Nadam se, gospođo Čomić, da ćete mi dozvoliti da govorim onoliko vremena koliko je iznosila vaša intervencija.
SRS, gospođo Čomić, ne osporava bilo kome da se izjašnjava kako on hoće, ali ja sam dužan da iznesem neke činjenice koje su zasnovane na istorijskim faktima. Dakle, termin "Bošnjak" prvi put je upotrebio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj, da bi na taj način pokušao da uništi srpsku nacionalnu svest u BiH. To je bilo u drugoj polovini 19. veka, kada je svim stanovnicima BiH hteo da nametne neku veštačku nacionalnu svest, da se oni više ne izjašnjavaju kao Srbi, nego kao pripadnici nekog novog, od strane Austrougarske izmišljenog naroda, bošnjačkog naroda.
Reč Bošnjak potiče od reči Bosna, ne postoji nijedna druga reč. Po toj logici svako ko živi u Bosni, bez obzira da li je pravoslavne vere, da li je rimokatolik, da li je musliman, da li je Jevrejin, mora po definiciji da bude Bošnjak. Taj termin je stekao pravo građanstva tokom 90-ih godina. Njega je uveo u upotrebu Alija Izetbegović, odnosno fundamentalistički režim u Sarajevu. Ja ni na koji način ne osporavam pravo bilo kog građanina Srbije da kaže za sebe da je Bošnjak, ali to su istorijski fakti i ovo sam zarad istorijske istine morao da kažem.
Šta je ovde još problematično? Ako kažete ''bošnjačko stanovništvo'', to znači da mislite na celokupnu muslimansku populaciju. To znači stanovništvo - muškarci, žene, deca, starci. To su ljudi bez obzira na godine života, bez obzira na pol, bez obzira na socijalni status.
Rekao sam vam, pozivam vas, u tom vašem mahnitanju s brojem ubijenih - sedam, osam, deset, petnaest, ko zna koliko hiljada - navedite ime i prezime jedne žene ili jednog deteta koje je, po vama, ubijeno u tzv. genocidu koji je izvršila Vojska Republike Srpske u Srebrenici. To vam neće poći za rukom.
Dalje, vi kažete da izražavate saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. Znači, vi smatrate da je država Srbija mogla, da je htela, da spreči ovu tragediju, ali je nije sprečila, pa se mi sad, u 2010. godini, izvinjavamo za to što to nismo sprečili. Ako je u Srebrenici zaista izvršen genocid, ako je izvršen najteži mogući zločin na kugli zemaljskoj, ko je taj zločin mogao da spreči? Vlast. Ko je tada bio na vlasti? Vaši koalicioni partneri. Zašto se vi, kao vlast u Srbiji, ne izvinite onima nad kojima je izvršen genocid? Zašto to breme prebacujete na sve nas?
Vaš koalicioni partner SPS je tada bio na vlasti. Šta mi iz SRS imamo s tim? Naš predsednik je tih julskih dana, koliko se sećam, bio u zatvoru u Gnjilanu. Ni na koji način nije mogao da utiče na bilo šta što se dešavalo u BiH. Ali ne, vi biste hteli sada da obmanete sve građane Srbije, da kažete da ovaj SPS nema blage veze sa SPS iz 1990. godine, kao što bi neki sada hteli da se predstave da nikakve veze nisu imali sa SRS. Do pre dve godine Narodna skupština je bila ''sigurna kuća'' za Ratka Mladića, danas se zalažu sa saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. To je neka virtuelna politička stvarnost, u kojoj mi živimo.
Sada nešto o kontekstu dešavanja u Srebrenici, gospođo Kolundžija. U proleće 1992. godine muslimanske formacije iz okoline Srebrenice, Goražda, Vlasenice počele su da čine masovne zločine nad srpskim narodom koji je živeo na teritoriji istočne Bosne. Naročito težak zločin je počinjen tokom januara 1993. godine, kada je na Božić poklano celo srpsko selo Kravica. Nekoliko dana kasnije ista sudbina je zadesila i Skelane. Kravica je u opštini Bratunac, Skelani su u opštini Srebrenica.
U aprilu 1993. godine Savet bezbednosti UN proglasio je zaštićenim zonama opštine Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać. Dva dana nakon proglašenja opštine Srebrenica zaštićenom zonom, general Ratko Mladić, koji se spominje u ovoj deklaraciji, pristaje da muslimanska vojska u Srebrenici oružje položi ne vojsci Republike Srpske, nego snagama UN.
Osmog maja 1993. godine, u prisustvu francuskog generala Filipa Moriona, komandanta Unprofora u BiH, na sarajevskom aerodromu je potpisan sporazum o potpunoj demilitarizaciji opštine Srebrenica između generala Ratka Mladića i tadašnjeg komandanta armije BiH generala Sefera Halilovića. Sad, gospođo Kolundžija, slušajte šta Sefer Halilović poručuje zločincu Naseru Oriću: "Nasere, Ujedinjenim nacijama predaj samo staro i pokvareno oružje. Niti jedan komad ispravnog naoružanja ne smiješ predati, reci da drugo nemaš. Idite van grada. Nastavljamo po našem planu, za slobodnu BiH".
Posle maja 1993. godine, muslimani ne da se nisu demilitarizovali, ne da nisu bacili oružje u trnje, nego su proširili teritoriju koju su držali pod okupacijom. To može na vrlo jasan način da se dokumentuje. Dakle, posle 8. maja 1993. godine, Naser Orić, koga je Haški tribunal, gospođo Kolundžija, oslobodio krivice za klanje srpskih muškaraca, žena i dece u Podrinju, zauzima sledeća srpska sela: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase.
Da bi sprečila nastavljanje ubijanja srpskog naroda u Podrinju, Vojska Republike Srpske u leto 1995. godine kreće sa akcijom "Krivaja 95". Po izveštajima komandanata UN na terenu, nije bio cilj da se zauzme Srebrenica, nego da se oslobode srpska sela okupacije Nasera Orića. To je zaključak koji je dao i holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju.
Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik "Dani", na pitanje novinara - da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima, odgovorio – ne, nisu postojali prethodni planovi, zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu.
Plan u ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počeo sa evakuacijom zone. Novinar još pita - ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete? Ruez kaže – da, u potpunosti.
Šta se desilo pre toga? Bil Klinton je rekao Aliji Izetbegoviću - ako hoćeš da NATO interveniše u BiH, mora da se desi nešto u BiH što bi nam dalo motiv, što bi nam dalo povod da intervenišemo. Prvog marta 1995. godine komanda armije BiH naređuje Naseru Oriću da napusti Srebrenicu i da dođe u Tuzlu, navodno radi primanja instrukcija. U vreme kada je osvajana Srebrenica, Naser Orić nije bio u Srebrenici, a muslimanska vojska gotovo da uopšte nije pružala otpor, nego je po komandi Alije Izetbegovića počela proboj prema Tuzli. To su istorijske činjenice.
Koliko je poginulih u tom proboju? Gospođo Kolundžija, opet ću se pozvati na jedan zapadni izvor. Prema ekspertizi Dina Meninga, na teritoriji opštine Srebrenica ekshumirano je 1.883 tela, nikakvih osam hiljada. Najveći broj ljudi poginuo je u proboju prema Tuzli. Još jedan podatak. Na zvaničnom sajtu NATO-a možete svi da proverite, tog 11. jula 1995. godine, oko 14.40 časova, NATO avijacija je intervenisala na području Srebrenice. Da li možete da kažete da nijedan musliman nije poginuo od NATO bombi?
Kakva prevara se dalje dešava? Gospođo Kolundžija, reći ću vam nešto o zloupotrebi mrtvih u Srebrenici. Čovek je umro 1982. godine. Znate li gde je pokopan? U mezarju u Potočarima. Zove se Hamed Halilović, preminuo 1982. godine. Na groblju u Potočarima, kao navodno žrtva Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske, sahranjen je Osman Halilović, preminuo 1989. godine. Nurija Memišević, preminuo 1993. godine. Pokopani: Salil Halić, preminuo 1992. godine, Mujo Hadžić, preminuo 1993. godine, Ferid Mustafić, preminuo 1993. godine i Hajrudin Cvrk, preminuo 1992. godine. Svi oni su, po vama, žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.
Evo vam imena ljudi koji su izgubili živote pre 11. novembra 1993. godine, a njihova imena se, kao tobožnje žrtve genocida Ratka Mladića, nalaze uklesana na tom spomen-kompleksu u Potočarima: Ćerimović Mujo, Hasanović Hamed, Malić Ramiz, Omerović Hamed, Omerović Adem, Hasim Selimović, Ramiz Alić, Jusuf Osmanović, Ramiz Alić, Munib Alić, Jusuf Omerović, Meho Osmanović, Sead Salkić, Safet Korkutović i Aziz Omerović.
Evo vam, gospođo Kolundžija, imena muslimana koji su preminuli pre 7. marta 1994. godine, a koje vi smatrate žrtvama Ratka Mladića: Mujić Ibro, Mehmed Hodžić, Hailula Hafizović, Ismet Huseinović, Mujo Ahmetović, Mehmed Hodžić, Šaćir Malić, Kadrija Osmanović, Mehmed Avdić, Nedžad Osmanović, Enver Ibrahimović, Izet Salkić, Dževad Suljić, Hasan Beganović, Redžo Suljić, Omer Smajlović i mnogi drugi.
Da li vi zaista mislite da zbog pranja savesti zločinačke američke administracije, zbog pranja savesti NATO-a, zbog pranja savesti nekih krugova u EU treba prihvatiti kao istorijsku činjenicu da je srpski narod, da je Vojska Republike Srpske, da je Srbija, da je Ratko Mladić odgovoran za tih vaših mitskih osam hiljada ubijenih muslimana?
Neki od tih vaših ubijenih muslimana, gospođo Kolundžija, danas su živi i zdravi u Sarajevu, u Tuzli, glasaju na teritoriji BiH, neki žive u Švajcarskoj itd. Muslimani koji su poginuli na raznim ratištima u BiH, u Bosanskoj Krajini, u Hercegovini, u Posavini posle 1995. godine, njihovi leševi su kamionima dovoženi u Potočare, dovođene su kamere svetskih medija i onda su rekli i upirali prstom – evo, ovo su žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.

Gospođo Kolundžija, relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam  34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete.
Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje. Nije, i to odgovorno tvrdim. Vojska Republike Srpske i Ratko Mladić obezbedili su da se muslimanske žene, deca, starci, ranjeni i bolesni autobusima prevezu do Žepe i Tuzle. Da je neko imao nameru da te ljude uništi, da ta etnička, verska grupa više ne postoji, zar mislite da bi im obezbeđivao autobuse?
Još jedno pitanje, gospođo Kolundžija. Kakva je uloga francuske obaveštajne službe u onome što se dešavalo u Srebrenici? Da li ste čuli za Jugoslava Petrušića i grupu "Pauk"? Znate li ko je jedini osuđen za neposredno navodno fizičko ubijanje muslimana u Srebrenici? Ne Srbin. Hrvat Dražen Erdemović. Da li je tu vama sve čisto? Ništa nije sporno?
Šta je čovek uradio? Nagodio se. Zamislite monstruoznost Haškog tribunala. Kažete – jesam, ubio sam 10, 50, 100, 200, 500 ljudi, ali sam se nagodio sa tužiocem i dobio sam pet godina zatvora. Gospođo Kolundžija, imate li savesti? Ako je neko ubio svojom rukom 300 ljudi, da li je pravedna kazna pet godina zatvora? Po merilima Haškog tribunala jeste, jer tamo možete da se nagađate.
To nije sud pravde, to je svetska buvlja pijaca koja služi tome da se teret i krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa samo jednog naroda, na leđa srpskog naroda i da niko više ne bude odgovoran za zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, ni Alija Izetbegović, ni Franjo Tuđman, ni Milan Kučan, ni SAD, ni Evropska zajednica ni NATO. Ko je kriv? Krivi su Srbi.
Kako to dokazujemo? Pa, pogledajte strukturu optuženih u Haškom tribunalu. Ima li ijednog Srbina koji je obavljao bilo kakvu značajniju političku, vojnu ili policijsku funkciju, a da nije optužen, osuđen ili ubijen u Haškom tribunalu? Nađite mi takvu istu strukturu na strani Hrvata, muslimana ili Albanaca. Ta paralela ne može da se uspostavi.
Niste u pravu vi koji kažete da Haški tribunal sudi pojedincima. Ako se sudi nekome ko je bio predsednik države, ako se sudi nekome ko je bio načelnik generalštaba, ako se sudi nekome ko je bio ministar, sudi se državi i sudi se narodu. Kome se sudi na strani muslimana? Onima koji su čuvali zatvore, običnim vojnicima.

Gospođo Čomić, da li imam pravo da repliciram gospođi Nadi Kolundžiji ili četničkom vojvodi?

Što se tiče izlaganja čoveka za koga je Ratko Mladić do pre dve godine bio srpski heroj, a Narodna skupština ''sigurna kuća'' …

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, zaista nisam imao bilo kakvu nameru da vas lično vređam ili da vas prozivam, ali vi ste sad došli u jednu nemoguću situaciju. Vi kažete – nas ne zanimaju konkretne presude Haškog tribunala, a pozivate se u deklaraciji na te vrednosti koje navodno promoviše Haški tribunal. Vi biste da vodite neku apstraktnu raspravu o Haškom tribunalu, o zločinima, ali nemojte slučajno da spominjete neko konkretno ime, cifru, podatak itd.
Rekao sam na početku moje rasprave, nažalost 20 minuta je suviše malo da bi o temi Srebrenica moglo da se kaže sve. Navešću vam opet izjavu jednog čoveka sa Zapada. U pitanju je visoki komesar UN za ljudska prava Henri Vilan, koji je 27. jula 1995. godine za londonski ''Dejli telegraf'' izjavio – nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine. Čovek je intervjuisao preko 20.000 muslimana iz Srebrenice koji su se našli u izbegličkom kampu u Tuzli i nijedan od 20.000 muslimana nije rekao – svojim očima sam video kako vojnici Ratka Mladića ubijaju muslimanske civile ili muslimanske zarobljenike u Srebrenici.
Gospođo Kolundžija, razumem da biste vi hteli da banalizujete ovu raspravu, da je maksimalno pojednostavite, da na Srebrenicu gledate crno-belim očima, ali moram da vas podsetim na jednu sjajnu rečenicu britanskog istoričara i političkog filozofa Roberta Džordža Kolingvuda – jedna činjenica odvojena od svih drugih činjenica jeste nešto čudovišno, ništa stvarno.
Vi jedan događaj izvlačite iz njegovog istorijskog konteksta, samo njega osuđujete, a sve ono što se desilo pre toga, za vreme toga i posle toga vas ne zanima. Ali to nije istorijski pristup problemu, to je dnevnopolitički pristup problemu, koji će, nažalost, ako ovo bude usvojeno, opteretiti mnoge i mnoge generacije građana Srbije.

Hvala, gospođo Čomić. Povređen je, nažalost, član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Omeragiću, zaista nisam imao nameru da vama kao građaninu Republike Srbije ili pripadnicima nacionalne ili verske zajednice kojoj vi pripadate osporavam, na bilo koji način, pravo da se izjašnjavate onako kako vi to hoćete. Ako vi sebe smatrate Bošnjakom, ja to poštujem, i SRS to poštuje, ali sam dužan, zbog istorijske istine, da vam kažem ko je prvi smislio termin "Bošnjak"- da je to bio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj i da je to bilo u drugoj polovini 19. veka.
Dužan sam da vas podsetim na istorijsku činjenicu da se 1971. godine Alija Izetbegović deklarisao ne kao Bošnjak, nego kao Srbin muslimanske veroispovesti. Muslimani mi zaista ne smetaju. Imamo u našim redovima narodnog poslanika muslimanske veroispovesti Sulejmana Spaha. Kad bih vam uputio bilo kakvu ružnu reč zbog toga što ste vi musliman, ja bih uvredio mog prijatelja, mog stranačkog kolegu Sulejmana Spaha. Dakle, vi uopšte nemate problem sa SRS kada je u pitanju vaše pravo da se izjašnjavate kako vi to želite.
Ipak, zbog dnevnopolitičkih razloga, ne mogu da sakrivam istorijske činjenice. Danas su mnogi ovde govorili o tome da nam je potrebna istina. Hajde onda da ne sakrivamo tu istinu. Znate, ja imam utisak da bi vlast htela da je istina samo ono što njima odgovara, a kada se kaže nešto što im ne odgovara, onda se pozivamo na povredu Poslovnika.
Poštujem vaše pravo da ste Bošnjak, ali poštujte vi moje pravo, ne samo kao Srbina, kao nekog intelektualca koga vi verovatno ne doživljavate ozbiljno jer sam, kako vi kažete, "pripravnik", ali koji sticajem okolnosti zna nešto o istoriji i vašeg i mog naroda. (Aplauz radikala.)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Nikolića. Da ne bi bilo nikakve zabune, tekst deklaracije koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić suštinski se ne razlikuje od teksta deklaracije DS-a.
Zaista me čudi da gospodinu Nikoliću toliko smeta Haški tribunal, a pogledajte šta stoji u preambuli teksta deklaracije koji je on podneo: "Imajući u vidu presudu Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa UN, donetu u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, 26. februara 2007. godine, prema kojoj je Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza, uključujući i punu saradnju s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju". U članu 1. te deklaracije stoji: "Narodna skupština Republike Srbije, između ostalog, najoštrije osuđuje zločin, odnosno posebno osuđuje zločin koji je izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine i naveden u presudi Međunarodnog suda pravde".
Dakle, gospodine Nikoliću, vi ne morate da glasate za deklaraciju DS-a, vaša deklaracija je istovetna kao njihova, nikakve suštinske razlike nema, sem u stilu pisanja. Zaista je onda smešno da vi nekome kažete da je produžena ruka Haškog tribunala.
Šta je hteo SRS? Ako makar postoji sumnja da je neko učestvovao u ubistvima civila u BiH, neka se protiv njega vodi krivični postupak, protiv Pelevića, protiv mene, protiv bilo koga, ali nemojmo da tovarimo krivicu na leđa srpskog naroda.
Tu krivicu tovare svojom deklaracijom i DS i gospodin Tomislav Nikolić. U tome između ove dve partije nikakve suštinske razlike nema. Uzmite ispred sebe tekst deklaracije čiji je predlagač gospođa Nada Kolundžija, uzmite tekst deklaracije gospodina Tomislava Nikolića i nađite mi jednu suštinsku razliku između ova dva teksta. Ta razlika ne postoji.
Dakle, i jedni i drugi hoće da krivicu za ono što se dešavalo u BiH natovare Srbiji i srpskom narodu, a SRS hoće upravo suprotno, da se protiv pojedinaca vodi krivični postupak, pa ako su krivi, neka odgovaraju, a ako nisu krivi, neka žive kao slobodni građani.

Gospođo Đukić-Dejanović, javio sam se po osnovu replike, pa ako biste bili ljubazni da mi date reč.

Hvala, gospođo predsednice.
Moram da odgovorim na pitanje zašto nismo podneli krivičnu prijavu protiv generala Ratka Mladića. Zato što SRS smatra i danas, kao što je smatrala i pre dve, i pre pet godina, da je Ratko Mladić heroj srpskog naroda. Krivičnu prijavu protiv Borislava Pelevića podneli smo zato što su određeni svedoci koji su po nalogu tužilaštva Haškog tribunala dovedeni da svedoče protiv Vojislava Šešelja rekli – ne, nismo čuli niti videli nijednog pripadnika SRS-a da je učestvovao u bilo kakvim zločinima nad civilima, ali smo čuli i videli da su u tome učestvovali pojedini pripadnici Srpske dobrovoljačke garde.
Inače, taj veliki Srbin Pelević je vezivao te iste Srbe u Erdutu za bandere, terao ih da laju kao psi, švercovao naftu iz Đeletovaca…

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, gospodin Tomislav Nikolić kaže da je za nas Ratko Mladić heroj. Do pre dve godine bio je, koliko se sećam, i za njega i za gospodina Aleksandra Vučića. Nisam ja za govornicom Narodne skupštine podigao tablu na kojoj piše "Bulevar Ratka Mladića", nego zamenik gospodina…

Gospođo Đukić-Dejanović, upravo pokušam da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Dakle, gospodin Tomislav Nikolić je rekao da se bavi politikom 20 godina, a kaže: "poslednjih šest godina pričam isto".
Gospodine Nikoliću, šta ste pričali prethodnih 14 godina? Kada vi pričate istinu, u onih prvih 14 godina, ili u poslednjih šest godina? Kažite – prvih 14 godina sam pričao neistinu, lagao sam, obmanjivao sam, nisam verovao u ideologiju srpskog nacionalizma; poslednjih šest godina govorim istinu, častan sam, pošten, imam časna politička uverenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja zaista ne znam, gospođo Kolundžija, zašto imate potrebu da nama poslanicima SRS-a stavljate u usta nešto što mi nismo rekli? Ko je od nas danas sejao strah, paniku, mržnju, netrpeljivost, ili bilo šta slično?
Vi se varate, gospođo Kolundžija, ako mislite da istinsko pomirenje među državama i narodima bivše Jugoslavije može da se postigne tako što će Narodna skupština Republike Srbije da donese nekakvu deklaraciju koja se zasniva na falsifikatima, na neistinama, na krivotvorenju istorijskih činjenica.
Vi ste rekli: "Ubijeno je nekoliko hiljada muslimana". Ja sam vam naveo patološki izveštaj italijanskog patologa. Dakle, on nije član SRS-a, a kaže da je na celokupnoj teritoriji opštine Srebrenica pronađeno 1800 i nešto leševa. Ja sam vas pitao – možete li vi koji imate tapiju na EU, na ljudska prava, da mi odgovorite – kako znate koliko je od njih stradalo tako što se povlačilo iz Srebrenice prema Tuzli, koliko od njih je stradalo u međusobnim muslimanskim obračunima, koliko je od njih stradalo od NATO bombi, pošto je NATO pakt dejstvovao tog dana poslepodne, 11. jula, na teritoriji opštine Srebrenica?
Vi na ta pitanja ne umete da odgovorite, ali umete da nama, koji ne mislimo kao vi, lepite najgore moguće epitete. Gospodin Mićunović se danas pozivao na humanizam, na opšte bratstvo svih naroda, na neke univerzalne ljudske vrednosti, i ja to pozdravljam, ali vi biste hteli da te univerzalne ljudske vrednosti budu rezervisane samo za vas. Vi, navodno, jako žalite muslimane iz Srebrenice, a svojim kolegama koji sede zajedno s vama u ovom parlamentu delite najgore moguće epitete.
Kako da znamo da ste vi iskreni? Navodno, imate strašno veliku potrebu da se nekome izvinjavate, da saučestvujete u nečijem bolu, a onda, kada čujete nešto što ne odgovara vašem demokratskom uhu, kažete da smo antievropski orijentisani, da smo sejači panike, straha itd.
Namerno danas nisam, upravo iz pijeteta prema čoveku koji više nije živ, rekao nešto što znamo i vi i ja. Pa, lider vaše stranke je 1993. godine pekao vola s Radovanom Karadžićem. To nije činio Vojislav Šešelj, niti ja, niti Vjerica Radeta. Čiji je bio Ljubiša Savić Mauzer? Je li on bio član SRS-a?
Dakle, postavlja se pitanje – odakle vama pravo da sve ono što se desilo na prostorima bivše Jugoslavije svalite na leđa "pa kriva Srpska radikalna stranka". (Predsednik: Vreme.) To, jednostavno, nije tačno.

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović. Biću veoma kratak.
Gospodine Mićunoviću, razlika između vas iz Demokratske stranke i nas iz SRS-a jeste u tome što vi o Srebrenici govorite jezikom fraza, a mi govorimo jezikom činjenica.
Vi sad podsmešljivo meni prebacujete kao, tobože, muslimani su se sami poubijali.
Ovo je, gospodine Mićunoviću, knjiga sina Sefera Halilovića, Semira Halilovića, "Državna tajna – strogo poverljivo". Dakle, nisam je napisao ja. Na strani 289. ove knjige stoje sledeće rečenice: "Vojna bezbjednost, kao i Služba državne bezbjednosti pokrenuli su više operativnih akcija koje su imale za cilj da pokažu kako je Naser Orić i njegova grupa od dvadesetak ljudi unutar enklave radila stravične stvari svome narodu, kao što su ubistva Salihović Hameda i Rizvanović Nurifa, te pokušaj ubistva, kao što je slučaj sa Hakijom Meholjićem, Ibranom Mustafićem, Hamedom Mustafićem i drugim osobama. Osim toga, u Službi državne bezbjednosti i Vojnoj bezbjednosti tvrdili su da je Naser Orić, čije je kodno ime bilo Vezir, sarađivao sa četnicima, švercovao robu, sopstvenom narodu prodavao namirnice za zlato i novac, odvodio djevojke i žene i vršio teror unutar opsednute enklave. Tako su, u cilju dokazivanja šta se zapravo dogodilo u Srebrenici, pokrenute akcije "Guber", "Herkul", "Istina" i "910", to su šifre tih akcija, ''koje su vođene neke kombinovano s Vojnom bezbjednosti, a neke su rađene samostalno, unutar Službe državne bezbjednosti.''
Gospodine Mićunoviću, ovo su činjenice, ako imate nešto protiv njih, tim gore po vas.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ozbiljna vladajuća koalicija koja nam je predložila ovaj dokument sada je na najbolji način potvrdio gospodin Nenad Čanak. To je koalicija u kojoj jedna partija vladajuće koalicije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, traži da se zabrani druga partija vladajuće koalicije – Socijalistička partija Srbije.
Meni, gospodine Čanak, nije jasna jedna stvar, zašto se vi u deklaraciji za koju ćete glasati zalažete za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, ako je već sada, pre bilo kakve presude, za vas Ratko Mladić zločinac? Onda nam ne trebaju sudovi, onda nam ne treba saradnja sa Haškim tribunalom, onda nam ne trebaju pravosudne institucije ovde u Republici Srbiji, niti bilo gde u svetu. Onda ćemo da pitamo vas, Nenada Čanka, ko je po vama, gospodine Čanak, Srbin, a ko zločinac; ko je velezločinac, a ko je patriota; ko je izdajnik itd. Pa kome vi stavite na čelo žig da je zločinac ili da nije zločinac, onda je to istorijska istina.
Pitam vas, gospodine Čanak, u kojoj to demokratskoj državi na svetu, u kojoj to državi članici EU, bilo gde, može da se kaže za bilo koga da je zločinac, a da za to ne postoji relevantna presuda? Onda nam ne treba sud. Onda ne treba da sarađujemo sa pravosudnim institucijama. Onda je deklaracija nepotrebna. Onda je besmisleno sve ovo što danas radimo.
Mene čudi jedna druga stvar. Danas sam se ovde naslušao, kao i moje kolege iz SRS, o tome kako poslanici vladajuće koalicije ne mogu noćima da spavaju zbog bola koji osećaju prema, navodno, žrtvama genocida u Srebrenici. Pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije, da li osećate bol, sažaljenje, tugu prema građanima Srbije koje ste od 2000. godine sistematski opljačkali? Vi ste vrhunski licemeri.
U suštini, vas baš briga i za muslimane iz Srebrenice i za one koji danas štrajkuju, recimo, u Sremskoj Mitrovici, u „Mitrosu“, štrajkuju glađu. Vama je stalo samo do toga da stvorite utisak kod vaših zapadnih gospodara kako ste vi, navodno, „fensi“, kako ste demokratski orijentisani, evropski orijentisani itd. U suštini, vi svi skupa ne osećate bol, sažaljenje ni prema kome.
Da ste zaista takvi kakvima se predstavljate, ne biste radili građanima Srbije, ne biste radili Srbiji punih deset godina sve ovo što sada radite.
Uzmite papir i olovku, podvucite crtu, i recite – od 5. oktobra 2000. godine pa do danas uradili smo to, to i to. Ako nađete ijednu dobru stvar, kažite, da i mi to znamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na to što se mi iz Srpske radikalne stranke suštinski razlikujemo od stranke Nenada Čanka, ja gospodina Čanka neću da vređam, iako je on uvredio sve narodne poslanike nazvavši nas krajnje neprimerenim nazivom, prosto, gospodine Čanak, ja sa vama hoću da govorim jezikom činjenica.
Ne znam da li ste vi čitali izveštaj Evropske komisije o stanju u Srbiji, odnosno o stanju u pojedinim oblastima društvenog života? Verujte mi, ja ni na jednom mestu nisam našao da u tom izveštaju piše da mi ne možemo u Evropsku uniju zato što Ratko Mladić nije u Hagu. U tim izveštajima piše nešto drugo – ne možemo u Evropsku uniju zato što ste korumpirani, zato što kradete, zato što vam unutrašnju i spoljnu politiku diktiraju tajkuni i mafijaši, zato što se zakoni u ovom parlamentu donose onako kako odgovara dvojici ili trojici ljudi koji su na sumnjiv način stekli svoje bogatstvo, zato što imate preglomaznu, neracionalnu, partijsku državnu upravu, zato što nam je država skupa, zato što ste potpuno uništili nezavisnost pravosudnih institucija, zato što ljudi ne mogu da se leče u Srbiji ako nemaju novca. Dakle, ja sam na to naišao u izveštajima Evropske komisije.
Naravno, vama je uvek lako da kažete da je Ratko Mladić kriv za to što Srbija ne može u Evropsku uniju. Verujte mi, gospodine Čanak, kamo lepe sreće da je to tako. To bi značilo da je u ovoj Srbiji, našoj zajedničkoj otadžbini, sve sjajno, da smo rešili sve probleme, da nam ekonomija cveta, da ljudi ne moraju da skaču sa svojih balkona ne bi li rešili svoje socijalne probleme, da ne moraju da seku sebi prste i da jedini problem koji ova država ima jeste pitanje da li je Ratko Mladić u Hagu ili je na nekom drugom mestu.
Nažalost, gospodine Čanak, stvarnost koju vi kreirate zajedno sa vašim koalicionim partnerima u poslednjih deset godina je sasvim drugačija od one stvarnosti u kojoj vi živite. Vama je lepo. Ne snosite odgovornost ni za šta; u Skupštinu dođete onda kada treba da glasate; diskutujete tako da napadate svoje koalicione partnere i mislite da ste time rešili problem. Nažalost, niste. Srbija je nesrećna država, ne zbog Ratka Mladića, nego zbog vas, zato što ste nesposobni, zato što ste korumpirani.