Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 20. Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. SRS i moje kolege su takođe i na ovaj član zakona podneli više amandmana, sa idejom kao što smo to učinili i u članu 16. koji je govorio o zavodima.
Naime, ovaj član 20. praktično govori o tome koji su to povereni poslovi koje vrše centri za obrazovanje i obrazovanje odraslih, odnosno koji su to povereni poslovi koje im ustupaju zavodi.
Ovde se ne konsultuje struka i smatramo da opet oni koji učestvuju neposredno u procesu obrazovanja i vaspitanja, koji najviše znaju sa kakvim problemima se susreću na terenu, ipak predložili smo da se njihovo mišljenje uvaži.
Naravno, kao i po prethodnom amandmanu, odnosno amandmanu na član 16, vi to niste učinili.
Doduše, moram da priznam da ste sada dali jedno drugačije objašnjenje, pošto su praktično ova dva amandmana i ova dva člana o kojima sam govorio kompatibilni i očekivao sam da ćete dati ista ili u krajnjoj liniji slična objašnjenja razloga zbog kojih odbijate amandmane. To niste učinili, ali suština se nije promenila.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. ovog zakona. Napominjem da se ovaj član 23. odnosi na stručne komisije. Moj amandman je - da se ovaj član zakona briše, drugim rečima smatram, kao i SRS, da nam stručne komisije, barem u ovom smislu i u duhu ovog zakona kako ste to vi predvideli, nisu potrebne.
Naime, ionako je preterana i preglomazna administracija. Podsetiću vas, mada su to moje kolege govorile - imamo dva saveta, dva zavoda, centre, pa znamo da i lokalna samouprava može da formira svoje centre, pa imamo školske uprave, pa imamo poseban sekretarijat za obrazovanje u Vojvodini, jednostavno to je jedna armija činovnika koju budžet Srbije neće moći da izdrži, pogotovo u ovim uslovima.
Ovde se govori o tome da ove stručne komisije rade na određenim stručnim poslovima, ali moje mišljenje i moje viđenje ovoga je pre svega da ove komisije služe - da se za neke svoje ljude obezbede honorari i da je ovo jedno idealno mesto gde će se ti honorari dodeljivati nekim svojim prijateljima ili nekim stranački podobnim ljudima, jednostavno da je ovo mesto za pranje novca.
Naime, ovo je suvišno. Znamo da je natalitet u Srbiji, nažalost, onakav kakav jeste, broj učenika uvek pada iz godine u godinu, ionako je u padu, a broj ovih administrativnih tela raste.
Jednostavno smatram da ovaj amandman treba da se usvoji i da nam ovakve komisije, u smislu ovog zakona, nisu neophodne.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 29. predloga ovog zakona. Moj amandman se odnosi na akt o mreži predškolskih ustanova i osnovnih škola čiji je osnivač fizičko lice.
Naime, svojim amandmanom predvideo sam da se ne može dozvoliti anarhija u ovoj oblasti. Može se desiti da ipak jedinice lokalne samouprave, na čijoj teritoriji se osnivaju predškolske ustanove i osnovne škole, imaju neki uvid i neki uticaj, barem u kom smislu i gde će se osnivati te ustanove.
Mi znamo da kada su u pitanju predškolske ustanove, kada je u pitanju onaj program pripreme za školu koji ste predvideli da ide sa šest na devet meseci, da se i to finansira iz budžeta i pošto se jedan deo toga, predškolskih ustanova ili aktivnosti predškolskih ustanova finansira iz budžeta, zbog toga lokalna samouprava treba da ima uvida i upliva u sve ovo.
Mi znamo da, recimo, te dve predškolske ustanove koje danas trenutno postoje samo u Beogradu, međutim, nije isključeno, a verovatno će se to i dešavati i u drugim lokalnim samoupravama, i drugim mestima i gradovima Srbije, i ovaj amandman, ovo što stoji ovde u obrazloženju amandmana, pre svega se odnosi na predškolske ustanove čija je delatnost, između ostalog, i priprema za polazak dece u školu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 45. Predloga ovog zakona, sa idejom da se šesti stav ovog člana briše. Ceo koncept ovog zakona vrti se oko članova 44. i 45. i još sam u načelnoj raspravi rekao da je očigledno da su dominantnu ulogu u pisanju i formiranju ovog zakona imali psiholozi i pedagozi. Iz toga se može zaključiti da je jedna od loših stvari ovog zakona upravo to.
Ovaj član zakona govori o zabrani nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i tu ništa nije sporno. Međutim, praksa je pokazala da što više priče o nasilju, zlostavljanju i sličnim stvarima, da toga više ima. Ovde u članu ovog zakona, odnosno stavu 6, za koji sam predložio da se briše, stoji - za psihičko nasilje smatra se ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva deteta, učenika ili zaposlenog.
Postavlja se pitanje - ko je taj ko će da proceni i da verodostojnu procenu kada je došlo do svega ovoga i gde je ta granica kada je došlo do povrede, a gde je granica kada je došlo do zloupotrebe? Ovakav član, kako ovde stoji u zakonu, i te kako može dovesti do raznih zloupotreba, gde se neko, da li je to učenik, zaposleni, nastavnik ili bilo ko drugi može optužiti bez ikakve potrebe i bez ikakvog argumenta na osnovu diskrecionih prava onoga koji procenjuje o tome kad je došlo do ovih stavki iz ovog člana zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 62. Predloga zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Pre toga, samo jedna mala dobronamerna sugestija gospodinu ministru. Gospodine Obradoviću, nemojte da zamerate mnogo gospodinu Arsiću, on je zalutao u ovu oblast, ovo nije njegova oblast. Govori to i činjenica da od amandmana koje su podnele sve stranke samo nijedan amandman SNS nije usvojen. Čovek je zalutao ovde i jednostavno da se vratim na amandman.
Ovaj član 62. govori o nadležnostima i odgovornosti direktora. Naime, jedna od prvih stavki koja opisuje nadležnost i odgovornosti direktora kaže se da se stara o uspešnosti u obavljanju delatnosti i ugledu ustanove. Naravno, to jeste zadatak direktora, ukoliko je ovo sve ostvareno u ustanovi, njegov rejting je sigurno veći i u lokalnoj zajednici i kod samih zaposlenih.
Međutim, verujte da u praksi se često javljaju slučajevi da ni sam direktor, pored najbolje volje, najboljih organizacionih sposobnosti i najvećeg truda, nije u stanju da ostvari sve ovo, jer ima nešto što ne zavisi mnogo od njega.
Kaže se uspešnost. Uspešnost, pre svega, podrazumeva uspeh, a uspeh škole se meri uspešnošću i dešava se često u praksi da pojedini nastavnici, profesori iz pojedinih predmeta daju nesrazmerno veliki broj slabih ocena u odnosu na svoje kolege u istoj školi i iz istog predmeta, ili u odnosu na svoje kolege u drugim školama iz istog predmeta. To je jedna od stvari koja kvari uspeh škole i pokazuje da direktor, odnosno onaj koji rukovodi školom nije uspešan.
Jednostavno, ovde sam predložio ovim amandmanom da u takvim slučajevima direktor može predložiti ministru, a pazite, vi ste dali obrazloženje s kojim se slažem da direktor i sad ima mehanizme na osnovu kojih može da prestane radni odnos i da se oduzme licenca određenom nastavniku. Verujte, to je vrlo osetljiva materija koja je u praksi vrlo teško primenljiva.
Zamislite direktora koji je godinu dana pred penzijom ili koji čeka reizbor itd, pa ne želi da kvari svoju poziciju zbog toga. Upravo ako ste prali ruke ili povlačili se od nekih stvari, kao kad je u pitanju izbor direktora škole, to mogu i da pozdravim, mislim da bi baš ovde trebalo da niko ne bi mogao da se razreši bez saglasnosti ministra da bi se izbegle zloupotrebe. Jer može biti i u suprotnom smeru zloupotreba, može neko od direktora da ima neke loše odnose ili nešto lično protiv nekog od nastavnika i da ova svoja ovlašćenja, koja mu daje i ovaj zakon, zloupotrebi i razreši čoveka.
Ovo nisu česti slučajevi u praksi, tu nije neki veliki posao koji bi oduzimao vreme ministru i razmislite još jednom, gospodine Obradoviću, i dobro bi bilo i za ceo proces obrazovanja da se prihvati ovaj amandman.

Kolega Goran Mihajlović je podneo amandman koji je sada obrazlagao i gde je predvideo da pomoćnik direktora ima najviše do 20% norme, ukoliko istovremeno izvodi nastavu.
Zaista mislim da ministar treba da razmotri još jednom ovaj amandman, jer znamo da prema normativima koji se odnose na finansiranje škola veoma mali broj škola u Srbiji ispunjava normative za zamenika direktora.
Pre svega, radi se o velikim školama, to su škole za 40, pa negde i 50 odeljenja, i zaista su to velike škole i postoji veliki obim tih drugih organizacionih poslova, i baš iz ovog razloga, da bi se konkretnije organizovao rad u tim školama, predviđeno je da ipak norma pomoćnika direktora treba da se ograniči na određeni nivo. Ovde je kolega Mihajlović amandmanom predvideo i predložio da to bude 20%.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 123. predloga ovog zakona.
Da napomenem da se ovaj član odnosi na rad pripravnika u delokrugu obrazovanja.
Moj amandman se sastoji u tome da se ovaj član izbaci, odnosno da se briše. Zbog čega? Jednostavno, ovaj član nije sveobuhvatan, jer u velikom broju pre svega srednjih stručnih škola u manjim mestima nije primenjiv.
I u obrazloženju svoga amandman, koji je Vlada imala prilike da razmatra, naveo sam jedan konkretan primer za koji lično znam, da saobraćajni inženjer koji je početnik u Prokuplju ne može da ima za mentora čoveka iz Prokuplja, jednostavno nema takvih profila. Ili još drastičniji primer, saobraćajni inženjer iz Gračanice za mentora je morao da ima čoveka iz Niša, a zamislite koliko udaljenje je između Niša i Gračanice.
Znamo da postoje dve mlekarske škole u Srbiji, jedna je u Šapcu, jedna je u Pirotu, znate gde je Šabac, na jednom kraju Srbije, a Pirot na drugom kraju Srbije, to je znači stručna škola, obično se tu upisuje jedno odeljenje, nekada je možda bilo i više, zaista nemam te podatke, možda sada ima i pola odeljenja.
Kod stručnih predmeta čovek kao početnik recimo iz Pirota sigurno neće moći da pored sebe - možda će i moći iz nekih predmeta, ali sigurno iz nekih stručnih predmeta neće moći - da ima mentora ili lice koje mentor odredi iz te struke da mu pomaže u njegovom radu.
Ako bi se doslovno primenio ovaj član zakona, onda bi lice iz Šapca moralo da ide u Pirot ili obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je ovo poslednji amandman koji je na predlog ovog zakona podnela SRS, ali ovo je ujedno i amandman koji je izazvao najviše nedoumica kod svih prosvetnih radnika u Srbiji.
Ovaj amandman tretira normu neposrednog rada nastavnika u prosveti, stručnih saradnika i ostalih vaspitača. Ovde u obrazloženju zbog čega se odbija ovaj amandman vi kažete da će normu svih oblika rada neposredno sa decom i učenicima i drugih oblika rada nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika na nedeljnom i godišnjem nivou propisati ministar.
Isto rešenje postoji u postojećem zakonu. Poznato je, meni, da isto rešenje postoji u postojećem zakonu, ali ovaj član koji govori o tome, 60% radnog vremena, pa 60% od 40% to je 24, i postoji opravdana bojazan prosvetnih radnika da će se ova norma povećati sa 20 na 24 časa, a ovde, kako ga tumačim i sve moje kolege, prosvetni radnici, odnosno profesori srpskog jezika, matematike i stranih jezika, čija je neposredna norma u radu sa učenicima bila 18 časova, oni će ovog puta, primenom ovog zakona, imati 20 časova norme.
Zato želim da pitam ovde prisutnog ministra gospodina Žarka Obradovića da sada ili kada bude davao završnu reč vezano za ovaj zakon i zakon koji sledi, zakon o udžbenicima, da eksplicitno i jasno ovde kaže o čemu se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 16. Predloga zakona o kulturi i to tako da se u nacionalnom savetu za kulturu jedan član izabere iz redova Saveza amatera Srbije.
Naime, Savez amatera Srbije je jedna velika amaterska asocijacija i naprosto strategija razvoja naše kulture ne može se zamisliti bez razvoja i ulaganja u amaterske delatnosti. Svi oni ljudi, vrhunski umetnici, koji su proneli našu kulturu i koji pronose slavu i prezentuju našu kulturu, sami su nekada bili amateri, ali kulturno-amaterska društva kod nas postoje gotovo u svakom selu u Srbiji i smatram da je neophodno, gospodine ministre, da iz redova ove asocijacije bude jedan predstavnik u nacionalnom savetu za kulturu.
Svi dobro znamo sa kojim se problemima i teškoćama danas susreću kulturno-umetnička društva na teritoriji cele Srbije. Znamo da imaju problema prilikom odlaska na raznorazne manifestacije, odakle u najvećoj meri dolaze sa velikim nagradama koje su osvajali na raznim takmičenjima i širom naše zemlje, i Evrope i sveta.
A da je ova delatnost i te kako važna govori podatak da svaki naš kraj ima svoje određene specifičnosti. Oni pored svega toga neguju i tradicije svog kraja, svog zavičaja, a sve to čini našu kulturu.
Još jednom apelujem na vas, gospodine ministre, da razmotrite ovaj amandman i da za člana nacionalnog saveta za kulturu izaberete i jednog predstavnika iz redova Saveza amatera Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji se razmatraju u objedinjenoj raspravi i donose se po hitnom postupku.
Mogu da prihvatim činjenicu zbog čega se ova dva zakona razmatraju u objedinjenoj raspravi. Materija koju oni tretiraju je međusobno slična i povezana. Ne mogu da prihvatim to da se ovi zakoni donose po hitnom postupku i to baš sada, u vreme kada su učenici, profesori, nastavnici i svi oni koji su vezani za školu i obrazovanje na godišnjim odmorima.
Kada donesete ovaj zakon i počne njegova primena, oni zbog kojih se on donosi, a to su, pre svega, učenici, verovatno i verujte mi neće ni primetiti da je ovaj zakon donet, jer suština onoga što se odnosi na njih, na učenike, ne nalazi se u ovom zakonu.
Ono što se odnosi na učenike nalazi se, pre svega, u zakonima o osnovnoj i srednjoj školi i mnogim pravilnicima, kao što je pravilnik o ocenjivanju, vladanju, završnom, maturskom ispitu, prekvalifikaciji, dokvalifikaciji itd, a mnogi od ovih pravilnika nisu se menjali još iz vremena dok je ministar bio Dača Marković.
U donošenju ovih zakona očigledno su glavnu reč vodili pedagozi i psiholozi, a i vi, gospodine Obradoviću, to ste potvrdili u svom obrazlaganju ovog zakona pred ovom Narodnom skupštinom, a to smo videli i sada, iz izlaganja gospođe Stojanović-Plavšić.
Naravno, ne sporim da ova struktura treba da učestvuje u donošenju i kreiranju ovog zakona, ali su ovde ispustili jednu stvar – ne vodi se dovoljno računa o prosvetnim radnicima, a podsetiću vas da prosvetnih radnika ima oko 102 hiljade u Srbiji.
Naime, ovim zakonom nastavnicima se bukvalno ne ostavlja nimalo prostora u ostvarivanju i realizaciji nastavnog plana i programa. Želim da vas podsetim da su prosvetni radnici, pre svega, obrazovani ljudi i nigde, ni u jednoj drugoj branši kao što je to u školama i obrazovanju nema toliko obrazovanih ljudi na jednom mestu, a vidimo odavde da se ne dopušta nikakva kreativnost i sloboda u radu ovih ljudi.
Zakon praktično sve stavlja u ruke ministra, a moram da vas podsetim da se nekoliko zadnjih vlada nije proslavilo izborom ministara prosvete. Ovom prilikom, gospodine Obradoviću, ne želim da vas svrstam u ovu kategoriju, ali na osnovu onoga što sam danas čuo od vas i na osnovu onoga što sam video u ovom zakonu verujte mi da, ako ovako ostane, da ćete i vi biti u grupi onih ministara koji, kao što sam rekao, nisu dali puni ili gotovo nikakav doprinos srpskom obrazovanju.
Mora da znamo da je obrazovanje nešto što daje rezultate na duge staze i da je to strateška stvar svake države. Ovde ste, gospodine ministre, iznosili statističke podatke o strukturi i nivou obrazovanosti srpske populacije i srpske nacije.
Imam nešto drugačije podatke od onih koje ste vi izneli, ali u suštini, manje-više, podaci koje imam i koje ste vi saopštili su kompatibilni i samo bih hteo da napomenem da u Srbiji 21% populacije starije od 16 godina nema završenu osnovnu školu. To me i ne čudi, ako se ima u vidu drugi podatak, a to je da naša zemlja izdvaja 3,5% BDP-a za obrazovanje, a znamo dobro da je svetski standard 6% najmanje, a u nekim zemljama to ide i do 9%.
Budućnost nacije nije u jeftinoj radnoj snazi, već, pre svega, u obrazovanim i stručnim kadrovima.
U obrazloženju zakona koje ste dali, pominje se da su na izradi ovog zakona učestvovali i predstavnici sindikata, reprezentativnih ili nekih drugih, sasvim je svejedno, ali rekao bih da je bolje reći da su učestvovali sindikalni lideri koji su, to moram da kažem zbog ogromnog broja prosvetnih radnika, vodili računa samo o sebi.
Nisu vodili računa o interesima prosvetnih radnika, nego samo o sebi, a to ću vam i dokazati. Vi ste to iskoristili da bi prikazali da su u donošenju ovog zakona učestvovale i neke druge strukture, kao što su sindikati, i da je bilo javne rasprave, a u suštini te rasprave, možemo slobodno reći, nije bilo.
Pomenuli ste Beograd, Novi Sad, Niš, iz koga dolazim. Razgovarao sam sa puno prosvetnih radnika, ali ta javna rasprava gotovo, može da se kaže, da nije ni postojala.
Kada sam pomenuo ove predstavnike ili bolje rečeno predsednike sindikata po školama, njihova uloga je izuzetno prenaglašena. Bukvalno se pitaju za sve i svašta. Imaju ovlašćenja koja su veća nego ovlašćenja direktora.
Pitaju se, odnosno konsultuju se i kod postavljanja i razrešenja direktora, prijema radnika, usvajanja završnog računa, finansijskih planova i svega toga, a pri tom nemaju nikakvu odgovornost. Ti predstavnici, bolje reći predsednici sindikata, sebe su obezbedili na taj način da, po prestanku njihove funkcije predsednika sindikata u školama, tri godine ne mogu dobiti otkaz.
Pitam se šta je ostalim radnicima, ostalim prosvetnim radnicima? Znamo, nažalost, da je u Srbiji dece sve manje, da je mreža škola takva da imamo odeljenja koja nikako ne zadovoljavaju onaj propisani minimum i velikom broju prosvetnih radnika preti otkaz, ali ovde se pre svega vodi računa o predstavnicima, odnosno predsednicima sindikata.
Zamerka na ovaj zakon je sledeća. Predviđena je mnogo velika administracija. Ovim zakonom se predviđaju dva saveta, Nacionalni prosvetni savet koji je do sada postojao i novopredviđeni Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Onda imamo dva zavoda, svaki od tih zavoda ima više centara, pa ti centri mogu formirati neograničen broj timova, komisija itd. Imamo i školske uprave, lokalne samouprave takođe mogu formirate centra, a da ne govorim o tome da Vojvodina ima svoj poseban Sekretarijat za obrazovanje.
Zaista, ovakvo gomilanje administracije i institucija je nepotrebno, pogotovo u vreme ove finansijske krize, i što je još značajnije u vreme kada je svakim danom broj učenika sve manji.
Komunikacija između zavoda, centara, agencija i škola nije najbolje regulisana ovim zakonom, a u praksi, verujte, gotovo da i ne postoji. Vrlo često dolazi do preklapanja nadležnosti, o tome je govorio i neko od mojih kolega iz drugih poslaničkih grupa, i Nacionalnog prosvetnog saveta i Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, koje će biti formiran ovim zakonom.
Zbog tih preklapanja nadležnosti i loše komunikacije javljaju se veoma ozbiljni problemi. To najbolje pokazuje najnoviji taze primer upisa naših osnovaca u srednje škole.
Vi znate da je tek negde dvadesetak dana nakon što su naša deca polagala prijemni ispit bukvalno zadnjeg dana, kada je trebalo njihovi roditelji da odnesu dokumentacije u škole u koje su primljeni, da su saznali u koju je školu ko primljen. Ovom prilikom ne vidim razloga da se taj proces prijemnog ispita, mada sad to će se zakonom drugačije regulisati, da se taj proces oduži na mesec dana, gde se nepotrebno maltretiraju i roditelji, naravno i deca i takođe prosvetni radnici.
Nedostatak ove komunikacije o kojoj sam govorio koriste nevladine organizacije, koje organizuju veliki broj seminara i to pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete. Naravno, to znaju svi prosvetni radnici. Ovi seminari daju veoma slabe ili može se reći nikakve rezultate. Neki seminari su tako koncipirani da se bukvalno vređa inteligencija prosvetnih radnika. Vi nama naturate sistem obrazovanja po modelima EU, međutim, morate da znate da su se ekonomski uspešne zemlje, kao što je Finska, Irska, Kina itd. suprotstavile ovakvom načinu obrazovanja i nisu ga prihvatile.
Želim da naglasim da obrazovanje treba da prati tržište rada, ali, nažalost, u našim uslovima, tržište rada gotovo i da ne postoji zbog već poznatih razloga. Ako se malo uđe u tu materiju, može da se vidi da recimo današnje tržište traži nešto malo varilaca za inostranstvo, pre svega za Sloveniju, nešto malo konobara za crnogorsko primorje i devojaka za kafiće, i to bi otprilike bilo sve.
Zbog svega ovoga neophodno je napraviti mnogo ozbiljniju i temeljniju strategiju obrazovanja.
Moram da se vratim i na ovaj drugi zakon, zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji je takođe veoma važan, i mogu da kažem da na ovaj zakon imam mnogo više zamerki nego na ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Reforma školstva, koja se odvija već duže vreme pod nazivom „Nova škola“, predviđa i reformu među izdavačima udžbenika. Danas svaki izdavač u Srbiji, da li je on privatni ili državni izdavač, nije ni važno, po svom nahođenju bira i angažuje autora, jednog ili više autora, koji sklapaju posao i nakon toga počinju da pišu udžbenike.
Izdavač pronalazi recenzente i kada se taj posao završi, onda na scenu stupaju tehničari i grafičari, to sve što su ovi napisali upakuju između šarenih korica i što su korice šarenije, te knjige se bolje prodaju i lakše ih je plasirati našim učenicima i školama. Svaka škola, odnosno svaki učitelj, nastavnik, profesor ima pravo da bira onaj udžbenik za koji smatra da je najbolji i da ga preporuči svojim učenicima.
Želim da vas podsetim da uopšte nije potrebno napominjati koji će sve parametri uticati na to koji će se udžbenici preporučivati deci. Mnogo manje pažnje posvećivaće se suštini i kvalitetu udžbenika, a mnogo više nekim drugim stvarima koje ovde ne želim da pomenem, a svi znate na šta se misli.
Najviše ću se zadržati na udžbenicima istorije, jer istorija nije ništa drugo nego pamćenje jednog naroda, jedne države, i tanka je linija između upotrebe i zloupotrebe istorije. Istorija, odnosno nastava istorije, treba da bude podređena nacionalnim ciljevima i nacionalnim vrednostima i nacionalnim stremljenjima.
Međutim, videćete iz primera koje ću vam navesti da to nije baš tako. Ako prošlost ne može da se menja, znamo da se mogu menjati neke stvari kako će da se gleda na tu prošlost. Zloupotrebom istorije može se, verujte, uticati mnogo snažnije i mnogo efikasnije na neke ljude i neke stvari nego nekim drugim sredstvima. Nije u pitanju samo istorija, može se uticati i nekim drugim sredstvima.
Oni koji se danas ozbiljno bave indoktrinacijom Srba, rade sistematski i na duge staze i na dugi rok, a za to je najpogodnija obrada dece, znači mlade populacije. Navešću nekoliko stvari iz jednog udžbenika istorije za šesti razred osnovne škole. Istorija za šesti razred osnovne škole je praktično istorija sa kojom se prvi put ozbiljno susreću naši učenici, a znate onaj prvi utisak je i najvažniji i najdugovečniji. Nisam profesor istorije, tako da ne mislite da to govorim zbog toga.
Udžbenik čiji su autori dr Đorđe Bubalo i Branka Bečanović, na 24. strani obrađuje nastavnu jedinicu koja govori o religiji. Naravno, tu se govori o mnogobožačkoj religiji, hrišćanstvu, islamu, judaizmu, itd. Kao prilog uz datu lekciju date su slike verskih objekata, ali zamislite uz hrišćansku religiju ne ide slika pravoslavne crkve, nego slika jedne katoličke crkve u Vojvodini. Ljudi moji, mislim da nije ni potrebno podsećati da je Srbija pretežno pravoslavna zemlja. Naravno, ima i drugih konfesija.
Dalje, na strani 124. tog istog udžbenika, lekcija koja govori o sveštenstvu, potkrepljena je, verujte, slikom rimskog pape. Nema nigde slike srpskog patrijarha, nema slike ni moskovskog patrijarha, aleksandrijskog, vaseljenskog, jerusalimskog, ne, samo slika rimskog pape. Dalje, u istoj toj knjizi na strani 150. govori se o tome kako je rimski papa Honorije III krunisao srpskog kralja Stefana Nemanjića prvovenčanog.
Opet, možete valjda i pogoditi, šta ću da kažem, nema slike Stevana Prvovenčanog, već ide slika pomenutog pape Honorija Trećeg. U svemu ovome prepoznajem određene elemente prozelitizma.
Dalje, lekcije u kojima se govori o Karađorđu i Milošu, a znamo da su Karađorđe i Miloš oslobodili Srbiju i podarili mu narodne dinastije, za razliku od svih naših suseda koji nisu imali svoje dinastije koje su im nametnute, pa kao glavna karakteristika Karađorđa i Miloša navodi se to – da su bili svinjarski trgovci, to im je glavna karakteristika. Verujte da ništa bolje nisu prošli ni obični građani.
Još jedan drastičniji primer. U jednom udžbeniku za osnovnu školu koji govori o regulisanju semafora na raskrsnicama, na stranicama tog udžbenika nalazi se slika hrvatskog policajca sa šahovnicom na rukavu i hrvatskom šapkom na glavi. Zaista nemam komentar na sve ovo.
Svi se sećamo afere od pre nekoliko godina kada je izdata jedna istorijska čitanka, u izdanju Centra za demokratiju i pomirenje iz Soluna. Radi objektivnosti moram da kažem da su svi narodi u našem okruženju imali određene primedbe na tu čitanku i svi su zabranili upotrebu te čitanke u svojim školama. Jedino su naši nadležni organi, sa izuzetkom jedne knjige, dozvolili upotrebu navedene čitanke u našim školama, a recimo u tim čitankama, u tim knjigama nema ni jedne jedine reči o najvećem srpskom stratištu u Drugom svetskom ratu, naravno reč je o Jasenovcu.
Dalje, pre dve godine kod nas je objavljen školski istorijski atlas jedne slovenačke firme. Dobro, na svu sreću taj atlas nije ušao u škole, ali je njegova cena bila zaista mala. Štampan je u ogromnom tiražu, distribucija je išla preko kioska i mogao je da ga kupi gotovo svako, pa ako neko nešto nije naučio ili preskočio neku lekciju u školama, kući kada bude listao to imaće priliku da se pogrešno obrazuje i da se pogrešno vrši obrazovanje na osnovu toga.
Da vidimo zbog čega se u našim udžbenicima nalaze ovakve stvari koje nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima? Približava se ovih 20 minuta, pa ako mi dozvolite mogao bih da govorim još minut dva, pa mi to vreme odbijte od vremena poslaničke grupe koje pripada SRS, jer je u kontekstu svega ovoga o čemu smo radili. Zbog čega se sve ovo radi?
Želim da napomenem da hrvatski tajkun Ante Žužul, koji je brat Tuđmanovog ministra vanjskih poslova i osvedočenog srbomrsca Miomira Žužula, uveliko štampa i prodaje udžbenike po Srbiji. Prema nekim podacima, koje imaju beogradski izdavači, ova firma je pokrila negde oko 40% domaćeg tržišta udžbenika po Srbiji. (Žarko Obradović, sa mesta: Kako se zove firma?)
Da, saću vam reći. Ante Žužul je prof. hrvatskog jezika, a nekada se bavio građevinarstvom. Od 2005. godine je kupio nekadašnji moćni beogradski BIGZ i od BIGZ-a je napravio dve firme. Jedna firma je BIGZ Pablišing i od nje je otvorio ogranak školske knjige iz Zagreba... (Predsednik: Vreme. ) samo da kažem do kraja.

Nastaviću kasnije.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Niste ga slušali. Zamolio je samo dva minuta da obrazloži.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo moje izlaganje ću započeti na taj način što ću da nastavim ono o čemu sam govorio kao ovlašćeni predstavnik grupe SRS, kada me je gospođa Slavica Đukić-Dejanović, protivno Poslovniku, prekinula, iako sam je blagovremeno obavestio o tome da ono vreme koje bude preteklo preko 20 minuta odbije od ukupnog vremena koje na raspolaganju ima SRS. Ali dobro, šta je tu je.
Ono o čemu sam pričao moraću da završim i posle toga ćemo da ukažemo na još nešto vezano za ovaj zakon. Naime, govorio sam o tome da se u našim udžbenicima, navodeći pre svega primer udžbenika istorije, nalazi mnogo toga što nije u duhu, odnosno bolje reći suprotno je našim nacionalnim interesima, nacionalnim vrednostima. Sada ću pokušati da pokažem zbog čega se to dešava da u udžbenicima ima stvari o kojima sam ovde nešto rekao, a nešto više u svom prethodnom izlaganju.
Naime, hrvatski tajkun Ante Žužul uveliko štampa i prodaje udžbenike za srpske osnovne škole, tako da srpski osnovci uče prva slova iz hrvatskog bukvara. To mogu da kažem, jer je to zaista tako. Pomenuti gospodin je postao vlasnik neke izdavačke kuće nekada moćnog Bigza, "Beogradski izdavački zavod" i od Bigza je napravio dve firme. Jedna se zove "Bigz pablišing", a druga se zove "Bigz školstvo".
On je pre svega biznismen, ali nastupom na srpskom tržištu je uspeo da osvoji neke direktore škola i neke ljude u Ministarstvu i zavladao je negde sa 40% srpskog prostora, odnosno tržišta knjiga.
Nije samo u pitanju ovaj Bigz, odnosno "Bigz pablišing", nego na našem tržištu vlada i jedna slovenačka firma, zove se "Klet". U stvari to je nemačka firma, samo je predstavništvo i filijala glavna u Sloveniji, sa predstavništvima ovde kod nas, i u ovim preduzećima za sebe tvrde da imaju dugogodišnju tradiciju u izdavanju školskih udžbenika sa zavidnim renomeom, i to kako oni kažu – u mnogim državama.
Ova firma "Klet" izdaje sve udžbenike za osnovnu školu od prvog do četvrtog razreda i nabrojaću samo neke udžbenike. Ovo nemojte shvatiti kao reklamu ove firme, taman posla, to mi nije namera, čak naprotiv. Nabrojaću neke udžbenike koje izdaje ova firma: "Matematika", udžbenik "Igra brojeva i oblika", prvi i drugi deo, "Srpski jezik", "Čitanka", "Igra reči", "Bukvar od slova do enciklopedije", "Priručnik za učitelje" uz udžbenički komplet itd.
Zaista pitam gospodina Obradovića, ovde prisutnog ministra, šta će država da uradi da spreči hrvatski i slovenački kapital da svojim udžbenicima obrazuju srpsku decu? Zaista, ovo je vrlo osetljiva materija. Nisam protiv toga da bude protok robe i kapitala itd, ali svakako ovo je najosetljivija sfera društva i ovde treba biti vrlo oprezan.
Ministarstvo prosvete, a i neke druge Vladine službe moraju da rade svoj posao kako bi se uhvatili u koštac sa ovim ozbiljnim problemom i to na neki način rešili.
Zaista ne smemo dozvoliti da se naši mladi naraštaji obrazuju tako što će da zapamte ono što žele naši neprijatelji, Medlin Olbrajt, Hilari Klinton, Đerđ Soroš i još mnogi drugi, da ih ne nabrajam.
Sada ću nešto konkretnije da kažem o ovom samom zakonu. U načelu sam izneo mnogo primedbi na ovaj zakon, a napisala je SRS i veliki broj amandmana vezano za ovaj zakon i samo ću neke stvari da pobrojim koje sam primetio gledajući i listajući ovaj zakon.
Recimo, u članu 8. stav 4. koji se odnosi na lica koja izvode obrazovno-vaspitni rad, kada se pogleda taj član i taj stav, on po svojoj suštini je na neki način diskriminatorski.
Naime, lica koja u toku svog školovanja na visokoškolskoj ustanovi nisu imali predmete kao što je psihologija, pedagogija, a to je mali broj predmeta, to imaju pre svega filološki, filozofski itd, a svi ostali fakulteti, sa čijim diplomama se radi, pre svega u stručnim školama, nisu imali to, a mnogo ima potrebe u srpskim školama za ovakvom vrstom i ovakvim profilom stručnjaka.
Dalje, u istom ovom članu stoji jedna odredba za koju takođe mislim da ne bi trebalo da stoji u ovom zakonu. Ona se pre svega odnosi na broj bodova. Ona je potpuno nejasna. Pitao sam neke prosvetne radnike, i sam sam prosvetni radnik, i verujte i meni samom to nije jasno. Opet ovom odredbom su oštećeni oni prosvetni radnici koji svoje diplome nisu stekli u vreme kada je sistem prenosa bodova funkcionisao.
Išao sam malo dublje u sve ovo i želim da postavim pitanje ministru - da li je možda ovo neka zamena za stručni ispit koji su nekada polagali prosvetni radnici? Doduše, i sad ima ta kategorija, ali se ne zove stručni ispit, nego polaganje za licencu, ali i tu ima velikih problema.
Jer zbog birokratije i ovih silnih institucija, agencija, zavoda, centara itd, pogotovo u unutrašnjosti Srbije, ogroman broj prosvetnih radnika već godinama, neki po 5-6 godina, čekaju da polažu ispit za licencu, ali jednostavno ne stiže im poziv, ne znaju kome da se obrate i zbog neažurnosti administracije nisu u stanju da taj ispit polažu, ispit za licencu, a ako bi se doslovno primenile neke odredbe i neki članovi ovog zakona, takvim licima bi trebalo da prestane radni odnos, a naravno ne njihovom krivicom.
Videli smo ovde, kod ovog novoformiranog saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, predviđa se 21 član, a predviđa se i iz kojih struktura se predlažu ti članovi, ali se nigde ne kaže koja od struktura daje koliko članova i, kao što je to rečeno u Nacionalnom prosvetnom savetu, ne kaže se kako, odakle i da li će se finansirati članstvo u tim savetima.
U članu 33, koji govori o proširenoj delatnosti, zaista vi ste to lepo predvideli zakonom i to je sve u redu, međutim, ako imamo u vidu Zakon o budžetskom sistemu gde 40% tih sredstava koja se ostvaruju na osnovu sopstvenih prihoda ide državi, onda će se ova proširena delatnost bukvalno ugasiti, jer niko od prosvetnih radnika, niko od škola, direktora škola, neće biti zainteresovan da se bavi proširenom delatnosti, jer od svega toga kada se odbije ono što ide državi, porezi i sve ostalo, neće im ostati ništa, tako da jednostavno niko neće želeti da se petlja u sve ovo.
Neko od kolega je pominjao ispit za direktora. Ima određenih nejasnoća oko tih odrednica i tih stvari. Naravno, u suštini nemam ništa protiv toga da direktori imaju ipak neku vrstu, da kažem, obaveze da nešto više znaju od onih ljudi i radnika u školi.
Međutim, vi ovako nametanjem obaveznog ispita za direktora favorizujete automatski određene ljude. Da li to znači ako neko ko ima ambicije da postane direktor škole, za godinu, dve, pet ili deset, praktično ističe te svoje ambicije, otkriva neku svoju strategiju, možda neko i vidi svoju šansu da postane direktor onog momenta kada prethodnom direktoru istekne mandat ili nešto drugo, a ovako vi praktično njega terate odmah unapred da se legitimiše, a znate da će takvi ljudi imati zavist od strane svojih kolega ili od direktnih konkurenata za to mesto iz svoje škole, tako da i to u određenoj meri može poremetiti odnose u školi, kolektivu ili ustanovi, kako se kaže u zakonu.
Recimo, ovde se propisuje da pomoćnik direktora treba određeni deo svog radnog vremena da provede u nastavi. Naravno, to nije sporno, ali morate imati u vidu da prema normativima koje propisuju koje škole će imati pomoćnika direktora, to su uglavnom velike škole. Znate da imamo škole i po 40, pa i po 50 odeljenja. Pre svega, misli se na srednje škole, mada ima i osnovnih škola koje su dosta velike, tako da pomoćnika direktora, gledano na ukupni broj škola, ima veoma mali broj škola.
Zbog toga ovde bi trebalo da se jasno precizira koji je to obim koji bi pomoćnici direktora trebalo da provode u nastavi, jer u pitanju su velike škole i u pitanju je veliki obim poslova, tako da bi to tačno trebalo definisati. Moje je mišljenje da bi to trebalo da bude maksimalno 20% od one norme za nastavnike.
Što se tiče izbornog predmeta, u pitanju je veronauku i građansko vaspitanje, vi ste ovim zakonom predvideli da, kada se učenik jednom izjasni za izborni predmet, da taj predmet mora da zadrži do kraja školovanja. Lično mislim, a i praksa to govori, da to ne bi trebalo da se sagleda na taj način, nego čak naprotiv da se ostavi učenicima mogućnost, SRS je napisala jedan amandman na tu temu, da se tokom školovanja može promeniti izborni predmet.
Jednostavno, iz iskustva znamo, kada se deca opredeljuju za jedan ili drugi predmet, oni zaista nemaju apsolutno nikakvog pojma o čemu se radi u jednom ili u drugom predmetu, nego se opredeljuju na osnovu nekih kriterijuma, njegov drug ili njegova drugarica su se opredelili za ovaj predmet pa će i on, ili je čuo da je profesor iz veronauke mlađi ili lepši nego profesor iz građanskog vaspitanja, ili obrnuto, pogotovo što se ovi predmeti ocenjuju opisno, ne utiču na prosek, tako da to i ne stvara neku dodatnu komplikaciju prilikom vođenja školske administracije.
Zbog vremena koje moram da ostavim svojim kolegama, da pomenem i maturu koju ste predvideli ovim zakonom. Znači, opšta, stručna, umetnička matura, u suštini nemam nekih većih primedbi na to, ali jedna stvar, jedna velika primedba koju ću ovde da iznesem – opšta matura, ona se pretpostavljam odnosi na, mada ovde ne stoji, ali podrazumeva se da se odnosi na gimnazije.
Učenici koji su završili opštu maturu ne polažu prijemne ispite na fakultetima, a učenici koji imaju stručnu maturu, znači učenici iz stručnih škola i učenici koji imaju položenu umetničku maturu umetničkih škola, oni faktički treba da polažu prijemni na fakultetima.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o komunalnoj policiji, i to na njegov 36. član, sa idejom da se izmeni prvi stav u ovom članu.
Naime, zakonodavac je u ovom članu, kao i u celom konceptu zakona, pobrkao stvari kada su u pitanju gradovi i opštine ili, bolje rečeno, kada je u pitanju gradonačelnik, odnosno predsednik opštine.
U obrazloženju zbog čega se odbija ovaj amandman pisac ovog zakona se poziva na ustavno rešenje prema kome gradovi mogu imati i neke druge nadležnosti osim nadležnosti koje imaju opštine. To nije sporno. Veliki gradovi imaju svoje specifičnosti, pogotovo metropole, u odnosu na manja mesta, međutim, Ustav ovde ne govori o tim specifičnostima. To su neke druge stvari. Naime, zaštita životne sredine, zaštita ljudi, zaštita dobara, održavanje reda u korišćenju zemljišta i lokalnih puteva i druge stvari o kojima ovaj zakon govori u svom prvom članu sigurno nisu te specifičnosti koje Ustav želi da istakne, nego su to stvari koje se tiču apsolutno svakog naseljenog mesta: i nekog sela na Staroj planini, i samog grada Beograda; čak ne moraju da budu ni naseljena mesta, to mogu biti ledine, utrine i šume. To su isto lokacije koje tu potpadaju i koje tretira komunalna policija, odnosno komunalna inspekcija.
Zbog toga apelujem na prisutnog ministra i predstavnika Vlade da još jednom razmotre ovaj amandman i da ga usvoje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, i to tako da se posle tačke 4) dodaje nova tačka 5), koja govori o tome da u ovom zakonu treba pomenuti i železnički saobraćaj. Želim da napomenem da je železnički saobraćaj tradicionalna vrsta saobraćaja, čak mislim da ne treba nikoga na to podsećati. Znamo svi da je voz prevozno sredstvo i mislim da se na ovaj način vrši diskriminacija železničkog saobraćaja.
Hoću da kažem još nešto o ovom zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Ovo je veoma važan zakon i on se na najdirektniji način tiče bukvalno svakog građanina Srbije, jer svaki građanin je, kao pešak ili kao vozač, učesnik u saobraćaju.
Međutim, kao i svi zakoni koje predlaže i koje donosi ova vlada, i ovaj zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju je nedorečen. U njemu su odredbe koje se mogu tumačiti na jedan ili drugi način i, takođe, u ovom zakonu ima puno odredaba koje se ne mogu primeniti u realnom životu.
Zakon o bezbednosti saobraćaja trebalo bi da bude kompatibilan sa zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju, međutim, kada se pogledaju jedan i drugi zakon i ako se uporede, videćemo da u određenim članovima, u mnogim odredbama, u mnogim stvarima ova dva zakona stoje u određenom nesaglasju.
Zbog toga smatram da je ovaj zakon veoma loš. Neću da kažem da nije potreban, i te kako je potreban, ali je loš iz sledećih razloga. Kao prvo, zaista ne vidim razlog zbog čega se ovoliko žurilo sa donošenjem ovog zakona, ako vidimo samo njegov poslednji član 117. gde se kaže da će pojedine odredbe ovog zakona stupati na snagu u različito vreme; jedna trećina suštinskih odredaba ovog zakona, koje se odnose na osiguranje, stupa na snagu onog trenutka kada Srbija bude član EU, a niko ne zna kada će to biti.
Dalje, suština ovog zakona je da se izvrši priprema terena za strane osiguravajuće firme, za strana osiguravajuća društva, nešto slično kao što smo imali sa bankarskim sistemom i sa stranim bankama. Sve ovo što se predviđa ovim zakonom u suštini neminovno će dovesti do poskupljenja obaveznog osiguranja. Ne treba ni podsećati da u vreme ove sveopšte finansijske i ekonomske krize to stvara dodatne probleme našim građanima, a korist će izvlačiti strana osiguravajuća društva i strane firme, kao i strane banke, o čemu je malopre govorio i kolega Zoran Krasić.
Ova vlada ne zna ništa konkretno da uradi, nego udara po džepu vozača, a to je u ovoj prilici najlakše. To je uvek najlakše, ali to nije jedini put, čak nije ni pravi put, ali je najlakši put, to zna svako. Udara se po džepovima vozača, bilo kroz povećanje premija osiguranja, bilo kroz povećanje cene benzina, a znamo da je cena benzina u Srbiji veća nego u bilo kojoj drugoj zemlji u okruženju.
Dalje, svi poslovi koji su vezani za ovo osiguranje odvijaju se na relaciji Narodna banka Srbije - osiguravajuća društva, a zaobilaze se sve druge institucije: strukovno udruženje, AMSS, udruženja tehničara, inženjera itd. Sve se prepušta finansijskim moćnicima koji su i prouzrokovali ovu ekonomsku krizu.
Samo da kažem, u ovom zakonu (ima o tome mnogo amandmana, o tome ću kasnije) posebna je priča garantni fond, koji ne predstavlja ništa drugo nego samo još jednu vladinu agenciju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, tako da se on menja i treba da glasi: „Svi vlasnici prevoznih sredstava iz člana 2. stav 1. ovog zakona dužni su da zaključe ugovor o obaveznom osiguranju u saobraćaju pre nego što se prevozno sredstvo stavi u saobraćaj“.
Zbog čega sam podneo ovaj amandman? Tekst koji stoji u zakonu stvara određenu nejasnoću. Smatram da se na ovaj način bolje definiše ovaj zakon jer se ovako definisano, kao što sam rekao, odnosi baš na sve učesnike u saobraćaju. Međutim, kao što vidimo, Vlada je odbila ovaj amandman: „Amandman se ne prihvata iz razloga što predstavlja samo pravno-tehničku redakciju.“ Ja sam u obrazloženju svog amandmana u suštini naveo da amandman i jeste jedna vrsta pravno-tehničke redakcije, ali da je ovako kako je dato u amandmanu jasnije i sigurno može da se bolje tumači.
Ovde su predstavnici Vlade opet pokazali tvrdoglavost – važno je ne prihvatiti amandman koji dolazi iz redova opozicionih stranaka, bez obzira na to da li je on dobar ili ne. Jer, u suštini se Vlada složila u svom obrazloženju sa obrazloženjem koje sam ja dao u amandmanu, ali opet taj amandman nije prihvatila. Hvala.