Govoriću u okviru svog vremena, i govoriću o temi, o zakonu i ne možete meni, koja govorim o temi i zakonu i svom amandmanu, i to na isti član, reći da kršim Poslovnik ili ne govorim ili mi čak, moram priznati, vrlo nepristojno kažete, kao da ne znam o čemu govorim.
Govorim o svom amandmanu na član 1. i molim vas da mi dopustite da koristim svoje vreme…

Ne treba mi nikakva kreativnost jer govorim o amandmanu na član 1. Ovaj zakon ima dva člana i na član 1. je podnet amandman i od strane gospodina iz druge poslaničke grupe, kao i moj, i koristim svoje vreme da bih iznela po istom članu rešenje svoje poslaničke grupe. Da li je to po vama nedopustivo?

Član 1. je u pitanju, gospođo Čomić. Govorimo o istom članu, amandman na isti član. Ne znam kako ne razumete?

Sve vreme ide moje vreme, dok vi govorite. Molim zamenika sekretara da o tome vodi računa.

Samo želim da kažem da od 10.30 časova danas rasprava se u Skupštini vodi o amandmanu na član 1, koji se bez poslovničkih uslova ili određenja vodi kao prvi, i koristim priliku da u okviru poštovanja obaveze i ljudi s kojima sam trebalo da budem na sastanku iznesem stav svoje poslaničke grupe po amandmanu na član 1, ne o amandmanu kolege koji sedi u ovoj skupštini, iako je član 1…

Povreda Poslovnika, član 103. stav 1, neposredno po učinjenoj povredi, član 107. Povredili ste dostojanstvo time što mene optužujete za politizaciju, preuzimate navodno ličnu odgovornost za neke vredne ljude i molim vas da to više nikada ne učinite. Meni prevodioci interpretacije sa srpskog jezika nisu neophodni.
Zbog uvida javnosti u ono o čemu govorimo, budite korektni i pročitajte član 166, ne samo drugi stav, nego i prvi stav, koji kaže: "Narodna skupština u Danu za glasanje, nakon usvajanja predloga zakona u načelu, odlučuje o podnetim amandmanima po redosledu članova Predloga zakona", iza čega sledi stav dva koji ste čitali. Nigde ne piše shodna primena na raspravu.
Taj član se nalazi na strani 219, vremenski i po suštini događanja u ovom domu kasnije u odnosu na član 158. koji predviđa raspravu i pretres u pojedinostima, mogućnost da taj amandman obavezno ima pravo na obrazlaganje od strane predlagača.
Molim vas da na ovakav način ne branite ni skupštinske službe, niti moju vrlo argumentovanu stručnu raspravu da podvodite pod politizaciju.
Molila bih vas da ovim završimo raspravu i da se dogovorimo kao ljudi, da se zatraži tumačenje od onog koji je ovaj poslovnik doneo, da li se odredbe o glasanju mogu odnositi na pretres. O tome više neću govoriti, a vi izvolite sa vašim monolozima na tu temu.

Raspravu o ovom amandmanu, koju sam već načela i sa ministrom razmenila o tome mišljenje i međusobnu zahvalnost na pomaganju da zakon bude bolji, upravo iskoristiti da još jednom demantujem vas.
Ako je gospodin ministar iskreno priznao da je član 2. amandmanom poslaničke grupe Napred Srbijo SNS izmenjen, jer njegovi saradnici nisu usaglasili Predlog zakona, a ne scenario Skupštine, o čemu vi ovde govorite, sa aktuelnim Zakonom o visokom školstvu, zbog čega je amandman usvojen, čiju vi dobru nameru ovim...

Gospođo Čomić, ako ne znate, na dnevnom redu je Zakon o državnoj upravi gde se menjaju dva člana. Prvi je na koji način se vrši uvid u podatke o ličnostima koji nisu javni, a zbog elektronske komunikacije koja pruža tu prednost, gde mi tražimo da se taj uvid u podatke upodobi sa nemogućnošću zloupotrebe i da se u članu 2. tog istog zakona doda, ne znam, možda niste u stanju da to pratite, da organi državne uprave moraju da imaju najmanje nivo visokog obrazovanja koji je direktno u vezi sa zakonom i temom o kojoj govorim, to je vaš problem.
Ali ću zbog javnosti, jer vi niste predmet moje rasprave, reći sledeće. U obrazloženju za odbijanje amandmana u onom delu koji sporim, znači prepakovan je i prihvaćen od strane Vlade taj amandman na član 1, a ne odbijen, prihvaćen je deo, a značajan deo je odbijen, gde se kaže da se pitanje evidentiranja ostvarenih uvida, kao materija koju je neophodno urediti drugim zakonom, pa se zato odbija, podsećam javnost i ovu skupštinu na iskustvo sa Zakonom o zaštiti potrošača.
Čitav odeljak iz osnovnog predloga zakona koji je govorio o kamatama, gde nisu zaštićeni korisnici usluga bankarskih zato što nisu upoznati sa izmenama elemenata ugovora, nego će to biti regulisano posebnim delom Zakona o bankama, mi takav predlog zakona još nismo dobili.
Da li ovo obrazloženje da će biti rešeno nekim drugim zakonom može da zadovolji građane Srbije ili da bude dovoljno meni kao obrazloženje za odbijanje, tvrdim ne. Zato što mi jesmo raspravljali o Zakonu o bankama, ali ne u delu gde se štite građani od povećanih kamata ili otežanih uslova za vraćanje kredita, već vi te noći nismo bili tu, ali mi smo do 12 sati jedne noći ovde raspravljali o Zakonu o bankama, kojim se uvodi obaveza Budžeta Srbije da se zaduži, bez Zakona o javnom dugu, bez Zakona o potvrđivanju sporazuma, bez Zakona o javnim nabavkama, da bi se za neku banku koju Vlada proceni sistemski važnom, a koja će se možda naći u neprilikama, spasavati Agencija za osiguranje depozita.
Znači, obećanje da će se nekim drugim zakonom rešiti goruća stvar, pokazala se obećanjem u koje ne treba verovati, jer tim Zakonom o bankama, koji smo menjali na jednoj noćnoj sednici, dobila je Agencija koja sprovodi stečaj već osam godina na četiri velike banke. Potrošila je 50 miliona evra za taj stečaj i nije ga završila. Prenela je Vladi 190 miliona evra za staru deviznu štednju, a negde ima 140 miliona evra, poštovani građani, oročeno. Kod koje banke, pod kojim uslovima, u zemlji ili u inostranstvu, to niko ne zna.

Danas ću biti po vašem ukusu, ali u skladu sa onim što građani moraju da čuju. Ako meni ministar kaže da taj uvid ne može da bude potpuno zaštićen od zloupotrebe, bilo da je elektronski uvid u pitanju, karticom, ili listanje matične knjige, ja ću reći da to jeste problem Vlade koja je površna.
Kao što se površno čitaju odredbe zakona, ne članovi, nego odredbe, zato što smo samo pod pritiskom međunarodne zajednice te noći izmenili Zakon o sprečavanju pranja novca, gde je izričito zabranjeno da se u državnoj upravi odnosno u organu koji je obveznik sprečavanja pranja novca zaposli lice koje nikada nije bilo krivično gonjeno niti osuđivano za delo zloupotrebe položaja ili bilo koje vrste materijalne zloupotrebe.
Pa da mi zapošljavamo u organima državne uprave ljude koji nikada nisu osuđivani, mi ne bi imali sumnju da li neko danas lista i možda zloupotrebljava neke podatke. Ali, da li je to slučajno, možda je vama promaklo, meni nije, da smo mi donošenjem zakona na primer o komunalnoj policiji dozvolili mogućnost da konkuriše i zaposli se lice koje imalo i izdržalo kaznu od nekoliko meseci, mislim čak da je bilo i godinu dana.
Da li to može biti opravdanje za Vladu da odbije amandman u celosti onako kako smo ga i predložili, može da bude obrazloženje za Vladu koja ne želi da obezbedi građanima mogućnost da dobiju dokumenat, sa što manje napora, u korišćenju elektronskih komunikacija, ali da istovremeno budu zaštićeni od svih mogućih zloupotreba. Zbog toga smatram da je ovaj amandman bilo neophodno usvojiti.

U ovoj zajedničkoj objedinjenoj raspravi imamo 25 zakona o potvrđivanju sporazuma. U vremenu koje imam odabrala sam da govorim o tački 32. Reč je o multilateralnom sporazumu između Evropske zajednice i njenih država članica, ali i Republike Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Bivše jugoslovenske Republike Makedonije, Islanda, Crne Gore, Kraljevine Norveške, Rumunije, Republike Srbije i Misije privremene uprave UN na Kosovu, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244, o uspostavljanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja. Jedina tema o kojoj želim da govorim u ovom vremenu su u stvari preduslovi i uključivanje Srbije u zajedničko evropsko vazduhoplovno područje.
Primenom ovog sporazuma, Republika Srbija očekuje da obezbedi slobodan pristup zajedničkom tržištu, kako navodi i u obrazloženju, i nas poslanike i srpsku javnost uverava da je zaključivanje ovog sporazuma preduslov da se zemlje zapadnog Balkana uključe u rad ove evropske agencije za bezbednost vazdušnog saobraćaja.
Međutim, pitanje je, ako u članu 3. Sporazuma imate tekst koji kaže da će za sprovođenje ovog zakona biti nadležna ministarstva za poslove saobraćaja, finansija, poslova zaštite životne sredine, poslove rada i socijalne politike, za poslove ekonomije i regionalnog razvoja, za poslove trgovine i usluga, za poslove pravde, Republički zavod za statistiku i Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, ko je to tako pogrešno i površno, iznad svega, shvatio obaveze koje Srbija ima za uključivanje i priključivanje jednom ovakvom sporazumu?
Da li jednostavno nabrajanje ministarstava koja imaju neke nadležnosti u vezi sa ovim sporazumom, a bez definisanja u kojim oblastima će ona biti uključena u primenu ovog sporazuma, zaista govore o tome da mi ovde kao po jedinici proizvoda usvajamo zakone i da Vlada na isti takav način shvata svoju obavezu priključivanja EU i prihvatanja ovakvih sporazuma.
Zaista ne mogu da shvatim da svi nosioci javnih ovlašćenja, nabrojana ministarstva koja zaista treba da budu obuhvaćena u sprovođenju ovog sporazuma, moraju da budu angažovana na ovakav način, da im se ne definiše domen nadležnosti.
Smatram da pored ovih koje su nabrojane postoji, na primer, Agencija za kontrolu leta, koja će sigurno biti uključena u ovaj posao, a nije nabrojana. Zatim, Republički hidrometeorološki zavod, neizostavno. Zašto on nije naveden? Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova i mnogi drugi subjekti, jer je očigledno da neko ko će se starati o uspostavljanju evropskog vazduhoplovnog područja mora da obuhvati u rad i ova ministarstva, odnosno organe uprave, koje sam nabrojala ili one koje su: ni agencija, ni uprava, ni riba, ni devojka, ali bitno je da prihoduju od imovine države Srbije, neka sredstva o kojima budžet nema kontrole. Neophodno je da se ovakvim sporazumima, govorim konkretno o ovom, propiše precizno koja je nadležnost svakog organa pojedinačno.
Ako u kući podelite zadatke mlađem i starijem sinu i ćerki, ali ne kažete šta je čija obaveza, najmanje što će te očekivati, to je da onaj drugi očekuje da neko završi posao koji postoji. Imamo nadležnost, ali se ne zna ko i za šta odgovara, odnosno šta ko treba da uradi. Zar je ta elementarna logika u toj meri izgubljenu u vršenju državnih poslova da mi i prilikom pristupanja ovim sporazumima, kad treba samo dva člana da dopišemo uz neki sporazum, nismo u stanju da ih uradimo kako treba?
Ovim zakonom je propisano, na primer, da se u sprovođenje, sporazumu priključi i Direktorat civilnog vazduhoplovstva. Mi smo nedavno usvojili Zakon o vazdušnom saobraćaju kojim je propisano da će propise podzakonska akta da donosi Direktorat.
Draga moja gospodo, vi znate da je odredba neustavna i da se kao takva nalazi, kao predmet odlučivanja, pred Ustavnim sudom Srbije, jer Direktorat ne može da donosi podzakonska akta, a da prethodno nije zakonom propisano neko načelo. I šta će se desiti? Poništajem takvih podzakonskih akata mi dovodimo u pitanje, ne samo pristupanje ovom sporazumu koje, ne uzgred budi rečeno, nego sasvim namerno, nije još u primeni ni kod mnogih drugih zemalja koje su članice Evropske zajednice, ali smo mi požurili da imamo jednu tačku više na dnevnom redu.
Da li samo zbog toga? Mi znamo da je Zakon o vazdušnom saobraćaju usvojen kao hitno rešenje za jednokratnu upotrebu, da se spasu ugrožene fotelje pre konačne odluke Ustavnog suda, to znamo. Nije važno tako mnogo, rekli biste – kad se zakon krši, neustavan je u nekim našim unutrašnjim okvirima.
Šta kad preuzimamo međunarodne obaveze? Šta kada se nadležnost tog direktorata upravo tiče međunarodnih obaveze jedne tako važne delatnosti kao što je sigurnost u vazdušnom saobraćaju? Da li to o nama govori kao o jednoj ozbiljnoj državi koja ima kapacitete administrativne, stručne, da pristupi EU ili govori o nama potpuno suprotno?
Kada se budu poništili propisi koje donesu ne ovlašćeni organi, to će izazvati niz problema. U ovom trenutku vas, znači, blagovremeno i na zakonu zasnovano, upozoravam da ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma povučete sa dnevnog reda i da sebi unapred uskratimo probleme koje ćemo evidentno imati, koji kompromituju i državu i Skupštinu i potpuno kompromituju pristupanje i same Srbije jednom vrlo ozbiljnom poslu.
Da li ima potrebe da uopšte govorim o tome kakvo je stanje u vazdušnom saobraćaju i kako je nadležna organizacija za primenu ovog sporazuma kompromitovala otvorenost Srbije za ulazak vazduhoplovnih kompanija na ovo područje i koliko je vazduhoplovnih kompanija koje su na ovom tržištu poslovale, u stvari, proterano iz Srbije? Da li je neko, ko treba da odlučuje o tim žalbama, bio u sukobu interesa kada su mu, kao predsedniku Saveta Direktorata, podnošene žalbe kojima su nekim kompanijama onemogućavani uslovi za rad? O tome će odlučivati Ustavni sud.
Ono što je strašno, to je da su fotelje mnogo važnije od sudbine privrede, od poštovanja pravila EU, u koju se svakog dana zaklinju svi državni funkcioneri i oni koji su zaduženi za pristupanje EU.
Ostao nam je samo JAT, koji je odavno bankrotirao, samo taj bankrot još niko nije proglasio, a bankrotirao je zbog lošeg rukovođenja partijskim kadrovima. Da stvar bude još tragičnija, aktuelni premijer nam privatizaciju "Telekoma" upravo pravda departizacijom funkcija u javnim preduzećima.
Zaista, da nije tragično, bilo bi smešno. Kompanija poput JAT-a ne može da nastupa na tržištu ni po ovom sporazumu, jer je izdržava budžet, a pravila EU to izričito zabranjuju i to jeste nešto što iz ovog sporazuma nedvosmisleno proizilazi.
Ovaj zakon je najbolje ne primenjivati na domaći vazdušni saobraćaj, jer će zaista da izazove nepotrebne troškove koje nismo kadri u ovom stanju, kao država, da pokrijemo, a to piše i u samom obrazloženju Predloga zakona. Sporazum je problematičan čak i za države EU, koje ga ne primenjuju i nisu ga sve potpisale, što ste takođe stavili u obrazloženje ovog sporazuma.
Mislim da pokušaji ishitrene primene nekih pravila i drugih propisa koji se tiču primene u EU, pre svega u vazdušnom saobraćaju, izazivaju velike probleme i štete i za domaće vlasnike aviona, ali i za mnoge druge kompanije koje su u vezi sa vazdušnim saobraćajem.
Mislim da je ovaj predlog jedan od očiglednih dokaza površnosti Vlade Republike Srbije i nesposobnosti onih koji vode vazduhoplovne vlasti. Osnovni zakon, koji je usvojen još maju 2009. godine, odnosno šest meseci nakon tih izmena koje sada usvajamo, umesto da sa izmenama, jer je obrazloženje da to radimo zbog Aneksa I, trebalo je, onda kada smo ga usvajali, da ga usvojimo sa izmenom koja je već tada bila na snazi.
Ali, nije prvi put. Mi smo dva puta u 2009. godini menjali Zakon o sprečavanju pranja novca i sada ponovo u 2010. godini, zato što nismo primenili pravila sprečavanja pranja novca donetih 2006. godine. Izgleda da nekima mnogo dugo treba da se dosete da pojave koje najviše ugrožavaju temelje jednog demokratskog društva treba sprečavati na vreme.
Ono što je zaista neverovatno, to je nesposobnost ministarstva u ovom domenu, ali i direktorata, koji imaju preko 200 službenika koji brinu brigu o tri puta manje aviona, koliko ih ima Srbija, ali smo prvaci u svetu i po tome što imamo tri službenika i jednog inspektora po jednom avionu.
Draga moja gospodo, po tome smo, ne samo lider u regionu, nego neprikosnoveni lider u svetu koji govori o rasipanju sredstava i energije koje nemamo na pretek.
Da zaključim, glasaćemo protiv ovog sporazuma i smatram da je najbolje da ga povučete iz procedure.

Kažu Amerikanci - o očiglednim činjenicama ne treba razgovarati, tako da, gospodine ministre, po osnovu mandata, blanko ostavki i ostalog i oni koji sede levo ili desno, zaista ne bih da trošim vreme, jer danas imamo važniju temu.
Vaš zakon u kojem menjate samo dva člana i treći je stupanje na snagu, po oceni poslaničke grupe Napred Srbijo SNS bi trebalo dopuniti. Ne sporimo mu dobru nameru.
Treba se uskladiti sa mogućnostima koje pružaju savremene elektronske komunikacije sa onim izmenama koje se tiču titule i zvanja u skladu sa Bolonjom, odnosno novim zvanjima na studijama koje omogućavaju naši fakulteti.
Međutim, ako u članu 75. kažete da organ državne uprave u postupku vršenja svojih prava treba da pribavlja podatke iz evidencija i registara koje vode drugi organi državne uprave, tu nemamo šta da zamerimo, ali smatramo da ste pokazali jednu dozu nedovoljne opreznosti, neću upotrebiti težu reč, time što ste propustili da definišete način korišćenja i pribavljanja takvih podataka i raspolaganje njima.
Mi smo vam, kao neko ko i svoje i vreme građana Srbije ceni i poštuje, dali predlog amandmanom da organi državne uprave iz stava koji sam upravo pročitala mogu da vrše uvid i pribavljaju samo one podatke koji su neophodni za rešavanje, odnosno podnosilac zahteva na njih se poziva, uz obavezno evidentiranje uvida i razloga za uvid u podatke u evidencijama i registrima, osim za one podatke koji su u javnim knjigama i javno su dostupni.
Složićete se da je to preciziranje. Zaista ništa ne menjamo iz prethodnog člana. Vaši stavovi 2. i 3. postaju stavovi 3. i 4.
Ono što smatramo takođe bitnim preciziranjem jeste sledeće, da kad se vodi upravni postupak, a sami ste svedoci da mnogobrojni zakoni ostavljaju strankama u drugom stepenu mogućnost, čak ne ni žalbu, već vođenje isključivo upravnog postupka i da se u tim postupcima zaista odlučuje o bitnim pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica.
Smatramo da treba da bude ovlašćen samo državni službenik koji ima stečeno visoko obrazovanje drugog stepena, odnosno završene master akademske studije ili visoko obrazovanje, stečeno u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju, u kojem su oni izjednačeni sa akademskim zvanjem master, odnosno nazivom.
O ovome ćemo preciznije govoriti kada budu amandmani, ali šta je važno? Ne smemo da dozvolimo da tumačenja pojedinačna u nekom slučaju, kad se stranka oseti oštećenom, a verovali vi ili ne, može se desiti da u postupku stranke koja ima više obrazovanje odlučuje službenik koji je po obrazovanju i nivou niži od te stranke i ne smemo da dozvolimo da tumačenje tog dana voljnog ili zlovoljnog ili određenog ugla gledanja službenik u Ministarstvu prosvete ili nekom drugom ovlašćenom organu odluči o tome.
Zalažem se da vi kao ministar nadležan za ovo potpuno precizno uredite kako se ta zvanja mogu uravnotežiti, s obzirom na raniji važeći sistem i onaj koji je sada na snazi.
Najavu ove teme, koja govori o državnoj upravi i uopšte o kvalitetu državne uprave, zaista bih iskoristila zato što sam čula da ćemo danas imati samo ovu tačku na dnevnom redu i da vreme koje mi stoji na raspolaganju upotrebim za priču o državnoj upravi.
Ne želim da je shvatite kao primedbu ni lično vama ni ovoj vlasti trenutno, nego pitanja koje želim da otvorim pred svima nama kao društvu.
Želim da sasluša kome se sluša, ko ne želi da čuje ne mora, ali da postavimo sebi kao ozbiljni ljudi neka pitanja koja možda ne bih ni otvarala da nije i suviše veliki transparent studenata koji sede negde oko zgrade Vlade, pitajući se da li ima u ovoj državi para za završetak studija onih koji su dobri studenti, ostvarili su uslove koje je neko obećao, da je zakon bio precizan ili neprecizan, pa je oštetio one koji su u prethodnoj školskoj godini ili do januara položili sve ispite, a išlo na ruku nekim drugima.
Zašto otvaram ova pitanja? Vlast ima i lice, ima i naličje. Rasprava kojom smo danas počeli ovu tačku dnevnog reda govori o tome da se i ovaj parlament, ali i svet doživljava prosto bojnim poljem na kome treba uništiti takmace. Namerno upotrebljavam staru reč takmac ili političku konkurenciju, jer mi nismo neprijatelji jedni drugima. Oni koji tako doživljavaju politiku i ovaj život ne bi trebalo da predstavljaju budućnost Srbije.
Smatram da je građane i narod uopšte vrlo lako zavesti. Bilo da je reč o nekim pravim vrednostima ili da je reč o promovisanju lažnih vrednosti. Zalažem se za promovisanje pravih vrednost, a one jesu znanje i mladost koju moramo da prepoznamo i da podržimo, jer jedino tako možemo da imamo i kvalitetnu državnu upravu i da opstanemo kao država i kao narod.
Priznaćete da se malo ko seća ko je bio predsednik Vlade ili ministar policije ili ministar finansija u vreme poznatih slikara, književnika, pisaca, izumitelja i naučnika. Na nama je da ljudima koji iole učestvuju u javnom životu, a pre svega na vama koji raspolažete budžetom i donosite zakone, da te mlade i vredne ljude prepoznate po pameti, po talentima, po organizatorskim sposobnostima i da im omogućite da se sami snalaze, ali ne da ih guramo i da ih gurate u zapećak.
Ponavljam, nemojte ovo da shvatite lično, ni vi kao ministar, ali ste nadležni za kvalitet državne uprave. Kad nađemo tako mlade ljude najmanje što moramo da uradimo to je da ih podržimo i da im se divimo, ako se ne divimo pameti i znanju, nego pokušavamo da je ukaljamo.
U bilo kojoj oblasti života ne promovišemo dobre vrednost. Ceo svet je žrtva pohlepe i to dokazuju i ekonomisti i političari koji su državnici i svi znaju da su naduvani baloni vrednost akcija doveli do finansijske krize, da je pohlepa onih kojima je uvek bilo malo dovela do toga da trpimo svi.
Hajde mi kao ozbiljni ljudi, politički takmaci i oni koji imaju mogućnost da se javno bore za decu, srećni smo mi koji ih imamo, ili za nečiju tuđu decu, ali pametnu i vrednu, da se zaista izborimo i da na njih usmerimo i pažnju i sredstva, ali i podršku koja se zove divimo se onima koji to zaslužuju.
Kako ćemo tim mladima, koji treba da budu strpljivi i oduševljeni mogućnošću da nešto promene u svojoj državi, da pomognemo? Da li tako što ćemo pokazati da ne umemo da vodimo državu i da se više bavimo sobom, što ćemo skrivati probleme koje imamo ili tako što ćemo u jednom društvu otvoreno govoriti o problemima koji su u državnoj upravi vrlo ozbiljni.
Ima ih u drugim oblastima života, ali su ovde najvidljiviji i kada se priča o korupciji i kada se priča o mestu Srbije o položaju koji doživljava kao konkurentna zemlja, uvek se prvo upire u državnu upravu.
Radila sam u državnoj upravi, bila sam ministar, kao i vi. Imam puno pravo da o tome govorim i da prepoznajem da se problemi nisu promenili od onda kada smo učestvovali u vlasti do danas, kada tu vlast obavljate i vi.
Tačno je da vlast zadovoljava one najniže ljudske nagone, a to je da vladaju drugim ljudima, ali nisu svi ministri takvi, niti su svi oni koji obavljaju vlast rukovođeni takvim nagonima. Uvek ću podržati ministre koji žele da ostave trag i pečat poboljšanjem kvaliteta uprave koju vode.
Da li za to imate vremena i snage i da li uopšte da se usredsredite na neki zakon time što vam odvlače pažnju na mnogo stvari odjednom, na mnogo poslova, a oko vas se uvek okupe oni servilni, pametni koji vam u prvom mesecu vladanja kažu – ministre znate sve, vi ste sposobni, naredite, imate moć, tapšu vas po leđima i kažu da tako brzo ulazite u stvari, a vi ste svesni da ste suočeni sa mnogo novina i da ne možete, želite da date najbolje od sebe, ali vam trebaju saradnici.
Oni koji su stručni, oni su teško pokorni, žele da budu ona druga linija koja menja ministre i da na njima stoji državna uprava, a da ministri dolaze i prolaze, a da ti načelnici ili pomoćnici ostaju večita birokratija koja će odlučivati o sudbinama mnogih građana.
Zato znam da vama kao ministrima nije lako i tu postoji rešenje, deakumulacija funkcija kroz ono što se zove saveti i mnoge nadležnosti, da bi vi lično mogli da se posvetite poslu i da odaberete najkvalitetnije saradnike jer se u tome vidi i vaš kvalitet.
Obrazovan, ispunjen čovek koji raspolaže znanjem uvek rado bira sposobne saradnike koje mora da drži pod kontrolom jer vrlo lako znaju da se otmu nadzoru i da obavljaju državne i javne poslove u sopstvenom interesu. Zato je vama potrebno da imate mogućnost i da nadzirete saradnike koje birate.
Nažalost, danas se mnogi igraju politikom kao što su se kao deca igrali vojnika. Mnogi priželjkuju da budu ministri policije ili upravnici zatvora zato što nisu odrasli kao političari i sazreli kao državnici. Mnogi bi samo da odsecaju hidrine glave korupcije i zloupotreba, ali hajde da vidimo koliko zakonima stvaramo uslove da se stvaraju negativne pojave koje se zovu korupcija, zloupotreba javnih ovlašćenja ili površnost u zakonima.
Uzeću najsvežiji primer. U Novom Sadu počinje da radi nešto što je Agencija za zaštitu potrošača. Prva primedba je da se potrošač žali u razumnom roku prema vrsti primedbe ili reklamacije koju iznosi.
Šta je razuman rok? Razuman rok je rastegljiva kategorija, upozoravali smo vam kada smo donosili zakone. Znači, državna uprava, onaj ko vam po vašem nalogu pripremi zakon u skladu sa intencijama koje vi kao politička stranka iznosite u kampanjama ili u javnim nastupima, mora da zatvori te pukotine koje sutra otvaraju ambise proizvoljnosti, diskrecionih prava pojedinačnih zaposlenih u javnoj upravi.
Ako vas opozicija na to upozorava, a vi ne čujete, ja ću da se vratim na onu prvu konstataciju – nije Parlament bojno polje u kome treba sukobljavati loše, već, naprotiv, dobre ideje. Upozorenja te vrste treba prihvati ovde jer svi radimo na tome da poboljšamo život građana.
Međutim, iz stvorenih navika, pa moram da priznam, preuzetih iz sveta, političare se ulaguju svom vladaru, udvaraju se narodu. Često se služe lukavstvom, ali bogami i silom da dođu na vlast. Zašto je ta vlast tako zanimljiva?
Ne samo što podstiče onaj nagon za vladanjem nad drugima i za korišćenje moći, nego bogami i zbog svih privilegija koje nudi vlast. Zbog toga što ste u prilici da zaposlite mnoge svoje stranačke saradnike, prijatelje, ali se zalažem da zapošljavate one mlade, pomenuh na početku, istaknute po talentu, znanju, pameti i proizvodnji nekih trajnih vrednosti, i umnih, i materijalnih i duhovnih.
Rekao bi stari filozof Žil Pajo – pustimo da poslednji budu prvi. Kad kaže poslednji misli oni nevidljivi i vredni, a ne oni koji su večito u prvim redovima političkih partija, spremni da zauzmu bilo koje mesto nezavisno od toga da li poznaju neku granu uprave, kakvim znanjem i iskustvom raspolažu, verujući da je stvarnost tako jednostavna i da se problemi u društvu tako lako rešavaju.
Nažalost, stvarnost je vrlo kompleksna, problemi su umnožavaju, a prvo se na državnoj upravi to olako shvatanje vidi, primećuje i ostavlja posledice na mnoge građane.
Ministar reče – imamo elektronski izvod. Podsećam ga, po Pravilniku o izdavanju ličnih karata još uvek ste u obavezi da doneste izvod rođenih. Zašto mu to neko od saradnika nije rekao, ili misli da neće neko čuti, i zašto niste usaglasili u vreme savremenih elektronskih komunikacija stavove, u trenutku kada pričamo o srpu, seči propisa ili o usaglašavanju propisa?
To zahteva jedna ozbiljna državna uprava u kojoj rade kvalitetni, a ne odbrani po pripadnosti partijskoj, i juče i danas, i sutra, to ne sme da bude ni kriterijum, ni zaštita, niti bilo koji izgovor za odgovornost ili loš i nestručan rad.
Moram da priznam da što je čovek na nekom višem mestu njegova je moć sve manja. To najbolje zna, na primer, ministar ili, na primer, predsednik države. Neću ni jedno ime da pominjem. Oni sami znaju koliko se njihovi nalozi i njihova moć iskrive do onih službenika koji treba da realizuju zakone, da ih primenjuju, a za narod je jedini dokaz sposobnost vlasti, primena zakona u stvarnom životu.
Svi ti ljudi koji kroz partijsku pripadnost, kroz priznatu parlamentarnu borbu ili izbore kada dođu na vlast okruženi su raznim laskavcima, ljudima koji vešto umeju da vezuju, zavezuju i razvezuju uzroke i posledice i onda se lepo kroz onu priču ministar zna sve, neka ja ću ga o tome obavestiti, štiteći ministre od onog što jeste njihov posao, mi smo u ovoj državi usavršili oduzimanje nadležnosti ministrima i državi, tako što smo im otvorili agencije, tamo zaposlili razne bezimene i nepoznate ljude, koji su poznati samo poreskim organima, po tome kako visoke plate primaju, kada prijavljuju porez na dohodak građana, ili kad su dužni da prijave imovinsku kartu.
Da vam dam paradigmu tome, ja ću pomenuti nesrećnu epizodu sa gospodinom Novicom Uroševićem, koji je poznat kao vrstan pevač, i koji je nastradao samo zašto je njegovo ime poznato, ali po talentu i pevanju. On je morao da podnese ostavku u jednom upravnom odboru, jer je njegovo ime poznato svima nama koji volimo narodnu muziku.
Koliko se provuklo bezimenih u nadzornim, upravnim i raznim odborima, primajući prinadležnosti, bez kvaliteta, bez doprinosa ovim građanima i ovoj državi? Ko će o tome da progovori i ko će na to da ukaže? Teror štampe, ili udvaranje javnom mnjenju, čemu su skloni oni koji vode državnu upravu i vode vlast? Oni žele da govore samo ono što im kroz udvaranje javnosti štampa savetuje ili postanu žrtve terora štampe, pa se ne mogu ni baviti svojim poslom.
Čiji je posao sve ovo što sam navela, nego svih nas zajedno. Ne jedne stranke, ne jedne političke partije, ne jednog mandata, ne jednog saziva. To je posao svih nas, kao društva, jer mi ne smemo da dozvolimo da budemo rob javnog mnjenja. Mi moramo da stvaramo bolje javno mnjenje, time što ćemo promovisati prave vrednosti. Da, i elektronske komunikacije, i upotrebu podataka u svrhe što ovaj zakon ne radi, ali kontrolu nad tim podacima, i pre svega kontrolu nad znanjem i obrazovanjem i pomoć i u tome mogu da daju najveći doprinos.

U ime poslaničke grupe govorila sam načelno o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Sad ću nešto konkretnije govoriti o razlozima za podnete amandmane kojima poboljšavamo ovaj tekst zakona.
Zaista nemam nameru da otvaram priču o onima koji nemaju potrebu da pričaju o zakonima nego o drugim stvarima, ali bih molila vas predsedavajuća ili predsednicu drugi put, ka predsedava, dok neko drugi priča o poštovanju zakona i zakonskih obaveza koje je ova država preuzela u bilo kojoj vladi ili vlasti, da svi oni koji pretenduju da budu vlast, moraju te zakone, dok se ne promene, da poštuju. Govorim o Zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom, sa Međunarodnim krivičnim sudom, o saradnji sa svim ostalim višim instancama na koje smo obavezni zakonom, Ustavom i svim ostalim propisima.
Sigurna sam da ova vlast čini sve što je u njenoj moći i mogućnostima da ispuni zakonske obaveze i mislim da će to svaka odgovorna vlast učiniti. Naš narod kaže – ne zalivaj korov, sasušiće se. To je sav moj komentar na neke priče koje nisu u vezi sa temom.
Kad smo kod teme, amandman na član 1. koji smo mi podneli, gde postojeći tekst saradnje organa uprave u okviru elektronske komunikacije poboljšavamo preciziranjem, da uvid u podatke neki organ može da ima samo na način da ima uvid u zaista neophodne podatke, da zahtev za proveravanje tih podataka mora da bude negde evidentiran, ne negde, nego sasvim precizno da se zna ko i zašto podatke uzima, da ih ne bi zloupotrebljavao.
Da sve, sem onog što je dostupno u javnim registrima i javnim knjigama, mora da bude podvedeno pod ovu proceduru, govori o tome da zaista pod firmom nečeg što je neophodno ne bude zloupotreba, čega smo svedoci na globalnom nivou. Neću pominjati afere sa gubljenjem javnih podataka na stotine hiljada korisnika koje su se desili u Velikoj Britaniji, sa zloupotrebom platnih kartica. Ne govorim o mahinacijama, govorim o zloupotrebi podataka kojima država raspolaže na zakonit način. U trenutku kada ih činimo dostupnim, podatke o ličnostima, mi moramo da predupredimo sve moguće zloupotrebe tih podataka.
Znači, pošto se propisuje ovim amandmanom da se vodi evidencija o pribavljenim podacima, ali i razlozima za to pribavljanje, to mora da se vodi u određenim registrima. Znači, ne može da bude - zaturila se nečija sveska gde je privatno vodio uvid, nego jednostavno ozbiljna država mora da ima ozbiljnu evidenciju o tome.
Na ovaj način ograničavamo uvid u podatke, ne samo u situaciji kada je to po zakonu neophodno, ili kad to stranka traži, mi time bukvalno onemogućavamo pristup ad hok bilo kome za privatne svrhe ili iz bilo kojih vrsta razloga gde mogu da budu zloupotrebljeni određeni podaci i mogu da služe za neke nezakonite namene, jer kontrolom nad pribavljanjem podataka, razlozima zbog kojih se podaci pribavljaju, moramo građanima da pokažemo da smo ozbiljna država koja neće da dozvoli da podacima koji se tiču nečije privatnosti može bilo ko i u bilo koje svrhe da manipuliše.
Mislim da se na ovaj način građani štite bilo od prekomernog nekontrolisanog pribavljanja podatka o njima, bilo od neopravdanog pristupanja podacima, ili o obaveštavanju o nekim podacima koji se tiču ličnosti, i smatramo da je ovo prosto u duhu člana 42. Ustava kojim se na ovaj način štiti građanin u smislu zajamčenih ljudskih prava.
Zašto je ovo neophodno da se uradi dopunom člana 2. koji ste vi ovde dali da se izmeni? Zato što Ustav propisuje i jemči zaštitu podataka, ali ni jednim zakonom nije precizirano kako se ta zaštita vrši, a vi na ovaj način ostavljate ministru pravo da podzakonskim aktom reši kako će se to kontrolisati, pristupati evidentirati itd. Ne može se bez propisivanja zakona bliže uređivati aktom Vlade, jer bukvalno predlogom to nije ni propisano. Ovo je prosto jedan neophodan korak koji je, pretpostavljam, vašim previdom ispušten.
Sa aspekta Ustava, koja ograničavaju donošenje propisa izvršne vlasti, u domenu izvršavanja određenih zakona, koje mi ovde u parlamentu donosimo, osnovano se postavlja pitanje – da li ste imali na umu saglasnost ovog predloga sa Ustavom, kada ste Vladi otvorili mogućnost da podzakonskim aktom reguliše ono što zakonom nije regulisano?
Znači, kao što sam u priči u državnoj upravi govorila o neophodnom postojanju hijerarhijske lestvice, o tome ko ima ovlašćenja da zakone donosi, da vodi računa o njihovom kvalitetu, ko da ih izvršava, sprovodi, jer građanin zna samo šta je primena zakona u praksi, isto tako pitam vas ovde – kako je moglo da se desi da napravite takav previd, jer otvorili ste mogućnost da se donošenjem podzakonskog propisa izvorno uredi zajamčeno pravo na zaštitu podataka ličnosti?
Volela bih zaista da shvatite ozbiljnost ove primedbe, jer ovakvu smo primedbu imali kada je donošen Zakon o javnom informisanju. Ustavni sud Srbije je već uzeo u razmatranje kao predmet ocene ustavnosti Zakon o javnom informisanju i već se nalazi pod brojem 231/09. Jedan naš član stranke je kao fizičko lice podneo tu inicijativu i ona je uzeta u razmatranje baš zato što postoji faktičko pitanje kako se podzakonskim aktom bliže može urediti neko pitanje ako ono uopšte nije uređeno zakonom.
Znači, molim vas, da ne bi još jedan zakon bio predmet razmatranja na Ustavom sudu, da se ovaj deo primedbi koje smo izneli uzme u obzir.
Još jedna sasvim konkretna primedba vezana za bolonjski proces koji već živi, bez obzira na to što na njega imamo određene primedbe, što nije doprineo ni kvalitetu nastave, ni kvalitetu znanja studenata koji izlaze. Ipak se držim onog da sam ponosna na svoj Prištinski univerzitet, gde sam završila ekonomiju, jer kažu – nije važno iz kojih knjiga učiš, nego šta naučiš.
Sam obrazovni sistem može u nekoj meri da podstakne na prečice ili da podstiče lenjost, ali u svakom slučaju to najviše zavisi od samog čoveka koji želi da dostigne određeno znanje, a mislim da je najvažnije i u koje svrhe znanje koje na fakultetu postigne sutra u praksi i primenjuje.
Kada smo vam amandmanskom primedbom predložili izmenu teksta člana 1, mi smo to uradili pre svega zbog izmenjenog Zakona o visokom obrazovanju, kojim su u stvari promenjena akademska zvanja, nazivi, vrste, nivoi i uslovi za sticanje određenih zvanja koja se stiču na studijama u trajanju od četiri godine, u skladu sa važećim zakonom.
Zašto na ovome insistiramo? Nemojte da neko misli da je ovo čisto tehničko usaglašavanje. Prema sadašnjim propisima postoje mnogi akti koji se donose u upravnom postupku i nemaju naziv rešenja, ali oni u stvari, iako imaju potpuno drugačije nazive, odlučuju o pravima i obavezama građana, tako da je radi jasnoće zakona neophodno da se navede da se ova odredba odnosi na svako odlučivanje u upravnom postupku. Znači, ne samo kad na papiru piše rešenje, nego kad papir donosi određene obaveze ili daje prava građanima, a proističe iz upravnog postupka.
Ti akti za fizička lica i ostala lica imaju potpuno istu snagu nezavisno od toga da li se zovu ovako ili onako. Da ne ostavim prostor za različita tumačenja po istim stvarima, a samo zato što to donose neki drugi organi, neophodno je da u ovom trenutku preciziramo zakon.
Za donošenje ovih i ovakvih akata, pošto vi za sada govorite samo o rešenjima, ja ću ih zvati akata, mogu da se ovlaste službenici državni samo sa određenim nivoom obrazovanja, odnosno stepenom obrazovanja, kako se to formalno i kaže. Time ćemo izbeći potrebu da se do takvog pravila u imenovanju državnih službenika mora dolaziti tumačenjem zakona, koje može da bude različito u različitim organima državne uprave, pogotovo u ovakvoj vrsti feudalne podeljenosti i velike koalicione vlade u kojoj zaista imamo različite pristupe, gde se uspesi uvek prisvajaju, a krivica i štete uvek prebacuju na onu drugu stranu, odnosno drugu članicu koalicije.
Vlada je jedinstven organ i kao takva mora da ima propisana pravila koja važe za sve organe uprave, nezavisno od toga ko u njima sedi ili odlučuje.
Smatramo da je za poslove vođenja upravnog postupka moguće ovlastiti samo državne službenike sa visokim obrazovanjem, odnosno najmanje master akademskim studijama i zvanjem master, odnosno sa izjednačenim zvanjem. Zašto je to neophodno?
Odlučivanje o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica i ostvarivanje njihovih prava, pre svega, je krajnji cilj delovanja pravne države, državne uprave i to jeste najsloženije pitanje za odnos države i građanina. Zato je potrebno da oni koji odlučuju o pravima građana imaju taj najviši stepen, odnosno makar visoko obrazovanje u trenutku kada o njima odlučuju. Znači, nije reč o tehničkoj stvari, reč je o suštinskoj potrebi da neko ima to zvanje i podrazumeva se da iza tog zvanja stoji i znanje i adekvatno obrazovanje.
Želim da kažem još jednu vrlo važnu stvar. Greške u odlučivanju imaju vrlo ozbiljne posledice po stranku i samu državu, greške koje proističu iz nekompetentnosti, neznanja i nedostatka obrazovanja. To na kraju košta državu i vi znate da mi u budžetu za svaku godinu imamo po ministarstvima stavku - izvršenje za sudske sporove.
Neću da podsećam koliko je ljudi izgubilo posao u Narodnoj banci Srbije, onih koji su svojevremeno iz Službe društvenog knjigovodstva prešli u deo Narodne banke i kojima su mimo zakona davani otkazi. Šta se kasnije dešavalo? Ogromne odštete Narodna banka trebalo je da plaća tim ljudima i da je postojala ovakva stručnost i poštovanje zakona, ovakva obaveza, do toga sigurno ne bi dolazilo.
Šta se danas dešava? U Zakonu o Narodnoj banci usvojenom u leto, u Zakonu u Agenciji za stečaj sanaciju i likvidaciju banaka mi smo odlučivali na onoj noćnoj sednici u raspravi koja je trajala 10 do 12, a emitovala se negde posle dva do tri, četiri ujutru, donosili smo pravo zaštite za državne službenike koje oštete stranku, banku koja oduzme dozvolu ili osiguravajuće društvo, ako učine to ne baš u krajnjoj nameri da nanesu štetu i oni ne odgovaraju, navodno za posao koji vrše time što su nekome naneli štetu, ni dok rade u Narodnoj banci Srbije, ni dok rade u Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, odnosno osiguranje depozita, niti su dužni da odgovaraju čak i kada napuste te ustanove, jer je to, bože moj, dostignuće i zaštita za nezavisnost u njihovom radu.
Ne možete uvek samo da štite predstavnika državne uprave i predstavnika države, koja odlučuje o pravima neke banke, osiguravajućeg društva ili građanina, iznad svega, koga kao individuu stavlja uvek u prvi plan, govoreći da su njegova ljudska prava najvažnija, delovanjem ove države ste nam dokazali da njegova ekonomska prava, kao pravo na rad, nisu toliko važna kao ljudska prava, ali ona zakonom moraju da budu precizno definisana, u smislu da onaj ko odlučuje o nečijem životu najmanje ima spremu visoko obrazovanje ili određen stepen obrazovanja koji propisuju zakoni koji tretiraju tu oblast.
Mislim da je naša praksa komplikovana i nečim što je posledica 2003. i 2005. godine, kada je veliki deo posla sa države prepušten javnim agencijama i drugim nosiocima javnih ovlašćenja, kako iz zakoni tretiraju.
Rad tih agencija i onih koji su nosioci javnih ovlašćenja, niti je dovoljno jasan, niti je potpuno uređen zakonom i vrlo često se prepliću nadležnosti onih koje tretiramo organima državne uprave, nekada, kada nam to odgovara, kažemo da je definisano Zakonom o radu javnih agencija i to je dopunski razlog zašto tražimo ovo preciziranje, jer Ustav kaže da svi nosioci javnih ovlašćenja imaju iste obaveze kao organi državne uprave. Molim vas da to imate na umu.
U državi u kojoj postoji preko stotinu agencija u kojima su izmeštene nadležnosti ministarstava, u kojima se odlučuje o pravima i obavezama građana, rešenja i akti koji se donose u upravnim sporovima moraju da budu regulisani onako kako vam predlažemo, jer sve te agencije, iako ne žele mnoge od njih da uplaćuju, a država im dozvoljava, prihode koje ostvaruju na osnovu raspolaganja državnim sredstvima u budžet, nego iz zadržavaju kod sebe, iako ne žele da daju podatke koji su javni.
Svedoci ste prepiske između gospodina Šabića i Direktorata civilnog vazduhoplovstva, o kojem pričam dve godine u ovoj skupštini, kao neko ko ne želi da učini dostupnim javnosti ono što bi moralo da se zna, a to su plate koje primaju. Oni su takođe neko ko krši, kao nosilac javnih ovlašćenja, u žalbenom postupku prava lica o kojima odlučuje. To znaju oni koji su podnosili žalbe.
Jedno takvo poslaničko pitanje sam dostavila gospodinu Milutinu Mrkonjiću, kao ministru nadležnom za rad tog direktorata koji jeste jedna kvaziagencija, ne znamo ni koje mu je svojstvo, nije ni agencija ni organ uprave u sastavu, nego je direktorat, čije je osnivanje na Ustavnom sudu zbog nezakonitog osnivanja, o čemu sam takođe govorila.
Da zaključim, uz činjenicu da u takvim agencijama nije obezbeđen efikasan nadzor nad radom, nad novcem kojim raspolažu, nad odlukama koje donose, a koje uređuju naše živote, neophodno je da u ovom trenutku na jasan način propišete da i zaposleni u javnim agencijama i kod svih drugih nosilaca javnih ovlašćenja obavezno moraju da imaju isto obrazovanje i položen stručni ispit, kao i državni službenici.
Na to nas obavezuju ne samo međunarodne konvencije koje izjednačavaju državne službenike kao nosioce javnih ovlašćenja, već je to neophodno zbog poštovanja svih načela rada državne uprave za koju, zaključili smo, zalaže se svaki građanin kojem je stalo do jedne ozbiljne, civilizovane države, koja će imati ugled ne samo unutar zemlje, nego i u svetu. Hvala.

Zahvaljujem. U okviru zajedničke rasprave o Zakonu o duvanu i igrama na sreću, govoriću samo o igrama na sreću, želeći da sve vreme koje imam kao ovlašćena ispred poslaničke grupe posvetim nečem što ilustruje sposobnost i Vlade, koja pokušava da reši stanje u kojem smo se našli više svojom zaslugom, a nešto manje ili vrlo malo stanjem u opštoj krizi, izazvanoj finansijskim virtuelnim pokušajima da se pohlepa legalizuje kao jedan vid napretka, što se, na svu sreću, pokazalo neuspešnim.

Menjamo zakon, koji, ako hoćemo da budemo iskreni, prvo kad pomenete igre na sreću, ilustruje da je kockanje postalo asocijacija na onu krizu u kojoj je bio popularan film "Konje ubijaju, zar ne?" U tom filmu se nesreća ljudi iskorišćava na način da od njih pravite instrumente za zarađivanje, dovodeći ljudske strasti ili pokušaj za ostvarivanje sreće do najnižih granica. Tako i u ovoj državi imate kockarnice i banke u svakoj ulici u gradu i da se tradicionalni zanati i oni lokali gde se zarađivalo po pet, šest procenata razlike u ceni i od toga moglo pristojno živeti – zatvaraju, da se u vreme dok pričamo o seči suvišnih propisa, ljudi opterećuju sa toliko mnogo poreskih davanja da više ne mogu da zarade za nesposobnu i pohlepnu državu i za sebe, pa zatvaraju lokale u kojima jedino mogu da funkcionišu banke i kockarnice.

Na šta nas još asocira Zakon o igrama na sreću? Na one koji bi želeli da zaborave, evo, pokazaću sliku čoveka koji ilustruje igre na sreću, zove se Bojan Krišto, koji je netragom nestao onda kada se pojavila priča o tome koliko su dobre reforme onih koji su ovde došli da nam pokažu koliko pamet vredi i koliko se od pameti može čovek ''regularno'', obogatiti, pokazao da u stvari to bogaćenje, baš, i nije bilo tako regularno.

Ono što želim, ne želeći da podsećam na čoveka koji je netragom nestao, ali zarađivao premnogo od onoga što je bila navodna njegova pamet, hoću samo da podsetim na formulu igara na sreću koju u stvari ovim zakonom vi menjate. Apstrahućuji sve što je čovek rekao u jednom intervjuu iz 2007. godine, u julu mesecu, kada se hvalio da je država uložila svega jedan milion, stvorila lutriju, ''Državnu lutriju Srbije'', koja sada zarađuje godišnje 65 miliona evra, rekao je da je formula po kojoj su prihodi od igara na sreću raspodeljeni sledeća: kod većine igara 50% ide odmah igračima, i vi to sada menjate, a od onog što preostane, dakle, od one druge polovine, te 2007. godine, išlo je 60% državi, a ostatak ''Lutriji''.

To znači da od 100 dinara svakog nesrećnika ili zavisnika od kocke ili onog ko misli da može umesto posla da se obogati kockanjem, dakle, da država od 100 dinara da 50 igračima, 30 ostaje njoj, a 20 ''Lutriji''. Od tih 20 dinara, od 100 koliko je ostajalo ''Lutriji'', mi smo imali situaciju da su ljudi najviše davali sebi, oni zaposleni u ''Lutriji'', da je državi tih 30%, odnosno 30 dinara od 100 – nedovoljno i da, ništa sem budžetskog deficita ili budžetske rupe koju ima, a ne želeći da štedi na sebi, već na svima ostalima zbog kojih i postoji, treba pronaći način da država zahvati što više, a da to da ima sposobne, pametne, visprene i vredne ministre i državnu upravu ne znači mnogo, već treba da donosi zakone, koji danas više nisu sentenca po kojoj možemo da kažemo – da, treba poštovati zakon, jer u ovom domu donosimo i neustavne zakone i zakone koji u sebi ne sadrže ni pravdu ni logiku.

To da ovaj zakon ne sadrži ni pravdu ni logiku, da jeste motivisan time da država sebi zadrži najveći deo od onog što ulože igrači na sreću ili oni koji žele da se kockaju govori sam član 2. Predloga, po kojem tražite da novac koji se iz ovih namena prikupi, njime mogu da raspolažu i druga udruženja, čiji je cilj unapređenje socijalno-ekonomskog i društvenog položaja osoba sa invaliditetom i drugih lica u stanju socijalne potrebe. I vi mislite to će tek-tako promaći, neće poslanici ni videti, jer kad pomenete ugrožene društvene grupe, pa invalide među njima, pa Crveni krst kao korisnik, pa bolesne, čije se operacije plaćaju, dovoljno je da niko ne sme da malo zagrebe u rešenja koja ste ovde predložili?!

E, pa, reći ću vam da sredstva namenjena za pomoć licima sa invaliditetom ne treba davati drugim udruženjima, sem udruženjima lica sa invaliditetom. A, zbog čega mi i u ovoj oblasti treba da uvodimo neke posrednike? I, ne zanima me uopšte u kojoj su formi organizovanja ti ljudi spremni da se pojave pred vama kao neko ko pruža ruku da od igara na sreću dobije deo novca da bi pomogao ovim licima, kao da to oni ne mogu da urade najbolje sami.

Nemam ništa protiv postojanja tih udruženja koja treba da pomognu ovim licima, ali neka oni nađu način da se finansiraju, da pomognu ljudima sa invaliditetom, iz altruističkih i humanih razloga, a ne da uvek bude prvo pitanje – samo vi nama dajte pare, nađite ih opet od građana Srbije, jer drugih izvora nema, makar zarađivali na njihovoj nesreći, a mi ćemo onda pomagati i izigravati humanitarce.

Davanje sredstava, zašto smo protiv ovoga u rešenju koje predlažete da se ovde ustanovi novim izmenama? Davanje sredstava drugim udruženjima uvek, i po pravilu, otvara mogućnost njihovog i nenamenskog, ali i neracionalnog trošenja. Prema tome, ne govorim samo o zloupotrebama. Zbog čega da mi sada finansiramo neku novu organizaciju, neke nove sekretare, opremu, prostorije, da bi oni pomagali licima koja to vrlo uspešno rade i sama?

Nažalost, građani su svedoci mnogobrojne zloupotrebe humanitarnih fondova. Vode se i sudski postupci. Neću u ima te prezumpcije nevinosti bilo koga osuđivati unapred, ali, nikada se ne pokreće u principu neka zakonska odgovornost, a da nema indicija da su ta sredstva zaista zloupotrebljena. I u ovakvoj situaciji vi nama Predlogom zakona tražite da sredstvima prikupljenim od igara na sreću raspolažu neka ovakva udruženja.

Sada ono što je najspornije, gde država gleda da zahvati najveći deo sredstava, tvrdim u ime stranke koju predstavljam, Srpske napredne, da je potpuno neprihvatljivo da se fond dobitaka kod klasičnih igara na sreću smanjuje na samo 10% od primljenih uplata.

Molim građane da to dobro čuju. To je svrha ovog zakona, ne uređivanje, ne neko držao oružje, to nije predmet ovog trenutka! Ostavite se prošlosti! Rešili ste to, bili ste pametni, bilo je i dobrih poteza, čestitamo, ali vas molim, koje je opravdanje da od onog što se u klasičnim igrama na sreću prikupi od ulagača samo 10% ide onima koji učestvuju u igrama na sreću? To je jedna najobičnija pljačka građana i nema tu neke nežnije reči, nekog eufemizma.

Na primer, kada je reč o igrama na sreću putem SMS-a i SMS lutriji, da li postoji mehanizam da neposredni igrači ostvare uvid u to koliko se prikupilo? Koja su pravila igre pod kojima se odvijaju takve lutrije? Zato je potpuno neprihvatljivo da donosite jedno ovakvo rešenje, ono je zasnovano na oštećivanju onih koji učestvuju u igrama na sreću. A, sa kojim ciljem? Da povećate udeo poreza i da povećate zaradu organizatora! Pa, izvolite, recite to srpski – na štetu igrača povećati udeo i zahvatanje države i onih koji se bave organizovanjem ovih igara!

U članu 14. vi ste to lepo priznali i tabelom, gde se zarada organizatora povećava sa 20 na 36%, a naknada koja se plaća budžetu, povećava se sa 30% na 54%, da bi učesnicima igara pripalo samo 10% od ukupnih uplata, od do sada uobičajenih 50% od onog što uplaćuju.

Jasno je nama da je Vladi očajnički potreban svaki dinar, da nekako izdrži priču o redovnim izborima. Jasno je nama da vi ne prezate ni od jednog načina da dođete do sredstava da popunite budžetske rupe, ali jedan ovakav način varanja građana, ipak, nije u skladu sa dostojanstvom države koja pokušava da postane civilizovana. To morate da priznate.

Ograničavanje prava na dobijanje dozvola u ovoj oblasti – kako ide sa onim što se zove dozvoljavanje konkurencije, što je inače Ustavom garantovano?

To je potpuno neprihvatljivo što vi radite članom 15, pokušavate da održite monopol u organizovanju igara na sreću i da protivno Ustavu ograničite slobodu preduzetništva, što je članom 83. propisano, a boga mi, i međunarodnim pravilima.

Ono što, takođe, definišete, ne znam da li to obrazlažete specifičnošću ove oblasti, jeste i propisivanje posebnih uslova, koje činite ovde članom 16, i mislim da to koristite selektivno. Na primer, kad smo imali, na poslednjoj sednici, raspravu o Zakonu o Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka uveli ste da bankama može reviziju da radi jedno društvo ne tri godine kao do sada, nego pet, govoreći da je to isto i za ostala privredna društva. Ne stavljate u isti položaj zaštite srpsku industriju, zaposlenog čoveka, kao što štitite banke, na primer, dajući im posao i u vreme krize subvencionisanjem kamata. Pa, ta vaša dobronamernost i ta dobročinstva moraju da budu makar u nekoj meri uravnotežene i da propisivanje pravila ne dovodi neke grane i delatnosti, u stvari, u nejednak položaj čime narušavate pravni sistem koji bi morao da bude neka prva linija odbrane svih nas.

Zašto o ovome govorim u okviru načelne rasprave? U obrazloženju ste naveli da je to zakonsko rešenje zbog usklađivanja sa pozitivnim zakonskim propisima zemalja članica EU. Ako to zaista postoji, a zašto niste naveli tačnu oznaku tih propisa, pa da možemo da proverimo?

Nije nam poznato da postoje propisi u EU koji bi mogli da budu osnov za kršenje propisa i prava kojima se jemči sloboda preduzetništva. Molim vas kada navodite da je nešto u skladu sa pozitivnim propisima, pa, najmanje što od vas očekujemo jeste da vam verujemo na reč. Verujemo vam samo na naveden član zakona i propisa, i precizno član koji to definiše, jer zaista ste nam uzeli prilično vreme da dođemo do toga na šta ste se pozivali, da to postoji vi biste i naveli, što će reći da zaista nije korektno da zakon menjate na ovako površan, nekompetetan i sebičan način.

Način na koji ste predvideli oduzimanje dozvole ja ću komentarisati kada budemo raspravljali u pojedinostima, ali nešto što zaslužuje posebnu pažnju je propisivanje udaljenosti igraonica od obrazovnih ustanova. Mislim da je to potpuno nesvrsishodno, a način na koji ste to predvideli jeste u najmanju ruku problematičan.

Maloletnim licima je ionako članom 50. zabranjen ulaz u igraonice, što poštujemo, pa je potpuno svejedno gde se one nalaze. Obrazloženje da će se pojačati, kažete vi, preventivno delovanje na problem učestvovanja maloletnih lica u posebnim igrama na sreću, klađenje i na automatima, gubi svaki smisao, jer članom 50. ograničavate ulaz maloletnim licima u te objekte i iz istih razloga koje navodite trebalo bi, onda, da propišete i udaljenost od prehrambenih prodavnica, jer se tamo prodaju alkohol i cigarete, kao i prodavnice boja i lakova, jer poznato je da se isparenje tih i takvih materija koristi u, takođe, po zdravlje štetne svrhe, protiv koga se kao društvo moramo boriti, jer spadaju u neku vrstu narkotičkih sredstava zbog načina upotrebe. A, takođe, trebalo bi propisati i udaljenost od pozorišta i bioskopa, jer se u njima ponekad prikazuju filmovi i predstave do te mere erotskog karaktera da to, zaista, deluje štetno za maloletnike. Ali, ne, vi to radite samo tamo gde smatrate da odgovara ili gde je neki lobi toliko jak da mu se udvarate na ovakav način.

Otvaram ovde jedno vrlo zanimljivo pravno pitanje – da li, na primer, hotel koji ima kockarnicu mora da je zatvori ako se na lokaciji gde se nalazi hotel izgradi nova škola, otvoriće se to pitanje, ili će biti zatvaranje škola u blizini igraonica?

I sam način određivanja precizne udaljenosti može da bude zavisan od toga kako ovlašćeni da mere i tumače ove propise, kako da čine to, da li to zavisi od njihove dobre volje ili od načina kako će ih neko motivisati da to izmeri? Evo, daću vam sasvim konkretan primer. Da li se računa, pošto je reč o tome da je metar kao precizno određenje udaljenosti sada, ovde, predmet zakonskog regulisanja, da li se računa pešački put uz obavezno korišćenje pešačkog prelaza i zabranu gaženja travnjaka ili može i kraćim putem, van prelaza i preko travnjaka? Slušajte ovo –tumačenje ovoga može da zavisi od ponuđene cifre u evrima ili u dinarima onome ko taj put meri?!

Molim vas da vrlo ozbiljno shvatite ova pitanja koja postavljam i da ih ni slučajno ne uzimate u domenu zabave ili naše maštovitosti, jer su ovo pitanja na kojima vaši zakoni još uvek ne padaju. Vaši zakoni su još uvek pred Ustavnim sudom, jer su u toj meri lošeg kvaliteta, mnogi, ne svi, ali jedan ovakav može i na ovakvim sitnicama da bude – prazno slovo na papiru.

Da zaključim oko ove teme, demagogija je čista – brinuti o maloletnicima i deci na ovaj način, jer omladini kojoj ste ukinuli pravo da besplatno leči zube kada napuni 18 godina, ovakva mera zaštite deluje smešno. Istovremeno, uništili ste privredu do te mere velikim brojem kriminalnih privatizacija, ostavili im roditelje bez posla, pa se postavlja pitanje – hoćemo li u Evropu sa omladinom koja nema pravo da leči zube kada napuni 18 godina ili je bitno da ih zaštitimo od poroka kocke?

To što nema pravo žalbe govoriću u pojedinostima i reći ću da je potpuno neprimereno, gospodine Đeliću, da neke naknade određujete u evrima, umesto u dinarima. Da vas podsetim, u ovoj zemlji je još uvek sredstvo plaćanja dinar, a vi ste i to predvideli ovim zakonom, za koji sigurno Srpska napredna stranka neće glasati. Hvala. (Aplauz)

Koristiću vreme poslaničke grupe, a ne vreme ovlašćenog, jer mi to treba za one druge zakona.
Načelnu ću da obrazložim amandman na član 1. koji se svodi na generalnu primedbu deficitarnog budžetskog finansiranja koje se oslanja na zaduživanje, gde smo mi amandmanom, koji smo podneli, u stvari hteli da ukažemo, ne da se ne prikažu dugovi koji postoje, nego da država mora da funkcioniše na način da može da potroši samo onoliko koliko njena privreda može da podnese.
Zaduživanje može da bude opravdano samo u slučaju izgradnje infrastrukturnih projekata i objekata za koje je ovoj skupštini, a onako kako smo Zakonom u budžetskom sistemu i usvojili, podnet izveštaj o efektima budućih prihoda tog današnjeg trošenja, a to bi moralo biti u skladu sa onim što smo kroz izmene zakona usvojili kao fiskalnu odgovornost.
Znači, ne možemo da usvajamo zakone koji se samo ubrajaju u normu ove Skupštine i zovu se tako, šta je to Skupština uradila na putu ka EU, nego moramo da usvajamo zakone koje ćemo poštovati.
Za građane je jedino merljivo kada donosimo zakone kako se oni primenjuju. Dokaz da se nama u odbijanju ovog zakona država ne pridržava tih kriterijuma jeste da se ona pravda praksom modernih država i Vlada u odgovoru gde odbija naš amandman kaže, sve se moderne države oslanjaju na finansiranje deficita i to kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti i uzimanja kredita.
Ugledanje na moderne države podrazumeva da se na moderne države ugledate i onog trenutka kada štede. Imate kao primer jednu Veliku Britaniju, i ona je ukinula 142 Vladine agencije, i to počev od one koja je birala vina za prijeme i svetkovine države, do onih koje su se bavile određenim pravima potrošača. Kada se ugledate na svet, ugledajte se i po onom gde će građani imati koristi, a ne samo tamo gde ćete vi kao vlast imati koristi.

Priča o amandmanu na član 2. se pomalo nadovezuje na priču kolege Pastora i odgovore gospođe ministra. Ono što je najčudnije je preporuka koju je gospodin Pastor dobio, a to je da uvedemo neku novu obavezu.
Možemo mi da uvedemo obavezu, ali nemamo nove građane. To bi bio teret na postojeće građane, odnosno milion ljudi koji nešto proizvode, odnosno iako milion i petsto se vode kao zaposleni, ne mogu da izdrže ni ovaj teret, da podnesu troškove ovakve javne potrošnje i ovakvog usvajanja zakona u kojem svaki zakon nosi novu agenciju, nove troškove, ali ne i novu zaposlenost.
Ako kažete da je Zakonodavni odbor taj koji će procenjivati da li je nešto ustavno ili ne, moram da vas demantujem. Onog trenutka kada je u ovoj državi, iako sam zagovornik i Južnog toka i svega onog što treba da uradimo kao energetsku sigurnost ove države, i vezu sa energetskom sigurnošću Evrope, kad ste dozvolili da se neustavno izvrši i dozvoli eksproprijacija preduzeću koje nije u većinskom državnom vlasništvu, to je dozvolilo 126 ruku i to je otvorilo put da se usvaja i svaki sledeći neustavni zakon. To nije izuzetak, neustavni su i zakoni koji su omogućili duple funkcije i jednako su razorni po pravni sistem ove države, kao i bilo koje poštovanje Ustava u ovom domu.
Ono što mene brine dugoročno, a moralo bi i vas principijelno, jeste to da su formirani apetiti javne potrošnje, u trenutku kada je bilo izobilja trenutnih prihoda. Privatizacija je bila trenutni i prolazni prihod. Na osnovu tih prihoda su formirani apetiti državne administracije.
Šta se danas dešava? Gospodo, građani Srbije, milijarde evra su prošle kroz Agenciju za privatizaciju. Neću da govorim ni ko je tu bio direktor, ni ko je došao, ni kakvih je sve bilo, ni raskinutih ugovora, ni loših i neispunjenih privatizacija.
Hoću samo na jednu činjenicu da upozorim. Formirana je sredstvima budžeta. Počela je da funkcioniše na projektu starateljskog fonda Svetske banke koji je propisivao kako će se privatizacija vršiti, gde je agencija sama potpisivala i kontrolisala ugovore, pa se onda izvukla iz državnog okrilja, da je država ne bi kontrolisala kada prihoduje.
Danas, gospođo ministre, moje kolege iz vlasti, na strani 92 u razdelu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, vi imate Agenciju za privatizaciju kao potrošača sa 250 miliona dinara.
Neko ko je naplaćivao 5% nagrade za uspeh u privatizaciji. Kakav je uspeh, znaju oni koji ne rade i koji su ostali bez posla i ne mogu da ga nađu. Nikada ga neće naći ponovo, zbog godina u kojim se nalaze, po par godina do penzije. Imaju ponovo kao poreski obveznici, na budžetskoj kasi koju svi punimo, Agenciju za privatizaciju kao potrošača. Znači, dok neko prihoduje pare na račun prodaje državne i društvene imovine, budžet ga ne kontroliše.
Da li je u Trezoru bio, gospođo ministre, da li ste kontrolisali da li po javnim nabavkama rade, gde deponuju sredstva, kako troše, koga angažuju kao savetnike? Ne, dok je bilo para, nisu pod okriljem ni budžeta, ni ministra finansija. To je briga za vas i principijelno pitanje. Danas kada im ponovo treba para, stavljaju ruku u džep budžeta.
Ono što mene brine, a povodom člana 2, to je da sličnu neodgovornu politiku vodi i Trezor Ministarstva finansija čiji ste ministar. Govorim o dugovima, govorim o finansiranju prevelike javne potrošnje, dimenzionirane onda kada je bilo prolaznih, jednokratnih prihoda privatizacije. Vi ste kao trezor jedan od najboljih mušterija za višak dinara kojeg ima u prometu platnom. Najbolja mušterija za taj višak dinara je bila NBS i Trezor ministarstva.
Sada ću da vam objasnim o čemu se radi. Sami ste priznali negde u martu da je NBS štampala dinare pod pokrićem deviza koje su stizale u Srbiju. Jasno je, sećate se, guverner je govorio – ne, nije to bilo za kruške i jabuke, nego se za devize štampaju dinari, za devizne prilive. Međutim, ono što brine sve nas jeste da ti dinari nisu štampani na osnovu aktivnosti domaće privrede, nego samo prema kratkoročnim tokovima, ono što je trenutno ulazilo ovde u ovu zemlju kao tok stranog kapitala.
Sada svako ciljanje inflacije kojim se država tada bavila kao svojim osnovnim poslom je nametalo brigu koju smo mi blagovremeno iznosili pred vas, a vi od toga okretali glavu, zajedno kao i sva sredstva javnog informisanja.
Postavlja se pitanje – šta danas kada promenom čoveka na čelu NBS nismo dobili promenu monetarne politike? Šta kada se od fiskalne politike očekuje da reši probleme viška dinara u opticaju, kada imamo privredu koja ne generiše taj neki novi dotok stranog kapitala, a svi naviknuti da troše koliko troše i kada se ova mušterija koja se zove država za dinare, znači vi preko Trezora, odnosno NBS, pojavljujete tako da nam kratkoročno tim repom stopa NBS, pravite neko navedeno stabilno okruženje. Kolika je to kratkoročna stabilnost, vidite i vi sami.
Brige koje ste nam napravili i vi, takvim ponašanjem trezora, jesu te da ste ostavljali privredu bez kredita. Znate li kojim krugom? Banke poslovne dobijaju novac od NBS, a onda vi zajmite od poslovnih banaka.
Hoćete da nas uverite da je to neka visoka, velika politika, jedina moguća, da se tako finansiraju i druge svetske države i da to jeste jedino moguće ponašanje. Javni dug Srbije bio je negde početkom 2009. godine ispod 10 milijardi. Koliko je danas, znate i sami, 11,5 milijardi, ali je on već prešao četvrtinu onoga što se zove bruto domaći proizvod. Ne pominjemo ukupni dug, govorimo samo o javnom. Zato govorim o pogubnosti takvog načina finansiranja predimenzionirane javne potrošnje.
Postavlja se pitanje – zašto ste vi, kao država, stvorili takav teren? Imate znanje, nesporno, imate iskustvo, imate dugo poznavanje istorije, a vi znate da se mnogo toga u tokovima novca i u načinu njegovog pozajmljivanja, njegovog štampanja i naduvavanja tih balona nije ništa promenilo. Znači, upravo nebavljenje konzervativnim bankarstvom je dovelo do finansijske krize. Upravo to što nekom nisu 5% i 10% zarade bili dovoljni, nego su bankarstvom nazivali klasično kockanje. U klasičnom kockanju država ne duguje nikoga da zaštiti.
Zašto vi i dalje dozvoljavate da bankarski, neću reći lobi, bankarski sektor merama, ne govorim volji, nego merama fiskalne politike, dozvoljavate bankama da se ponašaju prosto racionalno. Njihov je posao da pozajmljuju državi, to je najsigurnije. Najbolja naplata, bez ikakvog rizika. Vi ste najbolja mušterija poslovnim bankama.
Odučili ste ih da pozajmljuju novac privredi i da pozajmljuju novac onima koji bi, po prirodi stvari, trebalo da se zadužuju, a to su građani. Od toga ćete ih teško odučiti. Zato smo posle morali preko MMF-a da potežemo instrumente koji se zovu bečka inicijativa ili sporazum, svejedno kako nazivamo. Ali, tu više nema lepih namera, tu više nema ekonomske politike, tu postoji država koja iz, rekla sam vam i juče, jednomesečnih hartija prelazi u tromesečne, iz tromesečnih u šestomesečne.
Sada kada ne može da se taj priliv naknadi, da se isplati dospela hartija, krenuli smo u jednogodišnje, a kada i toga nema, šta kockar radi dok sedi kockarnici, sa strašću kockara? On šalje da mu deca donesu porodični nakit od kuće, da ga proda, da bi nastavio da se kocka. Taj porodični nakit nije ništa nego "Telekom".
Da li je zaista u toj meri neozbiljna priča koja u javnosti, samo ponavljam ono što čujem, da je 320 miliona evra već namenjeno za vraćanje dospelih dugova i da u tome možda i leži tajna dogovora sa MMF-om, koji je postignut, a da se u stvari nije dogovorilo šta će se i kako isplaćivati penzije.
Zaista ne moramo da otkrivamo ni toplu vodu, ni da se bavimo beskonačnim sektorskim analizama, raspravama oko promila i procenata, niti da gubimo vreme bistreći modele podsticaja. U ovom budžetu se vidi ko se bavi subvencijama i podsticajima, koliko ministar ekonomije i regionalnog razvoja, da bi očuvao koalicionu Vladu, može da troši kako on hoće, uredbama i pravilnicima
Ja vama kažem – ovako više ne ide. Ovako jednostavno ne može jer domaćin koji proda njivu, umesto da jede suv hleb, iako ima i za džem i za maslac, da bi sledeće godine kupio kravu, pa kada od krave dobije mleka od kojeg može da napravi maslac i da nešto proda i uštedi, pa dođe do njive, vi ste pravili obrnut put.
Ostavili ste nas i bez mleka i bukvalno i u prenosnom smislu, ostavili ste nas i bez maslaca, i u prenosnom i u bukvalnom smislu, i sada hoćete da prodate i njivu ili to porodično blago koje se zove "Telekom". Nosioci takve desetogodišnje politike nemaju kredibilitet da prave reforme ni fiskalne politike, niti da pred nas izlaze sa zahtevom da glasamo za jedan ovakav budžet.
U tom smislu, zaista je nerealno očekivanje da bilo ko ko razmišlja o budućnosti, makar je računao na sledeće dve godine, glasa za ovakav rebalans. Za njega sigurno neće glasati iko ko zna da sabere dva i dva i ko zna šta smo u deset zadnjih godina preživeli. Hvala.
Koristila sam vreme poslaničke grupe.