Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Ja bih da nastavimo raspravu o Zakonu o Vladi, jer me nikada nećete navići na nepoštovanje zakona ni Poslovnika, ali smo dobili pisani dokument  da predsednik Vlade smatra rušenjem dostojanstva poslanika kada radi mimo zakona, a jedan vrlo ozbiljan zakon, koji proizvodi strašne posledice po građane Srbije, a zvao se Zakon o PIO (znam da se, gospođo Čomić, i vi dobro sećate, a i ja), raspravljali smo bez prisustva ministra zato što je bilo tumačenje da je dovoljno da nam Vlada dostavi papir i napiše ko je ovlašćen da Vladu predstavlja, ali da i ne mora sedeti tu.
Neću se navići na to da predstavnik Vlade ne treba da bude tu i razgovara o ovome, ali neću ni da dozvolim da se najozbiljnija priča o izmeni Zakona o Vladi i gubljenje vremena građana Srbije pretvori u raspravu koja će preko mosta, za koji neko pokušava da upotrebi SNS, da zamenjuje neke duhovite sadržaje na televiziji ili bilo gde.
Hoću da, u ime građana koje predstavljamo ovde, pričamo ozbiljno o Zakonu o Vladi, a član 3. je upravo takav.
Izgubili ste od 16. decembra puno vremena, sebi i građanima, ne pokušavajući da naše predloge zakona uvrstite u dnevni red i da amandmanski reagujete. Izašli ste vrlo kasno sa Predlogom zakona o Vladi, koji nije suštinska štednja. Reč je o tome da su priče o štednji od 2008. godine u izjavama ranijeg ministra Dinkića, sada kolege poslanika, evo imam tu neke intervjue kako će se neki fondovi za razvoj integrisati sa drugima, pričaćemo o tome kada bude zakon o ministarstvima, i potrebi da se Vlada ozbiljnije ponese sa krizom time što će štedeti prvo na sebi, a niste iskoristili čak ni ovaj povod, da na članu 3. raspravimo razliku između mandata i ovlašćenja.
Podneli smo amandman na član 3. u kojem kažemo da ne možete zbog trenutno poremećenih odnosa unutar koalicije da donosite odredbu po kojoj će predsednik Vlade razrešenog ministra da smatra potpuno razvlašćenim, nezavisno od toga kada ostavka stigne u Skupštinu ili kada razrešenje bude konstatovano.
Slažem se s vama da Ustav u članu 133. omogućava da se položaj i ovlašćenja člana Vlade koji je podneo ostavku ili u odnosu na koga je podnet predlog za razrešenje do prestanka mandata uređuju zakonom. Znači, nije sporna mogućnost da se zakonom reguliše oduzimanje ovlašćenja onome koga je predsednik Vlade razrešio, ali je sporno što ostaje i u ovom trenutku nedefinisano šta je mandat, a šta je ovlašćenje. I taj prazan hod, između mandata koji se u Skupštini konstatuje kao prestali mandat i tehničkog vršenja funkcije, upravo proizvodi problem koji neki drugi otvaraju danas.
Znači, imate, kao Vlada, pravo da zakonom regulišete način vršenja ovlašćenja, ali se to ne radi onda kada se unutar Vlade posvađate, jer jedna ozbiljna država funkcioniše sa institucijama kojih ima u pristojnom broju, koje obavljaju svoju funkciju i koje može da izdržava i podnese ova privreda. Funkcionisanje države ne ostavlja se savesti pojedinca, nego uređenim pravilima, a ona nisu čak ni sada, kada je prilika, ovde iskorišćena i ne uređuju se na pravi način.
Zato mislim da je ovaj amandman trebalo da otvori vaše drugačije rešenje koje će trajno ostati, a ne da svaki zakon bude povod za rešavanje trenutnog problema, koji se uvek svodi na veštinu ostanka ove koalicije na vlasti, što je prosto neizdrživo. Hvala.
Juče smo ovde čuli, poštovani građani, da Vlada nije izgubila većinu, i to je očigledno tačno. Mada, ima jedna neobična situacija, da je deo te većine izgubio poverenje onog glavnog koji kreira politiku Vlade, ali je tačno da Vlada još uvek ima većinu, kao što je i tačno da svi mi znamo po koju cenu ta većina funkcioniše i kolika je cena, koju plaćamo svi zajedno, bila u ono vreme kada je ona sastavljena i kolika je ta cena danas, dok ovakva vlada traje.
Svi su ovde označavali navodno shvatanje da je vreme nenadoknadiv resurs, ali meni se čini da vas demantuje upravo ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima i Vladi.
Tri predloga SNS-a – izmene Zakona o državnoj upravi, koje ste vi propustili, a reći ću i zašto, da podnesete, i izmene i dopune zakona o Vladi i ministarstvima – SNS je na propisan način Skupštini Srbije dostavila 16. decembra 2010. godine, pred usvajanje budžeta, želeći da, kao konstruktivna i opozicija koja radi svoj posao, zaista učini nešto da se u ovakvom vremenu i uštedi.
Međutim, zbog načina na koji dva dana o ovome pričamo, moram da podsetim one koji su zaboravili – šta je posao opozicije, a šta je posao vlasti. Posao opozicije je da propituje, proverava, stavlja primedbe i da predlaže. Građani svakodnevno ocenjuju i nas, opoziciju, i vas, kao vlast.
Vlast, normalno, procenjuju po tome kako oni žive, po rezultatima da li zakonito trošite pare, prema izveštajima koje dobijaju od DRI, pa i prema novinskim vestima, kada saznaju da su, zbog nedostatka dokaza, oslobođeni Janjušević i Kolesar u aferi korupcije i privatizacije. Da li i kako ispunjavate potrebu za redom i zakonom i da li se liberalistički primenjuje samo minimalno deljenje pravde, građani ocenjuju i čini mi se da nisu zadovoljni.
Kako procenjuju nas, kao opoziciju? Prema kvalitetu kritike vlasti, jasnom ukazivanju na razloge zašto smo ovoliko zaduženi, zašto je ovoliko veliki broj nezaposlenih i prema našem javnom ukazivanju da je neopravdano zadovoljstvo nezadovoljstvo vlašću i želja da se izbori održe, a zbog neodgovornog ponašanja vlasti.
Građani imaju prilike da čuju ko o štednji priča, a ko daje predloge koji zaista znače štednju. Ako treba, ponavljaću svaki put – nije posao opozicione stranke da uči vlast, ali jeste posao opozicione stranke da podnese izmene i dopune Zakona o državnoj upravi, koji nedostaje ovom vašem predlogu, gde smo predložili da se uvede funkcija zamenika ministra umesto sadašnje funkcije državnog sekretara, kao znatno bolje zakonsko rešenje koje je u skladu sa praksom ogromne većine savremenih država.
Ovde smo čuli retke iskrene izjave da su politička lica u stvari državni sekretari i da njima sad treba jedan sledeći sloj pomoćnika ministara koji se stručno bave poslom, ali vi ovim predlogom zakona niste ograničili broj državnih sekretara koji mogu biti u ministarstvima zadržani, odnosno novoprimljeni, tj. otpušteni.
Predlog koji smo mi dali, želeći da zaista iskreno i činjenično utičemo na sasecanje političkih privilegija i na državu koja štedi i pokazujemo joj konkretno kako to može da uradi, vi niste dozvolili da dođe na dnevni red, a niste ni pokušali da amandmanima popravite naše predloge.
Iskopali ste rov – opozicija na jednoj strani, vlast na drugoj. Vlast koja misli samo na sebe, koja se prepakuje, koja se međusobno namiruje i koja nema nijednog trenutka nameru da uštedi ni jedan jedini dinar.
Predlozi zakona o tome govore i, što je rekao narod – "ako laže koza, rog ne laže". Imate na skupštinskom sajtu, pa uporedite, gospodo građani, zakone o kojima razgovaramo.
Ali zašto ste vi u stanju da pričate o ovom predlogu zakona koji ste dostavili kao o štednji, a da niste nijednog trenutka pokušali da usvojite naš predlog, kojim se ograničava ne samo broj agencija, nego i zloupotreba javnih ovlašćenja agencija koje same donose propise, same odlučuju o kršenju tih propisa u postupku sa građanima, mešajući u svojoj strukturi izvršnu i zakonodavnu vlast? Mislite da građani toga nisu svesni? Ili nas uveravate da ne koštaju te javne agencije koje se osnivaju za ad hok posao? Jednog trenutka neki posao treba, ali na državnoj kasi treba da postoji stotinu agencija.
Pitajte građane da li bi oni stalno držali u kući zaposlenog krojača, frizera, baštovana, elektro-majstora, koga mogu da pozovu povremeno da im obavi posao kada to zatreba? Znate zašto oni to ne rade, zašto mi to ne radimo? Zato što mi sami plaćamo svoje troškove.
U državi koja je spremna da se zaduži i da na račun teškog života građana misli samo o sopstvenom interesu, ličnom interesu ili interesu članova Vlade, ima takvu vladu koja izlazi s ovakvim predlozima. Predlozima u kojima i dalje ima ministre bez portfelja, bez ograničavanja političkih lica u okviru Vlade, gde čak nezakonito predlaže spajanje u liku predsednika Vlade i funkciju ministra.
Draga moja gospodo, vi kao da ne znate šta piše u članu 125. Ustava – Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri. Pa taj predsednik Vlade, koji treba da koordinira rad svojih ministara, baš me zanima kako će da koordinira rad sa samim sobom i u odnosu na druge ministre. Znači, neustavne i nezakonite izmene predlažete u zakonskom tekstu koji ste dali.
I nije samo ta nezakonitost i besmislica. Predlažete čak da član Vlade može da postupa samo u skladu sa stavom koji je stav Vlade. Ne treba pravničkog znanja da bi neko ovde pitao da li je stav Vlade pisani akt i bilo koja forma dokumenta, da bi na nju mogli ovako implicitno da pozivate svakog člana Vlade da se toga pridržava.
Razumem da to nekim funkcionerima Skupštine nije jasno. Imala sam prilike da se uverim juče. U raspravi o zakonima koji se tiču produžavanja roka za statistički izveštaj u oblasti poljoprivrede i popis, gde moj kolega dr Mašić objašnjava deo onog što je predmet statističkog obuhvata, koji piše u obrazloženju zakona o kojem govorimo, neko sebi uzima za pravo da tumači kao izlazak iz teme.
Diskreciono pravo u funkcionisanju Vlade ne postoji. Ministar je ministar, predsednik Vlade je predsednik Vlade, on koordinira rad između njih.
Stav Vlade, onoga koji glasa za i koji glasa protiv, ne sme da bude tajna. I ono što ste postigli u ovoj državi, da niko nikog više ne poštuje, da nijedna mera, nijedan rok nije vredan poštovanja, da nijedna institucija nema ugleda, ne možete da rešite jednim zakonom, čak i kad je to moguće.
Danas čujemo ko je i zašto lagao kada je obećavao 1.000 evra akcija, a znao je da to nije istina. Danas čujemo koliko je bilo skupo i nemoguće i na kojim osnovama funkcioniše ova vlada. Koliko je rokova odloženo na "Fijatu" pričamo od prošlih izbora, priželjkujući nove redovne, a nakon četiri godine mi smo na početku početka.
Zašto toliko pričate o žurbi, a grozno ste spori? Zašto toliko pričate o zakonima i zakonitosti, a juče ste nam dostavili dopis u kojem predsednik Vlade kaže da neće predložiti ministre zato što on misli o dostojanstvu ovog doma na način da krši zakon?
Vi ste na onaj neoliberalni način doveli do apsurda smisao svake reči, čiji je značaj izvrnut, gde se nered naziva redom, a kršenje zakona zakonitim ponašanjem.
U raspravi o amandmanima po ovom zakonu ja ću vam tačku po tačku, stav po stav, dokazivati koliko ste vremena ovom narodu rasuli ne usvajajući predloge zakona SNS-a, koji zaista znače štednju, a nisu farsa od štednje koja je predložena u vašim zakonskim rešenjima. Hvala.
Hvala. Od svog kolege Pelevića, kao ovlašćenog po ovoj tački dnevnog reda, dobila sam, tako da kažem, po dogovoru, neka četiri minuta da govorim o onome što mislim da baš niko nije pomenuo u vezi sa ovim zakonom.
(Predsednik: Imate sedam minuta.)
Da li ste prilikom sačinjavanja ovog zakona vodili računa da razvrgnete spregu između sporta, biznisa i politike, koja nije ni tradicionalna, niti je postojala u vreme o kojem govorite danas, o ovom članu 78. zakona, i kažete da je u njemu bilo i dobrih stvari? Da li se sećate da je nekada uz sport obavezno išla i reč amaterizam, da je amaterizam bio preduslov za bavljenje sportom? Da li postoji krivica svih nas i svih onih koji su dozvolili da profit postane, kao nasleđe liberalnog, tržišnog kapitalizma, prevashodno važan, odlučujući i najbitniji u samom sportu? Znam da se profit i način zarađivanja i u sportu ne može izbeći, i ne treba, ali ste morali da nađete način da sačuvate, u nekim oblastima, amaterizam u sportu.
Mislim da je ovim zakonom sport u stvari promovisan kao umetnost, manje kao umetnost, a više kao veština zarađivanja. Recite mi, da li ste na bilo koji način tretirali ono što je danas problem stvarnosti, svetske, a naše posebno? Na primer, da li se može neko pohvaliti da su prihodi od sporta samo nagrade na takmičenjima? Da li iza ugovora sa sportistima stoje pravi i pravni zakoni, ili mnogo zamešateljstva i zloupotrebe? Da li iza sponzorisanja i reklama stoji put do zarađivanja preko popularnosti sporta ili ima i mnogo nečistih puteva, ako hoćete, na kraju krajeva, i finansiranja stranaka? Da li ste pokušali uopšte to da izbegnete?
Ako je potpuno regularna proizvodnja za sport, kao proizvodnja sportske opreme, pa da onaj ko ne može da postigne vrhunski rezultat makar može da obuje „najk“ patike... Da li vodite računa da u građevinarstvu, kod gradnje stadiona, skijaških staza, sportskih terena, postoji nešto što će promovisati sport, a ne kaljati sport?
Odbijanjem da razgovarate o Zakonu o javnim nabavkama, u kojem je Srpska napredna stranka predvidela da se i tu spreči nameštanje tendera, vi ste pokazali srpskoj javnosti da vam nije stalo da u prihodima koji se iz sporta stiču postoji red i zakonitost.
Šta je danas kao prihod od sporta najpopularnije u Srbiji? Kladionice. I to je nešto što ide uz sport. Mladi su danas, umesto na sportskim terenima, u kladionicama.
Nema biznisa koji ne pokušava da se „nakači“ na sport, od energetskih napitaka do doping sredstava. Da li ste nešto tu uradili? Znamo da su Kina i Indija u svetu poznate kao najveći proizvođači sportske opreme. Znamo da se proizvodi 30 vrsta lopti, od one košarkaške, najveće, preko one manje ping-pong, do loptice za igru koja se (ako ne izgovaram pravilno, nemojte mi zameriti) zove „subuteo“ i ima prečnik 2,2 milimetra.
Gde smo mi našli svoje mesto u proizvodnji, proizvodnji uopšte, ili i ovde uništavamo industriju i proizvodnju, pa i u oblasti pratećih delatnosti za sport? Tu se, u toj oblasti, zarađuje blizu četiri milijardi evra, u Kini i Indiji. Šta bi to za jednu Srbiju značilo?
Mi imamo pomodno bavljenje sportom, i to u teretanama, u trenutku kada vam je, na primer, 2005. godine, Iranac Husein Rezazadeh imao 263 kilograma i bio težak kao jedan koncertni klavir, a dizanje tereta i ta vrsta sporta promoviše u stvari oblikovanje tela. To su ti apsurdi koje nam sport nudi, a mi, umesto da ih promovišemo u tom pozitivnom delu, preuzimamo iz sveta samo ono što je, na primer, jedna Italija uradila... Nismo čak ni njihovo iskustvo preuzeli, da u sedam hiljada teretana, koliko ih imaju, obrću godišnji promet od četrnaest milijardi evra.
Ko u ovom poslu koji se zove sport, a koji više nije amaterizam, zarađuje? Posrednici, menadžeri, oni koji su prisvojili akcije od imovine društva i države na sportskim terenima, oni koji su povezali sport, biznis i politiku i koji naplaćuju i tuđi talenat, trgujući njime bez ikakvih pravila igara. Vi ih ovim zakonom niste definisali i zato se za ovaj zakon ne može glasati, ali se otvaraju vrlo bitna pitanja, pred kojima žmurite, zato što na njima zarađuje neko drugi, ne država, ne građani, nego jedna lobistička grupa prijatelja, koju i na ovaj način pokušavate da promovišete. Hvala.
Doping sam pomenula u kontekstu jedne konstatacije, da nema biznisa koji ne pokušava da se nakači na sport, počev od proizvodnje sredstava kao energetskih napitaka, pa ka doping sredstvima.
Molim vas, iznošenje problematičnih stvari, načetih, ali nerešenih, nepomenutih problema u sportu, nedostatak i nedovoljno promovisanje amaterizma, ne možete prevesti u mračan doživljaj, moj lični, sporta. Naprotiv, zalažem se za amaterizam u sportu, u delu gde je to neophodno. Želeći da govorim o sportu htela sam da napravim paralelu između politike i sporta, gde je neophodno zadržati ljubav prema ovoj ideji ili ljubav prema sportu, koja se može amaterski i zastupati i promovisati, jer je jedina takva neokaljana, i to narod prepoznaje.
Zaista mi je žao što Srpska napredna stranka jeste sa vaše strane doživljena kao neko ko doživljava sport na jedan mračan način. Ne, naprotiv.
Da dodam vašoj borbi protiv dopinga, koju poštujem, kao i svačiju, Srpska napredna stranka se zalaže, na primer, za borbu protiv rasturanja narkotika na sve moguće načine i na svim mogućim mestima, ne samo u Beogradu, nego u svim gradovima. Tu borbu protiv doping sredstava, kortikosteroida za jačanje telesne mase itd. pridodajemo ovoj borbi koju u okviru stranke vodimo vršeći svoje redovne političke aktivnosti.
Tvrdim vam, amaterska ljubav i amatersko bavljenje politikom i sportom se prepoznaje u našim očima. Žao mi je što vi to niste videli.
Konačno, posle dugogodišnjeg eksperimentisanja sa sistemom socijalne zaštite, kao rezultat očigledno mnogih kompromisa i sučeljavanja interesa između države, nevladinih organizacija, predstavnika različitih evropskih organizacija, pravih stručnjaka, nazovistručnjaka iz ove oblasti, resorno ministarstvo nam je na kraju predložilo novi zakon o socijalnoj zaštiti.
Bojim se da je posle urušavanja i razgradnje mnogih sistema, poput privrednog, zdravstvenog, obrazovanja, pravde, izgleda došao red i na socijalni sistem. Volela bih da grešim, ali ću izneti ocene koje proističu iz predloga teksta koji ste nam doneli.
Neki će se rado, a neki nerado setiti da ova socijalno odgovorna vlada, ili vlada koji vodi socijalno odgovornu politiku, u stvari jeste zaboravila da socijalna pravda podrazumeva da svaki čovek koji je radno sposoban treba da dobije odgovarajuće zaposlenje, odnosno da je osnovna obaveza države da stvori uslove za zapošljavanje svima koji žele i mogu da rade. Zanemarljiv je broj onih koji ne žele da rade i ima ih u svakom društvu. Znači, socijalno odgovorna država i vlada je ona koja je na sebe preuzela garanciju da osigura egzistencijalne uslove za svoje građane.
Da li smo mi takva država, sa milion nezaposlenih, koji nemaju mogućnost da se zaposle, sa štrajkovima, sa svim onim što se dešava kao posledica takvog stanja, sa armijom beskućnika, sa prebukiranim prihvatilištima, kako za decu, tako i za omladinu i stare i odrasle? Teško da može da se govori o bilo kakvoj, a najmanje socijalnoj pravdi. O socijalno odgovornoj vladi mislim da ne može biti reči.
Kao majka, kao žena, kao neko ko je dvadeset godina živeo u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa roditeljima svoga supruga i kao neko ko se zalaže za tradicionalne vrednosti i smatra da ketering baš ne treba da nađe prostora svuda, pitam vas, kao predstavnike Vlade, da li ste svesni koliko je bitno voditi politiku pomirenja radnog i porodičnog života? Da li je neophodno u Srbiji da se čitav život posveti radu, a da se deca, vaspitavanje, pomaganje za školu, učenje, spremanje hrane, održavanje higijene u kući prepuste keteringu i tako razbije porodica?
Kao majka i žena pitam – kako decu možemo da učimo toleranciji u odnosu na druge, a ne učimo ih trpeljivosti u porodici prema različitim generacijama, kada bi u kriznim uslovima mnoge od tih prepuštenih van kuće, ketering poslova mogli da obave, sa zadovoljstvom i poštovanjem, dede i babe za svoje mlade, na primer, bračne parove i svoju unučad?
Ili ćemo, u slavu modernosti, uvesti, kao ovde članom 33, „voditelja slučaja“, neuspelo i odbačeno u Evropi australijsko iskustvo, koje ste pravilnikom o radu već bili primenili, pa stručni klubovi ocenili neprihvatljivom praksom, a sada ga ovde ustanovljavate kao pravilo? Da li ćemo za ljubav modernosti dovesti do toga da je sloboda pojedinca iznad svega i da one dobre nasleđene tekovine socijalne države, socijalnih ustanova potpuno odbacimo? Mislim da o tome niste vodili dovoljno računa.
Podsetiću vas da je svojevremeno ovaj sistem, koji bi morao da počiva na načelima pravičnosti, jednakosti, poštovanju različitosti, ljudskih prava, dostojanstva u svim životnim okvirima, morao da obezbedi jednak sistem zadovoljavanja životnih potreba kako u gradskim tako i u seoskim sredinama. Socijalna zaštita bi morala da obuhvati ne samo socijalnu sigurnost i deklarisanu želju da to postignemo, već i različite socijalne mere, uključivanje marginalizovanih grupa.
Da li je trebalo menjati aktuelni Zakon o socijalnoj zaštiti? Da, jeste. Promenili su se od donošenja onog teksta zakona do danas i organizacija društva, i uslovi u ekonomiji, razne socijalne i zaštitne potrebe, razni socijalno-politički uslovi; i mnogi drugi razlozi dovode do toga da treba promeniti zakon.
Da li treba dovesti do raspada sistema socijalne zaštite i da li, po ugledu na ono – privatizuj sve, ostaviti ljude bez posla, ne naći im alternativu? Onda kažemo: „Imamo reforme“, a nalazimo se na početku i sa ovakvim brojem zaposlenih. Da li ova oblast može da istrpi tu vrstu reforme? Nisam sigurna.
Pominjanje i pozivanje na standarde EU u ovoj oblasti je, bojim se, malo neukusno. U EU u ovoj oblasti ne postoje standardi, već je obaveza svake države da uredi svoje zakonodavstvo tako da ono bude, citiram, zasnovano na ujedinjavanju svih potencijala i angažovanju velikih finansijskih sredstava za stvaranje stabilnijeg, pravičnijeg, sigurnijeg mesta za život u svakoj, pa i našoj državi.
Dobra zakonska rešenja koja su postojala i plod su dugogodišnje primene sada već starog zakona pokazala su se kao izuzetno kvalitetna, u praksi proverena; na njima su nam zavidele i mnogo razvijenije i ekonomski snažnije države od naše. Vi ste smatrali da ona ne mogu da nađu mesto u ovom zakonu.
Da li vam ugledanje na dobra iskustva zemalja u okruženju koje su nekada bile deo jedinstvene države, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, nije bilo dovoljno da po ugledu na njih u razvijanju sistema socijalne zaštite i mi zadržimo dobro nasleđe u obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana?
Da vas podsetim... Moja dugogodišnja koleginica iz parlamenta, Lučić, verovatno se seća Strategije za smanjenje siromaštva koju je promovisao i svojeručno potpisao pokojni premijer Đinđić. Podsetiću vas da je u toj strategiji napisano – sistem socijalne zaštite je u osnovi dobar i moderan, samo ga treba finansijski potpomognuti i osnažiti. Da li je kasnije donošenje zakona, pravilnika i tekstova bilo oslonjeno na ovu strategiju? To što je prepoznato još 2003. godine, da su ustanove socijalne zaštite za smeštaj dece i omladine dobro postavljene, stručno koncipirane, ali da su zbog dugogodišnjeg neulaganja u investiciono održavanje tih ustanova prilično zapuštene i ruinirane. Umesto da budu obnovljene i osavremenjene savremenim tehničkim i didaktičkim sredstvima, u stvari smo zapustili i stručno usavršavanje ljudi u tim ustanovama.
Onda, iako smo usvojili takvu strategiju za borbu protiv siromaštva, rekli da su ove ustanove dobra postavka, ali zapuštene, desilo se da je započinjanje projekta transformacije ustanova za smeštaj dece i omladine urađeno na takav način da ni u jednom delu nisu praćene preporuke i smernice iz Strategije za smanjenje siromaštva. Vi to najbolje možete da posvedočite.
Na neki volšeban način, stručnjaci, odnosno eksperti, ali pod znacima navoda, koji su bili angažovani na ovom projektu, koji se nikada nisu bavili pitanjima dece bez roditeljskog staranja, koji se nigde nisu profesionalno ostvarili, dozvolili su sebi (ili smo im dozvolili mi, odnosno vi koji ste bili vlast) da uz obilne finansijske honorare i donacije Kraljevine Norveške lansiraju famozan rezultat – ukidanje domova za decu bez roditeljskog staranja. To nije dobro. Na tome nije trebalo istrajati.
Na opšte zaprepašćenje stručne javnosti, afirmisan je čuveni model istočnih zemalja, koje su pre nego su primljene u članstvo EU transformisale svoje ustanove za smeštaj dece i omladine, a deca bez roditeljskog staranja su završila na ulicama i, koliko god strašno zvučalo, po kanalizacijama. Paralelno, naravno uz angažovanje nevladinih organizacija, razvijali su se projekti „Deca ulice“, zvuči već poznato i viđeno, a nažalost, sadržano je i u novom zakonu o socijalnoj zaštiti.
U dobrom broju zemalja postoji trend, koji niste, nažalost, prihvatili u ovom zakonu (postoji i u rezolucijama koje zagovara Savet Evrope) – da se osnivaju i stvaraju domovi bez roditeljskog staranja, ali malog smeštajnog kapaciteta, sa 40-50 korisnika, po principu dom - porodica, uz dobro edukovan, obrazovan i osposobljen kadrovski potencijal. Vi to u ovom novom predlogu zakona niste prepoznali kao mogućnost koju treba da razvijamo.
Gospodine ministre, da li je moguće da smatrate dobrom praksom to da danas mala deca bez roditeljskog staranja mogu dekretom ministra, uslovno rečeno, da budu smeštena jedino u hraniteljsku porodicu, samo da ne budu smeštena u domove, koji su nekada bili ponos ove zemlje, praksa koju su drugi preuzimali?
Razgradnja i razvlašćivanje centara za socijalni rad počeli su pre koncipiranja teksta ovog zakona, vi dobro znate, postavljanjem partijskih kadrova, nestručnih ljudi, a vrlo često, ne uvek, i onih koji nisu imali ni kadrovske ni ostale uslove da se bave tim poslom. Zaboravili ste ono osnovno: da bi neko bio nešto, kao funkcija, on pre svega mora da bude neko, tj. mora da bude ostvaren u stručnoj ili bilo kojoj drugoj oblasti.
Zašto je to tako? Može li se negirati istina da su centri za socijalni rad neretko bili poslednja nada da brojni pojedinci bez porodica neće krenuti onim putem kojim ne želimo da ide bilo ko u ovom društvu?
Jedan iskusni socijalni radnik, koji je ceo svoj vek proveo u sistemu socijalne zaštite, svojevremeno je napisao: prilagođavaj savremenim stručno-metodološkim potrebama, potrebama korisnika i objektivnim mogućnostima društva, prihvataj sve što su drugi uradili više i bolje od nas, ali nemoj da nipodaštavaš bogatu, uspešnu i višedecenijski potvrđenu delotvornost našeg sistema socijalne zaštite. Niste se ovoga držali.
Ali, dva člana zakona su obavezni članovi zakona, bilo kojeg koji vi predlažete, a to je: jedan, da se predlaže osnivanje agencije, što je besmisleno, ili fondacije u ovom zakonu, i dan kada zakon stupa na snagu.
Niste zaslužili prelaznu ocenu jer ovo nije zakon koji pomaže socijalnu zaštitu i mi za njega ne možemo, nažalost, glasati. Hvala.
Poštovani članovi Vlade, poštovani građani, kolege u Skupštini Srbije, svaka politička stranka i oni koji deluju u javnom životu tvrde da se zalažu za jeftiniju državu i za interese građana. Prilika da to i u praksi pokažu jeste da glasaju za izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, koje, prema svim relevantnim istraživanjima, nose uštedu od najmanje milijardu evra, u ovom trenutku. Zakonom koji se može kolokvijalno nazvati zakonom kojim sprečavamo nameštanje javnih tendera i postupaka uštede bi bile mnogo veće. Broj izuzetaka na koje se javne nabavke ne odnose ovim izmenama i dopunama zakona se smanjuje.

Zdravstvene ustanove ne bi mogle da nabavljaju lek „norvasc“, koji košta 700 dinara, umesto generički istog leka koji leči istu bolest, a košta 170 dinara. Danas je to moguće.

Ako bismo usvojili izmene i dopune ovog zakona, ne bi se 41% od ukupnih javnih nabavki završio u pregovaračkom postupku ili, kako narod kaže, u četiri oka.

Da li je Srbija u prilici da dopusti da preko milijardu evra otiče nezakonito u privatne džepove u postupcima zbog nedovoljno dobrog Zakona o javnim nabavkama, neka to danas presude njegovi predstavnici. Ovde nema vlasti i opozicije, ovde ima građana koje predstavljamo, koji kupuju lekove, koji plaćaju krečenje škola, gradnju puteva, nabavku kancelarijskog materijala i svega onog što znači njihov život lakšim ili skupljim. Izvolite, pogledajte građanima Srbije u oči, pa odbijte zakon kojim se u ovom trenutku štedi najmanje milijardu evra. Hvala.
Priču o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji počela bih krajem ovog zakona i pričom o čl. 89. i 88. predloga, koji u stvari ilustruju probleme u ovoj oblasti.
Moram da budem potpuno iskrena i da kažem, ne kao stručnjak za ovu oblast, ali kao neko ko je vrlo odgovoran političar, da problemi vezani za bespravnu gradnju, koji jesu glavna tema ovog zakona, jesu problemi koji dugo traju, problemi koje je stvorila sama država nejasnim i zakasnelim propisima, neblagovremenim postupanjem inspekcijskih organa, često se pravdajući objektivnim okolnostima, željom da građanima izađe u susret, a sada donosi zakone kojima te tako dugo stvarane probleme, u velikoj meri svojom krivicom, u stvari želi da reši opet preko leđa građana i na njihovu štetu.
To što vam priznajem da su problemi dugo trajali, da su dugo stvarani ne znači da u jednom trenutku oni ne moraju... Oni moraju da počnu da se rešavaju na jasan i precizan način, a to, na primer, član 89. ovih izmena i dopuna sigurno ne govori, jer ako je članom 89. Predloga predviđeno da se licima koja iz nekog razloga nisu mogla da podnesu zahtev za legalizaciju naknada za građevinsko zemljište naplaćuje u trostrukom iznosu... Hoću da ovim primerom ilustrujem kako država nema ispravan odnos prema onome ko nije na vreme predao zahtev za legalizaciju. Ova naknada nije kaznena mera, njome treba da se plate stvarni troškovi komunalnog uređenja, kao što je i sam ministar govorio, i uslovi da se obezbedi rad komunalnih službi.
Pitam svakog od prisutnih i građane koji nas gledaju da li smatraju da bi ovako trebalo da izgleda i odredba za one koji prekrše Zakon o saobraćaju, pa, na primer, vozač koji napravi neki saobraćajni prekršaj treba da plati putarinu i gorivo po trostrukoj ceni?
Da li je ovakva analogija primerena i da li država, kad joj nedostaje novac ili kad treba da uredi neku oblast, treba da pribegava ovakvim merama, koje je ne promovišu kao pravednu i uređenu državu koja radi u interesu građana, već naprotiv, kao državu koja želi da uradi nešto što je u njenom interesu, ali samo u njenom interesu, ne u najvećoj meri u interesu građana?
Rekoh da, kao nestručnjak za ovu oblast, neću davati ni lake ni definitivne ocene, ali imam pravo da iznesem svoj sud i da postavim neka, smatram, vrlo ozbiljna pitanja kada je reč o ovom zakonu.
Da li je zaista bilo potrebno da članom 71. ustanovimo postojanje Republičke agencije za prostorno planiranje, ako ona obavlja nadležnosti Vlade? Zaista nema nikakvih opravdanih razloga da to radi agencija umesto same Vlade, odnosno njenog organa.
Kada agencije mogu da obavljaju neke poslove? Samo ako mogu da ih obave bolje i delotvornije nego sam organ državne uprave i ako ti poslovi zahtevaju stalan politički nadzor. Spremna sam da tvrdim, na osnovu svog iskustva sa nekim ljudima iz ministarstva koje vi ovde danas predstavljate, da ne verujem da u Agenciji mogu da postoje stručniji i sposobniji od vas koji radite u Ministarstvu. Niti treba da postoji neki drugačiji politički nadzor nad poslovima koje Ministarstvo radi da bismo morali da u šumi agencija imamo još jednu koja sebi stvara kontinuirane poslove koji se nikad ne završavaju, da bi te i takve agencije mogle da opravdaju svoje postojanje, da ne kažem svoje velike plate.
Da li u agenciji ti ljudi, koji nisu stručni kao vi u Ministarstvu, imaju plate kao vaše? Ne, imaju višestruko veće plate. Nemaju odgovornost koju imate vi, što je još jedan dopunski razlog da se taj deo poslova državne uprave vrati u vašu nadležnost koja je vama izvorna i za koju vi treba da odgovarate pred Skupštinom i građanima.
Dopunski razlog za to, koliko ljudi radi u takvim agencijama? Nepoznat broj. Na hiljade. Ni Vlada nema o tome informaciju. Po kom kriterijumu se primaju kao zaposleni? Uglavnom, stranačka pripadnost. Ko kontroliše njihov rad? Vlada kaže – ne, ili preko posrednika, članova upravnih odbora.
Nije poznato da se u nekoj od tih agencija primaju zaposleni po javno obavljenom konkursu, a svi se zalažemo za konkurentnost tržišta, privrede, pa i radne snage. To nam ne obezbeđuje ova vlast, a kada govorimo o kvalitetu licenciranih inženjera, o poštovanju struke, poštovanju i pravničke struke, koja je vrlo važna u ovoj oblasti, to se ne obezbeđuje u agencijama, već naprotiv, u samom ministarstvu.
Znači, nije mi ovo samo prilika da iznesem načelni stav SNS da je šuma agencija, za koje niko ne zna pouzdan podatak, u kojima ljudi primaju višestruko veće plate za manje poslove, za koje ne odgovaraju nikome, za koje nemamo dokaz stručnosti... Ne usputni komentar, već potpuno namerno, izrečen je na ovom mestu, gde treba da uredimo oblast koja je dugo neuređena i iz koje država ne sme da izađe, jer ovo jeste nadležnost države, najdirektnija.
Sledeća moja primedba, primedba javnosti, uglavnom se tiče konverzije prava korišćenja što je proizvelo mnogo buke u javnosti, s pravom. Insistiramo da kada se ova konverzija prava korišćenja u pravo svojine vrši na zahtev nosioca prava korišćenja mora da postoji naknada tržišne vrednosti zemljišta, mora da se plati prava cena, kao što svaki građanin mora da plati pravu cenu svake robe koju kupuje, ali da pravedno postupimo, država mora da taj iznos, tržišno određen, umanji za revalorizovani iznos zakupnina koje su već isplaćene. Zar nije namera svakog zakona da makar bude pravedan?
Zašto je to neophodno? Izmenama, svojim amandmanima predložili smo vam da ne možete korisnika da dovedete u situaciju u kojoj će da mu prestane pravo korišćenja ako u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ne podnese zahtev za konverziju. Da li stvarno mislite da svaki građanin kupuje „Službeni glasnik“ i da podrobno proučava svaki propis i rok koji se tiče konkretno njega i njegovog života? Uverena sam, a i mnogi građani, da bi donošenje ovakvog zakona zaista predstavljalo ogoljeno pravno nasilje, da vi onima koji u roku od 30 dana ne podnesu takav zahtev bukvalno oduzmete ono što su stekli, npr. po tržišnim cenama, i već platili.
U tom spornom članu 49. Predloga ste propisali da nadležni organ po službenoj dužnosti utvrđuje prestanak prava korišćenja, pri čemu (molim vas da obratite na ovo pažnju) uopšte niste propisali postupak u kojem bi onaj ko je tim postupanjem oštećen ili mu se oduzima zemljište imao mogućnost da podnese žalbu. Čime opravdavate ovakav preki sud? Kakav je to izuzetan značaj ili izuzetna korist za državu da kršite pravo na pravnu zaštitu i pravna sredstva za tu zaštitu, koju jamči Ustav članom 36?
Hoću još da kažem da niste propisali da u ovom slučaju treba da postoji izuzetan javni interes i pravična naknada da biste nekome mogli da oduzmete zemljište na ovakav način. Iz ovog teksta to nisam mogla da utvrdim. Zaista ne vidim da postoji pravni interes takve snage da bi ova skupština mogla da izglasa takav predlog u kojem ćete vi nekome oduzeti stečeno imovinsko pravo.
Mislim da pravnici dobro znaju da oduzimanje stečenog imovinskog prava jeste, na neki način, ono retroaktivno, povratno dejstvo, za koje nemamo obrazloženje zašto bi trebalo da ga primenimo, a u gradu Beogradu, koji je u mnogim situacijama reper za ispitivanje na kojem se to mestu nalazimo po vremenu dobijanja građevinske dozvole, imamo poseban problem.
U zakonu kažete da se utvrđuje pravo svojine u korist jedinice lokalne samouprave, ali se ne navodi koji je to nivo lokalne samouprave, pa je, po pitanju grada Beograda, tu sada dilema da li je to opština, gradovi, grad Beograd ili opštine u sastavu grada Beograda. Postavljam pitanje, a vi ćete rešiti taj nerešivi problem, ko će biti srećan dobitnik besplatnog građevinskog zemljišta, koje će moći kasnije da se proda, pretpostavljam po visokoj ceni? To ove izmene i dopune koje ste nam predložili ni u naznakama ne rešavaju, a ako mi kažete da će to biti nekim pravilnikom rešeno, bojim se da ćemo ga dugo čekati, kao jedan koji ću kasnije pomenuti.
Član 60. Predloga izmena i dopuna Zakona govori da će se i ovog puta desiti da će najsiromašniji građani da trpe posledice ovakvih, na brzinu donetih, propisa. Kažu da je svaki propis i zakon nešto nalik na klavir ili glinu, pa onaj ko ume da svira na klaviru iz tog zakona izvuče najbolje, ili onaj ko ume da oblikuje glinu ume da napravi najbolje primenljiv propis, odnosno zakon, koji ovde usvojimo.
Bojim se da u samom startu imamo feler ugrađen u ovaj zakon, jer ste zaboravili da članom 60. izuzmete porodične stambene zgrade koje investitor gradi radi rešavanja svojih stambenih potreba. Postavlja se pitanje, kada jednom takvom građaninu koji gradi porodičnu stambenu zgradu za stanovanje oduzmete građevinsku dozvolu, kakvu vi to dobrobit za građanina činite obavljanjem svog državnog posla?
Očigledno je da niste vodili računa o tome, nego, kao što sam i rekla na početku izlaganja, isključivo o dobrobiti države, u kojoj vidite sopstvenu administraciju. Pitam se, zar vam se nije učinilo pravno spornim ovo rešenje kako će se regulisati imovinski odnosi u takvim objektima gde su već izvedeni građevinski radovi do nekog nivoa? Sada, kada se oduzme dozvola, što reguliše ovaj član 60, kako će se regulisati odnosi sa novim investitorom i onim koji je do neke faze završio objekat koji je predmet ovog člana zakona? Bojim se da zbog sporosti administracije, stalne promene propisa, njihovih nedostataka, upotrebna dozvola za ove i ovakve objekte može da ne bude izdata i nakon više godina.
Jednostavno, ne treba zaboraviti činjenicu da postoje i mnogi objekti u državnom vlasništvu koji nemaju upotrebnu dozvolu. Prema informacijama, možda vi imate drugačije, čak ni Beogradska arena nema upotrebnu dozvolu, a njena gradnja je započeta još pre 20 godina. Kako će se sada u tom galimatijasu propisa, nedoslednosti i državne strogosti, koja nije jednaka za sve jer se država ne ponaša kao majka, nego negde majka, negde maćeha, biti primenjena na one koji grade porodične stambene zgrade, ostaje da vidimo.
Želim da ukažem i na specifičan položaj skupština lokalnih samouprava, gde mi se ne čini baš primerenim da vi u njihovo ime oslobađate lokalne samouprave određenih prihoda, iako to utvrđujete zakonom. Uskraćujete lokalnim samoupravama izvorne prihode time što od njih tražite tu vrstu dobročinstva i to činite članom 78. predloga, odnosno osnovnim članom Zakona 185.
Smatramo potpuno neprihvatljivim da ograničite rok do kojeg vlasnik mora da zaključi ugovor jer to u najvećoj meri ne zavisi od onog ko podnosi zahtev nego od brzine rešavanja zahteva, gde građanin nije zaštićen nikakvim rokom da ako mu ne odgovorite u nekom primerenom roku može da dobije dozvolu u svakom slučaju. Već je poznato, po dinamici rešavanje sadašnjih zahteva, da će najmanje još pet godina biti potrebno da se ti i takvi zahtevi reše.
Ima još jedna sporna stvar, koja vam je možda u brzini promakla. Novim stavom 8. izvornog člana 185. Zakona vi ste pokazali dobronamernost prema građanima jer nudite pomoć u postupku legalizacije, i to tako da organi lokalne samouprave pribavljaju određenu dokumentaciju. Moram da priznam da je to pozitivna inicijativa, ali mislim da bi bilo mnogo bolje da je to uređeno kao pomoć određenim kategorijama građana, a ne kao opšte pravilo, jer će se opštinski organi pretvoriti u organ, odnosno u agenciju za vršenje usluga uz naknadu i postaće stranka u postupku sami sebi.
Možda vam je u brzini to promaklo. Mnogi se naši zakoni tako preko noći pišu, preko noći se menjaju. Imali smo slučaj sa poslednjim vraćanjem zakona, ali ovo nije moguća opasnost, ovo je realnost koju proizvodi zakon, da se opštinski organ pojavi kao agencija za vršenje poslova uz naknadu za tu uslugu i sama kao stranka u postupku.
Mislim da ste u ime Republike ovog puta ovlastili sebe da oslobodite plaćanja naknade nekoga, ali na štetu lokalne samouprave, pa i građana posredno, jer ta lokalna samouprava iz prihoda, koji joj se ovim putem uskraćuju, neće moći da izvrši neke usluge koje bi inače uradila za građane. Osnovna je činjenica da te lokalne samouprave moraju nekako da obezbede sredstva za izvršenje onih poslova koji predstavljaju stvarne troškove. Kada država oslobodi samu sebe, mora na neki način ta nedostajuća sredstva da nadoknadi. Kako će? Pa, opet od građana koji stanuju u dotičnoj opštini i opet na njihov teret.
Znači, taj privid da građane oslobađate nekog troška, a opštini ta sredstva opet nedostaju... Ona će morati preko tih istih građana da uvede neki novi namet, da poveća neku taksu ili naknadu, ili će oni ostati uskraćeni za neku uslugu. Znači, princip uzmi iz levog džepa ili daj iz desnog da bi uzeo građanima iz levog primenjen je i ovde.
Član 79. predloga, koji govori o izvornom članu 187, nam ne daje, gospodo, jasne kriterijume kako predviđate rušenje objekata izgrađenih na močvarnim terenima koji su nestabilni, gde predviđate ili rušenje ili odbijanje da izdate dozvolu. Mislim da to nije u redu, pogotovo kada ovaj član kombinujete sa članom 198, gde se propisuje rušenje objekta ako zahtev za legalizaciju bude odbijen. Ne znam da li imate u vidu visinu troškova rušenja objekata, da li imate na umu koliko je objekata izgrađeno na klizištima i nestabilnim terenima. Da li znate primer Holandije, koja je izgrađena kao država na močvarnom terenu? Pa, da li je nekome palo na pamet da je mnogo bolje da te objekte sanira ili uloži nešto u bezbednost takvih terena, a ne da pribegne onoj krajnjoj i najlošijoj meri, a to je rušenje objekata izgrađenih na takvim terenima, a vi znate koliko to košta.
Drugo, ono što je već pominjano u raspravi, moram da pomenem da ono što smatrate zaštićenim objektima, zaista, u praksi se pokazuje da postoje zaštićeni objekti, ali da ne mogu da važe različita pravila…
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću u kasnijoj raspravi. Hvala.
Odnos SNS prema ovom budžetu iskazan je već time što smo najviše vremena posvetili onom što se zove zaboravljena poljoprivreda i loše usmereni podsticaji, subvencije i olakšice.
Ono što je uvredljivo za javnost, poljoprivredu i sve nas jeste da se ovaj budžet naziva podsticajnim i odgovornim i da je on u okviru bilansnih mogućnosti. Ovaj budžet nije u okviru bilansnih mogućnosti jer se zasniva na skidanju kože sa građana koji nemaju odakle da plate, a zaboravljeno je – zona crnog tržišta, siva ekonomija, kontrola javnih nabavki, gazdovanje poslovnim prostorom, pravi odnos prema porezu na imovinu i prema korporativnom porezu.
Interesantno je šta su stvarne pobude za ovakav budžet a šta su javno izneti razlozi. Dok pričate da vam je stalo o poljoprivredi, razmislite malo šta znači sledeća vest. Sada će vlasnici traktora morati da vrše godišnju registraciju prema zakonima koje ste vi doneli. Prema objavljenim podacima, u Srbiji ima oko 320 hiljada traktora. Koriste ih poljoprivrednici, tako da će oni morati da prema novom pravilniku plate oko 1,5 milijardi dinara za registraciju. Kad znate da treba registrovati i kombajne i moto-kultivatore, izvolite pa pogledajte u lice građanima Srbije koji očekuju da poljoprivreda bude zamajac razvoja.
Šta kažete u obrazloženju za odbijanje amandmana? Program subvencionisane prodaje domaćih traktora, kamiona, građevinskih mašina, proizvodnje i remonta šinskih vozila, autobusa itd, je razlog zbog koga ste odbili amandman. Hajde da vam kažem srpski. Ova vrsta subvencija i poreskih olakšica su poništene korupcijom koja se u najvećoj meri stvara kroz ova davanja.
Dokaz: ima onih koji smatraju da je opasno govoriti direktno. Ja smatram da je opasno ćutati pred ovakvim pojavama. U izveštaju Fonda za razvoj nezavisnog revizora za 2009. godinu, na strani 21. imate podatak da je fond odobrio beskamatni
kredit, da prevedem na srpski, sa 0% kamate na 48 meseci sa grejs periodom od 12 meseci preduzeću "Litaks DOO". Taj "Litaks DOO" je u stvari lizing kuća koja omogućava nabavku traktora, automobila, kamiona itd. i na njihovom sajtu možete videti podatak da za ugovore kod kojih je kamatna stopa subvencionisana, znači iz budžeta plaćamo svi, oni garantuju plaćanje kamate po srednjem kursu Narodne banke Srbije, a u Uredbi Vlade, ne zakonu nego uredbi Vlade, o uslovima i kriterijumima za ove subvencionisane kamate za potrošačke kredite i za ovaj finansijski lizing za nabavku trajnih potrošnih dobara u 2010. godini stoji, u članu 3. da se finansijski lizing odobrava preko lizing kuće i konstatuje se da subvencionisani deo kamate iznosi 4% na godišnjem nivou, na neotplaćeni deo lizinga za svaku godinu.
U stavu 4. istog člana se konstatuje da fond iznos kamate iz prethodnog stava prenosi lizing kući unapred za svaku godinu. Unapred za svaku godinu a beskamatni kredit. I ja bih da ovako poslujem. I građani Srbije bi voleli da ovako posluju, da dobiju beskamatni kredit, da deo kamate dobijete unapred na godišnjem nivou, pa da u razlikama, u zavisnosti od cene evra ili dinara, se lepo igrate uspešnih privrednika.
Koliko je ovih i ovakvih subvencionisanih kredita donelo novih poreza, koliko prihoda, koliko novih radnih mesta i koliko je na svaki uloženi dinar iz budžeta izvršen povraćaj u budžet, direktno ili indirektno, makar dinar, što je osnovni preduslov?
Draga moja gospođo ministre, imam za vas samo jedno pitanje. Znate da je Cezar svojevremeno rekao da samo oni koji imaju veru, nadu i optimizam mogu uspeti i pronaći ono što drugi nisu mogli. Razmislite o tome, verujem da ste u stanju. Pokušajte.
Na član 15. koji govori o tome da prilikom utvrđivanja kriterijuma vezanih za zakupninu poslovnog prostora ili pokretnih stvari kojima Vlada raspolaže, izdaje ih u zakup, obavezala se da će to učiniti u skladu sa prilikama na tržištu i ja sam, nemojte mi zameriti, poštovani građani, napravila jednu malu šalu podnoseći amandman na stav 2. ovog člana koji je usvojen i koji je usvojen sa obrazloženjem da je to učinjeno baš zbog obrazloženja koje smo napisali u podnetom amandmanu.

Napisali smo da smatramo da Vlada sve svoje aktivnosti čini, pod znacima navoda, u skladu sa prilikama na tržištu, pa je nepotrebno da se ona na to posebno obaveže. Zašto je to mala šala? Nisam mogla da verujem da će Vlada poverovati da joj zaista odajemo priznanje da se ponaša u skladu sa prilikama na tržištu.

U članu 12. Zakona o budžetu molite javna preduzeća, agencije da vam uplate u skladu sa dinamikom koju sami odrede 50% dobiti, a prepustili ste i javna ovlašćenja da prihoduju stotine miliona evra i ogroman novac isplaćuju za svoje plate, komforne uslove rada itd.

Članom 15. kažete da ćete ono što izdajete u zakup izdavati tako da vodite računa o prilikama na tržištu, a kada dajete propise u registraciji vozila postoje tabele koliko iznose tržišne cene na primer vrednosti vozila, da bi građani mogli da plaćaju poreske obaveze. Da li ste u skladu sa prilikama na tržištu smanjili građanima bilo koju vrstu davanja prema državi? Znači, ja uopšte ne shvatam vaš pristup stvarima koje radite dužnosti koju obavljate. Molite javna preduzeća da vam ustupe deo dobiti ne za ono što je njihovo nego za poverene poslove koje Ustavom rade. Onima kojima izdajete zakupninu nešto se pravdate da će to biti u skladu sa prilikama na tržištu.

Ali, zato građanima u 2010. godini šaljete obaveštenja o stanju poreskog duga, pa sam obaveštena od građana Novog Sada da su od 17. decembra redovi ispred Poreske uprave u ulici Mihajla Pupina ličili na neslavno vreme Jezde i Dafine. Šta se desilo? Građani su dobijali obaveštenja o stanju duga gde uopšte ne mogu da utvrde kada je dug nastao, po kom osnovu, koliko iznosi glavnica, šta su kamate, koji je rok za žalbu, kom organu se mogu žaliti ili na osnovu kog listinga mogu da utvrde da li i koliko zaista duguju. Nema druge nego da vi ne shvatate šta su okolnosti prilike na tržištu sem što imate jedno jedino moranje namaći pare u presahli državni budžet i namiriti fontanu želju u ovako plitkom budžetu.

Međutim, mislim da je ovo jedno potcenjivanje građana kojima ste na primer, penzioneru koji je otišao u penziju pre osam godina i dobio i svoju zdravstvenu knjižicu u međuvremenu konkurisao i na tenderima kao firma, vlasnik firme a sada poreski obveznik u međuvremenu je živeo potpuno normalno kao da je izmirio sve svoje poreske obaveze i u jednom trenutku se pojavljuje Poreska uprava koja kaže da on duguje neki poreski dug koji mora da plati bez odlaganja odmah po astronomski obračunatim ne komfornim nego dobrokomfornim vodama ali ne objašnjavate kako je taj čovek mogao da ode u penziju, kako je mogao da dobije kredit zdravstvenu knjižicu, dozvoljeni minus po tekućem računu, kako je mogao da učestvuje na tenderima i neko ko je ikada video knjižicu o poreskim propisima bi mogao da vam postavi pitanje koje vam postavljam ja danas sa ovog mesta, kako je moguće da neko po takvom obaveštenju otišao u penziju pre osam godina ima dug po doprinosima za PIO iz tog perioda?

Kako je moguće da nekome tražite da plati dug iz 2000. godine i kažete da uredno upiše PIB i ostale podatke ugašena radnja u to vreme poreski propisi nisu ni propisivali PIB. Šta su vaši poreznici radili svih ovih godina? Ne pravim razliku koja je Vlada nasledila to stanje, koja ima neodgovarajući softver ili kvalitetne podatke? Kako nekome nije palo na pamet da se na kraju svake godine 2001, 2002, 2003, 2004. deset godina ova vlast u ovom ili onom obliku obavlja svoju funkciju da utvrdi kako su nastale te poreske obaveze i da to obaveštenje pošalju građanima a ne da im tek samo pošalju obaveštenje o stanju poreskog duga koji se može bez odlaganja uplatiti. Znači, institut opomene institut upozoravanja da neko ima neku obavezu za vas ne postoji, ali kada treba da naplatite ono što je državna imovina i zakup vi se pravdate time da ćete imati na umu prilike na tržištu i usvajate amandman koji je u stvari bio jedna šala nas iz poslaničke grupe Napred Srbijo. Nečuveno.
Poštovani građani član 17. govori o otpisu dugova koje Vlada želi da izuzetno nastavi da vrši i ove godine i u javnosti su to poznate konverzije potraživanja na osnovu kojih idu i restruktuiranja, a u međuvremenu dobijamo izveštaj revizije za 2009. godinu, gde se kaže da revizor nije mogao pouzdano da utvrdi stanje vlasničkih udela Republike u kapitalu pravnih subjekata, rivolving kredite, one koji se zanavljaju, pozajmice date iz budžetskih rezervi ranijih godina, pozajmice iz sredstava privatizacije i ostalih kratkoročnih potraživanja.

Otkud vam pravo da tražite da ponovo izuzetno samo informišete Skupštinu o tome koga ste odlučili da spašavate na teret budžeta i to da budžet gubi dvostruko kada obaveze koje neko ko je uzeo iz budžeta kao pozajmicu ili nije platio poreske obaveze sada ostane trajno oštećen budžet jer to neće moći da se vrati, kada budžet oštećujete mogućnošću za korupciju time što ćete po diskrecionom pravu da birate te kojima ćete konvertovati pozajmice u vlasničke udele, ako je revizija iz 2008. godine pokazala da ste 78,5 miliona evra, strana 33. Izveštaja o reviziji iz 2008. godine, pretvarajući udele u kapital dužnika od NIS, KBC "Bežanijska kosa", Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i "Galenike" nepovratno otišli, a sada je država vlasnik i to u trenutku dok priča o privatizaciji javnih preduzeća, vi vršite u stvari, kako je tada revizor rekao sa pravom i na zakonu zasnovana primedba, sredstava od privatizacije društvenog kapitala iskorišćena su za povećanje kapitala javnih preduzeća?

Može li neko da objasni šta ovo znači, u trenutku kada se spremate da privatizujete najvrednije preduzeće u kojem država ima 80% vlasničkog udela? Da li to neko meni može da objasni iz kojih razloga posustala preduzeća kojima dajete pozajmice pretvarate u javne? One javne koje ostvaruju prihode gledate da privatizujete i prodate u nevreme, ispod svake cene, sa lažnom procenom vrednosti kapitala, gde svako gleda da se udene preko kuće koja se pojavljuje kao finansijski savetnik, a ovde tražite da to radite i dalje izuzetno i da skupštinu o tome samo obavestite.

Amandmanom poslaničke grupe Napred Srbijo, SNS, traženo je da ovde izađete sa raspravom, zašto, kome i koliko da oprostimo dugove? Zašto nekoga treba restruktuirati na taj način? Ne, da nas informišete, nego da dobijete odluku, jer vi nemate prava kao izvršni organ da menjate strukturu kapitala mimo zakona na osnovu uredbi i kojekakvih papira diskrecionih prava ili sličnih interesa političkih ili ma kakvih.

Vi, na to nemate pravo, vi kao izvršna vlast. Vi u ovoj Skupštini morate da zatražite odobrenje da nešto tako uradite, jer u međuvremenu, od izveštaja revizija o zloupotrebi, do trenutka kada u budžetu tražite, opet izuzetak, nije došla ni jedna informacija da ste to uradili u bilo kom preduzeću. I ovo je zaista nečuveno. Hvala.
Hajde da objasnimo građanima u ova dva minuta zašto je Vlada prihvatila neki drugi amandman. Taj član 20. je glasio da su direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava odgovorni za izvršavanje rashoda i izdataka, u skladu sa pravnim osnovom.
Amandman, koji smo mi kao poslanička grupa NS-SNS podneli, glasi da direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava jesu odgovorni za izvršavanje rashoda i izdataka u skladu sa zakonom.
Znači, u kojoj meri se Vlada razmazi kada joj date pravo na izuzetke i izuzeća od pravila? Zbog krize i situacije jeste da se pokušao promeniti zakon, kao osnov za trošenje para, najširim mogućim definisanjem pravni osnov. Šta je razlog? Kada smo usvajali, gospođo ministre, Zakon o budžetskom sistemu, vi ste neopravdano prihvatili da vi budete odgovorni kao ministar za izvršavanje budžeta, za koji ne možete da budete odgovorni samo vi jer premijer, Vlada o tome odlučuju, mnogim ministrima je preneto odlučivanje, čak i faktički prenos sredstava. Tada mi niste verovali. Sad ćemo o tome pričati u Zakonu o budžetskom sistemu.
Po toj istoj analogiji odgovornosti za izvršenje, vi ste pokušali da sa sebe skinete odgovornost i da onaj koji, za ono što nije zakonom definisano, potroše pare, odgovaraju eventualno oni, ali ne i vi. Ne može. To samo Mlađan Dinkić može da prisvaja rezultate, a da drugome krivicu stavlja na teret, dok mu dozvole ostali, ali ministar, odnosno sada premijer, kao predsednik Vlade, odnosno cela Vlada mora da odgovara pred građanima Srbije za zakonitost trošenja. Ja sam ekonomista, ali dovoljno znam pravo da je pravni osnov rastegljiva i nejednaka veličina sa terminom zakon. Jer pravni osnov može da bude i naredba, može da bude i ugovor koji nije zasnovan u zakonu, a trošak iz ovog budžeta, ovako teško napunjenog može da se izvlači samo iz zakonitog osnova.
Član 28. je prošle godine uveden kao izuzetak, da se mogu direktno dostavljati sredstva, prenositi mesnim zajednicama, preko Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Smatramo da je to prosto nedopustivo.
Pogotovo je nedopustivo obrazloženje koje je Vlada dala u odbijanju ovog amandmana, gde nam kaže da treba dozvoliti direktan način konkurisanja za određena sredstva za sprovođenje specifičnih razvojnih projekata. Nije reč o konkurisanju za sredstva, reč je o prenosu sredstava mesnim zajednicama direktno, gde se oni koji pričaju o decentralizaciji u stvari dezavuišu hijerarhijski nivoi lokalne samouprave, opština i sličnog. Princip efikasnijeg korišćenja sredstava je poželjan, gospodo moja u Vladi, gde vi raspolažete sredstvima tako što ste novac od javnih ovlašćenja prepustili nekim drugim organima državne uprave.
Ali, u slučaju realizacije programa i projekata koji se odnose na mesne zajednice, ovakav način da vi možete direktno njima da prenosite sredstva znači otvaranje prostora za političku zloupotrebu sredstava kojima budžet raspolaže, time što će gde odgovara da to čini preko opštine, a tamo gde ne odgovara opštinsko rukovodstvo, iz političkih razloga, da to čini direktno preko mesne zajednice. To zaista nije dopustivo i ja mislim da bi ovaj amandman morali da usvojite. Hvala.
Ovo je još jedan od članova Zakona o budžetu koji počinje rečju: "izuzetno", a Zakon o budžetu vrvi od izuzetaka koji se prve dve godine napišu izuzeci, a onda postanu pravilo, ali se, u stvari, od prvog dana primenjuju kao pravila.
Sad ona Riplija rubrika "verovali ili ne", Vlada traži da joj Narodna skupština odobri ovim zakonom da može da odlučuje o pokretanju postupka za davanje garancija radi obezbeđivanja finansijske stabilnosti, održivosti spoljnjeg duga, podsticanje izvoza, finansiranja ili refinansiranja likvidnosti pravnih lica, odnosno radi sprečavanja nastupanja ili otklanjanja posledica vanrednih okolnosti koje mogu da ugroze život i zdravlje ljudi ili prouzrokuju štetu većih razmera, u iznosu od 200 miliona evra.
Jedina vanredna okolnost koja može da nađe opravdanje i da bude izuzetak je ova, odnosno, radi sprečavanja nastupanja ili otklanjanja posledica vanrednih okolnosti koje mogu da ugroze zdravlje i život ljudi, što smo mi amandmanom i predložili.
Finansirati likvidnost pravnih lica kao izuzetak, održivost spoljnjeg duga da bude izuzetak, to znači da se u Vladi ne planira, da ne postoji nikakva strategija, taktika, koordinacija poslova i međusobne saradnje unutar nje. Znači, nedopustivo je da pod firmom izuzetka finansirate likvidnost, nečiji izvoz, što u obrazloženju navodite ili da na takav način razmišljate o spoljnjem dugu. To samo govori o tome da Vlada, koja po hitnom postupku masu zakona donosi na usvajanje, u stvari ne planira svoj posao na valjan način.
Član 43. je već dugo u odredbama Zakona o budžetu za svaku godinu, odnosno od vremena kada je legalizovana provizija pravilnikom koju donosi ministar za ekonomiju i regionalni razvoj. Tada je to bio ministar za privredu, 2005. godine.
Gospođo ministre, smatrala sam primerenim da onako kako ste vi u članu 15. definisali svest o prilikama na tržištu, kao da je svest o krizi u kojoj se nalazimo, visinu deficita u kojem je republički budžet nedovoljno samo rečima oslikavati i pričati da se zalažemo za manji deficit. Evo vam praktičnog primera kako možete da prihod od privatizacije u većoj meri unesete u budžet time što ćete proviziju od 5% smanjiti na proviziju od 1%.
Šta se dešava? Vi meni u odgovoru, odnosno Vlada u ime svih vas napiše da je to nemoguće uraditi, odnosno da se amandman ne prihvata jer je za to nadležan, za smanjenje provizije sa 5 na 1%, kao nagrade za uspeh, bože, čudnog li naziva, ministar ekonomije i regionalnog razvoja koji donosi pravilnik o visini te naknade.
Vi meni hoćete da kažete da Zakonom o budžetu, a ja sam stavom 2. upravo predvidela rok od sedam dana da Vlada izmeni pravilnik kao niži pravni akt od zakona i da tu proviziju primeri okolnostima na tržištu i uslovima deficita. U vreme kada jedan zakon iz oblasti pravosuđa derogira nadležnost Ustavnog suda, vi meni kažete da ne možete da promenite pravilnik koji je u nadležnosti jednog ministra. To slikovitije govori o Vladi i njenom odnosu prema budžetu i građanima od sve ove priče unazad sat vremena. Hvala.
Indeks otvorenosti budžeta po međunarodnim kategorizacijama je vaš budžet, budžet Republike Srbije, na listi od 94 zemlje stavio na 36 mesto sa Ganom. Toliko o transparentnosti.
To što ima 1.100 strana ne znači da je transparentniji. Ali, vi predstavljate državu koja ne plaća svojim dobavljačima, izvođačima radova, ne plaća struju, ne plaća telefon i ostale komunalije. Prvenstvo imaju međusobni koalicioni dugovi za formiranje Vlade.
Nije korektno reći i nazivati diskrecionim pravima ono što budžet ne bi smeo da sadrži. Vi bi to morali znati, da je budžet rasporedni zakon i da on ne ustanovljava prava već popis zakona koji ste pobrojali. Zakonom su ustanovljena prava koja budžet samo raspoređuje.
Da li se vi sećate da je nekada u ovoj državi postojao zakon o javnim prihodima i rashodima i bio je brana voluntarizmu i diskrecionim pravima Vlade, jer se samo zakonom mogao ustanoviti prihod i porez i samo zakonom su se mogli trošiti novci.
Draga moja gospođo, danas postoje subvencije i tranzicioni fond o kojima odlučuje resorni ministar i vi kao Vlada i bežite od ove skupštine kao "đavo od krsta" da nam za to položite račune, ali to uredno ustanovljava revizija. Pokazivali ste primerke budžeta, ali niste dostavili šta je posle revolucionarne 2000. godine pokazao izveštaj o trošenju novca 2001. godine? A postoji taj izveštaj. Malo je deblji i ne može da se uporedi sa onim što imamo danas od revizije u smislu prekršaja za koji bi naš narod rekao – ono što se nekad radilo, to su male bebe za ove danas.