Završavam.
Vlada Srbije je bila prinuđena da preduzima teške i bolne mere ne bi li sačuvala ono što…

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Zaista nisam imao nameru da kolegu Petrića prekinem u njegovom izlaganju.
Reklamiram član 108. Želim da kažem da je Srbija danas ostvarila veliku pobedu. Politika Vlade Republike Srbije je danas trijumfovala na najbolji mogući način. Odblokirana je granica sa Hrvatskom i pokazalo se da je politika Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije dala rezultate. Pokazali smo da možemo, da umemo da na najbolji mogući način odbranimo državne i nacionalne interese, da odbranimo interese srpske privrede, da odbranimo interese srpske države, ali tako da nas ovoga puta Evropa u tome u potpunosti podržava.
Želim da pozovem sve građane Republike Srbije da večeras u 21,00 čas gledaju konferenciju za novinare predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića i da se svi zajedno radujemo našoj zajedničkoj pobedi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja se apsolutno slažem sa vašim obrazloženjem zašto ste odbili amandman gospodina Janka Veselinovića.
Ono što mi nije do kraja jasno, a kada je reč o intencijama podnosioca ovog amandmana, da li se on zalaže za etatizaciju univerziteta, odnosno visoko školskih ustanova ili se zalaže za afirmaciju principa autonomije univerziteta.
Moje mišljenje je da je predlogom zakona, koji ste vi obrazlagali, Vlada išla za tim da se afirmiše princip autonomije univerziteta, odnosno da se afirmiše princip autonomije visoko školskih ustanova.
Taj princip, između ostalog, podrazumeva i pravo koje do sada nije postojalo, dakle pravo samih visoko školskih ustanova da odrede broj ispitnih rokova.
Ja mislim da je to potpuno u redu. Time je autonomija univerziteta, da kažem, zaokružena u potpunosti.
Postavlja se pitanje – zašto bi uopšte država intervenisala u ovu materiju broja ispitnih rokova.
Dakle, ja ne vidim ni jedan razlog da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova. Ako bismo išli tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, kao što je sada slučaj, formalno-pravno je to moguće, nije sporno, ali ako bismo tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, onda bismo zakonom mogli da propišemo i npr. broj studenata, koji svaki fakultet može da upiše, bilo budžetski, bilo samofinansirajući.
Onda bi se postavilo pitanje - gde bi nas to sve odvelo i šta bi ostalo od te autonomije univerziteta, za koju valjda svaki onaj, ko je nekad bio student, ili ko još uvek radi na univerzitetu i koji ima neke emocije prema univerzitetu, za taj princip treba da se zalaže?
Ono što mislim da je dobro u ovom rešenju, to je da će sada fakulteti, odnosno univerziteti, odnosno ja bih voleo da to tako bude, da kada je reč o broju ispitnih rokova, da se pred početak svake školske godine dogovaraju sa studentskim udruženjima, koja postoje na svakom univerzitetu, odnosno na svakom fakultetu, o tome koji je optimalan broj ispitnih rokova za tu školsku godinu.
Onda ćemo upravo da izbegnemo ovu situaciju o kojoj je govorio gospodin Veselinović, a to je da imamo, možda je teško reći, proteste studenata, ali neko nezadovoljstvo sa brojem ispitnih rokova.
Dakle, kada se univerziteti, odnosno fakulteti, tj. rukovodstvo univerziteta odnosno fakulteta, dogovore sa reprezentativnim udruženjima studenata o broju ispitnih rokova, onda ćemo, ja sam siguran potpuno da izbegnemo masovno nezadovoljstvo studenata sa brojem ispitnih rokova.
Naravno uvek će biti pojedinačnih slučajeva studenata koji su nezadovoljni brojem ispitnih rokova, ali nekog masovnog nezadovoljstva sigurno neće da bude.
Dalje, mislim da je ovo rešenje iz Predloga zakona dobro i zbog toga što se neguju specifičnosti pojedinih visoko školskih ustanova.
Dakle, nije isto kada imate visoko školsku ustanovu koja se bavi društvenim naukama, koja se bavi prirodno-matematičkim naukama, tehničkim naukama, medicinskim naukama itd.
Gospodin Veselinović je govorio o tome da treba postoji dualno obrazovanje i na univerzitetima. Treba da postoji, ali činjenica je da mi do sada taj princip dualnog obrazovanja, kada je u pitanju visoko-školski sistem u Republici Srbiji, nismo implementirali do kraja.
Da budemo potpuno iskreni, i gospodin Veselinović i ja, obojica smo pravnici, obojica smo završili, ako se ne varam isti pravni fakultet, pa nismo nešto mnogo praktikovali praktičnu nastavu ni on ni ja.
Ja mogu da kažem u svoje ime, vrlo malo jesam, ali čini mi se ne baš u nekoj velikoj meri.
Mislim da bi upravo ovakvo određivanje broja ispitnih rokova išlo za tim da se omogući studentima da imaju mnogo više praktične nastave nego što je to do sada bio slučaj.
Potpuno se slažem sa tim da studenti treba da pored teorijskog obrazovanja, da im se ostavi dovoljno prostora i za praktičnu nastavu, ali mislim da rešenje iz Predloga zakona, takvom dualnom visokom obrazovanju apsolutno ne stoji na putu.
Još jedna stvar, i time ću da završim. Rešenje iz Predloga zakona je dobro i zbog toga što imamo, u poslednjih nekoliko godina, sve veći broj studenata koji jednostavno ne žele da budu na teret svojih roditelja.
Ima mnogo vredne i pametne dece koja se školuju na našim univerzitetima i na našim fakultetima, bez obzira da li su državni ili su privatni, koji rade, koji su u radnom odnosu i koji će sada lakše moći svoje obaveze na univerzitetima, odnosno fakultetima, pa i kada je u pitanju polaganje ispita da usklađuju sa svojim, uslovno rečeno, vannastavnim obavezama.
Naravno, ja zaista, bez ikakve namere ne ulazim u dnevnu političku polemiku sa gospodinom Veselinovićem, oko toga smanjili ste plate, penzije, kako će jadni studenti itd.
Ono što su moja iskustva, to je da ima mnogo studenata koji se sami bore i da završe fakultet, a istovremeno da uz fakultet obezbede i neka novčana sredstva, odnosno da obezbede sami, ako su npr. u poziciji samofinansirajućih studenata da obezbede finansijska sredstva iz kojih će se školovati. I nisu na teretu svojih roditelja.
Ima, naravno, i one razmažene dece koja očekuju, ne samo da im roditelji daju novac nego da maltene umesto njih završe fakultete, ali takve razmažene dece uvek je bilo i uvek će biti.
Ono što mene ohrabruje to je da ima mnogo studenata koji se zaista lavovski sami bore i da završe fakultet a istovremeno i da uz fakultet se radno angažuju i da na taj način obezbede sredstva i za svoje školovanje i za džeparac i za plaćanje stana itd. itd.
Dakle, mislim da je ovo rešenje dobro iz čitavog niza razloga i dobro je što niste prihvatili amandman gospodina Veselinovića i što ste ostali dosledni u odbrani ovog principa autonomije univerziteta, jer ponavljam još jedanput, omogućavanje univerzitetima odnosno fakultetima da sami odredbe broj ispitnih rokova.
Ja pretpostavljam i želim da se to desi u dogovoru sa studentskim udruženjima. Mi ćemo tu građevinu koja se zove jedan autonoman i slobodan univerzitet, da završimo do kraja.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću Povređen je član 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Vi ste lepo obrazložili da su povređeni članovi 106. i 109. Ja govorim o povredi člana 107. Prvo, hrast, sam po sebi, je drvo, biljka ne može da bude kulturno dobro. Drugo, ministarka Mihajlović je ponudila validne dokaze da ta famozna bazilika je konzervirana i da je zaštićena od svih građevinskih radova koji se na toj deonici puta izvode.

Želim da podsetim uvaženu gospodu Pavićevića i njegovog stranačkog šefa Živkovića da je i ova Skupština takođe jedno kulturno dobro. Petog oktobra 2000. godine, ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine zvalo se Savezna skupština. E, u tu Saveznu skupštinu, ne znam da li ste vi tada bili gospodine Pavićeviću, ali gospodin Zoran Živković je sigurno bio, upala je masa ljudi, zapalila je, odnela je mnoga kulturna dobra iz ovog zdanja koje je podignuto 1936. godine. Gradnja je počela još za vreme života kralja Aleksandra Karađorđevića. Nažalost, zbog toga što su ga ustaše ubile u Marseju 1934. godine, nije uspeo da doživi da vidi završeno zdanje, ali su zato gospoda iz DOS-a uspela 5. oktobra 2000. godine da temeljno spale i da opljačkaju vrlo značajnu kulturnu baštinu iz perioda Kraljevine Jugoslavije, tako da, kada pokazujete to malo drvce…

…tog hrasta, verujte mi, mnogo značajnija kulturna dobra je odneo vaš šef stranke, nego što je to parče hrasta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine.

Ja sam strpljivo slušao ova komediografska izlaganja gospodina Pavićevića i nisam hteo da reagujem, ali mislim da je sada svaka mera prevršena. Ozbiljno je dovedeno u pitanje dostojanstvo Narodne skupštine. Ja poštujem pravo svakog narodnog poslanika da izigrava ovde glumca i da pokušava da privuče pažnju nekog novog Sofokla ili Nušića ili nekog komediografa koji će u satiričnom smislu da prikaže politički život Srbije, ali ne smete da dozvolite da se ministar ovde dovodi u situaciju da se brani zato što gospodin Pavićević nije ni sudija ni tužilac, a ministar nije okrivljeni i nema potrebe da se brani ili da ga neko brani.

Sem toga, nisam hteo da reagujem na početku današnjeg dana. Ministar kada dođe u Narodnu skupštinu nije gost. Gosti sede gore na galeriji. Ministar je ovlašćeni predstavnik Vlade i u toku rasprave u Narodnoj skupštini ima ista prava i obaveze kao i narodni poslanici i to bi gospodin Pavićević trebalo da zna zato što je narodni poslanik od aprila 2014. godine i za ovih godinu i nešto dana mogao je to i da nauči.

Dakle, nemojte da dozvolite da se gospodin Pavićević ili bilo ko drugi lično obraća ni gospodinu Babiću, ni gospodinu Arsiću, niti bilo kom drugom narodnom poslaniku, niti da dozvolite da ministar se ovde doživljava kao neko ko je okrivljeni i koga neko treba da brani ili koji sam treba da se brani. Od koga da se brani, od onih koji su upropastili Srbiju?

Dakle, ukazujem da je povređen član 107. stav 2. koji kaže – Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život…

Ja sam ukazao na povredu člana 107. stav 1.

Ali, član 107. ima dva stava. Ja sam se pozvao na stav 1, a sada se pozivam na stav 2.

Ali stav 2.

Ja imam milosti, gospođo Gojković, prema vama…

Ali čekajte, šta znači, evo, najljubaznije vas molim da mi objasnite šta znači kada gospodin Pavićević celoga dana prstom pokazuje na narodne poslanike Srpske napredne stranke? Mene to podseća na one filmove kada nemački oficiri pokazuju prstom…(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Što se tiče paganskih običaja, o kojima je govorio Zoran Živković, paganski običaj je bio da se zapali zgrada Narodne skupštine, odnosno tadašnja Savezna skupština. Kako se ono, gospodine Živkoviću, beše zvao onaj, je li Maka, što je bio vođa onih koji su upadali…

…u zgradu ove Skupštine, krali umetničke slike, fotelje, stolice, palili baklje ovde? Dakle, sve te paganske obrede ste upražnjavali vi 5. oktobra 2000. godine.
Rekli ste da svi mi, poslanici u Narodnoj skupštini, jel tako, možemo da koristimo internet. Ja sam nekoliko puta danas čuo od vas jednu neverovatnu besmislicu, od čoveka koji je, na veliku nesreću građana Srbije jedno vreme bio predsednik Vlade, a to je da centar za istraživanje nesreća, koji se ovim zakonom definiše kao posebna organizacija, ne može da bude definisan i da se taj centar uopšte stvori bez promene Zakona o ministarstvima, pa ste to besomučno ponavljali nekoliko puta i rekli ste da to nije u skladu sa Ustavom, itd.
Evo, ja ću sada da upotrebim taj famozni internet i, evo, Zakon o ministarstvima važeći, „Službeni glasnik RS“, br. 44/2014, 14/2015 i 54/2015.
Član 1: „Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug.“ To je član 1. stav 1.
Član 1. stav 2. Gospođo Mihajlović, da samo imate u vidu sa kakvom neznalicom imate posla. „Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug može se utvrditi i posebnim zakonom.“ Dakle, to piše u važećem Zakonu o ministarstvima, da se posebne organizacije, a centar se definiše kao posebna organizacija, može obrazovati i posebnim zakonom. To je ovaj zakon o kome mi danas razgovaramo.
Satima slušamo čoveka koji se više razume u paganske običaje, u druženje sa Čumetom, Legijom, šverc naoružanja, itd, nego u zakone, kako je ovo neustavan zakon, kako moramo da menjamo Zakon o ministarstvima. Zamislite tragediju ove države da je predsednik Vlade bio čovek koji ne zna da se posebne organizacije, a postojale su i u njegovo vreme, mogu obrazovati i nekim drugim zakonima, a ne Zakonom o ministarstvima. I to je jasno svakome. Nije jasno jedino čoveku koga ništa drugo u životu nije zanimalo, nego da na protivpravan, protivustavan način postane neko i nešto u ovoj državi. Na svu sreću, to vreme je prošlo i ja se nadam da se više nikada neće ponoviti.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Nisam izgovorio apsolutno nijednu jedinu neistinu. Činjenica je da su 5. oktobra oni koji su vodili tu tzv. demokratsku revoluciju zapalili ne samo tadašnju Saveznu skupštinu, nego su zapalili i zgradu Radio-televizije Srbije. Te ljude koje vi danas nazivate fukarama, u to vreme su bili heroji te vaše petooktobarske revolucije, Maka, Bagzi. Jel se sećate da ste se to veče 5. na 6. oktobar slikali sa Legijom? On je bio heroj 5. oktobra, zato što je okrenuo leđa svom tadašnjem šefu Slobodanu Miloševiću i stao na vašu stranu. Godine 2003. postao je državni neprijatelj broj jedan. Jel se sećate da je gomila od pedesetak ljudi tukla jednog čoveka, direktora Radio-televizije Srbije? Jel se sećate toga? Jel se sećate onih sramotnih slika koje se nisu dešavale ni u najnerazvijenijim državama sveta, u tom najsvetlijem danu u srpskoj istoriji, kako vi kažete, da se iz zapaljene Savezne skupštine iznose fotelje, umetničke fotografije, televizori, stone lampe, pitaj boga šta se sve nije iznosilo? Jel se sećate, i potpuno je u pravu gospodin Marijan Rističević, da ste delili naoružanje iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime? Pa to su sve činjenice. To je istina. To se dešavalo tih oktobarskih dana 2000. godine.