Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, građani Srbije, politički bonton i osnovna uljudnost bi nalagali čoveku da jednoj novoj vladi poželi uspeha. Evo, želim da iskoristim priliku da mandataru poželim uspeha da ostvari neke svoje ciljeve.
Međutim, ima jedna druga stvar. Kad pogledate okolnosti u kojima je nastala ova vlada i kada pogledate malo sastav te vlade, onda se nalazite u nekim nedoumicama i morate da prekršite zlatno pravilo - da ne treba o jednoj vladi apriori suditi, nego im treba ostaviti bar 100 dana, da bi mogli da iskažu ono što znaju i umeju i što žele, pa nakon toga, eventualno kritikovati.
Budući da se radi o vladi recikliranog DOS-a, koji je u momentima svog rasula pokušao jednom svežom transfuzijom da ponovo ojača, znamo ko tu transfuziju čini, mi imamo, praktično, nastavak neke situacije koja je počela 2000. godine. S druge strane, imamo jednu poprilično veliku vladu, imamo dosta nefunkcionalnu vladu. Ta vlada je, nažalost, izgleda u funkciji ostvarivanja totalitarnog režima koji se želi uspostaviti u Srbiji. Naime, jedna autoritarna ličnost, oličena u Borisu Tadiću, pokušava da to upravo postane.
Vidite, Boris Tadić kontroliše svoju stranku, kada treba on zna i da zapreti - ukoliko neko bude protiv saradnje sa socijalistima, imaće posla sa mnom. Ako treba da se kontroliše parlament, i to lepo uspeva, naravno nagodbama. Neki i socijalisti, a neki i demokrate misle da su to možda i neprincipijelne pogodbe i nagodbe. Većina, nadam se, ipak misli da to nije tako.
Kad treba kontrolisati samu vladu, čemu pribegava? Opet nagodbama, neću da kažem trgovini, namerno, ali biranjem ličnosti za mandatara koja nema veliku specifičnu političku težinu. Ne želim da vređam mandatara, ne sumnjam u njegove stručne sposobnosti, ali notorna je činjenica da gospodin Cvetković nema veliku specifičnu težinu na političkoj sceni Srbije. Ne znam da li ima u DS, možda je drugačije.
U suštini, vlada se čini marionetskom. Kada čujete Mantera, kada čujete ono što se događalo u Šekspirovoj i kada čujete da je nastala zahvaljujući volji tajkuna, da ne govorim sada imena, nisu bitna, poznata su, onda može se verovati da se stvarno radi o marionetskoj vladi. Samo se bojim da ne pređe ta vlada i u kvislinšku vladu, jer insistiranjem na saradnji sa NATO, insistiranjem da se, eventualno, uđe u NATO pakt, ova vlada bi zaista sebe svrstala i u kvislinšku vladu.
Vidite, posle sankcija, posle bombardovanja, kada su bombardovani svi naši mostovi, sve naše fabrike, zbog humanitarne katastrofe na Kosovu, da ne spominjem ljudske žrtve, minimum samopoštovanja i dostojanstva koje moramo imati je da budemo neutralni. Mi nemamo šta da tražimo u NATO paktu.
Videli smo i ekspoze mandatara. Naravno, svi su to okarakterisali skupom lepih želja, to jeste to, i dobrih namera. Međutim, kada pogledate predlog ministara koji nam je ovde dostavljen, vi ćete videti da smo ovde dobili ministre opšte prakse. To su ministri koji mogu biti za sve. Svaki od njih pojedinačno može biti za sve.
Gledajte, ministar spoljnih poslova je završio teoretsku fiziku; Šutanović, ministar, tobož, odbrane - mašinski fakultet; Snežana Samardžić-Marković, ministar omladine i sporta - filološki fakultet, doduše, bavila se i odbranom naveliko, čak strateškim stvarima u Ministarstvu odbrane.
Dalje kad pogledate, ministar telekomunikacije i informatičkog društva je inženjer građevine. Još je lepše kad pogledate obrazloženje koji su to kvaliteti opredelili našeg mandatara da se upravo za nju odredi. Vidite: vladanje veštinama prezentiranja javnog izlaganja, pregovaranja, kao i upravljanje organizacijama i procesima.
Imate dalje mog kolegu lekara, ministar životne sredine i prostornog planiranja, gospodin Dulić, pa onda ministar za NIP tehnološko-metalurški fakultet.
Mogao bih da brojim i dalje, neću, nema potrebe. Ono što mene kao lekara raduje, vidim da vlada ima četiri lekara, ali pogrešno raspoređeni, sem jednog.
Niste dobro raspodelili, gospodine ministre, ove vaše kadrove. Nadam se da to neće biti velika prepreka da kako-tako radite. Međutim, da se manemo mi toga. Dve zamerke hoću da uputim tokom svog izlaganja.
Prvo, gospodine ministre, uopšte niste spomenulizdravlje u vašem ekspozeu. Vi ste ga se dotakli nemušto u jednoj rečenici, kaže - u takvom društvu će besplatno visoko obrazovanje biti dostupno svim marljivim učenicima i studentima, besplatna zdravstvena zaštita garantovana svim siromašnim građanima, a svi građani Srbije će biti zaštićeni od ekonomskog siromaštva. Tu ste malo ovlaš pomenuli zdravstvo. Vi ćete reći, ti si subjektivan, lekar si, a pokušaću da vas ubedim da vam je greška što se niste malo pozabavili i srpskim zdravstvom. Zdravlje je opštedruštvena vrednost, od posebnog značaja kod svih naroda i kultura, pa i evropskih.
Pretpostavljam da težite Evropi. Najvažniji cilj razvoja jednog društva, demokratskog je vodostanje građana, nije ulazak u EU, ne smeta ništa Norvežanima i Švajcarcima što nisu u EU, ali njihovi građani sigurno ostvarili su u dobroj meri to blagostanje.
Mera blagostanja je kvalitet života. Kod kvaliteta života je najvažnije zdravlje. Kaže naš narod, nije zdravlje sve u životu, ali bez zdravlja mnoge stvari su ništa u životu. Zdravlje građana je osnovni preduslov uspešnog razvoja jednog društva. Vi kažete - održivog razvoja, nemam ništa protiv. Ulaganje u zdravlje je ulaganje u održiv razvoj, a ne potrošnja, kako verovatno vi, kao ekonomista, mislite i zbog toga možda niste hteli ni da govorite o zdravlju.
Mi izdvajamo 10% bruto nacionalnog dohotka, što je negde oko tri milijarde evra, možda se nećete složiti, imam podatke jasne da je to toliko. Ako je to tako, onda je verovatno to i faktor značajne javne potrošnje, pa bogami i makroekonomske ravnoteže. Čudi me da vas, kao ekonomistu onda nije zaintrigiralo, bar da se zbog toga bavite zdravljem, ako ne i iz drugih razloga.
Ono što moramo reći, kakvo je zdravstveno stanje našeg naroda. Loše i pogoršava se od 2000. godine naovamo. Zašto? Više obolevamo i više umiremo. Nije za uštrb ni taj negativan trend.
Mi smo biološki ugrožena nacija. Mi nestajemo sa ovih prostora. Svake godine nas je 30 hiljada manje i za vašu vladu to nije problem. Dva razloga su ključna koja do toga dovode, bela kuga, znači natalitet nizak, i pod broj dva, opšta visoka smrtnost. U toj opštoj visokoj smrtnosti, 80% čine bolesti, nezarazne, hronične, koje se mogu sprečiti. Za vas to nije problem, za državu Srbiju. Prosto sam začuđen.
Drugi razlog zbog koga sam jako iznenađen, i to vama ide na dušu, četvrti mandat dajete gospodinu Tomici Milosavljeviću da vodi ovo zdravstvo, koji nije uspeo ništa da zaustavi od ovih negativnih zdravstvenih trendova.
Samo da vam kažem, da je uspeo za dva posto da smanji efikasnim, kost-benefitnim, evropskim, svetskim merama kontrole kardiovaskularnih bolesti, mogli bismo za pet godina da zaustavimo ovakvo umiranje i osipanje naše nacije od 30.000 ljudi godišnje. To nije učinjeno. Mere postoje, znaju se, o njima sada ne bih govorio.
Vi ste prepustili četvrti mandat čoveku, koji je omogućio da je nedostupna zdravstvena zaštita najsiromašnijim građanima. Uzmite Rome, izbeglice i uzmite ostalu sirotinju u Srbiji. Po nekim studijima, 45% se ne javi iz tih kategorija da bi koristilo zdravstvenu uslugu, jer nemaju para. To su istraživanja UNICEF-a, ne moja lično.
Srbija nije usvojila program zdravstvene politike sa jasnim ciljevima, sa vremenskim oročavanjem i sa kvantitativnim pokazateljima uspeha, a morala je. Evropske zemlje osam godina primenjuju strategiju zdravlja za sve do 2020. godine, kod nas se i ne govori o tome. Evropske zemlje tri godine sprovode strategiju prevencije i kontrole hroničnih nezaraznih bolesti. Kod nas je ona tek ovog leta data na javnu raspravu.
Sada, šta je osnovna falinka ovog gospodina, koji je inače izvanredan lekar i cenjeni stručnjak u svojoj struci. Nije uopšte reformisao sistem zdravstvene zaštite, a morao je, u ovoj zemlji. Šta je trebalo uraditi? Trebalo je da stavi u centar zdravstvenog sistema primarnu zdravstvenu zaštitu, dati joj najveći prioritet i važnost. Zašto? Da bi jeftinim kost-benefit merama sprečio ovo naše obolevanje i umiranje. To je mogao. A on je pare trošio i usmeravao u skupu sofisticiranu medicinu, u skenere i tu smo gde jesmo. Jasno je i zašto.
Trebalo mu je šest godina da donese pet zakona, od kojih dva sistemska - zakon o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju, koji su prepisani zakoni okolnih zemalja, loše sklopljeni i, ono što je još teže, koruptivni. Listama čekanja i vanstandardnim uslugama otvorena su vrata sistemskoj korupciji preko ovih zakona.
Nije usvojen osnovni paket nacionalnih zdravstvenih usluga, tvrdi ministar da ima, čime bi se omogućile jednakosti i jednaka dostupnost svih građana našoj zdravstvenoj službi. Netransparentni su projekti koji se rade pod kapom Ministarstva zdravlja. Znači, 30 projekata je završeno, a u toku je 75 projekata. Mi ne znamo ni izvršioce, a silne pare se troše. Uzimaju se krediti da bi se to uradilo.
Kada smo tražili podatke, dobijamo lakonske odgovore da odemo na sajt Ministarstva zdravlja, gde nema ničega, sem naslova projekta, a ako te interesuje, kaže, dođite kod nas, obimna je građa i ne možemo da stavimo to na sajt.
Da spomenem transfuziju krvi, straćeno je već sedam miliona evra, pa ide drugi projekat transfuzije krvi. U tom projektu su kupovani aparati parama donacija i u isto vreme isti aparati iz budžeta nelegalno, uz pomoć Božidara Đelića, takođe su kupovani, što je najobičniji kriminal.
Imamo neintegrisan privatni sektor, a na privatni sektor odlazi 25% potrošnje. Kod nas se privatni sektor sveo na rad produžni lekara državnih. Apsolutno samo može da generiše konflikt interesa i ništa dobro. Naši pacijenti ne mogu da biraju lekara za svoje pare koje im se uzimaju i koje idu u Fond zdravstvenog osiguranja.
Potpuno je nereformisano zdravstveno osiguranje. Građani nemaju apsolutno nikakvog uticaja na raspodelu zdravstvenog dinara koji iz njihovog džepa ide. Ono što je realnost, ovaj ministar, zajedno sa ministrom, neću ga imenovati, finansija bivšim, vašim kolega, da ga imenujem, da ne bune zabune, da se ne nađete uvređeni, to je onaj Dinkić, nigde u svetu, ni u Evropi nema neko tolikog uticaja na potrošnju zdravstvenog dinara. Ministarstvo zdravlja kontroliše sve tendere, raspisuje ih i odlučuje ko će dobiti, a često nabavlja kompletno što je potrebno za zdravstvo, od aparature i od potrošnog materijala i preko ugovaranja, bez tendera, direktnim pogađanjem. Tu su zloupotrebe moguće i čitava javnost bruji o pljački i krađi koja se obavlja upravo na ovaj način.
Vi ste takvog jednog čoveka, gospodine ministre, izabrali da vam vodi zdravstvo. Ne tražim da vi date objašnjenje, niste vi krivi, znamo mi kako to ide i kako je to vama dobačeno da vi to prihvatite, progutate. Vi se tu apsolutno ništa i ne pitate.
Ovakvo loše zdravstveno stanje, po svim pokazateljima zdravstvenim, ne može da se pravda. Od 2003, sa 65 milijardi dinara u budžetu Fonda za zdravstveno osiguranje, došli smo do 2008. gde imamo 163 miliona, plus se troše pare iz budžeta Ministarstva za kapitalne investicije, plus iz lokalne samouprave i iz inostranih kredita, za 25% je skočila potrošnja u ovom budžetu. Kakvi su rezultati - nikakvi.
Gospodine ministre, pogrešili ste, ili ovi koji su vam to napisali, da ne spomenete zdravstvo uopšte, to je bruka i sramota, jer ova zemlja je bolesna, ljudi umiru i mi nestajemo sa ovih prostora upravo zahvaljujući lošoj zdravstvenoj situaciji, da ne govorim o beloj kugi koju ste jedva, ovlaš samo, spomenuli. Hvala.