Srećkoviću, od 1991. godine u Republici Srbiji postoji Ministarstvo koje se zvalo Ministarstvo za odnose sa Srbima izvan Srbije i kada je SRS participirala u Vladi Srbije, od 1998. do 2000. godine, upravo jedan srpski radikal bio na čelu tog ministarstva, gospodin Milorad Mirčić. Sada vi, posle 13 godina od toga, kažete kako ste vi izmislili Ministarstvo za dijasporu. Niste.
Meni zaista nije jasno kakva je bila svrha one vaše nervozne reakcije kako ja smem da pominjem imena ljudi koji nisu preminuli nego su ubijeni. E sada vas pitam, gospodine Srećkoviću, da li je iko iz SRS ubio Zvonka Osmajlića i Veselina Boškovića? To pitam vas i to pitam kolege iz DS. Ako imate bilo kakva saznanja o tome da je bilo koji srpski radikal učestvovao u njihovom ubistvu, kažite ime i prezime tog čoveka, a mi iz SRS ćemo da se potrudimo da oni za to krivično odgovaraju.
Vi, u stvari, vršite zamenu teza. Vaš lider od 1999. godine ne prestaje da govori o eskadronima smrti, o nekim tajnim jedinicama koje su vršile političke likvidacije u Srbiji. Kažite nam, gospodine Srećkoviću, da li je SRS, da li je Vojislav Šešelj imao te famozne eskadrone smrti? Koga smo mi to ubili?
Zbog straha od vašeg sadašnjeg koalicionog partnera, za sve ono što se dešavalo tokom 90-ih godina, vi kažete da je kriva SRS. Mi smo krivi što se desila "Ibarska magistrala", mi smo krivi zbog onog atentata ili pokušaja atentata, da li je bio stvaran ili isceniran, na Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine itd. Pitajte vašeg koalicionog partnera za te eskadrone smrti, pitajte SPS. Što nama da spočitavate "Ibarsku magistralu"?
Ako bi ikoga trebalo da bude sramota, to ste vi i to je vaš lider Vuk Drašković. Nikada u životu, nema te političke cene koju bih bio spreman da platim da sedim u Vladi sa ljudima koje optužujem da su ubili moje prijatelje i političke saradnike. Vi to radite od 2000. godine, oplakujete, ronite krokodilske suze, štampate knjige o "Ibarskoj magistrali" i sedite u Vladi sa partijom koja je 1999. godine kontrolisala Resor državne bezbednosti. Vi se nađete pozvanim da kažete da je mene ili bilo kog srpskog radikala sramota zbog onoga što govorimo!
Gospodine Srećkoviću, vi očigledno na ova pitanja nemate odgovor, a čini mi se da nemate ni mnogo lične hrabrosti, jer umesto da se isprisite i da objasnite kakva je veza Veselina Boškovića i Zvonka Osmajlića sa srpskom dijasporom, vi kažete – tamo neki diplomirani pravnici u Ministarstvu, oni su rešavali po tim konkursima, a ja sam samo potpisivao. Znate li ko se tako branio? Andrija Artuković. On je rekao: "nisam nikog ubio, samo sam potpisivao". To je isto ono što vi radite u 2011. godini.
Gospodine Srećkoviću, ovde ne vidim vašeg koalicionog partnera Petra Kuntića, predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. To je drugo ime za HDZ u Vojvodini. Ne znam da li ste reagovali, gospodine Srećkoviću, na ove pamflete koji se dele po Vojvodini. Pogledajte, gospodine Srećkoviću, Novinsko-izdavačka ustanova "Hrvatska riječ" Subotica uputila je poštu "obitelji", tako piše, Grubišić, Livade 101, 22427 Hrtkovci…

Da ne bi ispalo da govorim neistine, neka se i vaši gledaoci neposredno uvere…

Prosto želim da informišem gospodina Srećkovića o nečemu što je u njegovoj nadležnosti.

Pokušaću da dovedem u vezu, samo ako mi pružite priliku.
Dakle, "Hrvatska riječ" i Hrvatsko nacionalno veće iz Subotice upućuju dopis srpskoj porodici koja trenutno živi u Hrtkovcima, a koju su ustaše proterale iz Slavonije, da se izjasne da su Hrvati, da im je hrvatski materinski jezik i da su katolici po veroispovesti…

Evo, gospođo Čomić, ja pokušavam da vam ukažem na jednu realno opasnost, da Srbi koji žive u Srbiji potanu dijaspora. Gospodin Srećković je nadležan za pitanja dijaspore.

Zaista ne znam, gospođo Čomić, čime ja vređam dostojanstvo Narodne skupštine i kršim Poslovnik, što pokušavam da pitam gospodina Srđana Srećkovića, evo, smem li da pitam čoveka da li zna da se ovakve stvari dešavaju, a koje su i te kako opasne po srpski nacionalni identitet, a po Zakonu o ministarstvima. Ministarstvo gospodina Srećkovića je nadležno da čuva taj identitet.
Sada bih rekao nekoliko rečenica, ako smem. Ako ne smem, nije nikakav problem.

Evo, gospodine Srećkoviću, pošto ja očigledno nemam mogućnost da vam to kažem ovako u mikrofon, ja ću vam kad se završi rasprava ovo da pokažem. Ako mi nađete jednu državu u svetu u kojoj jedno nacionalno vjeće, kako se naziva, traži od Srba da se izjasne ne kao Srbi, nego kao Hrvati, kao katolici i da im je hrvatski materinski jezik, ja bih vas zamolio da mi kažete koja je to država i koja država toleriše ovakve stvari.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam čuo, a mislim da niko iz SRS i niko od građana Srbije nije čuo da je recimo gospodin Srđan Srećković reagovao na izjavu Jadranke Kosor, predsednice hrvatske Vlade, koja je, da bi maksimalno pogazila dostojanstvo Srbije i srpskog naroda, otišla na KiM i rekla da je Hašim Tači njen najveći prijatelj, čovek koji je trgovao srpskim organima na KiM i u Albaniji je najveći prijatelj premijerke Hrvatske. Ministarstvo za dijasporu o tome ćuti.
Pre neki dan gospodine Srećkoviću, inače ove stvari koje vam govorim nisu nikakve posebno poverljive stvari, dovoljno je da upalite Prvi program hrvatske televizije, tamo ćete videti takvu bujicu mržnje prema Srbima, Srbiji, pravoslavlju da se od toga svakom normalnom čoveku diže kosa na glavi. Neki dan je Vladimir Šeks, gospodine Srećkoviću, a i na to niste reagovali, prebrojavao kandidate tzv. "kukuriku koalicije", pa je nabrajao srpska imena – Zoran, Milanka, Rade, itd, i pitao hrvatsku javnost da li su to kandidati za srpsku skupštinu ili za hrvatski Sabor. To je jedna eklatantna manifestacija šovinizma i rasizma. Ministarstvo za dijasporu o tome ćuti. Vi se još klanjate aktuelnoj hrvatskoj vlasti zato što će vam navodno oni pomoći da brže uđete u EU.
Da li se tako gospodine Srećkoviću čuva srpski nacionalni identitet? Da li je to cena ulaska u EU, da više ne budemo ni Srbi, da moramo, kao što piše ovde da se izjašnjavamo da smo Hrvati, katolici i da nam je materinski jezik hrvatski?
Gospodine Srećkoviću, nisam čuo za svo vreme ove rasprave kakve suštinske veze imaju Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić sa Srbima u dijaspori? Želim da vas podsetim gospodine Srećkoviću na neke istorijske činjenice koje ste vi očigledno zaboravili u želji da budete veći evropejci čak i od onih koji su formirali EU. Gospodin Zvonko Osmajlić je,gospodine Srećkoviću, ako me pamćenje ne vara, bio jedan od starešina Srpske nacionalne garde, paravojne formacije SPO, koja je delovala u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Za neke od zločina koje je počinila Srpska nacionalna garda optužen je Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu. Samo se vi smejte gospodine Srećkoviću, veoma je smešno.
(Srđan Srećković: Sramota.)

Vidite gospođo Čomić kako izgleda demokratija u praksi. Čim čovek nešto kaže što ministru ne odgovara, mene treba da je sramota. Što da me je sramota? Sada ću gospodine Srećkoviću da vam pročitam šta piše u optužnici Haškog tribunala protiv Vojislava Šešelja, a tiče se vašeg lidera. Da li onda treba da bude sramota mene ili Haški tribunal, koga vi podržavate?

Nije daleko gospođo Čomić, i te kako je to povezano, samo ako mi dozvolite.

Ministar mi je rekao da treba da me je sramota zato što pokušavam da citiram optužnicu Haškog tribunala.

Da li mogu da  pročitam samo jednu rečenicu pa ćete videti da ima veze?

Pokušaću gospođo Čomić, nisam naročito pametan čovek, uložiću sav svoj intelektualni potencijal da u tome uspem, a ako ne uspem, šta da se radi. Dakle, dana 23. januara 1990. godine Vojislav Šešelj je postao vođa Srpskog slobodarskog pokreta, a 14. marta 1999. godine ušao je u koaliciju sa Vukom Draškovićem, takođe srpskim nacionalistom, i osnovao SPO.