Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, već ste čuli od većeg broja naših poslanika da SRS nema ništa protiv donošenja jednog ovakvog zakona.
Međutim, nije dovoljno samo doneti zakon, nije dovoljno samo pobrojati sva stratišta i sve žrtve na kojima su stradali naši sunarodnici i naši preci. Nažalost, takvih stratišta ima mnogo i na teritoriji naše današnje države, u našem bližem, u našem širem okruženju, ima takvih stratišta i na teritoriji drugih kontinenata, kao recimo u Africi, ali sada ne govorimo o tome.
Najvažnije od svega je odnos države Srbije prema ovim stratištima, odnosno ovim memorijalima kako se ti kaže u zakonu. Svi znamo da taj odnos nije adekvatan, nije zadovoljavajući i da nije pojedinih ljudi entuzijasta, koji vode računa o pojedinim kompleksima, o pojedinim memorijalima, pitanje je kakvo bi stanje bilo na tim mestima.
Svi mi ovde znamo i svi smo čuli za čuvenog deda Đorđa, koji brine o vojničkom groblju u Solunu, ali takvih primera ima još. Evo, recimo, memorijalni kompleks Čegar kod Niša. Imamo jednog čoveka Selimira Seleta Markovića, koji već 30 i više godina sa svojom porodicom brine o takvom jednom memorijalnom kompleksu. Ovaj čovek na jedan epski i jedan zaista emotivan način posetiocima dočarava kako i na koji način se vodila ta čuvena čegarska bitka, gde su bili pripadnici srpske, gde su bili pripadnici turske vojske itd. Ali, država ne vodi računa, ne samo o tome, nego ne vodi računa ni o ovakvim ljudima. Znači, ovakvim ljudima poput pomenutog Đorđa, koji vodi računa o Zejtinliku i ovog pomenutog Markovića, koji vodi računa o Čegru, država treba o njima i te kako da vodi računa, da im odaje priznanje, jer kamo sreće da ima više takvih ljudi.