Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju. S obzirom na to da se radi o veoma važnom i značajnom zakonu, smatram da bi možda celishodnije bilo da se pristupilo donošenju potpuno novog zakona. Naime, i u obrazloženju za donošenje ovog zakona se kaže da su se mnoge okolnosti promenile u odnosu na period od pre desetak i više godina. Osnovni tekst ovog zakona je donet 1998. godine i posle toga su tri puta vršene izmene i dopune ovog zakona. Dakle, mi u SRS smatramo da je bilo neophodno doneti potpuno novi zakon o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju.
Ovim zakonom se, kao što kažete, pre svega želi popraviti nepovoljan položaj domaćih u odnosu na strane prevoznike. Moram da kažem da bih voleo da to zaista tako i bude. Nisam siguran da je glavni i odgovorni motiv ovog zakona upravo to. Zbog čega nisam siguran? Pre svega, kao što se analizom samog zakona može primetiti, osnovni motiv njegovog donošenja je bilo nešto drugo. Šta je to bilo? Kao i kod svih sličnih zakona, ovde je najbitnije da se ustanove novi prekršaji i da se poveća raspon novčanih kazni. To isto ste uradili i u Zakonu o bezbednosti saobraćaja.
Pored ovih stvari, ovim zakonom se nameće i suvišno administriranje u obavljanju poslova, i to ne samo kod onih struktura koje čine logistiku u prevozu, nego se to dodatno administriranje nameće i neposrednim izvršiocima prevoza, samim vozačima, tako da oni pored svoje osnovne funkcije, a to je vođenje računa o bezbednosti upravljanja vozilom na putevima, moraju da vode računa i o novim administrativnim stvarima koje ih odvlače od njihove osnovne funkcije.
Neki članovi zakona predviđaju pogrešan redosled popunjavanja pojedinih obrazaca. Imamo takav slučaj u članu 1. ovog zakona, gde stoji da se putni list potpisuje, overava i zaključuje pre postavljanja autobusa za ukrcavanje putnika u polazištu. Naravno, ovde govorim o prevozu putnika, a ne o prevozu robe.
Međutim, iz iskustva znamo da se vrlo često dešava da neko od prijavljenih putnika u zadnjem trenutku odustane od putovanja ili se jednostavno ne pojavi. Takođe, iskustvo nam govori da, recimo, putnik koji dolazi iz drugog mesta u odnosu na ono gde se nalazi polazište, može iz opravdanih razloga da kasni, a u međuvremenu svoj dolazak najavi vođi puta ili ljudima koji su zaduženi za to.
Takođe znamo da se vanlinijski polasci vrlo često organizuju u terminima koji su neposredno pre ponoći i onda ovakva, opravdana ili neopravdana, kašnjenja mogu dovesti do toga da se polazak datumski pomeri za jedan dan. Recimo, ako je autobus trebalo da krene u pola dvanaest, a zakašnjenje je nešto više od pola sata, prelazi se već u naredni dan i onda to automatski stvara probleme u tom administrativnom smislu.
U vezi s ovim sam podneo jedan amandman i nadam se da će ovde prisutni predstavnici Vlade i Ministarstva razmotriti taj moj amandman i usvojiti ga.
Dalje, u članu 3. ovog zakona prevelika pažnja se posvećuje tzv. dnevniku putovanja. Između ostalog, kaže se da se dnevnik putovanja popunjava čitko, hronološkim redom, za svaku vožnju i svaki deo prevezenog puta. Koliko znam, prevoze se putnici i roba, a put se prelazi, pa mislim da ovo terminološki nije ispravno. Ne treba da stoji ''prevezeni put'', nego ''pređeni put''.
To nije jedini nedostatak ovog člana. Neka i bude ''prevezeni put'', ali pitam ovde predstavnike predlagača – šta se podrazumeva pod pojmom ''svaki deo prevezenog puta''? Da li to znači da, ako se roba ili putnici, recimo, prevoze iz Prijepolja do Varšave, pojedina rastojanja između svih pređenih mesta kroz koje se prolazi predstavljaju delove prevezenog puta?
Ako je to tako, a iz zakona zaista ne mogu da vidim da li je tako, ako vozač i može otprilike u našoj zemlji da zna sva ta mesta i rastojanja, u stranim državama će sigurno imati problema da se snađe kada su u pitanju nazivi mesta, njihova rastojanja i sve ostalo.
Ako ovako ostane, da bi to sve uneo u dnevnik putovanja, u svakom mestu treba da se zadrži da bi se upoznao s tim koje je to mesto, pogotovo kada su u pitanju mala mesta i relacije kojima prvi put prolazi. Naravno da to ne može da se radi drugačije nego da zaustavi svoje vozilo. Smatram da u dnevnik putovanja treba uneti samo polaznu destinaciju, sve granične prelaze preko kojih se prelazi i, naravno, konačnu destinaciju.
Član 4. propisuje da se izdate putne liste sa spiskovima putnika čuvaju dve godine, računajući od dana njihovog popunjavanja. Uopšte mi nije jasno zbog čega se moraju dve godine čuvati ove liste spiskova putnika koji su prevezeni na određenoj destinaciji.
Znamo da, barem sada, svi putnici koji putuju u inostranstvo poseduju, i to je uslov da bi putovali tamo, biometrijske pasoše. Kada stignu na granični prelaz, na svakom graničnom prelazu postoje elektronski čitači barkoda na pasošu, automatski skeniraju i uzimaju sve podatke o putniku, to se čuva u bazi računara i na taj način se to obezbeđuje. Ako su nekome i interesantni ti podaci, sigurno nisu subjektu koji vrši prevoz putnika. Njemu je najvažnije da te putnike na bezbedan način preveze do željenog mesta i da, naravno, autobus bude pun, kako on bi imao ekonomsku računicu.
Možda su ti podaci interesantni MUP-u, ali je MUP ionako zadužen za granične prelaze. Tamo su njihovi ljudi i oni rade ove poslove, te podatke mogu da uzmu iz tih kompjutera, odnosno iz te baze podataka na graničnim prelazima. Znači, jednostavno, ovo treba izbeći.
Dalje, u članu 5. stoji da se zabranjuje domaćem i stranom prevozniku obavljanje međunarodnog javnog linijskog ili vanlinijskog prevoza putnika drugim vozilom osim autobusom.
Smatram da ovakva odredba ne bi trebalo da stoji u ovom zakonu. Praktično, mi nekom ko možda nije u stanju da nabavi autobus, a želi da se bavi ovim prevozom, uskraćujemo pravo da odrađuje svoj posao. Naravno, znamo da je trenutno ekonomska kriza, znamo da autobusi uglavnom idu poluprazni i smatram da bi trebalo dozvoliti da se kombijima vrši taj linijski prevoz.
Recimo, ja dolazim iz Niša, znamo da je Sofija bliža Nišu nego što je to Beograd, ali da ne uzimamo taj primer. Zašto, recimo, ne dozvoliti vlasnicima kombija ili minibusa da prevoze putnike od Šapca do Bijeljine ili od Loznice do Zvornika, gde je rastojanje malo?
Članom 6. predviđaju se uslovi za stručnu osposobljenost direktora ili odgovornog lica, a u članu 7. se predviđa obrazovanje komisije za polaganje stručnog ispita i program polaganja tog ispita.
Ovde se opet vidi da je u pitanju dodatno administriranje, od kojeg neće imati koristi oni kojima je ovo namenjeno. Naprotiv, oni će imati samo štetu, a korist će imati oni koji organizuju i sprovode te ispite. Jer, znamo da ti ispiti i te kako koštaju, a oni ove ljude u njihovoj navodnoj edukaciji ničemu neće naučiti. Nešto slično imali ste i u predlogu zakona o bezbednosti saobraćaja, ali, iako je taj zakon odavno donet, još uvek nisu doneta određena podzakonska akta koja prate taj zakon. Vidimo da se polaganje vozačkih ispita i dobijanje vozačke dozvole i dalje vrši po starom postupku, prosto iz razloga što donosite zakone koji u stvarnosti ne mogu biti primenljivi.
Ovde su neke od mojih kolega govorile o tzv. godišnjem kontingentu dozvola. Samo da kažem nešto o tome.
U zakonu stoji da se ove dozvole dodeljuju jednom godišnje. Nije mi jasno zbog čega se to ograničava na jednom godišnje. Treba iznaći mogućnost da to bude više puta, najmanje dvaput godišnje, jer neko ko je, recimo, osnovao transportnu firmu samo deset dana od roka kada su izdate te dozvole, treba da čeka punu godinu da bi ostvarivao svoju delatnost. Da li neko ima baš toliko novca da ga uloži i da mu onda godinu dana bude mrtav kapital?
Naravno, znate da ljudi, ako ulažu svoj novac u ostvarivanje prevoza, to obično rade pred turističku sezonu, kada je frekvencija putnika najveća. Ovim ograničenjem, da se dozvole daju samo jednom godišnje, njemu praktično može da propadne cela turistička sezona i, badava, pare ne može da povrati. Dalje, u zakonu se još predviđa rok u kome treba doneti propise, ali mislim da i ova stavka neće biti ispoštovana, kao što je to bilo i u mnogim drugim zakonima.
Na kraju, da završim, kod navođenja razloga za donošenje ovog zakona kažete da to radite pre svega zbog toga što želite da izbegnete da domaći prevoznici budu u podređenom položaju u odnosu na strane. Ako je to zaista tako, zbog čega onda ne smanjite cenu goriva, jer znamo da je cena goriva najveća od svih zemalja u našem okruženju? Samo smanjivanjem cene goriva biste pomogli domaćim prevoznicima.
Na osnovu svega što je do sada rečeno, stiče se utisak da je i ovaj zakon, kao i Zakon o bezbednosti saobraćaja, pre svega donet iz razloga da se povećaju kazne i na taj način vrši punjenje budžeta. Opet se poseže za onim proverenim sredstvom – najlakše je udariti vozača po džepu. Jednostavno, vozač nema kud. On može i da doda gas, ali od vas ne može da pobegne. Hvala.