Ja ću govoriti u okviru vremena poslaničke grupe i to vrlo kratko. Sve to što je na neki način pokušao da karikira kolega Čikiriz o pisanju žalbe, da ne bude od dve rečenice, sadržano je u stavu 4. ovog amandmana, gde kaže da je tokom postupka u kome zastupa stranku advokat dužan da uloži sve napore da postigne po stranku najpovoljnija i najekonomičnija rešenja.
Nemojmo se sada braniti nedostatkom regulisanja ili preregulisanjem u želji da zaštitimo interes stranke. To vidim kao nedostatak namere da se pravda jednaka za sve i zaštita jednaka za sve potrošače, klijente obezbedi u ovom zakonu, ali na većini je da o tome odluči i zahvaljujem se vama, predsednice, na dozvoljenom repliciranju.

Imam samo pitanje – da li ću imati mogućnost da govorim po članu 17a kao dopuni i po članu 17, ovoj izmeni iz stava 1, gde dodajemo stav od 2. do 5.

Dobro. Pre nego što kažem reč-dve o obučavanju, o specijalizacijama i onom stručnom usavršavanju advokata, hoću samo jednu jedinu rečenicu da dodam vraćajući se na prethodni amandman, nećete mi to zameriti.
Znači, postoji kodeks, postoje advokatske komore, ali neću pomenuti ni ime, ni oštećene, ali ću reći da je u jednom velikom gradu u Srbiji je sa 100.000 dinara kažnjen advokat u disciplinskom postupku koji je protiv njega vodila advokatska komora, a izgubio je nepojavljivanjem na sudu sporove za osmoro ljudi oštećenih milionskim sumama. Dostaviću mojim kolegama, advokatima uvaženim, dokumentaciju o tome gde dokazujem da nije dovoljno da postoji ni kodeks, ni sama komora kao neko ko štiti interese klijenata.
Zašto je potrebno da se na drugačiji način uredi program stalnog stručnog usavršavanja i da je ipak neophodno da zakonodavac propiše neke osnovne uslove i standarde? Praksa pokazuje da je stalno usavršavanje i učenje u produkciji zakona, koja je evo ovde naša specijalnost, zaista neophodna i stalna potreba.
Pokazuje se i to da je broj seminara i obuka uvećan u svim oblastima, pa i u advokaturi, ali svi mi znamo da je problem njihov kvalitet. Obuka se često svede na klasična predavanja, koja nisu jeftina, pa to predstavlja dodatni ekonomski teret za advokate, ali bez neke veliki i neposredne koristi koja im može u budućem radu biti pružena.
Zato koristimo priliku da zaista ukažem na neophodnost propisivanja obuke i obrazovanja advokatske akademije, koja mora da vodi računa i o kvalitetu i o korisnosti obuke. Želim da dodam da postoje brojne advokatske kancelarije i društva koja sebe proglašavaju specijalizovanim za određene oblasti prava, a da tome ne prethodni nikakva kontrola ispunjenosti uslova za to.
Takođe, ne vodi se registar specijalizovanih advokatskih kancelarija i uopšte pitanje specijalizacije u advokaturi nije uređeno. Ono što je zaista važno imati na umu, ako želimo da povećamo kvalitet advokatskih usluga, to je specijalizacija u pravu, kojoj treba dati značajno mesto. Ako je u medicini neophodno imati specijalistu, to je potrebno i u advokaturi.
Advokati stiču široko obrazovanje u svim oblastima prava na fakultetu, kroz pripravničku praksu, polaganje pravosudnog i advokatskog ispita i kroz stalnu stručnu obuku. Međutim, specijalizacija je u postojećim uslovima zaista neophodan uslov za svakog onog ko želi da bude konkurentan u ovom poslu.
To je preduslov i ukoliko želimo da domaća advokatura može da se meri sa dostignućima u svetu i sa drugim kancelarijama, a jasno je da u vremenu tranzicije i u onom što zovemo privredni razvoj, mi moramo da imamo kancelarije takvog ranga i nivoa koje su specijalizovane da sa investitorima mogu da potpisuju ugovore, u kojima će biti zaštićena prava i naše države i naših kompanija, i da nam se jednostavno ne dese arbitraže raznih vrsta, u kojima država plaća troškove opet na teret građana i iz budžeta.
Znači, postojanje specijalizacije za neki posao mora da bude odlučujući kriterijum. Tako da smo mi članom 17a, gde govorimo o specijalizaciji advokata, i članom 17, gde smo dodali stavove od 2. do 5, zaista želeli da uredimo, da dopunimo vašu potrebu uređivanja oblasti stalnog stručnog usavršavanja i učenja u oblasti prava, a samim tim što advokaturu stavljam u rang medicine, želim da ukažem na značaj ove profesije, a samim tim i na odgovornost zakonodavca kada ovu oblast uređuje zakonom.

Zaista ne mislim da ste zlonamerno pogrešno razumeli ovu odredbu iz amandmana na član 17. Niko meni i vama ne zabranjuje da se u slobodnim časovima popodne dodatno obrazujemo.
Ali, ono što je obavezno usavršavanje i obuka, koja košta i odvlači advokata od redovnog rada, mora da bude na neki način i vremenski i troškovno ograničena, da se ne pretvori u odvlačenje advokata od njegovog osnovnog posla. To je namera koja je vidljiva i u obrazloženju amandmana to tako piše.
Znači, četiri nedelje ili pet dana u nedelji po četiri sata, da bi advokat mogao da radi i zaradi za svoje troškove, za osiguranje i sve ono što državi treba da plati, a znate i sami da to nisu mali troškovi.

Gospodine Mikoviću, uzmite stranu 5. zakona gde piše – stručno usavršavanje, član 17, koji kaže: "Advokat je dužan da stalno stiče...". Znači, govorimo o onoj meri obaveze koju propisuje član 17. Ne govorimo o pravu slobodnog dodatnog usavršavanja i obuke.
Tako da verujem da ste vi razumeli i da je ovo jedan od pokušaja one advokatske bravure, gde želite da pokažete da druga strana nije u pravu. U tom smislu ću poštovati vaš pokušaj i računam da smo se razjasnili.

Ne mogu da propustim priliku ova dva minuta da iskoristim.
Već sam načelno govorila o potrebi da se specijalizacija advokata uredi na određeni način. Da bi se neko proglasio specijalistom za određenu oblast prava, tome mora da prethodi neka kontrola ispunjenosti uslova. Koristim sad priliku da postavim pitanje zašto Predlog nije uredio ovo pitanje, a navodi specijalizaciju, i čemu služi uverenje o specijalizaciji koju izdaje Advokatska akademija članom 86. Predloga? Ovo pitanje se jednostavno mora regulisati zakonom, bar u osnovi.
Mi ovim amandmanom propisujemo način na koji bi se to moglo urediti, predviđamo pravo advokata na priznavanje specijalizacije kroz izdavanje uverenja i upis specijalizacije u imenik advokata. Na taj način sva zainteresovana lica mogu da budu upoznata koji su advokati specijalizovani za određenu oblast prava.
Propisali smo da on mora imati određeno iskustvo u toj oblasti, za koju mu se priznaje specijalizacija. Bliže uređivanje vrsta i uslova za specijalizaciju zaista treba da odredi Advokatska komora Srbije. Predlažemo da se specijalizacija može priznati i advokatskom ortačkom društvu, ukoliko jedan od članova društva ima priznatu specijalizaciju.

Mi smo članom 19. pokušali da omogućimo advokatskim kancelarijama i advokatima da pruže adekvatnu pravnu pomoć klijentu. Interes klijenta, zaista znamo da ne sme da bude u sukobu, niti advokat sme da bude u određenim odnosima s drugim licima, da može da se dovede u pitanje lojalnost prema klijentu.
Tu smo pokušali da razdvojimo termine "zastupanja" i "pravne pomoći", jer smatramo da je rešenjem koje je dato u članu 19. loše napravljena ta distinkcija, odnosno razlika između zastupanja i pravne pomoći.
Objasniću o čemu je reč. Znači, članom 1. Predloga zabranjeno je advokatu pružanje pravne pomoći ukoliko je u istoj pravnoj stvari zastupao suprotnu stranku, ali zastupanje je samo jedan oblik pružanja pravne pomoći. S obzirom da se u ovom slučaju radi o istom licu koje u istoj pravnoj stvari treba da postupa za dve suprotne strane, neophodno je da se reč "zastupanje" zameni rečju "pravna pomoć".
U tač. 2. i 3. smo uneli izmene kako bi uskladili sada ovaj član predloga sa izmenama koje predlažemo u sledećim amandmanima, tako da smo proširili obavezu za advokata da odbije pružanje pravne pomoći u slučajevima kada je bio pripravnik u zajedničkoj kancelariji, odnosno ortačkom advokatskom društvu u kojem je u istoj pravnoj stvari zastupana suprotna stranka. Znači, podrazumeva se da raspolaže informacijama koje mogu biti zloupotrebljene na štetu jednog od klijenata.
S obzirom da se radi o situaciji kada advokat nije lično zastupao stranku, već je samo učestvovao u radu kancelarije ili društva gde je stranka zastupana, ostavili smo pojam "zastupanje" a ne "pravna pomoć". Naravno, ovim izmenama ne zabranjuje se advokatima da za obe strane, odnosno stranke, sastavljaju ugovore ili druge isprave jer one nisu u sporu i nisu dve suprotne stranke.
Znači, preciznost nam nalaže da odvojimo poslove koji su zastupanje, koji su pravna pomoć i da ne dovedemo do situacije da u stvari gubimo ono što se zove etika jednog advokata, čime ćemo lojalnost prema klijentu dovesti u pitanje, ali i da ne činimo takva ograničenja tamo gde te lojalnosti kao problematične nema i ne postoji.

Kod termina "advokatske tajne", pomenula bih nešto što se zove, u stvari, uopšte – čuvanje ljudske tajne kao osnovnog ljudskog prava. Ali, prosto, da malo osvežimo ovu diskusiju, rekla bih nešto što mislim da je primereno postojanju termina "advokatske tajne" i tajne uopšte.
Naš Seneka kaže – niko neće ćutati o onome što je čuo. Ali, niko neće ni ispričati onoliko koliko je čuo. A ko ne prećuti, taj neće ni prećutati od koga je čuo. Svaki čovek ima nekoga kome veruje, makar onoliko koliko se verovalo njemu kada mu se tajna poverila. Pa tako od onog što je trebalo da bude tajna, gomila priča i nekome čini štetu a nekome hvalu.

Član 30. definiše otkazivanje zastupanja, gde u prvom stavu u Predlogu zakona piše da advokat ima pravo da otkaže zastupanje (punomoćje) i u drugom stavu da je dužan da odmah obavesti organ koji vodi postupak.
Mi smo smatrali da je članom 30. nužno, dodavanjem novih st. 2-4, propisati razloge zbog kojih može da se otkaže zastupanje. Želim da ponovim tvrdnju da ovo jeste zakon koji treba da reguliše rad Advokatske komore, advokata unutar Advokatske komore, ali da i Advokatska komora i advokati postoje zbog građana, stranaka i da su prava stranaka i ovim članom zakona nedovoljno, gotovo uopšte nisu regulisana.
U odbijanju amandmana, gde mi preciziramo razloge, Vlada kaže da je to pitanje predloženo amandmanom već propisano zakonima koji uređuju sudske postupke. Mi ne smatramo da su ona dovoljno uređena drugim zakonima i zato tražimo da je neophodno da advokata može da otkaže punomoćje, jer je zaista logično dozvoliti mu da on to može da učini.
Ali, da on to može da učini u svakom trenutku, bez ikakvog razloga, zaboravljajući pri tom da advokat, kao i lekar, pruža pomoć klijentu u trenucima koji vrlo često jesu najteži životni trenuci za klijenta kome pruža uslugu, ne može se dozvoliti. Znači, ne može se dozvoliti potpuno slobodno i bez postojanja opravdanog razloga da otkaže stranci punomoćje u svakom trenutku. U suprotnom, zaista se pitam kako se može ostvariti poverenje kao preduslov za pružanje pravne pomoći?
Mislim da je to neophodno jer se, pogotovo u krivičnim postupcima, odlučuje o osnovnim ljudskim pravima i dobrima, pa je rizik da stranka otkazivanjem punomoćja bude ugrožena, odnosno pretrpi štetu povećan samim nenavođenjem razloga za otkazivanje punomoćja.
Amandman je trebalo usvojiti jer smo naveli razloge da je advokat dužan da otkaže punomoćje kada u toku zastupanja sazna za činjenice zbog kojih je bio dužan da otkaže pružanje pravne pomoći onako kako vi to regulišete u članu 19. Predloga. Znači, onog trenutka kada advokat na osnovu saznanja koje ima utvrdi da prema zakonu nije smeo da zastupa odnosno da pruža pravnu pomoć stranci, dužan je da otkaže punomoćje.
Smatramo da se na ovaj način omogućuje dosledno poštovanje pravila o sprečavanju sukoba interesa, ali i zaštita interesa stranaka. Molim vas da ovo ne smatrate prenormiranjem, prepisivanjem ili suvišnim odredbama, jer treba pokazati da ovo jeste jedan sveobuhvatan zakonski projekat koji je pre svega u interesu stranaka i građana. Ne znači da time treba favorizovati prava stranaka, nego upravo težimo ostvarenju te prave mere – ostvarenja interesa svih učesnika u procesu.

Opet imamo situaciju da na zahtev poslaničke grupe Napred Srbijo SNS, u cilju zaštite interesa stranaka, tražimo da deo onoga što je napisano u kodeksu nađe mesta i u zakonu, zato što nam praksa pokazuje da nepoštovanje kodeksa na štetu stranaka i vođenje disciplinskih postupaka ispred komora ne daje rezultate, vi ponovo ističete da postoji kodeks i da je to regulisano.
Meni ne preostaje ništa drugo nego da ponovim – u jednom od postupaka, s kojim je upoznata i gospođa ministar, imamo oštećenih osam stranaka, evidentno je utvrđeno da nije poštovano nijedno pravilo iz kodeksa, poveden postupak okončan je kaznom od 100.000 dinara.
Znači, nije dovoljno da postoji 90% savesnih advokata, nije dovoljno da postoji 99% onih koji poštuju kodeks. Zbog zaštite interesa jednog života, zbog jedne uništene sudbine, mi ne smemo u zakonu da ostavimo prostor, jer se bojimo da ćemo potrošiti stubac više papira ili da ćemo imati jednu odredbu člana zakona više.
Generalno, više neću da pravim razliku između zakona i kodeksa. Smatram da praksa pokazuje da to nije dovoljno i da je razlog zašto tražimo da stranci ne može biti otkazano punomoćje, sem zakonom propisanih slučajeva, jeste upravo taj koji sam navela: praksa i život.
Gospodine Mikoviću, mi možemo govoriti o rastu BDP ili apsolutnim iznosima BDP ili stabilnoj inflaciji ili da statistika pokazuje da živimo dobro, ali svaki građanin ima sopstvenu statistiku, svoj novčanik, svoj prazan ili pun tanjir, svoj odnos prema pravdi i svoj odnos prema institucionalno uređenoj državi. Pomozimo da ta statistika bude što pravednija.

Najkraće moguće. Ne, ne mora sve. Čovek može da živi bez jednog bubrega, može samo s jednim bubregom da živi, ali bez srca ne može da živi. Upravo tako treba razlikovati delove Kodeksa koji moraju da budu uneti u zakon i da za njih postoji direktna odgovornost, a mislim da otkazivanje punomoćja u vrstama postupaka koje sam navela mogu da znače otkazivanje lekarske nege i nadzora za pojedine klijente u pravnoj stvari.
Više se neću javljati za repliku ovim povodom.

U ime SNS jedan amandman koji uverava sve one koji misle da štitimo samo interese stranaka i klijenata. To nam jeste osnovni interes, da zaštitimo građane Srbije. Evo amandman kojim pokušavamo da stvorimo neku meru zaštite i za advokate, i to u slučaju privremene zabrane bavljenja advokaturom, koji ste nam odbili s obrazloženjem da je vaše rešenje u predlogu preciznije.
Amandman koji smo podneli i obrazloženje koje smo vam dali govori o tome u stvari da smo sami uredili preciznije ovaj deo nego što ste i vi, iako tvrdite da vam je u interesu zaštita advokature.
Samo ću stav 3. da obrazlažem, gde ste predlogom dali mogućnost Advokatskoj komori da po slobodnoj oceni odredi privremenu zabranu bavljenja advokaturom advokatu protiv koga je pokrenut krivični postupak. Uopšte ne pravite razliku zbog težine krivičnog dela za koje je okrivljen.
Pored toga, vi predlogom uopšte ne pravite razliku između pokrenutog krivičnog postupka i nije reč o osuđenom advokatu, a vi na takav način članom 42. stav 3. tretirate advokata nad kojim je pokrenut postupak kao da je reč već o osuđenom čoveku.
Praksa, naročito poslednjih godina, pokazuje da je u velikom broju slučajeva osumnjičeno, odnosno okrivljeno lice u postupku oslobađano optužbi. Velike sume novaca su na teret budžeta Republike Srbije isplaćene kao naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode, odnosno pritvaranja po osnovu člana 560. Zakonika o krivičnom postupku.
U takvim postupcima su i advokati ponekad bili predmet neosnovanog lišavanja sloboda. Zaista mislim da ste morali, imajući na umu te troškove iz budžeta, da ozbiljnije, odnosno preciznije, tj. na način kako smo vam mi predložili, uredite ovaj član zakona.
Naravno, kada je podignuta optužnica protiv advokata za teže krivično delo, za koje se može izreći kazna preko pet godina, treba zaista ostaviti mogućnost da se izrekne mera privremene zabrane bavljenja advokaturom i to do okončanja postupka.
Tada, ukoliko Komora oceni da delo za koje je okrivljen čini advokata nedostojnim za bavljenje advokaturom, ali imajte na umu za lakša krivična dela da ti advokati izdržavaju svoje porodice bavljenjem ovim poslom i da treba napraviti razliku i u gradaciji dela, ali i pre svega u tome da ne možete onoga protiv koga je pokrenut postupak tretirati osuđenim.
Vaše obrazloženje da vi preciznije uređujete ovu odredbu, ovim obrazloženjem jednostavno pada u vodu. Molim vas da još jednom razmotrite i usvojite naš amandman podnet na član 42. Hvala.

Mi smo podneli amandman na član 47. Ima sličnosti sa amandmanom na član 44. koji namerno nisam uzela da branim, jer ste nam u odbijanju amandmana naveli da ideja koju mi imamo, da ovim zakonom uredimo jednu neuređenu oblast, prosto nije bila vaša namera.
To ne znači da mi nemamo pravo i želju da upravo uredimo tu oblast i to, da na primer, dozvolimo zapošljavanje advokata u advokatskom ortačkom društvu, i mi smo upravo zato podneli amandman da bismo to predvideli i rekli smo vam u obrazloženju zašto je to neophodno.
Nije tačno kako piše u obrazloženju da je to u suprotnosti sa samostalnošću i nezavisnošću advokature, jer onda proizilazi da tamo gde postoje društva sa ograničenom odgovornošću u advokaturi ne postoji nezavisnost advokature, što nije smisleno obrazloženje.
Vi ste Predlogom odredili da samo advokati članovi ortačkog društva mogu pružati pravnu pomoć u ime društva, što znači da ne mogu zaposliti druge advokate koji nisu članovi društva.
Ovim amandmanom mi predlažemo dodavanje reči – kojima se omogućava da pravnu pomoć u ortačko-advokatskom društvu pružaju i advokati zaposleni u tom društvu.
Dodajemo i stav kojim se advokatsko-ortačkom društvu izričito zabranjuje osnivanje drugih društava, kako bi sprečili da advokati posredstvom ovog društva obavljaju i druge delatnosti.
U ostalom delu obrazloženja mi navodimo sve ono što smo naveli u obrazloženju za amandman na član 44. i molim vas da još jednom razmislite da li mi želimo da što veći broj ljudi bude zaposlen ili da bude zarobljen nemogućnošću da radi neke poslove koji su u interesu pravne zaštite građana Srbije.

Samo jednu rečenicu, a to je amandman koji dosledno izvodi rešenja data u članu 44. i 47. Predloga, gde mi posle reči u stavu 2. "koji su članovi društva" zamenjujemo rečima "zaposlene u društvu i članove društva", gde kažem omogućavamo da se ona rešenja koja su dosledna u članu 44. i 47. sprovode, ali s obzirom na to da nisu usvojeni prethodni amandmani, onda je bespredmetno da i o ovom govorimo.

Iskoristiću, tema je ta, i kada budem prozivana po članu 64, evo koristim priliku pa sada govorim o tome, i u vezi je s članom 67, organima advokatske komore, i bukvalno u temi o kojoj govorimo svi, ali na malo drugačiji način.
Ovo je jedno od retkih pitanja na kojima se slažemo, a to je koje će organe imati komora, kakav će biti njen sastav, način izbora, trajanje mandata, delokrug organa Advokatske komore Srbije i komora u njenom sastavu, način ostvarivanja javnih ovlašćenja poverenih ovim zakonom i sva druga pitanja od značaja za advokaturu treba da budu rešena statutom advokatske komore.
Da li postoji saglasnost da se neki od amandmana usvoje već sada, a da to zadovolji advokatsku komoru ili se prepušta njima da odluče, zaista mislim da je u ovom trenutku manje važno. Ono što jeste važno je da samostalnost advokature, koja je Ustavom definisana, ne sme da bude grubo prekršena ukoliko unutrašnju organizaciju i međusobne odnose rešavamo mi na način na koji to ne želi ili ne smatra primerenim sama ta strukovna organizacija.
Smatram da nije zadatak države da uređuje organizaciju jednog profesionalnog udruženja, ali jeste zadatak države da vrši nadzor nad radom jednog takvog udruženja i baš zato što joj se poveravaju javna ovlašćenja.
Međutim, ne možete predvideti članom 64. da se aktom koji se u prethodnom stavu jasno naziva statutom, vrši poveravanje javnih ovlašćenja, jer to Ustav zabranjuje.
Znači, član 64. o kojem još uvek govorimo, ali u vezi člana 67, vi ste predvideli da se aktom iz stava 3, znači, statutom, može vršiti pored određivanja sedišta, područja nadležnosti i prenos javnih ovlašćenja.
Složićete se sa mnom, član 137. Ustava zabranjuje drugačije sem zakonom da se prenose javna ovlašćenja. Znači, ne može statut komore da bude taj akt koji može da odlučuje o prenosu javnih ovlašćenja.
Molim vas da taj amandman prihvatite, jer to je kršenje Ustave. Nemojte da nam zakon pada na Ustavnom sudu. U isto vreme, predlog uređuje detaljnu organizaciju advokatskih komora, a ne utvrđuje način vršenja javnih ovlašćenja, odnosno nadzora nad vršenjem javnih ovlašćenja.
Ako se svi slažemo verbalno i u javnim nastupima, hajde da se složimo i kod amandmana, odnosno članova zakona koji regulišu samostalnost strukovne organizacije i pravo da ona uređuje unutar Srbije određeni deo pitanja, ali ono što su javna ovlašćenja možemo im preneti samo onako kako Ustav kaže, a to znači zakonom a ne statutom, a ostavimo to profesionalno udruženje da samo određuje delokrug i način svog rada. Više se neću javljati po amandmanima.