Ne smem da odgovorim Nemanji Šaroviću, čoveku koji mi je psovao mrtvog oca gore sa galerije dok sam držao konferenciju za novinare. On kaže da smo mi u koaliciji sa ratnim zločincima. Njegov predsednik pozvao srpski narod na KiM da glasa sa Srpsku listu. Da li vi slušate šta vam govori predsednik stranke?

Ja ne smem da kažem Nemanji Šaroviću ovo ili ono. Ko je Nemanja Šarović? Pa, već sam rekao sto puta. Politički jalov čovek, bio i ostao, i dok sam bio u SRS, pa zna Mirčić. Ko je donosio glasove SRS. Mi iz Vojvodine, Nataša Jovanović iz Šumadije.

(Predsedavajući: Koji član?)

Nemanja Šarović, koliko god para da date, on čovek ne može da prebaci jedan, dva posto u Beogradu i on se našao da drži lekcije nekome o tome kako se vodi politika i kako neko ne sme njegovom veličanstvu da odgovori.

Nemanja Šarović ne predstavlja apsolutno bilo kakav politički faktor u Srbiji. Jedino što zna to je da se javlja po Poslovniku, da vas lično vređa i jako voli pare. Jako voli pare, Đilasove pare i da se on pita SRS bi bila deo Saveza za Srbiju.

Što se tiče Marka Bastaća, vi koji toliko naričete nad sudbinom Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori i koji se busate u junačke grudi, gospodine Šaroviću, kada je u pitanju odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori, pa taj Marko Bastać je produžena ruka svih crnogorskih mafijaških klanova ovde u Beogradu. Da zaboravimo i kesu na glavu, da zaboravimo i uzimanje para za izdavanje građevinskih dozvola tamo gde ne mogu da se grade objekti, da zaboravimo 13.000 evra koje je uneo u rancu na aerodrom Beograd, kaže, kao pomoć nekom svom prijatelju, možda si ti taj prijatelj kome je nosio 13.000 evra, ali sve to da zaboravimo, Marko Bastać je i dan danas direktna veza režima u Crnoj Gori sa crnogorskim mafijašima ovde u Beogradu, i to je živa istina i to građani Srbije treba da znaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se na najgrublji mogući način vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Koju god depešu „Vikiliksa“ da pročitamo, gospodin Ševarlić za nju nije čuo, ali je čuo i gledao je, kaže, na filmu depešu „Vikiliksa“ iz 2012. godine gde Nebojša Stefanović, po njegovim rečima, tada potpredsednik Vlade Republike Srbije, nudi Amerikancima podelu Kosova.

Svako ko se iole bavi politikom, prati politička dešavanja na političkoj sceni Srbije, zna da je Nebojša Stefanović te 2012. godine izabran za predsednika Narodne skupštine. Niti je bio ministar u Vladi, niti je bio ministar unutrašnjih poslova, a pogotovo nije bio potpredsednik Vlade Republike Srbije.

Oni koji su nam napravili gotovo nerešiv problem, gotovo nerešiv problem na Kosovu i Metohiji, gospodine Ševarliću, su oni sa kojima ste vi izašli na izbore 2016. godine, to su DSS, Dveri i to su oni sa kojima ste danas u savezu, Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić i njima slični. Oni su hteli da se otresu KiM kao balasta. Malo zbog para, malo zbog obećanja da ćemo lakše da uđemo u EU, malo zbog toga što su inače političke neznalice i ne umeju da rešavaju bilo koji problem, pa ni problem KiM, jer su oni samo stvarali probleme, oni ni jedan problem nisu rešili.

Vi nam držite lekcije o patriotizmu, vi ste bili u savezu i dan danas ste u savezu sa čovekom koji je direktno 2006. godine učestvovao u razbijanju državne zajednice Srbija i Crna Gora, mislim na Vuka Jeremića. Objavljeni su transkripti razgovora Vuka Jeremića, tada savetnika Borisa Tadića, služio je vojsku kod Borisa Tadića u predsedništvu Republike i ambasadora, tada Srbije i Crne Gore u Moskvi, onog Roćena, gde kažu – mi smo j… majku Srbiji i Crnoj Gori. Onda u 2019. godini, ovdeu Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu lupamo se u junačke grudi, mi smo za odbranu srpskih svetinja na KiM, mi smo za odbranu srpskih svetinja u Crnoj Gori, ne damo Ostrog itd. A učinili smo sve da odu iz Srbije i da odu iz krila srpskog naroda i Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani, Sveti Vasilije Ostroški i svi redom. Ko je kriv? Krvi si ti Vučiću, kriva je SNS, kriv je, kaže, Nebojša Stefanović. Pa krivi ste vi, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boris Tadić, Boško Obradović, ovaj vaš Samardžić što vodi nekakav pokret. Bio čovek ministar za KiM 2008. godine, u Vladi Vojislava Koštunice. Juče bio na skupu koji je organizova Dragan Đilas u Domu sindikata.

Taj veliki moćni Savez za Srbiju ne može da skupi u Domu sindikata više od hiljadu ljudi. Na tom skupu se pojavljuje veliki državotvorac, veliki branilac KiM, Slobodan Samardžić, bio ministar za KiM 2008. godine. Nije beknuo, nije jednu rečenicu prozborio o odbrani KiM kada su Šiptari proglasili lažnu državu KiM. Svaki dan nam Slobodan Samardžić drži lekcije o patriotizmu, o tome kako Srbija ne treba da uđe u EU. On, Marko, predaje na Fakultetu političkih nauka – politički sistem EU, objašnjava studentima kako funkcioniše EU. Decu je poslao na školovanje u EU. Zašto ih nije poslao na neki drugi deo sveta? To je taj lažni patriotizam, to je to licemerstvo, to je taj besmisao kad se pravite da ste nešto, a u stvari ste ništa.

Ostavili ste nam državu u razvalinama, kamen na kamenu nije ostao tom Aleksandru Vučiću o kome vi pričate sve najgore. Sve ste nam upropastili i zajedničku državu sa Crnom Gorom, prećutali ste 2004. godinu, prespavali ste 2008. godinu. Državu ste nam doveli do bankrota. Onda kažete – e, ali ja sam gledao film u kome se čita neka depeša gde Nebojša Stefanović 2012. godine, kao potpredsednik Vlade, nudi Amerikancima podelu KiM.

Kada ste tako veliki Srbin i veliki stručnjak za poljoprivredu, zašto ne odete u Gnjilane malo da držite predavanje Srbima o tome kako se uzgaja kukuruz? Zašto malo ne odete u Prištinu? Što malo ne odete u neki drugi deo Kim gde žive Srbi? Lako je biti veliki Srbin ovde u Beogradu i držati patriotske pridike, neko nudi podelu, neko traži podelu itd. Što ne odete malo na KiM? Između ostalog, i da vidite koliko država Srbija ulaže u KiM, u srpski narod koji je ostao da živi na KiM.

Bio sam pre neki dan i znate šta kažu ljudi? Kažu da nikada više nije stizalo para iz budžeta Republike Srbije za puteve, za škole, za bolnice, za univerzitet.

Bio sam na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici. Bolje izgleda zgrada Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, nego ijednog univerziteta u centralnoj Srbiji.

To je dokaz koliko se Aleksandar Vučić, koliko se Vlada Srbije bore za KiM. Ali, mnogo bi nam lakše bilo, bolja bi nam startna pozicija bila da nije bilo pogubne politike Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Samardžića i svih onih sa kojima ste vi i vama slični u savezu.

Zorana Mihajlović je takav izdajnik da je deo Vlade koja se danas nalazi u Drvaru i Mrkonjić Gradu zajedno sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, gde podižemo srpskom narodu fabrike da bi mogao da radi.

Ako želite da se rasprava o amandmanima svede na lični rat vaš sa Zoranom Mihajlović, sa Katarinom Rakić ili sa nekim drugim poslanikom SNS, možemo i to da prihvatimo. Mislim da to nije pametno. Mislim da to ne doprinosi demokratskom karakteru Narodne skupštine, ali ako vi na tome insistirate, možemo i to da radimo. Pa bih ja mogao da kažem u nekom od narednih izlaganja da je vaš predsednik stranke u prvom tomu svoje knjige o Srebrenici za jednog vašeg poslanika rekao da je devedesetih godina bio šef auto-mafije koja je krala golfove u Beogradu. To stoji u prvoj knjizi Vojislava Šešelja koja se odnosi na Srebrenicu.

Hoćemo li da razgovaramo tim tonom, čiji muž radi neki posao koji je u skladu sa zakonom? Hoćete li da navodimo imena poslanika iz vaše poslaničke grupe čije supruge ovde rade ovde u Narodnoj skupštini ili koje rade u nekim drugim državnim organima? To nema nikakvog smisla.

Uopšte ne razumem ideju da kad se u Narodnoj skupštini pojavi ministarka Zorana Mihajlović, to se svede na lični rat, na kopanje po ormarima, kakve cipele nosi, kakve čarape, kakve rukavice, čime se bavi muž Katarine Rakić. Mislim, to je nivo rasprave za pijacu, to nije za Narodnu skupštinu.

Ali, ako vi želite zaista da se o tome govori možemo i na taj način da govorimo. Mi od takve rasprave ne bežimo. Vi bar znate da ja, kad želim, nemam dlake na jeziku i mogu da budem bezobrazniji od svih vas zajedno. Ali, mislim da to nema nikakvog smisla.

Rezultati rada Zorane Mihajlović su vidljivi.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Završavam.

Rezultati rada Zorane Mihajlović su vidljivi. Politika nije pitanje simpatija i antipatija, ljubavi ili nekih drugih osećanja, nego rezultata. Rezultati rada Zorane Mihajlović su apsolutno vidljivi, vidljivi su Koridori, novi autoputevi, nove železničke pruge, manje mrtvih na putevima, bezbedniji saobraćaj. To su rezultati njenog rada.

Da li je vi lično volite ili ne volite, to ostavite za vas lično. Ali, ne mogu da prihvatim ideju da je Zorana Mihajlović izdajnik. Žena sedi u Vladi koja najviše od svih vlada u prethodnom periodu, između ostalog, pomaže i srpskom narodu koji je ostao da živi u Federaciji BiH.

Danas, kada se deo Vlade zajedno sa predsednikom Vučićem nalazi u Drvaru i Mrkonjić Gradu, gde podižemo fabrike da bi taj narod ostao da živi na svojim vekovnim ognjištima, nakon što je preživeo golgotu 1995. godine, vi kažete – Zorana Mihajlović je izdajnik.

Da je Zorana Mihajlović izdajnik, ne bi sedela u Vladi koju podržava predsednik Republike Aleksandar Vučić i koju podržava SNS.

U SNS nema izdajnika srpskog naroda. U SNS postoje ljudi koji imaju različite poglede na određene etape naše političke istorije, ali to je zato što smo mi jedna demokratska politička organizacija. Nema izdajnika u SNS, nema izdajnika u Vladi Republike Srbije. Svi smo rodoljubi, svi volimo Srbiju, kao što sam ubeđen da je i vi volite. I baš zbog toga, ja vas pozivam da rasprava bude civilizovana, da bude argumentovana i da govorimo na bazi činjenica, a ne na bazi emocija.

Ja bih sad mogao da kažem da se i vaš predsednik okušao u Bosni i Hercegovini, pa nije uspeo, pa je došao u Beograd.

(Milorad Mirčić: Rodio se u srcu Bosne i Hercegovine.)

Jeste. Rodio se u srcu Bosne i Hercegovine. Tako je, Milorade. Sve ste u pravu.

Ima samo jedna stvar, gospođo Radeta. Ono što ste rekli vezano za te moje apanaže, kako da vam kažem, to je već postalo degutantno. Juče sam pokušao da objasnim i vašem kolegi Nemanji Šaroviću, ali njemu izgleda ne vredi bilo šta objašnjavati, on je čovek ostrašćen i ne govori racionalno, nego govori zato što nekoga lično ne podnosi.

Ta moja apanaža ne postoji. Mene je Vlada Srbije u novembru 2019. godine imenovala kao svog predstavnika u Savetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Koliko je to lep i prijatan posao, inače ne plaćen, samo želim da vas obavestim da me je tzv. kosovska policija, kada sam prošle nedelje išao u Kosovsku Mitrovicu, duže od sat vremena držala na jednom prelazu i onda su zvali Prištinu i navodno su čekali odobrenje da li uopšte mogu da uđem na teritoriju AP Kosovo i Metohija ili ne. Tu sam funkciju prihvatio, ne zato što je ona plaćena, nije plaćena, nikome nije plaćena, da ne ispadne da je samo meni neplaćena, nije plaćena nikome ko je član Saveta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, zna to i profesor Marko Atlagić, ali sam se tog posla prihvatio zato što želim, koliko god mogu, kao predsednik poslaničke grupe, kao narodni poslanik, kao javna ličnost, da pomognem Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici i srpskom narodu koji živi u našoj južnoj srpskoj pokrajini, a koji nema gde drugo da gleda, nego da gleda u Beograd, u Vladu Srbije i u predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Pošto stalno pričate o tome da je Zorana Mihajlović izdajnik, kažite mi šta je to izdala? Šta je to izdala Zorana Mihajlović? Tako ste tvrdili da je Aleksandar Vučić izdajnik. Šta je to izdao Aleksandar Vučić? Tako ste tvrdili da Aleksandar Vučić samo što nije potpisao neki papir kojim se odriče suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Gde je taj papir?

Govorite jezikom iz filma „Balkanski špijun“. Vi pronalazite špijune u Vladi Republike Srbije i sad je Aleksandar Vučić toliko politički slep da bi nekoga ko je američki špijun stavio u Vladu Srbije ili bilo čiji drugi strani špijun. Mislite da je SNS stranka koja bi tako nešto tolerisala. Kažem vam ponovo, nema potrebe da govorimo tim jezikom.

Zorana Mihajlović nije izdajnik. Zorana Mihajlović nije bilo čiji špijun. Možete da je volite ili da je ne volite. Možete da vam se sviđa ili ne sviđa njena garderoba, ali rezultati rada ministarstva i rezultati rada Vlade kojoj Zorana Mihajlović pripada…

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Martinoviću.)

… su toliko očigledni da ja mislim da nema potrebe da se posebno navode.

Samo onaj ko ne želi da vidi ne vidi nove auto-puteve, nove železnice, nove koridore, ne vidi da su nam putnici bezbedniji, da imamo manje mrtvih glava na auto-putevima, da Ibarska magistrala više nije groblje automobila, kamiona i poginulih ljudi, da sad od Beograda do Čačka možete da stignete za sat vremena, do Zlatibora za sat i po. Celu Srbiju možete da prokrstarite uzduž i popreko za nekoliko sati, što je do pre nekoliko godina bilo nemoguće.

Dakle, rezultati su očigledni. I hajde da govorimo o rezultatima.

Bilo bi dobro da čujemo šta je to što vi predlažete, pa da ti rezultati budu još bolji. Ali, ako je vaš jedini argument protiv Zorane Mihajlović njena garderoba, izvinite molim vas, ne vidim da se bilo ko od vas oblači u "sekend hend" šopovima. Nije ni vaša garderoba baš najjeftinija. Tomislav Nikolić je svojevremeno skidao cipelu pa pokazivao tu famoznu cipelu od 700 evra. Hoćemo sad da se vratimo na tu 2008. godinu? Da skidamo cipele, sakoe, košulje, pa da vidimo ko je više markiran?

To nema nikakvog smisla.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Hajde da govorimo argumentovano, da govorimo civilizovano i da ovoj Skupštini konačno vratimo dostojanstvo koje mora da ima, i po Ustavu i po zakonu i po Poslovniku.

Ja sam bio ubeđen da ekskluzivu na citiranje tabloida i Milovana Brkića ima Boško Obradović, Aleksić, Marinika Tepić i njima slični. Sad vidim da ste se i vi dohvatili tabloida i koristite argumente Milovana Brkića.

Zarad javnosti i zarad građana Srbije, na kraju krajeva, to je Zorana i sama rekla, jedina stranka kojoj je pripadala pre SNS bila je stranka G-17 plus. I to nije nikakva tajna. Kao što su i neki od vas pre SRS bili u nekim drugim političkim partijama. Nije vama SRS prva stranka u koju ste se učlanili.

Gospođa Zorana Mihajlović je bila savetnik Milorada Dodika i došla je u Republiku Srpsku na njegov poziv, da mu pomogne u definisanju strategije energetskog razvoja Republike Srpske. I kad god je Milorad Dodik u Beogradu, on se između ostalog vidi ne samo sa, naravno, pre svega sa predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem, ali se svaki put vidi i sa Zoranom Mihajlović. To znači da je Zorana Mihajlović ipak postigla određene, i to ne male, značajne rezultate u Republici Srpskoj, u vremenima koja su za Republiku Srpsku bila veoma teška.

Da vas podsetim, gospođo Radeta, to je bilo vreme kada je visoki predstavnik u BiH dekretom smenio više od hiljadu funkcionera u celoj Republici Srpskoj, od predsednika opština do ministara u Vladi Republike Srpske. U to vreme Zorana Mihajlović je bila uz Milorada Dodika, bila u Banja Luci i bila u Republici Srpskoj, u jedno zlo doba po Republiku Srpsku i u jedno zlo doba po srpski narod u Republici Srpskoj i jedan od razloga zašto je Zorana Mihajlović morala da napusti Republiku Srpsku bio je i pritisak stranih ambasada i visokog predstavnika u BiH - šta će vama kadrovi iz Beograda i šta će vama kadrovi iz Srbije. To je bio proces rasrbljivanja BiH i oduzimanja Dejtonskih nadležnosti Republike Srpske. U to vreme je Zorana Mihajlović bila u Banja Luci. Gde je bio svako od vas, vi to najbolje znate. Eto toliki je Zorana Mihajlović izdajnik.

Što se tiče Aleksandra Vučića, ne znam da li u vašoj stranci postoji neki unutrašnji razdor i neke unutrašnje struje, uopšte u to ne ulazim, ali sam čuo i čuli su svi narodni poslanici da je Nemanja Šarović nekoliko puta rekao da je Aleksandar Vučić izdajnik i da se sprema da potpiše nekakav obavezujući sporazum kojim će se Republika Srbija odreći KiM zarad ulaska u EU. To je rekao nekoliko puta. Doduše, to niste rekli vi, ali je rekao on, kao što je juče na sednici Administrativnog odbora, što je opet u koliziji sa vašom zvaničnom politikom, jer ste i vi podržali Srpsku listu na izborima za Skupštinu KiM, juče je njegov argument bio protiv mene i taj što je zajedno sa mnom u Savetu univerziteta u Prištini Goran Rakić, gradonačelnik Kosovske Mitrovice, i to ga označio maltene - evo ga tamo onaj Goran Rakić, izdajnik, iz Srpske liste, evo i njega su stavili da bude predstavnik Vlade Republike Srbije u Savetu univerziteta u Kosovskoj Mitrovici.

Ponovo vas pitam - šta je to izdala Zorana Mihajlović, šta je to izdao Aleksandar Vučić, koji je to papri famozni potpisan pa je Republika Srbija izgubila neki svoj deo? Sve što što smo izgubili mi smo izgubili pre Vlade koja je formirana 2012. godine i ništa Zorana Mihajlović nije prodala, kao što nije prodao ni Aleksandar Vučić. Neki drugi su prodavali. Vuk Jeremić je zajedno sa onim Roćenom razbio Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, pa sada imamo ovo što imamo u Crnoj Gori. Žuti i Vojislav Koštunica…

(Predsedavajući: Zahvaljujem gospodine Martinoviću.)

… završavam, su bili ti koji nisu prstom mrdnuli 2008. godine kada su šiptari proglasili lažnu državu na KiM, ne Aleksandar Vučić i Zorana Mihajlović i mi se sada suočavamo sa posledicama njihove politike. Sada pokušavamo da resetujemo stanje i na KiM, da pomognemo i srpskom narodu u Crnoj Gori, da pomognemo i srpskom narodu u Republici Srpskoj, ali i srpskom narodu u Federaciji BiH. I vi sada kažete - vi ste izdajnici, odričete se ovog ili onog dela Republike Srbije, u Vladi Srbije sede strani špijuni.

Kamo sreće da su takvi špijuni sedeli u Vladi Srbije 2004. godine, 2006. godine, 2008. godine, ne bi nam se desio pogrom na KiM, ne bi nam se desilo proglašenje nezavisnosti KiM, ne bismo imali presudu Međunarodnog suda pravde, ne bi se raspala Državna zajednica Srbija i Crna Gora i ne bi sad ovi milogorci atakovali na Svetog Vasilija Ostroškog i na druge svetinje u Crnoj Gori. Ali, to su posledice politike koja je vođena do 2012. godine.

Za razliku od Nemanje Šarovića, ja vas, gospođo Radeta, ipak uvažavam kao jednog ozbiljnog političara.

Nemanja Šarović je juče, mislim, ovo je sad već degutantno, zato što to mnogo i ne zanima građane Srbije, ali kad smo se već dotakli te teme, Nemanja Šarović se juče pozivao na rešenje Vlade Republike Srbije koje je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, ali vrlo selektivno. Pročitao je moje ime, za mene je nesumnjivo da sam politička ličnost, i pročitao je ime Gorana Rakića, gradonačelnika Kosovske Mitrovice koji je deo Srpske liste i koji je jedan od srpskih narodnih vođa na KiM, ali nije pročitao ostala imena koja je imenovala Vlada Republike Srbije.

Na primer, ne znam da li je tu Darko Laketić, nije pročitao ime prof. dr Milana Milisavljevića, najvećeg, najboljeg srpskog anatoma, redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji inače predaje i u Foči i na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici i koji nikakve veze sa SNS nema.

Dakle, nije se Vlada Srbije rukovodila bilo kakvim stranačkim rezonima, nego je vodila računa da u Savetu Univerziteta u Kosovsku Mitrovicu pošalje ljude za koje misli da mogu da pomognu tom Univerzitetu, da taj Univerzitet, odnosno da mi koji smo predstavnici Vlade Republike Srbije budemo spona između Vlade Republike Srbije, Ministarstva prosvete i Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

A, to da li je neko od vaših poslanika govorio da li je Aleksandar Vučić izdajnik - jeste, ja vam to iznosim po ko zna koji put, to je govorio Nemanja Šarović. Zato što je problem sa nekim vašim poslanicima. Vi ne možete da prevaziđete taj lični odnos prema čoveku i vi ste mentalno još uvek u 2008. godini, a sad je 2020. godina. Vi se još uvek bavite temama koje više apsolutno bilo koga ne zanimaju u Republici Srbiji, sem vas. Ali, dobro, to je vaše pravo, ja se u to ne mešam.

Sad vas ja ponovo pitam – šta je to izdala Zorana Mihajlović dok je bila u Vladi Republike Srpske, odnosno savetnik predsednika Vlade Republike Srpske i šta je to izdala dok je ministar u Vladi Republike Srbije?

Što se tiče mini hidroelektrana, evo ja sad rizikujem da to bude moj lični stav, a ne stav SNS i ne stav Vlade Republike Srbije. Ja lično ne razumem hajku koja se vodi protiv mini hidroelektrana. Hoćemo zelenu energiju, pa šta je alternativa mini hidroelektranama? Nuklearne centrale? Termoelektrane? Kako da proizvodimo? Pa putem hidroelektrana. Ne, sada ne valjaju ni hidroelektrane. Samo da vam kažem nešto, vi ste potpuno naseli na narativ koji nam plasira Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović. To je njihova teza, da su sada mini hidroelektrane najveća opasnost za građane Srbije.

Profesor Šumarskog univerziteta u Beogradu koji sada vodi kampanju protiv mini hidroelektrana, nekoliko godina ranije je napisao studiju u kojoj kaže da su mini hidroelektrane najbolje rešenje za Republiku Srbiju zato što ne zagađuju životnu sredinu, zato što proizvode dovoljne količine električne energije. Onda je iz ličnih razloga potpuno promenio stav i sada je on glavni protagonista politike protiv mini hidroelektrana.

Zarad javnosti.

Prvo, nikoga SNS ne moli da se vrati u parlament niti bilo koga molimo da izađe na izbore. Izbori će biti legitimni izašao Dragan Đilas ili ne izašao. Što se mene tiče neka radi šta mu je volja, bitno je samo da onaj njegov batinaš i crnokošuljaš Boško Obradović, ne sprovodi akte fizičkog nasilja, a sve ostalo im je dopušteno.

Zakon uopšte ne tretira mini hidroelektrane, nego postrojenja za biomasu. To su dve potpuno različite stvari. Imao sam utisak da ste pokušali da budete deo jedne kampanje koja plaši građane Srbije sa mini hidroelektranama, kao što su građane Srbije pre nekoliko dana plašili kako je Srbija najzagađenija zemlja u Evropi, najzagađenija zemlja u svetu, kako udišemo vazduh od koga ćemo za dan ili dva svi da umremo itd. To je bila jedna besomučna kampanja koja je trajala nekoliko dana.

Pogledajte sad kada se vreme prolepšalo, danas je lep i vedar dan, više o tome niko ne priča. Više niko ne govori o tome da je Srbija najzagađenija zemlja. Gde su sada oni silni eksperti koji su nas ubeđivali da ćemo svi da dobijemo rak, leukemiju, da će deca da nam umiru od rada pluća itd. Ja ne čujem više ni jednog. Sada je glavna tema na „N1“ zašto je „N1“ skinuta sa nekih kablovskih operatera. Što se mene tiče nikad nije ni trebao da bude zato što je to jedna potpuno nelegalna i divlja televizija, ali da sad ne ulazimo u tu temu, postoje neki poslanici koji se u tome mnogo više razumeju nego ja.

Do sada su mini hidroelektrane građene u Srbiji, a ja se nadam da će to biti slučaj i ubuduće u skladu sa zakonskom procedurom, a ne tamo gde se nekome prohte. Tako da nema potrebe da plašite građane Srbije da će sad ovaj zakon da omogući nekome da pravi mini hidroelektrane tako da ugrožava prirodu, živi svet, neke zaštićene delove Republike Srbije, koje su od posebnog prirodnog značaja, prirodne lepote itd. To se neće desiti. I, vi i mi, rezervnu otadžbinu sem Srbije nemamo, i vi i mi je volimo i radimo na tome da, između ostalog, imamo i dovoljno električne energije koja se proizvodi na jedan ekološki prihvatljiv način.

Oni koji vode kampanju protiv mini hidroelektrana, tu ne mislim na vas, ali oni koji vode kampanju protiv mini hidroelektrana, nikako da nam kažu, a šta je alternativa za hidroelektrane. Ne valjaju atomske centrale, slažem se. Termoelektrane ne valjaju, slažem se, a sada ne valjaju ni hidroelektrane. Odakle ćemo da proizvodimo električnu energiju? Znači više ne možemo da budemo ni izvoznici električne energije kao što sad jesmo, više ne možemo energetski ni da pomažemo srpski narod na KiM, više ne možemo da energetski pomažemo ni Republiku Srpsku. Hajde da ukinemo sve objekte u kojima se proizvodi električna energija. Može, samo mi recite gde ćemo onda da proizvodimo električnu energiju ako ni jedan od ovih načina ne valja. To je jedna ludačka kampanja koja se mesecima vodi unazad, a koju inače vode ljudi koji su velike pare uzeli, to bi građani Srbije trebali da znaju, velike su pare uzeli od EU da bi izradili projekte kojima dokazuju da su mini hidroelektrane najbolje rešenje za Republiku Srbiju.

Evo, jedna tema oko koje se slažemo vi i ja. Dakle, ja se potpuno slažem sa onim što ste rekli, SBB je kablovski distributer čiji je vlasnik Dragan Šolak, poslovni partner Dragana Đilasa. On je taj koji je jedan od glavnih promotera televizije „N1“ i glavnih promotera kampanje koja se ovih dana vodi protiv Aleksandra Vučića, protiv SNS, protiv Vlade Republike Srbije zbog toga što su neki drugi kablovski operateri skinuli program te lažne prekogranične televizije „N1“ sa svojih kanala.

Mislim da je to dobro rešenje i da je to dobar potez, zato što se ta televizija nalazi na Novom Beogradu, ne nalazi se u Luksemburku, nište ne reemituje, nego emituje program iz studija u Novom Beogradu. Moje lično mišljenje da ta televizija nikada nije ni poslovala u skladu sa zakonskom regulativom Republike Srbije. Kada budu ispunjavali zakonske uslove, što se mene tiče, neka budu na bilo kom kablovskom operateru i neka tu televiziju gleda ko hoće, ali moraju da ispunjavaju iste one uslove koje ispunjavaju i sve druge televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Dakle, to nije nikakva televizija iz Luksemburga, nikakva televizija iz Slovenije, to je televizija koja postoji i deluje u Republici Srbiji, imaju studio na Novom Beogradu, a kako posluju, kako fingiraju svoje finansijske izveštaje, kako iz jedne u drugu firmu prebacuju pare, kako peru novac, kako izbegavaju svoje poreske obaveze prema Republici Srbiji, o tome je mnogo puta govorio moj uvaženi kolega Marijan Rističević. One se u tu materiju mnogo bolje razume nego ja, ali slažemo se da je skandalozno da je Dragan Šolak sa svog kablovskog operatera skinuo program televizije Republike Srpske. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja molim i gospođu Zoranu Mihajlović, molim i moje kolege iz poslaničke grupe SRS, da ako je ikako moguće ovu sednicu vratimo u normalne tokove i da pokušamo svi zajedno da ne bacimo senku na jedan događaj koji je danas veoma važan za srpski narod, važan za odnose Republike Srbije i Republike Srpske, važan i za odnose Republike Srbije i BiH, a to je poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića dvema opštinama koje se nalaze u Federaciji BiH, a to su Drvar i Mrkonjić Grad.

Tim posetama Aleksandar Vučić šalje jasnu poruku, pre svega, srpskom narodu koji je ostao da živi u Federaciji BiH da u Srbiji ima državu koja će mu u svakom trenutku pomoći i u političkom i u ekonomskom smislu i istovremeno, šaljemo poruku BiH da želimo dobre dobrosusedske odnose, da želimo mir, da želimo stabilnost, da želimo ekonomski razvoj i ekonomski prosperitet, da je vreme ratova iza nas i da se sad svi zajedno i mi Srbi zajedno sa Bošnjacima okrenemo nekoj novoj budućnosti, ekonomskom razvoju, saobraćajnom povezivanju, razvoju nauke, kulture, duhovnosti i svega onoga što jedan narod unutar njega samoga, a onda i jedan narod sa drugim može da spaja.

U tom smislu, evo, molim i vas gospodine Arsiću da povučete opomene koje ste dali i da, ako je ikako moguće, ovu raspravu nastavimo u jednom civilizovanom duhu, jer mislim da onaj ko je danas gledao sednicu Narodne skupštine, a nije prijatelj Srbije i srpskog naroda, mogao je samo da se smeje i da trlja ruke i da se podsmeva i nama i vama.

Ja sam ubeđen da svi mi koji sedimo u ovoj sali, bez obzira kojoj političkoj partiji pripadamo, želimo dobro Republici Srbiji, njenim građanima, da želimo dobro Republici Srpskoj, da želimo dobro i BiH i ljudima koji žive i u Republici Srpskoj, i u Federaciji BiH.

Danas je jedan dan koji nije baš uobičajen. Predsednici Republike Srbije su pre Aleksandra Vučića, neki su odlazili da se izvinjavaju za zločine koje Srbi nisu učinili. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je uveo jednu novu praksu, a to je da izvinjavanja protokolarne prirode ne znače ništa, nego da tačku na prošlost možemo da stavimo samo tako što ćemo se okrenuti budućnosti, ekonomskom razvoju, povezivanju, miru, saradnji i stabilnosti.

Evo, ja vas molim u ime toga da ovu raspravu nastavimo dalje u civilizovanom duhu, onako kako to priliči Narodnoj skupštini i da zaista ne padne senka, a već je pala, ali da ne pada dalje, na ono što su danas uradili predsednik Republike Srbije, zajedno sa određenom grupom ministara iz Vlade Republike Srbije, otišavši u posetu Drvaru i Mrkonjić Gradu.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 27. gospodine Arsiću, ovo je moja molba, ne morate da je uvažite, bez obzira na temperamentnu ishitrenu reakciju kolege Miljana Damjanovića, ja vam predlažem da ovu opomenu povučete.

Ništa Srbima u Crnoj Gori dobro nećemo doneti ako počnemo ovde da se hvatamo za gušu, mi naprednjaci sa radikalima.

Ovoga momenta je Boško Obradović bio ispred crnogorske ambasade u Beogradu, napisao je auto sprejom – Milo lopove, Milo Vučiću itd.

Sada drži neku konferenciju za novinare ispred zgrade predsedništva i najavio je dolazak ispred Narodne skupštine.

Baš njega briga za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori i baš njega briga za srpski narod u Crnoj Gori. Videli ste šta je pre neki dan bilo u Banjaluci. Scenario je isti, a to je da se zapale srpske zemlje i da se mi Srbi dohvatimo za gušu i da, imajući u vidu činjenicu da u okruženju postoji samo jedan vojni savez, vi svi vrlo dobro znate koji, dođe ovde i da kaže – ajde sada mir.

Dakle, ništa nećemo postići ako se ovde budemo utrkivali ko je veći Srbin. I vi ste Srbi kao što smo i mi i vi ste pravoslavni hrišćani isto kao i mi, isto i vi i mi želimo dobro Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu u Crnoj Gori.

Ali vam skrećem pažnju da po Ustavu Republike Srbije, Vlada je ta koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku zajedno sa predsednikom Republike. Poslanici SNS imaju puno poverenje u predsednika Republike i u Vladu Republike Srbije, da će preduzeti sve moguće što je Ustavom Republike Srbije propisano, da se zaštite legitimna prava i Srpske pravoslavne crkve, ali i prava srpskog naroda u Crnoj Gori, kao što sam ubeđen da će na ovo što se desilo u crnogorskoj Skupštini, reagovati i Vaseljenska patrijaršija u Carigradu i Ruska pravoslavna crkva i sve gradske pravoslavne crkve u svetu.

Javio sam se po amandmanu.
(Vojislav Šešelj: Replika prvo. Ajde se malo odmori Martine, da ja završim.)
Evo, neka kaže gospodin Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana i što se tiče izlaganja gospodina Šešelja, želim samo da iznesem nekoliko stavova naše poslaničke grupe.

Gospodin Šešelj je pozdravio i tu je potpuno u pravu, to što se Vojska Srbije naoružava, to što smo počeli da obnavljamo naše vojne resurse, što smo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje, uglavnom iz Rusije i kada su u pitanju tenkovi, i kada su u pitanju avioni, i kada su u pitanju helikopteri, ali i druga vojna oprema. Danas svaki vojnik ima i novu uniformu i dva para čizama i savremeno streljačko naoružanje itd.

Ali, nemojte da zaboravite da ništa od toga ne bi bilo moguće da 2014. godine nisu pokrenute strukturne i dubinske ekonomske i finansijske reforme i da se država nije finansijski konsolidovala.

Ona Republika Srbija iz 2012. godine sa stanjem u budžetu, kako je bilo u leto 2012. godine, ne da bi mogla da kupi tenkove, ali ni one helikoptere. Ne bi mogla da kupi ni jedan jedini mitraljez.

Zašto ovo govorim? Zato što su na nož dočekane mere koje smo počeli da preduzimamo 2014. godine, pa se i ovde u Narodnoj skupštini vrlo često, pomalo i posprdno i neozbiljno govorilo o tim merama, pa iz sednice u sednicu imamo, na primer, omiljenu temu kako smo oteli pare penzionerima, kako smo oteli pare ovome ili onome, a u stvari smo finansijski konsolidovali državu, da bismo uopšte mogli da obnavljamo vojnu snagu naše države i da bismo danas bili ipak u regionu zapadnog Balkana jedna respektabilna vojna sila.

Nisam najbolje razumeo ovo oko pitanja vojne neutralnosti i poređenje Srbije sa Austrijom. Evo zašto, Srbija je suverena i nezavisna država. Ovaj ugovor koji je pominjao gospodin Šešelj, odnosio se na Austriju koja je bila okupirana od strane Hitlera, takozvanim anšlusom, odnosno priključenjem Austrije Nemačkoj, u martu 1939. godine. Prethodno je Hitler, u septembru 1938. godine, sa Englezima i sa Francuzima dogovorio da okupira Češku i Moravsku, pa je Čerčil to kasnije nazvao minhenskim klanjem Čehoslovačke.

Dakle, Austrija od 1939. godine, pa do 1945. godine nije bila suverena država, ona je bila u sastavu Nemačke. Ona obnavlja svoju državnost tek 1945. godine i to dogovorom između zapadnih sila, odnosno Amerikanaca i Engleza sa jedne strane i Sovjetskog saveza sa druge strane.

Srbija nije okupirana država. Nama nisu drugi odredili da smo vojno neutralni, kao što su to uradili Austriji. Mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni, zato što smatramo da je to najbolje za građane Srbije, da ne pripadamo ni jednom ni drugom bloku, ni zapadnom, ni istočnom, ni NATO paktu, ni ODKB-u, mada između NATO pakta i ODKB-a ne mogu da se povuku baš potpuno znakovi jednakosti ni u vojnom, ni u političkom smislu. Dakle, mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni i niko nam nije to nametnuo.

Legitimno je ovo što priča gospodin Šešelj sa stanovišta političke stranke, čije je on predsednik, zalaganje da mi budemo deo jednog bloka, kao što neki drugi smatraju da mi treba da budemo deo NATO pakta, ali čini mi se da je većinsko raspoloženje građana Srbije, koje artikuliše upravo SNS, da je za Srbiju najbolje da bude vojno neutralna, jer kada ste vojno neutralni onda ste i politički slobodni. Onda možete da donosite odluke onako kako je to u najboljem interesu vaše države i vaših građana. Čim ste deo nekog bloka, a ni jedan vojni blok nije samo vojni, nego je i politički, onda vi gubite deo svoje suverenosti i morate da se u nekim situacijama ponašate, ne onako kako biste vi to hteli, nego onako kako vam se naredi. A, velike sile po definiciji, u odnosu prema malim državama, imaju potrebu da naređuju.

Što se tiče ove konstatacije, da bismo trebali da imamo iste uniforme kao i Rusi i da na našim uniformama treba da stoje ruske oznake i da piše srpska vojska i na ruskom jeziku. Pravo da vam kažem, gospodine Šešelj, a kada je to bilo?

(Vojislav Šešelj: Uvek jednom mora da se počne.)

Pa, vi se pozivate na neke vojne tradicije, ali ja se ne sećam. Srbija nije, znate, hajde malo da se vratimo u prošlost, da se malo vratimo u 19. vek i tada je postojala Srbija, pa i tada su neki ljudi putovali u Rusiju i bili u Rusiji, videli šta se dešava tamo i učili, između ostalog, i vojna znanja i vojne veštine, ali nikome nije palo na pamet da srpskog vojnika oblači ni u rusku, ni u englesku, ni u francusku, niti u bilo koju drugu uniformu. Mi smo tuđe uniforme uzimali samo u krajnjoj nuždi, kada nismo imali svoje, zato što smo bili u ratu, pa smo onda oblačili ono što smo imali, ali kada je vojska u mirnodopskom stanju, kao što je sada u Srbiji, ne znam da li je nekada bilo da smo imali tuđu uniformu na sebi.

Ovo, vezano za četnike, to je jedna zanimljiva istorijska reminiscencija. Ja mogu jednim delom da se složim sa vama, da su četnici, oni četnici od pre Balkanskih ratova, bili hrabri ljudi i oni su u velikoj meri doprineli oslobađanju Makedonije i KiM od turske okupacije. Među tim četnicima je bio i vojvoda koga ste vi pomenuli, Kosta Pećanac. Priznaćete da je on bio u tom četničkom pokretu, pre Balkanskih ratova, izuzetno hrabar čovek, Kosta Pećanac, Kosta Milovanović Pećanac. Dakle, on je bio hrabar čovek.

Bio je tu i Voja Tankosić, isto hrabar čovek. Ali, šta je bio problem sa tim četnicima? Oni su bili hrabri ljudi, ali oni su bili avanturisti, oni su vrlo često državu, u nekim situacijama dovodili u vrlo nezgodnu situaciju. Ja ću vam izneti samo jednu epizodu koja je vama vrlo dobro poznata. Vi znate ko je snabdeo naoružanjem pripadnike „Mlade Bosne“? Upravo, između ostalog, Voja Tankosić i Apis.

Sećate se da je Nikola Pašić, tadašnji predsednik srpske Vlade upozorio Austrougarskog ambasadora u Beogradu, da Franji Ferdinandu preti opasnost ako ode u Sarajevo. Nije on to rekao zato što je imao posebne simpatije prema Ferdinandu, nego zato što je znao da će Austrougarska da iskoristi ubistvo Franja Ferdinanda u Sarajevu da napadne Srbiju, a Srbija 1914. godine nije bila spremna za rat, jer je upravo izašla iz dva balkanska rata.

Međutim, Voja Tankosić, onako pust, jest hrabar, ali pust, avanturista itd, on je rekao - ma šta se to mene tiče, ja ću da naoružam „Mladu Bosnu“, nek oni ubiju Franju Ferdinanda i da mi krenemo u rat. Ispostavilo se da je to Srbiji nanelo ogromnu štetu. Srbija je možda bila spremna za rat u pravom smislu te reči tek 1916, 1917. godine, ali 1914. godine nikako nismo bili spremni za rat i to se pokazalo već 1915. godine kada smo pod naletom Austrougarske, Nemačke i Bugarske morali da se povlačimo preko Albanije, a znate i sami koliko smo ljudskih žrtava podneli.

Ovo oko činova. Ja mogu da se složim sa vama, vi ste nabrojali, ja sam zabeležio, brigadni divizijski armijski general, je li tako? To su vam činovi iz jugoslovenske vojske, one jugoslovenske vojske između dva svetska rata. U toj vojsci niste imali čin vojvode. Draža Mihajlović nije imao čin vojvode, Draža Mihajlović je najpre imenovan, odnosno unapređen u decembru 1941. godine za brigadnog generala, pre toga je bio pukovnik, pa u divizijskog, pa u armijskog generala. Tako da, te tradicije nisu baš takve kakvim ste ih vi predstavili.

Samo još jednu stvar da kažem. Ovo oko ODKB-a, ma koliko da je to nekome teško da prizna, upravo otkako je SNS došla na vlast, Srbije je dobila, odnosno zatražila status posmatrača u ODKB-u. Do 2012. godine nikome nije palo na pamet da uspostavi bilo kakav vid saradnje sa ODKB-om. Mi sa ODKB-om sada imamo veoma dobru saradnju, imamo status posmatrača jer smo se opredelili da budemo vojno i politički neutralni, tako da neki drugi status teško da u ovom trenutku možemo i da dobijemo.

Najzaslužniji za to, ma šta vi o njemu mislili, ja znam da vi imate određene lične averzije prema tom čoveku, ali najzaslužniji za to što je Republika Srbija dobila status posmatrača u ODKB-u, pored naravno predsednika Aleksandra Vučića, ima upravo šef naše delegacije, Milovan Drecun, koji je istovremeno i predsednik Odbora za KiM. Ima tu naravno značajnu ulogu i potpredsednik Narodne skupštine, Veroljub Arsić. Dakle, upravo je SNS pokrenula tu inicijativu i tu proceduru da Srbija dobije status posmatrača u ODKB-u.

Na samom kraju, ovo vezano za NATO pakt. Slažemo se mi, i vi i ja i svi mi, da imamo vrlo negativna iskustva sa NATO paktom, pre svega zbog bombardovanja 1999. godine, ali i zbog bombardovanja Republike Srpske Krajine 1995. godine i Republike Srpske 1994. i 1995. godine. Ali, ono što je činjenica to je da je NATO pakt jedina, odnosno da je KFOR, koji je suštinski NATO vojna misija na KiM, da je to jedini garant bezbednosti Srbima na KiM. U ovom trenutku je to tako, ma koliko to nama bilo teško da priznamo, ali da nema čak i takvog KFOR-a, uz sve njegove mane, uz sve njegove propuste, uz svu njegovu zlu volju prema Srbima i prema Srbiji, uz svu njegovu averziju prema našoj državi, prema našem narodu, ali kakvu takvu bezbednost Srbima na KiM još uvek pruža KFOR.

Na kraju krajeva imate i primere gde pojedini kontingenti KFORA, na Kosovu i Metohiji su prilično blagonakloni prema Srbiji i prema predstavnicima SPC.

Ima i onih koji nisu blagonakloni, ali ima i onih koji jesu. Tako da, mislim da tu moramo kao država da budemo vrlo obazrivi kada se izjašnjavamo o prisustvu NATO na Kosovu, zato što druge vojne sile dole nema. I sada se postavlja pitanje šta bi bilo da nema ni njih?

Ono malo Srba što ih je ostalo na KiM, Šiptari bi mogli vrlo lako da ozbiljno ugroze, pre svega njihove živote i njihovu imovinu i da se nad Srbima desi pogrom kao što se desio i 2004. godine kada je KFOR okrenuo glavu na drugu stranu, a država Srbija ni na koji način nije reagovala.

Ovo što se tiče sporazuma sa NATO mislim da stvari ne stoje tako. Nema NATO pakt ta ovlašćenja o kojima ste vi govorili, niti može da nas okupira, niti može baš da prolazi bilo kojim delom državne teritorije, a da se sa tim ne saglasi Srbija.

Dakle, tu je vrlo precizirano u tom sporazumu šta NATO pakt pri tranzitu kroz Srbiju na svom putu ka KiM može, a šta ne može. I nema sva ona ovlašćenja o kojima ste vi govorili i ratifikacijom tog sporazuma, Srbija nije izgubila svoju suverenost. Na protiv, ona je svoju suverenost time dokazala, jer smo na neki način naterali uslovno rečeno NATO pakt da mora ipak da se pridržava određenih pravila kada njegova vojska prolazi kroz teritoriju centralne Srbije.

Dame i gospodo, Kosta Pećanac, nije podigao Toplički ustanak. On je parašutiran, odnosno izbačen iz padobrana u februaru 917. godine, u Toplicu, i ne da bi podigao Toplički ustanak, nego da bi primirio srpsko stanovništvo i da organizuje ustanak onda kada srpska vrhovna komanda to zatraži, a Ustanak je podigao jedan drugi Kosta.

Znači Kosta Pećanac je imao zadatak od Srpske vrhovne komande, da padobranom bude spušten u Toplicu, da pripremi stanovništvo za Ustanak, i da se ustanak podigne onda kada mu to naloži Vrhovna komanda koja je tada bila u Grčkoj.

Međutim, on je na terenu zatekao jednog drugog Kostu, Kostu Vojinovića, koji je podigao Ustanak u februaru 917. godine i praktično Kosti Pećancu, nije preostalo ništa drugo, kada je Ustanak već podignut nego da se u njega uključi, ali ga nije on podigao i on je imao zadatak da ga podigne, ne u februaru 917. godine, nego onda kada mu to Srpska vrhovna komanda bude naredila, ali to nije sada bitno.

Ovo što sam rekao za Tankosića, pa to piše Milan Stojadinović u svojim memoarima, da je jednog dana Voja Tankosić, usred Beograda, uskočio u kočiju Milovana Milovanovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije i bukvalno mu rekao – Ako Srbija ne uđe u rat sa Austrijom, mi četnici ćemo da te ubijemo i tebe i Nikolu Pašića, da li ti je to jasno?

Znači, hoću da vam kažem da su to bili hrabri ljudi, nesumnjivo, ali ljudi avanturisti, ljudi koji nisu imali mnogo političkog iskustva i koji nisu gledali dva koraka unapred, kao što je to radio Nikola Pašić.

Ovo što sam rekao za vojvode, nisu postojale vojvode gospodine Šešelju u Jugoslovenskoj vojsci između dva svetska rata. Samo vojvode iz Srpske vojske, Mišić, Putnik itd. koje su dobile to zvanje u Prvom svetskom ratu, imale su pravo da ga zadrže, ali po zakonima, propisima Kraljevine Jugoslavije najviši vojni čin je bio armijski general.

Inače, da je postojalo zvanje, odnosno čin vojvode, dobio bi ga Draža Mihajlović, jer on je ekspresno napredovao u svojoj vojnoj karijeri.

Njega je rat zatekao u činu pukovnika, njega je Kralj Petar Drugi, u decembru 1941. godine, pogledajte kojom brzinom, a tu je general Delić, sada je izašao, kojom brzinom je taj čovek napredovao u vojničkoj karijeri.

U decembru 1941. godine, Kralj Petar ga unapređuje u čin brigadnog generala, u januaru 1942. godine u čin divizijskog generala, u junu 1942. godine u čin armijskog generala, i u junu 1942. godine Draža Mihajlović postaje načelnik Štaba Vrhovne komande, što znači da je on bio, ne samo kako se piše po medijima, komandant Jugoslovenske vojske Otadžbine, on bi bio načelnik štaba Vrhovne komande, celokupne oružane Jugoslovenske sile i one koja je dejstvovala u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji i onih oficira koji su bili u zarobljeništvu, i slobodnih vojnika koji su bili po zemljama , odnosno teritorijama saveznika, ali čin vojvode nije postojao.

Inače da je postojao, Vlada i Kralj bi mu taj čin dali, jer kada su ga unapredili za 6 meseci u čin armijskog generala, šta ih je sprečavao da ga proglase u čin vojvode?

Dobro, gospodine Šešelj. Sada vi kažete da nije relevantan Milan Stojadinović, ali je relevantan Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: Ko?)

Vladimir Dedijer.

(Vojislav Šešelj: On je istoričar, naučnik, akademski.)

Vladimir Dedijer je, gospodine Šešelj, bio pravnik isto kao vi i ja. Nije on završio istoriju, on je bio pravnik.

(Vojislav Šešelj: On mora da završi istoriju da bi bio istoričar.)

Pa, dobro, što čovek mora da završi medicinu da bi lekar, po tom vašem tumačenju?

(Vojislav Šešelj: Može da bude i hirurg… )

Ja sada pokušavam sa činjenicama sa vama da razgovaram.

Znači, Vladimir Dedijer nije bio akademski istoričar, kao što je na primer Marko Atlagić, čovek završio istoriju. On je bio pravnik, ali nije bitno. Ali, kada je pisao svoju čuvenu knjigu „Sarajevo '914“, pa i on je koristio neku memoarsku građu i Vladimir Dedijer je koristio memoarsku građu.

Kad spominjete već Vladimira Dedijera, sećate se vi to vrlo dobro i mnogo bolje od mene, kako je pisao Josipu Brozu Titu. Dok je Tito bio živ, ja sam čitao te knjige.

(Đorđe Komlenski: Znao se red.)

Znao se red, jeste.

Onda je pisao priloge za biografiju Josipa Broza Tita, pa hvalio Tita, kako je veliki vojskovođa, kako je oslobodio Jugoslaviju, kako je stekao velike međunarodni ugledi itd. Kada je Tito umro, on je već 1981. godine, ako me sećanje dobro služi, objavio nove priloge za biografiju Josipa Broza Tita i sve što je rekao u prilozima demantovao je u novim prilozima, pa umesto velikog vojskovođe, umesto oslobodioca postao diktator, postao tiranin, postao ubica, postao neko ko voli žene, bogatstvo itd.

Tako da, što se tiče Vladimira Dedijera…

Na kraju krajeva gospodine Šešelj, vi ste mi lično poklonili knjigu, nešto sam kupio, nešto ste mi poklonili, nije sada bitno. Pominjete Vladimira Dedijera. Jel se sećate i vi ste to upisali u ovim vašim knjigama o Srebrenici i o genocidu koji se nije desio u Srebrenici.

Taj isti Vladimir Dedijer, na koga se vi sada pozivate je 1990. godine sa Antunom Miletićem objavio knjigu "Genocid nad Muslimanima", to je bili 1990. godine, Vladimir Dedijer, Antun Miletić "Genocid nad Muslimanima". Tu se Vladimir Dedijer poziva na dokument koji je bio sastavni deo materijala tužilaštva protiv vas u vašem procesu u Haškom tribunalu, a to su one instrukcije Draže Mihajlovića četničkim komadantima u Crnog Gori od 20. decembra 1941. godine, majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišuću u kojima navodno Draža Mihajlović koji se tada nalazio na Rudniku sklanjao se od Nemaca, naređuje navodno Blašiću i Đurišiću da očiste Sandžak od muslimanskog, a Bosnu i Hercegovinu od muslimanskog i hrvatskog življa u cilju stvaranja velike Jugoslavije i u njoj etnički čiste velike Srbije, jel tako piše? Tako da je Vladimir Dedijer… Vi kažete da Milan Stojadinović nije baš pouzdan izvor. Za mene je mnogo pouzdaniji nego Vladimir Dedijer.

Neke sam kupio, neke su mi poklonjene.

(Vojislav Šešelj: Davno je to bilo.)

Nije bilo davno, bilo je sad pre par meseci.

Nije Vladimir Dedijer, gospodine Šešelj, tek 1981. godine saznao za martovske pregovore i nije on prvi o njima pisao. O tome su znali svi jugoslovenski istoričari, ali su ćutali, a prvi koji je progovorio o martovskim pregovorima bio je Mišo Leković, koji je 1975. godine, ako se ne varam, napisao članak koji je objavljen u jednom vojnom časopisu u Beogradu, koji se baš tako i zvao „Martovski pregovori 1943. godine“.

Šta je bio problem sa Vladimirom Dedijerom? On je bio dobar poznavalac istorije, on je bio dobar naučnik, ali on je bio čovek koji je bio pomalo i konformista. On je voleo udoban život. On je voleo da ima i koristi od režima i on je pisao, ne zato što neke stvari nije znao. Znao je on za martovske pregovore, to je u akademskoj zajednici tadašnje Jugoslavije, manje, više bilo opšte poznato.

(Vojislav Šešelj: Nije baš.)

Ma, znalo se.

Pominjali ste Kostu Nikolića. Pa, evo, kod Koste Nikolića piše da su partizani od avgusta 1942. godine imali konstantu vezu za Nemcima, od avgusta 1942. godine preko hrvatskog komuniste Marjana Stilinovića.

(Vojislav Šešelj: To bi ti trebao Vulinu da objasniš.)

Pa, moram i vama da objasnim, pošto vidim da to ne znate baš najbolje.

Prvi razgovori nisu bili u Sarajevu, nego su bili u Gornjem Vakufu, pa u Sarajevu, pa u Zagrebu. Znači, razgovori martovski podrazumevaju konstantne pregovore partizana sa Nemcima od novembra 1942. godine preko zarobljenog nemačkog inženjerijskog kapetana Hansa Ota od novembra 1942. do marta 1943. godine.

U martu 1943. godine Tito je preko svojih delegata Đilasa, Koče Popovića i Vladimira Velebita dogovorio da partizani neće dirati Nemce, a da Nemci neće dirati partizane, čak i u slučaju da se saveznici iskrcaju na jugoslovensku obalu, čak su partizani i pevali – „ako dođu debeli Englezi, kosiće ih naši mitraljezi“, zato što su se partizani plašili da će Amerikanci i Englezi da pomognu četnike.

Ali, nije sad to bitno. Bitno je da je Vladimir Dedijer znao i tih 70-ih godina za martovske pregovore, ali nije imao hrabrosti da o tome piše. O tome se radi.

Što se tiče Milana Stojadinovića, vi znate, kao i ja, da je to bio jedan vrlo obrazovan čovek, koji je beležio sve svoje političke aktivnosti. Nije on pisao u Argentini svoje memoare samo na bazi onoga čega se sećamo. Kad čitate njegove memoare, vidite da on po datumima slaže događaje, kako je studirao u Minhenu, kako je doktorirao, kako je postao ministar u Vladi Nikole Pašića, koji je bio kurs dinara u odnosu na francuski franak, koje reforme je uvodio, koje godine, itd.

Znači, nema tu sećanja. On je to pisao na osnovu svojih prilično pedantno vođenih beležaka, i na osnovu tih beleški, on je dao osvrt i na ono što se dešavalo pre, odnosno uoči Prvog svetskog rata, a to je odnos između Apisa, Tankosića, Crne ruke i zvanične Vlade Srbije, koju je vodio Nikola Pašić.

Sad se na kraju ispostavilo da smo slušali Nikolu Pašića, a ne Tankosića i ne Apisa, bolje bi Srbija prošla i u Prvom svetskom ratu, kao što bi bolje prošli, gospodine Šešelj, i da se nismo okrenuli za onim avanturistima koji su brže bolje pobegli u London, Bori Mirkoviću i Dušanu Simoviću, koji su organizovali puč od 27. marta i prvu stvar koju su… Pa, i ovi, ne znam za koga su radili kad su Srbiju gurnuli u ralje Prvog svetskog rata, a tek smo izašli iz prva dva Balkanska rata.

Neću se više javljati za reč. Važno je da je Srbija vojno neutralna, da smo politički nezavisni i da ne vodimo avanturističku politiku, nego politiku hladne glave, koja podrazumeva da isključivo vodimo računa o interesima države Srbije i njenih građana.