Dame i gospodo narodni poslanici, ono što pada u oči kada se čita Predlog zakona o Visokom savetu sudstva, jeste krajnje neujednačena pravna terminologija. Iz toga se vidi da oni koji su pisali Predlog zakona ne znaju baš mnogo o nomotetici, odnosno o tehnici izrade pravnih akata.
Da je to tako, vidi se iz velikog broja članova sadržanih u ovom predlogu zakona. Maločas je narodni poslanik Mirko Munjić podneo amandman na član 15. Predloga zakona i predložio da se u članu 15. stav 2. reč "akt" zameni sa reči "poslovnik". Vlada nije prihvatila ovaj amandman, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Vidite, gospođo ministar, ideal dobrog zakonodavstva, između ostalog, jeste i to da se koristi ujednačena, odnosno istovetna pravna terminologija, kako unutar jednog zakona, tako i između jednog zakona sa drugim zakonima koji spadaju u istu materiju. A, vi tako niste postupili.
Dovoljno je samo da pročitate, ali, pažljivo da pročitate član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva. Pretposlednja alineja člana 13. glasi ovako – "donosi akte predviđene zakonom". A, vi u članu 15, na koji je gospodin Mirko Munjić podneo amandman, kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta, u skladu sa zakonom." Sa kojim zakonom? Valjda ovim zakonom treba da se uredi koji je to akt kojim će se propisati, između ostalog, sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana.
Dakle, u članu 13. piše – "donosi akte predviđene zakonom" i sada vi, umesto da primenite tu odredbu iz člana 13, vi i dalje nastavljate sa nekim formulacijama koje su krajnje apstraktne i kažete: "Sastav i način rada tela iz stava 1. ovog člana uređuje se aktom Saveta.'' Osnovno pitanje koje vam se postavlja – kojim aktom?
Najlogičnije bi bilo: poslovnikom o radu Visokog saveta sudstva. Nema ništa logičnije nego da se to uredi poslovnikom. Eventualno, ako ne želite da ga uredite poslovnikom, onda morate da navedete koji akt je u pitanju, jer vas na to obavezuje ova pretposlednja alineja člana 13.
Dakle, ako se kaže – "donosi akte predviđene zakonom", onda vi morate već u narednim članovima, kojima razrađujete tu odredbu, da kažete koji akti su u pitanju. Ovako, ostalo je krajnje nejasno o kakvom aktu se, u stvari, radi, da li je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju pojedinačni akt. Ako je u pitanju opšti akt, da li je u pitanju odluka, da li je u pitanju zaključak, rešenje ili već neki drugi naziv opšteg pravnog akta.
Vi sada, umesto da iskoristite pravo i obavezu koju vam daje ova pretposlednja alineja člana 13. i da kažete: akt se zove tako i tako, vi samo kažete – aktom. Sada, ne samo da su narodni poslanici u dilemi o kom aktu se radi, sutra će biti i članovi Visokog saveta sudstva u dilemi kakav akt, u stvari, oni treba da donesu i kakvo ime treba da mu daju. Ne može se njima samima ostaviti da sada oni budu, na neki način, kumovi tom aktu, pa da mu oni daju ime kako oni žele. To ste morali da uradite vi u Predlogu zakona, jer vas član 13. na to obavezuje.
Dalje, što se tiče amandmana koji sam podneo, član 18. je prilično nejasan, zato što izgleda, gospođo ministar, niste dovoljno svesni jedne činjenice. Vi hoćete od Visokog saveta sudstva da napravite državni organ. I to mogu da razumem. Očigledno je da je reč o državnom organu i to o državnom organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja. S jedne strane, to je državni organ koji, na neki način, predstavlja neki krovni organ nad čitavim pravosuđem, a na drugoj strani, to je organ koji sarađuje sa Narodnom skupštinom prilikom izbora sudija.
Dovoljno je samo pročitati član 13. Predloga zakona o Visokom savetu sudstva i da vam odmah bude jasno o kakvom organu se radi. Dakle, da se radi o organu koji ima izuzetno velika ovlašćenja, vidi se već iz početnih alineja člana 13, "bira i razrešava sudije". Pazite, to je do sada bila nadležnog isključivo Narodne skupštine. Vi sada to prebacujete na Visoki savet sudstva. Reč je, onda, o izuzetno važnom državnom organu. Znate, kada neko ima pravo da bira sudiju koji odlučuje o tome da li je u nekom pojedinačnom slučaju u praksi povređen zakon ili ne, taj državni organ koji to radi, znači da ima izuzetno velika ovlašćenja.
"Predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju". Isto tako. Dakle, Narodna skupština može da izabere sudiju prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju, samo sa liste kandidata koju predloži Visoki savet sudstva. To, takođe, govori o tome da je reč o izuzetno važnom državnom organu.
"Predlaže Narodnoj skupštini izbor i razrešenje predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika suda; predlaže Vrhovnom kasacionom sudu kandidate za sudije Ustavnog suda; imenuje sudije porotnike; odlučuje o premeštaju, upućivanju i prigovoru o udaljenju sudija" itd. Veliki broj alineja iz člana 13. jasno govori o tome da se radi o izuzetno važnom državnom organu.
Doduše, vi ste propustili, gospođo Malović, i to je greška koja se, inače, ponavlja u velikom broju naših zakona, da kažete da je reč o državnom organu i da kažete o kakvom državnom organu. Vi samo kažete u članu 2: "Savet je nezavisan i samostalan organ". Imajući u vidu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, prva stvar i prvo pitanje koje vam se može postaviti: o kakvom organu se ovde radi, da li je zakonodavni, izvršni, sudski, parasudski itd? Vi ste to propustili da kažete, ali je, u svakom slučaju, jasno da je reč o jednoj instituciji koja ima izuzetno velika ovlašćenja.
Kada imate instituciju koja ima tako velika ovlašćenja, kao što je u pitanju Visoki savet sudstva, onda način donošenja poslovnika već ukazuje na to da li je u pitanju institucija koja ima velika ovlašćenja ili nešto manja. Vi ste Visokom savetu sudstva dali izuzetno velika ovlašćenja. Sutra će Visoki savet sudstva moći da utiče na pojedinačne sudbine sudija, kandidate za sudije, itd.
Dakle, vi ste Visokom savetu sudstva dali jednu izuzetno veliku vlast i to je činjenica.
Poslovnikom treba da se uredi način rada i postupanje tog visokog saveta sudstva. Imajući u vidu velika ovlašćenja koja Visoki savet sudstva ima, taj visoki savet sudstva će u praksi da donosi izuzetno važne odluke.
Zato je jako važno da se precizno formuliše kojim aktom se uređuje njegova unutrašnja organizacija, kako treba da izgleda taj akt, kako treba da se zove i, između ostalog, kojom se većinom u Visokom savetu sudstva donose odluke. Vi ste, praktično, odgovor na ovo izuzetno važno pitanje ispustili, odnosno niste ga uneli u Predlog zakona ili ste ga uneli indirektno, pa mi možemo samo posredno da donosimo zaključak sa kakvom većinom se donose odluke u Visokom savetu sudstva. Nesporno je da kompletna materija unutrašnjeg uređenja Visokog saveta sudstva, način odlučivanja i stalna i povremena radna tela koja ste vi ubacili u Predlog zakona, sve to mora da bude regulisano poslovnikom.
Dakle, nedopustivo je sa nomotetičke tačke gledišta da će se neka od ovih pitanja, koja u suštini spadaju u istu materiju, s jedne strane, regulisati poslovnikom, a neka druga pitanja će se regulisati aktom za koji ne znamo ni kako se zove, ni da li je opšti, ni da li je pojedinačni. To vam je prva velika greška.
Druga velika greška je sadržana u stvari u mom amandmanu. Morali ste da navedete u Predlogu zakona o Viskom savetu sudstva sa kakvom većinom se donosi odluka u Viskom savetu sudstva. Vi to niste uradili. Predložio sam u amandmanu da Savet donosi Poslovnik dvotrećinskom većinom glasova svih članova Visokog saveta sudstva. Imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, imajući u vidu činjenicu da on donosi izuzetno važne odluke, treba ipak dati kredibilitet odlukama koje on donosi i treba dati kredibilitet opštim aktima na osnovu kojih se donose te odluke.
Smatram da bi bilo primereno, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva, da se Poslovnik, kao jedan izuzetno važan unutrašnji akt Visokog saveta sudstva, donese dvotrećinskom većinom. Vi ste propustili da kažete uopšte sa kakvom većinom se donosi poslovnik. Vi ste u obrazloženju zašto odbijate moj amandman naveli: ''U članu 14. Predloga zakona propisano je da Savet može da održi sednicu ukoliko je prisutno najmanje šest članova Saveta, čime se postiže efikasnost u radu Saveta. Prema tome, za donošenje Poslovnika nije potrebna dvotrećinska većina, time bi se samo usporio rad Saveta.''
Gospođo Malović, nije suština ovog saveta da on brzo radi. Nije on sada neko operativno tehničko telo koje se svaki dan sastaje i donosi odluke o nekim tekućim pitanjima. On mora te odluke da donosi na vrlo promišljen način, da studiozno pristupa svakom pitanju koje se postavi na dnevni red Visokog saveta sudstva. Uopšte ne razumem tu vašu intenciju da vi ubrzavate rad Visokog saveta sudstva. Ministarstva treba da reaguju brzo. Vlada treba brzo da reaguje, a u nekim situacijama i Narodna skupština, ali, Visoki savet sudstva nema potrebe da žuri. O svakom pitanju koje se postavlja na dnevni red mora da pristupi na jedan vrlo odmeren način, odgovoran način i da ima u vidu sve aspekte problema o kojima raspravlja. Dakle, nema potrebe da se žuri.
S druge strane, ovo što ste naveli u obrazloženju zašto se odbija moj amandman, kakve veze ima kada Savet može da održi sednicu sa pitanjem sa kojom većinom se donosi Poslovnik. Mogu oni da održe sednicu, a da se na toj sednici ne donese bilo kakva odluka. Dakle, predložio sam da se odluka o donošenju Poslovnika može doneti samo dvotrećinskom većinom. Vi uopšte niste naveli koja je većina potrebna, da li prosta, da li apsolutna, da li dvotrećinska.
Predložio sam dvotrećinsku većinu, imajući u vidu značaj Visokog saveta sudstva koji ste mu vi sami dali u članu 13. Predloga zakona, imajući u vidu činjenicu da će sutra Visoki savet sudstva da razmatra neka vrlo važna pitanja. Znate, za nekog čoveka je egzistencijalno pitanje da li će biti izabran za sudiju ili će biti razrešen. Egzistencijalno je pitanje za člana njegove porodice.
A, vi kažete treba ubrzati rad Visokog saveta sudstva. Ne treba! Visoki savet sudstva mora da radi polako, studiozno i da pažljivo pristupa svakom pitanju koje mu se stavlja na dnevni red. A odluke koje donosi, ipak, moraju da imaju neku težinu.
U ustavnom pravu je poznato, kad god hoćete da date težinu nekoj odluci, vi propišete dvotrećinsku većinu i vi na taj način jasno stavljate do znanje svima, a pre svega članovima tog tela koje odlučuje, da njegova odluka ima izuzetno veliki značaj, ne zbog njega samog, nego zbog lica na koja se ta odluka odnosi. Smatram da je moj amandman potpuno primeren.
Zato što nemam mnogo vremena, hteo bih da kažem samo još nekoliko reči o članu 14. Nekako je to promaklo. Vi se pozivate na član 14. u obrazloženju zašto odbijate amandman koji sam ja podneo, ali član 14. je jedan vrlo zanimljiv član koji govori o tome da, izgleda, Vlada ima nameru da, na neki način, sakrije od javnosti šta radi Visoki savet sudstva.
Dakle, u članu 14. u stavu 1. kaže se: ''Sednice Saveta su nejavne. Savet može da odluči da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom.'' Zaista mi je nejasno, gospođo Malović, zašto propisujete da su sednice Saveta nejavne.
Ako je sednica Narodne skupštine javna, a nema značajnijeg državnog organa od Narodne skupštine, ako je javan rad suda, sem, izuzetno, u situacijama koje su izričito propisane zakonom, nejasno mi je zašto skrivate od javnosti rad Visokog saveta sudstva? Visoki savet sudstva ne sudi. Neće se pred Visokim savetom sudstva naći neka delikatna pitanja iz privatnog života pojedinaca, maloletnika itd. Zašto bi sednica Visokog saveta sudstva bila nejavna, ako je rad Narodne skupštine javan, ako je rad sudova javan?.
Ako je Visoki savet sudstva neka krovna institucija nad kompletnim pravosudnim sistemom Republike Srbije, bilo bi, zaista, logično da onda njegove sednice budu javne...

Gospodine Novakoviću, pažljivo sam slušao ono što su pričali o ovom zakonu i ministar i narodni poslanici iz vladajuće većine itd. Dopustite da iznesem moje mišljenje o ovom predlogu zakona. Da li je to moje mišljenje validno, da li ima neku težinu ili ne, to uopšte nije bitno. Govorim vam o jednoj drugoj stvari i da ste me pažljivo slušali vi biste, u stvari, shvatili šta je suština mog izlaganja.
Dakle, rekao sam da je intencija Vlade bila da sakrije od građana rad Visokog saveta sudstva.
Činjenica, na koju je ukazala gospođa Vjerica Radeta, da je Vlada prihvatila izuzetno veliki broj amandmana na Predlog zakona govori o tome da je Predlog zakona pisan na brzinu, da nisu konsultovana strukovna udruženja, nisu konsultovani pravni fakulteti na koje se poziva predlagač, između ostalog, i u Predlogu ovog zakona, i onda je došlo do situacije da se prihvata veliki broj amandmana narodnih poslanika.
Ta činjenica govori o tome da je Vlada neozbiljno pristupila ovom poslu. Pokazao sam vam na samo jednom primeru neujednačene pravne terminologije koliko su oni koji su pisali Predlog zakona bili neozbiljni, aljkavi itd. Pri tome, uopšte ne želim da kažem da je za to odgovorna gospođa Malović. Ne verujem da je ona pisala Predlog zakona. Stručne službe Ministarstva, koje su pripremale Predlog zakona, očigledno su celoj ovoj materiji pristupile na jedan vrlo površan način. To je bila suština mog amandmana i mog obraćanja narodnim poslanicima.
Gospodine Novakoviću, moj savet vama, nemojte vi mnogo da se sekirate o mom načinu izlaganja, ali malo posavetujte Vladu kada predlaže zakone Narodnoj skupštini da malo konsultuje i opozicione poslaničke grupe i strukovna udruženja, a i pravne fakultete. Ima tamo ljudi koji ovoj vladi mogu i te kako da pomognu. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, neprihvatanjem ovog amandmana, Vlada je, s jedne strane, pokazala da se ne ponaša domaćinski u odnosu na budžet Srbije, a, s druge strane, jasno stavlja do znanja samim sudijama da će selektivno da postupa, od slučaja do slučaja, i da će, verovatno, osnovni kriterijum u traženju refundacije od sudije koji je povredio pravni poredak Republike Srbije biti njegova politička lojalnost aktuelnom režimu.
U članu 6. zakona o sudijama, Vlada je, u stvari, preuzela sličnu odredbu koja postoji u Zakonu o državnim službenicima i sličnu odredbu iz Zakona o obligacionim odnosima, kada je reč o odgovornosti države za štetu koja se zbog nezakonitog ili nepravilnog rada pričini građanima, odnosno trećim licima. Ali, Vlada nije vodila računa o jednoj stvari. Daleko je delikatnija pozicija sudije, nego nekog državnog službenika. Pre svega, sudija je visokoobrazovan, sudija mora da ima položen pravosudni ispit. Sudija odlučuje u stvarima koje su u finansijskom smislu mnogo ozbiljnije, nego neki državni službenik u određenom ministarstvu. Ako sudija namerno, ili iz krajnje nepažnje, pričini štetu građanima, odnosno trećim licima, onda on mora da snosi nadoknadu te štete.
Ne može Vlada da kaže – može tražiti od sudije da refundira sredstva koja je Republika Srbija na ime štete isplatila građanima, odnosno trećim licima. Šta to znači? To znači da će u nekim slučajevima Vlada da traži povraćaj tih sredstava, a u nekim slučajevima neće da traži povraćaj tih sredstava. U pitanju mogu da budu milionske sume. Šta u situaciji kada Vlada ne traži povraćaj tih sredstava? Znači, budžet Republike Srbije bi morao da plati štetu koju je sudija, namerno ili iz krajnje nepažnje, pričinio trećim licima. Ali, taj iznos sredstava neće biti nadomešten u budžetu Republike Srbije, zato što je neko odlučio da ne traži povraćaj sredstava od tog sudije. Budžet Republike Srbije se puni sredstvima svih građana Republike Srbije.
Kako možete da dajete narodne pare na ime naplate štete trećim licima, a da ne tražite od sudije povraćaj tih sredstava?
Ne daje Vlada svoje privatne pare. Ne daju ministri svoje privatne pare, pa da sada mogu sami da odlučuju o tome da li će tražiti povraćaj sredstava od sudije ili ne. Oni daju narodne pare. Kada dajete narodne pare za štetu koju je pričinio sudija trećem licu, to jest građaninu, onda morate od njega, u svakom pojedinačnom slučaju, da tražite povraćaj tih sredstava.
Dakle, s jedne strane, to je finansijski nedopustivo, a i sa stanovišta domaćinskog raspolaganja budžetom Republike Srbije je nedopustivo da Vlada arbitrarno odlučuje da li će tražiti povraćaj sredstava ili ne. S druge strane, u praksi će ovakva odredba dovesti do čiste političke samovolje.
Sudija koji je lojalan režimu, koji donosi presude onako kako režim to od njega očekuje, ili konkretan ministar, ne mislim, gospođo Malović, konkretno na vas, ali može da dođe neki ministar pravde koji će da nazove sudiju i da kaže – u tom i tom predmetu moraš da postupiš tako i tako, jer ako tako ne postupiš i sutra ili prekosutra pričiniš štetu nekom građaninu, država će od tebe tražiti da vratiš ta sredstva.
Sudiji koji postupa onako kako mu Vlada kaže, verovatno se neće tražiti povraćaj tih sredstava.
Dakle, u nekim slučajevima ćete da tražite povraćaj sredstava, odnosno refundaciju para koje ste dali iz budžeta, a u nekim slučajevima nećete. Gde je sudija politički lojalan, nikome ništa što je budžet Srbije tanji za tri, četiri, pet ili deset miliona dinara. Tamo gde sudija nije politički lojalan, od njega ćete tražiti da izvrši povraćaj sredstava u budžet Republike Srbije.
Kada su u pitanju sudije, kada je u pitanju odnos države prema građanima, onda tu ne sme da bude ovakvih dispozitivnih odredaba, pa da vi kažete – Vlada će da proceni da li će da traži povraćaj sredstava od sudije ili neće.
Sudija koji namerno, ili iz krajnje nepažnje povredi zakon na štetu građana, pa Republika Srbija bude u poziciji da iz budžeta nadoknadi tu štetu, mora u svakom pojedinačnom slučaju tu štetu da nadoknadi.
Ne sme se Vladi Srbije dati slobodna volja da odlučuje da li će tražiti povraćaj tih sredstava ili ne. U praksi će to izazvati haos. U praksi će to dovesti do čiste samovolje. Neće biti, apsolutno, nikakvih preciznih kriterijuma u kojim situacijama sudija mora da plati štetu, a u kojim situacijama ne mora da plati štetu.
Ovo je, takođe, jedan prikriven vid pritiska na sudove. Možda vi, gospođo Malović, toga niste svesni, ali oni koji su pisali nacrt zakona o sudijama i koji su vam taj nacrt poturili da ga prezentujete Narodnoj skupštini Republike Srbije, imali su skrivenu nameru – da ovakvom odredbom, u praksi, vrše pritisak na sudije. Očigledno je da Vladi Srbije nije iskreno stalo do toga da sudija zaista bude samostalan i nezavisan. Sud je samostalan i nezavisan samo u situaciji kada se unapred zna da li će sudija morati da plati štetu koju pričini građanima, a ne da Vlada samovoljno odlučuje, pa će da kaže – taj sudija će da plati, a onaj sudija neće da plati.
Gde vam je tu pravna sigurnost samih građana? Na kraju krajeva, i sudija je građanin Republike Srbije. On očekuje da postoji neka izvesnost u pogledu nekog budućeg njegovog postupanja. Ovde te izvesnosti nema. Nekog sudiju ćete amnestirati od odgovornosti za štetu, a na neke sudije ćete da svalite teret pričinjene štete. Prosto, to odudara od elementarnih pravnih principa, koji su sadržani i u Ustavu Republike Srbije.
Ono što piše u obrazloženju, zašto se ne prihvata ovaj amandman, nema nikakvog smisla. Dakle, vi kažete – u ostalim stavovima ovog člana navedeno je kada i pod kojim uslovima sudija može da odgovara za štetu koju pričini građanima.
Suština ovog amandmana je i suština onoga što smatra SRS – da sudija mora u svakoj situaciji da snosi odgovornost, finansijsku odgovornost, materijalnu odgovornost, za štetu koju, zbog svog nezakonitog i nepravilnog rada, pričini građanima. Ovako ćete vi, opet, sudije stavljati na svojevrsnu političku probu. Ovo je, takođe, jedan vid lustracije sudija, ovo je vid pritiska na pravosuđe – skriven pritisak, ali vrlo perfidan.
Apsolutno, ovo što ste napisali u članu 6. stav 1. Predloga zakona odudara od onih principa za koje se vi deklarativno zalažete. Ništa neće biti od nezavisnosti sudija, ništa neće biti od njihove stručnosti, ništa neće biti od pravne sigurnosti građana, ukoliko ovaj član zakona ostane onakav kakvog ste ga predložili.

Dame  i gospodo narodni poslanici, od predstavnika parlamentarne većine čuli smo dosta pohvala na Predlog zakona o udruženjima. Međutim, prostim čitanjem bez mnogo udubljivanja mogu da se uoče brojne slabosti, odnosno brojne pravne praznine koje će sutra u praksi da izazovu brojne probleme.
Da počnemo od člana 2. Mislim da je Ministarstvo propustilo, kao organ koji je verovatno pripremao nacrt ovog zakona, da u član 2. unese i odredbu da udruženje u smislu ovog zakona ne sme da ima aktivnost koja podrazumeva mešanje u rad državnih organa, odnosno institucija. Takve odredbe u Predlogu zakona nema.
Čuo sam, i svi smo čuli, od gospodina Mićunovića niz hvalospeva na račun nevladinih organizacija koje postoje u Srbiji i u svetu.
Priznajem da postoji dosta nevladinih organizacija koje se zaista bave humanitarnim radom. Takve nevladine organizacije treba pozdraviti i treba ih podržati da svoju aktivnost nastave i dalje.
Nažalost, Srbije je od 1991. godine bila suočena sa činjenicom da smo imali veliki broj nevladinih organizacija koje su samo formalno bile nevladine. U suštini, one su bile institucije stranih vlada koje su imale cilj da destabilizuju Republiku Srbiju, odnosno da Republiku Srbiju i srpski narod u inostranstvu prikazuju u najgorem mogućem svetlu.
Takođe, činjenica je da smo imali brojne nevladine organizacije koje su se direktno mešale u rad državnih organa i institucija. Drastičan primer je slučaj Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo, koja otvoreno se meša u rad pravosudnih državnih organa u Republici Srbiji.
Što se tiče odredbe da su u Republici Srbiji zabranjena tajna i paravojna udruženja, ovakva odredba u zakonu, s jedne strane, nije dovoljna, a s druge strane je ona kontradiktorna sa članom 4. Predloga zakona, gde se kaže da je upis u registar udruženja dobrovoljan. Gospodine ministre, tajno je svako udruženje koje nije registrovano. Država stiče uvid u to koja udruženja postoje samo kada ih registruje. Oni koji nisu registrovani su sa stanovišta zakona tajni, odnosno država za njih ne zna.
Ovo što piše u članu 2. da su zabranjena tajna udruženja direktno je suprotno onome što piše u članu 4. da je upis u registar udruženja dobrovoljan. To znači da neka udruženja mogu da budu upisana, ako to žele, a neka udruženja ne moraju da budu upisana, a jedna i druga će da postoje na teritoriji Republike Srbije.
Ostaje nejasno šta će država da preduzme protiv tajnih udruženja koja postoje u Republici Srbiji, svi znamo da postoje, a koja imaju izuzetan politički uticaj na rad državnih organa. Tu pre svega mislim na masonske lože, koje očigledno imaju uticaj na rad pojedinih ministara, na rad pojedinih državnih organa.
Sada ne govorim o masoneriji sa stanovišta njenih religijskih, odnosno filozofskih principa koji su suprotni hrišćanstvu, nego govorim o tome da ta tajna udruženja i te tajne lože hoće, pored svojih filozofskih principa, da imaju uticaj i na funkcionisanje države u Republici Srbiji. To je, gospodine ministre, vama, nadam se, potpuno poznato.
U članu 3. predlagač je naveo koji ciljevi ne mogu da budu vezani za određena udruženja, odnosno da udruženja ne smeju da deluju tako da se krši ustavni poredak Srbije, da se narušava teritorijalna celokupnost, da se dovode u pitanja rasna, nacionalna, verska prava, da se vrši diskriminacija po polu, rodu, fizičkim, psihičkim ili drugim karakteristikama i sposobnostima.
Međutim, gospodine ministre, skrećem vam pažnju na jednu pojavu koja je nažalost raširena u Republici Srbiji i raširena je svuda u svetu. Ta pojava se zove seksualna zloupotreba dece, odnosno pedofilija. Malo sam tražio po internetu, pa sam našao neke podatke na tu temu.
Mi smo čuli od gospodina Mićunovića mnoge hvalospeve kako u Zapadnoj Evropi postoje brojne nevladine organizacije koje se bave humanitarnim radom. Žao mi je što gospodin Mićunović nije tu. U Holandiji imate nevladinu organizaciju, gospodine ministre, koja je registrovana, ne deluje kao tajno udruženje, nevladina organizacija Martin, čiji je cilj da promoviše pedofiliju.
U Francuskoj imate nevladinu organizaciju Zojina barka, koja se takođe bavi promovisanjem pedofilije. Budući da je pedofilija, nažalost, raširena društvena pojava u Srbiji, skrećem vam, gospodine ministre, pažnju na jednu činjenicu.
Ovo što ste vi napisali u članu 3. neće sprečiti delovanje takvih organizacija, jer pitanje je da li pedofilija može da se podvede pod sintagmu podsticanje neravnopravnosti po polu, budući da nažalost država ponekad vrlo široko tumači Ustav, zakone itd, plašim se da bi u praksi moglo da bude prostora da takve organizacije, koje su potpuno suprotne hrišćanskom moralu, ipak nađu neki prazan prostor i da ipak deluju.
Ostoje nešto što nije regulisano ovim zakonom. Neko od mojih prethodnika je rekao da su u zakonskim rešenjima data suviše velika prava i slobode stranim nevladinim organizacijama. Vidite, gospodine ministre, u praksi će se pojaviti jedan problem. Šta će se desiti ako neka nevladina organizacija čije je sedište u inostranstvu, a deluje u Republici Srbiji, odluči da recimo na zgradu gde se nalazi istakne državnu zastavu zemlje u kojoj ima sedište.
Inače, takva praksa je danas raširena po Srbiji. Ako ste primetili u skoro svim preduzećima bivšim društvenim, koja su privatizovana od strane stranih vlasnika kapitala, obavezno ispred preduzeća stoji državna zastava zemlje iz koje dolazi kupac tog preduzeća. Postavlja se pitanje šta je sa državnim suverenitetom Republike Srbije.
Recimo, vi imate u ovom predlogu zakona takve odredbe koje su do te mera široke da vam garantujem, gospodine ministre, da sutra kada usvojite ovaj zakon u Srbiji će moći da deluje recimo udruženje ljudi koji se bave negovanjem tradicija NATO intervencije u Republici Srbiji, ili Udruženje ratnih veterana Oslobodilačke vojske Kosova.
Šta recimo ako sutra nekom padne na pamet da na to svoje udruženje istakne albansku zastavu u Knez Mihailovoj ulici. Vi nemate po zakonu apsolutno nijedan mehanizam da to sprečite, a to bi zaista moglo da se desi.
Gospodine ministre, jedna čisto pravna nelogičnost. U članu 26. vi ste rekli da registri udruženja koji imaju sedište na teritoriji AP vodi nadležni organ uprave AP kao povereni posao, i to mogu da razumem. Ali, već stav 4. kaže ovako: ministarstvo vodi evidenciju udruženja upisanih u registar koji vodi nadležni organ uprave AP. To znači da će i pokrajina da vodi evidenciju, a istovremeno i vaše ministarstvo. Zašto poveravate posao ako ćete vi sami da radite taj posao? U svakom slučaju, ovaj predlog zakona o udruženjima, iako ste ga vi godinama navodno pripremali, još od 2000. godine, pun je pravnih praznina i u praksi će da izazove veliki pravni i politički haos.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 225. Poslovnika Narodne skupštine.
U nedelju su održani vanredni izbori u četiri opštine u Srbiji, između ostalog i u opštini Ruma. Uopšte ne želim da komentarišem rezultate izbora, ali samo hoću da vas obavestim (nemojte da budete nervozni, nije vam to zdravo) o načinu na koji je DS prikupljala glasove građana - rastrčali se ministri, njihovi zamenici i pomoćnici, pokrajinski sekretari, narodni i pokrajinski poslanici špartaju na sve strane i dele pakete građanima. Evo doneo sam u Skupštinu jedan takav paket (pokazuje paket).
Evo, vidite, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovoliko košta ljudsko dostojanstvo danas u Srbiji i ovo je način na koji DS prikuplja glasove građana Srbije.
Gospođo Đukić-Dejanović, ostaviću vam ovaj paket. Kada vam dođu Havijer Solana i Oli Ren u Srbiju da pregovaraju da li će Srbija 2025. ili 2050. godine da uđe u EU, pa u pauzama tih razgovora, evo, ponudite ih, imate ovde pašteta, ajvara, paprike, pekmeza, imate sredstva za pranje posuđa, pa da ljudi ne ostanu gladni.
Tražim obaveštenje, gospođo Đukić-Dejanović, iz kojih sredstava se finansira podela ovih paketića? Da li ministri, pokrajinski sekretari, poslanici DS, iz svog džepa kupuju ovakve stvari, koje na najgrublji mogući način vređaju ljudsko dostojanstvo, ili se pak pare obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, odnosno iz budžeta AP Vojvodine. Oni su na hiljade takvih paketića podelili građanima. Romima su čak delili i mobilne telefone, gotov novac itd, pa me zanima iz kojih sredstava se tako nešto finansira. Stotine hiljada građana su ostavili bez posla, opljačkali, oteli im njihove pare i onda za pare građana dele ovakve stvari.
Gospodine Mićunoviću, znam da vama nije prijatno, vi ste visokomoralan čovek, ali kao što vidite, vaši prijatelji iz DS su unapredili demokratsku ideologiju i šteta što sada nisu živi Džon Lok, Džon Stjuart Mil itd, pa da vide kako danas u praksi izgleda demokratija u Srbiji i kako vi iz lopovskog žutog preduzeća zamišljate ulazak Srbije u EU. Evo, putem ovakvih paketića.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o Predlogu zakona, gospođo Đukić-Dejanović, samo jedno malo pojašnjenje, odnosno jedna dopuna moje jutrošnje diskusije.
Ovde sam, vi niste predsedavali, doneo jedan paket koji su aktivisti DS, na čelu sa svojim ministrima i ostalim funkcionerima, delili na teritoriji opštine Ruma, a zaboravio sam da vam pokažem i četkicu za zube koja se nalazi u tom paketu. Evo, preporučio sam gospođi Čomić, kada vam dođu u posetu Havijer Solana i Oli Ren, da pregovaraju o ulasku Srbije u EU za nekih 50 ili 100 godina, pa u pauzama kada pojedu te paštete, ajvar, papriku i pekmez koje ste spakovali u taj paket, dajte im i ovu četkicu za zube, pa neka operu zube.
Što se tiče samog Predloga zakona, žao mi je što ministar nije ovde, ali pokušaću da iznesem suštinske primedbe na ovaj predlog zakona. Gospodine Ćosiću, obraćam se vama, pošto pretpostavljam da ste vi najvećim delom učestvovali u pisanju ovog predloga.
Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: "Donošenje ovog zakona po hitnom postupku predlaže se imajući u vidu odredbe članova 6, 7. i 15. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, kojima su propisani rokovi za obrazovanje sudova i izbor sudija, kao i opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom, a u cilju kako bi se izbegle štetne posledice po rad sudova i što pre izabrale sudije u skladu sa Ustavom".
Ako ostavimo na stranu jezičku rogobatnost ovakve formulacije, gospodine Ćosiću, čudi me da se vi i vaši saradnici u Ministarstvu pravde niste pozvali na član 5. stav 2. Ustavnog zakona, koji je, u stvari, mnogo važniji.
Evo kako on glasi: "U toku drugog zasedanja, nakon izbora vlade, Narodna skupština će uskladiti sa Ustavom zakone koji se odnose na primenu odredaba Ustava, na sudove i javna tužilaštava, i to zakone kojima se uređuju organizacija i nadležnost sudova, izbor i prestanak funkcije predsednika sudova i sudija, Visoki savet sudstva, organizacija i nadležnost javnih tužilaštava, izbor i prestanak funkcije javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i Državno veće tužilaca.
Dakle, najpre ste ovu normu Ustavnog zakona morali da imate u vidu kada ste pisali ovaj zakon, ali vi ste to vešto izbegli. Ovi zakoni su morali da budu doneti još u toku prve polovine 2007. godine. Danas je novembar 2008. godine, znači, i prethodna i ova vlada debelo kasni u primeni Ustavnog zakona.
Postavlja se pitanje, ko će da snosi odgovornost za činjenicu da sudovi koji su predviđeni važećim zakonima u Srbiji ne postoje? Set pravosudnih zakona, koji su 2001. godine označeni kao evropski, kao reformski, kao demokratski, kao neko čudo neviđeno koje nigde u svetu ne postoji, u najvećem delu svojih odredaba se ne primenjuje.
Nemate još uvek apelacione sudove, nemate upravni sud, nemate Vrhovni kasacioni sud. Krajem 2005. godine vladajuća koalicija u ovoj skupštini donela je Zakon o prekršajima. Taj Zakon o prekršajima je trebalo da bude primenjen od 1. januara 2007. godine. Nije bio primenjen od 1. januara 2007. godine i dalje ste primenjivali onaj stari Zakon o prekršajima iz 1989. godine, i to na način koji je bio nezabeležen i u jednoj dobroj pravno uređenoj državi.
Naime, internom instrukcijom bivšeg ministra pravde suspendovana je primena Zakona o prekršajima, a omogućeno da se i dalje primenjuje stari Zakon o prekršajima iz 1989. godine.
Sada osnovno pitanje, pre nego što počnemo raspravu o Predlogu ovog zakona i o svim drugim pravosudnim zakonima, ko će da snosi odgovornost za činjenicu da vi od 2001. godine obećavate novo, demokratsko, dobro uređeno evropsko pravosuđe, a da njega evo i sada, na kraju 2008. godine, još uvek nema.
Što se tiče samog Predloga zakona, nejasan mi je član 1. Predloga zakona - sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, a onda zarez, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i po svojoj savesti.
Ne znam kako sudija u Republici Srbiji uopšte može da dođe u poziciju da primenjuje opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Vidite, gospodine Ćosiću, u članu 29. Statuta Međunarodnog suda pravde pobrojani su izvori međunarodnog javnog prava, između ostalog, navode se opšteprihvaćena načela civilizovanih naroda. Vi to izgleda niste na najbolji način razumeli.
Dakle, to su izvori međunarodnog javnog prava koji regulišu odnose među suverenim državama.
Ovde govorimo o primeni opštih pravnih akata u pojedinačnim situacijama od strane sudija u Republici Srbiji.
Prvo, postavlja se pitanje koja su to opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, a s druge strane, ako ta pravila postoje, apsolutno je nemoguće da se primenjuju u unutrašnjem pravnom sistemu kada one regulišu odnose među suverenim državama.
Hteo bih da vam skrenem pažnju na nešto što možda nije nadležnost Ministarstva pravde, ali ima veze sa vašim Ministarstvom. Naime, u članu 43. pobrojali ste uslove za izbor sudija, između ostalog, da je završio pravni fakultet.
Skrećem vam pažnju, gospodine Ćosiću, i vama i ministru koji trenutno nije prisutan, da u poslednjih nekoliko godina u Srbiji imate poplavu raznih fakulteta, između ostalog, i pravnih fakulteta. Svi su oni stavljeni u isti koš sa Pravnim fakultetom koji je osnovala Republika Srbija. Dovoljno je da se nađe nekoliko biznismena koji imaju pare, osnuju neki fakultet i odmah je taj fakultet u istom rangu kao recimo najstariji Pravni fakultet u Srbiji, beogradski, ali i drugi državni pravni fakulteti koji imaju veoma bogatu tradiciju, u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu itd.
Imate, recimo, slučaj u Novom Sadu, zamislite, ima fakultet koji se zove Direktorski fakultet. Sada mene zanima koje zvanje dobija čovek kada završi taj fakultet, diplomirani direktor ili tako nešto. Takvih sličnih fakulteta imate i na polju prava.
Formalno, takav čovek jeste diplomirani pravnik, formalno, ali suštinski on ima takve rupe u znanju da ne može da bude ne sudija, nego sumnjam da može da bude referent u nekoj zemljoradničkoj zadruzi koja vrši prijem malina negde u Šumadiji.
To je, takođe, jedna velika opasnost o kojoj morate da razmišljate. U SAD postoji veliki broj privatnih pravnih fakulteta, ali šta su se Amerikanci dosetili. Možete vi u Americi da završite pravni fakultet u bilo kom američkom gradiću, ali da biste bili upisani u registar američke advokatske komore morate da završite neki od prestižnih pravnih fakulteta koji postoje u SAD već nekoliko stotina godina.
Znači, vama država ostavlja slobodu, možete da završite bilo šta, ali ne možete da obavljate javni poziv ako niste završili samo odgovarajuće pravne fakultete koji imaju reputaciju, odnosno odgovarajući naučni ugled.
Evo, zbog nedostatka vremena samo da kažem nekoliko rečenica o toj famoznoj disciplinskoj odgovornosti sudija, koju vi sada ovde predstavljate kao neko bogzna kakvo dostignuće.
Prvo, disciplinski prekršaji koji su obrađeni u članu 90. Predloga zakona do te mere su široko postavljeni da će u praksi svaki sudija da bude disciplinski odgovoran ako to bude celishodno iz nekih političkih razloga. Jednostavno, od slučaja do slučaja će se utvrđivati šta znači pojedini od tih disciplinskih prekršaja.
Evo, pogledajte, neopravdano kašnjenje u izradi odluka. Šta to znači? To znači da, pored neopravdanog, postoji i opravdano kašnjenje u izradi odluka. Gde su onda kriterijumi? Kada sudija neopravdano, a kada opravdano kasni u izradi odluka?
Onda, neopravdano nezakazivanje ročišta ili pretresa, isto jedna jako široka formulacija. Pa onda, neopravdano odugovlačenje postupka. Opet u praksi ne znači ništa. Onda, očigledno nekorektno postupanje prema učesnicima u sudskim postupcima i zaposlenima u sudu. Davanje komentara o sudskim odlukama, postupcima ili predmetima u sredstvima javnog informisanja na način suprotan zakonu i sudskom poslovniku. Neopravdano nepohađanje obaveznih programa obuke itd.
Pazite ovo, kršenje odredaba Etičkog kodeksa u većoj meri. Da li to postoji neka vaga u Ministarstvu pravde, pa ćete vi da merite šta je veća, a šta je manja mera, pa ako je manja mera, u redu, nije napravio disciplinski prekršaj, ali ako onaj kantar pretegne, onda je napravio disciplinski prekršaj.
Dakle, suviše su široko postavljeni disciplinski prekršaji, a u praksi oni će se da tumače tako kako hoće onaj ko bude u prilici da primenjuje ove odredbe.
Konačno, jedna čista pravnička zamerka. Nigde ne postoje pravila disciplinskog postupka, postoje disciplinski prekršaji, postoje disciplinske sankcije, postoje disciplinski organi. Koja su to pravila disciplinskog postupka na osnovu kojih će se utvrđivati da li je neko od sudija zaista napravio taj disciplinski prekršaj? Gospođo ministar, takvih disciplinskih pravila u ovom Predlogu zakona nema. Da li to znači da će se ona formulisati od slučaja do slučaja ili će se formulisati nekim posebnim aktom, ili će ih propisati ministar. Dakle, o čemu se radi?
Da završim, ostajem kod onog što sam rekao, vi sada ako hoćete nezavisno i uspešno pravosuđe možete da ga imate čak i pod ovim zakonima. Ne postoji politička volja. Možete vi doneti i ovaj zakon i hiljade drugih zakona, dok se ne promeni politički režim u Srbiji stanje u pravosuđu ostaće isto kakvo je sada.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisu ispunjeni poslovnički uslovi da bi moglo da se raspravlja o rebalansu budžeta, iz sledećih razloga.

Gospođo Čomić, niste pravnik i toliko vam ne zameram, ali mislim da je gospodin Odalović morao da vam skrene pažnju na jedan osnovni pravni princip, a to je da nešto što je specijalno derogira nešto što je opšte. Dakle, Poslovnik Narodne skupštine u članu 139. je predvideo da predlog zakona pre razmatranja u Narodnoj skupštini razmatraju nadležni odbori i Vlada ako nije predlagač zakona. To je stav 1. Poslednji stav, stav 5, kaže: "Ukoliko nadležni odbori ne dostave izveštaj, odnosno Vlada mišljenje o predlogu zakona, predlog zakona će se razmatrati i bez tih izveštaja odnosno mišljenja." Dakle, to je neka opšta odredba koja se odnosi na sve zakone koje donosi Narodna skupština.

Poslovnik je u članu 150. jasno definisao pod kojim uslovima Skupština može da donosi budžet, odnosno rebalans budžeta. Dakle, Poslovnik je jasno odvojio budžet od svih ostalih zakona koje donosi Narodna skupština. Odredbe člana 150. u odnosu na odredbe člana 139, pravničkim jezikom rečeno, predstavljaju lex specialis.

U članu 151. kaže se da pre pretresa na sednici Narodne skupštine predlog budžeta razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje sa obrazloženim predlozima dostavljaju Odboru za finansije. Odbor za finansije razmatra predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini.

Iz ovih odredaba jasno je da bez izveštaja Odbora za finansije apsolutno ne može da započne rasprava o predlogu rebalansa budžeta. Piše u članu 151: "Odbor za finansije razmatra Predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini." Izveštaja Odbora za finansije u ovom trenutku nema.

Ovo bi bila ne samo pravno nego i politički skandalozna odluka predsedavajućeg da može da se pristupi raspravi o predlogu rebalansa budžeta, a da ne postoji izveštaj Odbora za finansije. Doduše, razumem vladajuću većinu u Skupštini Srbije, oni znaju da Odborom za finansije predsedava neko ko nije narodni poslanik. Oni žele sebe da spasu bruke i sramote, pa sad hoće da nateraju i narodne poslanike, suprotno izričitom slovu Poslovnika, da raspravljaju o predlogu rebalansa budžeta iako ne postoji izveštaj nadležnog odbora, a to je Odbor za finansije.

Iako ste vi, gospođo Čomić, poznati po tome što volite da komentarišete izlaganja narodnih poslanika, nekad umesno, nekad neumesno... (Isključen mikrofon.)

Vas je, gospođo Čomić, očigledno neko naljutio. Kad biste mi rekli ... (Isključen mikrofon.)

Kada biste me pustili da završim videli biste da je moje javljanje isključivo usmereno ka tome da se poštuje Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Nisam mislio ništa ružno. Smatram da vas je neko naljutio, ali ako biste mi rekli u čemu je problem ja bih vam vrlo rado pomogao. Vi ste jedna šarmantna i ljupka dama koja sa velikom decentnošću vodi sednice Narodne skupštine i, verujte mi, vi i ja smo na istom poslu, dakle, želimo da se poštuje Poslovnik Narodne skupštine i ja samo hoću da vam pomognem da ova sednica ima svoj tok koji je propisan Poslovnikom Narodne skupštine.

Kad je reč o donošenju budžeta, da se htelo da se donošenje budžeta stavi u istu ravan sa donošenjem svih drugih zakona, valjda u Poslovniku ne bi bilo posebnih odredaba koje se odnose na donošenje budžeta. Onda bi donošenje budžeta bilo po istim pravilima i podvrgnuto istom pravnom režimu kao i donošenje svih drugih zakona. Ali, po Poslovniku se rasprava o budžetu odvija pod strožim uslovima nego rasprava o svim drugim zakonima. Zašto? Zato što budžet i rebalans budžeta nisu ništa drugo nego plan trošenja narodnih para.

Kada se odlučuje o trošenju narodnih para mora da bude stroži režim, nego kada je reč o donošenju svih drugih zakona. Tako je u svim parlamentima civilizovanih i demokratskih država. Parlament Republike Srbije nije u tome izuzetak. Dakle, član 151. Poslovnika Narodne skupštine je apsolutno jasan: rasprava o predlogu budžeta, odnosno rebalansu budžeta ne može da počne dok ne prispe izveštaj Odbora za finansije. Tu nema nikakvih dilema. Čak i oni koji nisu pravnici moraju na ovakav način da protumače odredbu člana 151.

Ne bi bilo dobro, gospođo Čomić, da iza te vaše namere da se raspravlja o predlogu rebalansa budžeta bez izveštaja Odbora za finansije u stvari stoji težnja vladajuće većine da se na neki način ućutkaju narodni poslanici opozicije, da se ne čuje kakav je stav opozicionih partija, pre svega SRS, kao najveće opozicione partije, kada je reč o rebalansu budžeta. Imamo vrlo oštre primedbe na rebalans budžeta. Smatramo da u rebalansu budžeta nema ničega od onoga što ste vi obećavali građanima Srbije. Nema ni traga tog vašeg socijalističkog internacionalizma na koji se pozivate. Obećavali ste bolji život, veće plate, veće penzije. Umesto toga, građani su dobili povećanje cene gasa, povećanje cene telefonskih impulsa, najavljuje se poskupljenje električne energije, benzin i naftni derivati u Srbiji su skuplji nego u bilo kojoj državi u okruženju i to je tema koju vi na neki način želite da zaobiđete.

Gospođo Čomić, verujte mi, imam iskrenu nameru da vam pomognem u pravilnom vođenju sednice Narodne skupštine, ali pravilnog vođenja sednice nema i ne može da bude validne rasprave o rebalansu budžeta dok narodni poslanici ne dobiju izveštaj nadležnog, matičnog odbora, Odbora za finansije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ni samoj gospođi Čomić nije jasno da li možemo da raspravljamo o predlogu rebalansa budžeta bez izveštaja Odbora za finansije ili ne možemo.

Gospođo Čomić, verujte mi, imam iskrenu nameru da vam pomognem, ne možemo. Poslovnik je potpuno jasan i uopšte ne dopušta dvostruka tumačenja.

Član 151. glasi: "Pre pretresa na sednici Narodne skupštine predlog budžeta razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje, sa obrazloženim predlozima, dostavljaju Odboru za finansije. Odbor za finansije razmatra predlog budžeta i izveštaje pojedinih odbora i o tome dostavlja izveštaj Narodnoj skupštini."

Šta ovde nije jasno? Imamo li mi izveštaj Odbora za finansije? Nemamo. Možemo li da počnemo pretres rebalansa budžeta? Ne možemo.

Gospođo Čomić, moj prijateljski savet: prekinite sednicu Narodne skupštine, zakažite sednicu Odbora za finansije, sačekajte da prispe izveštaj Odbora za finansije i tek nakon toga možete da započnete raspravu o rebalansu budžeta. Sve suprotno od toga predstavlja drastično kršenje Poslovnika Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, skrećem vam pažnju na činjenicu da je povređen član 194. Poslovnika Narodne skupštine, koji kaže – pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja svih pitanja iz njene nadležnosti ima predsednik Vlade. Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinom pitanju koje je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
Predstavnici Vlade učestvuju u radu Narodne skupštine u skladu s ovlašćenjima utvrđenim zakonom. Mi danas raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona o državnoj granici. Trenutno, u sali ne sedi ovlašćeni predstavnik Vlade, ministar unutrašnjih poslova. Radi se o jedno vrlo ozbiljnom zakonu i o vrlo ozbiljnim amandmanima. Juče je gospodin Ivica Dačić sedeo u Narodnoj skupštini, aktivno je učestvovao u radu, polemisao s narodnim poslanicima i juče je rad u Narodnoj skupštini bio prilično konstruktivan. Danas je, očigledno, ministar promenio svoj odnos prema narodnim poslanicima, nema ga u sali Narodne skupštine.
Kao što je rekao i moj uvaženi kolega Petar Jojić, državna granica Srbije je ugrožena, ne samo kada je reč o KiM-u, nego, nažalost, i na severu Srbije. Pre nekoliko dana, Skupština Vojvodine donela je protivustavni, odnosno utvrdila je protivustavni predlog statuta AP Vojvodine. Ovih dana, u pojedinim dnevnim listovima mogli ste da vidite ne samo da je Vojvodina odvojena od Srbije, nego se iscrtavaju i karte podela unutar same Vojvodine. Po tim kartama, Srem bi trebalo da bude interesna zona Hrvatske, i deo južne Bačke, ostatak Bačke i veći deo Banata – interesna zona Mađarske.
Možda nekima u ovom trenutku to izgleda prilično daleko, ali upozoravam vas na činjenicu da je Vojislav Šešelj 1991. godine ukazao da se neprijatelji srpskog naroda neće zaustaviti na odvajanju Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, da će svoj plan da pokušaju da realizuju i na teritoriji Kosova i Metohije i Vojvodine.
Bilo bi zaista konstruktivno i važno da sednici Narodne skupštine danas prisustvuje i gospodin Ivica Dačić, da bi mogao aktivno da učestvuje u radu, odnosno da daje odgovore na pitanja koja će mu, pre svega, postaviti narodni poslanici SRS-a, koji su u najvećem broju i podneli amandmane na Predlog zakona o državnoj granici.
Shodno tome, gospođo Đukić Dejanović, pozivam vas da ukažete gospodinu Ivici Dačiću da je njegovo prisustvu na sednici Narodne skupštine ne samo njegovo pravo, nego i njegova obaveza.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština svih amandmana narodnih poslanika SRS, kada je reč o ovom zakonu, jeste da treba brisati agenciju za borbu protiv korupcije iz Predloga zakona, pre svega iz onih razloga koje smo istakli - da je to institucija vrlo sumnjive pravne prirode koja nema utemeljenje u Ustavu Republike Srbije. Inače, ja moram da se osvrnem na obrazloženje zašto se ne prihvataju amandmani narodnih poslanika SRS. Doduše, jedan nije više narodni poslanik, nego je građanin, ali ovi ostali su i dalje poslanici Srpske radikalne stranke.
Pre svega, gospođo ministre... Gospodine Ćosiću, ja ne znam da li vi više snosite krivicu za objašnjenje za neprihvatanje ovih amandmana ili ministar? (Potvrđuje.) Ako snosite vi, onda ću da se obratim vama. Dakle, gospodine Ćosiću, ja pretpostavljam da ste vi učestvovali u pisanju ovih objašnjenja. Ne kaže se "nezavistan organ", jer je nezavistan onaj koji nikome ne zavidi; treba da se kaže "nezavisan", onaj koji ne zavisi. Povedite malo računa i o terminologiji, pravopisu i gramatici srpskog jezika.
Ovo što ste napisali – da amandmane treba odbiti zato što je klauzula da postoji agencija za borbu protiv korupcije predviđena Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije – smešno je. Možete vi Nacionalnom strategijom da predvidite sve što hoćete ali činjenica je da agencija za borbu protiv korupcije nije predviđena Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije je jači pravni akt nego Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, pogotovo što ta strategija nije nikakav pravni akt, nego jedan politički dokument kojim je Vlada Srbije trasirala neki program za borbu protiv korupcije.
Inače, što se tiče tih strategija koje primenjuje Vlada Srbije, da nije i ova strategija tajni dokument kao što je Akcioni plan – šta će Vlada Srbije da preduzme u vezi sa priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, pa ambasadore nekih država proterujete, a kod nekih idete po savete. Da vam nije Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije isto što i akcioni plan za hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, pa niko živi u Srbiji ne zna ko je uhapsio Radovana Karadžića? Kažu, nije ga uhapsila policija, nego neke službe bezbednosti. Na pitanje koje – pa, ne znamo da li domaće ili strane.
Inače, ovo što ste napisali da je agencija za borbu protiv korupcije obrazovana u skladu sa članom 97. tačka 16. Ustava Republike Srbije takođe ne stoji. Taj član propisuje da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje organizaciju i rad republičkih organa. Agencija za borbu protiv korupcije nije nikakav organ. Potpuno je nejasno koju funkciju državne vlasti ta agencija vrši; niti je zakonodavni organ, niti je organ uprave, niti organ pravosuđa. Ustav Republike Srbije ni u ovom članu ni u bilo kom drugom članu uopšte ne predviđa bilo kakvu agenciju za borbu protiv korupcije.
Da biste nekako ojačali svoju poziciju vi ste rekli – pa, postoje neki drugi državni organi koje smo mi obrazovali posle 2001. godine, a koji takođe nisu predviđeni Ustavom Republike Srbije. Na taj način sami sebi skačete u usta.
Poverenik za informacije od javnog značaja je takođe, kako ste predvideli, samostalan i, ovde ste napisali, "nezavisni" državni organ, niste napisali da je "nezavistan" i to je dobro.
Taj Poverenik za informacije od javnog značaja takođe nije predviđen bilo kakvim zakonom, ali tu imate neki, makar i dalek, ustavni osnov da poverenik postoji, u članu 51. Ustava koji kaže da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstava javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju. Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom.
Znači, kod Poverenika za informacije od javnog značaja možda i može da se pronađe neki ustavni osnov; kod agencije za borbu protiv korupcije baš nikakav. Agencija za borbu protiv korupcije je potpuno jedan veštački iskonstruisani državni organ (u stvari, ne znamo da li je organ ili organizacija, da li je javna služba, šta je), koji ste vi izmislili da biste se u javnosti predstavili kao tobožnji borci protiv kriminala i korupcije.
Meni nije jasna jedna stvar: zašto ste nadležnost Ministarstva finansija, RIK-a i Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije supstituisali nadležnošću agencije za borbu protiv korupcije?
Da li vi celu materiju finansiranja političkih stranaka smatrate jednom velikom korupcijom? Doduše, u jednom delu ste u pravu kada je reč o finansiranju, pre svega, Demokratske stranke, tu zaista ima mnogo korupcije. Javna je tajna da Demokratsku stranku finansiraju brojni domaći i strani tajkuni i mafijaši i da vi pored onih sredstava iz budžeta koja vam legalno pripadaju po zakonu sigurno uzimate onoliko koliko vam treba. Pri tome mislim i na budžet Republike Srbije, i na budžet AP Vojvodine i na budžet svih lokalnih samouprava gde ste na vlasti.
Drastičan primer zloupotrebe budžetskih sredstava na teritoriji Vojvodine jeste trošenje prava iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. To je jedna vrlo opskurna i mračna institucija, a ima jedan nevin naziv - za kapitalna ulaganja. U suštini, iza te institucije krije se jedan džak para koji DS koristi kad god se približi vreme predizborne kampanje.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Izvinjavam se, još samo jednu rečenicu. Inače, iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine se kupuju oni žuto-plavi paketići i plaćaju se kamioni kojima se ti paketići prevoze. Da je to tako pitajte vašeg pokrajinskog premijera Bojana Pajtića, on o tome zna bukvalno sve.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvar je u sledećem. Gospodine Konstantinoviću, Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije donela je Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Vlade. Vaša uloga, kao i prilikom donošenja svih ostalih akata u Narodnoj skupštini, jeste da na dan za glasanje pritisnete zeleni taster. Pola od vas ovde blage veze nema o tome šta se nalazi u dokumentima koje nam dostavlja Vlada Srbije. To je jedna stvar.
Druga stvar, ni Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, niti Akcioni plan za borbu protiv korupcije nisu pravni akti, to su politički akti, gospodine Konstantinoviću. U Ustavu Republike Srbije nema osnova za postojanje agencije za borbu protiv korupcije. Norme ustavnog prava su kongentne prirode, imperativne prirode, ne mogu se menjati zakonima odnosno pravnim aktima koji su po svojoj snazi niži od zakona. U tome je problem. Ne možete vi svakim novim zakonom da predvidite neku novu agenciju i da kažete - pa jeste, nije predviđeno Ustavom Srbije, ali je predviđeno nacionalnom strategijom ili akcionim planom ovim ili onim. Hijerarhija pravnih akata koja je definisana Ustavom Srbije mora da se poštuje. U protivnom, državu uvodite u haos.
Ova agencija za borbu protiv korupcije je dodatni dokaz da vi u stvari niti želite da poštujete Ustav Srbije, niti je vama iskreno stalo do borbe protiv korupcije. Vama treba jedna institucija, u nizu agencija za koje niko živ u Srbiji ne zna šta rade i kako se finansiraju, da biste u javnosti stvorili sliku kako ste vi veliki borci protiv kriminala i korupcije. U stvarnom životu, u praksi, od borbe protiv kriminala i korupcije neće biti ništa, sem što ćete s vremena na vreme da uhapsite nekog politički nepodobnog funkcionera Demokratske stranke. To i ništa više.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da se osvrnem na obrazloženje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka.
Vidite, gospodine Ćosiću, ovim zakonom predviđate osnivanje jednog novog, neću da kažem državnog organa, jer to nije, ali recimo neke nove državne institucije koja do sada nije postojala u pravnom sistemu Republike Srbije. Pretpostavljam da ćete u toj instituciji da zapošljavate određeni broj vaših kadrova. Ta institucija će imati direktora, imaće razne savetnike, pomoćnike direktora itd.
U obrazloženju Predloga zakona kažete ovako: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona - Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva u budžetu". Da li će agencija za borbu protiv korupcije biti na dotacijama na budžetu Srbije, ili kako mislite da tu agenciju finansirate? Možda će vam plate u toj agenciji obezbeđivati Oli Ren, Havijer Solana ili neki drugi zvaničnik EU. To je jedna stvar. Moguće je i Mišković, nije isključeno.
Druga stvar, gospodine Ćosiću, obraćam se vama, jer pretpostavljam da ste vi najvećim delom učestvovali u pisanju ovih obrazloženja. Ako se varam, vi izvinite. "Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku"... Svi ovi zakoni, i zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, i Predlog zakona o odgovornosti pravnih lica za učinjena krivična dela itd., imaju isto obrazloženje, isti su razlozi: "Predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku, jer će se usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriti svi neophodni uslovi za rad organa i organizacija, čime bi se ispunili neophodni uslovi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji."
Na stranu to što ovo jezički ne valja ništa, ali prosto je neverovatno da Republika Srbija ne može normalno da funkcioniše ako ne formirate agenciju za borbu protiv korupcije. Malo mi je to čudno. Ako smo mogli do sada da funkcionišemo, zašto ne bismo mogli i dalje?
Da nema nijedne primedbe narodnih poslanika Srpske radikalne stranke, da smo mi čak rekli - sve je sjajno u Predlogu zakona, vi biste morali, vi sami, koji se zalažete za EU, da kritikujete ovo što piše u ovom zakonu. Na ovaj način dodatno opterećujete državnu administraciju. Umesto da je smanjujete, vi je povećavate. Ne morate vi da slušate narodne poslanike SRS, možda mi o tome ne znamo ništa, ali poslušajte šta vam o tome govore vaši prijatelji sa zapada, Svetska banka i MMF, iz dana u dan vas upozoravaju da je državna administracija Republike Srbije suviše glomazna, da mnogo košta, da je javna potrošnja u Republici Srbiji izuzetno velika i iznad evropskog proseka. To je jedan od razloga, ali ga vi prećutkuje, zašto se Srbija sporo približava EU.
Najlakše je reći – kriva je Srpska radikalna stranka za to što Srbija nije u EU, ali to je objašnjenje za malu decu. Pravo objašnjenje je da vi iz godine u godinu, iz meseca u mesec, povećavate državnu administraciju, povećavate broj službenika, povećavate budžetska izdavanja za njihove plate, troškove rada itd.
Da ne ispadne da ja sada pričam nešto iz svoje glave i da širim neku demagogiju, evo šta vam kaže Svetska banka: "Prema uporednim podacima Svetske banke, srpska državna uprava kadrovski je predimenzionirana, odnosno broj lica koja rade u državnoj upravi je iznad evropskog proseka. Broj zaposlenih u državnoj administraciji Srbije veći je nego u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj. Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj administraciji Republike Srbije i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji samo tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj." Gospodo, Slovačka je 2004. godine ušla u Evropsku uniju; Rumunija i Bugarska ušle su 2007. godine.
Vi stalno pričate kako zakonodavstvo Republike Srbije i pravni sistem treba da se upodobljava pravnom sistemu Evropske unije. Zašto ga ne upodobljavate? Ko vas sprečava? Vi radite sve suprotno od onoga što pričate. Kažete, vi ste za EU, a ne poštujete same standarde EU. Obmanjujete javnost i baš vas briga i za EU i za evropske i svetske standarde. Vama treba priča o Evropi za izbore, da obmanete narod koji teško živi i da mu kažete - samo što nismo ušli u EU. To pričate od 2000. godine. Sutra, prekosutra, za godinu dana. Godina je 2008, pobeđujete, gospodine Milivojeviću, tako što kupujete glasove, tako što manipulišete biračkim telom koristeći paketiće, kamione itd. Za to vam služi Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Doći će istina na videlo.
Ne zanima vas Evropska unija. Vas zanima da na osnovu priče o EU i boljem životu, ako Srbija jednog dana uđe u EU, u stvari na potpuno nelegalan način...
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
... vršite vlast u Republici Srbiji. Ali, narod je pametniji nego što vi mislite, videćete već na sledećim izborima.