Reklamirala sam, odnosno ukazala na povredu Poslovnika, ali mi iz nemoći gospodin Novaković nije dao reč, kada je to bilo pravo vreme, pa evo koristim priliku da ukažem da je povređen član 116. koji govori da se pravila ponašanja tiču svih onih koji učestvuju u radu sednice, a u vezi sa članom 107. gde je govornik, gospođa ministar, povredila dostojanstvo Narodne skupštine time što je raspravu poslanika …

Gospođo Čomić, u skladu sa članom 27. kojim ste vi dužni da održavate red i da vršite poslove onog ko trenutno predsedava, ukazujem vam na povredu Poslovnika u smislu povrede dostojanstva i ukoliko imate nameru da me iscrpite u ovakvoj raspravi, sačekaću da gospođa Kalanović govori, da da uvodnu reč i svakako reći na koji način je povređen član 116. Poslovnika, ako mi na ovaj način ne dozvoljavate.

Uvek sam bila dobar đak, gospođo Čomić, i pošto do sada nisam ukazala na povredu člana 107. stav 1, evo ukazujem na povredu Poslovnika da je govornik, gospođa ministar, na koju se odnose odredbe člana 116…

Gospođo Čomić, iznenađena sam. Vi obično odlično pratite rad na sednici. Rekla sam da mi gospodin Novaković, predsedavajući u tom trenutku, nije dao pravo da reklamiram povredu Poslovnika.

Nisam imala priliku zato što je prekinuo rad sednice i dao pauzu.

U skladu sa članom 103. stav 1, kažem vam ono što sam rekla i na početku – nemoć gospodina predsedavajućeg i nemoć ministarke da obrazloži zakon koji je ovde bio na dnevnom redu upravo se sastojao u onemogućavanju poslanika tj. mene da o tome govorim. Sami ste o tome dovoljno rekli. Više ne želim o tome da govorim.

Gospođo Kalanović, poštovane kolege i građani Srbije, ne znam zašto je ratifikacija čekala nekoliko meseci ako mi apsolutno nismo u prilici da utičemo na dnevni red koji se ovde formira? Ako su nastale bilo kakve štete dugim čekanjem, volela bih da ih ovde iznesete.
Ono što se može konstatovati ovom prilikom jeste da zaista treba podržati bilo koju vrstu saradnje koja se uspostavlja sa svetom, jer ovako mali i siromašni u resursima kao što su energetski resursi, ali bogati u istoriji, tradiciji, turističkim atrakcijama i otvoreni za strano investiranje, zaista možemo samo da pozdravimo ove i ovakve sporazume.
Ali, da li je i za jedan od ovakvih dosad zaključenih sporazuma dostavljen Skupštini Srbije izveštaj kroz bilo koji organ, kroz bilo koju organizaciju ili agenciju o efektima jednog ovakvog sporazuma? Na primer, o povećanju prometa, o povećanju broja noćenja, o razmeni nekih naučnih dostignuća ili slično?
Ili ćete vi u ime onog koga danas predstavljate postupiti onako kako smo imali prilike da prilikom rasprave o kreditima koji se uzimaju za pokriće budžetskih deficita budemo u raspravi diskvalifikovani kao ljudi koji traže efekte za zakon o kojem glasaju, da nam se podmetne gruba teza da smo mi protiv porodilja, dece, nemoćnih, starih i ugroženih? Moja reakcija je bila zbog povrede Poslovnika takva. Možete nekom da oduzmete pravo na reč, ali ne možete da ukinete istinu.
Ako poslanici daju primedbu da ima rasipanja u budžetu, gde postoji 120 agencija, od kojih se plate tih agencija, mogu da čitam pojedinačno, kreću od 120.000 dinara do 350.000 dinara po direktoru, ako se iz budžeta Republike Srbije planira dokapitalizacija "Komercijalne banke" od 100 miliona evra, ako se preko 50 milijardi troši preko kvazibanaka, gde je Fond za razvoj samo komisioni organ, ako imamo zloupotrebe kroz Agenciju za osiguranje izvoza, takođe dokumentacija, zaista je neprijatno i uvredljivo iskoristiti mogućnost da u nemoći gospodin Novaković prekine mogućnost poslaniku da reklamira i proglasi pauzu, a sledeći predsedavajući kaže – nemate prava na reč.
Ne želim da iko u ovoj zemlji shvati opoziciju ili mene kao Jorgovanku Tabaković opozicijom svoj deci Srbije i budućnosti Srbije. Mi vama iznosimo argumente za bolji rad. To jeste i kritika jer je to priroda parlamentarizma. I na primer za ove vaše sporazume kažem – zašto nema ni za jedan od ovih sporazuma očekivanih efekata koji bi trebalo da proisteknu iz te saradnje?
Da li bi, na primer, trebalo davati kredit JAT-u da smo sa Češkom Republikom ili sa Ruskom Federacijom imali jedan sporazum o zaštiti stranih investicija, gde nisu njihove aviokompanije morale da ugase svoju delatnost zato što su nezakonito, tvrdim, morale da prestanu sa radom?
Žalbe o tome nalaze se u Ministarstvu za infrastrukturu. Po njima se još uvek ne odlučuje, a mi donosimo neki nov sporazum o zaštiti međusobnih ulaganja.
Znači, nisu ove priče odvojene i ne može da se ućutka onaj koji iznosi opravdanu primedbu da štititi ulaganje znači omogućiti nekome put da tačno zna koja mu dokumentacija treba, da se u tom postupku ulaganja zaštiti od svih onih koji mu mogu ćutanjem administracije ili postavljanjem prepreka koje nisu zakonom propisane, ali evidentno i faktički postoje, da ta ulaganja i investicije zaista i dođu.
Nije dovoljno da se pohvalimo brojem donetih zakona, brojem sporazuma koje smo sa nekim sklopili, a da u stvari na njima uopšte i ne radimo, žaleći se da nemamo kapacitete ili da nemamo uslove.
Ministar finansija nam se žalila, s pravom, da nema dovoljan broj kvalitetnih ljudi u državnoj administraciji da urade mnoge od ovih poslova.
Slažem se. Verovatno i nema. Ali, da li je Vlada u stanju da izvrši preraspodelu tamo gde se rasipa i uloži u kvalitetne i mlade kadrove koji mogu da rade ove poslove?
U to sumnjam i na to iznosim primedbu i ne dozvoljavam da iko izvrće kritiku koja je ne kritizerstvo nego argumentovana primedba na vlast koja u sopstvenoj samozaljubljenosti i rezultatima pokušava nas ostale da uveri, na primer, intervjuom sa Nikolom Stankovim u listu "Ekonomist", da je u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva sve tako lepo i da teče med i mleko.
A mi znamo, i vi znate, da je na Ustavnom sudu nezakonito osnivanje te organizacije i Agencije za kontrolu letenja. Ljudi, nemojte da mislite da je vlast nepromenjiva. Ponoviću svoju tvrdnju – svi smo mi nekad bili vlast ili ćemo biti. Ali smo građani uvek i doveka. Zakonitost, kultura komunikacije i efekti zakona koje donosimo – to je ono po čemu ćemo ostati zapamćeni.

Gospođo predsedavajuća, zaista nisam našla drugu mogućnost, sem kroz član 27, gde se predsednik Narodne skupštine ili onaj ko ga zamenjuje, ili vrši njegov posao, stara o predsedavanju, ali i o drugim poslovima, u skladu sa zakonom i ovim poslovnikom, da vas obavestim da su uslovi za rad u delu gde sedi poslanička grupa, od sredine našeg dela reda do gore, nepodnošljivi zbog hladnoće koju trpimo zbog duvanja.
Žali se i gospođa Vesna Pešić s pravom, kolege iz Nove Srbije. Da li znate kako se osećamo? Kao u autobusu u kojem vozač sedi i uključi grejanje, a ostatak putnika ostavi da se smrzava.
Danima nosim vunene marame u koje se uvijam. Ćebad nemam nameru da počnem da nosim, ali ako nemate način da rešite stanje temperature gde su predsedavajući, nađite neki način, uključite ventilatore, jer mi ovde drhtimo.
Kolega je dobio upalu sinusa po drugi put. Zaista se osećam kao neko ko je izložen mobingu, a nijedan član ovog poslovnika ne rešava uslove za naš rad. Molim vas da nešto preduzmete.

Povređen je Poslovnik, član 107, dostojanstvo Narodne skupštine, kada vi mene upozoravate da se bavim svojim poslom.
Moj posao je da se bavim onim što su zakoni, a za to nemam elementarne uslove jer se smrzavam i nisam jedina. Protestuje najmanje 30 poslanika, a vi govorite da nema povrede. Intervenisano je, nema efekata i još pokušavate da od toga napravite nešto što je nekome zanimljivo.
Mi trpimo hladnoću i nemamo uslove za rad. Povredili ste moje lično dostojanstvo i mojih kolega.

Počeli smo danas rad u 10.00 časova i, evo, posle dva i po sata Poslanička grupa Napred Srbijo SNS još uvek ne može da dođe na red i da obrazlaže svoj amandman na član 1.
Iako me niste još uvek prozvali po amandmanu na član 1, morala sam da se javim i da vam kažem da upravo iz ovakvog ponašanja proističe ugrožavanje prava nekih manjinskih grupa, jer ako je danas dozvoljeno da se dva i po sata replicira, odobrava povreda Poslovnika, a u nekim drugim slučajevima to nije moguće, hajde da postavimo pitanje da li to zavisi od našeg raspoloženja, ili vašeg raspoloženja, ili zavisi od zakazanog vremena za glasanje popodne, pa da ljudi ne gube vreme po gradu, nego da sede ovde i da se otvaraju razne teme i da onda budemo optuženi svi mi podjednako koji sedimo ovde da otvaramo razna pitanja.
Hoću da govorim o amandmanu na član 1, ali moram pre svega da kažem da izmena zakona po svojoj suštini i sadržini nije u tome da li se menja jedan član ili se menja pet članova. Zakon se može menjati jednim članom tako da se on ukida, da prestaje njegovo dejstvo. Znači, nemojmo mešati suštinu i formu.
Članom 1. se produžava trajanje pritvora na maksimalnih mogućih trideset dana, sa osam. Nije nedopustivo da vlast i vi, gospođo ministre, kažete da se predloženom odredbom prevazilaze problemi koji se pojavljuju u praksi u slučaju kada ima više osumnjičenih lica i kada je neophodno odrediti meru pritvora u kratkom roku predviđenom važećom odredbom Zakonika i da to jednostavno nije moguće uraditi jer nemate vremena da sprovedete istražne radnje.
Jedan je zaključak da je prilikom određivanja prvobitno ovog roka od osam dana napravljena loša procena. To je dopustivo. Svaki zakon pokaže da je nemoguće realizovati ga u praksi tek kada počnemo da ga primenjujemo. Zato i postoji institut izmena i dopuna zakona, zakonika ili bilo kojeg akta. Znači, nije nedopustivo promeniti ovaj rok, ali je pitanje iz kojih razloga to činimo i sa kojim ciljem?
Da se vratim na ono što je nesporno svima nama. Svaka agresija i svako nasilje nesporno u svojoj suštini sadrži strah. Tu ću se sa svojom koleginicom Novosađankom, sugrađankom, gospođom Čomić rado složiti – da, agresija i nasilje proističu iz straha. Ali, ne možemo tako usko gledati kad kažemo da nasilje na sportskim priredbama, ili inače u društvu, proističe iz nečijeg straha, a da kad država, primenjujući svoje mere prinude i prisile, inače dopuštene, primenjuje u takvoj meri da i sama pokazuje nemoć, odnosno strah... Znači, insistiram na objektivnosti svih nas, da u proceni razloga za ovakve mere budemo maksimalno moguće objektivni, jer mi smo ovde ipak najviše zakonodavno telo, bez obzira na to iz kojih stranaka dolazimo.
Ali, ako vi kažete da se ugrožava međunarodni ugled ili ugled u međunarodnoj zajednici Srbije time što se nasilje dešava, na primer, u Đenovi, ili snimci u vreme globalizacije postaju dostupni svima na svetu, pitam – a šta je teže ugrožavanje ugleda Srbije u međunarodnim odnosima, to ili kada nam svi stavljaju primedbu da, iako i Evropski sud za ljudska prava i Komitet za ljudska prava UN dopuštaju, pa i naš Ustav, da se u slučaju kršenja zajamčenih ljudskih i manjinskih prava, nasilnog rušenja poretka i izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje mogu ograničiti neka ljudska prava, ali da sud mora da ima dokaze da je pod parolom nekog udruženja koje ta prava ugrožava planirano došlo do ovakvih prestupa? Zašto vam i iz međunarodne zajednice i od velikog broja stručnjaka u domaćoj javnosti, od velikog broja poslanika, nezavisno iz koje poslaničke grupe dolaze, dolaze primedbe da niste baš sasvim u pravu kada tvrdite da je međunarodni ugled Srbije urušen neredima, a ne i preteranim ograničavanjem ljudskih prava, koje nije u skladu sa pomenutim stavovima Komiteta za ljudska prava UN i Evropskog suda?
Znate li šta kažu i izjavljuju ta gospoda u vreme globalizacije? Na nečiju žalost, a na sreću svih nas, svi smo u stanju da pratimo ocene o onom što se ovde dešava u vezi s ovim zakonom. Javni pozivi da sud reaguje brzo ili „jezivo“ mogli bi pred sudovima koje sam navela, međunarodnim, od kojih zavisi naš ugled, biti dovoljni da se zabrana ospori kao odluka koja je doneta pod pritiskom.
Šta na to kažete? Mene mnogo više brine zašto tolika žestina, takvo ogorčenje u odbrani izmena i dopuna ovog zakonika, u odbrani nečijih manjinskih prava, koja se ne može uporediti sa potrebnom žestinom u odbrani prava manjinskih akcionara. Nikog iz Demokratske stranke nisam čula da se bunio u vreme ukidanja manjinskih prava akcionara u Komercijalnoj banci, koja je, dan pre nego što smo ovde promenili zakon, doživela ukidanje svojih manjinskih prava kao jednog od osnovnih ljudskih prava i sloboda, a to je vlasničko pravo na akcije i raspolaganje njima.
Šta je ta mera kada branite nečije manjinsko pravo? Zašto se u ovoj zemlji najmanje brani čovekovo pravo na rad? Zašto se tu ne organizuje rasprava u kojoj se javljaju svi, pa doprinose svi svojim primedbama, predlozima da uredimo ovu državu onako kako može da postoji mnogo konkretnih zakona, da smo dobro uređena država koja napreduje?
Zašto sve više država Srbija poseže za metodama koje nisu ni ulagivanje narodu, a jeste dopušteno i to u dugoj ljudskoj istoriji, nije ni dodvoravanje narodu, nego počinje da bude zabranjivanje i naređivanje? Da li znate na šta to liči? Na roditelja kojeg dete pita – da li mogu da izađem napolje da se igram sa decom, na primer, sedam je uveče, a otac kaže – ne možeš. Dete pita – zašto? Otac kaže – zato što ja to kažem. Meni na to često liči 126 glasova koji, bez obrazloženja zašto je nešto neophodno uraditi, već samo snagom vladajuće većine, posežu sve češće za zabranama.
Da li možete drugačije da tretirate član 23. Zakona o Narodnoj skupštini, u kojem je vladajuća većina preslikala stanje vladajuće koalicije i na odbore, u kojem je pokazala da joj manjina, skupštinska opozicija ne treba, sve pod firmom efikasnosti?
Da li možete da očekujete da neko dobronamernom doživi zaštitu manjinskih prava ako ona ovde počinju da se krše? Da li mislite da to niko ne vidi? Ili mislite da je gledanost Skupštine toliko mala, ili nivo građana na tako malom nivou inteligencije, da treba neki Keka da ih podseti koliko oni teško žive i da li treba i na koji način da izražavaju nezadovoljstvo?
Ne pretendujem da predstavljam celu Srbiju, ne pretendujem da znam šta misli svaki građanin, ne pretendujem na to da izražavam svoje emocije, ljubav prema sportu ili prema muzici, kao što to rade drugi, upravo zato što poštujem svačije pojedinačno i lično opredeljenje da to čini onako kako je to njemu najdraže, najprijatnije, najpristojnije.
Molim i vlast da shvati da kada tražite da pritvor bude produžen sa osam na mogućih trideset dana i napišete u obrazloženju zakona da za to nisu potrebna dodatna finansijska sredstva, peti put molim, ne potcenjujte inteligenciju zrelih ljudi. Kako može taj veći broj lica kojima treba da utvrdite odgovornost, pa da podignete optužnicu, da ne optereti zatvor, kasu, hranu i sve ostalo što u zatvoru postoji? Ili ćete raditi nekim zakonom verovatnoće – jednog pustite, drugog ostavite u pritvoru, da biste ionako popunjene kapacitete mogli da koristite u punoj meri?
Da li znate, gospođo Malović, poštovani ministre pravde, koliko je iz ove države sa njenog budžetskog računa plaćeno (znam samo za područje Vojvodine, a pitam vas da li znate) za neopravdano lišavanje slobode i predugo držanje u pritvoru sitnih kriminalaca i onih za koje se u vreme trajanja pritvora nije mogla podići optužnica, onih kod kojih je pronađena droga ili su činili neko drugo kažnjivo delo?
Kažem, svako od nas mora da misli pre nego što progovori, mora pažljivo da upotrebljava reči. A vlast mora najviše da vodi računa kad odluči da donese zakon, da odredi rok i da razmišlja o tome, a ima sve kapacitete, modernizovali ste se, dobili ste mnogo sredstava za to, da li ste u stanju da primenite zakon; kada ga menjate, imate li sredstava da ga sprovedete. Iznad svega, ako ste utvrdili, ja nemam sigurnost da to tvrdim, ali vi bi trebalo da imate, ako tvrdite da je veliki broj maloletnika tu, da li posle ovakvih mera i držanja u pritvoru neko ko još nije formirana ličnost (zato govorim o maloletnicima) može da bude sa dobrim iskustvom i usmeren u dobrom pravcu?
Od vremena kada je Platon pisao delo „Država“ kaže se – deci i neformiranim ličnostima se neke istine, iako nesporne, ne smeju prikazivati ogoljene, njihov mlad organizam i um nije spreman da ih prihvati. Kao kad vas deca pitaju šta znači neka psovka, a vi treba da budete vešti da ne ilustrujete psovku, nego da psovku objasnite kao ružan čin. Jedan roditelj koji je dobronameran mora da ima i veštinu.
Neću da sumnjam u dobronamernost ove države, ali vama nedostaje veština. Nedostaje vam udubljivanje u probleme, da se upustite u rešavanje nasilja i da pokažete svim ugroženim grupama u ovoj državi da se borite za njihova manjinska prava.
Tvrdim da je dostojanstvo čoveka najviše ugroženo oduzimanjem prava da radi. Ustav kaže da je ropstvo zabranjeno, a kad neko ne može da radi, da zaradi platu i da svom detetu kupi hleb, on jeste evidentno rob. Protiv toga se najmanje borite i najmanje takvih zakona dolazi u ovu skupštinu.
Ovaj zakon, u kojem pišete da je borba za uređeniju Srbiju definisana amandmanom, tako što se kaže da ćete imati to rešeno za one koji čine dela koja se mogu karakterisati kao nasilje, a da ni jednom jedinom rečju preciznije ne obrazlažete kako se to nasilje definiše, znate na šta liči? Kao kad kažete – država poseduje akcije u značajnoj meri u nekom preduzeću. Šta je značajna mera za vas? Možda neka cifra - 25%, značajna mera za mene je možda 30%. Da li će neko odgovarati pred nadležnim državnim organima ne može da zavisi od vašeg i mog ugla gledanja, nego od precizno definisane mere.
Mi danas imamo priču o monopolu, gde se postavlja pitanje da li je neko monopolista pa ima 47%, ili 30% dominantnog položaja. Ma, nema statističkog zavoda, državnog izveštaja, vladinog izveštaja gde su brojke uporedive i gde je moguće na osnovu njih precizno nekoga kazniti novčano, što je mnogo manja šteta, koliko god da košta. Zamislite, vi ćete usmeriti nečiji život, nekog od 16 godina, nekog od 20 godina, nekog od 50 godinam, time što ćete samo reći – nasilje, a nećete imati čak ni dovoljno obrazloženja, kao što imamo u Zakonu o bezbednosti saobraćaja, gde smo makar okarakterisali šta je nasilnička vožnja.
Recite mi, molim vas, da li ovakav zakon zaslužuje da bude usvojen u ovoj skupštini, koliko god da je neophodno nasilje ograničavati i boriti se protiv njega svuda i na svakom mestu?
Uvek moramo poći od sebe, od svoje veštine i od svoje dobre namere, ali put do pakla je popločan dobrim namerama, nama trebaju vaši rezultati. Za to vas plaćaju građani Srbije i mi to od vas očekujemo. Hvala.

Najkraće moguće ću da uzmem u zaštitu, neophodnu zaštitu, gospođu ministra pravde. Ako nam budu ovako tumačili Krivični zakonik, pitam pravnike, sem Aligrudića koji se već oglasio, šta možemo očekivati ako se pravo i pravno zakonodavstvo menja u ovom pravcu?
Da pojasnim građanima Srbije: nešto što je instrument za primenu Krivičnog zakona uvodi kvalifikaciju dela nasilje, što je potpuno neprimereno ovom dokumentu. Ne pristajem da dobijete kritiku po tom osnovu, gospođo ministre. Molim vas da se odbranite od onog što je u vašem odsustvu izrečeno. Jer, Krivični zakonik ne može da uvede kvalifikaciju dela, pa ni nasilja, na način kako je to Aligrudić govorio, već govori prosto o nečemu što se uprošćeno zove – pravilnik o primeni Krivičnog zakona. Molim vas da reagujete, ili da reaguje neko od pravnika. Prosto sam zapanjena tumačenjem koje sam čula.

Danas je bilo vrlo teško pratiti kad na koji amandman možemo da se javimo i pozovemo. Ali, da ne unesemo zabunu, članovi 1. i 2. su tesno vezani time što se skraćuje zaprećena kazna sa deset na pet godina za one koji mogu biti u pritvoru. U stvari, ne prenosi se težište samog zakona na nešto bitnije od toga da se pritvor može produžiti sa osam na 30 dana. Mislimo da je to težište.
Hoću da postavim pitanje, pre svega vama, ministre, da li se vi slažete sa nastojanjem da se u ovoj državi poslom bave oni koji su za taj posao kvalifikovani, a ne po sopstvenoj proceni stručni da procenjuju demokratičnost, odnos Vlade, vladajuće većine ili slično? U stvari, zašto prihvatate kritiku da vaš predlog zakona nije bio dovoljno dobar? Krivični zakonik, u kojem ste definisali da se pritvor može odrediti za krivično delo koje mu se stavlja na teret, propisana kazna zatvora bila je preko deset, a sada preko pet godina, i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela... Dozvoljavate, neopravdano se, to su svi koji se imalo razumeju u pravo ovde obrazlagali, uvodi institut nasilja, koji nije obuhvaćen na pravi i pravnički način, šta se može smatrati nasiljem.
S druge strane, nama u obrazloženju dali ste sledeće činjenice: krajem 2009. godine Narodna skupština je u dva navrata menjala Krivični zakonik, ovaj koji menjamo sada ponovo nakon godinu dana. Iz kojih razloga? Iz istih. Ovim izmenama prošireno je krivično delo, citiram vas, „nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi“, tako što se to delo odnosi i na nasilničko ponašanje na drugim javnim skupovima. Znači, govorimo i o onoj ugroženosti manjine koja je ovde, smatralo se, trebalo da bude tretirana; ili nam se postavilo kao jedini mogući izbor: ili nasilje ili nešto što ne podržavamo smatrajući da je to intimna stvar svakog pojedinca.
Ako nam nakon godinu dana (znači, krajem 2009. godine je menjan Krivični zakonik iz razloga o kojima govorimo danas) predlažete nove mere, koje jesu oštrije, jesu veća mera represije, jesu veće pravo države da pokaže svoje mere prinude, čak na način da dovodi u pitanje nešto što se zove pravna celovitost ovog sistema, pitam vas da li ste i vi kao Ministarstvo dužni da procenite efekte donetih zakona, što smo zaključili u onim jedinstvenim metodološkim pravilima za pisanje zakona i u Zakonu o Skupštini, ili ćemo se kao i uvek pridržavati pravila i nekih postulata samo kada nam to odgovara? To je pitanje za javnost, to je pitanje za vas.
Ono na čemu ja insistiram jeste da vi Poslaničkoj grupi Napred Srbijo, sada iz formalnih razloga, onemogućavate da doda član 506, posle stava 3. da se doda nov. Podsećam javnost, vrlo saglasno, kao majka, žena i ministar, klimali ste glavom kada sam od vas tražila, povodom rasprave o Zakonu o sudskim veštacima, da trajnu neuračunljivost ne zloupotrebljavaju učinioci teških krivičnih dela silujući u povratu, ubijajući u povratu, kupujući neuračunljivost, provodeći kratko vreme u bolnicama, a onda, plaćajući tu svoju slobodu, vrate se i čine delo ponovo. Posle tog našeg razgovora se desio slučaj u Beočinu, gde je silovana i ubijena devojčica.
Očekivala sam da ćete vi ovim povodom prenebregnuti formalni razlog i prihvatiti da je nemoguće da bude izlečen neko ko je kvalifikovan kao trajno poremećen, zato što taj neko kada bude otpušten iz bolnice ponovo može da učini krivično delo. Predlažem da se zapamti, ako vaši lekari jesu u stanju da izleče trajnu duševnu bolest, dajte da ih kao Skupština predložimo za Nobelovu nagradu, pa da makar pomognu čovečanstvu svojim izumom, ili da smanjimo stepen kriminaliteta za najteža krivična dela koja se čine u povratu kupovinom veštačenja, gde se ljudi proglašavaju trajno neuračunljivim, a posle par godina, znamo i čime, zna se i cena koliko to košta, šetaju se među nama, ne samo kopajući po sećanjima i ranama onih koji su ožalošćeni i oštećeni, nego su zaista opštedruštvena pretnja.
Zašto to nije problem ovog društva, kad i o tome pišu novine, nego je ponovo problem što neko proceni da jeste danas najveći problem – sprečiti da dečaci od 15 godina budu tretirani jednako kao pravi učinioci kriminalnih dela, čije dosijee ima policija, čije kretanje mora biti praćeno i o čijim aktivnostima podatke ima država? Ne poslanici koji nekim čudom ili ne znam kakvim vezama mogu da dođu do tih podataka, nego upravo država, koja ima sve mehanizme da ovakve situacije spreči.
Nemojte da se varamo, nijedna zabrana nije efikasna kao dobro odmerena kazna. Zabrana stvara od nekih ljudi i organizacija žrtve. Kod mladih ljudi to stvara želju da im se pridruže. O tome postoje sociološke studije, mnoga istraživanja, saznanja. Nemojte da dozvolite da o ovako ozbiljnim problemima govorimo na neozbiljan način, nemojte da dozvolite da vas neuki kritikuju i menjaju vam zakon. Nemojte da ovaj narod u vama vidi ne one koji ne umeju da rade svoj posao, nego one koji se iz političkih razloga povijaju i prepuštaju svoj posao nekima koji još manje o tome znaju.
Ne mogu se na ovim stvarima sakupljati politički poeni, ni unutar stranaka, ni među strankama, ni u društvu, jer ovo nije samo vaš posao, kao ministra, ovo nije posao moj i mojih kolega, kao poslanika, ovo je posao svih nas, zbog naše dece. Odvojimo kriminalce, odvojimo upotrebljene, odvojimo upotrebljive i prekinimo sa tom praksom da se ne bavimo najozbiljnijim problemima i najozbiljnijim počiniocima krivičnih dela. Rešavajmo prave stvari i, zaista, u tome ćete imati uvek podršku Srpske napredne stranke i Poslaničke grupe Napred Srbijo, iako smo opozicija, nedvosmislena, u svakoj situaciji. Mi opozicija svojoj deci i budućnosti Srbije nikada ne možemo biti. Hvala

Poštovane kolege, poštovani roditelji, o ovoj temi ću govoriti isključivo kao majka troje odrasle dece, koja nemaju naviku da odlaze na stadione, da odlaze na koncerte, već da u svojoj kući slušaju muziku ili gledaju sportske priredbe, zato što su imala tu sreću i nesreću istovremeno da do 1999. godine žive na Kosovu i Metohiji, odnosno u Prištini, gde je od malih nogu trebalo sačekivati decu kada se vraćaju iz škole jer im se moglo dogoditi svašta, u ono vreme kada je nacionalizam na Kosovu bujao.
Moja deca su godišta 1980, 1982. i 1983. Međutim, na žalost svih nas, više ne sačekuju decu iz škole samo dede i babe na Kosovu i Metohiji ili roditelji kojima je to postala obaveza, već je to način života u mnogim, ako ne gotovo svim gradovima Srbije, i u Novom Sadu, u kome danas živim. Nisu to samo sportski događaji i mesta gde se održavaju sportska takmičenja; nasilje, na svim mogućim i nemogućim mestima, postalo je naša stvarnost. Govorim u ime svih onih roditelja koji ispred škole čekaju decu da ne bi završavali, kao što su sve češći slučajevi onih koji završavaju na urgentnom ako se usude da ne budu deo trenda i deo onoga što se danas zove modernost.
Molim vas sve, mlade i starije, moje vršnjake i one koji će tek rađati i dobijati decu, imajte na umu da ne treba da imamo dvostruke aršine kad decu vaspitavamo i kada čuvamo svoju vlast ili svoju poziciju. Je l' promovišete na televiziji, s pravom, emisije u kojima se kaže – u deci treba graditi samopouzdanje, nenasilje nad decom, upućivati ih u to šta je dobro, šta je humano, šta je hrišćanski, ne pretiti i ne vaspitavati decu prisilom? Zašto u onom što se zove društveni život i društvene organizacije pokušavate da kao isključiv način vaspitavanja mladih generacija primenjujete prisilu? To je pitanje za sve nas, to nije pitanje za ovaj dom gde se predlažu ovakvi zakoni.
Zašto previđate činjenicu da smo stvorili društvo iz kojeg je proterana svaka normalnost? Mene nećete naterati da se opredelim ili za gej paradu ili za nasilje, zato što ja vas hoću da nateram da kažete da postoji normalnost u kojoj jeste pravo svakog pojedinca da bude različit, ali ne da to promoviše. Nemojte me uveravati da je promocija polnosti i seksualnih sklonosti isto što i hrišćansko venčanje, jer je hrišćansko venčanje Bogom dato, da se promoviše kao osnovni smisao postojanja ljudske vrste, da se stvori biće nalik sebi. I oni koji imaju drugačiji odnos prema svom opstanku, svom prezimenu, svojim precima, a imaju drugačiji odnos prema potomcima, na to imaju pravo, ali i oni žele da usvajaju nečiju decu.
Nemojte da promocijom nečega stvaramo na drugoj strani nasilje kod onih koji se zalažu za tradicionalne vrednosti, ne samo srpske, nego uopšte tradicionalne vrednosti. Nemojte da nas terate da se izjašnjavamo između ovoga, da li su to deca i da li su to huligani, jer svaki zločin je individualan. Svaka kazna mora da pogodi upravo onog ko neki zločin učini, u bilo kojoj oblasti života. I, nemojte ni da napadate sve, ni da branite sve, jer osnovni smisao filozofije je da je svaka rečenica koja počinje sa „svi“ i „niko“ pre svega laž. Nisu svi dobri i ne može niko da ne bude kriv.
Draga moja gospodo, prozor se nije slomio sam. Prozor se nikada ne slomi sam, uvek neko slomi prozor. Mi smo kao društvo doprineli da se prozor ili ogledalo u kojem je bila slika Srbije stvori o nama, ne slučajno. Koliko sam vas puta u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo Srpske napredne stranke upozoravala da je u ukupnom broju nezaposlenih 60% (ne samo u svetu, nego i kod nas) mladih, onih od 18 do 25 godina? Kad nisu zaposleni studiranjem, koje je skupo, kad nemaju posao ili kad završe školu, oni su u redovima, na čekanju, ili dobijaju neki privremeni angažman, po principu sociološki nazvanom „generacija upotrebi pa baci“, gde vam fakultetski obrazovani ljudi rade za 18.000, po nekom privrednom angažmanu, gde je jedini trend smanjiti broj zaposlenih. Vi očekujete da takva generacija ima svest o nečemu što znači daleku budućnost, ili ste im usadili svest – uspeh po svaku cenu i odmah.
Da li im vlast, koja gleda samo do sledećih izbora, usađuje ispravno opredeljenje kako se treba ponašati? Ja tvrdim – ne. Ali, ne pravdam ni jedan jedini akt nasilja, za mene je i verbalno nasilje, kojem smo ovde često izloženi, akt nasilja.
Kako može ova skupština da pred nekim promoviše zakonitost, ako vam je Ustavni sud preplavljen zahtevima za ocenu ustavnosti zakona koje ovde donosite voljom većine? Pa, i to je vrsta nasilja. Samo je pitanje kad se jedna vrsta nasilja pretvara u drugu. Od monopola do korupcije je jedan korak. Od verbalnog nasilja do fizičkog nasilja je jedan korak. Od reči koje pozivaju na svađu do obračuna nasiljem je jedan korak.
Ko određuje tu granicu­? Nervozna vlast, koja ne ume da rešava probleme i čiji se uspeh jedino meri zaposlenošću. Možete da pričate šta god hoćete, jedini uspeh vlasti jeste da imate zaposlene ljude koji rade, da imate roditelje koji rade, koji imaju dostojanstvo i koji svojoj deci mogu da pruže nešto drugo sem izražavanja nasilja u nečemu što se zove grupa.
Molim vas, ovo nije nikakva sociološka studija, ovo je društveni život – iz ekonomije i onoga kada nemate proističu nasilja razne vrste.
Naš posao da u društvu doprinosimo nekim dobrim i konkretnim potezima vrlo je odgovoran i ne može se svesti na produženje pritvora, ne može se svesti na to da vi karakterišite nasilje koje je „poprimilo međunarodni karakter“. Šta je to, po principu mesno nadležnog suda, desilo se u inostranstvu, pa poprimilo međunarodni karakter? Ili, finansirano od međunarodnih organizacija.
Molim vas, ako nam ministar pravde ne upotrebljava pažljivo i odmereno reči, a ko će? Ako nam pomoćnik ministra pravde, zamenik kaže – odgovor će biti jeziv, šta rađa pretnja, nego odgovor i pripremu na još veću pretnju? Pažljiva upotreba reči je pažljivo pripremana mera Vlade i države da te mlade ne zabavi nečim, ne da ih iz pobude nadom vodi od jednih izbora do drugih...
Svi su već shvatili providnost takvog načina vođenja vlasti, od jedne nade do druge, što je ovde usavršeno do nesagledivih razmera, ovde, u državi u kojoj vlast ne čine oni koji su dobili najveći broj glasova, gde dva i dva nisu četiri, gde brojevi imaju specifičnu numerološku vrednost, sinergetski efekat, gde pod firmom koalicionog kapaciteta može da se desi vlada kakvu imamo.
Da, da, draga moja gospodo, ali to nije problem ni za sociološku raspravu, ali jeste problem nečega gde danas treba da menjamo Krivični zakon, ne u delu na koji smo vas upozoravali kada smo o sudskim veštacima pričali, da ne smete da dozvolite da se krivično delo učinjeno iz neuračunjivosti, neizlečive, ne može tako veštačiti da vi imate teška krivična dela u povratu onih koje ste nazvali, ili, prevedeno, oslobodili krivice time što ste im omogućili da se proglase neuračunljivim. Znamo kako se i koliko plaćaju takve vrste karakterizacije nečije neuračunljivosti, odnosno oslobađanje krivice, i da vam se ti isti ljudi pojave slobodni i ponovo učine neko krivično delo.
Tu nemate teških reči, tu nemate ovakvih kvalifikacija, tu nemate ovakvu akciju poslaničke grupe koja tvori stub vladajuće većine. Ne shvatate ozbiljnost takvih dela, pored svih morbidnih naslova u tabloidnim i ozbiljnim novinama o najvećem nasilju nad decom, nad ženama i najgnusnijim zločinima. Ne možete reći – bilo ih je uvek, samo se o njima nije pisalo. Tvrdim, kada se budu pojavili realni i istiniti podaci o povećanom broju krivičnih radnji i zločina i kada bude statistika pokazivala brojke u koje se možemo pouzdati, biće mnogo veći od onih koje želite da nam prikažete.
Ali, ja ne želim da umanjim značaj nijednog problema koji se zove kriminalitet ili kriminal, u bilo kojoj oblasti života. Naprotiv. Molim vladajuću većinu da ne reaguje na posledice, nego da reaguje na uzroke. Da, uvek je lakše uticati na posledice, zato što se ne bavite razlozima koji su doveli do uzroka, ali vas upozoravam – onaj ko za vas laže, slagaće i vas. Navijači, oni koji su jednom bili u vašoj službi, u službi vlasti, jednog trenutka krenu da sprovode i svoje ciljeve. Neke političare su nazivali – navijena igračka koja je počela sama da hoda. Neću da navodim imena. Imate mnogo takvih primera.
Morate da shvatite da se oni koje učite da nešto rade za vas jednog dana okreću protiv vas, jer je stara izreka – ko se mača lati, od mača će poginuti. Kada se pravednim metodama borite za vlast, kada se borite istinom a ne lažima, kada ne lažete prećutkujući koliko teško živimo svi, svima će nam biti mnogo bolje.
Ali, ja hoću da skrenem pažnju građanima i mojim kolegama i na temu koju ovde vrlo lako preskačemo. O nasilju i neadekvatnom načinu borbe protiv nasilja govore mnogi, ali zašto po treći put odlažemo rok za pasoše, odnosno izdavanje putnih isprava, rok do kojeg moraju biti zamenjeni?
Nije nevezan, iako nije bio mnogo u vezi sa zajedničkom raspravom, s prvom temom, sem odlaganja, ali moram da kažem da i ovaj zakon govori o lošoj proceni vlasti kapaciteta koje ima i namerama da neki posao završi. Prvobitni rok za zamenu pasoša je bio šest meseci u 2008. godini. Ova je vlada sama sebi dala zadatak da za šest meseci zameni pasoše. Po treći put to radimo i sada je rok već tri godine. Čime se pravdate? Velikim zahtevima i nedostatkom kapaciteta u našim ambasadama koje treba da izdaju pasoše državljanima u inostranstvu.
Draga moja gospodo, zašto pasoši nisu izdati a spremate već da taj isti organ, koji ne stiže da vam uradi pasoše, govorim o Kovnici novca, odnosno Zavodu za izradu novčanica... Već je u pripremi i najavi da će da radi i nove tablice za vozila, a usput radi, ponavljam svoju priču, i recepte za lekove, lične karte, zdravstvene legitimacije.
Koliko to kvalitetno radi ja ću da vam kažem kroz primer jednog roditelja iz Novog Sada koji je hteo svom detetu da obezbedi besplatnu užinu, jer kaže da mu to država omogućava. Kad je pokušao da ostavi podatke o tome i priloži dokumentaciju nije mogao da priloži kopiju nove lične karte zato što se ta nova lična karta, poput ovih naših kartica ovde, ne može kopirati jer ne sadrži podatke o adresi, koji su neophodan elemenat da bi taj roditelj ostvario pravo za svoju decu.
Kaže se da treba kupiti čitače, ali jedino što vlast može jeste da apeluje na one koji traže takve isprave od roditelja ili fotokopije da nabave te čitače, kaže, jeftini su, i da negde dobiju besplatan program, softversku aplikaciju za stavljanje u pogon jednog takvog čitača. Ako se u ovoj državi ni zakoni ne poštuju, možete da mislite kako će se apeli poštovati.
Tog su roditelja uputili da ode u banku i da tamo na čitaču kod bankarskog službenika dobije validnu fotokopiju i ostvari svoje pravo. Znate kako je bio dočekan? Slično kao oni koji su uzeli kredit pa je sitnim slovima bila upisana promena kamate ili uslovi vraćanja kredita, ili kao oni koji su uzeli lizing pa danas moraju da vraćaju automobile jer nisu u situaciji da zbog zaposlenosti odnosno plate koju nemaju isplaćuju lizing. Znači, nisu bili dobrodošli za jednu uslugu, koja bi bila podrazumevajuća u državi gde zamena lične karte kao obaveznog dokumenta košta svakog građanina. Kada treba da ostvari neko pravo po osnovu te lične karte on ne može da ga ostvari, jer država nije sagledala, od namere da nešto građanima naplati do realizacije tog prava građanina.
Ista je stvar i sa pasošima, gde je Narodna banka dobila posao koji je po prirodi stvari posao Ministarstva unutrašnjih poslova.
Poštovani građani, ukoliko ste u situaciji ping-pong loptice koja se nalazi između dva šaltera, dva organa, nadležna ili nenadležna da rešavaju vaše pitanje, a vi sa nerešenim pitanjem, sa poslom, sa ličnom ispravom, sa pasošem, koji ako izvadite pitanje je gde možete da putujete, s obzirom na to da je ovde jedino izvestan strah da ćete ostati bez posla, strah da će vam dete, ako ode na utakmicu, ni krivo ni dužno možda, uz grupu pravih huligana koji su tamo otišli da prave nered, biti zatvoreno, uz strah da zakon koji se donosi može da vas liši nekih prava, ili ako vam neko pravo obeća, da vi u stvari nećete moći da ga ostvarite... Kada imamo takvu vladu i takvu vlast, ne čudite se posledicama koje trpimo svi zajedno, a to je ružna slika koju šaljemo svetu, ali to je slika za koju smo i platno i boje i vešte majstore upravo ovde gradili; ne mi, nego vi, i za to treba da snosite posledice. Ja se nadam – na skorim izborima. Hvala.

Amandman 234. koji smo podneli tiče se brisanja stava 3, koji u stvari govori o poslovima Direktorata kojem se poveravaju poslovi iz ovog zakona iz oblasti državne uprave i to u smislu donošenja propisa i prvostepenih upravnih akata, izdavanja javnih isprava i vođenja evidencija.
Član 234. i 235, koji ću posebno obrazlagati, tiče se u stvari nečega što je generalno veliki problem ove države. Gospodo iz Vlade, Direktorata, Ministarstva, koji predstavljate ovaj zakon, sve vreme se pozivate na ratifikaciju završnog dokumenta diplomatske konferencije o protokolu kojim se menja Međunarodna konvencija o saradnji u oblasti bezbednosti vazdušne plovidbe, od 13. decembra 1960. godine.
Zamoliću gospođu predsednicu da mi dozvoli da, kada završim obrazlaganje, donesem i predam gospodinu ministru i njegovim saradnicima taj protokol i tu ratifikaciju da mi pokažu u kom su članu našli uporište da mogu da se bave na ovakav način poslovima u državi Srbiji i Direktorat i Agencija.
Za javnost Srbije ponavljam, Ugovor o osnivanju Agencije za kontrolu leta između Srbije i Crne Gore postoji u Republici Srbiji samo kao predlog ugovora, nepotpisan, neoveren, nezaveden, u Vladi ga nema. Možda ga ima neko privatno, ali ako ga ima privatno, liči na ugovor koji je potpisao gospodin Davinić u nekoj hotelskoj sobi, za koji ga tuži država Izrael. Štetu će verovatno plaćati država Srbija, a vas još uvek niko nije tužio što na nezakonit način, bez pravnog osnova, naplaćujete ogromne naknade za prelete nad nebom Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Iznad svega, šta je sporno, trošite novac na nezakonit način.

Upravo je to problem. Član 235. govori da u našoj zemlji mogu da se donose zakoni koji su na osnovu međunarodnih sporazuma ratifikovani u ovom domu i oni kao takvi postaju deo našeg Ustava ili opštih međunarodnih pravila i kao takvi jesu izvor prava i mogu da se nađu u našem Ustavu.
Ponavljam i tvrdim, za način na koji trošite novac u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i Agenciji za kontrolu leta ne postoji pravni osnov. Reč je o tome da se vrši pravno nasilje i da je reč o nezakonitoj naplati i trošenju novca.
Dostaviću vam odgovor Ministarstva finansija koje tvrdi da sa tim nema veze, da nema na uvid ugovor i da smo 6. oktobra 2010. godine dobili odgovor Generalnog sekretarijata Vlade da ona ne raspolaže ni ugovorom koji bi bio osnov za naplatu i funkcionisanje Agencije za kontrolu leta.
Takođe tvrdim da zakon i ta ratifikacija iz 1960. godine ne sadrži osnov za ovakav način rada i nemojte mi se slučajno pozvati na Aneks 1, u kojem se uopšte država Srbija i Crna Gora ne tretiraju u smislu bezbednosti leta nad njenim nebom.
Da je taj novac koji je ostao u Direktoratu i Agenciji bio u budžetu, ne bi mi u Srbiji danas imali grupe koje su socijalno ranjive, ne bi imali 60% mladih u nezaposlenima i ne bi u ovoj državi jedini izbor bio podržati gej paradu ili biti za nasilje, ne bi nam se ovde normalnost ukidala, kao jedini mogući izbor.