Priču o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji počela bih krajem ovog zakona i pričom o čl. 89. i 88. predloga, koji u stvari ilustruju probleme u ovoj oblasti.
Moram da budem potpuno iskrena i da kažem, ne kao stručnjak za ovu oblast, ali kao neko ko je vrlo odgovoran političar, da problemi vezani za bespravnu gradnju, koji jesu glavna tema ovog zakona, jesu problemi koji dugo traju, problemi koje je stvorila sama država nejasnim i zakasnelim propisima, neblagovremenim postupanjem inspekcijskih organa, često se pravdajući objektivnim okolnostima, željom da građanima izađe u susret, a sada donosi zakone kojima te tako dugo stvarane probleme, u velikoj meri svojom krivicom, u stvari želi da reši opet preko leđa građana i na njihovu štetu.
To što vam priznajem da su problemi dugo trajali, da su dugo stvarani ne znači da u jednom trenutku oni ne moraju... Oni moraju da počnu da se rešavaju na jasan i precizan način, a to, na primer, član 89. ovih izmena i dopuna sigurno ne govori, jer ako je članom 89. Predloga predviđeno da se licima koja iz nekog razloga nisu mogla da podnesu zahtev za legalizaciju naknada za građevinsko zemljište naplaćuje u trostrukom iznosu... Hoću da ovim primerom ilustrujem kako država nema ispravan odnos prema onome ko nije na vreme predao zahtev za legalizaciju. Ova naknada nije kaznena mera, njome treba da se plate stvarni troškovi komunalnog uređenja, kao što je i sam ministar govorio, i uslovi da se obezbedi rad komunalnih službi.
Pitam svakog od prisutnih i građane koji nas gledaju da li smatraju da bi ovako trebalo da izgleda i odredba za one koji prekrše Zakon o saobraćaju, pa, na primer, vozač koji napravi neki saobraćajni prekršaj treba da plati putarinu i gorivo po trostrukoj ceni?
Da li je ovakva analogija primerena i da li država, kad joj nedostaje novac ili kad treba da uredi neku oblast, treba da pribegava ovakvim merama, koje je ne promovišu kao pravednu i uređenu državu koja radi u interesu građana, već naprotiv, kao državu koja želi da uradi nešto što je u njenom interesu, ali samo u njenom interesu, ne u najvećoj meri u interesu građana?
Rekoh da, kao nestručnjak za ovu oblast, neću davati ni lake ni definitivne ocene, ali imam pravo da iznesem svoj sud i da postavim neka, smatram, vrlo ozbiljna pitanja kada je reč o ovom zakonu.
Da li je zaista bilo potrebno da članom 71. ustanovimo postojanje Republičke agencije za prostorno planiranje, ako ona obavlja nadležnosti Vlade? Zaista nema nikakvih opravdanih razloga da to radi agencija umesto same Vlade, odnosno njenog organa.
Kada agencije mogu da obavljaju neke poslove? Samo ako mogu da ih obave bolje i delotvornije nego sam organ državne uprave i ako ti poslovi zahtevaju stalan politički nadzor. Spremna sam da tvrdim, na osnovu svog iskustva sa nekim ljudima iz ministarstva koje vi ovde danas predstavljate, da ne verujem da u Agenciji mogu da postoje stručniji i sposobniji od vas koji radite u Ministarstvu. Niti treba da postoji neki drugačiji politički nadzor nad poslovima koje Ministarstvo radi da bismo morali da u šumi agencija imamo još jednu koja sebi stvara kontinuirane poslove koji se nikad ne završavaju, da bi te i takve agencije mogle da opravdaju svoje postojanje, da ne kažem svoje velike plate.
Da li u agenciji ti ljudi, koji nisu stručni kao vi u Ministarstvu, imaju plate kao vaše? Ne, imaju višestruko veće plate. Nemaju odgovornost koju imate vi, što je još jedan dopunski razlog da se taj deo poslova državne uprave vrati u vašu nadležnost koja je vama izvorna i za koju vi treba da odgovarate pred Skupštinom i građanima.
Dopunski razlog za to, koliko ljudi radi u takvim agencijama? Nepoznat broj. Na hiljade. Ni Vlada nema o tome informaciju. Po kom kriterijumu se primaju kao zaposleni? Uglavnom, stranačka pripadnost. Ko kontroliše njihov rad? Vlada kaže – ne, ili preko posrednika, članova upravnih odbora.
Nije poznato da se u nekoj od tih agencija primaju zaposleni po javno obavljenom konkursu, a svi se zalažemo za konkurentnost tržišta, privrede, pa i radne snage. To nam ne obezbeđuje ova vlast, a kada govorimo o kvalitetu licenciranih inženjera, o poštovanju struke, poštovanju i pravničke struke, koja je vrlo važna u ovoj oblasti, to se ne obezbeđuje u agencijama, već naprotiv, u samom ministarstvu.
Znači, nije mi ovo samo prilika da iznesem načelni stav SNS da je šuma agencija, za koje niko ne zna pouzdan podatak, u kojima ljudi primaju višestruko veće plate za manje poslove, za koje ne odgovaraju nikome, za koje nemamo dokaz stručnosti... Ne usputni komentar, već potpuno namerno, izrečen je na ovom mestu, gde treba da uredimo oblast koja je dugo neuređena i iz koje država ne sme da izađe, jer ovo jeste nadležnost države, najdirektnija.
Sledeća moja primedba, primedba javnosti, uglavnom se tiče konverzije prava korišćenja što je proizvelo mnogo buke u javnosti, s pravom. Insistiramo da kada se ova konverzija prava korišćenja u pravo svojine vrši na zahtev nosioca prava korišćenja mora da postoji naknada tržišne vrednosti zemljišta, mora da se plati prava cena, kao što svaki građanin mora da plati pravu cenu svake robe koju kupuje, ali da pravedno postupimo, država mora da taj iznos, tržišno određen, umanji za revalorizovani iznos zakupnina koje su već isplaćene. Zar nije namera svakog zakona da makar bude pravedan?
Zašto je to neophodno? Izmenama, svojim amandmanima predložili smo vam da ne možete korisnika da dovedete u situaciju u kojoj će da mu prestane pravo korišćenja ako u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ne podnese zahtev za konverziju. Da li stvarno mislite da svaki građanin kupuje „Službeni glasnik“ i da podrobno proučava svaki propis i rok koji se tiče konkretno njega i njegovog života? Uverena sam, a i mnogi građani, da bi donošenje ovakvog zakona zaista predstavljalo ogoljeno pravno nasilje, da vi onima koji u roku od 30 dana ne podnesu takav zahtev bukvalno oduzmete ono što su stekli, npr. po tržišnim cenama, i već platili.
U tom spornom članu 49. Predloga ste propisali da nadležni organ po službenoj dužnosti utvrđuje prestanak prava korišćenja, pri čemu (molim vas da obratite na ovo pažnju) uopšte niste propisali postupak u kojem bi onaj ko je tim postupanjem oštećen ili mu se oduzima zemljište imao mogućnost da podnese žalbu. Čime opravdavate ovakav preki sud? Kakav je to izuzetan značaj ili izuzetna korist za državu da kršite pravo na pravnu zaštitu i pravna sredstva za tu zaštitu, koju jamči Ustav članom 36?
Hoću još da kažem da niste propisali da u ovom slučaju treba da postoji izuzetan javni interes i pravična naknada da biste nekome mogli da oduzmete zemljište na ovakav način. Iz ovog teksta to nisam mogla da utvrdim. Zaista ne vidim da postoji pravni interes takve snage da bi ova skupština mogla da izglasa takav predlog u kojem ćete vi nekome oduzeti stečeno imovinsko pravo.
Mislim da pravnici dobro znaju da oduzimanje stečenog imovinskog prava jeste, na neki način, ono retroaktivno, povratno dejstvo, za koje nemamo obrazloženje zašto bi trebalo da ga primenimo, a u gradu Beogradu, koji je u mnogim situacijama reper za ispitivanje na kojem se to mestu nalazimo po vremenu dobijanja građevinske dozvole, imamo poseban problem.
U zakonu kažete da se utvrđuje pravo svojine u korist jedinice lokalne samouprave, ali se ne navodi koji je to nivo lokalne samouprave, pa je, po pitanju grada Beograda, tu sada dilema da li je to opština, gradovi, grad Beograd ili opštine u sastavu grada Beograda. Postavljam pitanje, a vi ćete rešiti taj nerešivi problem, ko će biti srećan dobitnik besplatnog građevinskog zemljišta, koje će moći kasnije da se proda, pretpostavljam po visokoj ceni? To ove izmene i dopune koje ste nam predložili ni u naznakama ne rešavaju, a ako mi kažete da će to biti nekim pravilnikom rešeno, bojim se da ćemo ga dugo čekati, kao jedan koji ću kasnije pomenuti.
Član 60. Predloga izmena i dopuna Zakona govori da će se i ovog puta desiti da će najsiromašniji građani da trpe posledice ovakvih, na brzinu donetih, propisa. Kažu da je svaki propis i zakon nešto nalik na klavir ili glinu, pa onaj ko ume da svira na klaviru iz tog zakona izvuče najbolje, ili onaj ko ume da oblikuje glinu ume da napravi najbolje primenljiv propis, odnosno zakon, koji ovde usvojimo.
Bojim se da u samom startu imamo feler ugrađen u ovaj zakon, jer ste zaboravili da članom 60. izuzmete porodične stambene zgrade koje investitor gradi radi rešavanja svojih stambenih potreba. Postavlja se pitanje, kada jednom takvom građaninu koji gradi porodičnu stambenu zgradu za stanovanje oduzmete građevinsku dozvolu, kakvu vi to dobrobit za građanina činite obavljanjem svog državnog posla?
Očigledno je da niste vodili računa o tome, nego, kao što sam i rekla na početku izlaganja, isključivo o dobrobiti države, u kojoj vidite sopstvenu administraciju. Pitam se, zar vam se nije učinilo pravno spornim ovo rešenje kako će se regulisati imovinski odnosi u takvim objektima gde su već izvedeni građevinski radovi do nekog nivoa? Sada, kada se oduzme dozvola, što reguliše ovaj član 60, kako će se regulisati odnosi sa novim investitorom i onim koji je do neke faze završio objekat koji je predmet ovog člana zakona? Bojim se da zbog sporosti administracije, stalne promene propisa, njihovih nedostataka, upotrebna dozvola za ove i ovakve objekte može da ne bude izdata i nakon više godina.
Jednostavno, ne treba zaboraviti činjenicu da postoje i mnogi objekti u državnom vlasništvu koji nemaju upotrebnu dozvolu. Prema informacijama, možda vi imate drugačije, čak ni Beogradska arena nema upotrebnu dozvolu, a njena gradnja je započeta još pre 20 godina. Kako će se sada u tom galimatijasu propisa, nedoslednosti i državne strogosti, koja nije jednaka za sve jer se država ne ponaša kao majka, nego negde majka, negde maćeha, biti primenjena na one koji grade porodične stambene zgrade, ostaje da vidimo.
Želim da ukažem i na specifičan položaj skupština lokalnih samouprava, gde mi se ne čini baš primerenim da vi u njihovo ime oslobađate lokalne samouprave određenih prihoda, iako to utvrđujete zakonom. Uskraćujete lokalnim samoupravama izvorne prihode time što od njih tražite tu vrstu dobročinstva i to činite članom 78. predloga, odnosno osnovnim članom Zakona 185.
Smatramo potpuno neprihvatljivim da ograničite rok do kojeg vlasnik mora da zaključi ugovor jer to u najvećoj meri ne zavisi od onog ko podnosi zahtev nego od brzine rešavanja zahteva, gde građanin nije zaštićen nikakvim rokom da ako mu ne odgovorite u nekom primerenom roku može da dobije dozvolu u svakom slučaju. Već je poznato, po dinamici rešavanje sadašnjih zahteva, da će najmanje još pet godina biti potrebno da se ti i takvi zahtevi reše.
Ima još jedna sporna stvar, koja vam je možda u brzini promakla. Novim stavom 8. izvornog člana 185. Zakona vi ste pokazali dobronamernost prema građanima jer nudite pomoć u postupku legalizacije, i to tako da organi lokalne samouprave pribavljaju određenu dokumentaciju. Moram da priznam da je to pozitivna inicijativa, ali mislim da bi bilo mnogo bolje da je to uređeno kao pomoć određenim kategorijama građana, a ne kao opšte pravilo, jer će se opštinski organi pretvoriti u organ, odnosno u agenciju za vršenje usluga uz naknadu i postaće stranka u postupku sami sebi.
Možda vam je u brzini to promaklo. Mnogi se naši zakoni tako preko noći pišu, preko noći se menjaju. Imali smo slučaj sa poslednjim vraćanjem zakona, ali ovo nije moguća opasnost, ovo je realnost koju proizvodi zakon, da se opštinski organ pojavi kao agencija za vršenje poslova uz naknadu za tu uslugu i sama kao stranka u postupku.
Mislim da ste u ime Republike ovog puta ovlastili sebe da oslobodite plaćanja naknade nekoga, ali na štetu lokalne samouprave, pa i građana posredno, jer ta lokalna samouprava iz prihoda, koji joj se ovim putem uskraćuju, neće moći da izvrši neke usluge koje bi inače uradila za građane. Osnovna je činjenica da te lokalne samouprave moraju nekako da obezbede sredstva za izvršenje onih poslova koji predstavljaju stvarne troškove. Kada država oslobodi samu sebe, mora na neki način ta nedostajuća sredstva da nadoknadi. Kako će? Pa, opet od građana koji stanuju u dotičnoj opštini i opet na njihov teret.
Znači, taj privid da građane oslobađate nekog troška, a opštini ta sredstva opet nedostaju... Ona će morati preko tih istih građana da uvede neki novi namet, da poveća neku taksu ili naknadu, ili će oni ostati uskraćeni za neku uslugu. Znači, princip uzmi iz levog džepa ili daj iz desnog da bi uzeo građanima iz levog primenjen je i ovde.
Član 79. predloga, koji govori o izvornom članu 187, nam ne daje, gospodo, jasne kriterijume kako predviđate rušenje objekata izgrađenih na močvarnim terenima koji su nestabilni, gde predviđate ili rušenje ili odbijanje da izdate dozvolu. Mislim da to nije u redu, pogotovo kada ovaj član kombinujete sa članom 198, gde se propisuje rušenje objekta ako zahtev za legalizaciju bude odbijen. Ne znam da li imate u vidu visinu troškova rušenja objekata, da li imate na umu koliko je objekata izgrađeno na klizištima i nestabilnim terenima. Da li znate primer Holandije, koja je izgrađena kao država na močvarnom terenu? Pa, da li je nekome palo na pamet da je mnogo bolje da te objekte sanira ili uloži nešto u bezbednost takvih terena, a ne da pribegne onoj krajnjoj i najlošijoj meri, a to je rušenje objekata izgrađenih na takvim terenima, a vi znate koliko to košta.
Drugo, ono što je već pominjano u raspravi, moram da pomenem da ono što smatrate zaštićenim objektima, zaista, u praksi se pokazuje da postoje zaštićeni objekti, ali da ne mogu da važe različita pravila…
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću u kasnijoj raspravi. Hvala.