Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto predstavnici vladajuće koalicije kad god govore o nekim tačkama dnevnog reda koje obrazlaže gospodin Šutanovac imaju potrebu da se obračunavaju sa SRS?
Dakle, gospodina Samofalova izuzetno cenim i uvažavam, ali uopšte ga nisam uzeo u usta, ali pošto je gospodin Samofalov već iskoristio pravo koje je dao sam sebi da mene prozove i SRS moram da kažem i njemu i gospodinu Šutanovcu da ja lično nikad nisam bio na vlasti, kao što mi se ovde spočitava, dakle, nikada u životu nisam bio ministar, ne znam da li ću biti, dobro gospodine Šutanovac, možda nikada neću biti ministar, ali, takođe, sam siguran da nikad neću biti u obezbeđenju Mirjane Marković, kao što ste vi bili, pa, možda vam je ona pričala detalje o tome kako je potpisan Sporazum Černomirdin - Ahtisari, ko je za šta glasao.
Što se tiče vas, gospodine Samofalov, ne znam da li vam je poznata činjenica, kad već pričate o trgovini narkoticima kao bezbednosnom izazovu, a to zaista jeste bezbednosni izazov, da je američka DEA tražila od vlasti u Srbiji da počnu akciju protiv Darka Šarića, ali ne zato što mnogo vole srpsku decu i zato što žele da zaštite građane Srbije od te pošasti koja se zove droga, nego zato što ta američka tajna služba ima svoj interes u trgovini narkoticima i na Balkanu i u Avganistanu i mnogim drugim delovima sveta?
Bio sam vrlo precizan, postoje izveštaji ruskih bezbednosnih službi, mogu i da vam ih pokažem, gde se taksativno navodi da je od 2001. godine pa do danas deset puta povećana proizvodnja opijata u Avganistanu otkako su tamo prisutni Amerikanci, Britanci, odnosno trupe NATO pakta.
Zaista mi nije jasno, možda je potpuno u pravu gospodin Šutanovac, možda sam ja stvarno glup čovek, ali ne mogu da razumem da se zalažete za učlanjenje Srbije u jednu takvu organizaciju koja otvoreno podržava proizvodnju narkotika.
Da li vam je poznato da NATO vojnici u Avganistanu, bukvalno, sa oružjem stražare ispred polja maka onih snaga koje su lojalne režimu u Kablu? Uništavaju se polja maka, ali samo Talibana, polja maka koja su zasejali ljudi koji podržavaju vladu u Kabulu čuvaju se, njih čuvaju vojnici NATO u Avganistanu. Kako sada da se borimo protiv narkotika, a NATO pakt čuva polja maka u Avganistanu?
Gospodine Samofalov, kako to da ćemo sada učlanjenjem u NATO ili slanjem svojih vojnika u takozvane međunarodne mirovne misije da se borimo protiv organizovanog kriminala, a postoji organizovani kriminal u našoj sopstvenoj zemlji? Time nije potreban…(Aplauz)

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je neprimereno da bilo koji ministar, bez obzira kojoj stranci pripada, bez obzira na sav antagonizam koji ima prema SRS, dođe u Narodnu skupštinu i kaže – evo, ovi ljudi koji ovde sede ne predstavljaju nikoga, oni nisu narod.
Izvinite, koga onda predstavljamo? Mislim da se ovaj dom zove Narodna skupština Republike Srbije i da svih 250 ljudi koji ovde sede, predstavljaju narod. Mislim da ste vi, gospođo Čomić, morali na ovakvu uvredu, ne mene lično, i ne samo poslanika SRS, nego svih poslanika koji ovde sede, da reagujete i da zaštite dignitet, opet, kažem – ne, moj, nego dignitet Narodne skupštine Republike Srbije.
Takođe, želim da istaknem, gospodine Šutanovac, da ne primam platu u Narodnoj skupštini, a mogu da dam para za siromašnu decu koliko god treba, imam troje dece, i što se mene tiče, spreman sam uvek da pomognem, kad god treba. Ali, za razliku od vas koji pomažete tuđim parama, spreman sam da pomognem svojim. (Aplauz)
Takođe, gospodine Šutanovac, 'ajde da sad zanemarimo sve te velike priče, vi radikali ste ovakvi, onakvi, NATO pakt itd, 'ajde da se pozabavimo problemima koje imamo u našoj sopstvenoj kući. Treba da učestvujemo u međunarodnim misijama, navodno, da bi se borili protiv organizovanog kriminala, a imamo organizovani kriminal u našoj sopstvenoj otadžbini. Kako je moguće da jedna firma "Jugohemija" nabavlja sve, od vakcina protiv svinjskog gripa, pa do poslova kao što su remonti aviona, koji malo, malo, pa padaju? Hajde malo da se bavimo tim životnim pitanjima, pustite to što je bilo 1999, 2000, 2001. godine, znate vi to verovatno bolje od mene, jer ste tad bili aktivni u politici, za razliku od mene...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
dakle, samo gospođo Čomić, zaista vas molim, vaš zadatak nije da branite ministra od mene ili od poslanika SRS, nego da omogućite svima da koriste svoje poslaničko pravo. ...

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve dileme, iako gospodin Šutanovac očigledno nema nameru da sluša ovu raspravu, ali zbog građana Srbije i drugih narodnih poslanika, imam obavezu da razjasnim jedan nesporazum koji je izbio između gospodina Šutanovca, gospodina Vlajka Senića i mene.
Dakle, evo šta piše u toj famoznoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine: "Savet bezbednosti"…pa da ne citiram sve, "potvrđuje da će posle povlačenja dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo, radi obavljanja dužnosti u skladu sa Aneksom 2". Dakle, gospodin Šutanovac je spočitavao poslanicima SRS da ne znaju šta piše u Rezoluciji 1244. Međutim, iz ovoga što sam pročitao može da se izvuče sasvim suprotan zaključak, da nažalost ministar odbrane Republike Srbije…

Hvala, gospođo Čomić, na intervenciji, ali, nadam se da ćete se složiti sa mnom da je ovo jako važna stvar.
Gospodin ministar je tvrdio da u Rezoluciji 1244 nigde ne piše – srpska vojska i policija. Evo, sada sam vam pročitao da piše. Ono na čemu je SRS insistirala i ono na čemu danas insistira jeste da aktuelni režim u Srbiji zatraži od UN, inače, u Rezoluciji 1244 nigde ne piše, i to mogu da citiram ako mi gospođa Čomić dozvoli, nigde se ne traži da komandant KFOR nas pozove da mi sa vojskom i policijom dođemo na KiM…

Uz rizik da možda i dobijem neku opomenu ili neku drugu sankciju, gospođo Čomić, dozvolite, ovo je izuzetno važna stvar, kada se govori o upotrebi Vojske Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, dakle, ne može a da se ne kaže da jedan deo teritorije Republike Srbije, naše države, nije pokriven sa srpskim vojnim i policijskim osobljem, kako stoji u Rezoluciji 1244, i da je bespredmetno, Srbija bi bila presedan u međunarodnoj zajednici da ima svoje vojnike u Kongu, Avganistanu, na Haitiju ili bilo gde, a da srpskog vojnika ili policajca nema u mestima, u gradovima, i selima na KiM.
Ako mi nađete ijednu državu na svetu koja učestvuje ili pod zastavom UN ili pod zastavom NATO u nekoj međunarodnoj mirovnoj ili kvazimirovnoj operaciji a da njena vojska ili policija nije prisutna na celokupnoj državnoj teritoriji, biću vam duboko zahvalan. Nažalost ili na sreću, takve države sem Republike Srbije nema.
Sada postavljam jedno pitanje, pitanje koje je postavio i moj uvaženi kolega gospodin Krasić – koja je svrha toga da imamo nekoliko lekara ili nekoliko vojnih posmatrača na Haitiju, Libanu ili bilo gde u svetu, a da srpski narod na KiM živi u uslovima koncentracionog logora, a da pri tom nijedan državni organ, uključujući Narodnu skupštinu Republike Srbije, Vladu, nikada ni na koji način nisu zahtevali od UN da omogući da se do kraja sprovede Rezolucija 1244?
Gospodin Vlajko Senić je rekao da postoje samo dva puta kada je reč o povratku srpske vojske i policije na KiM, a imajući pri tom u vidu i širi kontekst učešća Srbije u međunarodnim multinacionalnim operacijama, pa je onda rekao – ili rat ili da budemo deo NATO.
SRS je rekla da postoji i treći put, to ponavljamo i ovom prilikom, dakle, postoji i treći put. Treći put je poštovanje Povelje UN, poštovanje međunarodnog prava i poštovanje jedne inicijative koja je došla sa Istoka, jedne bratske i prijateljske zemlje, a to je inicijativa ruskog predsednika iz 2009. godine, da se potpiše ugovor o evropskoj bezbednosti.
Dakle, ta inicijativa je potekla prošle godine i ona je stavljena na sto praktično svih evropskih država, uključujući tu i države koje su članice NATO. U čemu je suština te inicijative?
Ruska Federacija u liku svog predsednika nudi svim državama u Evropi, ponavljam, i državama članicama NATO, da se potpiše ''ugovor o evropskoj bezbednosti'', koji će da počiva na principima Povelje UN. To znači – poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država potpisnica tog novog ''ugovora o evropskoj bezbednosti''. To je miroljubiva politika. To su mehanizmi da se sporovi među državama reše na miran način, konferencijama, konsultacijama, svim mogućim sredstvima, samo ne oružjem.
Nedavno je ova inicijativa došla i u Narodnu skupštinu Republike Srbije i sa ovom inicijativom upoznate su sve poslaničke grupe u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nedavno je održan i jedan okrugli sto, 24. aprila ove godine, koji se bavio svim onim pitanjima koja su vezana za inicijativu Ruske Federacije, a to je da se uspostavi novi sistem kolektivne bezbednosti u Evropi koji će apsolutno da bude u skladu sa principima, sa načelima, sa normama iz Povelje UN.
Pitanje koje postavlja SRS jeste sledeće – zašto predsednik Republike Srbije o tome ćuti? Zašto o tome ćuti Vlada Srbije? Zašto o tome ćuti Ministarstvo odbrane? Zašto ćute poslanici vladajuće koalicije? Zašto ne kažu da postoji i neki drugi put da se očuva bezbednost Republike Srbije u vrlo nestabilnim međunarodnim političkim prilikama, a koji ne podrazumeva direktno ili indirektno uključivanje Srbije…

Gospođo Čomić, koliko mi moja skromna pamet dopušta, zaista se trudim da govorim o tačkama koje su na dnevnom redu. Ali, pošto vi, očigledno, insistirate na tome da se ovde ne sme govoriti o takozvanim zabranjenim temama, postoje tabu teme i jedna tabu tema je – nemojte slučajno da neko kaže da postoji zahtev, odnosno inicijativa Rusije za uspostavljanje…

Dragi građani Republike Srbije, držaću se teme dnevnog reda na način kako to podržava gospođa Čomić. Evo, dragi građani Republike Srbije šta piše u odluci o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini: ''Odobrava se učešće pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama tokom 2010. godine i to: – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Demokratskoj  Republici Kongo (MONUC); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liberiji (UNMIL); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Obala Slonovače (UNOCI); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici (MINUCRAT); – u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Liban (UNIFIL); u Mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Kipar (UNFICYP). Kao što vidite, u tački 1. Predloga odluke isključivo se spominju mirovne operacije UN.
Poštovani građani Republike Srbije, preći ću sada na obrazloženje, pa ćete videti da priča o NATO i te kako ima smisla u kontekstu rasprave ove dve tačke dnevnog reda. Evo šta je napisala Vlada Srbije u obrazloženju zašto treba izglasati ove dve odluke. Kaže ovako – ''članstvo Republike Srbije u Partnerstvu za mir otvara dodatne mogućnosti za njeno aktivnije uključivanje u multinacionalne operacije pod okriljem Ujedinjenih nacija i Evropske unije.'' Sada ja vas pitam, gospođo Čomić, nađite mi vezu između teksta Predloga odluke i obrazloženja?
Opet ponavljam, koliko mi moja skromna neministarska pamet dozvoljava, ovde se spominju samo UN. Kako to da se u tekstu Predloga odluke spominju UN, a u obrazloženju zašto odluku treba usvojiti odjedanput isplivava Partnerstvo za mir? Koliko znam, Partnerstvo za mir je vojnopolitički program NATO pakta, nije vojnopolitički program UN, pa, ako su ovo mirovne operacije pod zastavom UN i sa mandatom UN, možda ja ne razumem, ali onda molim predstavnike Vlade ili predstavnike vladajuće koalicije da nam objasne kakve veze imaju UN i njihove misije u svim nabrojanim zemljama sa Partnerstvom za mir i kakve veze imaju te mirovne operacije pod kontrolom i pod mandatom UN sa EU?
Koliko znam, EU je prevashodno ekonomska organizacija evropskih država. Kako sad, odjedanput, mirovna misija na Kipru i u Libanu ima neke veze sa Partnerstvom za mir i sa EU? Kada Vlada Srbije napravi vezu između UN i Partnerstva za mir, onda je to legitimno. Kada poslanici SRS kažu da se pod firmom UN u stvari krije direktno ili indirektno učešće Vojske Srbije pod komandom NATO u operacijama po svetu, koje su sve, samo ne mirovne, onda – gospodine poslaniče, ne možete to da kažete. Onda Vlada Srbije treba da povuče ovaj predlog odluke i isključivo treba da se govori o UN. Nema govora o Partnerstvu za mir, nema govora o EU, nema govora o NATO.
Ispada da samo Vlada Srbije ima pravo na neke teme. Kada te teme otvore poslanici SRS ili neke druge političke stranke koja nije deo vladajuće koalicije, onda o tome ne možete da govorite. Dakle, sve je ovo, dragi građani, i te kako povezano. Vama je to vrlo dobro jasno, ma koliko, da oni koji vode sednicu Narodne skupštine imaju zadatak ili su sebi sami nametnuli obavezu da zabrane da se o nekim temama govori.
Inicijativa Ruske Federacije je nešto što zaista doprinosi miroljubivoj politici u Evropi. Ma koliko da se predstavnici Vlade ili pojedini predstavnici vladajuće koalicije trude da nas uvere da je NATO pakt humanitarna, miroljubiva, čovekoljubiva organizacija, mi u to ne verujemo i nismo mi ti koji smo napali NATO pakt, nego je NATO pakt taj koji je napao srpski narod, ne samo u SRJ, nego i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj.
Takođe, nešto što se podmeće SRS jeste to da mi kad govorimo o tome da je NATO pakt jedna ofanzivna, agresivna, međunarodna vojna organizacija, koja nikakve suštinske veze nema sa duhom Povelje UN, onda nam se kaže – onda, vi napadate našu braću Grke, naše prijatelje Špance i sve ostale zemlje članice NATO, a koje nisu priznale nezavisnost KiM. Izvinite, ali to nije tačno. Pa, nisu Grci došli na ideju da bombarduju SRJ, niti su došli na ideju da bombarduju Republiku Srpsku ili Republiku Srpsku Krajinu. Sumnjam da je, baš, Špancima palo na pamet da 2001. godine izvrše okupaciju Avganistana. Sumnjam da, baš, Slovaci nemaju šta drugo da rade u svom životu, nego da čuvaju polja maka u Avganistanu, ali to su sve činjenice.
Bio sam vrlo precizan i svi poslanici SRS su bili vrlo precizni kada su govorili o tome koja je uloga NATO u kriznim situacijama u svetu i na kriznim mestima. Pa, naravno, svima je jasno, maloj deci je jasno, da u jednom savezu kao što je NATO, SAD i Rumunija, recimo, apsolutno nisu ravnopravne i da se za sve pitaju Amerikanci.
Idite u Grčku, nadam se da ste tamo letovali, pitajte bilo kog grčkog oficira sme li da ode u toalet da opere ruke, a da prethodno ne pita američkog oficira za vezu, da li to sme da učini ili ne.
Onda nam se dođe ovde u Narodnu skupštinu i kaže – da, sada napadate Grke, napadate Rumune, Špance itd. Ne napadamo te zemlje, samo kažemo da su oni koji su kreirali agresiju na SRJ, na Republike Srpsku Krajinu, na Republike Srpsku, na Irak, na Avganistan, koji sada planiraju neko novo žarište, da su to pre svega SAD i Velika Britanija, pri tom uopšte nismo želeli ni na koji način da kažemo da nam je neprijatelj ceo američki narod ili da su nam neprijatelji svi građani Velike Britanije. Naravno da nisu, ali da rukovodstvo tih država tokom devedesetih godina, pa i sada, vodi jednu politiku koja je sve samo ne miroljubiva, koja je sve samo ne usklađena sa međunarodnim pravom, to je činjenica.
Na kraju krajeva, ako su nam i SAD i Velika Britanija tako veliki prijatelji, kao što nam se ovde maločas reklo, kako to da od 200. godine ne naprave, ama, baš, nijedan potez koji je u interesu Srbije i srpskog naroda, tako veliki prijatelji, a ništa da učine za Srbiju? Kako to odjedanput da su Hašim Tači, Haradinaj narko-dileri, ubice, siledžije, odjedanput, za te iste SAD i Veliku Britaniju borci za ljudska prava, za demokratiju, za slobodu? Njih primaju u zvanične posete, daju im se neka odlikovanja, politički legitimitet.
Ceo srpski, državni, politički vojni i policijski vrh je isporučen Haškom tribunalu i onda se kaže – to su naši prijatelji, oni nam žele dobro. Izvinite, oni koju omogućuju trgovinu narkoticima iz Avganistana, do Srbije, do Južne Amerike, nisu prijatelji nikome, ni američkim građanima, ni britanskim, a pogotovo ne srpskim građanima.
I, neka nas niko ne ubeđuje da stotine tona heroina i drugih opijata koji dolaze iz Avganistana mogu da dođu u Srbiju ili mogu da dođu u bilo koju drugu državu na svetu, a da za to znaju NATO trupe i NATO komanda u Avganistanu.
Dakle, ovde je potpuno jasno, završiću da bi moje kolege mogle da kažu nešto o ovim tačkama dnevnog reda, apsolutno je jasno, kad god Vlada Srbije kaže – treba da učestvujemo u međunarodnim mirovnim operacijama pod UN, građani Republike Srbije, shvatite to kao jedan implicitni poziv da Srbija mora, zato što je to navodno imperativ vremena, da uđe u NATO.
Ko pročita Rezoluciju 1244, ko se upozna sa inicijativom Ruske Federacije o potpisivanju ugovora o evropskoj bezbednosti, videće da to nije, jednostavno, tačno. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem zašto vi, gospođo Čomić, dozvoljavate ovakav ton u Narodnoj skupštini i zašto dozvoljavate da se vređaju narodni poslanici koji imaju suprotan stav od gospodina ministra?

Dragi građani Srbije, ministar odbrane je rekao – šta će sada da pomisli tamo ''neki'' naš vojnik u Čadu kada čuje preko radija da tamo ''neki'' poslanik Savić kaže ovo ili ono.
Zamislite, građani Srbije, šta će da kaže taj isti vojnik u Čadu kada čuje da tamo ''neki'' ministar odbrane njega šalje u Čad, a malo, malo, padaju mu avioni u Srbiji. Dvoje ljudi se udavilo u Trgovištu i niko nije reagovao ... (isključen mikrofon)

Dobro, gospođo Čomić, pošto je bilo reči o gospodinu  Sulejmanu Tihiću u BiH, ako dozvolite, gospodin Šutanovac je ministar u Vladi koja je pre nekoliko dana uputila podnesak sudu u Londonu u postupku izručenja Ejupa Ganića Republici Srbiji, u kome se priznaje da je u BiH pre 19. maja ... (isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, dozvolite mi samo jednu malu digresiju.
Pre nekoliko trenutaka u Haškom tribunalu saopštena je presuda sedmorici oficira Vojske Republike Srpske. Dva oficira dobila su doživotnu kaznu zatvora, a pet oficira je dobilo ukupno 89 godina zatvora, zbog navodnog učestvovanja u genocidu u Srebrenici.
To su, poštovani građani Republike Srbije, prvi gorki plodovi Deklaracije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, koja je preuzela odgovornost na Republiku Srbiju za nešto što se u Srebrenici nije dogodilo.
Možemo da očekujemo i u narednom periodu da će biti sličnih odluka, vrlo nepovoljnih i po Republiku Srbiju i po Republiku Srpsku.

Evo, gospođo Đukić-Dejanović, vraćam se na temu.
Poštovani gospodine ministre, mislim da je vama poznato da je koncept visokog obrazovanja, koji je usvojen Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, u stvari koncept visokog obrazovanja koji postoji na američkim privatnim fakultetima.
U junu 1999. godine održana je ta čuvena sednica, odnosno čuveni sastanak ministara obrazovanja EU. Kao plod tog sastanka donet je jedan dokument koji sada u Republici Srbiji, kada je u pitanju oblast visokog obrazovanja ima, maltene, status svete knjige, a to je famozna Bolonjska deklaracija. Na osnovu tih principa iz Bolonjske deklaracije, 2005. godine Narodna skupština je donela Zakon o visokom obrazovanju, pri čemu, mnoga rešenja koja su sadržana u Zakonu o visokom obrazovanju ni direktno ni indirektno, uopšte nisu pomenuta, niti su tretirana Bolonjskom deklaracijom.
Mnogo toga što danas postoji u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nema direktne veze sa principima sadržanim u Bolonjskoj deklaraciji, ali je postalo moderno svaku novinu, pa bila ona pozitivna ili negativna, u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nazivati ''bolonjskom'' novinom.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega Goran Mihajlović, kada se saberu i oduzmu svi rezultati ove reforme našeg univerziteta od 2005. godine, može da se izvuče jedan jedini zaključak, a to je da su sve te reforme donele više štete neko koristi.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju o kojima danas govorimo, neshvatljivo je da se menja formulacija u članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pa se kaže da je jedan od principa visokog obrazovanja – uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Smatramo da je bila mnogo bolja prethodna formulacija, a to je, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Nemojte da zaboravite, gospodine ministre, donosimo Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Neophodno je u zakonu precizirati da se radi o humanističkim tradicijama, pre svega nacionalnim i pre svega evropskim, jer je srpski narod bio i ostao evropski narod, a njegova kultura i njegovo kulturno nasleđe sastavni deo evropske tradicije i evropskog kulturnog nasleđa.
Ono što je, takođe, problematično u izmenama Zakona o visokom obrazovanju jeste član 16. Sada u izvesnoj meri liberalizujete broj nastavnika koji je potreban da bi jedna visokoškolska ustanova mogla da radi. Do sada je postojao princip, u dosadašnjem Zakonu o visokom obrazovanju, da visokoškolska ustanova može da funkcioniše ako ima nastavnike koji rade 70% radnog vremena u odnosu na broj predmeta na toj visokoškolskoj ustanovi. Sada se taj princip menja, pa se kaže da visokoškolska ustanova ispunjava zakonom propisane uslove ako ima nastavnike u radnom odnosu sa punim radnim vremenom za izvođenje najmanje 70% časova aktivne nastave na studijskom programu.
Do sada je traženo u odnosu na ukupan broj predmeta, a sada se insistira na aktivnoj nastavi na studijskom programu. Šta u praksi ova odredba može da izazove? Može da dovede do toga da pojedine visokoškolske ustanove imaju skandalozno mali broj nastavnika, da imaju manji broj nastavnika, recimo, nego u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, da razmislite da se zakonom precizira fiksni broj, minimalni fiksni broj nastavnika koji jedna visokoškolska ustanova mora da ima zaposlenih sa punim radnim vremenom, da nam se ne desi da imamo visokoškolske ustanove sa pet, tri, sedam nastavnika. Onda se u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet nastavnog procesa na jednoj takvoj visokoškolskoj ustanovi.
Takođe, bilo bi dobro, gospodine ministre, da razmislite o nečemu što postoji u EU. Radi se o jednoj direktivi Evropskog parlamenta iz 2005. godine, koja nalaže nacionalnim zakonodavstvima članicama EU da donesu zakon o takozvanim regulisanim profesijama. O čemu se radi? Kada su u pitanju pojedine nauke, države članice EU za visokoškolske ustanove koje obrazuju kadrove iz tih naučnih oblasti propisuju strože uslove za izvođenje nastave, nego kada su u pitanju neke druge naučne oblasti, konkretno, u EU propisuju se stroži uslovi za rad visokoškolskih ustanova iz oblasti, recimo, pravnih nauka, pedagogije i medicine.
U Republici Srbiji po ovom zakonu i po postojećem zakonu iz 2005. godine sve visokoškolske ustanove su izjednačene u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju, bez obzira na to kojom naučnom delatnošću, odnosno iz kojih oblasti školuju kadrove.
Imate jedan drugi slučaj, recimo, u SAD. I tamo postoje privatni fakulteti, postoje privatni pravni fakulteti, ali ne možete da budete upisani u imenik Američke advokatske komore ako niste završili nekoliko najprestižnijih, pre svega, državnih pravnih fakulteta. Vi sada završite koji god hoćete, ali ako hoćete da budete advokat u SAD morate da završite tačno određeni fakultet.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da usvojite takvu pozitivnu praksu koja postoji i u EU i SAD. Naročito je to važno kada je u pitanju medicina. Nemojte da nam se desi da školujemo ljude koji će formalno biti lekari, koji će formalno imati diplomu da su završili neki medicinski fakultet, a koji sutra neće znati gde je bubreg a gde je slepo crevo.
Sve ovo može da se ispravi, i greške u suđenju, i greške u procesu obrazovanja dece itd, ali te greške lekara teško mogu da se isprave i vrlo često te lekarske greške mogu da imaju kobne posledice. Ako ste primetili u poslednjih nekoliko godina, te lekarske greške su, nažalost, sve češće u Republici Srbiji. Neću da kažem da je to posledica samo obrazovnog procesa. Imamo dobre medicinske fakultete. Verovatno da postoje i neki drugi dobri razlozi, ali se plašim da će tih lekarskih grešaka biti mnogo više, budemo li imali hiperprodukciju, recimo, lekara koji će završavati medicinske nauke po kojekakvim privatnim fakultetima. Sutra da im dođete u ruke, možete samo da molite Boga da izađete živi iz te njihove ordinacije. Bilo bi dobro da porazmislite o usvajanju te direktive Evropskog parlamenta i u pravni sistem Republike Srbije.
Zbog nedostatka vremena, teško je elaborirati sve nedostatke postojećih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Samo jedan mali detalj – kada je u pitanju davanje zvanja profesora emeritusa, ono što može da se desi sada pri ovom rešenju koje je usvojeno u izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jeste sledeće: čovek, istaknuti profesor, nastavnik, naučni radnik, godinama radi na jednom fakultetu ili na nekom institutu i zaista podigne ugled te visokoškolske ustanove i postane poznat u naučnim krugovima i u Republici Srbiji i van Republike Srbije, možda godinu dana pre penzionisanja zaposli se na nekom, recimo, privatnom fakultetu. Sada taj privatni fakultet polaže pravo na to da takvog čoveka proglasi profesorom emeritusom i praktično, kapitalizuje ceo nastavni i naučni rad tog čoveka koji se desio i koji se ostvario u nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi, po pravilu, državnoj.
Mislimo da to nije pravično rešenje. Mora da se propiše da taj koji se imenuje, odnosno proglašava za profesora emeritusa, mora da radi određeni broj godina u ustanovi koja ga proglašava profesorom emeritusom, da se ne bi desilo da neki novokomponovani privatni fakultet kaže – evo, imamo profesora emeritusa. To što je on 40-50 godina radio na nekom prestižnom državnom fakultetu, to više uopšte nije bitno. Sada, oni njega prisvajaju i kažu – evo kakve kadrove mi imamo. Time, naravno, studenti, naučna javnost može da se dovede u zabludu.
Ono što je, takođe, jedan problem, kada su u pitanju asistenti, predlažete sledeće – visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam i koji pokazuje smisao za nastavni rad. Onda, menjate stav 2 – pod uslovom iz stava 1. ovog člana, visokoškolska ustanova može izabrati u zvanje asistenta i magistra nauka, odnosno magistra umetnosti kome je prihvaćena tema doktorske disertacije. To je, u stvari, jedan te isti slučaj. Onaj kome je prihvaćena tema doktorske disertacije, a koji je prethodno stekao akademski stepen magistra nauka, on je student doktorskih studija. Nema potrebe razdvajati ova dva slučaja, zato što se radi o potpuno istovetnoj situaciji.
Kada su u pitanju ispiti, u članu 90. kažete – ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično. Ovo u praksi može da dovede do različitih tumačenja. Da li to znači da će se ispiti polagati samo usmeno, samo pismeno ili samo praktično? Ili, pak, fakultet može da bira, pa da kaže – polagaće se i usmeno i pismeno i praktično? Ove zapete između ovih reči: "usmeno, pismeno, odnosno praktično", u praksi zaista mogu da dovedu do različitih tumačenja.
Sve u svemu, gospodine ministre, zbog nedostatka vremena, ono što može da se kaže jeste sledeće – reforma koja je uvedena, odnosno koja se sprovodi u Republici Srbiji od 2005. godine, u praksi je dovela do sledećeg: sada imamo jednu inflaciju visokoškolskih ustanova u Srbiji. Zaista nemam ništa protiv privatnih fakulteta, odnosno protiv privatnih univerziteta. Ali, činjenica je, i vi to dobro znate, gospodine ministre, da je kvalitet nastave, da su kriterijumi za polaganje ispita na pojedinim privatnim visokoškolskim ustanovama skandalozno niski. Mene ne može niko da ubedi da student može u jednom ispitnom roku da položi 10 ispita i da gotovo iz svih ispita dobije najvišu ispitnu ocenu. Imamo pametne i talentovane dece, vredne dece, ali u praksi je vrlo teško da neko može zaista da ima taj stepen znanja i taj stepen intelektualnih sposobnosti da u jednom ispitnom roku položi 10 ispita.
Takođe, morate da vodite računa, gospodine ministre, da država mora i da planira koji joj je broj kadrova potreban u nekom vremenskom intervalu. Sada imamo opet jednu inflaciju fakulteta koji maltene školuju istu vrstu kadrova. Imate ih svuda, u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu, u Nišu, a ima ih i po manjim mestima. Sada su svi neki pravnici, sada su svi neki stručnjaci za administraciju, sada su svi neki eksperti za bankarstvo, za menadžment. Postavlja se pitanje – gde će ta deca sutra da rade? Znate, nije suština samo u tome da nekome formalno date diplomu da je završio fakultet. Sutra će taj mladi čovek negde morati da radi. Nažalost, čini mi se da nema mesta u Republici Srbiji za toliki broj kadrova, u suštini, iz istovetnih oblasti.
Nemamo gde da zaposlimo tolike eksperte za državnu administraciju, za konsalting, za menadžment? Gde će ti ljudi da rade? Sutra ćete imati problem. On će reći, ja sam završio fakultet, uložio svoje godine, novac, ja ili moji roditelji, uopšte nije bitno. Očekujem sada od države da mi da posao. Gde će ti ljudi da rade? Država teško može svima da garantuje radna mesta. Jedan deo te dece sigurno ima bogate roditelje koji će moći da im obezbede radna mesta u njihovim privatnim kompanijama. Ali, siguran sam da je većina tih mladih ljudi bez bogatih roditelja. Tražiće od države da im obezbedi radna mesta. Država će teško u tome uspeti.
S druge strane, postoji, gospodine ministre, jedan problem za koji mislim da ste i vi potpuno svesni. Imamo u Republici Srbiji fakultete koji školuju ljude za neke obrazovne profile koji su potpuno veštački. Do pre izvesnog vremena imali ste u Novom Sadu jedan fakultet koji se zvao, verovali ili ne – Direktorski fakultet. Promenjen mu je naziv i više se ne zove tako. U suštini, školuje tu vrstu kadrova. Zaista me sada živo zanima kakvo zvanje dobija student koji završi Direktorski fakultet? Šta, diplomirani direktor?! To znači da taj čovek ništa drugo u životu ne može da radi jer iz njegovog obrazovnog profila proizilazi da jedino ono što on može da radi jeste da bude direktor. To je besmisleno. To je smešno. To je skandalozno. Nažalost, to se dešava u Republici Srbiji.
Zaista su neizjednačeni kriterijumi i za državne i za privatne fakultete. Potpuno su srozali nivo visokoškolskog obrazovanja u Republici Srbiji. Ima kvalitetnih, ima renomiranih privatnih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji, zaista ih ima. Ali, da ima i ovih drugih koji su samo po formi visokoškolske ustanove, a u praksi, kriterijumi su niži nego u srednjim školama, to je činjenica, gospodine ministre, sa kojom vaše ministarstvo mora da se suoči.
Ne smete da gledate u postupku akreditacija samo da li visokoškolska ustanova formalno ispunjava uslove za akreditaciju, da li ima dovoljan broj nastavnika, dovoljan broj prostora, dovoljan broj kompjutera itd, dovoljan broj studijskih programa, to je sve forma. Morate da kontrolišete kvalitet nastave na visokoškolskim ustanovama. Nemojte da nam se desi ono što nam se sada dešava, da školujemo poluobrazovane, poluintelektualce. Ti ljudi sutra neće vredeti ničemu, niti će moći da rade u državnim organima, ni u privredi, ni u privatnim kompanijama. Neće biti ni dobri pravnici, ni dobri ekonomisti, ni dobri lekari. Sa takvim ljudima imaćemo samo problem. Ti ljudi će da žive u lažnom uverenju da su intelektualci, da nešto znaju, a u stvari nivo njihovog znanja vrlo često će biti niži nego kod nekog dobrog đaka koji je završio sa uspehom gimnaziju, ali, nažalost, nema para da studira.
To su sve problemi, gospodine ministre, sa kojima vaše ministarstvo mora da se suoči. Nemojte da brzate u reformama visokog obrazovanja. Ono što je utisak Srpske radikalne stranke to je da se u Zakonu o visokom obrazovanju, i u ovom izmenjenom zakonu o visokom obrazovanju, iz EU recipirana neka rešenja koja nisu dobra. A ono što je dobro, to je ostavljeno po strani.
Na kraju, imajte u vidu, gospodine ministre, dobri fakulteti u EU, sa viševekovnom tradicijom, nisu navrat-nanos prihvatali sve što im se nudilo pod firmom Bolonjske deklaracije, nego su vodili računa da uzmu samo ono što može da unapredi kvalitet nastavnog procesa. Kod nas nema nikakvih kriterijuma, što god nekome padne na pamet, pri tome ne mislim na vas, gospodine ministre, od raznih eksperata za visoko obrazovanje to se proglašava ''bolonjskim principom'', mora da se unese u zakon. Kakve su praktične posledice – o tome niko ne razmišlja. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste, pre svega, vi gospođo Đukić-Dejanović morali da skrenete pažnju gospodinu ministru da ponašanje koje on praktikuje u Narodnoj skupštini nije primereno. On je, čovek, pre, jedno, sat vremena završio sa svojom elaboracijom, otrčao do svojih prijatelja iz DSS, smejući se, pri tome, a sada verovatno sedi negde na kafi, ili pije sok ili se šeta po gradu, umesto da kao ovlašćeni predstavnik Vlade sedi ovde i sluša šta to narodni poslanici imaju da kažu o jednom predlogu zakona koji uopšte nije naivan i nije bezazlen. Naprotiv, sadržina ovog predloga zakona, odnosno zakona ako ga usvojite za nekoliko dana, može da ima vrlo teške posledice po Republiku Srbiju.
No, pošto nisam detektiv i ne pada mi na pamet da tražim ministra po Skupštini ili po gradu Beogradu, obratiću se gospođi koja sedi ovde ispred Ministarstva, a koja se zove, ako se ne varam, Milica Dražić. Dakle, draga gospođo Dražić, Predlog zakona o kome danas ovde pričamo, kao što sam rekao, uopšte nije naivan i uopšte nije bezazlen. Ovde se ne radi o pukom nabrajanju kada je šta potpisano, kog meseca i koje godine. Ovde se radi o pravima koja mogu, zaista, da imaju vrlo teške i nesagledive posledice po državni suverenitet Republike Srbije. No, da krenemo redom.
Gospođo Dražić, počeću od obrazloženja Predloga zakona. U obrazloženju na strani 27. kaže se ovako: "U maju 2006. godine u Briselu održana je konstitutivna konferencija na ministarskom nivou, na kojoj je, između zemalja i entiteta Zapadnog Balkana potpisan Protokol o saradnji na stvaranju Regionalne škole za državnu upravu. Protokol su potpisali predstavnici Republike Albanije, Republike Hrvatske, bivše jugoslovenske republike Makedonije, Bosne i Hercegovine, državne zajednice SCG u celini i posebno za svaku od republika predstavnici Republike Srbije i Crne Gore, kao i predstavnik UNMIK-a u ime AP Kosovo i Metohija, u prisustvu Evropske komisije". To piše na strani 27.
Na strani 28. piše ovako: "Sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu (Respa) između Vlade Republike Srbije i vlada Republike Albanije, Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Makedonije i Crne Gore potpisan je 21. novembra 2008. godine u Podgorici". Sada, gospođo Dražić, voleo bih da mi vi, a, u stvari, više bih voleo da nam to ministar objasni, ali pošto, čovek, nije fizički prisutan u sali, verovatno mu je vrućina ili ima pametnija posla, pa je možda neka rasprodaja u gradu, šta vam znači ovaj ''entitet Zapadnog Balkana''?
SRS, a verujem i svi poslanici koji sede ovde, čuli su za pojam – entiteta samo u jednoj državi u našem okruženju. To je BiH. Nisam primetio da su ovaj sporazum potpisali predstavnici Republike Srpske niti predstavnici Federacije BiH. Dakle, možemo da izvedemo zaključak da se ne radi o tim entitetima. Sada vas mi iz SRS pitamo, a na koji entitet vi mislite? Koji je to entitet Zapadnog Balkana potpisnik ovog sporazuma? Nema drugog entiteta, gospođo Dražić, sem AP Kosovo i Metohija. Pitamo vas – ko vam daje pravo da stavite u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije Predlog zakona u kome se Kosovo i Metohija ne tretira onako kao što piše u Ustavu, kao AP, nego kao entitet?
Nađite mi u Ustavu Republike Srbije, gde u bilo kom pozitivnom pravnom propisu piše da je Kosovo i Metohija entitet, naravno, pod uslovom da se ovaj pojam entiteta odnosi na KiM. Ako se ne odnosi, recite nam, koji je to entitet Zapadnog Balkana koji je potpisnik ovog sporazuma, odnosno prethodnog Protokola iz 2006. godine?
Dalje, gospođo Dražić, nije mi jasno ko su u stvari potpisnici ovog sporazuma? Na strani 27. kažete – bivša jugoslovenska republika Makedonija i BiH, a na strani 28. ne upotrebljavate tu terminologiju nego kažete – Republika Makedonija i Republika BiH. Moram da vas podsetim, što se tiče Makedonije, zvanično ime te države koja je nastala otcepljenjem od bivše SFRJ je – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Pod tim imenom je ta država priznata kao članica Ujedinjenih nacija.
Ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se, recimo, na stranu to što se ne poštuje međunarodno pravo, što se ne poštuje odluka o pristupanju Makedonije UN pod ovim zvaničnim imenom, ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se zamera, recimo, Vladi Republike Grčke? Grčka ne priznaje termin – Republika Makedonija, zato što oni smatraju da je pojam Makedonije i pojam Makedonaca deo grčkog istorijskog, političkog i kulturnog nasleđa. Međutim, Vlada Republike Srbije neprestano menja terminologiju. Sad je odjedanput – Republika Makedonija. Nije! Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. To je njeno zvanično ime i tako treba da stoji u Predlogu zakona.
Dalje – nije Republika Bosna i Hercegovina, nego je samo Bosna i Hercegovina. Gde to piše? Uzmite Dejtonski mirovni sporazum. Njegov sastavni deo, kao jedan od aneksa, jeste Ustav Bosne i Hercegovine. Ustav Bosne i Hercegovine, a ne Ustav Republike Bosne i Hercegovine. To je jako važno, ne samo terminološki, to je suštinski važno. Time se naglašava da je Bosna i Hercegovina jedna prilično specifična državna tvorevina. Nije, daleko od toga da je unitarna država, mnogo je više od federacije, nije klasična konfederacija ali, recimo, da je bliska nečemu što se u teoriji naziva konfederacija. Zato nije Republika Bosna i Hercegovina, jer nije država u pravom smislu te reči.
Ne možete vi sada da menjate zvanične nazive okolnih država. Makedonci se zovu – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, za vas je Republika Makedonija. Ovi zapadno od Drine se zovu Bosna i Hercegovina, vi kažete – Republika Bosna i Hercegovina. Nije!
Da li to znači da Vlada Republike Srbije ne priznaje Dejtonski mirovni sporazum, a mi garant Dejtonskog mirovnog sporazuma? Da li to znači da mi ne priznajemo Republiku Srpsku kao sastavni deo Bosne i Hercegovine, kao jedan od njenih entiteta?
Vidite kako ovaj predlog zakona uopšte nije tako benigni kao što izgleda – da je gospodin ministar mislio da je suština ovog zakona koliko ima zaposlenih u državnoj upravi i kolike su im plate. Nije! Ovo može da ima trajne posledice po državne i nacionalne interese Republike Srbije. Zašto? Zato što oni koji su priznali taj vaš famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju, oni koji guše Republiku Srpsku, oni traže od Republike Srbije, ako ne direktno onda indirektno, da pokaže volju da Kosovo i Metohiju ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije i da otpiše Republiku Srpsku.
Zato je ovaj predlog zakona opasan. Zato o ovom predlogu zakona treba duboko da se razmisli, da li ga je uopšte u ovakvoj formi trebalo stavljati u skupštinsku proceduru. I naravno, predsednik Republike, gospodin Boris Tadić, zaista, treba dobro da razmisli da li će ovako nešto da potpiše.
Šta čekaju oni koji su priznali taj famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju? Čekaju jedan signal od bilo kog državnog organa Republike Srbije, od Narodne skupštine, od Vlade, od predsednika Republike, jedan jedini signal iz kojeg će moći da se izvuče zaključak – evo, sami Srbi više ne tretiraju Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Republike Srbije.
Pada u vodu celokupna borba Republike Srbije u međunarodnoj zajednici kod onih država koje nisu priznale nezavisnost tog famoznog entiteta Zapadnog Balkana. Šta će sutra da kažu Rusi: "Smatramo da nije u skladu s međunarodnim pravom priznavanje Kosova i Metohije, ali ne možemo mi Rusi da budemo veći Srbi od vas Srba. Ako vi Srbi kažete da Kosovo i Metohija nije sastavni deo Republike Srbije nego entitet Zapadnog Balkana, pa, šta od nas očekujete?!" Šta će da nam sutra kažu Kinezi? Šta će da nam kažu svi oni istinski prijatelji Srbije u svetu, kad mi sami na ovakav sraman način terminološki određujemo jedan sastavni deo Republike Srbije.
Ne znam da li ste primetili, gospođo Dražić, Republika Slovenija je maltene oružjem htela da spreči dolazak Hrvatske u Piranski zaliv, jedan mali pedalj teritorije na severnom Jadranskom moru, strateški hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije, istorijski hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije i za Sloveniju i za Hrvatsku. Ali, ozbiljna država tako pokazuje da je respektabilan faktor u međunarodnim odnosima, ne da svoje.
Slovenija je bila spremna da zaustavi pristupanje Hrvatske EU zbog tog famoznog Piranskog zaliva, zbog 50 vikendica. Ne da Hrvatskoj u EU dok se ne reši to pitanje, a mi Srbi ovako tretiramo Kosovo i Metohiju – entitet Zapadnog Balkana. Šta će sutra da bude? Komšiluk velike Albanije. Dokle tako? Gde je granica u tom srozavanju nacionalnog dostojanstva?
Kažete u Obrazloženju Predloga zakona nešto što je već postalo do te mere degutantno, ne znam da li treba komentarisati, ali, mislim, pošto prenos verovatno prate građani Republike Srbije, da ne bi bilo nejasno, ovako: ''Za stupanje na snagu Sporazuma i njegovu implementaciju neophodno je da ga potvrde pet članica. S obzirom da su Sporazum za sada potvrdile četiri članice, predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku.'' Zašto po hitnom postupku? To su ključne reči. ''Nedonošenje zakona po hitnom postupku,'' zamislite, građani Republike Srbije, šta će strašno da se desi, ''moglo bi da proizvede štetne posledice po rad organa i organizacija u procesu pristupanja Evropskoj uniji.''
Svojom skromnom pameću mogu da zaključim sledeće – ukoliko Narodna skupština, ne daj bože, ne usvoji ovakav predlog zakona, parališe se rad organa i organizacija, nastaje smak sveta i nema nikakvog pristupanja Srbije EU. A, da li je to tako? Nije. Da li je zaista ovakav predlog zakona nasušna potreba Republike Srbije? Nije, nije čak nasušna potreba ni u procesu pridruživanja EU, nego vi, gospodo iz Vlade, ne znate šta da napišete u obrazloženjima zakona, pa ponavljate iste floskule. Hvala bogu što je Bil Gejts izmislio onu informatičku operaciju kopi-pejst i kad god se nađe neki predlog zakona u skupštinskoj proceduri, mora po hitnom postupku, inače – smak sveta, blokira se rad organa i organizacija, ne možemo u EU?! Da li je to tako? Evo, samo da posmatramo sa stanovišta EU – nije.
Vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, ponašate se kao što su se nekad ponašali katolički sveštenici kada je ''Biblija'' bila pisana na latinskom jeziku. Pa, obični vernici, šta će, neuki, ne umeju da čitaju i sve što im kaže taj sveštenik to je tako, piše u ''Bibliji'' – jeste da ne mogu da pročitam, pisano je na latinskom jeziku, ali, on je rekao da je to tako i ja tako moram da radim.
Imam utisak da vi iz Vlade Republike Srbije mislite da je recimo Izveštaj Evropske komisije za 2009. godinu pisan na nekom bog te pita kakvom jeziku, pa mi primitivni, neobrazovani, antievropski srpski radikali ne možemo da pročitamo šta to piše u tom izveštaju Evropske komisije. Evo šta piše, gospođo Dražić, kada je reč o državnoj upravi, to vam je strana 9. i 10. Izveštaja Evropske komisije o stanju reformi u Republici Srbiji za 2009. godinu.
Kaže ovako – zakonodavni okvir koji reguliše državnu upravu još nije dovršen. Zakon o upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima, ažurirani akcioni planovi za sprovođenje Strategije reforme državne uprave i relevantni podzakonski akti još nisu usvojeni. Preduzeti su samo početni koraci za uvođenje konkretnih mera u borbi protiv korupcije u državnoj upravi, a dalja akcija ili sudska kontrola nisu adekvatni.
To je problem, a ne regionalna škola za državnu upravu, ne Danilovgrad!
Međutim, kaže, dalje – državna vlast nije obezbedila sve neophodne resurse da bi kancelarije Ombudsmana mogle u potpunosti da izvršavaju svoja ovlašćenja, a aktivnosti koje su usledile posle Ombudsmanovih preporuka nisu dovoljne. Na lokalnom nivou kancelarije su ustanovljene samo u 11 gradova i opština.
Dalje – kada je u pitanju Poverenik za informacije od javnog značaja, takođe je važna evropska tekovina. Nedovoljan broj zaposlenih, pogotovo sada kada je kancelarija preuzela dodatne zadatke i odsustvo mehanizma za sprovođenje Poverenikovih odluka glavne su prepreke za rad ove kancelarije.
Zatim – druge regulatorne institucije, Državna revizorska institucija, Odbor za rešavanje u sukobu interesa, Savet za borbu protiv korupcije, Komisija za zaštitu konkurencije, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača nastavljaju da se suočavaju sa teškoćama u sprovođenju svojih mandata. One se prvenstveno odnose na nedostatak sredstava i, ono što je jako važno, neodgovarajući zvanični odgovor na njihove odluke i preporuke.
Zaključak Evropske komisije, zaključak EU – tempo reforme državne uprave je spor, akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme državne uprave još nije usvojen. Sistem nagrađivanja prema rezultatima rada predviđen izmenjenim i dopunjenim Zakonom o državnim službenicima još nije sproveden. Transparentnost u državnoj upravi mora da se poboljša i veći prioritet treba da se da borbi protiv korupcije i delotvornoj podršci radu nezavisnih tela.
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, to piše!
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, ne Regionalna škola za državnu upravu. Neće biti smaka sveta ako se ne formira Regionalna škola, nego ako se ovo ne uradi, potrebno je veća koordinacija u sprovođenju reforme državne uprave, uključujući praćenje i evaluaciju, a treba da se razvijaju i prakse dobrog upravljanja.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ovo EU misli da treba da se uradi. Ovo EU smatra kao nedostatak državne uprave Republike Srbije. Ovim bi, gospodo, treba da se pozabavite, ova pitanja da rešavate. Pustite vi Regionalnu školu za državnu upravu. Izmislili ste da će doći do blokade državnih organa i organizacija i do prekida u postupku pridruživanja EU ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu. To, jednostavno, nije tačno i to lepo proističe iz ovog izveštaja. Nemojte uvek kada ne znate šta ćete, moramo zbog EU. Ne moramo.
Zašto se ovo radi? Sada ću da vam kažem, gospođo Dražić. Ovo se radi zbog pranja para, ni zbog čega drugog. Koliko košta ova regionalna škola za državnu upravu u Danilovgradu? Kaže ovako: ''U budžetu Republike Srbije za 2010. godinu za sprovođenje ovog zakona obezbeđena su sredstva u iznosu od 12. 000. 000 dinara,'' uopšte nije mala suma, ''a ukoliko bude potrebno obezbediće se i sredstva po osnovu kursnih razlika.'' Vidite kako Vlada Srbije razmišlja. Nemojte slučajno da fali toj regionalnoj školi za državnu upravu. Ako nije dovoljno 12 miliona, obezbediće se dodatna sredstva.
Nama je to u SRS signal da se ovde radi o nečemu što nije, baš, sasvim zakonito, o nečemu što nije, baš, čisto. Kako sad odjedanput – malo je 12 miliona, pa, ako zafali, hajde da se setimo kursnih razlika? Je li moguće da ta regionalna škola za državnu upravu je do te mere bitna za Republiku Srbiju? Je li moguće to? Nije moguće. To će vam reći svako ko zdravorazumski posmatra ovu stvar, uopšte ne mora da bude pravnik, uopšte ne mora da bude ekonomista, uopšte ne mora da bude ekspert za pitanja evropskih integracija.
Uzme čovek papir i olovku i kaže – u vreme kada ljudi u Srbiji gladuju, kada imate ko zna koliko miliona nezaposlenih, kada imate sve veći broj mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz ove države, ali ne zbog SRS i ne zbog Slobodana Miloševića, nego zbog vas, gospodo Evropejci, koji deset godina navodno vodite evropsku politiku, a ljudi jedva čekaju da pobegnu iz te vaše evropske idile!
To je suštinski problem ove države. Sada ćete vi tim ljudima reći – znate, biće čudo neviđeno ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu.
Sada da vidimo čime se bavi ta škola. Verujte mi, nisam našao dve rečenice a da se odnose na nešto što bi se moglo nazvati obrazovni proces u ovoj školi. Uopšte ne znamo ko će da se bavi nastavom u toj školi. Jesu li to profesori nekih evropskih univerziteta? Jesu li to ministri iz evropskih zemalja? Jesu li to šefovi kabineta? Ko su ti ljudi? Nema ni jedne jedine reči.
Nema ni jedne jedine reči o tome a ko će da se školuje u toj regionalnoj školi. Hoće li se obučavati ministri? Hoće li se obučavati državni sekretari, pomoćnici ministara, direktori javnih agencija? Hoće li se obučavati činovnici, u smislu vozača, portira, kafe kuvarica? Ko će da se obučava u toj regionalnoj školi za državnu upravu? O tome nema ni jedne jedine reči, ali o parama – 90% teksta.
Evo, sada ćete da čujete. Prvo, ne znam šta vam znači ovo, gospođo Dražić, da će države članice EU ili evropskog ekonomskog prostora značajno da pomažu Respi. Čuo sam da postoji EU, ali da postoji nešto što se zove evropski ekonomski prostor, to nisam čuo. Zaista bih voleo, zbog mog ličnog nekog obrazovanja i informisanosti, da mi objasnite o čemu se radi kada je reč o ovoj sintagmi – evropski ekonomski prostor.
Sada da vidite šta radi ta vaša RESPA – usvaja godišnji program rada i budžet RESPA, prima i postupa po svim izveštajima, uključujući i izveštaje nezavisnih revizora. Znači, pare su u pitanju. Usvaja finansijske pravilnike Respe. Utvrđuje ukupan obim godišnjeg osnovnog budžeta Respe. Nigde obrazovanja, nigde profesori, nigde škola. Samo pare.
Dalje, šta radi sekretarijat? Uglavnom se bavi poslovima finansijskog upravljanja, član 23. – osnovni budžet, ima osam stavova, član 24, dva stava – finansiranje i aktivnosti Respe, član 25. finansijsko izveštavanje, pet stavova. Manje-više, isključivo pare; finansijski izveštaji, finansijsko poslovanje, revizori.
Da nisam pročitao naslov Predloga zakona imao bih utisak da se radi o nekoj banci. Sve same pare. Sve sami revizori. Sve sami finansijski izveštaji. Sve sami budžeti. O školi, o obrazovanju, o kvalitetu znanja koje će da se pruža u toj navodnoj obrazovnoj instituciji ni jedne jedine reči.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem, gospođo Đukić-Dejanović. (Aplauz)

Gospodine Novakoviću, vi ste maločas pročitali imena, maltene, pola članova Vlade Republike Srbije, međutim, ovde ne vidimo apsolutno nijednog, sem damu i gospodu činovnike iz raznih republičkih ministarstava, pa vas molim da date pauzu ili da obezbedite da se poštuje član 87. Poslovnika Narodne skupštine i da makar jedan resorni ministar bude prisutan u sali, jer danas treba da raspravljamo o ratifikaciji sedam različitih međunarodnih ugovora iz različitih oblasti.
Svaka čast prisutnoj dami i gospodi, ali je zaista nedopustivo da se rasprava o ovako važnim međunarodnim ugovorima odvija, a da nijedan od navedenih članova Vlade nije prisutan u Narodnoj skupštini. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, gospodin Sreto Perić nije nikoga vređao i biranim rečima je obrazlagao amandman koji je podneo na ovaj predlog zakona.
Suština njegovog izlaganja i suština stava SRS je u sledećem: ne verujemo da promene u Srbiji mogu da donesu ljudi poput Gorana Kneževića, ne možemo da verujemo da promene u Srbiji mogu da donesu ljudi koji su do juče bili saradnici Miroljuba Labusa.
Ako ste juče pratili emisiju na B 92, senzacionalno pojačanje za stranku gospodina Nikolića je navodno neki vrhunski pravnik koji je nešto potpisao za G 17 plus, ali ne zna da li je to pristupnica ili neki formular, u međuvremenu se učlanio u DS, pa se posvađao sa DS, pa je onda prešao u SNS.
Dakle, mi kao stranka ne verujemo da takvi ljudi mogu da donesu promene u Srbiji. To nisu promene, to su isti oni ljudi za koje su oni koji su organizovali sakupljanje potpisa do pre dve ili tri godine rekli da su najveći kriminalci na svetu.
Da ste pre dve godine pitali gospodina Nikolića šta misli o Goranu Kneževiću – sve najgore; šta misli o njegovim novim pojačanjima u stranku – sve najgore. Sada su odjedanput to ljudi koji će da donesu promene u Srbiji. SRS u to ne veruje.
Što se tiče potpisa, akcija je potpuno legitimna. Druga stvar je da li su svi potpisi sakupljeni na validan način, zato što postoje ozbiljne indicije da je bilo falsifikovanja potpisa.
Da li je zaista bilo ili nije, mi u to ne želimo da ulazimo, ali mi imamo pravo na stav da promene u Srbiji ne mogu da donesu ljudi koji su već bili na vlasti i koji su i te kako odgovorni za stanje u kojem se Srbija nalazi, pa sad pokušavaju da izbegnu odgovornost time što će da se priključe stranci za koju računaju da će sutra ili prekosutra da participira u vršenju državne vlasti. Dakle, mi smo protiv toga.
Što se tiče ovih drugih političkih stranaka koje su učestvovale direktno ili indirektno u sakupljanju potpisa, činjenica je da gospodin Vojislav Koštunica nije baš rad da se slika sa organizatorima ove velike akcije.
To nešto govori, ali mi se sada ne mešamo u politiku Demokratske stranke Srbije. Samo imamo pravo da sumnjamo u to da suštinske promene u Srbiji mogu da donesu ljudi koji imaju istovetan stav kao ljudi koje navodno hoće da smene sa vlasti.
Izvinite, ali ne vidim nikakvu razliku u politici Srpske napredne stranke i Demokratske stranke. Kakva je to promena vlasti u Srbiji, ako lider te partije koja organizuje sakupljanje potpisa, kaže – dobra je politika Borisa Tadića, ali se ne sprovodi do kraja? Pa, to znači da će je on sprovoditi.