Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 225. stav 1. Moram da pročitam ovo: ''Narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika''.
Gospođo Čomić, zamoliću vas da malo fleksibilnije tumačite član 225. Poslovnika, jer ovde stoji da narodni poslanik mora biti obavešten. U ovom članu ne piše da li obaveštenja koja dobija moraju stići preko televizije, preko radija, preko novina, od ljudi na terenu ili od kolega poslanika.
Baš ovde ću, kao poslanik, da obavestim neke moje kolege, a da mi ne bi rekli da govorim neistinu, reći ću nešto iz vaše struke, gospođo Čomić. Kolko znam, vi ste diplomirani fizičar. Odlično vam je poznato da je u toku najveći naučni projekat u istoriji čovečanstva, reč je o akceleratoru u švajcarskom gradu Lucernu, sa ciljem da taj projekat otkrije tajne nastanka sveta, odnosno velikog praska. Nažalost, taj projekat je trenutno zaustavljen zbog određenih problema.
Zašto sam ovo rekao? I mi u ovom parlamentu imamo i te kakve probleme i predlažem vama, kao potpredsedniku Skupštine iz najjače vladajuće stranke, da zbog problema koji postoje u ovom parlamentu obustavimo rad ovog parlamenta, dok ne vratimo mandate koji su oteti SRS. Kada to bude urađeno, onda će se otkriti sve tajne koje su postojale prilikom nastanka nove fantomske stranke, nazivam je rikverc stranka.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, javljam se po Poslovniku - član 225, u vezi člana 109. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
U članu 225, to svi dobro znaju, stoji da poslanik ima pravo da bude obavešten o svim poslovima koji su vezani za obavljanje njegovog poslaničkog mandata.
Pošto ste danas, gospođo predsedavajuća, mimo svih običaja, svih ovih nekoliko zadnjih godina parlamentarizma u Srbiji, izrekli veliki broj opomena većem broju poslanika SRS, pitam vas da li ćete, shodno članu 109. poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kazne koje se tamo predviđaju pretvoriti u osnivački ulog novoformirane Srpske retrogradne stranke?

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ispred mene je najnoviji broj lista "Velika Srbija". Na naslovnoj strani su Ivica Dačić i Boris Tadić, ljudi koji danas u svojim rukama drže i nož i pogaču. Sva sila kojom raspolaže zemlja Srbija nalazi se danas u njihovim rukama. To nije ono najgore. Nije najgore to što se sila kojom raspolaže Srbija nalazi u rukama ovakvih ljudi, nego je gore od toga što su apetiti pomenute gospode veliki, tako da, zahvaljujući tim njihovim apetitima, dolazi do onoga do čega je došlo na mitingu koji je organizovala SRS 29. jula u Beogradu.
Zbog tih njihovih apetita, malo su, što bi naš narod rekao, pobrkali lončiće, pa su umesto pomenutih noža i pogače počeli da koriste pendrek umesto noža, a ljudsko telo umesto pogače. Ne samo to, nije im bila dovoljna sila koju imaju na raspolaganju, nego su posegli i za najprimitivnijim oružjem, a to je vojnička cokula ili čizma, ili policijska cokula ili čizma.
Zahvaljujući toj vojničkoj, odnosno policijskoj čizmi, trebalo je pokazati građanima Srbije na najbrutalniji način šta su to, u stvari, niski udarci. Zahvaljujući tim niskim udarcima, došlo je do uništenja onog najvišeg što jedan čovek ima, nečega što mu je sam Bog dao, a to je život. Nažalost, ovog puta se ugasio život pomenutog Ranka Panića.
Građani Srbije, naravno, i mi iz SRS-a, pročitali smo o kakvom se režimu radi, da se polako ulazi u diktaturu i zbog toga je prisutno sve ovo što je prisutno. O ovome što radi ovaj režim, što rade Boris Tadić i Ivica Dačić, odavno je već pisao Dostojevski, koji je rekao na jednom mestu – tamo gde nema Boga, sve je dozvoljeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 37. Predloga zakona o ministarstvima sa idejom da se naslov iznad pomenutog člana i sam član brišu. Naime, ovaj amandman je u određenoj meri kompatibilan sa prethodnim amandmanom koji je na jedan izvanredan način elaborirala moja koleginica i moja prethodnica Nataša Jovanović, jer se smatra da je ovaj član apsolutno suvišan.
Podsetiću vas, ovaj amandman se odnosi na posebne organizacije, odnosno u ovom slučaju na Republički zavod za informatiku i internet. Kada čujemo reč internet i informatika, to lepo zvuči, a pogotovo zvuči običnim ljudima koji se ne razumeju u ove stvari. Informatika i internet za običnog čoveka znače nešto uzvišeno, nešto mistično, ali tu i nastaju problemi, onda tu stupa u akciju "žuto preduzeće", tamo gde nešto lepo zvuči, oni se tu nađu i pokušavaju nešto da urade, a u stvari od svega toga je slaba vajda i velika šteta.
Smatram da državi Srbiji apsolutno nije potreban Republički zavod za informatiku i internet. Jednostavno, zbog zapošljavanja ljudi mora se voditi računa da li budžet Republike Srbije može izdržati nešto ovako. Znamo da su internet i informatika nešto bez čega se, naravno, ne može. Nijednog trenutka ovom prilikom ne želim da kažem da nam to ne treba, i te kako treba. Čini mi se da je predlagač zakona ovog puta možda shvatio da se radi o elektronskoj pošti, pa je pomislio da je za prosleđivanje i distribuciju elektronske pošte možda potreban i poštar i tu je video neku šansu da se određeni broj stranačkih ljudi uposli. Jednostavno, ovako nešto nije dozvoljeno. Mislim da se ovaj problem može rešiti na jednostavniji način.
Ne samo što imamo 24 ministarstva, nego smo iz Predloga zakona o ministarstvima videli da imamo i izuzetno veliki broj posebnih organizacija, među kojima je i ovaj zavod za distribuciju i internet. Tamo gde postoji veliki broj ministarstava i posebnih organizacija vrlo često, gotovo uvek, dolazi do preplitanja i do sukoba nadležnosti. Tamo gde ima preplitanja nadležnosti uvek nastaju i problemi. U određenim slučajevima može da se desi da se, recimo, dva ministarstva ili dve posebne organizacije, dva fonda ili dva zavoda oko neke stvari koja je interesantna i jednima i drugima sukobe međusobno. Ili, u drugom slučaju, ako se desi da neka stvar, koja bi mogla pripadati ili jednima ili drugima, nije interesantna ni za jedne ni za druge, može se desiti da ta stvar ostane nepokrivena.
Srpska radikalna stranka smatra da treba prihvatiti ovaj amandman, da ovakav zavod nije potreban, bar ne u ovom smislu kako ga je predložio predlagač ovog zakona, jer to samo uvećava budžet Srbije i koristi se prilika da se na ovaj način zapošljavaju stranački kadrovi. Treba imati u vidu da je u pitanju jedna veoma osetljiva oblast, da ipak ne može svako to da radi, jer informacione tehnologije zahtevaju izuzetno obrazovane i visprene ljude, a takvih obično nema u onim strankama kojima je jedini motiv da zaposle svoje ljude i da tako stvaraju posebne organizacije. Još jednom ponavljam, treba prihvatiti ovaj amandman Srpske radikalne stranke. To bi bilo dobro i za građane Srbije, budžet Srbije i za državu Srbiju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo posle Zakona o Vladi danas je došao na red i Zakon o ministarstvima. Sasvim je normalno da se nakon održanih izbora razmatraju ova dva zakona - o vladi i ministarstvima, ali nije normalno da se posle izbora prekraja izborna volja građana.

Takođe, nije normalno da zemlja koja ima osam miliona stanovnika ima dva tuceta ministarstava. Ali, u zemlji Srbiji je sve moguće.

Jednostavno, kada se pogleda Zakon o ministarstvima i kada se pogledaju obrazloženja koja se odnose na ministarstva, tamo se nigde ne može pročitati niti se može naći da su nama zaista potrebna 24 ministarstva. Doduše, imali smo priliku juče da čujemo predsednika jedne stranke, koja čini vladajuću većinu, da Srbija ima toliko problema da je i 40 ministarstava malo. Ne znam, možda je čovek i u pravu.

Obrazloženje zakona odnosi se samo na dva ministarstva i to na ministarstvo za ljudska i manjinska prava i ministarstvo za zaštitu životne sredine. U obrazloženju postojanja ministarstva za ljudska i manjinska prava se kaže da je Srbija izrazito višenacionalna i višekonfesionalna zemlja. To je razlog zbog čega treba da postoji ovakvo ministarstvo.

Srbija zaista jeste višenacionalna i višekonfesionalna zemlja, ali mi po tome nismo nikakav specifikum niti u našem regionu, niti u svetu. Jednostavno, danas su sve zemlje manje-više višenacionalne i višekonfesionalne, jer svet i postaje jedno globalno selo i to ništa nije novina.

Hteo sam da kažem nešto drugo. Nažalost, pokazalo se još jednom da su izbori samo paravan kroz koji će stranački moćnici pokušavati da utole svoju žeđ za vladavinom ljudskim sudbinama, ljudskim životima i pre svega imovinom naših građana.

Građani Srbije nisu želeli da "žuti" i "crveni" udruženi upravljaju njihovim sudbinama, ali šta ćete, desilo se tako. To je demokratija, u demokratiji je važan zbir. Mogu se sabirati i babe i žabe, važno je doći do većine. Evo, nekako smo došli do većine, u kojoj se akteri stide jedni drugih, ali važan je svaki glas. Kod glasanja je samo ruka podignuta, a pogled i glava mogu biti i oboreni.

(Iz sale: A kad imaju zlatnu karticu?)

Zlatna kartica je još nešto posebno.

Dalje, posle nepunih 20 godina zatvorio se krug kojim je lutala politička scena u Srbiji i sada je svako na svome. Ideološka braća su se ponovo pronašla, stisnuli ruke jedni drugima, izmirili se, izljubili se, celivali se i rešili da počnu sve iz početka. Doduše, ljudski je i praštati, pogotovo braći. Problem je samo u tome što su građani Srbije pomalo zbunjeni, ne mogu verovati sopstvenim očima kada gledaju kako se zavađena braća od srca mire, ali kažem, ljudski je praštati braći.

Posle ovih izbora, a nadamo se da će biti još izbora, građani će imati priliku da razmišljaju. Posle izbora nema kajanja. Posle ovih izbora pitaju se samo oni koji su napravili većinu, mada se nadam da ta većina neće trajati toliko koliko su oni projektovali da će trajati, jer građani su uvideli da su prevareni.

Zato bi najbolje bilo da ova vlada, čije rukopoloženje očekujemo u ovom parlamentu, nikada ne bude ni formirana, da se ona rasturi pre nego što budući ministri i nauče gde se nalazi Nemanjina ulica.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalazi pet predloga zakona i vršimo jedinstveni načelni pretres o svim ovim zakonima. Iako na neki način mogu da prihvatim da se za ova prva četiri zakona vrši jedinstveni načelni pretres, nije do kraja jasno zbog čega Zakon o putevima potpada u ovu grupu i ovu kategoriju, jer se u Poslovniku jasno kaže da se načelni jedinstveni pretres vrši onda kada su rešenja u nekom zakonu međusobno povezana i slična.
Ali, kod vas je sve moguće. Moguće je i da u jednoj godini, i to u razmaku od samo šest meseci, usvajate dva budžeta i to nijedan od ta dva budžeta niste, opet, u stanju da usvojite na vreme. Kod vas je moguće da se budžet usvaja i u vreme kada su raspisani izbori za predsednika Srbije i kada je predizborna kampanja već počela.
Samo ću se kratko osvrnuti na ovaj zakon o budžetskom sistemu. Kao što se u obrazloženju kaže, ovo je jedan potpuno novi zakon. U suštini, možda ima potrebe da se donese novi zakon, jer su se mnoge stavke promenile u odnosu na onaj prethodni. Obratiću pažnju na član 2.
U članu 2. se govori o definicijama koje se provlače kroz ovaj zakon i ima ih 47. Možda je dobro što se daju te definicije i objašnjenja nekih pojmova, ali ima jedna stvar koja nije dobra.
Naime, pod rednim brojem 21. člana 2. govori se o aproprijaciji.
Pogledajte sada, samo za definiciju pojma aproprijacija koristi se sedam gusto kucanih redova teksta. Ali, to nije sve. Rečenica se tu ne završava, nego se nastavlja kroz narednih 12 redova, što ukupno čini 19 redova samo za objašnjenje ovog pojma aproprijacija.
Zaista ne znam ko je pisao ovaj zakon, ali bez obzira ko ga je pisao, mislim da bi mu na ovakvim i ovolikim rečenicama mogao da pozavidi i sam Ivo Andrić ili Lav Tolstoj.
Pod rednim brojem 33. istog člana 2. govori se o donacijama, ali se nigde u zakonu ne kaže ništa o dotacijama. Juče smo razmatrali Predlog zakona o budžetu i videli da se u svakom ministarstvu pominje stavka dotacije, i to pre svega dotacije nevladinim organizacijama, o tome sam juče govorio. Ako ste već pobrojali sve ove definicije i naveli 47 pojmova, mislim da je neopravdano ispuštena reč dotacija, jer se u budžetu ona i te kako koristi.
Ovde se razmatra i budžetski kalendar i navode određene stavke, odnosno redosled poteza i radnji koje se moraju odraditi u tom kalendaru. Vezano za zakon o budžetu kaže se, mislim da je i neko od mojih prethodnika govorio o tome, da zakon o budžetu mora biti usvojen do 15. decembra.
Evo, danas je 14. decembar, a mi još vodimo načelnu raspravu o ovih pet tačaka dnevnog reda.
Znate da nakon toga slede rasprave po amandmanima, tako da je sigurno nemoguće da će se usvojiti ovaj zakon. Znači, ovaj kalendar odmah u startu neće biti ispoštovan. Ali, kao što sam rekao na početku, to je vaš manir, vi jednostavno ništa niste mogli da uradite na vreme.
Što se tiče zakona o republičkim administrativnim taksama, moram da kažem da su ove takse u principu veće nego što su do sada bile i nije mi jasno čime i na koji način branite sve ovo, pošto tvrdite da nema inflacije, evro je stabilan i, jednostavno, mislim da nije bilo potrebe posezanja za ovakvim merama.
Možda jeste tu i tamo bilo potrebe za povećanjem nekih administrativnih taksi, ali je možda negde bilo potrebe i za njenim smanjivanjem, s obzirom da su se neke takse odnosile na saveznu administraciju, funkcionisanje savezne države, a svi dobro znamo da državna zajednica Srbije i Crne Gore više ne postoji. Ali, loša vlast uvek poseže za povećanjem taksi, jer to je, jednostavno, najlakše.
Na kraju, evo, tu je gospodin Cvetković, ministar, juče sam mu uputio jedno pitanje vezano za budžet, za program razvoja klastera, i pitam gospodina ministra da li se nešto preduzima na tom planu, da se izbegne izraz ''klasteri''.
Kao što sam rekao, izraz ''klaster'', između ostalog, znači i kasetna bomba, a u gradu Nišu, iz kog ja dolazim, znate svi šta je bilo za vreme NATO agresije, da je na više lokacija više nevinih ljudi stradalo od tih kasetnih bombi. Još jednom vas molim, gospodine Cvetkoviću, da taj izraz zamenite nekim prikladnijim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, danas kada u ovom parlamentu usvajamo predlog budžeta za 2008. godinu, u Srbiji štrajkuju prosveta, sudstvo, vojni rezervisti. Najavljuju se štrajkovi u prosveti, u državnoj upravi i u još mnogim drugim granama. To je najbolji dokaz da ovaj budžet nije projektovan prema građanima Srbije, nego prema nekim drugim potrebama.
Naravno, ako se malo dublje zaviri u ovaj budžet, onda se može videti prema kome je projektovan ovaj budžet. Ovaj budžet je projektovan prema potrebama nevladinih organizacija i prema potrebama same Nataše Kandić. Naravno, ovo ne govorim napamet, ovo ću sve dokazati kada budem detaljnije obrazlagao stavke budžeta. Čini mi se da je i Nataša Kandić imala dominantan uticaja na ovaj budžet. Džaba nam radovanje zbog činjenice da uskoro nećemo gledati Karlu del Ponte, kada imamo drugu ženu, domaću Karlu del Ponte, koja se ni po čemu ne razlikuje od one prave.
Kao što sam u uvodu rekao, moje izlaganje će se najviše odnositi na stavku - dotacije nevladinim organizacijama - ekonomska klasifikacija 481. Naravno, ne želim da kažem da nam nisu potrebne nevladine organizacije i apriori nisam protiv njih, jer ima onih nevladinih organizacija koje su i te kako potrebne, ali sigurno nam nisu potrebne one nevladine organizacije koje kontroliše Nataša Kandić i njoj slični.
Evo, izvući ću samo po ministarstvima koliko se odvaja za nevladine organizacije u kojem ministarstvu. Evo, recimo, u Službi za ljudska i manjinska prava, za nevladine organizacije 188 miliona, u Ministarstvu inostranih poslova 17 miliona, u Ministarstvu odbrane 4,2 miliona, Ministarstvo rada i socijalne politike 85, pa 17, pa 48, pa 480, Ministarstvo zaštite životne sredine 12 miliona, Ministarstvo kulture 180 itd.
Znači, da ne nabrajam sve, jedna ogromna suma novca se odvaja za nevladine organizacije. Što je najbitnije, ovde se u budžetu ne kaže o kojim je nevladinim organizacijama reč. Navodi se samo nekoliko taksativno nevladinih organizacija, kao što je recimo u Ministarstvu odbrane, za Savez rezervnih vojnih starešina, onda za rad političkih stranaka, za finansiranje obnove Hilandara itd.
Što se tiče transfera ostalim nivoima vlasti, za Koordinaciono telo Preševo, Bujanovac, Medveđa izdvaja se 310 miliona. Nije mi jasno kako je Koordinaciono telo za Preševo, Bujanovac i Medveđu organ vlasti i mislim da su ova sredstva prevelika, pogotovo ako se zna da sam Pčinjski okrug, kome pripada Preševo, Bujanovac i Medveđa, ima budžet od devet miliona, a samo za ovo koordinaciono telo se izdvaja 310 miliona.
Da li je možda neki novi Nebojša Čović stavio šapu na ovaj novac i kako će se njime raspolagati?
U Ministarstvu kulture stavka od 110 miliona izdvaja se za obnovu Hilandara, ali se ona usmerava opet preko nevladinih organizacija. Zbog čega se ovaj novac za obnovu Hilandara usmerava preko nevladinih organizacija, kada znamo da postoji Ministarstvo vera i postoji Zavod za zaštitu spomenika kulture?
Kod Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, pod stavkom subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, 31.800.000 dinara opredeljuje se programu razvoja klastera. Tako piše u budžetu. Slušajte sada molim vas. Gospodine ministre, pitam vas, ko vam je podvalio ovaj izraz "klaster"? Da li vi uopšte znate šta je klaster?
U doslovnom prevodu reč "klaster" znači kasetna bomba, a u širem značenju može se prevesti kao nešto grozno, što je opet na neki način kompatibilno sa nazivom kasetna bomba.
Zaista, opet ona stara vaša praksa da kad želi nešto da se prikrije nazove se nekim izrazom kojeg niko ne razume, možda lepo zvuči, ali ovde i ne zvuči lepo, možda zvuči lepo za one koji ne razumeju, ali pošto dolazim iz Niša, morate da znate da ste na ovaj način povredili sve građane Niša, koji su na nekoliko lokacija tokom NATO agresije stradali od navedenih klastera, odnosno kasetnih bombi.
Među njima je bila i jedna mlada žena od 25 godina, student pete godine medicine u sedmom mesecu trudnoće, stradala je od ovih klastera na pet metara od zgrade Niškog univerziteta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 45. Predloga zakona o Vojsci Srbije, stav 1. Moram pročitati ovaj prvi stav, kako bi bilo jasnije. Kaže - Na službu u Vojsci Srbije u svojstvu profesionalnog vojnog lica mogu se, nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života, ukoliko potrebe službe to zahtevaju, bez javnog konkursa primiti civilno lice na službu u Vojsci Srbije i državni službenik i nameštenik zaposleni u Ministarstvu odbrane.
Mojim amandmanom je predviđeno da u ovom stavu umesto reči "nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života" treba da stoji: "u skladu sa posebnim uslovima iz člana 44. ovog zakona".
Zbog čega? Iz člana ovog zakona može se videti da ovaj zakon nije pisan prema stvarnim potrebama Vojske, nego, pre svega, da je pisan prema potrebama i aršinu predsednika Republike i ministra, znači onih ljudi koji su odgovorni za komandovanje Vojskom. Dakle, ovde nisu bile primarne stvarne potrebe službe, već su bile primarne stvarne potrebe stranke i stranačkih kadrova koje treba udomiti i uhlebiti na neki način. Ali, nažalost, vaša vlast je takva, vi vlast doživljavate na način da pre svega morate zadovoljiti svoje lične interese i interese stranke kojoj pripadate.
Kad smo kod ovoga, moram da priznam da je i nama radikalima stalo do interesa naše Srpske radikalne stranke, ali, naravno, najviše nam je stalo do interesa naroda i države kojoj pripadamo.
Vi vlast vršite tako što ste se zabarikadirali u svojim ministarstvima, a znamo da svaka stranka vodi određeno ministarstvo i svako ministarstvo na neki način predstavlja određenu enklavu u kojoj vi vladate. Smatram da je vojska ipak iznad svega toga i da ste mogli makar Vojsku Srbije da poštedite od takvih stranačkih interesa.
U ovom članu zakona ispada da svi građani Srbije nisu jednaki pred zakonom. Zbog čega se državni funkcioneri, službenici i nameštenici favorizuju u odnosu na obične građane Srbije? Ne vidim nikakve potrebe za tim.
Ovaj član zakona može se tumačiti tako da, pošto se primaju ljudi bez konkursa, u Vojsku Srbije može da se primi neko ko nije državljanin Srbije. Naravno, ovde pre svega mislim na one koji su državljani zemalja članica NATO pakta, koji mogu poželeti sutra da budu zvanični savetnici nekome u Ministarstvu odbrane.
Kada sam pomenuo NATO pakt, gospodine ministre, imam nekoliko ozbiljnih pitanja za vas, i to u formi poslaničkog pitanja, te bih zamolio službe da ovo tako i tretiraju i tražim zvaničan odgovor. Poznato je da postoji dogovor između Ministarstva odbrane i grada Niša da se četiri niške kasarne ustupe gradu na korišćenje. Reč je o kasarnama "Filip Kljajić", "Pantelej", "Bubanjski heroji" i "Stevan Sinđelić". Prema informacijama koje imam, iz ovog sporazuma će biti izuzeta kasarna "Filip Kljajić" i deo kasarne "Pantelej".
Poznato je da je niški aerodrom teško stradao za vreme NATO agresije i da je pre nekoliko godina obnovljen zahvaljujući najviše donaciji norveške vlade, mada je i ogroman deo sredstava iz budžeta grada Niša odvojen za te namene. Sada se ponovo priča o nekoj rekonstrukciji tog aerodroma, te će se ta rekonstrukcija, pre svega, odnositi na produženje piste i na modernizaciju opreme na tom aerodromu.
Pitam vas, ovo je bio uvod, sada je pitanje za vas, da li se sve ovo radi u funkciji stacioniranja NATO trupa u gradu Nišu, s obzirom na to da se zna da je Niš geografski centar Balkana i da predstavlja strateški izuzetno važnu tačku? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o odbrani i Predlog zakona o Vojsci Srbije. Nažalost, moram da primetim da ovo što imamo danas nije vojska u onom smislu kako je poznaje srpska vojnička tradicija. Ovo što imamo danas su, pre svega, ostaci nekadašnje vojske, jedna desetkovana družina koju i danas još uvek nazivamo vojskom.
Da vojska bude baš ovakva kako sam rekao, pobrinuo se niko drugi do gospodin Boris Tadić, najpre kao ministar odbrane, a kasnije, kao što i sami znate, kao predsednik Republike i komandant vojske.
Primetio sam i možda bi bolje bilo što ova dva zakona razmatramo danas u jedinstvenoj raspravi, da smo Predlog zakona o predsedniku Republike i Predlog zakona o vojsci razmatrali u jedinstvenoj raspravi, jer su obadva pisana ad personam, što će reći, prema liku i imenu gospodina Borisa Tadića.
Tadiću je stalo da komanduje vojskom, pa makar i onom vojskom koju je i sam uništio. Njemu nije važno kolika je i kakva je ta vojska. Važno je i dovoljno je da ta vojska ima ađutante, da ima odbranu, da ima gardu koja će da mu salutira kad uzleće i sleće sa surčinskog aerodroma.
Naravno, vama se mnogo žuri sa ovim zakonom, ali ne zbog vojske i ne zbog odbrane, nego pre svega zbog predsedničkih izbora, jer vam je neko rekao da ako se izbori za predsednika Republike Srbije raspišu što pre, onda predsednik Tadić ima nekakve šanse da pobedi na tim izborima. Što naš narod kaže, nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno, što će reći - džabe ste krečili, budući predsednik Srbije je gospodin Tomislav Nikolić i to u Srbiji svi znaju.
Vi ste rekli, ministre, da je zakon dobar. Zakon nije dobar, ali gospodin Nikolić, kao predsednik Srbije, neće koristiti sve privilegije koje ste namenili Borisu Tadiću.
Da se vratimo samom zakonu. Kao i svi vaši zakoni, i ovaj zakon je pun nedorečenosti, nelogičnosti, protivurečnosti itd. Recimo, član 3. stav 1. kaže - Generalštab Vojske Srbije je najviši stručni i štabni organizacioni deo za pripremu i upotrebu Vojske Srbije u miru i ratu. Stav 3. ovog istog člana praktično anulira ovaj zakon. Znači, daju se Vladi neke ingerencije za koje ona nije stručna i ministar odbrane takođe nije stručan, jer su to pre svega civilna lica.
Znate da se često dešava da ministar odbrane može biti lice koje nije služilo vojsku, može biti žena i šta će ta lica predložiti Vladi kada su u pitanju stručne stvari?
Smisao svega ovoga je da umesto ministra ove stvari koje su predviđene zakonom, Vladi predlažu razni savetnici, bezimeni savetnici, koji potiču iz raznoraznih atlantskih integracija, koji su neprijateljski i prema državi Srbiji i prema srpskom narodu.
U članu 5. govori se o nekoj aktivnoj i pasivnoj rezervi. Moram da priznam da sam razgovarao sa mnogo profesionalnih vojnih lica i nikom od njih do kraja nije jasno šta je to aktivna i pasivna rezerva. Ovaj zakon predviđa nesrazmerne nadležnosti kada je u pitanju predsednik države, Vlada i sam Generalštab.
Zakonom se ukida i Vrhovni savet odbrane i na taj način se daju ogromna ovlašćena predsedniku države, a pri tome nema nikakvu kontrolu. Kroz predlog zakona vojska se stavlja nepotrebno pod dodatnu kontrolu raznoraznih civilnih organizacija, koje nemaju veze ni sa Vladom ni sa bilo čime i neće me iznenaditi ako jednog trenutka vojnu doktrinu Republike Srbije piše Nataša Kandić i njoj slični, potpisuje ukaze, daje odlikovanja i sve ostalo.
U članu 12. stoji da je vojska ideološki, interesno i stranački neutralna. Prema ovom zakonu to sigurno nije, jer prema ovom zakonu upravo ona stranka koja ima predsednika Republike ima apsolutni uticaj i apsolutnu dominaciju nad vojskom. Pitam se - kako će ova vojska funkcionisati pored ovakvih stvari?
Da polako završavam, u članu 20. predviđa se formiranje nekog podoficirskog kora. Da li na ovaj način vojska postaje staleška vojska, a podoficiri, kao jedan bitan element svake vojske, izopštavaju se iz tog sistema?
Kao što sam rekao i da završim, veliki je uticaj raznoraznog nevladinog sektora na vojsku i ako se sve ima u vidu ispada da vojsci ostaju samo oni administrativno-tehnički poslovi - dodeljivanje odlikovanja itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 56. Zakona o Ustavnom sudu, koji se odnosi na ocenu ustavnosti ili zakonitosti opštih akata.
Zbog čega sam podneo ovaj amandman? Jednostavno, čovek ne mora biti diplomirani pravnik da bi uočio da ovaj član zakona do kraja nije konkretizovan.
Evo, pročitaću samo prvi stav ovog člana, pošto je član malo duži, da se vidi suština mog amandmana.
''Ustavni sud može u toku postupka, do donošenja konačne odluke, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje'' itd. Ovde, iza reči: „izvršenje“, mora obavezno da stoji reč: „konkretnog“, jer se mora precizirati na koje se sve konkretne stvari odnosi ovaj član zakona, kako bi se suzio svaki mogući prostor za njegovo šire tumačenje i za eventualne zloupotrebe.
Prihvatanjem ovog amandmana suzio bi se i prostor za sve one koji su skloni nepoštovanju zakona, a takvih ima dosta.
U suprotnom, ako se ne prihvati ovaj amandman, a nažalost, videli smo da ga Vlada nije prihvatila, doći ćemo u situaciju sličnu onoj koju smo imali 2003. godine, kada je u poznatoj akciji „Sablja“ uhapšen enormno veliki broj ljudi, i to protivpravno. Posledice te akcije „Sablja“ danas svi osećamo, tako što država Srbija i danas plaća odštete onima koji su protivpravno lišeni slobode.
Još jedna stvar, ta akcija „Sablja“ je nanela veliku štetu i imidžu Srbije u svetu. Naravno, vi iz vladajuće većine ste skloni da držite do toga, do imidža Srbije u svetu, a vidite da ste tome doprineli u negativnom kontekstu.
Apelujem na ovde prisutnog ministra da prihvati ovaj amandman, jer bi njegovo prihvatanje predstavljalo samo jednu kariku u lancu, koji bi činio da Ustavni sud bude sud koji ima jurisdikcioni primat nad svim ostalim sudovima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, pred nama je Predlog zakona o azilu koji na samom početku, pored onih osnovnih odredaba, pokazuje određenu nepreciznost, jer neki izrazi nisu u skladu sa nekim gramatičkim normama. Tako, na primer, osnovna formulacija koja se provlači kroz ceo zakon, a to je "lice koje traži azil", nije najsrećnije odabrana, jer iz nje se može zaključiti i ona može uputiti na to da se radi o licu koje to radi kao svoju stalnu delatnost. Svrha ovog zakona je upravo obrnuta.
Svrha zakona je da se spreče lica koja traže azil da azil smatraju kao svoju profesiju, kao svoje profesionalno opredeljenje. Zbog toga bi ova formulacija "lice koje traži azil", po meni, trebalo da se preformuliše i da glasi "tražilac azila", ali o tome ćemo nešto više da govorimo kroz amandmane.
Ovo što sam do sada rekao nije najveća mana ovog zakona. Najveća mana ovog zakona je u tome što se kroz ceo tekst zakona prepliću termini: azil, izbeglice i izbeglištvo. Dakle, može se pomisliti da se iza preplitanja ovih termina krije namera da se ukine status izbeglica i status raseljenih lica i da se ta lica proglase azilantima, naročito ako se zna da se uveliko ukidaju centri za smeštaj izbeglica i interno raseljenih lica.
I, ako znamo da MUP ima odlučujuću ulogu, odnosno ima ulogu u tretiranju ove stvari, i ako bi se ukinuo status izbeglica i interno raseljenih lica, onda bi se ta lica proglasila za azilante i njihov smeštaj bi u tom slučaj bio moguć samo u nekim zatvorskim uslovima. Dalje, MUP ovde ima presudnu ulogu i on odlučuje i u prvom i u drugom stepenu postupka, što je isto važno, nema sudskog nadzora nad ovakvim postupkom.
Ovaj zakon o azilu predstavlja drugu stranu medalje Zakona o viznim olakšicama, jer, kao što svi znate, nije lako danas bilo gde u Evropi i u bilo kojoj zemlji dobiti azil. Tako, recimo, država Švedska je jednom prilikom rekla, odnosno predstavnici države Švedske su rekli da će 99% onih koji su tražili azil odbiti i primorati ih na taj način da napuste teritoriju države Švedske. Samo država Hrvatska je u poslednjih 10 godina rešavala negde oko 362, čini mi se, slučaja azilanata i nijedan slučaj nije rešen pozitivno, svi su odbijeni.
Da li država Srbija treba da predstavlja tampon-zonu i da štiti EU od raznih Pakistanaca, Avganistanaca ili ne znam kojih drugih naroda, kao što smo to nekada kroz istoriju činili kada smo štitili Evropu od Turaka, a vidimo svi kako nam ta Evropa već vekovima unazad vraća za ono što smo nekada učinili za nju?
Što se tiče troškova za smeštaj ovakvih lica, ovde se u zakonu navodi da ti preliminarni troškovi iznose oko 41 milion, međutim, to ni približno nisu realni troškovi koji će nastati kada ovaj zakon u potpunosti zaživi. Da je tako, govori primer i Republike BiH, koja je donela sličan zakon. Samo formiranje informacionog centra koštalo je oko milion evra, tačnije 920.000 evra, a mi ovde govorimo, odnosno u zakonu se govori da su ukupni troškovi oko 41 milion. Naravno, u Bosni je formiranje ovog informacionog centra finansirala međunarodna komisija, odnosno organizacija za migracije i izbeglice, iz programa je finansirano, a ovde se ne kaže na koji način će se zatvarati ova finansijska konstrukcija kod nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri predloga zakona, koji u osnovi tretiraju istu ili sličnu materiju. Međutim, jedan od zakona, Zakon o viznim olakšicama, predstavlja samo jednu stranu medalje dok ostala dva zakona, Zakon o readmisiji i Zakon o prihvatanju lica u neregularnoj situaciji, predstavljaju drugu stranu medalje.
Pošto su ovi zakoni inicirani od strane EU, ja na osnovu iskustva koje imamo sa EU mogu da kažem da će nama pripasti ona druga, tamnija, strana medalje. Zato ću danas nešto da kažem više o toj drugoj, tamnijoj, strani medalje. Tačnije, nešto ću da kažem o Zakonu o readmisiji sa EU, Sporazumu Srbije i EU.
Prosečan građanin Srbije, verujem da nikada nije ni čuo, niti zna šta znači pojam i izraz ''readmisija''. Naravno, nikoga ja ovde neću, niti želim da edukujem i da objašnjavam šta je to readmisija, ali ću pokušati da kažem i da objasnim zbog čega se koristi ovaj, a i slični drugi strani izrazi.
Naime, kad god treba nešto prikriti i kad god treba nešto nazvati nekim drugim imenom, onda se pribegava ovakvim, a i sličnim trikovima. Ovaj zakon stvara privid i jednog partnerskog odnosa između Srbije i EU, a u suštini nije tako, u suštini ovim zakonom Srbija se dovodi pred svršen čin i to brzinom kojom je predviđeno da se ovaj zakon sprovodi, jer rokovi u ovom zakonu, norme koje propisuju rokove u ovom zakonu najčešće kažu odmah ili najduže za tri dana.
U obrazloženju ovog zakona kaže se da troškova nema, međutim, ako pogledamo član 15. vidimo da troškovi padaju na teret zemlje molilje i to samo do granice zemlje koja predstavlja konačno odredište. Naravno da postoje i oni drugi troškovi, troškovi od granice zemlje do odredišta unutar strane države koja prima građane koji podležu readmisiji. Kao što sam rekao, ovo je samo druga strana medalje zakona o viznim olakšicama.
Vizne olakšice o kojima je ovde bilo reči odnose se na jedan veoma mali broj i usku kategoriju stanovništva, dok šire kategorije stanovništva takoreći i ne dotiče.
Mi sada ovde zbog olakšica za jedan mali broj stanovništva primamo na stotine hiljada, najmanje stotinu hiljada građana među kojima, moram da priznam, ima i onih koji državu Srbiju ne priznaju kao svoju državu, kao što su kosovski Albanci, razni kriminalci svih boja, vojni dezerteri i još mnogi drugi. EU se ne žuri zbog viznih olakšica. Njima se žuri da se što pre otarase ovakvih lica i da ih dopreme ovamo kod nas. Da je to tako govori primer da je država Nemačka svojevremeno i stimulisala ovakve ljude da napuste Nemačku, pa je, recimo, cifra po porodici, po pojedincu išla, u ono vreme, do 30 hiljada maraka. Neke zemlje, kao što je Švedska, razmeštanje ovih lica vršile su isključivo na onim područjima gde je dolazilo do nuklearnih zračenja, tako da su ova lica i za to služila.
Naravno, mi živimo ovde u državi Srbiji i svi znamo da je država Srbija, pre svega iseljenička zemlja i da će ovaj zakon u suštini imati samo jednosmerno dejstvo, a u preambuli zakona se ne kaže tako. Ovakav i slični zakoni donose se pre svega da bi se sprečio razvoj malih i ekonomski slabo razvijenih zemalja na taj način što im se nameće sve i svašta.
Na kraju, da završim, kada je zemljama EU bilo korisno da primaju ovakve ljude kako bi ih iskoristili u marketinške svrhe protiv Srbije, onda su im ova lica, ovi građani dobrodošli, a sada kada im više nisu potrebni, kada su iskorišćeni treba ih vratiti Srbiji i neka Srbija o njima brine.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođice predsedavajuća, moram da priznam da vam priliči da sedite na mestu gde jeste i ako su, pre izvesnog vremena, sa tog istog mesta uspeli da pomere jednog Kragujevčanina, nadam se da će Kragujevčanku malo teže pomeriti.
Javljam se po Poslovniku, čl. 225. i 226. Tražim objašnjenje od predsednika Skupštine, gospodine Dulića, i ministra za lokalnu samoupravu, gospodina Markovića, zašto se ne poštuje zakon u ovoj zemlji i zašto se, principski, isti zakoni potpuno različito tumače.
Naime, kada je u pitanju izbor predsednika Srbije, onda se DS-u žuri, ili im je neko rekao da samo brzim raspisivanjem izbora Boris Tadić može pobediti gospodina Tomislava Nikolića.
Kada je u pitanju gradonačelnik Beograda, onda se DS-u ne žuri, nego, naprotiv, odugovlače i traže kandidata koji bi, eventualno, mogao da pobedi kandidata SRS-a Aleksandra Vučića.
Ja im odavde kažem da niti će ikada više Boris Tadić pobediti Tomislava Nikolića, niti će bilo ko drugi iz DS-a pobediti Aleksandra Vučića.
Zgrada predsednika Srbije i zgrada Skupštine grada Beograda, koje se nalaze preko puta sale u kojoj zasedamo, biće ''sigurne kuće'' za građane Srbije i za građane Beograda samo onda kada njihovi domaćini budu srpski radikali, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Oni koji su poslednjih desetak godina pljačkali i upropašćavali ovu zemlju, ''sigurnu kuću'' mogu potražiti u Požarevcu, u Sremskoj Mitrovici, u Nišu i još nekim gradovima u Srbiji, a ako im se ne ide iz Beograda, ''sigurnu kuću'' mogu naći i u Padinskoj Skeli. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako se javljam po raspravi u načelu ne mogu a da ne pomenem Poslovnik o radu Narodne skupštine. Naime, u članu 140. pomenutog Poslovnika stoji da se zajednički načelni pretres vrši o onim tačkama koje su međusobno uslovljene ili su rešenja u njima međusobno povezana. Naravno, svima vama ovde je jasno, a i gledaocima u Srbiji, narodu Srbije, da ovaj uslov nije ispunjen, ali šta da radimo, to je vaš način i stil rada.
Pred sobom danas imamo šest, odnosno pet tačaka dnevnog reda, ako u međuvremenu niste povukli još neku. Gospodine predsedavajući, zamolio bih vas, ako slučajno primetite da govorim o nekoj tački dnevnog reda koja je u međuvremenu povučena, da me opomenete kako bih se držao dnevnog reda. Pošto je vreme suviše kratko da bih govorio o svim ovim tačkama, ja ću se danas ovde skoncentrisati i nešto reći o jednoj tački dnevnog reda, a to je zakon o potvrđivanju sporazuma sa zemljama Beneluksa o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša.
Naime, u obrazloženju ovog zakona se kaže da donošenje ovog zakona predstavlja olakšanje za dobijanje viza za građane Srbije, što će stvoriti pretpostavke da se Srbija nađe na beloj šengenskoj listi. Ovde bih se malo zadržao. Gospodo iz Vlade, vidimo tu je samo ministar, gospodin Ljajić, mada je on sam na početku rekao da nije njegova tema, ali želim da naglasim da nosioci diplomatskih i službenih pasoša ni do sada nisu imali nekih velikih teškoća prilikom odlaska u zemlje EU i inostranstvo.
Ovde bih hteo da bacim akcenat na običnog čoveka, na običnog građanina naše zemlje, da vidimo kakve su njegove šanse da dobije vizu za neku zemlju EU. Odmah mogu da vam kažem da su njegove šanse za putovanje minimalne ili gotovo nikakve. To ću potkrepiti i sa nekim primerima. Naime, znate svi da je oktobar mesec u kome se tradicionalno organizuju ekskurzije, maturske ekskurzije u zemlji i inostranstvu. Bela šengenska lista trebalo bi da važi za povlašćene kategorije stanovništva, u koje svakako spadaju učenici i studenti. Međutim, praksa govori da naši učenici i studenti nailaze na nepremostive prepreke prilikom dobijanja viza za putovanja u zemlje EU. Ne samo da nailaze na prepreke, nego pri dobijanju viza nailaze i na prava poniženja.
Dešava se, govorim sada o maturantima pošto sam čovek iz prosvete, da, recimo, jedno ili dva odeljenja jednog razreda dobije vize, a drugo odeljenje ili druga dva odeljenja ne dobiju vize. Šta je to nego poniženje ove kategorije mladih ljudi? Ili još gora varijanta, pola učenika jednog odeljenja dobije vize, a druga polovina učenika ne dobije vize.
Još najgora varijanta, nekako uspeju da dobiju vize i krenu za inostranstvo i tamo sa granice neke od zemalja EU vrate kompletnu ekskurziju ili opet puste jedan ili dva autobusa i isto toliko vrate. Znači, umesto ovog zakona o diplomatskim i službenim pasošima, mislim da ova vlada i ova zemlja treba da se pozabave običnim građaninom, običnim čovekom.
Imali smo jedan sličan primer u Šestoj beogradskoj gimnaziji, kada je i sam predsednik Tadić morao lično da interveniše kako bi svi učenici dobili vize za putovanje u Italiju. Kao čovek koji dugo godina radi u obrazovanju, ima iskustva sa organizacijom ekskurzija, plašim se da primer Šeste beogradske gimnazije nije i neće biti jedini, a koliko sam danas čuo na takve probleme nailaze i određene škole, konkretno Gimnazija "Svetozar Marković" iz Niša.
Zato sa ove govornice postavljam poslaničko pitanje ministru prosvete, gospodinu Lončaru, i ministru inostranih poslova, gospodinu Vuku Jeremiću, šta oni lično i njihova ministarstva čine kako bi se zaštitilo ponižavanje ove kategorije mladih ljudi prilikom putovanja u inostranstvo?

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je CEFTA Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi. O tome je govorio i kolega Krasić. Mene zaista zbunjuje ta centralna Evropa.
Koliko znam, mi i zemlje oko nas nalazimo se na drugom geografskom području, a to je jugoistočna Evropa.
Nekako ostaje primećeno da se ovakvi i slični sporazumi uvek forsiraju pred održavanje nekih izbora u Srbiji. Tako je, čini mi se, decembra meseca, Vlada, tada još uvek tehnička Vlada, potpisala ovaj sporazum, a sada, pred održavanje lokalnih i predsedničkih izbora, traži se ratifikacija ovog sporazuma ovde u uvom parlamentu.
Naravno, sve se ovo radi po nalogu stranih mentora, jer, zaboga, njihovi nalozi ne smeju se odbijati, jer, u protivnom, ova vlada ne bi bila vlada, nego bi umesto nje neko drugi vladao danas ovom zemljom, bila bi bivša Vlada, kolega Markoviću, ali šta ćemo kada moraju da izvršavaju ono za šta su zaduženi.
Ovim sporazumom država Srbija preuzima ogromne obaveze, pri čemu praktično imamo mnogo više štete nego koristi. Na štetu od ovog sporazuma ukazivala je jedino SRS. Doduše, moram da priznam, pošto dolazim iz Niša, poznato mi je da je i menadžment ''Fabrike duvana'' iz Niša, odnosno Fabrike "Filip Moris", kako se ta fabrika danas zove, ukazivao na štetne posledice ovog sporazuma.
Na neki način, pomalo je paradoksalno da niko od drugih privrednih subjekata u Srbiji nije ukazivao na ovo, izuzev ovog pomenutog menadžmenta ''Fabrike duvana'' iz Niša, pogotovo ako se zna da taj menadžment u najvećem broju čine stranci. Naravno, oni to čine iz svojih razloga, ne iz razloga brige za državu Srbiju i naše tržište.
Ovaj sporazum CEFTA na neki način predstavlja i priznanje EU da su se malo zatrčali sa prijemom pojedinih zemalja u EU, kao što je Bugarska, Mađarska, Rumunija i neke baltičke zemlje i zato je sada ovaj sporazum CEFTA, kako juče neko reče, predvorje EU. Ja bih ga nazvao jednim pomoćnim terenom za neke sitnije igrače kojima se obećava da će ubrzo doći na glavni teren, samo treba malo da poprave kondiciju.
Naravno, od toga nema ništa. Ovaj sporazum, u stvari, vrši getoizaciju pomenutih zemalja članica koje naivno veruju da će jednog dana biti ravnopravni i punopravni članovi i članice EU, a do tog vremena proći će još mnogo.
Roba proizvedena u zemljama članicama ove organizacije nosiće oznaku made in CEFTA, kako to najveći broj naših građana razume, što, na neki način, na prvi pogled, može da znači da će svi biti ravnopravni, da neće biti favorizacije određenih privrednih subjekata.
Ali to izgleda tako samo na prvi pogled. Da je zaista tako, govori primer Hrvatske koja je već odavno potpisala ovaj sporazum, a intenzivno sprovodi kampanju u samoj Hrvatskoj – kupujte hrvatsko.
Setite se jednog primera od letos, kako je prošao proizvođač konditorskih proizvoda iz Crvenke kada je jedan njihov brend ''mančmelou'' povučen sa hrvatskog tržišta zbog navodno nekih bakterija ili čega već, ne mogu sada da se setim.
Ovaj sporazum CEFTA će koristiti jedino Hrvatskoj. Hrvatska se pripremala za ovo odavno i već je stekla status depozitara, iako predstavlja duplo manje tržište nego što je to naše tržište. Još jedna stvar zbog koje ne treba prihvatiti ovakav sporazum, ovakvi i slični sporazumi se ne priznaju ni od države ni nacije. Države i nacije zamenjuju pojmom – tržište i teritorija. Tako je Kosovo i Metohija postalo punopravni član ove organizacije, mada je sa nekim državama koje postoje i nekoliko stotina godina. Ne samo ovaj primer, na taj način Kosovo i Metohija je postalo i članica Evropske energetske asocijacije ili organizacije. Znači, i na ovaj način se plete mreža oko nezavisnosti države Srbije, kako bi nam naneli štetu.
Odredbe ovog sporazuma se baziraju, u najvećoj meri, na pravilima, na propisima Svetske trgovinske organizacije. Mi, opet, ne vidimo tu svoj interes, jer su naši strateški partneri zemlje koje nisu članice STO, kao, recimo, Rusija.
Znači, ona nije članica Svetske trgovinske organizacije. Da li mi potpisivanjem jednog ovakvog sporazuma treba da se odreknemo svojih strateških partnera.
Na kraju, da završim, u preambuli ovog sporazuma stoji da se potpisuje u jednom primerku, na engleskom jeziku, što praktično znači da prevodi na sve ostale jezike nisu relevantni i to može dovesti do određenih stvari. Može se desiti ili namerno ili nenamerno da se neka reč izostavi i ne prevede kako valja, a to pravnici bolje znaju, to u potpunosti može zameniti suštinu stvari. Tako, gledajući ovaj sporazum primetio sam na jednom mestu, neću čitati, na strani 717 izostavljen je prevod za jednu englesku reč, ali završavam, da ne idemo dalje.