Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 69. Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju. Podsetiću vas da član 69. govori o pružanju usluga u vazdušnoj plovidbi za potrebe Vojske Srbije. Dakle, radi se o jednom izuzetno važnom i izuzetno osetljivom članu.
Iz tog razloga sam amandmanom tražio da se, pored ova dva stava koja predviđa član 69, doda i treći stav. Moram da ga pročitam. Radi se o ugovorima za potrebe Vojske Srbije. Taj stav 3. bi glasio: "Sa ugovorima koje zaključuje određeni pružalac usluga u vazdušnoj plovidbi i ministarstvo nadležno za poslove odbrane upoznaju se i nadležni skupštinski odbori". To sam tražio amandmanom.
Zbog čega? Navešću samo jedan razlog i mislim da će i taj jedan razlog biti dovoljan da se razmisli da li ovaj amandman treba prihvatiti ili ne. Svi se sećamo afere Davinić. Afera Davinić je nanela ogromne štete i moralne i političke i, naravno, finansijske štete, i državi Srbiji i našem narodu. Da je kojim slučajem postojala parlamentarna kontrola u toj prilici sigurno da ne bi došlo do te afere Davinić. Jedan od motiva zbog čega sam podneo ovaj amandman je upravo bila ta afera Davinić.
Međutim, meni ovde Vlada, moram da kažem, na jedan bezobrazan način odgovara, opet ću pročitati – amandman se odbija tako i tako, jer prethodnu saglasnost daje Vlada. Tačno, nisam doveo u pitanje to da stoji u članu zakona, da na te ugovore prethodnu saglasnost daje Vlada. Dalje kaže – na taj način se obezbeđuje potrebni nivo kontrole tih ugovora.
Ako bi Vlada bila zadnja institucija i zadnja instanca na kojoj bi se sve završavalo, onda Skupština i ovaj parlament ne bi trebalo da postoji. Valjda je parlament tu da kontroliše Vladu i da kontroliše ministre, a ovde se kaže – dovoljna je Vlada da se upozna s time. I u slučaju afere Davinić isto je Vlada bila upoznata s tim, pa je došlo do te afere. Naravno, neću da kažem i ne znam na koji način je do toga došlo.
Da sam u pravu što sam tražio ovaj amandman može se pokazati na mnogim primerima. Uvek kada dođe do nekih problema, do neke afere, praksa je, ne samo u ovom parlamentu, nego svugde, da se formiraju određeni anketni odbori koji imaju zadatak da ispitaju činjenično stanje.
Dakle, apelujem još jednom, pošto se radi o veoma ozbiljnoj stvari, gde može doći i te kako do velikih zloupotreba, da se razmisli o usvajanju ovog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 73. Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju.
Ovaj amandman se odnosi na prvi stav Predloga zakona, gde sam tražio da se na kraju prvog stava dodaju reči "osim vojske i državnih organa Republike Srbije".
Član 73. govori o naknadama koje korisnici usluga Kontrole leta plaćaju pružaocima tih usluga. Kontrola leta, podrazumeva se, neophodna je za funkcionisanje vazdušne plovidbe i vazdušnog saobraćaja i za taj svoj obavljeni posao moraju biti i adekvatno nagrađeni, odnosno naplatiti pružaocima usluga.
Međutim, koju situaciju imamo sada kod nas? Vojna služba kontrole leta ne postoji. O tome smo govorili više puta u ovome zakonu. Integrisana je i civilna i vojna kontrola leta jer vojna kontrola leta ne postoji još od 1975. godine, kada je sve to integrisano u Saveznu upravu za kontrolu leta.
Šta sam tražio amandmanom i šta je suština mog amandmana? Neko je u međuvremenu neoprezno ili možda namerno privatizovao državne resurse. Nebo – to je državni resurs, isto kao što je rudnik, šuma, voda i sve ostalo. Hajde što je to privatizovao, praktično kada je izvršio privatizaciju tih resursa nije čak uspeo da stavi u zakon da se državni i vojni vazduhoplovi oslobađaju naknade za pružanje usluge za kontrolu leta. Znači, nekom ste poklonili nešto i sada to nešto što ste mu poklonili morate i da mu plaćate ako koristite njegove usluge.
Vlada kaže u svom obrazloženju da je amandman suvišan i kaže – u posebnim slučajevima za vojne vazduhoplove se samo u izričitim slučajevima može tražiti naknada od kontrole leta za pružanje njihovih usluga. Ne kaže se za državne vazduhoplove.
Dovoljno je samo ovo – ako se kaže izričito, to znači da opet postoje određeni uslovi i određeni momenti kada kontrola leta može naplatiti svoju uslugu i vojnim vazduhoplovima. Mislim da je to stvar koja je nedopustiva. Ipak je nebo jedan državni resurs na koji niko ne treba da ima i ne sme da ima monopol.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, danas u objedinjenoj proceduri razmatramo još dva zakona iz ove oblasti, a to su zakon o vazdušnom saobraćaju i zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama.
Moram da kažem da je dobro što se donose zakoni iz oblasti saobraćaja, što se uređuju i usaglašavaju ovi zakoni sa savremenim tokovima. Dobro je i to što se potpisuju sporazumi sa pojedinim državama iz ove oblasti, jer ovde na ovoj skupštini smo od mnogo kolega iz svih poslaničkih grupa čuli da je saobraćaj jedna od najvažnijih strana svake zemlje.
Naravno, dobra stvar što se donosi ovaj zakon je i to što se praktično stvaraju uslovi da Republika Srbija preuzme ustavnu nadležnost nad oblasti vazdušnog saobraćaja i oblasti unutrašnje plovidbe, jer dosadašnji zakoni su u ovoj oblasti doneti u vreme bivše SRJ, odnosno bivše zajednice Srbija i Crna Gora. Zbog toga se nadamo da će se u proceduri u najskorije vreme naći i još neki zakoni iz ove oblasti, ovde pre svega mislim na zakon iz oblasti železničkog saobraćaja.
Ovde je prisutan gospodin ministar i verujem da će i on to potvrditi kad bude uzeo reč i odgovarao narodnim poslanicima. Ovi zakoni, a mislim na ova dva zakona o plovidbi i vazdušnom saobraćaju, donose se u hitnoj proceduri. Međutim, vi ste ih stavili na dnevni red sednice koja je u terminu redovnog zasedanja, a za to ste imali ceo septembar i samo hoću da kažem, na taj način se vidi koliko poštujete ono za šta se zalažete.
Kao osnovni razlog za donošenje ovih razloga po hitnom postupku navodi se približavanje našeg zakonodavstva zakonodavstvu EU. Mogu čak donekle i da prihvatim ovaj razlog, jer saobraćaj i delatnost i oblast gde je naša zemlja najviše inkorporirana u samu EU uostalom i tri naša najveća suseda Bugarska, Rumunija i Mađarska su članice EU i kažem, to može biti razlog i opravdanje za hitan postupak.
Postavlja se pitanje, zbog čega ste čekali dosad. Tamo u jednom delu zakona o vazdušnom saobraćaju govorite o tome da ovaj zakon treba da do kraja 2010. godine Srbija pristupi zajedničkom vazdušnom prostoru koje čine 35 zemalja i više od 500 miliona stanovnika, ali već vidimo da to sigurno neće biti doneto do kraja ove godine.
Međutim, ovde sam rekao nešto šta je dobro kod ovih zakona, kao i kod svih vaših zakona, kod ovih zakona, kao i posebno kod Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, primetni su odgovarajući propusti i očigledno je da predlagač nije vodio dovoljno računa o svim aspektima ovog zakona.
U čemu se ogledaju ti propusti? Pre svega u tome što su zakoni u nekim svojim segmentima nedovoljno jasni, a dobrim delom su i neprimenljivi, videćete kasnije o čemu se radi, a videli smo prilike da to vidimo i na nekim drugim zakonima.
Međutim, ovo i nije najveća mana ovog zakona. Ovi zakoni obiluju mnogim stvarima koje su u potpunoj suprotnosti sa proklamovanom politikom Srbije i zakonima i sa proklamovanim interesima Republike Srbije.
Naime, evo ja ću to ilustrovati samo sa dva primera, jednim primerom iz oblasti vazdušnog saobraćaja i jednim primerom iz oblasti vodnog saobraćaja.
Recimo, kod zakona o vazdušnom saobraćaju u pojedinim slučajevima se predviđa da se pod određenim uslovima stranom vazduhoplovu može dozvoliti da nosi aktivno napunjeno streljačko, raketno ili bombardersko naoružanje ili kad je u pitanju zakon o unutrašnjoj plovidbi, odnosno vodni saobraćaj, tamo opet se pod određenim uslovima predviđa da strano nuklearno plovilo može da se nađe u našim unutrašnjim vodama, našim lukama i našim pristaništima.
Koliko znam Srbija je vojno neutralna, Srbija nije članica nijednog vojnog saveza i ova Vlada upravo i zastupa tezu da nam članstvo u NATO-u nije sada prioritet i zaista mi nije jasno zbog čega su se ovakve stvari našle u zakonu.
Možda će u perspektivi ova ili neka buduća vlada u prioritete svoje staviti pristupanje NATO-u, naravno protiv čega smo mi u SRS, ali dok se to ne desi zaista mislim da ovim stvarima ne treba da se bavimo.
Što se tiče zakona o vazdušnom saobraćaju, na jednom mestu u tom zakonu se kaže da se uslovi za pružanje usluga za potrebe Vojske Srbije potvrđuju ugovorima i da na te ugovore prethodnu saglasnost daje Vlade. To je u redu, slažemo se s tim.
Međutim, SRS smatra da se ovde, pored toga što saglasnost daje Vlada, moraju pozvati i nadležni skupštinski odbori. Zbog čega? Pa, svi znate da smo imali jednu veliku aferu, aferu Davinić, i da se ne bi tako nešto ponovilo, ipak mislim da ovde treba da nadležni skupštinski da imaju uticaja.
U ovom zakonu, recimo, spominje se reč "avioprevozilac", a svi znamo da je srpska reč "avioprevoznik" i to je jedna tehnička stvar. U ovom smislu je SRS i podnela amandmane i mislim da bi tako nešto trebalo da se ispravi.
Što se tiče ovog zakona, govori se o Upravnom odboru Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Tamo se kaže da taj upravni odbor treba da broji pet članova, koji čine ministri saobraćaja, unutrašnjih poslova, zaštite životne sredine, odbrane i finansija. Smatram da je ovde na najklasičniji primer prisutan sukob interesa, a i ne samo to.
Šta će se desiti, recimo, ako neka buduća vlada bude formirana tako da se neka od ovih pet ovde pobrojanih ministarstava spoje u jedno, recimo, Ministarstvo saobraćaja i MUP čine jedno ministarstvo i onda u tom slučaju ovako predviđen upravni odbor ne bi brojao pet nego četiri člana i onda bi morali da ponovo menjamo zakon samo zbog toga.
Što se tiče Zakona o lukama, zaista radi se o jako važnim i jako obimnim zakonima. Mislim da nije dobro što ste ih spojili u jednu raspravu, ali moram nešto da kažem i ovom zakonu o lukama i plovidbi na unutrašnjim vodama.
Smatram da bi ovaj zakon trebalo da obezbedi da se iskoristi plovidbeni potencijal Srbije, plovidbeni potencijal naših reka, međutim, u njemu o tako nečemu nema ni reči.
Plovidba na unutrašnjim rekama ima izuzetan značaj po celokupnu privredu naše zemlje i ulaganje u ovu oblast bi u svakom slučaju mogao da pokrene zamajac naše posrnule privrede i celokupnu zemlju da izvuče iz krize.
Svi znaju ko je su to plovne reke – Dunav, Tisa, Sava, jednim delom i neke druge reke, međutim, one se ni približno ne koriste u dovoljnoj meri jer su plovni putevi u takvom stanju da se ne održavaju na adekvatan način.
Spomenuo sam reke, ali moram da spomenem i kanal Dunav-Tisa-Dunav. Kanal Dunav-Tisa-Dunav je u očajnom stanju. To svi znaju. Ne čisti se redovno, a na nekim mestima potpuno je zatrpan.
Svi znamo da su prethodne generacije mnogo truda, znoja i novca uložili da se uradi ovaj kanal, pa sam negde pročitao podatak da su neki delovi ovog kanala počeli da se rade još u vreme Marije Terezije. To kolege iz Vojvodine možda znaju bolje od mene.
Ovaj kanal pored navodnjavanja, što mu je primarna uloga, određenim ulaganjem i modernizacijom, održavanjem, mogao bi da se pretvori u jedan plovni kanal i te kako bi se na taj način smanjili troškovi transporta. Znamo da troškovi transporta u velikoj meri utiču na cenu svih proizvoda.
Ovde imamo još jednu nelogičnost kada je u pitanju ovaj zakon o unutrašnjoj plovidbi i lukama. O tome je govorio neko od mojih kolega. Naime, kada su u pitanju održavanje i inspekcijski poslovi na državnim vodnim putevima postoje određene nedorečenosti. Kada se to dešava? Pa recimo u onim slučajevima kada taj vodni put predstavlja granicu između autonomne pokrajine i ostatka Republike.
Ako je vodni put kompletan na teritoriji autonomne pokrajine tu ništa nije sporno, međutim imamo puno takvih situacija gde plovni putevi predstavljaju granicu između autonomne pokrajine Vojvodine u ovom slučaju i ostatka Srbije.
Recimo, šta će se desiti ako se na sredini reke Save, tamo negde između Šapca i Rume, nađe neka prepreka koja ometa plovidbu, koja mora da se ukloni i ta prepreka se nalazi i sa jedne i sa druge strane zamišljene granične linije? Ko će biti onda nadležan, da li pokrajinski ili republički organi?
Dalje, u ovom zakonu o vodama i lukama postoje neki pojmovi koji se uopšte ne definišu, manje poznati pojmovi kao što su pojmovi neperi, devolucije i slično, ali zato postoje neki opštepoznati pojmovi koji se definišu, pa tamo se definiše pojam putnik, pojam premor itd, a to su pojmovi koji su svakome poznati.
Poseban slučaj ovog zakona su luke. Imam utisak da se ovaj zakon donosi upravo zbog luka, kako bi se dao legitimitet svim nepravilnostima vezanim za Luku Beograd. Neću se zadržavati na tome, moje će kolege nešto više govoriti o ovoj stvari.
Opet se javlja jedna stvar vezana za uslove pod kojima mogu da plove strana plovila. Naime, plovila EU su privilegovana u odnosu na plovila drugih zemalja. Mi još uvek nismo član EU i SRS smatra da plovila svih zemalja, bez obzira da li su ona iz EU ili drugih zemalja, trebaju da imaju isti tretman, a ne da jedna imaju privilegiju u odnose na druge.
Na kraju, da kažem još nešto. U jednom članu govori se o štetnim predmetima i materijama, odnosno o njihovom ispuštanju. Naime, ovaj član je apsolutno neprecizan i SRS je podnela amandmane jer vi ovde u zakonu u istu ravan stavljate pojmove – ispuštanje, izbacivanje i izlivanje. Naravno, misli se na štetne predmete i materije. Ovde treba da se pravi razlika. Izlivanje je proces koji se odvija mimo nečije volje, u ovom slučaju mimo volje zapovednika broda.
Samim tim ne može se nekom zabraniti da vrši nešto na šta nema uticaj, dok recimo sa ispuštanjem i izbacivanjem je nešto drugačija stvar. Ispuštanje i izbacivanje su pojmovi koji podrazumevaju da to neko namerno radi. Onda u tom slučaju bi ljudi trebalo da snose sankcije. Opet kažete – ukoliko neko izbaci ili ispusti, a očigledno je da to može da uradi samo sa namerom, dužan je da o tome obavesti najbližu lučku kapetaniju. Ne očekujete valjda da neko ko je to uradio, ko je naneo štetu sam sebe prijavi nekom za načinjenu štetu?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja tako da se u njegovom prvom stavu, tačka 102), reč "nedelja" zamenjuje rečju "sedmica".
Naime, smatram da je izraz "sedmica" razumniji, sveobuhvatniji i na bolji način definiše ovu temu o kojoj se radi, pogotovo ako znamo da je nedelja samo jedan od tih sedam dana koji čine sedmicu, a ovde me posebno iznenadilo obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana. Ovde se kaže da je razlog za neprihvatanje taj što se u tekstu zakona na mnogo mesta koristi izraz "nedelja" i onda bi praktično morali da vrše veće izmene toga zakona.
Ja sam vam baš u obrazloženju koje sam dao i priložio uz ovaj amandman pomogao da prihvatite ovaj amandman i da ovo razmotrite, jer u sličnim propisima, recimo iz oblasti prosvete, koji tretiraju izraz "nedelja" i "sedmica", koristi se baš izraz "sedmica". Znači, kod kalendara rada baš se koristi izraz "sedmica", a vi ovde u obrazloženju govorite da u Zakonu o saobraćaju, odnosno Ministarstvo saobraćaja ne koristi taj izraz, već da koristi izraz nedelja.
Apelovao bih na ljude iz Vlade da prihvate ovaj amandman, da usaglasi Vlada terminologiju po ministarstvima jer svakog dana novine su pune naslova gde se kaže da ova Vlada funkcioniše dobro, da nema pukotina, da je sve u najboljem redu, Vlada je harmonična, a vidimo ovde da jedno ministarstvo za jednu stvar koristi jedan termin, a drugo ministarstvo drugi termin.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja, i to tako da se taj član 2. briše. Moram da kažem da ovaj amandman nisam podneo tek tako, hajde da bude amandman radi amandmana, i da se član briše, nego iz jednog suštinskog razloga. Naime, ovaj član 2. izmena i dopuna zakona proširuje krug, opseg vozila za koja se uvodi graničnik brzine.
S druge strane, zakonodavac je predvideo jednu veoma bitnu stvar. Ovde se traži i brisanje odredbe člana zakona koji potvrđuje, odnosno koji obavezuje da se taj graničnik brzine koristi. Tako ispada da vozilo obavezno mora imati graničnik brzine, ali se iz zakona sklanja obaveza da taj graničnik brzine mora da se koristi.
Zbog toga je ovaj član zakona kontradiktoran i iz tog razloga sam podneo njegovo brisanje. Vlada je ovde, u obrazloženju zbog čega se ne prihvata ovaj amandman, navela da je graničnik brzine definisan evropskom direktivom i da u tom i tom konkretnom slučaju to mora da se poštuje.
Naravno, nisam tražio brisanje člana zbog toga da se ukine graničnik brzine, graničnik brzine i te kako treba da postoji, ali mislim da ste prevideli ovde, pogledajte, i apelujem ovde na prisutne predstavnike Vlade da razmisle dobro da prihvate ovaj amandman i da se amandmanom uvede obaveza da se taj graničnik, kad već postoji, koristi.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja i to tako da se u članu 244. stav 1. osnovnog zakona promeni.
Evo, pročitaću šta sam napisao u amandmanu, kako bi to bilo jasnije. "Vozač mora da koristi novi dnevni odmor u roku od 24 sata nakon završetka prethodnog odmora, odnosno deo odmora u roku od 30 sati ako je vozač deo višečlane posade koja broji više od dva člana".
Sada ću obrazložiti zbog čega sam podneo ovaj amandman. Vozači koji su deo višečlane posade koja broji više od dva člana, dao sam to ovde u amandmanu, imaju mnogo veće mogućnosti da se odmaraju, nego što je to situacija kada je vozač sam u vozilu ili kada je u pitanju dvočlana posada i oni taj svoj odmor treba da koriste onda kada procene da je to najpotrebnije njihovom organizmu. Pri tome moraju imati u vidu i potrebe za odmorom ostalih članova posade.
Imamo jednu situaciju kada je u vozilu jedan vozač, drugu situaciju kada su u vozilu dva vozača, treću situaciju kada su tri vozača. Kada su tri vozača onda imaju mnogo veće mogućnosti za kreiranje načina kada će se odmarati, jer uvek prisutni kolega u vozilu može da uskoči onda kada to odgovora bilo kome od njih.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman i mene opet čudi obrazloženje Vlade. Pitam se, kao što je rekao moj kolega Milan Avramović maločas, da li su uopšte predstavnici Vlade razmatrali i gledali ove amandmane.
Da vidimo šta piše u obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana. Kaže – ne prihvata se amandman iz razloga što je pojam deo odmora nepoznat u radno-pravnom zakonodavstvu, a pri tom je i sam po sebi neprecizan i zbog toga ne bi mogao imati pravne posledice na vozače. Dalje se kaže – pored toga, po međunarodnim standardima višečlanu posadu čini najmanje dva člana.
Pitam se ovde, recimo, da li je pauza za ručak deo odmora? Da li je pauza koju mi ovde pravimo tokom zasedanja između 14 i 15 časova deo odmora? Da li je deo odmora kod onih ljudi, kod onih radnika koji rade dvokratno? Da li njih neki zakon, na koji se pozivate o radno pravnom zakonodavstvu, obavezuje da između tog dvokratnog vremena, pre i posle podne, moraju sve vreme da provedu spavajući ili će jedan deo da spavaju, a jedan da sede ili će to da koriste na način koji to njima najviše odgovara?
Samo još jedna stvar, vezano za ovaj amandman, da vidite kako Vlada ne razmatra i ne uzima u obzir ozbiljno ono što rade narodni poslanici.
Evo, dao sam u mom amandmanu – ako je vozač deo višečlane posade koja broji više od dva člana, a vi u obrazloženju kažete – pored toga, po međunarodnim standardima višečlanu posadu čini najmanje dva člana. Sada mi kažite kakva je razlika između termina – najmanje dva člana i više od dva člana?
Logično je da je i u jednom i u drugom slučaju reč o višečlanoj posadi, s tim što sam hteo ovim amandmanom bolje da definišem da praktično, ako je višečlana posada od dva člana, ostane rešenje kakvo u zakonu predviđate, ali kada je u pitanju posada sa više od dva člana, a to je najčešće posada od tri člana, da se onda prihvati ovo rešenje koje sam dao u amandmanu.
Možda ljudi koji se ne bave dovoljno saobraćajem nemaju uvid i nemaju pregled, možda nekog sada čudi i buni gde je to i koja je to višečlana posada sa dva, hajde sa dva i nekako, ali više od dva člana. Znate li, na velikim, odnosno dugačkim međunarodnim linijama da je obavezno da imaju posade od tri člana?
Npr, imamo situaciju da vrlo često na našim putevima susrećemo autobuse iz drugih zemalja, pre svega iz Bugarske, recimo iz mesta na Crnom moru iz Bugarske, sezonski radnici odlaze čak do najudaljenijih južnih delova Španije ili Portugalije da obavljaju sezonske poslove branja mandarina, pomorandži itd. i na tim linijama je obavezna posada od tri člana.
Zaista ovde apelujem još jednom na ovde prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, da razmotri ovaj amandman, jer zaista smatram da je amandman trebalo prihvatiti.

Evo i ja nešto da kažem o ovom amandmanu kolege Nemanje Šarovića, mada je kolega Milan Avramović to odlično elaborirao pred predstavnicima Vlade i pred narodnim poslanicima. Znači, suština amandmana koji je podneo Nemanja Šarović je u tome što je primećeno da u zakonu osnovni cilj nije da se obezbedi nesmetano obavljanje saobraćaja, nego je osnovni cilj da se naplati što više kazni.
Iako su u pitanju izmene i dopune ovog zakona, gde se menja samo nekoliko članova suštinski, oni ostali članovi, pomera se stav 1. postaje stav 2. itd, to su već izmene tehničke prirode, SRS je podnela određeni broj amandmana sa jednom jedinom idejom – da se ovaj zakon popravi koliko je to moguće i ako je to moguće. Nažalost, videli smo ovde da Vlada nije to uzela u obzir, nije prihvatila nijedan amandman SRS, iako su sva obrazloženja koja su išla uz amandmane argumentovana, pa smatram da je propuštena šansa da se ovaj zakon koliko-toliko popravi.
Zato smatram da će se verovatno u najskorije vreme vršiti izmene i dopune ovog zakona zbog ovakvog odnosa Vlade prema amandmanima koje podnose narodni poslanici, a koliko sam čuo i imam neka saznanja da se tako nešto već i najavljuje, neko je ovde pomenuo možda od septembra, ne znam da li će biti od septembra, ali verovatno će do nove godine ponovo morati da se vrše izmene i dopune ovog zakona.
Videli smo, i kolega Sreto Perić je to lepo rekao, ovo je jedan od retkih zakona koji nema u sebi političke komponente, tako da je svaki amandman koji je podneo bilo koji narodni poslanik trebalo razmatrati na jedan korektan način.
Kao što je ovde već rečeno, izgleda da je suština ovih izmena i dopuna zakona samo u tome da se povećaju kazne, uvedu novi nameti, povećaju stari, jer očigledno je da se budžet ne puni na predviđeni način. Još jednom se pokazalo da je najlakše udariti po džepu vozača, jer vozač nema kud kada ga milicioner zaustavi na putu, on mora da plati predviđenu kaznu. Naravno, ako to nema kod sebe, stići će mu na kućnu adresu i nema više nikakve šanse da se to izbegne.
U prilog ovoj činjenici govori i podatak da ste u obrazloženju ovog zakona precizno izračunali da je za samo prvih pet meseci 2010. godine, samo po osnovu jedne stavke iz ovog zakona, budžet Srbije izgubio iznos od 432.120.000 dinara od nenaplaćenih kazni koje su predviđene sada u ovom zakonu. Ne znam ko je bio toliko precizan, jer znamo da ova vlada nije baš toliko sposobna da u detalje analizira i predvidi situaciju, jer da jeste, sigurno bi nešto učinili da se pokrene proces proizvodnje i da nezaposlenost u Srbiji bude manja.
Opet moram da kažem, kada se pogleda ovo, raspon kazni je predviđen za neke stvari od 100.000 do 120.000, za neke od 100.000 do 150.000 i kada se analizira ova statistika, verovatno ste tu statistiku izvodili na osnovu broja prekršaja koji su napravljeni za prvih pet meseci, u to ne sumnjam, ali kada se to analizira, onda se može zaključiti jedna stvar koja treba da zabrine, a to je da se do ovog iznosa došlo na osnovu maksimalnih kazni koje predviđa zakon. Da li to neko svesno sugeriše sudijama da obavezno izriču maksimalne kazne?
Međutim, možete vi kazne izricati koliko hoćete, poznato je da se željeni efekti, ne samo u ovom zakonu o saobraćaju nego u svim oblastima, nikada ne mogu postići samo kaznama i kaznenom politikom, već u kombinaciji sa tim moraju ići i neka druga sredstva. Zato me ne čudi činjenica da, na osnovu kazni koje vi propisujete ovim zakonom, veliki broj građana Srbije se radije odlučuje da izdržava kaznu zatvora nego da plati ovolike kazne.
Naravno, niko ne ide rado u zatvor, ali je jednostavno u nemogućnosti da plati kaznu i jedino što mu je preostalo to je da odleži kaznu, jer možda je nekome bolje da leži 15, 20, 30 ili 45 dana u zatvoru nego da plati iznos od 150.000 dinara. Ko je taj prosečni građanin Srbije koji danas može da izdvoji kaznu od 150.000 dinara? Jednostavno, on će ići u zatvor.
Ovde nije reč o onim retkim, izuzetnim slučajevima koji potpadaju pod onaj termin nasilničke vožnje, nego se govori o običnim građanima Srbije.
Bez obzira na sve ovo zakon o kojem je reč, koji ste doneli pre godinu dana, čija je primena počela pre pola godine, predstavlja i dalje mrtvo slovo na papiru, sve dok se praktično ne donesu i određeni podzakonski akti kao prateći i sastavni delovi ovoga zakona.
Iskoristiću ovu priliku, kad sam već uzeo reč, da nešto kažem i o tim podzakonskim aktima, odnosno o pravilnicima koji treba da prate ovaj zakon. Prema nekim saznanjima, ima negde oko četrdesetak takvih pravilnika i tak kada se svi oni donesu, onda će suština i smisao zakona biti potpun i zakon će dati svoj puni smisao.
Moram da priznam da nadležno ministarstvo radi na nekim od tih pravilnika, čini mi se da su pre nekih desetak dana neki od njih doneti i objavljenu u Službenom glasniku, ali to je samo jedan mali broj njih jer, kao što rekoh, ovde ih ima oko četrdesetak.
Reći ću nešto o pravilnicima i to onim pravilnicima ili tačnije rečeno o nacrtima pravilnika koji se pre svega tiču materije koje se odnosi na obuku vožnje i obuku vozača. Znamo svi da je obuka vozača jedan od prvih koraka za aktivno učešće u saobraćaju. Evo, pomenuću samo neke pravilnike iz te oblasti.
Recimo, pravilnik o uslovima koje mora da ispunjava privredno društvo, odnosno ogranak privrednog društva ili srednja stručna škola koje vrše osposobljavanje kandidata za vozača, zatim Pravilnik o teorijskoj i praktičnoj obuci kandidata za vozače, pa onda Pravilnik o organizovanju, sprovođenju, sadržaju i načinu polaganja vozačkog ispita, vođenju i rokovima čuvanja evidencije o vozačkom ispitu, uslovi koje moraju da ispune vozila na kojima se obalja ispit, Pravilnik o sadržaju, načinu vođenja i rokovima čuvanja evidencije iz oblasti osposobljavanja kandidata za vozače.
Dakle, na ovim pravilnicima se, prema saznanjima koje imam, radi, ali opet ono što sam imao prilike da vidim, a imali ste prilike da čujete mišljenje auto-škola, i ovde se u ovom smislu radi površno, tako da suština je slična kao kod osnovnog zakona.
Iz ovih pravilnika je vidljivo određeno nepoverenje prema samom procesu obuke vožnje, posebno prema auto-školama, i to posebno kada je u pitanju izvođenje i sprovođenje samog vozačkog ispita. Dalje, auto-školama se nameću određene finansijske i kadrovske obaveze, koje nisu na najdirektniji način vezane za samu njihovi delatnost i koji predstavljaju veliki namet na njih i jednostavno je jedna od stvari koje će možda mnoge auto-škole ugasiti.
Zato smatram da bi prilikom izrade ovih pravilnika za neko vreme trebalo neke stvari odložiti, kao što je recimo uvođenje tahografa za vozila "B" kategorije, koje se predviđa. Mislim da se još uvek nisu stekli realni uslovi da se to implementira ovde kod nas, mislim da treba da postupite kao u slučaju kod uvođenja ABS sistema kočionog, da se isto i uvođenje tahografa odloži na određeno vreme.
Ovo tim pre što recimo tahografski uređaji na vozilima "B" kategorije nisu predviđeni ni u jednoj od susednih zemalja, a ni u nekim zemljama iz našeg šireg okruženja. Tahografski uređaj nije moguće ugraditi na vozilo koje je kupljeno na lizing, jer ukoliko se tahografski uređaj ugradi na takvo vozilo gubi se garancija, a znamo da najveći broj auto-škola svoja vozila kao osnovna sredstva kupuju na lizing.
Kada smo kod tih vozila kao osnovnih sredstava, još uvek se ne zna koje uslove moraju zadovoljiti vozila za obuku vozača. Ovde pre svega mislim na vozila za obuku "C" i viših kategorija, da li će to biti kamion od 3,5 tone, od 5 tona, od 7 tona ili šta znam već koliko, i onda što se tiče vozila za obuku vozača kao osnovno sredstvo mnogih auto-škola, ljudi ne mogu planirati nabavku tih vozila, jer jednostavno ne znaju uslove koji će biti propisani ovim pravilnicima.
Zato apelujem na predstavnike Vlade da što pre donesu makar ove pravilnike kako bi proces obuke vožnje po auto-školama mogao nesmetano da se odvija.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo nešto kratko da kažem o amandmanu koji je podneo moj uvaženi kolega, gospodin Srboljub Živanović. Naime, ovaj amandman se odnosi na član 330. osnovnog teksta zakona i ovaj član je izazvao dosta i pažnje i oprečnih mišljenja i u javnosti i među samim poslaničkim grupama. Naime, ovim članom se traži da se kazna zatvora, koja je bila predviđena u prethodnom zakonu, može pod određenim uslovima zameniti novčanom kaznom.
Naravno, Srpska radikalna stranka principijelno nema ništa protiv toga, ali mi zadržavamo svoj principijelni stav da ova vlast jedino što zna je posezanje za kaznama i da su uvek te kazne enormno visoke i neprimerene standardu i uslovima građanina Srbije.
Član 330. odnosi se na nekih 17 stavki ovde, od kojih najveći broj tih stavki ne potpada i ne može se podvesti pod tzv. nasilničku vožnju. Zato smo mi tražili da se kazna smanji, ali naravno to se ne odnosi na recimo tačku 4) ovog člana koja se odnosi na lice koje upravlja vozilom sa dva ili više promila alkohola u krvi.
Moram da priznam da ovde ima i mnogo stvari gde su jednostavno ljudi prinuđeni da krše propise, a vi predviđate kaznu od 150.000 dinara. Recimo tačka 5) koja kaže: "Ako se ne zaustavi pred prelazom puta preko železničke pruge".
Dolazim iz Niša, nažalost, to gospodin Mrkonjić zna, ali ne vidim ga ovde. Niš je bukvalno podeljen na dva dela prugom iz Niša prema Dimitrovgradu i godinama se priča o projektu izmeštanja te pruge. Stanujem u onom delu Niša gde sam prinuđen da svakodnevno prelazim tu prugu.
Ima desetak tih prelaza i vrlo često se dešava da signalizacija, odnosno rampe, branici ne funkcionišu i stvaraju se ponekad i kilometarski redovi i onda ljudi čekaju, čekaju i onda počinju da prelaze prugu. Ako bi se dosledno primenio ovaj zakon i svi koji su prinuđeni da to rade, ne svojom krivicom, bili bi kažnjeni kaznom od 150.000 dinara.
Naravno, neke statistike govore da negde oko 1% do 2% ljudi koji potpadaju pod odredbe ovog zakona čine te prekršaje i da su samo 1% do 2% tih ljudi, uslovno rečeno, povratnici. Međutim, da li zbog toga, zbog tih 1% ili 2% ljudi, treba ovolike drakonske kazne izricati i nekima koji zaista nemaju ili su samo možda jednom u životu napravili ovakav prekršaj. Recimo, nekome se rodi dete i on požuri da vidi suprugu, da vidi dete ili, daleko bilo, nekome je neko teško bolestan, napravi neki prekršaj i vi ga odmah kažnjavate.
I u načelnoj raspravi sam rekao da ove koji vrše nasilničku vožnju, a ovde je bilo dosta primera, koji prolaze kroz crveno svetlo, koji voze motocikle na jednom točku, koji se ne zaustavljaju, za koje ne važi ni jedan propis, takvih je veoma malo. Nažalost, ima ih u svim gradovima.
Policija treba da vodi statistiku o njima i za svaki ponovljeni prekršaj ili više puta ponovljeni prekršaj toga tipa da im se trajno oduzima vozačka dozvola, a ima ljudi koji možda jednom u životu naprave prekršaj i baš možda jedan od ovih prekršaja.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo zajednički načelni i jedinstveni pretres Predloga zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i potvrđivanje dva sporazuma i četiri ugovora iz različitih oblasti.
Moje kolege koje su govorile pre mene, govorile su o mnogim od ovih stvari, a ovde ću se zadržati na jednom zakonu, to je, naime, Predlog zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji se odnosi na modernizaciju škola.
Naravno, pre toga samo jednu ili dve rečenice želim da kažem o ovim ostalim zakonima. Naime, hoću da kažem o ovim ugovorima koji se odnose na dvostruko oporezivanje između države Srbije i nekih drugih država, mislim da je u pitanju Austrija, Azerbejdžan i Pakistan.
Karakteristično kod ovih ugovora je sledeće: ispada da država Srbija više vodi računa o nekim stranim državljanima nego o svojim građanima, jer neki naši građani praktično podležu dvostrukom oporezivanju.
O čemu se tu radi? Evo, samo ću još jednu rečenicu, pa ću se onda vratiti na ono što sam hteo, da vodim glavnu diskusiju. Naime, neki privredni subjekti, neka pravna lica, a ljudi su mi se žalili, imaju problema prilikom povraćaja PDV-a, naravno odnosi se to na one koji imaju pravo na povraćaj PDV. Veoma teško ostvaruju tu svoju nameru za povraćaj PDV-a, a ukoliko budu, ajde da kažem, uporni i dosadni da to svoje pravo ostvare, onda im se šalje finansijska inspekcija i jednostavno se na taj način oni zaplašuju.
Ali, hajde da se vratimo na ovaj ugovor između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji se odnosi, kao što sam rekao, na modernizaciju škola. Moram da kažem i da priznam da je dobro što se ovaj ugovor nalazi na dnevnom redu ove sednice, jer znamo svi kakvo nam je stanje u školstvu i svaka investicija, makar kakva ona bila, dobro dođe našem školstvu.
Moram da kažem da je dobro i to što se ovaj ugovor našao veoma brzo na dnevnom redu nakon njegovog potpisivanja. Ako se ne varam, on je potpisan 8. juna ove godine i evo već mesec dana posle toga je ovde pred Narodnom skupštinom.
Ovo pogotovo iz razloga ako znamo mnogi slični ugovori iz nekih drugih oblasti čekaju i po nekoliko godina na ratifikaciju ovoga parlamenta i kada dođe do te ratifikacije često se dešava da su oni anahroni, da su zastareli i praktično da se izgubio smisao potpisivanja tih sporazuma.
Ali, da ne ispadne sada da hvalim ovu stvar, ima i nekih stvari koje mi se ne sviđaju u ovom sporazumu i ono prvo što mi pada u oči kada se pogleda predlog ovog ugovora ili sporazuma je terminologija koju je prevodilac sa engleskog na srpski jezik ovde koristio.
Naime, ugovor ovde pominje termin "preduniverzitetsko obrazovanje". Koliko znam, evo tu je i gospodin ministar Žarko Obradović, obrazovni sistem Republike Srbije ne poznaje ovu terminologiju, a i u neformalnoj komunikaciji, znači termin "preduniverzitetsko obrazovanje" se veoma retko koristi.
Ovo tim pre što su ovakve stvari definisane odavno nekim zakonima, a imali smo nedavno u ovom parlamentu razmatranje Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju i pre otprilike godinu dana smo imali razmatranje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i ta dva zakona definišu ovu materiju koja bi, po nekim ovde shvatanjima, trebalo da predstavlja to "preduniverzitetsko obrazovanje".
Zaista, još jednom ponavljam, ako se ne varam, u tim zakonima nigde se nije koristio ovaj izraz "preduniverzitetsko obrazovanje". Naravno, neću da budem maliciozan, svima je nama jasno o čemu se ovde radi, ali hoću da kažem, ako bi bukvalno tumačili ovaj izraz, onda bi mogli doći do toga da je smisao i svrha svih ovih obrazovanja, i predškolskog i osnovnog i srednjeg obrazovanja, samo to da se nekako dosegne do univerzitetskog obrazovanja i znači da je to neka međufaza, neka stepenica koja samo služi da bi se došlo, da bi se stupilo, da bi se kvalifikovalo za univerzitetsko obrazovanje.
A, naravno, u praksi znamo da nije tako, čak naprotiv, najveći broj građana Srbije ima osnovno i srednje obrazovanje, dok najmanji broj populacije, to je negde od 5% do 7%, kako govori statistika, ima ovo univerzitetsko obrazovanje.
Dalje, ima još nekih izraza ovde, recimo, kao što je "fizička infrastruktura" koji takođe možda nisu prikladni, ali ajde da idemo na nešto drugo. Projekat modernizacije, kako se kaže, treba da obuhvati izgradnju novih i proširenje postojećih škola, sport, sportske objekte, nameštaj, opremu, strateški razvoj obrazovnog sistema i slično itd.
Naravno, svemu ovome nema šta suštinski da se prigovori, ali da vidimo kako će to biti ostvareno. Ovde je i gospodin ministar govorio o tri komponente. Prva komponenta se odnosi na proširenje onih škola koje u ovim okolnostima ne zadovoljavaju kapacitetom. Znači, radi se u tri smene i da se izbegne ta situacija da se ne radi u tri smene.
Međutim, ako pogledamo spisak tih škola, vidimo da se radi o tri škole u Novom Sadu, tri škole u Beogradu, dve škole u Novom Pazaru i po jedna škola u Lapovu, Jagodini, Aleksincu i Nišu.
Pitam se sada šta je sa ovom drugom komponentom? Ova prva komponenta, ako se ne varam, njena realizacija počinje odmah. Druga komponenta ovog ugovora počinje na jesen, a treća komponenta počinje krajem godine. Tako ste rekli, gospodine ministre.
Zbog čega niste predvideli ovde ili bar saopštili narodnim poslanicima koje su to škole, iz kojih regiona Srbije su te škole koje bi potpale pod ovu drugu komponentu. Naime, ako posmatramo geografsku mapu škola koje sam ovde pomenuo, vidimo da je Niš krajnja tačka gde se ovaj posao završava.
Nažalost, Niš nije grad i nije krajnja granica Srbije. Srbija se ne završava gradom Nišom, nego ako gledamo južno prema granici Makedoniji ima još 150 kilometara. Od Niša, ako gledamo istočno prema granici sa Bugarskom još ima oko 100 kilometara do granice sa Bugarskom. Ako gledamo zapadno do administrativne linije sa KiM ima takođe oko 100 kilometara, da ne govorim o region Timočke i Negotinske krajine.
Da me ne shvatite pogrešno, jasno mi je da ove škole o kojima je ovde reč rade u tri smene i da je to možda prioritet. Ali, zbog toga trebalo je kroz ovu i drugu, pa možda čak i treću komponentu koja ide kasnije, da navedete spisak škola gde će se vršiti investiranje. Jer, ne možemo kroz neke škole, u nekim školama da damo sve, da uvedemo sve, a neke škole da rade po metodama i sa nastavnim sredstvima iz 19. veka.
Kao prosvetni radnik radujem se svakoj investiciji u obrazovanje, ali mislim da ove primedbe koje sam ovde izneo trebalo bi da se imaju u vidu. Toliko. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja.
Iako živimo u vremenu velike i teške ekonomske krize i u mnogim stvarima zaostajemo za Evropom i svetom, ima jedna stvar sa čijom produktivnošću možemo da se pohvalimo, a to je ovaj parlament. Mi smo negde na polovini ove godine, a parlament je usvojio više od 140 zakona i s obzirom na činjenicu da smo pre neki dan u načelnoj raspravi razmatrali predlog novog poslovnika i da će on gotovo sigurno biti usvojen u narednim danima, ova produktivnost ovog parlamenta time će biti još veća. Da li je to baš ono što treba da bude i da li to daje kvalitet zakona, ostaje da se vidi.
Ovakav način rada ovog parlamenta i produktivnost koju proizvodi podseća me na jedno komunističko vreme iz bivšeg sovjetskog perioda, kada je na kongresu sovjetskih pisaca jedan delegat, hvaleći napredak sovjetske književnosti, rekao sledeće: "Danas u jasnoj poljani imamo 30 pisaca, a pre revolucije imali smo samo jednog – Lava Tolstoja.".
To je princip po kome radi ovaj parlament i vidimo, pošto Vlada nema čime da se pohvali, onda je parlament taj koji ekspresno i ubrzano donosi zakone i onda to servira građanima Srbije kako bi oni imali utisak da se u zemlji Srbiji nešto radi. Zbog toga ne čudi činjenica da se na dnevnom redu ove skupštine najčešće nalaze izmene i dopune različitih zakona i pošto je to već tako, očigledno je da vama nije bitan kvalitet već kvantitet.
Naravno, najvažniji je kvalitet zakona, a kvantitet treba da bude u drugom planu. Jasno je da neki zakoni moraju u određenom vremenskom periodu i vremenskom intervalu da se donesu, ali kvalitet zakona je ono što treba da bude na prvom mestu.
Zakon o kojem danas govorimo donet je pre godinu dana. Njegova primena počela je pre pola godine, evo već danas posle pola godine vršimo njegove izmene i dopune i to po hitnom postupku.
Ne vidim nijedan razlog da se izmene i dopune ovog zakona vrše po hitnom postupku, po hitnoj proceduri, pogotovo to ne vidim iz razloga koje je Vlada dala u obrazloženju. Po meni su ti razlozi apsolutno besmisleni. Mi smo imali priliku da čujemo ministra Dačića koji je u svom uvodnom izlaganju uglavnom izneo statističke podatke što u suštini i jeste tako. Slažem se da je primenom novog zakona došlo do smanjenja broja saobraćajnih nezgoda, ali smatram da je taj izveštaj trebalo da bude još sveobuhvatniji.
U obrazloženju za izmene zakona stoji da se te izmene vrše zato što je tamo negde izvršena izmena nekakve direktive. Mislim da se to odnosi na Evropsku direktivu, broj 1992 kroz ne znam koji broj. Postavljam ovde pitanje da li se zakoni donose prema nečijim direktivama, ili priznajete da se zakoni donose prema nečijim direktivama ili se zakoni donose prema stvarnim potrebama, što bi trebalo i da bude.
U skladu sa ovim što sam rekao, da li će se Zakon o bezbednosti saobraćaja menjati uvek kada se promeni neki propis u EU ili kod nas, svejedno, propis koji reguliše recimo prevoz putnika i robe u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, ili kada se promeni neki propis koji se odnosi na kategorizaciju puteva i vozila, kada se promeni neki propis iz oblasti zdravlja, kada se promeni neki propis iz oblasti radnih odnosa, propis iz oblasti usluga, ekologije, lingvistike itd.
Prilikom donošenja i osnovnog teksta zakona niste dovoljno vodili računa o mišljenju stručnih ljudi, a podsećam vas, bilo je dosta sugestija dobronamernih i raznoraznih primedbi i zato imamo priliku na jednom mestu u ovom zakonu da vidimo da njegove izmene i dopune vrše lingvisti a ne ljudi od struke.
Tekst Zakona o bezbednosti saobraćaja je obiman i u nekim stvarima nepotrebno zadire u oblasti koje u suštini nemaju mnogo dodirnih tačaka sa saobraćajem. Zbog toga imamo situaciju da se zakon ne može primeniti u celosti već drugu godinu zaredom, a imamo i stvari u zakonu koje su apsolutno i potpuno neprimenjive u praksi. Doduše, ministar je u nekoliko primera potvrdio ovo, rekavši da je to jedan od razloga što se neke odredbe menjaju.
Ako malo prelistamo izmene i dopune ovog zakona, videćemo da je osnovna rečenica u ovom zakonu, odnosno najviše upotrebljavana rečenica: "bliže odredbe propisuje ministar nadležan za poslove saobraćaja". Ta rečenica se ne provlači i ne ponavlja samo u ovom zakonu, nego se ta rečenica provlači i ponavlja kroz sve zakone koje predlaže ova Vlada.
Ovde imamo, recimo, situaciju da za suštinske stvari iz oblasti i domena obuke vožnje, iz oblasti nastavnih planova i sadržaja programa auto-škola, iz oblasti karakteristike vozila za obuku, plan i način polaganja ispita, način, sastav i formiranje ispitnih komisija nadležan je ministar policije.
Da li je baš za sve ove poslove nadležan ili da li je to baš usko stručno vezano za funkciju ministra policije? Naravno da nije i to potvrđuje ovu moju tezu da niste dovoljno uzimali u obzir mišljenje relevantnih ljudi koji se bave ovom problematikom.
Tako imamo situaciju da je Zakon o bezbednosti saobraćaja donet kada su sadašnji učenici drugog razreda srednjih škola bili osnovci, a kako stvari stoje, oni će i završiti srednje škole, a do vozačke dozvole verovatno će doći po starom sistemu i po starom zakonu.
Trebaće još najmanje nekoliko godina da nadležni ministar i nadležno ministarstvo donese odgovarajuće pravilnike bez kojih, naravno, svaki zakon je mrtvo slovo na papiru. Mislim da Zakon o bezbednosti saobraćaja podrazumeva nekih četrdesetak pravilnika i dok se svi oni donesu, ovim tempom i ovom dinamikom, mada znam da se na nekima radi, dok se svi ti donesu, možda će i tekst osnovnog zakona i tekst ovih izmena i dopuna koje danas razmatramo zastariti, što smo imali priliku da vidimo u nekim drugim zakonima. Zato bih apelovao na ministra i Ministarstvo da ubrza proces donošenja pravilnika jer zaista bez pravilnika zakon sam po sebi ne znači ništa.
Šta je poenta ovoga zakona o bezbednosti saobraćaja? Naravno, kada se videlo da se budžet Srbije ne puni onom dinamikom kako je to bilo predviđeno i kako je to vlast očekivala, onda se pribeglo povećanju postojećih i uvođenju još nekih novih nameta.
Pitam se - koji je to stručnjak iz Vlade bio toliko pametan da sa ovolikom preciznošću predvidi da bi se, recimo, za prvih deset meseci 2010. godine, samo po osnovu jedne stavke, budžet napunio za iznos od 432 miliona i 120 hiljada dinara od naplaćenih kazni, naravno, u skladu sa izmenama i dopunama, kako to predlaže ovaj zakon?
Nisam baš siguran da je do ovakve preciznosti moglo da se dođe, pogotovo iz razloga što kazne o kojima je reč se kreću u određenim intervalima, recimo, neke od kazni se kreću od 100 do 150 hiljada.
Ako se malo dublje uđe u suštinu ovoga, onda se može videti i zaključiti da se praktično na ovaj način sudijama za prekršaje sugeriše da obavezno izriču maksimalne kazne, jer samo sa maksimalnim kaznama koje su ovde predviđene može se doći do ove cifre koju ste vi ovde dali u obrazloženju.
Ako se na taj način sugeriše sudijama za prekršaje, da se izriču maksimalne kazne, onda se postavlja jedno drugo i krucijalno pitanje – šta je sa nezavisnošću sudstva? Zbog čega se neko na ovaj indirektan način pokušava mešati u poslove sudija?
Rekao sam – vi ste povećali ove kazne. Zaista nemam ništa protiv toga da oni koji vrše nasilničku vožnju, nemam ništa ni protiv toga da se i ta nasilnička vožnja, prekršaj za to, može zameniti novčanom kaznom. Međutim, ovo je stvar koja mora da se sagleda na jedan sveobuhvatan način, a imam utisak da vi to niste uradili.
Ima onih ljudi koji konstantno vrše nasilničku vožnju. Ima ljudi koji imaju novca i koji svojim novcem smatraju da mogu sve platiti i možda to njima ide u prilog, ali to je samo mali broj onih koji potpadaju pod ovaj režim nasilničke vožnje. Ima najveći broj onih, recimo, čovek koji možda u životu nije napravio nijedan prekršaj, kasni na jedan važan sastanak ili, ne daj bože, zadržao se i malo prekoračio brzinu i vi ste odmah ovde odrapili ogromne kazne.
Smatram da kazne treba da ostanu, ali da opet treba da se ima u vidu realnost u kojoj se nalaze građani Srbije jer 150.000, priznaćete, za građane Srbije je cifra o kojoj može samo da se sanja. Ne verujem da ćete sa ovom cifrom od 150.000 uspeti da postignete ono što vam je bila namera, a očigledno je da vam je namera bila, to vam verujem, da se puni budžet Srbije.
Možda bi ove kazne u nekim slučajevima trebalo da budu manje za neku kategoriju ljudi. Naravno, opet ponavljam, postoje ljudi koji stalno čine te prekršaje, takvim ljudima treba trajno uzeti vozačku dozvolu. Zbog toga je SRS u ovom smislu i intervenisala amandmanima.
Dalje, hajde da se vratimo još na zakon, da se prošetamo kroz ove članove zakona. U članu 1. ovoga zakona koristi se izraz "nedelja", mada smatram i tu je SRS intervenisala amandmanom, da je izraz "sedmica" razumniji, sveobuhvatniji, jer on podrazumeva stvari same po sebi. Znači, on podrazumeva period od sedam dana, dok je nedelja samo jedan od tih sedam dana.
Pošto radim u prosveti, imali smo situaciju da u sličnim propisima iz oblasti prosvete gde baš tretira period, kalendar, svi termini koji se odnose na sedam dana se izražavaju kao sedmica, a ne kao nedelja, jer je to jednostavno i praktičnije. Zato smatram da bi Vlada trebalo da uskladi terminologiju, bez obzira na to o kojim ministarstvima se radi.
Član 2. Predloga zakona je sam po sebi kontradiktoran, jer on proširuje broj vozila na koje se odnosi obaveza posedovanja graničnika brzine. Istovremeno, obratite pažnju, stav 3. ovog člana se briše, a taj stav 3. propisuje obavezu korišćenja pomenutog graničnika. Tako sada imamo situaciju da se uvodi obaveza da vozila moraju imati graničnike brzine, ali se istovremeno uklanja obaveza da moraju da ga koriste.
Morate imati graničnik brzine, ali ne morate da ga koristite. Zaista, kažem, on je sam po sebi kontradiktoran i mislim da bi tu trebalo da Vlada razmotri i eventualno usvoji neke amandmane na ovu temu.
Imali smo nešto slično. Samo sam naveo ovaj primer, ali sećam se, imali smo nešto slično i u onom prethodnom zakonu, recimo, kada su bile u pitanju kacige za motocikliste. Takođe je nešto bilo slično, vezano za te kontradiktornosti i nelogičnosti u ovom zakonu.
Članom 3. ovog zakona vrši se uvođenje na mala vrata revizora, a opet u obrazloženju zakona stoji da je smanjenje potrebnog broja policijskih službenika jedna od stvari kojoj se teži. Ovamo smanjujete broj policijskih službenika, a ovamo se uvodi revizor. Ne vidim gde je tu neka logika.
Imamo članove 333. i 334. kojima se ispravlja jedan tehnički nedostatak. Pored cifre se dodaje reč dinara, što je u redu, mada podrazumeva se da Ministarstvo saobraćaja Srbije nije FIFA, fudbalska federacija, pa da se kazne izriču u švajcarskim francima, nego je potpuno jasno da su u pitanju dinari.
Kada ste već vršili izmene i dopune ovog zakona, sigurno je trebalo da imate u vidu i neke realne probleme s kojima se susreću vozači na našim putevima. Tu pre svega mislim na vozače koji voze i na domaćim i na međunarodnim linijama.
Recimo, kada vozača zaustavi policajac radi kontrole, potraži mu tahografski uložak, ako mu vozač ne pokaže tahografski uložak, biće kažnjen, a ako mu pokaže tahografski uložak, policajac ne overava pečatom taj uložak i kada on ode u neku drugu zemlju, opet će tamo biti kažnjen, ali zbog toga što taj uložak nije overen. Znači, trebalo je da razmislite i o takvim nekim stvarima da se olakša posao ljudima koji su neposredni učesnici u saobraćaju.
U Predlogu zakona je predviđeno da Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o sprovođenju zakona i stanju u saobraćaju najmanje dva puta godišnje. Ali, koliko se sećam, to se do sada nije desilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize. Pored ovog zakona, na dnevnom redu ove sednice trebalo je da se nađe i zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, međutim, vi ste iz meni a verujem i ostalim poslanicima opozicije nepoznatih razloga povukli ovaj zakon.
Čini mi se da ste na taj način propustili idealnu priliku da ispoštujete Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije i spojite dve tačke dnevnog reda. Naime, ovaj zakon koji danas razmatramo ima zajedničkih tačaka sa ovim zakonom koji ste povukli, jer će zakon koji razmatramo sigurno biti predmet korupcije, a videćete i zbog čega.
Da će se javiti korupcija u primeni ovog zakona o kojem danas govorimo, garantuje član 5. ovog zakona koji predviđa tzv. pregovarački postupak. Dakle, nema tendera, slobodna je pogodba i to ispada kao na pijaci kada se dva seljaka pogađaju oko kupovine krave - posle dugog cenjkanja se dogovore, pruže ruku jedan drugom, završe posao i svako ode na svoju stranu.
Naravno, ne želim da kažem da oporavak građevinske industrije nije potreban državi Srbiji, naprotiv. Ali, prema onome što se može zaključiti iz ovog zakona, može se videti da stvarnu korist od svega ovoga neće imati građevinska industrija, građevinska operativa, već, pre svega, samo pojedinci. Osnovni cilj ovog zakona ne treba da bude spas građevinske industrije, već to da se uz pomoć građevinske industrije zemlja izvuče iz ekonomske i svake druge krize u koju smo duboko zagazili.
U razlozima koje navodite za donošenje ovog zakona pozivate se na statističke izveštaje o kretanju BDP u zadnjih godinu, godinu i po dana, tačnije od momenta nastanka ekonomske krize. Za mene, naravno, nije uopšte sporno da se vi pozivate na ove statističke izveštaje o kretanju BDP-a, ali je, barem u poslednjih sto godina, svima jasno i poznato kako i na koji način neka zemlja može izaći iz ekonomske krize, a to je, pre svega, pokretanje građevinske operative. Jer, kad jedan majstor uzme mistriju u ruke, on pored sebe, posredno ili neposredno, angažuje još 17 različitih delatnosti.
SRS je, naravno, ukazivao još i ranije na ovo, ali ste se vi uvek oglušivali o sve naše predloge i terali neku svoju priču. Nažalost, vidimo kuda sve ovo vodi i kuda idu i naša ekonomija i naša država. Imamo situaciju da je vlast uništila gotovo sve velike građevinske firme i sada, kroz ovaj zakon, u cilju pomoći građevinskoj industriji, od njih prvo traži da imaju veliki broj zaposlenih, pa da ispunjavaju nekakve reference, i to predstavlja uslov za konkurisanje za projekte čija će se podrška obezbediti ovim zakonom.
Ne možete tražiti da neka firma, koju ste vi ugušili, sada ima veliki broj zaposlenih i da ima reference koje će ispuniti u skladu s ovim zakonom. To vam je otprilike isto kao kad svesno ugušite nekoga i onda, posle izvesnog vremena, kada je on već duboko mrtav, pokušavate da mu pružite veštačko disanje i pomoć kako biste ga oživeli.
Siguran sam da bi se, recimo, ''Građevinar'' iz Niša, grada iz kojeg ja dolazim, i ne samo ''Građevinar'', nego i slične firme s juga Srbije, a ima ih dosta, možda malo i oporavio ako bi dobio neke od poslova koji su predviđeni ovim projektom, ali sam, nažalost, siguran i u to da ''Građevinar'' iz Niša i ostale firme sa juga Srbije neće biti u prilici da dobiju poslove od ovih projekata jer, jednostavno, nisu u stanju da povuku te kreditne linije, kako to vi volite da kažete, nemaju ni podršku određenog broja ministara i moćnika iz Vlade i, naravno, nemaju podrške u bankama.
Zato još jednom želim da napomenem da je SRS odavno ukazivao na ovo, međutim, vi ste zakasnili s ovim merama i ne samo što ste zakasnili, nego opet pravite grešku i sve ovo, nažalost, neće dati željene efekte, onakve bar kakve vi očekujete i kakve, naravno, očekuju građani Srbije. Za ovo što danas razmatramo, čak vam nije ni bio potreban zakon. Ovo je moglo da se radi i bez zakona. Naravno, nemam ništa protiv da se to uobliči u zakonsku formu, ali niko vam nije branio da ovo radite i dalje.
U članu 4. nabrajaju se objekti čije se finansiranje i realizacija vrši u skladu s ovim zakonom, pa se onda nabrajaju škole, obdaništa, bolnice, sportski objekti, auto-putevi itd. Ništa tu nije sporno, ali kada se pogleda malo detaljnije o čemu se ovde radi, može se odmah primetiti i u prvi mah pada u oči da se u ovom zakonu nigde ne pominje izgradnja mostova. Sad mi zaista nije jasno da li državi Srbiji nisu potrebni mostovi ili je izgradnja mostova rezervisana isključivo za strance ili strane firme.
Ipak bih rekao da je u pitanju ovo drugo, da je izgradnja mostova rezervisana za strane firme, a to vidimo i kroz izgradnju mosta na Dunavu kod Beške, izgradnju mosta na Adi u Beogradu, buduću izgradnju mosta od Zemuna prema Borči, a nešto slično se dešava i sa sanacijom Gazele, koja je već počela i o kojoj uveliko pričate. U tom poslu glavni nosilac nije beogradska "Mostogradnja", firma čije je sedište i čije su prostorije baš ispod samog mosta Gazela, već je glavni nosilac poslova neko drugi. Eto koliko vodite računa o građevinskoj operativi i građevinskoj industriji.
Možda će neko da kaže da su to veliki mostovi, veliki projekti i da možda nismo u stanju to danas da izvodimo, ali smatram da to nije tako i to ću dokazati. Setimo se samo ko je projektovao i ko je radio čuveni Žeželjev most u Novom Sadu, koji čak ni NATO bombarderi nisu uspeli da sruše do kraja. To je samo jedan od primera.
Može se postaviti još jedno pitanje - da li su za projektovanje velikih mostova, pored građevinske operative, radne snage, obične ili stručne, potrebni i intelektualni resursi, intelektualni kapaciteti, a ja ću vam reći da i to imamo. Evo, predsednik Srpske akademije nauka, gospodin Nikola Hajdin, upravo je stručnjak za oblast izgradnje mostova. Znači, ne možete se vaditi ni na to.
Još je jedna vrlo važna stvar kada su u pitanju mostovi. Kod izgradnje mostova imamo barem jednu olakšicu u ovom smislu, jer u izgradnji mostova gotovo da nije potrebna nikakva eksproprijacija. Mostovi se grade iznad reka, vise u vazduhu, a i sami prilazi mostovima, koji jesu neophodni, rade se u užem priobalnom pojasu, na zemljištu koje je uglavnom u vlasništvu države, tako da ni tu nije potrebna eksproprijacija.
Moram još samo nešto da kažem o Koridoru 10. Evo, stigao je gospodin ministar Dulić. Ponoviću da dolazim iz Niša, a Niš predstavlja glavni skver ili glavno čvorište tog koridora. Nažalost, na delu Koridora od Niša prema bugarskoj granici u zadnjih deset godina se gotovo ništa ne radi. Za deset godina urađeno je samo deset kilometara puta tog pravca od Niša do Proseka. Zanimljivo je da su taj pravac tri puta otvarala tri različita premijera iz tri različite vlade.
Pitam gospodina Dulića kada će se nastaviti izgradnja pravca od Niša prema Sofiji, bugarskoj granici, da li su obezbeđena sredstva za tako nešto, da li je definisana konačna trasa tog koridora i kada će se nastaviti izgradnja zaobilaznice oko Dimitrovgrada, jer ste pre mesec ili dva dana izveli mašine tamo, slikali se i istog dana se povukli i sve je ostalo pusto.
Evo, završavam. Moraću da kažem još jednu stvar. Rizikujem da možda i skrenem s teme, ali ću biti vrlo kratak. Današnji list "Blic" je objavio vest da je navodno predsednik SRS Vojislav Šešelj naručio iz Haga ubistvo Tomislava Nikolića. Moram, radi građana Srbije koji su uznemireni, da postavim pitanje da li je s ovim upoznata BIA, da li je upoznat MUP i tražim od njih da ispitaju ovu stvar. SRS će podneti krivičnu prijavu protiv glavnog i odgovornog urednika i pisca ovog teksta, jer ovako nešto prema čoveku koji je svoju glavu svesno stavio na panj, zaista nema smisla. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Naime, moj amandman se odnosi na broj članova Nacionalnog saveta u visokom obrazovanju. Doduše, to sam malo drugačije sagledao nego što su to uradile moje kolege iz DSS. Pokušaću u najkraćem da prezentiram ovde gospodinu Obradoviću, ministru prosvete.
Ovo je jedan od članova gde je urađena jedna malo veća intervencija i ovaj broj članova Nacionalnog savet je povećan sa 16 na 21. Ako pogledamo i osnovni tekst Zakona i izmene i dopune ovoga zakona, videli smo da se struktura ovoga saveta sastoji iz tri asocijacije i da ovo povećanje od pet članova saveta odnosi se samo na dve asocijacije, dok jedna asocijacija, odnosno asocijacija koja predstavlja profesore strukovnih studija nije dobila mogućnost da se iz njihovih redova poveća broj članova Nacionalnog saveta.
Smatram da je učinjena određena nepravda prema profesorima strukovnih studija. Znamo da u državi Srbiji ima preko 70, možda čak i 90 visokih strukovnih škola i kada bi izvodili neku statistiku, došli bi možda do podatka da danas u Srbiji ima najviše studenata koji potiču sa tih strukovnih škola i samim tim da imaju najviše predavača, a u strukturi prosvetnog Nacionalnog saveta oni su ubedljivo najmanje zastupljeni - dva od 21.
Oni su i u prethodnom rešenju zakona bili zastupljeni simbolično sa samo dva člana, a ko se to izrazi u procentima videćemo da se sada procentualno njihova zastupljenost još više smanjuje.
Ovde me posebno malo iznenađuje ovo obrazloženje zbog čega nije prihvaćen ovaj amandman. Naime, kaže se da je struktura Nacionalnog saveta celishodno utvrđena Predlogom zakona. Upravo sam svojim amandmanom tvrdio da to nije celishodno urađeno i zato sam to tražio, ali vidim da ministar to nije prihvatio.
U načelnoj raspravi sam pohvalio ministra. Rekao sam da ga smatram za jednim ozbiljnim čovekom. On je ovde pred svima nama izjavio da će prihvatiti veliki broj amandmana, da to ništa nije sporno, i znajući da pre otprilike godinu dana, kada smo u ovoj sali razmatrali Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mogu da kažem da je gospodin Obradović tada prihvatio veliki broj amandmana i SRS i drugih opozicionih stranaka, ali sada ovde nisam primetio da je prihvatio nijedan amandman opozicije.
Gospodine Obradoviću, zaista ovom prilikom vam zameram što niste prihvatili nijedan amandman opozicionih stranaka jer jednostavno smatram da je od ovoliko amandmana, ima ih negde 63 koji nisu prihvaćeni, da je makar nekolicina njih zavredilo da budu prihvaćeni, nije važno iz koje opozicione stranke, a čak smatram da je ovaj amandman, koji sada obrazlažem, jedan od onih koji je trebalo prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Žao mi je što gospodin Obradović nije trenutno u sali. Nadam se da će u toku izlaganja, imam još drugih amandmana, da stigne.
Naime, ovaj moj amandman se odnosi na član 3, tako da se posle reči "dozvola za rad" dodaju reči "visokoškolskih ustanova".
Sada možda nekome ovaj amandman može delovati kao neka kozmetička izmena, neki kozmetički dodatak, amandman radi amandmana. Ali, namera mi nije bila to, nego mi je namera bila sasvim drugačija.
Suština mog podnetog amandmana je da se na bolji i precizniji način definiše na koga se tačno odnosi početna akreditacija, jer se ovaj kompletan član odnosi na početnu akreditaciju.
Moj uvaženi kolega Krasić je u prepodnevnom izlaganju nešto govorio o Bolonji i, u ovom vremenu koje imam za ovaj amandman, da kažem nekoliko reči povodom toga. Kao po nekom pravilu, kada je u pitanju ono što dolazi sa Zapada, neki noviteti, uvek prihvatamo ono što je najgore iz tih noviteta. Gledajući šta se dešava sa Bolonjom, to pravilo važi i ovde. Prvo smo prihvatili ono što je najgore, a neke dobre stvari još uvek nisu zaživele.
Sada, ovih dana, ove godine se navršava prva bolonjska petoletka i kada se sumiraju rezultati te petoletke, odnosno primene Bolonje, može se slobodno konstatovati da su oni poražavajući, da nisu služile onoj svrsi i onom cilju zbog čega je Bolonja i uvedena. Tako je u septembru 2008. godine podatak da je prolaznost studenata bila na nivou od 12% do 28%, zavisno od fakulteta, univerziteta, visoke škole itd.
Setimo se da je glavni argument za uvođenje Bolonje bio upravo taj da se poveća efikasnost studiranja. Da završim ovo moje izlaganje, očigledno je da su oni koji su bili zaduženi za primenu Bolonje, omanuli u ovome i da nisu na najbolji način razumeli ono šta treba da urade.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ovaj moj amandman se odnosi na član 4. izmena i dopuna ovog zakona. Ovaj amandman u suštini šalje istu poruku kao moj prethodni amandman koji sam malopre obrazlagao, a to je preciznija definicija pojmova.
Moram još nekoliko rečenica da kažem o Bolonji. Vi znate da je SRS kritična kada je u pitanju primena Bolonje i bolonjskog procesa. Bolonja nije uspela ni u jednoj ozbiljnoj zemlji. Sve ozbiljne zemlje su napustile ovaj proces. Mi se već punih pet godina držimo te Bolonje i, zaista, kada se tamo sumiraju, posle određenog vremenskog perioda, rezultati, mislim da će se Bolonja morati napustiti kad-tad, ali će nam naneti nam veću štetu nego što je nekada u ono komunističko vreme Šuvarova reforma nanela obrazovanju.
Takođe, svi prestižni fakulteti, svi prestižni univerziteti danas u svetu ne rade po Bolonji. Kod nas čini mi se da su neki od Bolonje napravili jedan komercijalni posao, bolje reći biznis.
Isto je urađeno i kada je u pitanju reforma i srednjeg i osnovnog obrazovanja. Danas imamo ekspanziju raznoraznih strategija, raznoraznih projekata, koji se sprovode i realizuju na različite načine. Najveće koristi od ovoga, čini mi se, imaju samo oni koji organizuju seminare, raznorazni kursisti i raznorazni edukatori, edukolozi. Toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i to na 11. član ovog zakona koji govori o početnoj akreditaciji, odnosno o početnom kvalitetu studiranju.
Meni je iz teksta zakona jasno šta je bila namera predlagača, ali mi se čini, imam utisak da je to učinjeno malo nevešto, urađeno je trapavo. To je i razlog zbog čega sam podneo ovaj amandman.
Vi ovde o početnom kvalitetu studiranja govorite kao o nekoj izvesnoj stvari, a to jednostavno nije moguća. Smatram da se unapred ne može govoriti ni o čemu, pogotovo o nekom kvalitetu studiranja, dok se to ne proveri u praksi.
Otprilike to bi vam bilo isto kada bismo mi o ovom fudbalskom svetskom prvenstvu, koje je sada u toku, pre njegovog početka govorili o tome kako je ovo svetsko prvenstvo najkvalitetnije, imaće najviše golova, održavaće se u najboljim vremenskim uslovima, a na osnovu ovih, koliko dana ima kako je počelo, videli smo da je to praksa demantovala. To je razlog zbog čega sam podneo ovaj amandman.
Smatram, a želja je i svih nas, da kvalitet studiranja bude na zadovoljavajućem nivou. O tome se može suditi tek sa određene vremenske distance, a ne odmah pre samog početka procesa studiranja.