Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o transportu opasnog tereta, gde sam mojim amandmanom tražio da se sedište Uprave za transport opasnog tereta iz Beograda preseli u Niš.

Naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zbog čega to nije uradila se kaže da je uprava za transport opasnog tereta organ koji se nalazi u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, čije je sedište u Beogradu. To je zaista tako i to nije sporno.

Vlada dalje kaže – nije celishodno da se sedište uprave izmešta u neki drugi grad, ako je ministarstvo koje je nadležno za tu upravu u Beogradu.

Upravo me podsetio kolega Avramović, o čemu smo pričali juče do 22 časa. Upravo smo pričali o stvari koja je suprotna ovome što je Vlada dala u obrazloženju za odbijanje mog amandmana.

Juče smo pričali o Fondu za razvoj koji treba izmestiti u Niš. Pričali smo o Agenciji za stimulisanje izvoza koju treba izmestiti u Užice. Pričali smo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje koju treba izmestiti u Kragujevac itd. Baš u tom smislu, sve moje kolege iz SRS podnele su amandmane na te zakone, gde bi se neke od tih institucija o kojima je bilo reči izmestile u njihova mesta.

Juče smo imali jedan podatak o broju nezaposlenih u ovim mestima gde je Vlada predložila izmeštanje institucija. Videli smo, nažalost, da je najveća nezaposlenost u Nišu, i nominalno i procentualno. Prema podacima koje smo dobili od Vlade, u Nišu ima 35.000 nezaposlenih, što je malo ispod 15% ukupnog broja stanovništva, a u odnosu na radno stanovništvo to je i te kako veći broj, mada, raspolažem i podacima da je taj broj i veći.

Zbog toga sam smatrao i tražio da makar na ovaj simboličan način i kroz ovu upravu treba pokazati da Srbija razmišlja, odnosno Vlada Srbije razmišlja i o drugim svojim delovima. Tim pre što se ovde radi o delatnosti transporta, znamo da je Niš centar Balkana, da je glavna i najznačajnija tačka na Koridoru 10 i sigurno se ništa ne bi izgubilo i ne bi apsolutno bilo necelishodno, kao što to Vlada tvrdi, da sedište te uprave bude u Nišu. Ako ništa drugo, to bi možda na neki način psihološki delovalo na te ljude, ne samo iz Niša, nego iz Nišavskog okruga i cele jugoistočne Srbije.

Svestan sam da ukoliko bi se i desilo da Vlada prihvati ovaj amandman da se sedište uprave za transport opasnog tereta premesti u grad Niš, da to ne bi popravilo lošu privrednu sliku i svaku drugu sliku o Nišu i celoj južnoj Srbiji. Čak, mislim da, ukoliko bi i celu Vladu preselili u Niš, ne bi od toga ni Niš, niti Srbija imali neku veliku vajdu, imajući u vidu kakva je ova vlada.

Zato apelujem na ovde prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, da založi svoj autoritet, da porazgovara još jednom sa svojim saradnicima iz Vlade i da eventualno prihvati ovaj amandman.

Podneo sam još jedan amandman na Predlog zakona za transport opasnog tereta i to ovaj put na član 10. Predloga zakona.

Ovaj član zakona govori o članovima ispitne komisije. Smatrao sam da prilikom sastavljanja ispitne komisije i ljudi koji čine tu ispitnu komisiju treba da se vodi računa o tome da to budu ljudi od struke.

Vlada je opet odbila ovaj amandman. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana stoji da se Vlada poziva na član 22. ovog zakona. U tom članu, odnosno tom delu na koji se Vlada poziva, kaže se da ministar propisuje program, način i visinu troškova polaganja ispita. To zaista tako stoji u ovom pomenutom članu 22. ovog zakona, ali to nije predmet mog amandmana.

U mom amandmanu nisam niti govorio, niti tražio da se menja program, već sam tražio da se povede računa o sastavu ispitne komisije.

Onaj ko pravi program, naravno, može da taj program pravi na način koji on smatra da je najbolji, ali to ne mora da znači da će taj koji bude pravio program činiti ispitnu komisiju. Može, ali ne mora. Obično, ljudi koji prave program ili ovaj ili bilo kojeg tipa ne čine ispitnu komisiju, nego to čine neki drugi ljudi.

U mom amandmanu nisam govorio o načinu polaganja ispita. Znamo da postoje različiti načini polaganja ispiti, pa ispiti mogu biti usmeni, pismeni, mogu biti praktični itd, ali Vlada odgovara o nečemu o čemu nisam govorio.

Nisam govorio ni o visini troškova polaganja ispita i o visini troškova dobijanja licence za savetnike. Naravno, to je stvar ministra, ministarstva i stvar Vlade i u to se nisam mešao. Tražio sam da se prilikom svih ovih stvari, sastavljanja komisije, sastavljanja ispitnih pitanja, uvažava struka i uvažava nauka.

U obrazloženju amandmana sam naveo ko bi sve trebalo da čini tu komisiju i ko bi sve trebalo da učestvuje u sastavljanju pitanja. Pre svega, smatram da u svemu ovome treba da učestvuju istaknuti stručnjaci sa fakulteta koji su kompatibilni sa ovom oblašću, pre svega tehnološki fakultet, hemijski fakultet, mašinski fakultet, fakultet zaštite na radu i neki drugi fakulteti. Smatram da mogu i stručnjaci sa odgovarajućih instituta.

Ovako kada se striktno i bukvalno tumači ovaj zakon, moglo bi se zaključiti da je i šofer taj koji može sastavljati ispitna pitanja, jer on u tom praktičnom delu učestvuje u transportu ovog opasnog tereta.

Podneo sam još jedan amandman na Predlog zakona o transportu opasnog tereta i tražio sam da se posle člana 12. doda novi član.

Naime, ovaj član 12. odnosi se na Upravu za transport opasnog tereta. Uprava za transport opasnog tereta ima ogromne nadležnosti. To se može videti ako se samo delimično pogleda ovaj zakon jer najveći broj članova ovog zakona govore o nadležnostima ove uprave.

Međutim, nijedan član ovog zakona ne govori o odgovornosti uprave koja je nadležna za transport opasnog tereta. Smatrao sam da ipak ta uprava nekome treba da polaže račun. Zbog toga sam amandmanom predložio da ova uprava podnosi izveštaj o svom radu na svakih šest meseci i taj izveštaj treba da podnosi nadležnom ministarstvu.

Smatram da bi na ovaj način barem donekle smanjili uticaj odnosno ovlašćenja koja poseduje ova uprava, jer ona, pored toga što ima ogromne nadležnosti, pored toga što nema nikakvu kontrolu i nikakvu odgovornost, može učestvovati i zloupotrebiti tu svoju ulogu i takav svoj položaj, a na neki način i reketirati sve učesnike u transportu opasnog tereta.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 19. Predloga zakona o transportu opasnog tereta. Naime, ovaj član 19. govori o tome ko i na koji način podnosi izveštaj savetnika za prethodnu godinu.

Mojim amandmanom sam tražio da to ne čini učesnik u transportu opasnog tereta, kako se predviđa zakonom, nego sam tražio da to čini savetnik. Naime, savetnik za transport opasnog tereta je obaveza koju zakonodavac nameće učesniku transporta opasnog tereta.

Sam učesnik u transportu opasnog tereta, gazda firme, pravno ili fizičko lice, preduzetnik ne želi i ne traži da ima savetnika. To mu nameće zakon. Štaviše, to je za njega jedna dodatna obaveza koju mora da plaća. Opterećuje njegovo poslovanje.

U zakonu stoji da učesnik u transportu opasnog tereta mora da dostavlja izveštaj savetnika. Apsolutno je logično da svaki izveštaj treba da dostavi onaj ko ga je sačinio. U ovom slučaju to je sačinio sam savetnik i on to treba da radi.

Ako bi bukvalno protumačili ovo kako stoji u zakonu da učesnik u transportu opasnog tereta mora da dostavlja taj izveštaj, onda bukvalno gledajući učesnik u transportu opasnog tereta je šofer i onda bi om morao da sastavlja taj izveštaj i dostavlja taj izveštaj, a onda se postavlja pitanje čemu savetnik? Da li je on samo tu da bi dodatno opteretio poslovanje učesnika u transportu?.

Narodni poslanici, podneo sam još jedan amandman na predlog ovoga zakona koji danas razmatramo, zakon o transportu opasnog tereta, i to na 27. član ovoga zakona. Ovaj član 27. govori o merama koje treba preduzeti u slučaju nestanka opasnog tereta.

Moram da kažem da je ovo veoma važno, veoma važan član i da ovo nije baš tako prosto, kao što ovde u zakonu stoji. Mene je baš iznenadila činjenica što Vlada nije prihvatila ovaj amandman.

Postoji više razloga, postoji više načina na koji može nestati opasan teret. Sada neću nabrajati sve te mogućnosti, to može biti krađa itd, ali zakon kaže da treba preduzeti sve moguće mere da se opasan teret pronađe. To je u redu, s obzirom da se zaista radi o opasnom teretu. Ne sme se dozvoliti da se desi da je nestao teret i da nas baš briga. Posle izvesnog vremena, recimo, napravi se veliki problem od toga.

Moramo biti svesni činjenice da nekada opasan teret može nestati na taj način da ga više nije moguće pronaći. Kako? Recimo, opasan teret nekada može da ispari u atmosferu. U tom slučaju, apsolutno je besmisleno da se pronalazi opasan teret, nemoguće ga je pronaći. Tada se samo konstatuje da je on nestao, i eventualno, preduzimaju se mere da bi se sanirale posledice, ukoliko je došlo do nekih posledica štetnih po životnu sredinu i okolinu u kojoj čovek živi.

Mojim amandmanom sam tražio da se upravo ovo stavi u zakon. Međutim, kao što znate, Vlada je odbila ovaj amandman. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana se kaže, da se amandman odbija zbog toga što je on istovetan Predlogu zakona. Zaista neću ovde da čitam moj amandman i neću da čitam Predlog zakona, jer bi to zamaralo i narodne poslanike, a i da ne trošim vreme koje mi stoji na raspolaganju. Svi koji iole bace pogled na ove dve stvari, videće da apsolutno moje obrazloženje nije istovetno Predlogu zakona. Zato apelujem još jednom da se ovaj amandman prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam još jedan amandman na predlog ovog zakona koji danas razmatramo, Zakona o transportu opasnog tereta.

Ovaj član 51. odnosi se na transport opasnog tereta u železničkom saobraćaju. U ovom članu se govori o savetnicima za transport opasnog tereta, ovog puta isključivo o savetnicima za železnički saobraćaj.

Međutim, zakon ne predviđa koliki broj treba da bude tih savetnika. Pošto se radi o železničkom saobraćaju, smatram, tu je i ministar, da se tačno zna koliki je broj zaposlenih na železnici, koliki su kapaciteti učesnika u transportu opasnog tereta na železnici.

Doduše, danas smo imali prilike da čitamo u novinama da je oko 500 ljudi već otišlo, uzelo otpremnine, ili u penziju, tako da negde oko 18.000, koliko mi se čini, ima zaposlenih. Pošto se radi o poznatom podatku, poznatom parametru, zato smatram da se može predvideti tačan broj savetnika.

Svojim amandmanom sam tražio da to bude 10. Ne tvrdim da je taj broj 10, odnosno rekao sam najviše 10, ne tvrdim da je najprimereniji broj, ali ideja mog amandmana je bila ta da se, s obzirom da se radi o podacima koji su poznati, tačno može definisati broj savetnika. Ministar i njegovi saradnici će proceniti. Ovaj broj može biti i veći od 10, može biti i manji od 10. Ne mogu da tvrdim koliko je to, ali mogu da tvrdim da se to može tačno precizirati.

Što se tiče ovog zakona koji danas razmatramo, materija koju tretira ovaj zakon do sada je bila razbacana kroz razne međunarodne sporazume, različite uredbe i kroz nekoliko drugih zakona. Mogu da se složim da je bilo neophodno da se ovo pretoči u jednu celinu, u jedan sasvim novi zakon, kao što je ovaj zakon o transportu opasnog tereta.

Međutim, moram da kažem da je ovo jedan od najlošijih zakona, a to sam rekao, ako se sećate, gospodine Mrkonjiću, i u načelnoj raspravi i sada ponavljam da je ovo jedan od najlošijih zakona iz oblasti saobraćaja i transporta, koje smo do sada razmatrali, a bilo ih je mnogo.

Ovaj zakon o transportu opasnog tereta se ne bavi suštinom transporta. Više se bavi administrativnim stvarima, pa se stiče utisak da je ovaj zakon donet zbog toga da bi se formirala uprava za transport opasnog tereta koja, kao što sam rekao kroz jedan od amandmana, ima neograničene nadležnosti i nikakvu odgovornost.

Kada se malo udubimo više u suštinu i sadržinu ovog zakona, a ako ne bi slučajno znali njegov naslov, onda bismo mogli komotno zaključiti da se radi o jednoj obrazovnoj ustanovi, nekoj školi ili u najgorem slučaju o nekom institutu čija je osnovna delatnost edukacija.

Videli smo da je uprava za transport opasnog tereta osnovna tema ovog zakona, ali se nigde ne govori ono što bi po meni bilo najvažnije za tu upravu, ko čini tu upravu, koliko će imati zaposlenih, kakva će biti kvalifikaciona njena struktura i slično, a uloga ove uprave toliko je prenaglašena, kao da se na našim drumovima transportuje polovina evropskog opasnog tereta.

Izgleda da, ili možda nisam dobro shvatio sve ovo, možda je zakonodavac kada je ovo pisao imao to u vidu, ali nije popularno da se kaže da ogromna količina opasnog tereta se transportuje drumovima Srbije.

Ova uprava za transport opasnog tereta je preglomazan organ. Mislim da kadrovi koji bi trebalo da rade u njoj, nisu na najbolji način sagledani ovim zakonom.

Na jednom mestu se govori o ovlašćenom telu koje daje odobrenje za tip vozila za transport opasnog tereta, ali se nigde ne kaže kada i pod kojim uslovima to ovlašćeno telo daje, a kada uskraćuje odobrenje za transport opasnog tereta. Onda ispada to odobrenje zavisi od dobre volje onoga ko to odobrenje daje, od njegovog diskrecionog prava, da ne kažem nešto drugo.

Znamo iz iskustva, a svedoci smo svakog dana u Parlamenti, da svi vaši zakoni koji donosite i usvajate ovde uglavnom su neprimenjivi, a ovaj zakon će biti sigurno neprimenjiv zbog mnogih manjkavosti i nedostataka koje ima.

Kada se govori o proceni finansijskih sredstava, kaže se da iz budžeta Srbije nije potrebno izdvajati dodatna sredstva za popunjavanje radnih mesta, već samo treba izdvojiti 80 miliona dinara za materijalna sredstva za početak uprave za transport opasnog tereta.

Ovde se vraćam na onaj prvi amandman koji sam imao, kada sam tražio da se sedište ove uprave za transport opasnog tereta iz Beograda preseli u Niš, jer ako već u Beogradu treba izdvojiti 80 miliona sredstava za početak rada ove uprave, siguran sam da dislociranje ove uprave, odnosno premeštanje ili postavljanje te uprave, pošto ona još nije zaživela, u Nišu bi koštalo duplo manje.

Što se tiče popunjavanja novo otvorenih radnih mesta u ovoj upravi, kaže se da se za to neće primati novi radnici, nego će se vršiti preraspodela iz drugih državnih organa posle sprovedenog internog konkursa.

Da vam verujem da ćete to tako uraditi, ali se predviđa jedna veoma važna činjenica, kada je ovo u pitanju. Ovde se radi o usko specijalizovanom poslu. Radi se o opasnom teretu. Ne može svako da se bavi ovom materijom.

Može neko biti obrazovan i visoko obrazovan i diplomirani pravnik i doktor pravnih nauka ili neke druge struke i vrhunski stručnjak, intelektualac, i znalac, ali on nema nikakvih dodirnih tačaka sa transportom opasnog tereta, tako da čisto sumnjam da će ti ljudi koji budu višak, odnosno neraspoređeni u drugim državnim organima moći da odgovaraju poslovima koji se zahtevaju od uprave za transport opasnog tereta.

Naprotiv, mislim da ogromna većina, a možda čak nijedan od tih koji budu višak, neće moći da odgovore ovim zahtevima. Praktično, ova konstatacija da neće biti potrebno primanje novih radnika ne stoji.

Zbog toga smo intervenisali velikim brojem amandmana. Prihvatili ste dva amandmana, mada sam lično očekivao, gospodine Mrkonjiću da ćete usvojiti mnogo više, ali dobro, šta je tu je.

Apelujem na vas da dobro razmislite još jednom o amandmanima koje je podnela SRS. Inače, zakon kao zakon je veoma loš i verujem da će se uskoro ovaj zakon ponovo naći na doradi i ako se to desi, onda ćete verovatno imati u vidu sve ovo što govorimo mi iz SRS.

U okviru ovo malo vremena koje mi je ostalo kao ovlašćenom predstavniku SRS po ovom zakonu, da polako stavimo tačku na diskusiju o ovom zakonu. Još jednom ću ponoviti da se radi o jednom veoma važnom i izuzetno važnom zakonu. Svaki propust u ovoj oblasti može izazvati nesagledive posledice. Te posledice pogotovo mogu biti velike, jer smo svedoci razvoja nauke i tehnike i sa razvojem nauke i tehnike, mogućnost pojave incidenata, odnosno akcidenata, kako se to sada savremeno kaže, rapidno raste.

Ilustrovaću samo jednim primerom. Recimo, od svih incidenata koji su se desili u 20. veku, jedna trećina tih incidenata se desila u poslednjoj deceniji 20. veka. Zaista nemam podatke za ovih 10 godina 21. veka, ali verujem da je tih akcidenata sve više i više. Naravno, sa njihovom pojavom je sve veća i veća materijalna šteta.

Recimo, u SAD u 20. veku je ukupna šteta od ovakvih incidenata iznosila 38 milijardi. Od toga, gotovo polovina se desila samo u zadnjoj deceniji 20. veka. Samo ovi pokazatelji, pošto nemam vremena i neću više, govore da ne treba olako prelaziti preko svega ovoga. Nažalost, videli smo ovde u diskusijama svih mojih kolega da je ovo jedan nepripremljen i jedan loš zakon.

Ovo pogotovo možemo videti ako pogledamo aneks ovog zakona. To je izjava o usklađenosti sa propisima EU. Kada to pogledamo, možemo zaključiti da gotovo ništa nije usklađeno. Imali smo sasvim dovoljno vremena da barem neke stvari koje je bilo moguće uskladiti, da se usklade.

Rokovi za donošenje podzakonskih akata u okviru ovoga što razmatramo iznose od tri, odnosno šest meseci. Rok koji je predviđen za postizanje usklađenosti sa EU je 2012. godina.

Imajući u vidu kako i na koji način funkcioniše ova Vlada, čisto sumnjam, a i iskustvo mi govori na osnovu svega sličnog da niti će se ispoštovati rokovi za donošenje podzakonskih akata, niti će se ispuniti rokovi za usklađivanje naših propisa sa propisima EU. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Kao mnoge moje kolege koje su tražile, s pravom, da se sedište Nacionalne službe za zapošljavanje iz Beograda preseli u njihovo mesto, to isto sam tražio za mesto iz kojeg dolazim, a to je Niš. Za ovo ću dati ubedljive argumente i molim ovde prisutne predstavnike Vlade da dobro razmisle o ovome o čemu ću govoriti.
Nažalost, Niš prednjači u jednoj stvari, a to je broj nezaposlenih. Niš, prema podacima koje ste vi dali u materijalu koji imamo ovde, ima 35.000 nezaposlenih, mada raspolažem podacima da je taj broj znatno veći i da se kreće negde oko 40.000 do 42.000 nezaposlenih. Kada se to uporedi sa brojem stanovnika koji žive u Nišu, to je negde oko 14-15% ukupnog stanovništva, a ne treba objašnjavati da u one koji su radno sposobni ne spadaju penzioneri i maloletna lica, tako da je možda i više nego svaki drugi Nišlija realno nezaposlen.
Još samo jedan podatak. U Novom Sadu, koji je grad koji ima veći broj stanovnika nego Niš, ima 28.000 nezaposlenih. Naravno, to je velika brojka, ali je znatno i nominalno i procentualno manje nego što je to u Nišu. Kragujevac, doduše, ima manji broj stanovnika nego Niš, ima 22.500 nezaposlenih. On je grad koji ste vi ovde predložili da u njemu bude sedište Nacionalne službe za zapošljavanje.
Mnoge kolege su govorile da je Kragujevac sagledan na mnoge načine od strane ove vlade, počevši od ulaganja u fabriku "Zastava" preko projekta "Fijat" itd. Naravno, neću da kažem da i njima ne treba nešto, ali Niš, kao grad koji je u najtežoj situaciji od svih većih gradova u Srbiji, zaslužuje da se jedna ovakva služba preseli u Niš.
Recimo, u poređenju sa Beogradom, koji ima 95.000 nezaposlenih, opet prema podacima koje ste nam vi dali, to je nekih 5-6% od ukupne populacije, ima veći broj nominalno zaposlenih od Niša, a to je negde oko 2,7-2,8 puta, a Beograd, u odnosu na Niš, prema broju stanovnika je znatno veći nego sedam, osam puta. To je još jedan od razloga da se ova služba preseli u Niš.
Pre mog izlaganja zvali su me radnici privrednog društva PTT ugostiteljstvo iz Niša, koji već pet godina nisu rešili svoj status, i ne samo iz Niša nego i iz mnogih mesta u Srbiji dok, recimo, radnici istog tog privrednog društva u Beogradu su već rešili svoj status i ti radnici su inkorporirani u sistem PTT. Ovo dodatno govori da ova vlada i ova država ima različit tretman Beograda u odnosu na druge gradove u Srbiji, tako da mislim da je ovo još jedan od razloga da se moj amandman prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman na Predlog zakona o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvora RS. Mojim amandmanom sam tražio da se sedište te agencije premesti iz Užica u grad Niš, iz koga dolazim.
Naravno, to sam tražio kada sam malo pogledao obrazloženje i ono što piše u Predlogu ovoga zakona i zakona koji smo razmatrali pre ovog zakona. Tamo stoji da region Šumadije i region zapadne Srbije spada u slabije razvijene regione, odnosno da ne podsećam samo da su Beograd i region Vojvodine regioni koji imaju stepen razvijenosti koji je iznad republičkog proseka. Sada, odjednom, vidim podatak odavde da ti regioni, koji spadaju u slabije razvijene regione, učestvuju u ukupnom izvozu Srbije sa 25% ili tačnije negde oko 2 milijarde i 100 miliona dolara.
Dolazim iz regiona južne Srbije, kao što sam rekao, iz Niša, i kamo sreće da region iz kojeg dolazim čini 25% izvoza Srbije, bez obzira na to što je taj region jugoistočne Srbije u geografskom smislu površinski čini možda nešto malo manje od polovine Srbije. Tamo nema ne samo izvoza, nego gotovo da nema ni nikakve proizvodnje.
Ima veliki broj opština u regionu jugoistočne Srbije gde nema nikakve proizvodnje, o izvozu da i ne govorim, možda simbolično u gradovima Pirotu, Fabrika "Tigar" Pirot ,i nešto u Vranju, inače, ostala mesta i ostale fabrike sa juga Srbije niti proizvode i naravno ne mogu ni da izvoze.
Da se vratim na vaše obrazloženje, govori se kako je Kragujevac geografski centar Srbije, što geografski gledano i jeste, ali Užice to nije. Ali, zato pošto se ovde radi o izvozu, grad Niš je geografski centar Balkana, a ovde to predstavlja jednu ozbiljnu referencu i ozbiljnu pretpostavku da se ovo sedište iz Užica prebaci u grad Niš.
Zato bih zamolio ovde jedinu predstavnicu Vlade da razmotri još jednom ovaj moj amandman i da pokuša da ubedi svoje partnere i svoje pretpostavljene iz Vlade i iz vladajuće većine da prihvate ovaj amandman.
Na kraju moram da kažem da sam izgubio opkladu jer sam se kladio sa kolegom Ilićem da će ministarka Jasna Matić doći u razumnom roku ovde u Skupštinu, onako kako je to rekao moj uvaženi kolega Perić, prilikom reklamiranja povrede Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Sada na prvi pogled nekome se može učiniti da je ovo još samo jedan u nizu amandmana koji je podnela SRS i možda i ja kao njen poslanik, međutim, videćete da nije baš tako.
Ovim svojim amandmanom sam hteo da pokažem određenu principijelnost, i svoju i SRS, i da je opovrgnem sve one koji nisu shvatili suštinu onoga što smo mi ovde od tri sata pa nadalje govorili, možda i od četiri.
Ovim amandmanom sam hteo da pokažem da sve ono što sam smatrao da iz Beograda treba da se preseli u Niš ne mora da bude sve u Nišu, postoje i druge opštine Nišavskog okruga i baš ovde ako pogledate jednu od ovih stvari, pre svega Fond za razvoj koji je predviđen da bude u Nišu, predložio sam da se izmesti u jednu opštinu Nišavskog okruga, Svrljig.
Naime, Svrljig je jedan od manjih i nerazvijenih gradova Nišavskog okruga. On se nalazi na granici dva okruga, između Nišavskog i Timočkog okruga. To je jedno veliko područje, područje koje ima određene potencijale i mislim da bi Vlada, odnosno njeni predstavnici, kojih ovde gotovo i da nema, trebalo da razmisle i da ipak neki od ovih amandmana prihvate, odnosno ovo što je govorio moj uvaženi kolega gospodin Dragan Stevanović. Prihvatite neki od ovih amandmana za koji vi smatrate da treba, mi ćemo biti zahvalni u SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, gde sam mojim amandmanom tražio da se reč "puta" zameni rečju "stepena".
Naime, ovo sam tražio iz jednog prostog razloga, što i u prethodnom zakonu, a i u ovom zakonu čije ste izmene sada predložili, apsolutno nije jasno o čemu se ovde radi. Pokušao sam da ovim amandmanom popravim tekst zakona, konkretno ovaj član, međutim, svima onima koji gledaju ovaj zakon, a pogotovo ovaj član, verovatno da im mnogo toga neće biti jasno.
Doduše, moram da priznam da su mi se neke stvari razjasnile tek kada sam dobio odgovor Vlade, međutim, kroz taj odgovor Vlada praktično negira kompletno obrazloženje, zbog čega je odbila moj amandman.
U odgovoru Vlade stoji da put izlaganja označava način na koji hemikalije mogu dospeti u ljudski organizam. Bez ovoga što je Vlada dala, obrazloženje za odbijanje mog amandmana, zaista nisam mogao da shvatim o čemu se radi. Ako je to zaista način na koji hemikalija može dospeti u ljudski organizam, onda je to trebalo i da stavite u zakon, a ne reč – putanja izloženosti, vi ste zamenili u zakonu rečju – puta izlaganja.
Verujte mi, ja sam jednog trenutka imao dilemu da li se radi o broju puta izlaganja, o nečijem izlaganju, ili o nekoj drugoj stvari, ili da li se možda radi o mapi puta koju ova vlada mnogo puta koristi i upotrebljava kada razmatra zakone, predloge i sve ostalo što je vezano za EU?
Možda je u pitanju prevođenje? Imali smo kod nekih drugih zakona slučajeva da je bilo problema kod prevođenja sa engleskog jezika, jer onaj koji je ovo prevodio sigurno da nije stručnjak u oblasti hemije ili, možda, neko ko je dobar stručnjak u oblasti hemije, nije dobar stručnjak u oblasti engleskog jezika? Verovatno je to razlog zbog čega je amandman odbijen, odnosno zbog čega je ovaj član u potpunosti kontradiktoran i nejasan.
Javiću se kasnije kroz neke druge amandmane, ali apelujem na ovde prisutnu gospodu iz Vlade da još jednom pogledaju i razmotre ovaj amandman, da pogledaju ovaj član, jer zaista ovo, kako stoji i u starom predlogu zakona i u novom, ne daje dovoljno elemenata da se može zaključiti o čemu se radi.

Koliko ima vremena poslanička grupa?
(Predsednik: Imate 14 minuta.)
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona o upravljanju otpadom. Pre nego što pređem na sam amandman, moram da kažem da mi u ovom parlamentu nekako olako prelazimo preko ovog zakona i čitavog seta ovih zakona o kojima danas celo popodne razmatramo. Mislim na ove zakone pre ovoga i ostao nam je još jedan zakon, jer otpad je najveći problem savremenog čovečanstva. Ovde ne vidim gospodina ministra. Mislim da smo morali malo više posvetiti vremena i pažnje makar o ovom zakonu.
Priroda uzima određeni danak za sve ono što čovek radi sa njom i zato bi svi mi, od najvećih firmi i preduzeća do običnog čoveka, morali da nađemo neko saglasje, neki sporazum sa prirodom, kako bi taj danak, odnosno taj porez koji priroda uzima bio što manji, ali ona surovo kažnjava sve one koji su gramzivi i što se više zagrabi taj porez je sve veći i posledice su sve gore po čoveka i čovečanstvo i one se vraćaju kao bumerang.
Otpad je najveće zlo savremenog čoveka, otpad nije dobar ni u virtuelnom svetu, nije dobar ni u našem računaru. Ukoliko ne ispraznimo onu korpu, znate da to usporava rad našeg računara. Ne čudi što zbog tih prljavih tehnologija, zbog otpada, zbog deponija, imamo sve više protesta građana i u Srbiji i u čitavom svetu.
Znamo da deponije koje treba da se prave na teritoriji Srbije, pomeraju se od severa zemlje, centralnog dela Srbije, ka južnom delu Srbije, jer kad građani shvate o čemu se radi i šta ih čeka, jednostavno, iskazuju svoje nezadovoljstvo i žele da se suprostave tome. Najveće kompanije, najveći deo profita odlazi na uslove koji se moraju ispuniti da bi se taj otpad učinio bezbednim.
Da se vratim amandmanu. Amandman je na član 10. zakona, gde sam tražio da se ovaj član zakona briše. Iz kog razloga sam tražio da se briše? Član zakona predviđa da se pod određenim uslovima mogu mešati opasne i neopasne vrste otpada na određenim deponijama. Smatrao sam da je to nedopustivo, da se mešaju opasni i bezopasni otpadi, jer to uvek dovodi do toga da će celokupna mešavina poprimiti karakteristike opasnog otpada. To je jedan poznati fenomen iz fizike, gde toplota sa tela niže temperature nikada ne može preći na telo više temperature, nego obrnuto.
Vi se ovde pozivate na određenu Evropsku deklaraciju 99/31 itd, gde kažete da neki otpad može i treba da se meša sa bezopasnim otpadom. Podsećam vas na činjenicu da još uvek niko, pa ni najsavremenije i najjače kompanije i instituti nisu u potpunosti svesni i ne mogu u potpunosti sagledati posledice svih vrsta otpada, tako da predviđati nešto čije posledice ne znamo, nije ni pametno, a nije ni korisno.
Zato apelujem na predstavnike Vlade da razmisle još jednom da li treba prihvatiti ovaj amandman, a ubeđen sam da treba, jer kada se meša sve i svašta, može doći do toga da nastane sve i svašta, a to sve i svašta može praviti i te kako probleme.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Vladan Jeremić podneo je amandman na član 18. Predloga zakona o upravljanju otpadom i taj amandman je podneo sa idejom da se sredstva koja se prikupe od nadoknade prometom sekundarnih sirovina, u kojoj učestvuju i pravna lica i preduzetnici, racionalnije troše.
Naime, on je svojim amandmanom tražio da se u članu 18. stav 2. brišu reči "informacionog sistema", da se ta sredstva koja se prikupe na ovakav način, kao što sam rekao, koriste za unapređenje informacionog sistema.
Naravno, mi u SRS nemamo ništa protiv da se deo tih sredstava koristi za unapređenje informacionog sistema. Najveći deo tih sredstava ide za unapređenje informacionog sistema, ali moram da kažem da se ovde po neki put može raditi o ogromnim sredstvima. Otpada je sve više.
Doduše, ta sredstva su varjabilna, nekad su veća, nekad manja, ali, u svakom slučaju, kada se uzme jedna sredina, jedan prosek, radi se o veoma velikim sredstvima. Zato, smatram da deo od ovih sredstava, koji se prikupe na ovakav način, treba da se koriste i u druge svrhe, kada je u pitanju zaštita i unapređenje životne sredine.
U ovom članu zakona se kaže da Vlada propisuje visinu naknade za vođenje podataka itd. i to je u redu. Međutim, ovde se na još jednom mestu kaže da je Vlada ta koja planira koliki će biti otpad itd. Pa valjda nije cilj Vlade da proizvodi otpad, nego je cilj Vlade da tehnologija, fabrike funkcionišu na taj način da toga otpada bude što manje, da se on svede na najmanju moguću meru i kamo sreće kada bi bilo moguće, naravno da nije, da otpad uopšte ne postoji, i ma kolika sredstva bila iz prometa prikupljanja sekundarnih sirovina i drugih otpadnih sistema, ona ne bi trebalo da se nađu kao predmet razgovora.
Tako apelujem na Vladu da prihvati ovaj amandman, jer radi se o veoma velikim sredstvima koja se mogu koristiti, pored ovog što se predlaže zakonom, i u druge svrhe, kada je u pitanju zaštita i unapređenje životne sredine.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona i to na član 3. stav 2. tačka 16) tako da se reči "modifikacija vremena" zameni rečima "modifikacija atmosferskih procesa".
Smatrao sam da je reč "modifikacija atmosferskih procesa" prikladniji izraz, jer se pre svega postiže potrebna korelacija sa tačkom 2) ovog istog člana zakona. Podsetiću o čemu govori ova tačka 2).
Naime, u ovoj tački 2) definišete atmosferske procese kao 'kvalitativne i kvantitativne promene parametara stanja atmosfere. Spomenute promene naravno treba da idu u tom smeru. Da se vratimo na ovaj moj amandman, gde će se videti da je zaista ova promena nužna. Zato želeo bih da prisutni predstavnici Vlade i predlagača razmotre ovaj amandman i da ga, ako ga smatraju shodnim, usvoje.

Dame i gospodo narodni poslanici podneo sam amandman na član 5. predloga ovoga zakona i ovaj moj amandman je gotovo identičan prethodnom amandmanu koji sam obrazlagao na predlog ovog zakona, naravno, odnosi se samo na drugi član, gde sam ovim amandmanom tražio da se ponovo reči "modifikacija vremena" zamene rečju "modifikacija atmosferskih procesa". Kratko ću reći zbog čega sam to tražio.
Naime, spomenuti procesi o kojima je ovde reč, misli se na atmosferske procese, odvijaju se neprekidno, kontinuirano, i u vremenu i u prostoru, usled delovanja, pre svega prirodnih, a i nekih drugih faktora. Ali, da ne ulazimo dalje u ovo, to je već termodinamika. Tehnička lica možda i znaju o čemu se radi, ali vratiću se na obrazloženje zbog čega je Vlada odbila ovaj amandman.
Vi kada nemate drugi argumenat za odbijanje amandmana, onda se pozivate na neke međunarodne konvencije, a u ovom slučaju na neke međunarodne standarde i usvojene termine. Naravno, mogu to da uvažavam da u mnogim slučajevima treba tako da se radi, ali ne morate baš da se držite toga kao pijan plota. Ubeđen sam da je termin i terminologija koju sam ovde predložio veoma prikladna, da je moja definicija koju sam ovde dao i koju sam u najkraćim crtama obrazložio bolja i adekvatnija od usvojenog međunarodnog termina. Toliko i hvala.