Dobro, zahvaljujem se.

Slažem se ja sa vama, gospodine Čanak. Vi ste tu potpuno u pravu.

Dakle, Narodna skupština je jedino mesto na kome politički predstavnici različitih političkih stranaka treba da diskutuju i da debatuju o temama koje su društveno aktuelne.

Želim da primetim da ste vi i juče i danas pokazali visok nivo političke odgovornosti i političke svesti, jer ne pripadate onima koji misle da se vlast menja na ulici i da se politika sastoji u tome što upadate motornim testerama u RTS ili što pretite silovanjem predsednici Vlade.

Dakle, drago mi je što se razlikujete od takvih i time pokazujete da u Srbiji postoje ljudi koji mogu razumno da razgovaraju iako ne misle isto o svemu.

Ono što želim da kažem je da isto kao i vi razgovaramo svaki dan sa građanima i ja nisam stekao utisak da građani u Vojvodini, ili da građani u bilo kom delu Srbije žele promenu državnog uređenja Republike Srbije.

Ono što je građanima u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kragujevcu, i u Kosovskoj Mitrovici potrebno to je da imamo više fabrika, da imamo više investicija, da imamo više radnih mesta, da imamo kvalitetnije bolnice, kvalitetnije škole, da možemo da više zaradimo, da imamo bolje puteve, bolje železnice. To je koncepcija Srbije za koju se zalaže SNS i to je koncepcija koju dosledno zastupa i predsednik republike Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije.

Vaša ideja o tome da Srbiju treba federalizovati me samo uverava da sam u pravu kada sam juče rekao da vi, u stvari, u ovoj sadašnjoj Srbiji gledate ostatak SFRJ.

Dakle, gospodine Čanak, jasno je da se mi suštinski razlikujemo oko, ne samo o koncepciji Vojvodine, nego sad je potpuno jasno i oko koncepcije državnog uređenja Srbije.

Mi smatramo da Srbija treba da bude jedinstvena država, vi smatrate da treba da bude federalna.

Ideja sama po sebi je legitimna. Međutim, ja sam ubeđen da građani Srbije, tu vašu ideju neće prihvatiti jer srpsko iskustvo sa federalnim državnim uređenjem nije baš istorijski bilo prijatno za naš narod. Ispostavilo se da je federalno državno uređenje posle ratne socijalističke Jugoslavije, zapravo omogućilo da državu dobiju i oni koji je u modernoj istoriji nisu dobili i koji su tu istu Jugoslaviju posmatrali samo kao tranzitnu tvorevinu, kao jednu usputnu stanicu dok se ne dođe do njihovih nezavisnih država.

To je bila koncepcija Hrvatskih komunista, Slovenačkih komunista, Makedonskih, Crnogorskih, pa i jednog dela Vojvođanskih. Dakle, svi su oni, gledali u Jugoslaviji samo privremenu državu koja će im omogućiti da jednog dana stvore svoju sopstvenu državu.

Nemojte zaboraviti, samostalnu Sloveniju su napravili slovenački komunisti, Milan Kučan. Samostalnu Hrvatsku je napravio Titov general, Franjo Tuđman. Samostalnu Makedoniju je napravio Kiro Gligorov, visoki komunistički funkcioner i savezni i Makedonski. Nisu Jugoslaviju razbili. kako vi kažete nacionalisti, Jugoslaviju su razbili komunisti, ma koliko sad to vama delovalo čudno.

(Nenad Čanak: Samo da odgovorim.)

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Samo kratko. Gospodine Čanak, vi govorite o nekom srednjem nivou vlasti, a kada državu podelite na federalne jedinice ili, kako vi kažete, kada državu organizujete kao federaciju, evo, da se izrazim vašom terminologijom, onda federalna jedinica nije srednji nivo vlasti. Srednji nivo vlasti je ono što imate u Italiji, u Španiji, u Belgiji, a to su regioni.

Sada čujem od vas da vi hoćete korak dalje. Vi ne želite regionalno uređenu državu, vi želite federalno uređenu državu. To su dve potpuno…

Vodite računa o jednoj stvari. Država koja ima regione je još uvek unitarna država. Država koja ima federalne jedinice, nije unitarna država, ona je složena. Dakle, to je suštinska razlika između regionalne države, a regioni jesu srednji nivo vlasti i federalne države koja ima federalne jedinice. Federalne jedinice nisu srednji nivo vlasti. To je jedna stvar.

Druga stvar, kažete, imaćemo više fabrika ako Srbija bude federalno uređena država. Pa, ko je doveo sve ove fabrike u ovu i ovakvu jedinstvenu Srbiju? Pa, doveo je Aleksandar Vučić najvećim delom, da budemo potpuno iskreni, i u Vojvodinu, i u Beograd, i u centralnu Srbiju i na Kosovo i Metohiju. Da nije bilo njegove aktivnosti, pre svega kao predsednika Vlade i danas kao predsednika Republike, veliki broj fabrika u Srbiji ne bi bio otvoren i pri tome Aleksandar Vučić nikada nije vodio računa o tome da li će fabrika biti otvorena u Vojvodini, da li će biti otvorena u Kragujevcu, u Nišu, u Vranju ili bilo gde drugde, zato što su i Novi Sad, i Sremska Mitrovica, i Beograd, i Niš, i Kragujevac i Kosovska Mitrovica u Srbiji. To je suštinska razlika između našeg i vašeg viđenja. Dakle, Srbija može ekonomski da se razvija, mi smo to pokazali u praksi, a da ne menjamo njeno državno uređenje.

U kom članu piše?

(Nenad Čanak: Ustavni zakon, u članu 15.)

Ustavni zakon član 15. - do 31. decembra 2008. godine, uskladiće se svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom. Gde ste vi u ovoj formulaciji pronašli da je do 31. decembra 2008. godine trebalo doneti zakon koji nosi naziv – zakon o finansiranju Autonomne pokrajine Vojvodine. To ne piše nigde.

Za vašu informaciju gospodine Čanak, i da bi građani Srbije znali, pa i građani koji žive na teritoriji AP Vojvodine, postoje dva zakona koji regulišu finansiranje AP Vojvodine Jedan je Zakon o budžetskom sistemu, donet još 2009. godine, u vreme one vlasti koju ste i vi podržavali, a drugi je Zakon o budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, koji definiše koji prihodi pripadaju budžetu AP Vojvodine.

Utvrđeno je između ostalog, da budžetu AP Vojvodine pripada deo prihoda od poreza na dohodak građana, poreza na zarade u visini od 18% od iznosa ostvarenog na njenoj teritoriji i deo prihoda od poreza na dobit pravnih lica u visini od 42,7% od iznosa ostvarenog na njenoj teritoriji. Pored toga budžetu AP Vojvodine pripadaju i transferi iz budžeta Republike Srbije i to transferi za poverene poslove, namenski transferi, namenski i nenamenski transferi jedinicama lokalne samouprave na teritoriji AP Vojvodine, u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, kao i namenski kapitalni transferi za projekte koje utvrdi Vlada.

Zašto sam ovo rekao? Zato što hoću da građani Srbije znaju da gospodin Čanak nije u pravu kada kaže da imamo problem sa našim evropskim integracijama zato što ne poštujemo sopstveni Ustav. Postoje, dakle dva zakona koja regulišu finansiranje AP Vojvodine. Zakon ne mora da se zove zakon o finansiranju AP Vojvodine da bi regulisao tu materiju.

Dakle, tu materiju već regulišu dva zakona, i mi smo naš Ustav, pa i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava, što se tiče finansiranja AP Vojvodine sproveli do kraja. Tako da, taj deo vaše argumentacije gospodine Čanak ne stoji, a ja kad budem dobio reč da govorim kao ovlašćeni predstavnik SNS izneću čitav niz drugih argumenata zašto vaši predlozi nisu dobri.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Na početku želim da kažem da je danas pokrajinska Vlada donela odluku o dodeli 175 miliona dinara porodicama sa troje i više dece. To je samo jedan u nisu primera kako se radi za dobro građana Vojvodine, umesto što se o Vojvodini i o njenoj autonomiji samo priča, kao što je bio slučaj do 2016. godine.

Ono što želim takođe da kažem, da će poslanička grupa SNS glasati protiv Predloga zakona o finansiranju AP Vojvodine, kao i protiv Predloga Rezolucije o Autonomnoj pokrajini Vojvodini iz više razloga. Pre svega mi se koncepcijski ne slažemo sa onim što je predložio gospodin Nenad Čanak i poslanici LSV, zato što smatramo da je pitanje finansiranja AP Vojvodine Ustavom vrlo jasno definisano. Ustav govori o tome da se Zakonom, dakle član 184. Ustava, vrlo jasno kaže da se zakonom određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Kada pročitate predlog zakona vidite da oni govore o rashodima.

Dakle, ono što piše u Predlogu zakona čini mi se da nije baš u skladu sa slovom i duhom Ustava. Već sam rekao da gospodin Čanak nije u pravu kada kaže da ne postoji zakon, odnosno da ne postoje pravni propisi u Republici Srbiji koji regulišu pitanje finansiranja Autonomne pokrajine Vojvodine. Postoje najmanje dva zakona, koji se na to odnose to su Zakon o budžetskom sistemu koji je donet još 2009. godine, u vreme Vlade Mirka Cvetkovića i to je Zakon o budžetu Vlade Republike Srbije za 2019. godinu koji vrlo jasno propisuje kolika su poreska izlaganja iz pojedinih poreza i koja idu u korist budžeta AP Vojvodine.

Gospodine Nenad Čanak je danas izneo čitav niz podataka i informacija vezanih za istorijat AP Vojvodine. Neki od tih podataka su tačni, neki nisu tačni, a neki nisu njegovi, nego su pozajmljeni od strane nekih drugih. O čemu se radi. Pažljivo sam slušao onaj deo izlaganja gospodina Čanka koji je govorio o tome kako je u Kraljevini SHS, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji Srbija eksploatisala Vojvodinu.

Pre svega to u pravnom i u istorijskom smislu nije tačno zato što niti je postojala Srbija, niti je postojala Vojvodina, Kraljevina SHS o Kraljevina Jugoslavija bila je unitarna država. Dakle, nema Srbije, nema Vojvodine, postoji jedna država, postoji jedan kralj, postoji jedna skupština i postoji jedna Vlada. Tako je ta država bila uređena. Ta priča o tome kako su tzv. prečanski krajevi bili izloženi eksploataciji od strane Beograd, to je i statistika koju je danas iznosio gospodin Nenad Čanak. To je statistika gospodine Čanak koju ste vi uzeli iz knjige, a ispravite me ako grešim, Rudolfa Bićanića – Ekonomska podloga hrvatskog pitanja. Ta knjiga je objavljena u Zagrebu 1938. godine, a predgovor za tu knjigu napisao je predsednik Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček. Tu je iznet čitav niz potpuno netačnih podatak o tome kako je navodno centralna vlast iz Beograda pljačkala prečanske krajeve, Hrvatsku, Slavoniju, BiH, pa između ostalog i Vojvodinu.

Svaki broj iz te knjige koju je napisao, ponavljam, Rudolf Bićanić, 1938. godine, dakle svaki broj, svaki procenat iz te knjige, demantovali su najbolji srpski, ekonomski teoretičari koji su pripadali srpskom kulturnom klubu i koji su svoje članke objavljivali u časopisu, odnosno u listu „Srpski glas“ koji je imao devizu – jako srpstvo, jaka Jugoslavija. Ko hoće može da pročita zbirku tekstova koju je priredio Miodrag Jovičić iz 1991. godine i vrlo jasno ćete videti kako su najumniji srpski ekonomski teoretičari u stvari dokazivali ne da nije bilo pljačke prečanskih krajeva od strane vlasti u Beogradu, nego je naprotiv ono što se danas smatra tzv. užom Srbijom zapravo konstantno nazadovalo u odnosu na zapadne krajeve Jugoslavije.

Ja moram da podsetim gospodina Nenada Čanka, najveći deo finansijskog kapitala u Kraljevini Jugoslaviji nalazio se u Zagrebu. Tamo je bilo sedište prve hrvatske štedionice. Najveće banke bile su u Zagrebu i ako je i jedan deo Kraljevine Jugoslavije napredovao, napredovali su zapadni delovi Jugoslavije.

Gospodin Nenad Čanak netačno ističe da su centralizam u Kraljevini Jugoslaviji uveli, kako on kaže, radikali. Za Vidovdanski ustav 1921. godine, glasala je Narodna radikalna stranka i glasale je Demokratska stranka. Naravno, ona Demokratska stranka koju je vodio Ljuba Davidović, a sa kojom ova stranka koju je kupio Dragan Đilas, naravno nema nikakve veze.

Gospodin Nenad Čanak je danas izneo jednu, po meni, prilično opasnu tezu. Ne znam da li je bio do kraja svestan značaja i sadržine svojih reči. On je rekao, evo ja sam zapisao, i to je više puta istakao – Srbija kao složena država. Svaki pravnik zna, složena država može da postoji ili u obliku federacije ili u obliku konfederacije. Bilo bi dobro da nam gospodin Čanak kaže da li se on u stvari zalaže za federalizaciju Srbije?

Ja se sećam kada je trajala rasprava o Statutu AP Vojvodine 2008. i 2009. godine, tamo smo bili u onoj Skupštini u Kralja Milana, gospodinu Nenadu Čanku se da li otela ili je zaista to mislio jedna rečenica koja glasi – da se ja pitam, Vojvodina bi trebala da ima ustav a ne Statut. Čini mi se da gospodin Nenad Čanak nije daleko odmakao od tih svojih tadašnjih ideja, jer je danas više puta ponovio da je, po njemu, moderna Srbija samo ona Srbija koja je složena a složena država znači da mora da bude sastavljena od nekih delova. Ti delovi su federalne jedinice. Ako sam dobro razumeo gospodina Čanka, on se zalaže za federalizaciju Srbije.

U tom smislu, gospodin Marijan Rističević je apsolutno u pravu kada kaže da ne samo gospodin Čanak, mnogi političari u Srbiji, mnogi političari van Srbije, mnogi političari sa teritorije bivše Jugoslavije, iz Ljubljane, iz Zagreba, iz Sarajeva, iz Podgorice i Skoplja, na Srbiju gledaju kao na ostatak SFRJ, i pokušavaju da od Srbije otmu još malo od onoga što nisu oteli od 1945. do 1990. godine. To im je bilo malo pa pokušavaju da otmu još.

Ono što je takođe jedna opasna teza sa kojom je gospodin Nenad Čanak danas nastupio, to je teza da se Vojvodini stalno nešto uzima i da sad treba da joj se vrati. Hajde da budemo, gospodine Čanak, potpuno otvoreni. Vi ste malo duže na političkoj sceni nego ja, ali nisam baš ni ja tako kratko da ne znam šta se sve dešavalo u Vojvodini od 2000. godine.

Za situaciju u kojoj se Vojvodina našla od 2000. do 2016. godine, najveću odgovornost snosi DS.

Vi znate veoma dobro ko su bili izvođači najveće moguće pljačke građana Vojvodine a sve vreme pričajući o potrebi da Vojvodina ima viši stepen autonomije i sve vreme brinući se, navodno, o građanima Vojvodine, poput Bojana Pajtića, poput Dušana Elezovića, poput Dragoslava Petrovića, jednog od poslednjih kadrova, ako se ne varam Ante Markovića, u pokrajinskoj administraciji.

Da li treba da podsećam vas, gospodine Čanak, koji ste podržavali tu DS, ne snosite naravno isti stepen odgovornosti kao i oni. Oni su najveći krivci, oni koji se danas sakrivaju da se nigde ne vide i oni koji kažu da je Vučić za sve kriv.

Da li se sećate koliko je bilo afera samo od 2004. godine pa do 2016. godine, od vremena kada je Bojan Pajtić postao najpre predsednik Izvršnog veća, pa kasnije predsednik pokrajinske Vlade?

Afera „Heterlend“, afera „Razvojna banka Vojvodine“, hiljade afera vezanih za Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Nema nijednog čistog ugovora koji je Fond za kapitalna ulaganja zaključio sa bilo kim od kad je osnovan pa dok DS 2016. godine nije sišla sa vlasti.

Svedok ste, gospodine Čanak, isto kao i ja. Vi o tome znate verovatno čak i više nego ja, jer ste bili deo struktura vlasti u AP Vojvodini, da sve do 2011. godine Fond za kapitalna ulaganja, firmama kojima je davao navodne subvencije, nije tražio bilo kakve bankarske garancije, a tek od 2011. godine traže se bankarske garancije, ali isključivo bankarske garancije „Razvojne banke Vojvodine“ i to je jedan od razloga zašto je „Razvojna banka Vojvodine“ došla u situaciju da bude potkapitalizovana i da na kraju ode u stečaj. Znate veoma dobro, gospodine Čanak, kakve malverzacije, najbrutalnije moguće malverzacije su vršene u razvojnom fondu Vojvodine.

Inače, gospodin Bojan Pajtić koji je danas na tviteru, pravi se mnogo pametan, i sve zna, bio je sve to vreme i predsednik pokrajinske Vlade, odnosno Izvršnog veća, bio je glavni šef DS za Vojvodinu i bio je predsednik Upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja i bio je predsednik Nadzornog odbora razvojnog fonda Vojvodine.

Znači, sve funkcije u institucijama gde su bila ogromna sredstva, bila su u stvari pod rukama Bojana Pajtića i njegovih najbližih saradnika iz DS.

Vi to, gospodine Čanak, znate veoma dobro, kao što znam ja, kao što to zna gospodin Bajatović i kao što to znaju mnogi u ovoj sali.

Dakle, glavni krivac za loše ekonomsko stanje u Vojvodini je DS i jednim delom vi, koji ste tu DS podržavali iz određenih dnevno-političkih razloga. Ono što takođe želim da kažem, pričali ste o tome kako su navodno iz Vojvodine, fabrike, ne znam zaista gde ste našli taj podatak, nisam profesionalni istoričar i ne treba da znam sve o savremenoj srpskoj istoriji, ali ja nigde nisam našao podatak da su fabrike iz Vojvodine preseljavane na teritoriji tzv. uže Srbije. Toga nije bilo. Bilo je, dešavao se suprotan proces da su i one fabrike koje su postojale na teritoriji uže Srbije, prebacivane u Sloveniju, Hrvatsku, BiH ili neke druge delove tadašnje velike Jugoslavije.

Pozivali ste se na tradicije NOP, na te tradicije se pozivate i u vašoj Rezoluciji, gde autonomiju Vojvodine, vremenski locirate u 1945. godinu što istorijski nije tačno.

Dakle, ideja o autonomiji Srba u Harzburškoj monarhiji, nije nastala 1945. godine, nastala je mnogo ranije, 1848. godine na Majskoj skupštini, pa i pre toga, da bi konačno bila sprovedena u delo 1918. godine, kada su održane dve velike skupštine. Jedna je održana u Rumi, u kojoj inače, i to je dobro da znate, Aleksandar Vučić za manje od četiri godine, otvorio je pet fabrika, u Rumi je 24. novembra 1918. godine doneta odluka da se Srem direktno pripoji Kraljevini Srbiji, a 25. novembra na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu, da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbije.

Onda se desio jedan zanimljiv istorijski fenomen. Oni koji su do tada bili najveći autonomaši, poput Jaše Tomića, poput dr Žarka Miladinovića, prestali su to da budu. Zašto? Zato što su smatrali da je rešeno srpsko pitanje u Harzburškoj monarhiji i oni su ljudi rekli, šta će nam autonomija u našoj rođenoj državi? Autonomija Srba je imala smisla kada su Srbi živeli pod jednom tuđinskom vlašću, pod vlašću koja je htela da im promeni naciju, veru, kulturni identitet.

Od 1918. godine, Jaša Tomić, dr Žarko Miladinović, u stvari postaju zagovornici jedne snažne, unitarne centralizovane Jugoslovenske države. Taj vaš Dušan Bošković, koga spominjete, uz svo dužno poštovanje, bio je čovek koji nije imao neku veliku podršku u narodu, pripadao je Seljačkoj demokratskoj koaliciji. To je bila jedna velika podvala srpskom narodu. Zbog nedovoljne pameti Svetozara Pribićevića, on je dozvolio da se Vlatko Maček nametne, kao lider, ne samo Hrvatima, nego i Prečanskim Srbima, što je bila neoprostiva greška i Vlatko Maček je, to vi gospodine Čanak veoma dobro znate, onaj isti koji je pisao predgovor u toj knjizi Rudolfa Bićanića „Ekonomska podruga hrvatskog pitanja“, on je u stvari dao legitimitet, kasnije Anti Paveliću, kada je preko radio Zagreba, 10. aprila pozvao sve Hrvate da pokažu lojalnost prema novoj ustaškoj vlasti. Dakle, to su istorijske činjenice.

Govorili ste o Narodno oslobodilačkom pokretu, sigurno vam je poznata činjenica, da su komunisti hteli da federalizuju, ne samo Jugoslaviju, nego da federalizuju i samu Srbiju. Godine 1942. Josif Broz Tito, kao vrhovni komandat Narodno oslobodilačke vojske, donosi odluku i naredbu, da Srem pripadne, odnosno da bude deo operativne zone, pod komandom glavnog štaba Hrvatske, kojom je komandovao Ivan Rukavina, a politički komesar je bio Vladimir Bakarić i gle čuda, onaj koji je stajao na čelu privremene uprave u Banatu, Bačkoj i Baranji, bio je upravo general Ivan Rukavina, Hrvat. Nemam ništa protiv toga što je bio Hrvat, samo hoću da vam kažem da je neko sistematski radio na tome da se tradicionalne vojvođanske oblasti rasrbe, ne samo kada je u pitanju Baranja, nego i kada je u pitanju Srem, pa je sada ispalo da je Srem samo od Šida do Zemuna. Šta je sa Vukovarom, šta je sa Vinkovicima, šta je sa Jokom? To se sve pripojilo Kraljevini Srbiji 1918. godine, ali mala pamet, nažalost Svetozara Pribićevića, koji je inače bio veliki centralista, veliki unitarista itd, a onda iz ličnog kaprica, zato što je Nikola Pašić 1925. godine napravio sporazum sa Stjepanom Radićem okrenuo ćurak naopako, pa od najvećeg Srbina postao veći Hrvat i od samog Vlatka Mačaka.

Što se tiče preseljavanja industrije iz Srbije, iz Vojvodine u Srbiju, o kojoj ste vi govorili, ja ću vam sad pročitati jedan dokument koga sam pronašao u Arhivi Srbije. Mislim da je dobro da građani Srbije to znaju. Vrhovni komandant, maršal Jugoslavije Josif Broz Tito, 05. februara 1944. godine, upućuje naredbu glavnom štabu narodno oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Srbije i kaže ovako, ovo je originalni dokument, imate pečat Arhiva Srbije, imate delovodni broj gde se ovaj dokument vodi, a to je 2866. Kaže – glavnom štabu Narodno oslobodilačke vojske partizanskih odreda Srbije kada budemo ušli u Srbiju, misleći na komuniste, postreljaćemo sve kularke i domaćine, a naročito sve industrijalce, imovinu velikosrpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice, prenećemo u Hrvatsku i Sloveniju. Naređujem osobito strogo ponašanje prema srpskom narodu koji je u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhije koju mi želimo iskorjeniti. Posebno skrećem pažnju drugovima iz pokrajinskog komiteta Srbije, da djeluju oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opci cilj iznad svih naših emocija da pače drugovi iz pokajinskog kominteta Srbije moraju pokazati veću strogost od drugih prema pripadnicima Jugoslovenske vojske otadžbini i četničkim jedinicama, ne pokazivati nikakvu milost. Smrt fašizmu, sloboda narodu. 5. februara 1944. godine, položaj – vrhovni komandant, maršal Jugoslavije.

Mislim da je građanima Srbije posle ovoga sve jasno.

Pošto kolege iz SRS stalno imaju tu potrebu da nam spočitavaju diplomu Tomislava Nikolića, ja do sada nisam hteo tim pitanjem mnogo da se bavim.
Ali, pošto vidim da je to sada jedna od omiljenih tema na današnjoj sednici, prosto zbog javnosti ja imam u rukama fotokopiju diplome Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika Republike Srbije. Iz te diplome se vidi da je on završio Fakultet za menadžment u Novom Sadu, u okviru Privredne akademije Novi Sad. U diplomi piše ovako – Nikolić (Radomir) Tomislav, rođen 15. februara 1952. godine, u Kragujevcu, Srbija, upisao se školske 2003/2004. godine, a dana 19. januara 2007. godine završio je studije na Fakultetu za menadžment, na smeru – operativni menadžment sa opštim uspehom 8,37 u toku studija i ocenom 10 na diplomskom ispitu, te je stekao stručni naziv – diplomirani menadžer.
Pošto nas stalno pitate šta je sa diplomom Tomislava Nikolića, evo sad ja mogu da pitam vas, imali ste vremena pošto je čovek završio fakultet 19. januara 2007. godine, a što ga niste pitali kako je završio taj fakultet, kako je polagao ispite, ko ga je ispitivao, iz kojih udžbenika je učio, nego je to pitanje postalo sporno onog momenta kada je Tomislav Nikolić napustio SRS. Zašto ste ga kandidovali za predsednika Republike ako mu je diploma falsifikovana? To je pitanje na koje vi sami sebi treba da date odgovor, odnosno sami sebe da zapitate.
Što se mene tiče, svaka diploma u Srbiji je validna dok se ne ospori i dok se ne dokaže njena neautentičnost na zakonom propisan način. Zato mislim da nije u redu da se u medijima licitira sa tim da li je nečiji doktorat ili nečija diploma validna ili nije, te je formirana ova komisija, te nije formirana komisija. Onda oni koji kažu, ja sam pre neki dan u jednoj emisiji imao prilike da pitam gospođu Sandu Rašković Ivić, pošto je spominjala nekakvu komisiju za doktorat Siniše Malog – dobro, ko je član te komisije, pa ne znam. Dobro. Kažite mi makar jedno ime? Pa ne znam. Ne znam ni jedno ime ali znam da je formirana komisija.
Mislim da to ne doprinosi rejtingu našeg visokog obrazovanja i mislim da bismo trebali da budemo vrlo pažljivi kada o ovoj temi govorimo i mislim da svi zajedno i mi koji smo završili fakultete i državne i privatne, i u neko prošlo vreme i u neko novije vreme, moramo da vodimo računa o tome šta govorimo i da posebno vodimo računa o tome da našim izjavama, ma koliko da su one politički obojene, pa ponekad čak i politički ostrašćene, ne dovedemo u pitanje kredibilitet našeg celokupnog visokog obrazovanja.
Ima na našim fakultetima, ima na našim visokim školama mnogo dobrim profesora, dobrih i vrednih studenata, dobrih i vrednih asistenata, ima i onih koji to nisu, ali mislim da ovih iz ove prve kategorije ima više. Bez obzira na sve udare na naše visoko obrazovanje, koji su dolazili od 2000. godine, mislim da još uvek imamo generalno dobre fakultete, imamo generalno dobre visoke škole koji školuju dobre kadrove. Danas su naši lekari, inženjeri i ljudi koji su završili neke druge fakultete izuzetno cenjeni u svetu i zbog toga mislim da kada govorimo o tome ko je i na koji način stekao diplomu, moramo da vodimo računa o kredibilitetu našeg visokog obrazovanja i o kredibilitetu koji rade u sistemu visokog obrazovanja.
(Vjerica Radeta: Replika.)

Po amandmanu, ako mogu.

Svi smo mi, gospođo Vjerice Radeta, u to vreme, 2003, 2004. i 2007. godine bili u istoj stranci.

(Vjerica Radeta: Da, ja zato i govorim.)

Znam ja vrlo dobro, kao što znate i svi vi poslanici SRS, ne da niste smeli da pitate Tomislava Nikolića da li je završio fakultet i na koji način, nego ako vas je sreo na hodniku i rekao vam dobar dan, vi ste bili najsrećnija osoba na svetu.

(Vjerica Radeta: Auuu, Martinoviću.)

Da, dobro, ja sad lažem.

(Vjerica Radeta: Lažeš.)

Tomislav Nikolić je za vas u to vreme bio najbolji političar u Srbiji, čovek iz naroda, neko ko zamenjuje predsednika stranke koji je u Hagu, o njemu ste govorili hvalospeve i pomalo mi naivno zvuči ovo što vi sad pokušavate da dokažete. Eto, kao sad niko u SRS, zamislite, nije znao da je Tomislav Nikolić upisao fakultet 2003. godine, a da ga je završio 19. januara 2007. godine. Hajte, molim vas.

Znači, to su priče u koje ni mala deca ne mogu da poveruju. Pogotovo da to kažete vi, moje kolege iz SRS, koji ste uvek dobro obavešteni, koji imate laufere na svakom mestu, koji ste, zajedno smo, u stvari, otkrivali mnogobrojne afere DOS-ovskog režima posle 2000. godine, borili smo se za pravdu, za istinu, za neku bolju i srećniju Srbiju, bili smo saborci. U jednom trenutku smo se razišli, ali ste onda vi postavili pitanje diplome Tomislava Nikolića tek onda kada je napustio SRS. To da niste znali da je upisao fakultet i da ga je završio, u to zaista malo ko u Srbiji može da poveruje.

(Vjerica Radeta: Reci jesi li ti znao.)

Ali, ja sad ne želim…

(Vjerica Radeta: Jesi li ti znao?)

Znao sam isto kao i vi što ste znali.

(Vjerica Radeta: Ja nisam znala.)

Znao sam isto kao i vi što ste znali.

Znao sam isto kao i vi što ste znali, ali nije to sad bitno. Hoću da vam kažem, Tomislav Nikolić je diplomu stekao kao zamenik predsednika SRS, a ne kao predsednik SNS. Imali ste vi i te kako dovoljno vremena od januara 2007, pa do septembra 2008. godine, kada je napustio SRS, nemoguće da za tako dugačak vremenski period niste saznali da je čovek završio fakultet, pa ste lepo mogli da ga pitate – kako si završio, kod koga si završio, kako si polagao ispite itd?
Znali ste vi vrlo dobro da je on završio fakultet, ali niste imali hrabrosti to da ga pitate, o tome se radi. Vi hrabrost da nekome nešto spočitavate stičete onoga momenta kada napusti SRS, a kad je sa vama ne pada vam na pamet da mu bilo šta kažete, pogotovo ako je na hijerarhijskoj lestvici iznad vas.

Nisam ja, gospođo Radeta, ničiji advokat.

(Vjerica Radeta: Nisam ja ni rekla da si advokat.)

Znači, ne branim ja nikoga. Advokati brane na sudu klijente. Tomislav Nikolić nije moj klijent, niti je ovo sud, niti sam ja advokat. Ja samo kažem, da bi građani Srbije znali, da je Tomislav Nikolić fakultet upisao i da ga je završio kao zamenik predsednika SRS i kao predsednik poslaničke grupe SRS, tačka.

Dalje, vi Tomislava Nikolića niste isterali iz SRS, nego je on čovek podneo ostavku.

(Vjerica Radeta: Nije tačno.)

Tačno je, gospođo Radeta, to možete da kažete nekome ko nije bio očevidac svega toga. Znam da vam je izdiktirano saopštenje da se SRS zahvaljuje Tomislavu Nikoliću na svemu onome što je uradio za SRS, tako je bilo.

Ja samo kažem kako je bilo.
Vi imate tu neku potrebu da kada vas čovek napusti da onda o njemu pričate sve najgore. Dok je sa vama onda je najbolji i najpametniji itd. Ja sam postao majmun, kada sam napustio SRS. Je li tako? Jel ste štampali knjige sa mojim likom, je li tako?
(Vjerica Radeta: Pa ne, nismo smeli da ti damo.)
Znači, ja sam postao majmun onog trenutka kada sam napustio SRS. Kada sam bio zajedno sa vama, hteli ste da me kandidujete za predsednika Republike. Je li tako? Bio sam zamenik predsednika poslaničke grupe SRS. Je li tako? Tada vam nisam bio majmun. Je li tako? Kada sam skupljao ljude da svedoče u korist Vojislava Šešelja nisam bio majmun. Sve to sam postao, odnosno, majmun sam postao tek onda kada više nisam hteo da budem sa vama i kada sam rekao – neću da me vode oni koji su, neću da kažem gori, ali imaju i manje političkih kvaliteta od mene i vreme je pokazalo da sam bio u pravu. Ništa drugo. Ne želim da vas vređam. Nisam ničiji advokat. Nikoga ne napadam.
(Vjerica Radeta: Ti si sam za sebe rekao da si majmun.)
Vi ste rekli za mene i štampali ste knjigu da sam majmun i super. Pa jesam, majmun sam.

Ja sam majmun postao onoga trenutka kada sam napustio SRS, onda sam postao majmun, a kada sam bio u SRS nisam bio majmun.
(Predsednik: Hvala.)
Znači, kad sam bio kod vas nisam bio majmun. Znači, ovde ljudi postaju majmuni kada napuste stranku.

Dame i gospodo narodni poslanici, nešto što će sigurno interesovati građane Srbije, bukvalno pre nekoliko minuta CNN je preneo vest, a ovo će verovatno i vas interesovati, gospodine Mali.

CNN je preneo vest da je Patrik Ho, bivši ministar policije Hong Konga, inače bliski saradnik Vuka Jeremića osuđen od strane porote okružnog suda u NJujorku, koja ga je proglasila po sedam od osam tačaka optužnice za pranje novca.

Maksimalna kazna za svaku tačku optužnice iznosi od pet do 20 godina zatvora, a izricanje presude, kako prenosi CNN zakazano je za 15. mart sledeće godine.

Ja ću samo pročitati deo onoga što je rekao sudija DŽefri Berman, vezano za Patrika Hoa. Patrik Ho je sada osuđen za isplaćivanje nekoliko miliona dolara mita stranim liderima u Čadu i Ugandi, kao deo njegovog plana da obezbedi nefer poslovnu prednost za jednu energetsku kompaniju, vrednu više milijardi dolara.

NJegovi uporni napori da korumpira strane lidere, nisu bili obični poslovi, već krivična dela, koja su za cilj imala da podriju ravnopravnost na međunarodnim tržištima.

Ova vest je važna za građane Srbije, zato što je nažalost Srbije i nažalost svih njenih građana, dok je bio predsedavajući generalne skupštine UN, upravo Vuk Jeremić bio posrednik između Patrika Hoa i njegovih poslovnih partnera iz Čada, Ugande i drugih svetskih zemalja.

Ja se nadam da takav čovek Srbiju više nikada na bilo kom međunarodnom forumu neće predstavljati.

Dame i gospodo narodni poslanici, dve stvari želim da istaknem.

Prvo, Srbija je zaista na dobrom putu što se tiče rasta realne ekonomije i o tome govore i zvanični podaci Eurostata, odnosno pozivam se na kvartalni monitor Eurostata, pošto ovde ima mnogo polemike oko toga da li su podaci našeg Republičkog zavoda za statistiku tačni ili ne.

Dakle, prema kvartalnom monitoru Eurostata Srbija je u 2018. godini zabeležila rast BDP od 4,9% i mogu da navedem samo nekoliko zemalja ispred kojih se Srbija nalazi po rastu BDP-a. To su: Bosna i Hercegovina 2%, Bugarska, članica Evropske unije 3,3%, Češka, članica Evropske unije 3,1%, Estonija, članica Evropske unije 3,5%, Hrvatska, članica Evropske unije 2,7%, Litvanija 3,8%, Rumunija, takođe članica Evropske unije, 4,1%, Makedonija 1,6%, Slovačka, takođe članica Evropske unije, 3,9%, Slovenija, takođe članica Evropske unije, 4,2%. Ja mislim da je ovo samo po sebi, da su ovi brojevi sami po sebi pohvala za Vladu Republike Srbije.

Druga stvar koju želim da istaknem, pošto se takođe prigovara da podaci kojima raspolaže Republički zavod za statistiku nisu tačni i da Republički zavod za statistiku navodno fingira podatke da bi prikazao stanje u srpskoj ekonomiji boljim nego što ono zaista jeste, želim da istaknem da će u decembru, dakle, za koji dan, biti otvoreno pregovaračko Poglavlje 18, koje se odnosi na pitanje statistike. I ono što je veoma bitno to je da od Evropske komisije Republika Srbija nije dobila nikakav dodatni zahtev u pogledu otvaranja tog poglavlja, što znači da su naši standardi u oblasti statistike u visokoj meri usklađeni sa evropskim standardima.

Drugim rečima, metodologija koju koristi Republički zavod za statistiku je u najvećoj meri kompatibilna sa evropskom metodologijom i u tom smislu možemo da kažemo da su ovi podaci ohrabrujući, da su oni dokaz da je Srbija na dobrom putu, ali iznad svega da su ovi podaci tačni, što mislim da je jako važno da građani Srbije znaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sa već pričao o tome da pojedini, tzv. lideri opozicije u želji da umanje dobre ekonomske rezultate Vlade, kažu da je to zbog toga što je naša statistika loša. Jedna od tih netačnih informacija koje se šire u javnosti je da Vlada lažno prikazuje broj zaposlenih zbog toga što nam se navodno 100 hiljada ljudi na godišnjem nivou iseljava iz države.

Dragan Đilas je izjavio da je u 2017. godini, da se iz Srbije iselilo 100 hiljada ljudi.

Meni nije bilo teško, ja sam danas konsultovao podatke sa OECD stata. Dakle, u pitanju su statistički podaci ove međunarodne organizacije. Pre svega, za 2017. godinu oni uopšte nisu izneli bilo kakve podatke, a podaci o broju iseljenih ljudi iz Republike Srbije su sledeći. U 2007. godini 27 hiljada, u 2008. godini 40 hiljada, u 2009. godini 27 hiljada, u 2010. godini 38 hiljada, pa 34 hiljade, pa 40 hiljada, pa 44 hiljade, pa 56, pa 60 hiljada u 2015. godini i poslednji podatak iz 2016. godine je 43.577 hiljada ljudi.

Zašto ovo govorim? Zato što su oni krenuli od tog lažnog podatka da se na godišnjem nivou iz Srbije iseli sto hiljada ljudi, što nije tačno, pa su onda pukim množenjem sto hiljada puta poslednjih šest godina došli do netačnog podatka da se iz Srbije u poslednjih šest godina iselilo 600 hiljada ljudi.

Dakle, taj podatak nije tačan. Ovo su zvanični podaci i to ne podaci Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije, ovo su zvanični međunarodni podaci koji jasno govore o tome koliko je netačna propaganda koja je usmerena protiv ekonomske politike Vlade Republike Srbije.