Dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o ovoj tački dnevnog reda otprilike može da ima dve dimenzije.
Što se tiče samog predloženog kandidata, gospodina Predraga Dimitrijevića, nesporno je da je reč o jednom istaknutom pravnom stručnjaku. Nesporno je da je njegova profesionalna i stručna karijera impresivna i ja se u ime poslaničke grupe SRS iskreno nadam da će uvaženi profesor i dekan Pravnog fakulteta u Nišu i kandidat za člana Visokog saveta sudstva da se snađe, naravno ako bude izabran, u radu ovog visokog pravosudnog tela u Republici Srbiji i da će dati svoj naučni i stručni doprinos da Visoki savet sudstva radi bolje nego što je radio do sada. O predloženom kandidatu mislim da može da se kaže sve najlepše.
Ono o čemu, međutim, treba da se govori kada je reč o ovoj tački dnevnog reda jeste stanje o pravosuđu Republike Srbije, imajući u vidu da je reforma pravosudnog sistema u našoj državi u velikoj meri izvršena po modelu koji su predložili pojedini aktuelni članovi Visokog saveta sudstva. Ta reforma je počela krajem 2008. godine donošenjem seta pravosudnih zakona i ona je konačno završena izborom nosilaca najviših pravosudnih zvanja u Republici Srbiji krajem prošle godine.
Šta može da se kaže o reformi pravosuđa u Republici Srbiji od 2008. godine do danas? Može da se kaže da je to takva reforma ili promena za koju bi oni koji poznaju procesno pravo rekli da je "reformatio in peius", da je promena nagore u odnosu na stanje koje je postojalo pre ove reforme.
Naravno, za 20 minuta teško je istaći sve nedostatke našeg pravosudnog sistema, ali ono što je evidentno, između ostalog, jeste činjenica da se povećao pritisak izvršne vlasti na pravosuđe, i to ne samo ministara, nego čak i pojedinih državnih sekretara u pojedinim ministarstvima. Sada je postala uobičajena pojava da nosioci izvršne vlasti u Republici Srbiji komentarišu sudske presude koje čak nisu postale ni pravnosnažne.
Najnoviji slučaj jeste pritisak na jednu gospođu sudiju, držaću se one Ciceronove maksime – nomina sunt odiosa, pa sada neću spominjati konkretna imena da neko ne bi imao problema zbog ove diskusije, ali mislim da znate svi o čemu se radi, a vezano je za proces pojedinim navijačima u vezi sa pretnjama koje su upućene novinarki B92.
Ako se ne donese presuda, kao što se nije donela, doduše presuda još uvek nije pravnosnažna, i ako se dakle ne donese presuda kakvu očekuju predstavnici izvršne vlasti, kreće medijska kampanja, kreće medijska haranga na sudiju koja je navodno imala hrabrosti da donese takvu presudu, pri čemu se uopšte ne postavlja pitanje – a kakva je bila optužnica, da li je možda javni tužilac pogrešio u tom postupku? Da li možda on nije izveo ili predložio sve relevantne dokaze da bi presuda bila drugačija?
Takvih slučajeva ima dosta u pravosudnom sistemu Republike Srbije, što praktično znači da je načelo sudske nezavisnosti u Republici Srbiji ostalo samo zapisano u normama zakona, u udžbenicima krivičnog procesnog prava ili građanskog procesnog prava ili ustavnog prava, ali se u praksi to načelo nije realizovalo u pravnom smislu te reči.
Šta još može da se kaže o reformi pravosuđa u Republici Srbiji? Može da se kaže to da su sudije, da su tužioci, da su zamenici javnih tužilaca postali maltene trgovački putnici. Danas je redovna pojava da na ulicama srpskih gradova vidite sudije, vidite tužioce, koji sa punim rukama, sa torbama punih predmeta, putuju od jednog do drugog mesta.
Ružna scena da recimo neko ko sudi u nekim krivičnim predmetima, u predmetima koji uopšte nisu naivni, gde može da se izrekne višegodišnja kazna zatvora, sa tim predmetima u rukama ulaze u autobus i putuju do mesta gde se obavlja suđenje. To je praksa koja, mi u SRS verujemo, ne postoji apsolutno ni u jednoj dobro uređenoj i civilizovanoj državi.
Doduše, mi smo vam na to skretali pažnju još krajem 2008. godine, kada ste donosili pravosudne zakone. Niste nam verovali da će to tako da bude. Evo, sad se u 2010. godini pokazuje koliko je reforma pravosudnog sistema u Republici Srbiji pogrešna, koliko je koncipirana na pogrešnim osnovama.
Danas sudija, danas tužilac, umesto da razmišlja o predmetu, da razmišlja o tome kako će doneti zakonitu odluku, mora da razmišlja o tome kako će da prevali 50, 100 ili 200 kilometara do mesta gde se obavlja suđenje.
Imao sam priliku da vidim sudije koje stopiraju po srpskim putevima sa podignutim palcem i mole Boga da im neko stane. U pitanju je bila inače jedna gospođa, da im neko stane i preveze do mesta u kome žena živi, pošto se suđenje obavljalo na nekih 50-ak kilometara od mesta gde ona ima svoje prebivalište.
Evo, otprilike to je stanje sudstva, to je stanje tužilaštva danas u Republici Srbiji posle izvršenih reformi.
Ne samo da vam je SRS ukazivala na to da su reforme pravosudnog sistema u Republici Srbiji loše, na to su vam ukazivali čak i vaši partneri iz EU. Oni su vam rekli, Društvo evropskih sudija, da ono što nameravate da učinite sa srpski sudstvom nije u skladu sa evropskim standardima. Vi ste tvrdili da jeste. Izglasali ste te zakone, izabrali sudije i sada, sedam meseci otkako su sudije i tužioci izabrani, u praksi možemo da vidimo kako funkcioniše pravosudni sistem Srbije.
Ono o čemu takođe treba reći nešto više kada je reč o ovoj tački dnevnog reda jeste jedan slučaj koji je zaintrigirao u velikoj meri javnost Srbije. Reč je o pokušaju ili insceniranom pokušaju atentata na predsednika SNS, gospodina Tomislava Nikolića. Oko toga se u srpskoj javnosti, u srpskim medijima podigla velika prašina.
Sećate se onih srceparajućih scena sa konferencije za štampu te partije, gde su lideri te stranke tvrdili kako su navodno od Borisa Tadića, predsednika Republike, dobili SMS poruku da je ugrožen život Tomislavu Nikoliću, pa je onda gospodin Aleksandar Vučić na konferenciji za štampu rekao da su samo on i Tomislav Nikolić znali da su svi šahtovi u Kruševcu zatvoreni da neko slučajno ne bi pucao na Tomislava Nikolića, a da su po okolnim zgradama raspoređeni, citiram gospodina Vučića, snajperisti naši.
Onda je Tomislav Nikolić dobio obezbeđenje od gospodina Ivice Dačića, pa se onda odrekao obezbeđenja i na kraju ga je ponovo prihvatio.
Ono što SRS smatra o celom ovom slučaju, mi smo naše stavove izneli u krivičnim prijavama protiv novinarke lista "Blic", koja je prva objavila tu netačnu informaciju da je Vojislav Šešelj iz Haškog tribunala naredio ubistvo Tomislava Nikolića.
Naravno, podneli smo krivične prijave i protiv Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića zato što je SRS došla do nepobitnih saznanja da se gospodin Aleksandar Vučić dogovorio sa advokatima Miloša Simovića da navodno Miloš Simović prenese poruku, još uvek ne znamo kome, da li nekome iz Bije, ili nekome iz MUP-a, kako je on navodno trebalo da bude izvršilac atentata na Tomislava Nikolića.
Naravno, danas je svim građanima u Srbiji jasno, prvo, da Vojislav Šešelj nema fizičke mogućnosti da u Haškom tribunalu naredi ubistvo bilo koga, pa ni ubistvo Tomislava Nikolića; da gospodin Vojislav Šešelj nikada nije naredio bilo čije ubistvo niti je podržavao bilo čija ubistva.
Vojislav Šešelj se nadzire putem kamera u Haškom tribunala 24 sata dnevno. Do Vojislava Šešelja u Ševeningenu ne možete da dođete, a da ne prođete dva kontrolna punkta, gde vas maltene skidaju do gole kože. S Vojislavom Šešeljem ne možete da razgovarate telefonom, a da Haški tribunal to ne snima. S Vojislavom Šešeljem ne možete da razgovarate u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala u Ševeningenu, a da tom susretu sa njim ne prisustvuju bar dvojica ili trojica naoružanih stražara te pritvorske jedinice.
Ono što, međutim, baca potpuno novo svetlo na ceo ovaj slučaj, a i na jedan prethodni slučaj koji je takođe uzburkao srpsku javnost jeste novo svetlo na pozadinu ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića.
Prvo, SRS koristi ovu priliku da postavi pitanje i ministru unutrašnjih poslova i direktoru Bije, ali i predsedniku Republike Srbije: kako je moguće da se dva istaknuta člana zemunskog klana Sretko Kalinić i Miloš Simović od 2003. godine sakrivaju u glavnom gradu Hrvatske, a da navodno hrvatska policija, i javna i tajna, da hrvatsko pravosuđe, da najviši hrvatski zvaničnici ne znaju za tu činjenicu? Drugim rečima, SRS postavlja pitanje kakva je uloga Hrvatske u ubistvu Zorana Đinđića?
Nemoguće je da se od 2003. godine ta dvojica sakrivaju u Zagrebu, a da niko živi za to ne zna, tim pre što je Sretko Kalinić rodom iz okoline Zadra, tim pre što je učestvovao u ratnim dejstvima na područjima Republike Srpske Krajine. Inače, bio je na obuci u tzv. "Alfa centru" kod kapetana Dragana i danas postoji mogućnost da Sretko Kalinić, pod pritiskom Hrvatske, svedoči u postupku protiv kapetana Dragana.
Kako je moguće, ko je odgovoran i da li je iko u Srbiji znao da je hrvatska policija bukvalno predala iz ruke u ruku kod Morovića srpskoj policiji Miloša Simovića? Kako je moguće da neko učestvuje, navodno prema presudama koje su izrečene u Republici Srbiji Miloradu Ulemeku-Legiji i Zvezdanu Jovanoviću, u ubistvu Zorana Đinđića, a da susedna država Hrvatska za to ne zna?
Ono što nas zanima jeste da li je predsednik Republike, Boris Tadić, iskoristio priliku da pita novog hrvatskog predsednika, gospodina Josipovića, da li on nešto zna kao profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu o tome kako je moguće da se dva čoveka koja su osumnjičena za učestvovanje u atentatu na srpskog premijera nalaze, gle čuda, baš u Zagrebu?
Malo sam surfovao po Internetu i došao do vrlo zanimljivih podataka. Hrvatska je država koja broji danas nešto više od četiri miliona stanovnika. Više od milion stanovnika Hrvatske radi što u organima lokalne samouprave, što u državnim organima.
Nije postojala fizička mogućnost da se Miloš Simović i Sretko Kalinić skrivaju u Zagrebu sedam godina, a da Hrvatska za to nije znala. Hrvatska je za to znala i pravo je pitanje kakva je uloga Hrvatske, kakva je uloga hrvatske obaveštajne službe u onome što se desilo u Beogradu 12. marta 2003. godine?
Ovih dana protiv Vojislava Šešelja i protiv SRS vodi se neviđena medijska hajka. Svima je jasno da je Vojislav Šešelj uspeo da pobedi Haški tribunal, da su maltene svi svedoci Tužilaštva postali svedoci odbrane, da niko nije rekao ružnu reč o Vojislavu Šešelju, i sada je postalo izvesno da će Vojislav Šešelj vrlo brzo, za nekoliko meseci, da se nađe u Srbiji. Neko se očigledno toga plaši. Taj neko jeste onaj ko je lansirao lažnu vest o tome da Vojislav Šešelj namerava da ga ubije.
Naravno, to nije prva lažna informacija. Moram da vas podsetim da je ovo navodni peti ili šesti put da neko radi o glavi Tomislavu Nikoliću. U jesen 2008. godine, neposredno nakon što se odvojio od SRS, gospodin Tomislav Nikolić je lansirao lažnu vest da hoće da ga ubije izvesni Niko Gajić iz Hrtkovaca. A inače Vojislav Šešelj je optužen, između ostalog, zbog mitinga u Hrtkovcima 6. maja 1992. godine od strane Haškog tribunala.
Policijskom proverom se utvrdilo da takav čovek uopšte ne živi na teritoriji mesne zajednice Hrtkovci, niti bilo gde u Srbiji. Onda je bila puštena lažna informacija da Tomislava Nikolića hoće da ubije vojvoda Vasilije, vojvoda Vaske. Svako ko poznaje tog čoveka zna da se čovek jako teško kreće i bez tuđe pomoći teško da može da ode do toaleta, a kamoli bilo koga da ubije.
I evo sada, kada je postalo izvesno da će Vojislav Šešelj da se vrati u otadžbinu kao slobodan čovek, pokrenuta je medijska kampanja da on s jedne strane naređuje ubistvo Tomislava Nikolića, a da s druge strane predstavlja deo klana koji je navodno učestvovao u pripremama atentata na Zorana Đinđića.
Srpska radikalna stranka je i 2003. i evo i 2010. godine tražila jedno te isto, da se utvrdi prava politička pozadina ubistva pokojnog Zorana Đinđića, da se osvetli, ponavljamo još jedanput, koja je uloga susedne države Hrvatske i njene obaveštajne službe u ubistvu srpskog premijera.
Kako je moguće da niko ne zna da se u Zagrebu kriju Sretko Kalinić i Miloš Simović, iako je javna tajna da je hrvatska obaveštajna služba produžena ruka Cije? Kako je moguće da se u Zagrebu krije čovek koji bi vrlo lako mogao da padne pod udar hrvatskog zakonodavstva i da bude optužen za ratne zločine na području Hrvatske, mislim na Sretka Kalinića, zato što je bio pripadnik formacije kapetana Dragana. I baš takav čovek nema gde da se sakrije na kugli zemaljskoj, zamislite, nego se krije u Zagrebu?
To je jedna važna tema i nas zanima - da li je predsednik Republike Srbije, gospodine Boris Tadić, koji je navodno poslao SMS Tomislavu Nikoliću, pitao Ivu Josipovića o tome kakva je uloga Republike Hrvatske, njenih obaveštajnih i policijskih struktura, u ubistvu čoveka koga je Boris Tadić nasledio na mestu predsednika DS?
Inače, SRS koristi ovu priliku, budući da je reč o jednoj jako važnoj temi, da postavi pitanje predsedniku Republike Srbije, Vladi Republike Srbije, ministarki pravde gospođi Snežani Malović - kakvu će sudbinu da dožive proterani Srbi iz Republike Srpske Krajine ako odu u hrvatsku ambasadu ovde u Beogradu i pitaju da li se nalaze na nekoj tajnoj optužnici?
Kakvu će sudbinu da dožive Srbi koji su proterani iz Republike Srpske Krajine, a koji odu u Zagreb da se raspitaju da li su možda na nekoj tajnoj optužnici? Da li će možda tim ljudima biti stavljene lisice na ruke i rečeno – da, gospodine, vi se nalazite na optužnici tog i tog tužilaštva iz Hrvatske, mi vas sada privodimo i sada ćemo da vam sudimo za ratne zločine.
Nisam primetio da su posetu Ive Josipovića ni predsednik Republike, a ni ministarka pravde otvorili na pravi način. Skandalozno je da vi prijateljem Republike Srbije, svojim evropskim partnerom smatrate državu koja danas tajno goni nekoliko stotina Srba, koji apsolutno nisu odgovorni za bilo šta, sem što su se borili protiv Tuđmanovog režima koji je najavljivao novi genocid kakav su Srbi preživeli u toku Drugog svetskog rata.
Takođe ne znam, gospodo iz vladajuće koalicije, da li vam je promakla izjava predsednika Republike Hrvatske Ive Josipovića u Subotici da se on u Subotici ne oseća kao gost, nego kao domaćin. Sada zamislite da Boris Tadić ode u Knin, vrte glavom kolege iz DS, tvrdim vam da je on to rekao i vi to znate da je rekao, ali sada vas pitam – kako bi se proveo Boris Tadić ili bilo koji srpski zvaničnik, uključujući i nekog od vas, narodnih poslanika, da ode, recimo, u Knin, da ode u Benkovac i da kaže – ja se u Kninu ne osećam kao gost, nego se osećam kao domaćin.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram ukratko da se osvrnem na izlaganje prethodnih govornika.
Što se tiče stava vladajuće koalicije, evo dragi građani, mogli ste i sami da čujete, jedan predstavnik vladajuće koalicije je ponavljao, prepričavao, odnosno čitao ono što piše u obrazloženju Predloga zakona, drugi predstavnik vladajuće koalicije je bio malo kreativniji, ali je u toj svojoj kreativnosti očigledno napravio niz materijalnih grešaka.
Žao mi je što gospodin Milenić nije prisutan u sali, teško da bi završio prvu godinu bilo kog pravnog fakulteta u Srbiji, uključujući i ove novokomponovane privatne, da je rekao na nekom ispitu da Narodna skupština nije državni organ, a da narodni poslanici nisu državni funkcioneri.
Toplo mu preporučujem da, recimo, uzme dobre knjige i udžbenike recimo Slobodana Jovanovića, Radomira Lukića, prof Ratka Markovića i drugih i tu će na jedan vrlo jednostavan i pregledan način da se upozna sa pojmom Narodne skupštine, sa pojmom vlasti, javnih funkcija itd.
Što se tiče izlaganja gospođe Jorgovanke Tabaković, moram da priznam da mi zaista nije jasno da moralne lekcije bilo kome, pa i ovoj i ovakvoj vlasti i Agenciji za borbu protiv korupcije iznosi neko ko je poslanik i ko je funkcioner stranke koja je nastala na bazi nečuvene krađe poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini.
To se nije desilo apsolutno ni u jednoj dobro uređenoj parlamentarnoj državi, to se nije desilo ni u jednoj državi članici EU. Takođe, nije mi jasno da neko govori o borbi protiv korupcije, a član je stranke koja je recimo u Vrbasu i Odžacima davala po 100 evra građanima da glasaju za tu stranku ili recimo u Aranđelovcu su davali veštačko đubrivo i potrošili, po njihovim procenama, oko 400 hiljada evra, a da pri tome nisu dobili dinara iz budžeta Republike Srbije. Onda se postavlja pitanje koje to strukture finansiraju izbornu kampanju te stranke?
Što se tiče samih izmena zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, prvo, gospođo Malović, ovaj novi član 21. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije glasiće ovako – Agencija ima zamenika direktora koji se bira na javnom konkursu. Agencija, gospođo Malović, ne može da ima ništa, direktor može da ima zamenika, ne može Agencija da ima zamenika direktora.
Drugo, napisali ste da direktor bira zamenika između tri predložena kandidata sa liste koju utvrdi Odbor Agencije. Znači, uključili ste Odbor Agencije u postupak izbora zamenika direktora, ali ste ga isključili u postupku razrešenja zamenika direktora. Zamenika direktora razrešava direktor, a da ne mora da konsultuje Odbor Agencije. Time se jasno vidi da ovaj zakon nema jasnu logičku vezu između svojih članova.
No ono što je mnogo ozbiljnije jeste sledeća stvar. Gospođo Malović, vi ste pravnik za razliku od gospodina Milenića, pa on to ne mora možda ni da zna. Temeljni princip demokratije, moderne demokratije, a to znači liberalne demokratije 19. i 20. veka, jeste princip – jedan čovek jedan glas.
Na neki način, nastavak tog principa, njegov logički sled jeste nešto što se pojavilo u modernim zakonodavstvima posle Drugog svetskog rata, a što se zove – jedan čovek jedna funkcija. Zašto je taj princip bitan? S jedne strane, on je bitan zbog toga da bi se sprečilo da bilo koji pojedinac u svojim rukama kumulira preteranu političku moć.
Dozvolite, ako je neko narodni poslanik, ako je neko direktor javnog preduzeća, pa je član rukovodstva nekog trofejnog fudbalskog kluba, pa je član upravnog odbora nekog lovačkog društva itd, oprostite, on ima i formalnu, ali i neformalnu ogromnu političku moć, koju može da zloupotrebi uvek kada proceni da je to u njegovom ličnom interesu, u interesu njegove političke stranke ili je u interesu neke grupe koju predstavlja, na direktan ili indirektan način.
Doneli ste 2008. godine Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i vi ste na neki način, uz brojne izuzetke, prihvatili princip, inače vladajući u modernim demokratskim državama, da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju.
Onda vam se desilo nešto što vam se desilo i sa Zaštitnikom građana, nešto što vam se desilo i sa Poverenikom za slobodne informacije. Sve je to lepo imati te institucije, imati te zakone, to je u skladu sa evropskim standardima, pozitivno će da nas oceni Evropska komisija kada bude valorizovala rezultate evropskih reformi u Srbiji, ali ne daj bože da neki od tih zakona bude primenjen na nas. Onda menjamo zakone.
Sada, gospođo Malović, u Srbiji imate neverovatan slučaj. Zakon, pa konkretno i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, samo formalno ima opšti karakter. Opšti akt je, zna to i gospodin Nikola Novaković, onaj pravni akt koji se odnosi na neko buduće vreme, na neodređeni broj slučajeva i na neodređeni broj građana, a vi ste pisali zakon o izmenama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije imajući u vidu konkretne ličnosti, pojedinačne funkcionere i zakon ste prilagođavali njima.
Od Rimskog prava je, gospođo Malović, poznat princip da se u jednom dobro uređenom pravnom sistemu zakoni ne donose zbog pojedinaca nego u opštem interesu. U Republici Srbiji zakon se ne donosi zbog građana, konkretno ovaj zakon, donosi se zbog Pere, Đoke i ko zna kog drugog funkcionera iz DS-a ili neke druge vladajuće partije, zato što su gospoda u očiglednom ne samo sukobu interesa, nego su očigledno debelo zagazili u korupciju.
Imali su 1. april 2010. da se izjasne koju funkciju zadržavaju, pri čemu neka od te gospode vrše, gospođo Malović, šest funkcija koje su međusobno nespojive jedna sa drugom.
Dnevni list "Blic" je negde u martu objavio spisak sa više od 20 imena, mahom su to pokrajinski poslanici u Skupštini Vojvodine, što DS-a što njihovih koalicionih partnera, koji vrše više funkcija i koji su bili u obavezi da se do 1. aprila izjasne o tome koju funkciju zadržavaju.
Od tih 20-ak i nešto, a ima ih naravno i mnogo više, znate li koliko se njih izjasnilo? Možda dvojica. Zato što se ta gospoda nisu izjasnili, zato što su sami sebi dali pravo da ne poštuju zakon koji je izglasala Narodna skupština, vi ste sada prinuđeni da prolongirate rok sa 1. aprila do 1. septembra. Objasnite mi sada gde je tu interes građana, gde je tu ta situacija iz udžbenika Teorije države i prava da se zakon donosi za neko buduće vreme, da se primenjuje na neodređeni broj slučajeva i na neodređeni broj građana?
Ovde imate tačno određene građane, mogu da vam dam ime i prezime ljudi zbog kojih se donosi ovaj zakon. Kažite mi gde to u modernim demokratskim državama postoji, u kojoj se to državi članici EU, kojoj vi navodno težite, zakoni donose zbog poslanika iz ove stranke, zbog poslanika iz one stranke, zbog direktora iz neke pete stranke itd?
Sada, gospođo Malović, jedna čisto pravnička primedba. U članu 28. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ovog novog, dakle, uključujući izmene i dopune ovog zakona, kaže se: "Agencija je dužna da odluči po potpunom i urednom zahtevu tog funkcionera koji je naknadno stupio na još jednu funkciju u roku od 15 dana od dana prijema zahteva. Agencija neće dati saglasnost za vršenje druge javne funkcije ukoliko je vršenje te funkcije u sukobu sa javnom funkcijom koju funkcioner već vrši".
Objasnite mi, gospođo Malović, kada je jedna javna funkcija u sukobu sa drugom javnom funkcijom? To ne piše u članu 2, a trebalo je da piše, u članu 2. zakona kojim se definiše značenje pojedinih pojmova. U članu 2. se samo navodi šta se podrazumeva pod sukobom interesa i to je dobro da se zna, sukob interesa je to i to, i to zaista piše u članu 2.
Sada vas pitam – kako će Agencija da odluči o tome da li postoji, kako vi kažete, sukob jedne javne funkcije sa drugom javnom funkcijom, kada u članu 2. nije objašnjeno kada taj sukob postoji? To znači da će Agencija da rešava od slučaja do slučaja, rešavaće arbitrarno, rešavaće samovoljno, rešavaće pod političkim pritiskom određenih pojedinaca ili političkih partija i onda od zakonitosti, od dosledne i jednoobrazne primene zakona u Republici Srbiji, gospođo Malović, neće ostati ništa.
Takođe, zanima me šta ste podrazumevali pod ovim izrazom "politički subjekt"? Svuda ste menjali, na primer "direktor ne može da bude član političke stranke, odnosno političkog subjekta". Kažite mi na koji politički subjekt vi mislite, ako nije politička stranka, šta je?
Znači, ili vam je ovo "politički subjekt" nepotrebno, jer se već politička stranka podrazumeva pod pojmom političkog subjekta ili vi mislite na nešto drugo što nije politička stranka, ali nigde nisam video šta je to, pa bi bilo dobro da nam objasnite u smislu ovog zakona šta je to politički subjekt mimo pojma politička stranka?
U članu 28. kaže se: "U slučaju da Agencija ne odluči u roku iz st. 4. i 5. ovog člana, smatra se da je dala odobrenje funkcioneru za vršenje druge javne funkcije, osim ako je funkcioneru drugim propisom zabranjeno istovremeno vršenje te dve javne funkcije". Moram da vas podsetim, gospođo Malović, da je ova situacija regulisana Zakonom o opštem upravnom postupku.
Dakle, davanje saglasnosti, mišljenja ili potvrde na neki akt je regulisano Zakonom o opštem upravnom postupku. U Zakonu o opštem upravnom postupku imate jedan institut koji se zove – ćutanje uprave, i on glasi: "Kada nadležni organ uprave ili drugi nadležni organ ne reši po zahtevu stranke u određenom zakonskom roku, smatra se da je zahtev stranke odbijen."
Onda važi fikcija da je donet negativan upravni akt. Kod vas ta fikcija ne važi, kod vas važi druga fikcija – ako se Agencija ne saglasi znači da je dala odobrenje. Time opet narušavate logiku i harmoniju našeg pravnog sistema.
Najsmešnije su u članu 28. sledeće odredbe: "Funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju, suprotno odredbama ovog zakona, kasnija funkcija prestaje po sili zakona". Znači, po sili zakona, ne mora da se donosi bilo kakav akt, zakon je taj koji reguliše da li je nekome prestala funkcija.
Međutim, nije tako. Vi kažete ovako: "Odluku o prestanku funkcije u slučaju iz stava 7. ovog člana", a to je ovo što sam maločas rekao, "donosi organ odnosno stalno radno telo organa koji je funkcionera izabrao, postavio ili imenovao na kasniju funkciju, u roku od osam dana od dana prijema odluke Agencije, kojom se utvrđuje da je funkcioner izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju, suprotno odredbama ovog zakona".
Drugim rečima, ovo nije po sili zakona, nego se traži da se donese formalna odluka o prestanku funkcije. Šta u slučaju da se ta formalna odluka ne donese? To znači da čovek može da vrši dve javne funkcije, iako je očigledno da po zakonu ne može?
Vi sada vrtite glavom i kažete da ta situacija nije moguća. Kažem da je moguća i da tu situaciju sada imate u parlamentu Republike Srbije. Pre mesec dana je bila zakazana sednica Administrativnog odbora na kojoj je, između ostalog, trebalo da se odlučuje o prestanku mandata gospodinu Draganu Šormazu, koji je napustio DSS.
Kada je trebalo da se pređe na tu tačku dnevnog reda, kada je vladajuća koalicija shvatila da nema većinu da zadrži mandat gospodinu Šormazu, onda je doneta odluka da se sednica odloži za neki dan sledeće nedelje, zato što navodno gospoda poslanici iz vladajuće koalicije nisu dovoljno pripremljeni, stručno pripremljeni da se bave tako važnim pitanjem.
Doduše, kada se podnosi blanko ostavka nekog iz DS ili iz G17 plus, tu vam ne treba nikakva struka, to se izglasava za dva minuta, kada ostavku podnese SRS ili DSS, onda treba da dovedete za ruku sve profesore pravnih fakulteta iz Beograda, da vam oni pomognu kako da rešite to pitanje da li je poslanik vlasnik mandata ili nije.
Do dan-danas Narodna skupština odnosno Administrativni odbor se o tome nije izjasnio. Najnovija vest jeste da Administrativni odbor nije mogao da odlučuje o tome zato što umišljeni šef opozicije, kome Boris Tadić šalje poruku da mu je život ugrožen, otišao čovek na Hilandar.
Pa je onda najpre otišao službeno, da bi sutradan u novinama – ne, otišao je privatno, nekim kombijem sa akademikom Gojkom Radićem i Milanom Bačevićem.
Ovde je u pitanju narodni poslanik, pa se pravi takva sprdnja. Koja nam je garancija da će u slučaju nekog drugog funkcionera stalno radno telo da donese odluku da mu prestaje funkcija zato što je to navodno po sili zakona? Kakve su nam garancije? Nikakve, jedino da vam verujemo.
Možda hoću vama da verujem kao jednoj obrazovanoj i simpatičnoj dami, ali ne mogu da verujem režimu zato što nas je hiljadu puta do sada prevario. Hiljadu puta su rekli – da, poštovaćemo zakon, zakon se izglasa, kažete da je u skladu sa evropskim standardima, ali kada treba na vama da se primeni onda ga ili ne poštujemo ili menjamo.
Gospođo Malović, član 29 – funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera za promociju političkih stranaka odnosno tih vaših političkih subjekata.
Kažite mi, molim vas, da li ste vi nekada čuli da, na primer, šefovi vladajućih partija govore na nekom skupu ili troše javne resurse da bi promovisali svoju političku stranku? Ja sam čuo, čuli ste i vi. Kažite mi ko će da ih spreči? Niko. Ovo će ostati mrtvo slovo na hartiji.
Ne znam da li znate, gospođo Malović, kako se odvijaju vanredni lokalni izbori u Srbiji od 2008. godine i kako se pobeđuje na tim vanrednim lokalnim izborima? Možda se time niste bavili, ipak ste ministar pravde, nemate vremena za to. Pitajte kolege iz DS, iz G17 plus, iz drugih vladajućih partija kako se pobeđuje na izborima.
Tako što ministri, koji jesu par ekselans javni funkcioneri, sa kamionima, buldožerima, bagerima, paketićima, gotovim novcem, opsednu jednu opštinu i onda se mesec dana ta opština – Vrbas, Odžaci, Aranđelovac, Bor, uopšte nije bitno, ponavljaju slike iz čuvenog filma Lordena Zafranovića "Okupacija u 26 slika", ali na najdoslovniji način.
Dele se šporeti, kineske patike, kineski mobilni telefoni, gotov novac, što domaći što strani, veštačko đubrivo, štapovi za pecanje, pekmez, paštete, kalodonti, šamponi za kosu, donji veš i to sve rade ministri u Vladi Republike Srbije.
Dolaze službenim automobilima. To se sve kupuje državnim novcem, jer sumnjam da je ijedan ministar platio taj paketić iz svog džepa, ne nego je zagrabio iz državne kase i koristi to za propagandu svoje političke stranke.
To se radilo u Srbiji i, nažalost, to će da se radi. Nema tog zakona, gospođo Malović, odmah da vam kažem, toga ste svesni verovatno i vi, koji će to da spreči. Zašto neće da spreči? Zato što kod vas ne postoji volja da se držite ovoga što ćete da izglasate. Formalno će to da piše, ali vi to nećete da poštujete.
Da bi jedan zakon bio sprovodiv u praksi potrebno je ne samo da bude pravnički kvalitetan, nego da imate dobru volju da ga primenjujete. Kod vas ta dobra volja ne postoji.
Čuli ste od gospodina Milenića – drvlje i kamenje na zakon, ali ipak ćemo glasati za zakon. Možete da mislite kako će ga oni primenjivati – nikako.
Gospođo Malović, nešto što mi čisto pravnički nije jasno. Šta vam je to "funkcioner čija javna funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalnim radom"? Šta vam znači pojam "stalni rad"? Sam pojam javnog funkcionera znači da je njegov mandat oročen negde na četiri godine, negde na pet godina. Kako neko ko ima oročen mandat može da ima stalni radni odnos? Objasnite mi. To po Zakonu o radu nije moguće. To nije moguće po Zakonu o državni službenicima. To nije moguće po Zakonu o radnim odnosima u državnim organima.
Naseli ste na nešto što je čist novinarski žargonski izraz – stalni rad. Stalni rad je valjda rad na neodređeno vreme, ali to nije moguće, gospođo Malović, zato što kada nekog birate na funkciju, bilo predsednika Republike, bilo narodnog poslanika, predsednika opštine, direktora javnog preduzeća, birate ga na određeni period.
On za to vreme može da zasnuje radni odnos, ali to nije stalni rad, nego rad na određeno vreme. On radi onoliko dugo koliko mu traje funkcija. Ovo je jedna banalna stvar i čudi me da ste u zakon uneli nešto što je jedan novinarski žargonski izraz koji u suštini ne znači ništa.
Kada se sve sabere i oduzme, gospođo Malović, ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji. Ovaj zakon donosite zbog određenih pojedinaca iz vladajućih partija. Srbija će ostati kao što je i bila – jedan tamni vilajet na evropskoj mapi.
U EU nećemo da uđemo ne zbog SRS nego zbog vas koji donosite ovakve zakone loše, a onda ih na lošiji način primenjujete. Mnoge odredbe ovog zakona, gospođo Malović, neće nikada biti primenjene u praksi zato što će politička praksa u Republici Srbiji, gospođo Malović, biti kreirana po političkoj volji onih koji poseduju političku moć, a ne po normi i po slovu zakona koji ćete da izglasate.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, radi se o tome da je gospodin Nemanja Šarović apsolutno govorio o temi dnevnog reda i to se vidi iz člana 1. Predloga zakona koji glasi: "U Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, u članu 2, alineja 2. i 3. posle reči "preduzeća" dodaju se reči "i privrednih društava", a posle reči "osnivač" dodaju se zapeta i reči "odnosno član", tako da član 2. izmenjen Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, između ostalog, glasi, to je član 2. stav 1. alineja 2. – funkcioner je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač odnosno član Republika Srbija, AP, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština".
Nemanja Šarović je upravo imao nameru da govori o zloupotrebi, o korupciji, o sukobu interesa u upravnim odborima grada Beograda, što jeste tačka dnevnog reda, kao što je tačka dnevnog reda i ono o čemu je takođe imao nameru da govori, ali je prekinut od strane gospođe Čomić, a to su povezana lica javnih funkcionera.
Dakle, povezano lice je supružnik ili vanbračni partner funkcionera, krvni srodnik funkcionera u pravoj liniji odnosno u pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom srodstva, usvojitelj ili usvojenik funkcionera, kao i svako drugo pravno ili fizičko lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa funkcionerom.
I upravni odbori javnih preduzeća grada Beograda i ono na šta je ukazao gospodin Nemanja Šarović, a to je nezakonito korupcionaški vid finansiranja SNS, jesu tačke dnevnoga reda, ali mi nije jasno, gospođo Čomić, ako već branite svoju stranku, zašto to činite po pitanju SNS?

Dame i gospodo narodni poslanici, ovoga puta je povređen član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospođo Čomić, imena članova upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća, čiji je osnivač grad Beograd, nisu nikakva tajna. Ta imena se objavljuju, koliko znam, u službenom listu grada Beograda i po zakonu, po slovu zakona, članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća Republike Srbije, AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave, uključujući tu, dakle, javna preduzeća grada Beograda, dakle, članovi tih upravnih i nadzornih odbora, u smislu ovog zakona, jesu javni funkcioneri i o njima može da se govori.
Da li su članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća grada Beograda, ne znam, svete krave čije ime ne sme da se izgovori ili su to građani Republike Srbije koji valjda snose neku odgovornost za svoj rad u tim upravnim i nadzornim odborima? To što su oni rodbinski povezani sa pojedinim odbornicima u Skupštini grada Beograda, koji su izdali SRS i koji sada rade za račun gradonačelnika grada Beograda, i oni moraju da se pomenu zato što je to opet u skladu sa zakonom koji sadrži pojam povezanih lica.

Da li mogu da nastavim?

Gospođo Čomić, zaista vas najdobronamernije upućujem da pročitate ono što nam je Vlada svima dostavila, a to je izmenjeni član 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, gde se navodi šta se podrazumeva pod povezanim licima.

Mogu li da nastavim?

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što na početku treba da se kaže jeste da se ova rasprava o izboru jednog sudije Ustavnog suda Republike Srbije odvija suprotno Poslovniku Narodne skupštine, zato što u Narodnoj skupštini nije prisutan državni organ koji je predložio Narodnoj skupštini ova dva kandidata, a to je predsednik Republike Boris Tadić. I, da se u Narodnoj skupštini poštuje Poslovnik Narodne skupštine, ova rasprava ne bi ni mogla da se vodi bez prisustva onoga ko je ovu dvojicu kandidata predložio, a to je predsednik Republike.
Predsednik Republike je morao da dođe u Narodnu skupštinu, da pogleda narodne poslanike u oči i da kaže – ovo su razlozi zbog kojih ovu dvojicu građana Republike Srbije predlažem za najznačajniju instituciju u Republici Srbiji, koja treba da brani ustavnost, zakonitost i demokratiju. Umesto toga, on je poslao jedan smešno kratak dopis u kome postoji jedna jedina rečenica o tome zašto predlaže ovu dvojicu građana Republike Srbije za sudije Ustavnog suda, koja glasi: ''Smatram da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih mogu obavljati funkciju na koju sam ih predložio''.
Pokušajte, gospodine Odaloviću, da zaposlite spremačicu u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da će vaši razlozi biti sveobuhvatniji i detaljniji nego što je razlog predsednika Republike zašto neko treba da bude sudija Ustavnog suda.
Šta možemo da vidimo iz ovih biografija? Gospođa Čomić nam je skrenula pažnju na to da bi bilo dobro da kažemo nešto o temi dnevnog reda, o kandidatima. Izvinite, šta da kažem o čoveku koji je svoju stručnu i radnu biografiju napisao u tri-četiri rečenice? Je l' to čovek koji treba da bude sudija Ustavnog suda? Je l' to neko ko treba da bude poslednji bastion odbrane ustavnosti i zakonitosti u ovoj državi, u kojoj, inače, od ustavnosti i zakonitosti već 10 godina nema ni traga ni glasa?
Morao je da dođe danas predsednik Republike Boris Tadić da ga, između ostalog, pitamo i kakva je ovo država u kojoj je moguće da jedan dnevni list napiše da je Vojislav Šešelj iz Haškog tribunala naručio ubistvo Tomislava Nikolića. Svako ko je bio u Haškom tribunalu zna da ni Vojislav Šešelj niti bilo koji drugi haški optuženik ne može u toalet da ode a da to tamo ne registruju kamere.
Kako je moguće da jedan dnevni list tako nešto objavi i pozove se na izvor iz MUP i BIA i mi, srpski radikali, danas postavljamo pitanje – ko je došao do tih podataka, ko je taj majčin sin koji je upozorio MUP i BIA da je Vojislav Šešelj naredio da se ubije Tomislav Nikolić i to, zamislite, gle čuda, preko jednog pripadnika zemunskog klana - Miloša Simovića?
Dakle, da je Boris Tadić ovde, mi bismo ga i to pitali. Pošto nije, evo, pitamo vas, vas dvoje iz poslaničke grupe SPS-JS, PUPS, nemam koga da pitam iz G17 plus, ima jedno petnaest poslanika ZES – šta je to što ove ljude preporučuje da budu sudija Ustavnog suda? Šta na osnovu ova četiri lista papira možemo da zaključimo o tome ko su ovi ljudi?
Mogu da izvučem samo jedan zaključak, ali vas molim da me ne shvatite pogrešno. Mogu da shvatim da su ovi ljudi diplomirani pravnici i mogu da shvatim da su muslimanske veroispovesti ili, rečeno ovim političkim novogovorom, da su Bošnjaci. Sad, kada bih hteo da budem maliciozan, mogao bih da pitam da li su to muftijini Bošnjaci, Rasimovi Bošnjaci ili Suljini Bošnjaci?
Po kojem ključu su ovi ljudi kandidovani da budu sudije Ustavnog suda? Neki ključ mora da postoji. Ne možete da nas ubedite da od dva kandidata baš obojica treba da budu iz jedne oblasti u Republici Srbiji koja se zove Raška oblast i da baš obojica kandidata treba budu muslimanske veroispovesti. Neki ključ postoji. Koji je ključ, da li je partijski, da li je verski, ko zna kakva kalkulacija je u pitanju, ali neki ključ mora da postoji.
Šta onda građani Republike Srbije mogu da očekuju od Ustavnog suda koji će biti biran na ovaj način, gde nema predsednika Republike da nam kaže ko su ti ljudi, gde niko iz vladajuće koalicije nema tri čiste da kaže – niste u pravu, vi iz SRS, oni su dobri pravnici i zaslužuju da budu sudija Ustavnog suda.
Kakav je to Ustavni sud? To je Ustavni sud koji može da kaže da odbornik u lokalnoj skupštini ima više prava nego poslanik. Poslaniku može da prestane mandat na osnovu blanko ostavke, odborniku ne može. U kojoj to državi na svetu postoji? Doduše, ne može ni u Narodnoj skupštini baš svima. Ako SRS podnese blanko ostavku, onda ne može. Vidimo sada da ne može ni kada DSS podnese ostavku, ali kada DS podnese blanko ostavku, kada ovi, što ih nema nijednog, iz G17 plus podnesu blanko ostavku, blanko ostavka se uvažava za minut.
Juče je trebalo da se održi sednica Administrativnog odbora na kojoj je trebalo da se raspravlja o blanko ostavci gospodina Dragana Šormaza. Kaže – ne može. Zašto ne može? Pa, kaže - članovi Administrativnog odbora nisu dovoljno pripremljeni da diskutuju o tako važnom pitanju, koje može da ima, zamislite, dalekosežne posledice po politički život u Srbiji. Kako to da nam samo kad SRS i DSS podnesu blanko ostavke treba godinu dana da se spremimo za diskusiju, a kada stigne blanko ostavka nekog iz DS, G17 plus ili iz SPS, za minut se stvar rešava, nema rasprave, hajde da glasamo?
Šta možemo da očekujemo? Kakav će biti politički život u Srbiji kada onaj ko treba da štiti demokratiju i prava građana donese odluku po kojoj ne važe članovi Zakona o lokalnim izborima, a pri tome je odluka doneta zato što je Demokratska stranka procenila da baš takva odluka Ustavnog suda njoj naviše odgovara i da će najviše štete od toga pretrpeti Srpska radikalna stranka?
Da je to tako, izvolite, gospodo, izvršite analizu kako se primenjuje odluka Ustavnog suda o tome da su članovi 43. i 47. Zakona o lokalnim izborima neustavni. Primenjuju se selektivno. U opštinama gde Demokratskoj stranci, odnosno njihovim političkim satelitima, odgovara da se vrate mandati koji su oduzeti na osnovu blanko ostavki, ti mandati se vraćaju. Tamo gde im ne odgovara, ti mandati se ne vraćaju. Ustavni sud ćuti. Mi ga pitamo zašto ćuti. Da li se odluka Ustavnog suda primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije ili se ne primenjuje? Ako se ne primenjuje, kažite nam u kojim delovima Republike Srbije se primenjuje, a u kojim delovima Republike Srbije se ne primenjuje.
Šta možemo da očekujemo od Ustavnog suda koji izgleda bukvalno kao Haški tribunal, na najbukvalniji mogući način, od načina odevanja sudija, od toga da su svi u sudu dužni da ustanu kada predsednik sudskog veća ulazi, pa do donošenja odluka. Kao što u Statutu Haškog tribunala, kao što u Pravilniku o postupku i dokazima Haškog tribunala ne postoji konstrukcija ''udruženi zločinački poduhvat'', ali postoji u nekim presudama, tako u Ustavu Srbije, dame i gospodo, nigde ne piše da odbornik ne može da potpiše blanko ostavku, ali zato postoji odluka Ustavnog suda koja kaže da je tako nešto neustavno.
Izvinite, u kom članu Ustava Republike Srbije piše da ja kao odbornik ili kao poslanik ne mogu da potpišem blanko ostavku? Valjda je Srbija demokratska država. Valjda uvažava neke evropske civilizacijske, pravne i političke tekovine. Valjda je u Republici Srbiji dozvoljeno sve ono što Ustavom nije zabranjeno. Da li postoji neki član Ustava koji zabranjuje da popišem blanko ostavku zato što time hoću, recimo, da potvrdim svoju lojalnost SRS-u i predsedniku SRS-a? Postoji li neka odredba? Ne, ali je Ustavni sud našao da je odluka neustavna.
Da ironija bude veća, odluku Ustavnog suda danas brane isti oni, uključujući i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu koji se 2007. godine iz petnih žila trudio da ubedi narodne poslanike kako je Zakon o lokalnim izborima ne samo ustavan, to se valjda podrazumevalo, nego je evropski, demokratski, sjajan zakon. Sada, nije prošlo tri godine od donošenja Zakona o lokalnim izborima - ne valja, neustavan je. Zašto je neustavan? Zato što je neko iz izvršne vlasti procenio, a taj neko se zove Boris Tadić, koji je trebalo da danas bude u Narodnoj skupštini i da nam kaže šta je to što ove ljude preporučuje za sudiju Ustavnog suda, zato što je ta prva glava izvršne vlasti u Srbiji smatrala da će time biti naneta politička šteta SRS-u. Zato je doneta odluka Ustavnog suda.
Pri tome je trebalo da prođe skoro mesec dana pa da odluka Ustavnog suda bude objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije". Sakrivali ste je kao zmija noge. Te je doneta, te nije doneta. Na internetu smo mogli na veb prezentaciji Ustavnog suda da pročitamo kratko saopštenje Ustavnog suda da je doneta neka odluka. Onda se mesec dana čekalo da se odluka objavi. I, kada je objavljena, selektivno se primenjuje. Sad od ćefa lokalnih lidera DS-a i vladajuće koalicije zavisi da li će odluka Ustavnog suda biti primenjena ili neće biti primenjena.
Izvršite analizu poslednjih mesec dana i videćete - čista selektivna primena odluke Ustavnog suda. A, kao, u Ustavu Republike Srbije piše da su odluke Ustavnog suda opšteobavezujuće. Jesu, ali samo ako to odgovara vladajućoj koaliciji. Ako im ne odgovara, ništa nije obavezujuće. Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Zaštitnik građana. Ko je on? Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Agencija za borbu protiv korupcije. Ako nam ne odgovara, šta nas briga šta kaže Ustavni sud. Tako se vi poigravate sa državnim institucijama i štitite njihov autoritet. Borite se za njih, ali samo do onog momenta kada vam to politički odgovara.
Čim taj Zaštitnik građana, čim taj Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, čim taj Ustavni sud, čim bilo koja druga državna institucija kaže nešto ili donese neku odluku koja vama ne odgovara, od tog momenta ta institucija nema više bilo kakav autoritet i njene odluke ne moraju da se poštuju. Eto, takav Ustavni sud imamo. A kakav Ustavni sud imamo, tako teče i postupak kandidovanja za sudije Ustavnog suda.
Sve ovo me podseća na jednu situaciju od pre Drugog svetskog rata. Bio je jedan ministar u jednoj vladi između dva svetska rata koji je završio osnovnu školu. Kako da napiše biografiju za ministra neko ko ima osnovnu školu, pa se genijalac dosetio da napiše kako se bavio političkim i ekonomskim pitanjima od najranijeg detinjstva.
Evo, to su vam kandidati koje vi danas ili sutra treba da birate za sudije Ustavnog suda. Šta da napiše čovek? Bio je referent u nekoj omladinskoj zadruzi, radio u SIZ-u od 1979. do 1990. godine. Šta da napiše čovek? Nema šta da napiše, nego stane biografija u četiri rečenice. I sad se mi ovde pravimo da je to pravi Ustavni sud koji treba da štiti ustavnost i zakonitost Republike Srbije. Teško nama ako nam takvi ljudi budu štitili Ustav, ako budu štitili prava građana. Kako ih štite, to vidimo već mesecima kako se sve odvija u Republici Srbiji.
A šta predsednik Republike misli o svojim kandidatima, to je pokazao time što se nije udostojio da dođe i makar pročita ovu jednu bednu rečenicu o tome šta je to što ove ljude kandiduje da budu sudija Ustavnog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, kao zamenik šefa poslaničke grupe SRS, moram da uputim jedan prekor vama, gospođo Čomić, zato što ste maločas rekli da jedan deo izlaganja gospodina Zorana Krasića nije po tački dnevnog reda, da nije u temi i postavili ste mu pitanje kakve veze ima EU sa donošenjem ovog zakona.
Odgovor na vaše pitanje leži u obrazloženju Predloga zakona, gde se kaže da je jedan od ciljeva donošenja ovog zakona njegovo dalje približavanje odredbama Ugovora o EU i Ugovora o funkcionisanju EU, a naročito s odredbama Statuta evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke, imajući u vidu strateško opredeljenje Republike Srbije da pristupi EU, posebno izraženo u tome što je Narodna skupština 9. septembra 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Prelazni trgovinski sporazum.
Dakle, priča o EU i te kako ima veze sa Zakonom o Narodnoj banci Srbije, ne zato što to kaže gospodin Zoran Krasić ili bilo koji drugi poslanik SRS, nego prosto zato što to jeste tema ove rasprave, a to je priznao i sam guverner, odnosno sama Narodna banka, koja je u obrazloženju Predloga zakona istakla da postoji jasna veza između ovog zakona i tih navodnih evropskih opredeljenja Republike Srbije.
Još jedna zamerka vama, gospođo Čomić. Ako izlaganje gospodina Zorana Krasića nije bilo vezano za tačku dnevnog reda, odnosno ako jedan deo njegovog izlaganja nije bio vezan za tačku dnevnog reda, kako ste onda mogli da omogućite gospodinu Radovanu Jelašiću da komentariše taj deo izlaganja koji nije po temi dnevnog reda? Ali, to je sada manje bitno.
Ono što je mnogo važnije, jeste da Narodna banka Srbije nije prihvatila amandman koji smo podneli na član 1, koji je vrlo jednostavan, precizan i koji u stvari garantuje samostalnog Narodne banke Srbije, a koji glasi – NBS samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode. Formulacija nije mogla da bude jednostavnija, nije mogla da bude preciznija, a istovremeno nije mogla više da garantuje samostalnost NBS.
Vi ovaj amandman niste prihvatili uz obrazloženje da je prihvaćen amandman gospođe Branke Ljiljak, kojim se stav 5. briše. Drugim rečima, briše se odredba da NBS samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode. Mi smo ovde potrošili više od sat vremena da nas gospodin Radovan Jelašić uveri kako će NBS biti ne samo samostalna, nego i nezavisna. Sad se postavlja pitanje kako, ako ona sama ne utvrđuje svoje prihode i rashode, već to čini neko drugi u njeno ime.
Ne treba biti nikakav ekonomski stručnjak, ne treba biti uopšte ni pravnik da bi se znalo da je osnovni uslov nečije samostalnosti to da je on finansijski nezavisan od nekih drugih institucija. Ako će neki drugi državni organ, Vlada ili Narodna skupština, da utvrđuje prihode i rashode NBS, onda je besmisleno da se guverner u ostavci upinje da nam objasni kako je Narodna banka samostalna, i ne samo kako je samostalna, nego kako će biti i nezavisna. Od te samostalnosti i nezavisnosti neće biti ništa.
Uopšte, ceo koncept ovog predloga zakona je pomalo nejasan. U članu 1. piše da je Narodna banka Srbije centralna banka Republike Srbije. Kažite mi kakva je to definicija. Narodna banka je banka. To znamo i bez ovog zakona. Da li je ona deo državnog aparata Republike Srbije? Jeste. Zašto to niste istakli u članu 1. Zakona, nego kažete da je Narodna banka centralna banka? Šta to znači? Da je to banka koja ima sedište u centru države, u Beogradu? Za to vam nije bio potreban novi zakon, odnosno izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci.
Gospodin Zoran Krasić je potpuno u pravu. Morali ste da naglasite da je Narodna banka deo državnog aparata Republike Srbije, zato što i monetarnu politiku vodi i sve aktivnosti koje sprovodi radi u interesu Republike Srbije, u interesu ekonomije Republike Srbije i u interesu građana Republike Srbije. Vi ste izbegli to jasno da kažete, pa ste se onda poslužili ovom, logički krajnje lošom definicijom, da je Narodna banka banka.
Jeste banka, sad se samo postavlja pitanje da li je samostalna banka. Nije, zato što ne utvrđuje sama svoje prihode i rashode, već to čini neko drugi. Uopšte nije bitno ko, da li Vlada ili Narodna skupština. U svakom slučaju, od te finansijske samostalnost neće biti ništa. Drugim rečima, Narodna banka će posle donošenja ovog zakona biti puka sluškinja vlade, i to loše vlade, nedomaćinske vlade, vlade koja je od 2008. godine beležila sve same loše rezultate na ekonomskom i socijalnom planu.
Ako Narodna banka treba da bude puki izvršilac naloga loše i nedomaćinske vlade, onda nam ovakva Narodna banka i ne treba. Onda hajde da zaključimo ugovor s nekom centralnom bankom koja je uspešna u nekoj drugoj državi, pa nek ona radi posao u Republici Srbiji.
Ovako, sve ovo što piše u Predlogu zakona, sve ovo što piše u obrazloženju, sve ovo što nam je rekao gospodin Radovan Jelašić, da je Narodna banka samostalna, nezavisna, da će da vodi monetarnu politiku onako kako ona smatra da treba, a da se neće obazirati na naloge izvršne vlasti, sve to pada u vodu pred činjenicom da Narodna banka nije prihvatila elementarni amandman koji štiti samostalnost Narodne banke, a to je da ona samostalno utvrđuje svoje prihode i rashode.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 27. Poslovnika Narodne skupštine. Jutros smo konstatovali, gospođo Čomić, da niste bili u pravu kada ste upozorili Zorana Krasića da EU nema veze sa Zakonom o Narodnoj banci. Sada ste napravili istu grešku, kada je u pitanju narodni poslanik Petar Jojić.
Moram da vas podsetim da u Zakonu o Narodnoj banci, između ostalog, piše da Narodna banka vrši kontrolu nad radom poslovnih banaka. Gospodin Petar Jojić je imao nameru da govori upravo o tome i da sadržinu svog amandmana dovede u vezu s nečim što u zakonu zaista piše.
Ako poslanik nema pravo da za dve minute obrazloži amandman koji jeste u kontekstu Zakona o Narodnoj banci na način kako smatra da je to najbolje, onda se zaista postavlja pitanje šta narodni poslanik uopšte sme da radi u Narodnoj skupštini za te dve minute, koliko po Poslovniku ima pravo za obrazlaganje svog amandmana.
Kao što jutros, gospođo Čomić, niste bili u pravu, i to smo vam dokazali, tako niste u pravu ni sada. Materija koju je gospodin Petar Jojić hteo ovde da izloži i te kako jeste zanimljiva za ovde prisutnog guvernera gospodina Jelašića. Gospodin Petar Jojić je zaista pokušao na argumentovan način da iznese jedan problem koji i te kako jeste u vezi sa Zakonom o Narodnoj banci i to je radio na krajnje učtiv način. Ton vašeg obraćanja gospodinu Petru Jojiću apsolutno nije priličan, ni sadržini njegovog izlaganja, a bogami ni njegovim godinama.
Gospođo Čomić, zamolio bih vas da imate tu činjenicu u vidu, da se malo upoznate sa sadržinom zakona koji se menja, pa da tek nakon toga donosite zaključak da li je poslanik u temi ili je van teme.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka izražava legitimnu i osnovanu sumnju da se ovim zakonom zaista mogu dovesti u pitanje neka temeljna prava građana i to ne kaže samo SRS, to kažu ljudi koji predstavljaju te takozvane nezavisne institucije uspostavljene u skladu sa evropskim standardima. To kaže i gospodin Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, a to kaže i gospodin Saša Janković, Zaštitnik građana. Sad, ako mišljenje tih nezavisnih institucija u ovako jednoj delikatnoj materiji nije relevantno i ako vladajuća većina nema nameru da prihvati mišljenje tih nezavisnih institucija, koje su vrlo kompetentne da se o ovoj problematici izjašnjavaju, onda hajde da ukinemo te nezavisne institucije.
Kakva je svrha Poverenika za informacije od javnog značaja, kakva je svrha Zaštitnika građana, ako njihov stav neće biti ugrađen u zakonska rešenja koja i te kako mogu da dovedu do zloupotreba i i te kako mogu da dovedu u pitanje ljudska prava i slobode u ovoj državi. Sad, gospođo Kolundžija, nije ovo prvi slučaj da vi formirate neku instituciju, da kažete, znate, dragi građani, ovo je u skladu sa evropskim standardima, sve države u EU imaju Ombudsmana, sve imaju Poverenika za informacije od javnog značaja, sve imaju neka nezavisna tela koja se bave borbom protiv korupcije, pa to treba da postoji u Republici Srbiji.
Da li se sećate šta se desilo sa odlukom Agencije za borbu protiv korupcije? Agencija za borbu protiv korupcije je rekla da su 23 poslanika DS u Skupštini Vojvodine u sukobu interesa i da do 1. aprila moraju da se opredele koju funkciju zadržavaju.
I, kako ste poštovali tu nezavisnu instituciju uspostavljenu u skladu sa evropskim standardima? Niste je uopšte poštovali, nego ste se dosetili da se obratite Ustavnom sudu, pa da Ustavni sud vas oslobodi obaveze da poštujete Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. I ovo što danas radite, ono što se uradili sa Agencijom za borbu protiv korupcije, to na najbolji mogući način pokazuje kakav je odnos vlasti prema tim takozvanim nezavisnim institucijama.
Mi ćemo te nezavisne institucije da poštujemo, mi ćemo da ih uvažavamo, ali samo ako misle kao što mi mislimo i samo ako su spremni da brane naše interese. Ako Poverenik za informacije od javnog značaja kaže nešto što nama ne odgovara, mi nećemo da ga uvažimo, ako Zaštitnik građana kaže da ovim zakonom mogu da se ugroze prava građana, baš nas briga za Zaštitnika građana.
Mi smo protiv sukoba interesa, mi smo za evropske standarde, mi smo za pravnu državu, ali kad nam Agencija za borbu protiv korupcije kaže da su naši poslanici u sukobu interesa, šta nas briga za Agenciju za borbu protiv korupcije, imamo mi naš Ustavni sud, on će nas da oslobodi obaveze da se poštuju zakonski propisi.
Eto, to su evropski standardi u praksi. Na papiru postoje nezavisne institucije, u praksi mišljenje i stavovi tih nezavisnih institucija se uopšte ne uzimaju u obzir. Uzimaju se samo onda kada to odgovara vladajućim strukturama. Kad im ne odgovara, baš nas briga i za Šabića i za Jankovića i za ovu gospođu što je predsednik Agencije za borbu protiv korupcije. To ništa ne važi. Biće kako mi kažemo: ako je naš interes da se poštuje zakon, mi ćemo ga poštovati, ako nam nije u interesu da se poštuje zakon, nećemo ga poštovati.
Pa, gde to ima u svetu? Da je narodni poslanik istovremeno i direktor jednog javnog preduzeća. Imate slučajeve u Vojvodini, čovek ima sedam funkcija, sedam javnih funkcija obavlja i ne može mu niko ništa. Zašto? Zato što je pripadnik neke od vladajućih stranaka. Što postoji Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, baš nas briga, baš nas briga za evropske standarde, biće kako mi kažemo.
Tako će biti i sa ovim zakonom o elektronskim komunikacijama. Ne kaže to samo SRS, ne kaže samo DSS, LDP, da postoji mogućnost zloupotrebe prava BIA, to kažu te nezavisne institucije. I, ono što je gospođa Kolundžija rekla da nije suština ovog zakona – jeste, ovaj zakon je, gospođo Kolundžija, lex specialis i u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku i u odnosu na Zakon o BIA. On BIA i obaveštajnim službama daje neka prava koja one nemaju po tim osnovnim zakonima, ni po Zakoniku o krivičnom postupku, ni po Zakonu o BIA.
Po principu da specijalni zakon ukida odredbe opšteg zakona, ovim zakonom će se omogućiti tajnim službama u Republici Srbiji, da u situacijama kada oni procene da im je to u interesu tajno presreću razgovore građana, otkrivaju njihovu sadržinu i da ih zloupotrebe u onom političkom momentu kada to bude odgovaralo nekoj od vladajućih partija. To je naša legitimna sumnja. Nemojte da nam kažete da nismo dobro razumeli zakon.
Moguće je da se vara Aleksandar Martinović, moguće je da se vara neki pojedinac iz LDP ili DSS, a kako je moguće da se vara neko koga ste vi izabrali da štiti prava građana, neko ko je zadužen da se brine o informacijama od javnog značaja?! Pa, zar vam to, kao racionalnim ljudima, ne rađa sumnju da nešto nije u redu sa ovim zakonom?!
Ako vi ne verujte ljudima koje ste vi birali, vi ste nas uveravali u kredibilitet i Rodoljuba Šabića i Saše Jankovića; te stručni, te pošteni, te profesionalni, te ovakvi, te onakvi, te izabrani u skladu sa evropskim standardima. E, sada kada ti pojedinci kažu nešto što ne odgovara našim trenutnim političkim interesima – nisu dobri…
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
…baš nas briga šta oni kažu. Zahvaljujem. (Aplauz)

Naravno, gospodine Seniću, da je SRS dobro poznato da se vaša partija zalaže za učlanjenje Srbije u NATO pakt. Mi više verujemo da je ta ideja na srcu i gospodinu Šutanovcu, mada on verovatno u ovom trenutku nema hrabrosti da to otvoreno kaže. Pošto ste vi nas podsetili na neke činjenice i izjave, želim u ime SRS da vas podsetim na izjavu koju je dao ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev 20. oktobra prošle godine, bili ste prisutni verovatno kao i svi mi, kad je rekao da Ruska Federacija nije protiv toga da Srbija uđe u EU, ali da će Rusija drugačijim očima gledati na Srbiju u slučaju da postane članica NATO saveza. Između vašeg stava da ste za prijateljske odnose sa Ruskom Federacijom, a da istovremeno podržavate učlanjenje Srbije u NATO savez, između ta dva stava postoji dubok, nesklad.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodine Seniću, na procene ruskih bezbednosnih službi, da je, recimo, to je jedan detalj, uzgajanje konoplje u Avganistanu od kako su Amerikanci prisutni u toj zemlji od 2001. godine poraslo za više od deset puta. Ne znam da li vam je poznato, gospodine Seniću, šta, između ostalog, rade NATO trupe u Avganistanu. Čuvaju kokainska polja, ali onih snaga koje su lojalne režimu u Kabulu, ali uništavaju kokainska polja Talibana. Da li smatrate da je moralno da stavljamo srpske vojnike, ne moramo da kažemo da su srpska deca, ali da su srpski vojnici, da čuvaju kokainska polja u Avganistanu.
Dakle, slika NATO pakta koju ste vi ovde prikazali u Narodnoj skupštini Republike Srbije uopšte nije tako ružičasta, kao što na prvi pogled izgleda. Mislim da ćete se složiti, gospodine Seniću, da je NATO pakt ne samo od 1999. godine, nego i pre i posle toga pokazao da nije nikakav odbrambeni savez, već da vodi jednu, nekad više, a nekad manje, prikrivenu agresivnu politiku. Do sada je birao zemlje koje su slabije od NATO, kao što su SRJ i Avganistan, ali računajte na to da postoje vrlo ozbiljni planovi da se napravi natovski strateški prsten oko Ruske Federacije i da je krajnji cilj u stvari tog vojnog saveza da se domogne ruskog energetskog bogatstva. Kao što znate, gospodine Seniću, ratovi u budućnosti vodiće se i zbog nafte, i zbog vode, zbog mnogih prirodnih dobara sa kojima su pojedine zapadne zemlje već sada u dubokom deficitu. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, gospodine Seniću, da ni na koji način nisam doveo u pitanje vaše pravo da upotrebite svoj politički stil u obrazlaganju političkih stavova svoje stranke, dakle, to je potpuno legitimno i naravno da se ne ljutim. Nemojte da mislite da ja ili bilo ko iz SRS priziva bilo kakve ratove. Naš narod kaže – ko hteo rat, im'o ga u svojoj sopstvenoj kući. Nažalost, rat je realnost savremenog sveta, a sve tendencije govore da će on izgleda biti realnost i nekog budućeg vremena, ma koliko stratezi novog svetskog poretka uporno pričali o miru. Setite se onih biblijskih stihova, ''govore narodu mome – mir, mir, ali mira nema''.
Nažalost, gospodine Seniću, od 1945. godine govore o miru, ali ne prestaju da ratuju. Mislim da je Amerika jedina zemlja na svetu koja je u permanentnom ratnom stanju, nekada otvorenom, nekad prikrivenom. Hoću da vam ukažem, za ovo kratko vreme, na jednu nelogičnost koja stoji u srži svih onih koji se zalažu za učlanjenje Srbije u NATO, direktno, indirektno, prikriveno ili na način da mi učestvujemo u onim takozvanim mirovnim operacijama koje su pod kontrolom NATO.
Vidite, gospodine Seniću, mislim da bi Srbija bila jedina država u svetu koja ima svoje vojnike na nekim dalekim, udaljenim meridijanima sveta, ali nema svoje vojnike na jednom delu svoje sopstvene državne teritorije. Besmisleno je, gospodine Seniću, da pričamo o učešću srpskih vojnika u bilo kakvim mirovnim operacijama i pod kontrolom UN, a pogotovo pod kontrolom NATO, u situaciji kada srpski vojnik i srpski policajac nije u Prištini, nije u Peći, nije u Dečanima, nije u Kosovskoj Mitrovici.
Hajde da učinimo sve…(nemojte da dobacujete, gospodine Šutanovac. Vi se ljutite kada neko vama dobacuje, ali sebi dajete pravo da vi dobacujete.)
Dakle, hajde da učinimo sve da primenimo do kraja Rezoluciju 1244 koja garantuje da će određeni kontingent srpskih vojnika i policajaca da se vrati na Kosovo i Metohiju, da štiti državne granice Srbije prema Crnoj Gori, Albaniji i Makedoniji, da štiti preostali srpski narod na KiM i, naravno, srpsko duhovno i kulturno nasleđe. Kada to postignemo, gospodine Seniću, onda se kao legitimno pitanje na političkoj sceni Srbije otvara to pitanje da li Srbija treba ili ne treba da učestvuje u mirovnim operacijama. Ovako, to je potpuno besmisleno.
Srpski narod, ne kažem da ste vi za to krivi, daleko od toga, ali, prosto, činjenica je, koji danas živi na KiM je jedini evropski narod za koji institucije poput Aušvica, Dahaua, Mathauzena nisu prošlost, nego, nažalost, svakodnevni život. Srpski narod na KiM, ali mislim i mnogi pošteni Albanci na KiM žive u uslovima koncentracionog logora. Nemoguće je da ne znate?! Zahvaljujem. (Aplauz)

Vaša greška je gospodine Seniću u tome što vi kažete da postoje samo dva puta da se srpska vojska vrati na Kosovo i Metohiju: ili ratom ili tako što ćemo postati deo NATO saveza. Moram da vas podsetim na ono što piše u Rezoluciji 1244, a ne piše da je uslov da se srpski vojnik i policajac vrate na Kosovo i Metohiju, da obuku NATO uniforme i da se vrate pod zastavom NATO pakta nego pod zastavom Srbije koja je članica UN.
Dakle, ono što naša država ne radi, a treba da radi, jeste da se insistira i u UN i, naravno, pri NATO da se omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući tom kontingentu srpske vojske i policije da se vrati na Kosovo i Metohiju.
I, ponovo moram da istaknem nešto što piše u Rezoluciji 1244 – Pravo je Srbije da vrati svoju vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju, ali nigde ne piše da to može da se učini samo tako što ćemo postati deo NATO. Nažalost, ja nisam čuo od 2000. godine, a sumnjam da je bilo ko čuo, da je bilo koji srpski državni funkcioner tražio da se sprovede Rezolucija 1244 i da se omogući srpskim vojnicima i policajcima da se u tom broju koji je predviđen Rezolucijom vrate u južnu srpsku pokrajinu. Umesto te teme, ovde se veštački otvara tema da li da uđemo u NATO pakt ili ne, pri čemu režim, kao glasnogovornike stava da treba da se uđe u NATO pakt, koristi neke političke stranke koje su deo vladajuće koalicije. Tu pre svega mislim na G17 plus i na SPO. Pri tome, naravno, uopšte ne mislim da to nije stav svih manje-više političkih stranaka koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije. Ali, prosto, zato što znate da je najveći deo građana Srbije protiv toga, nemate svi hrabrosti to otvoreno da kažete.
Gospodine Seniću, niti se SRS zalaže za to da se srpska vojska ratom vrati na Kosovo, a pogotovo se ne zalažemo za to da se vratimo pod zastavom NATO, nego se zalažemo za treći i jedini mogući put – za put koji je utvrđen Rezolucijom 1244, da se sprovede slovo Rezolucije 1244, odnosno jednog njenog aneksa i da se omogući kontingentu srpske vojske i policije, mislim da stoji: "ne više od 1.000", da se vrati na Kosovo i Metohiju. Samo se postavlja pitanje zašto predstavnici vaše političke stranke, zašto predstavnici bilo koje druge političke stranke koje danas čine ili podržavaju Vladu Srbije, nikada nisu uputile ni jedan jedini zahtev, nijednu molbu, nijednu reč u UN da se Rezolucija 1244 sprovede do kraja? To nije nikakav benefit Srbije, to je njeno pravo. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, ne znam gde ste u mojim rečima pronašli bilo kakvu mržnju? Niti ja bilo koga mrzim, niti SRS bilo koga mrzi, niti sam ovo rekao zato što mrzim vas, vašu političku stranku, pokojnog Zorana Đinđića ili bilo koga drugog. Problem je u tome što vi niste dobro slušali ono što smo mi rekli.
Bio sam vrlo precizan. Rekao sam da ne postoji nijedan formalni zahtev bilo kog srpskog funkcionera od 2000. godine upućen UN da se omogući srpskoj vojsci i policiji da se vrate na Kosovo i Metohiju. To šta je Zoran Đinđić pričao na sastancima Demokratske stranke, ili na mitinzima, ili na tribinama, to nije zvanična politika. To je stranačka politika.
Ja vas pitam – imate li jedan papir sa zvaničnim pečatom bilo kog srpskog državnog organa, Vlade Srbije, Narodne skupštine, Ministarstva odbrane, Ministarstva inostranih poslova, u kome se traži od UN da se omogući da se sprovede Rezolucija 1244 do kraja? Kažete da niste dobili poziv od komandanta KFOR-a. Pa, gospodine Šutanovac, da je KFOR mislio da ozbiljno poštuje teritorijalni integritet Srbije, zar mislite da bi bilo NATO intervencije, odnosno NATO agresije u proleće 1999. godine? Da li ste nekada došli na ideju da tražite od UN, koje formalno imaju primat na Kosovu i Metohiji i pod čijim mandatom se sprovodi Misija KFOR-a na Kosovu i Metohiji, da pitate ima li potrebe da se vrati srpska vojska i policija na Kosovo i Metohiju?
Ono što mi, takođe, nije jasno jeste ono kad vi kažete da nigde ne piše vojska i policija nego srpski personalitet. Valjda ne mislite da se dole vraćaju kafe-kuvarice, portiri, vozači, balerine, fudbaleri itd. Dakle, to je nešto što jednostavno ne stoji.
I, konačno, gospodine Šutanovac, mislim da ste vi potpuno prevideli jednu jako važnu stvar. Sve političke stranke u ovom parlamentu glasale su za to da se prihvati Sporazum Ahtisari-Černomirdin, izuzev SRS. Vi ste u koaliciji sa partijom čiji je predsednik tada zdušno podržao potpisivanje tog sporazuma. Vi ste u koaliciji sa SPS, sa SPO, a koliko se sećam, Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije u vreme NATO bombardovanja. Pa, je l' moguće da niko živi u Srbiji nije više odgovoran ni za šta sem SRS? Da li je postojala SPS tih devedesetih godina? Da li je postojao SPO? Da li je, na kraju krajeva, postojala i DS? Postojala je! (Aplauz)