Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Na član 2. smo podneli amandman koji je u stvari ponovljen amandman iz jula prošle godine, gde govorimo o definiciji budžeta. Ovo nije likovanje, ali prosto moram da ilustrujem, mi smo naveli da bi amandmanom trebalo drugačije definisati budžet kao sveobuhvatan plan primanja, prihoda i rashoda i u obrazloženju Vlada kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što odredba sadržana u Predlogu zakona na adekvatniji način definiše budžet, i osim toga, sada čitam, preskačem jednu rečenicu da ne gubim vreme, predložena definicija obuhvata sve elemente koji su navedeni u amandmanu, odnosno prihode i primanja ostvarena po osnovu prodaje nefinansijske imovine i rashode i izdatke itd.
Pitam – da li je nama trebalo godinu dana da shvatimo da smo amandmanom tada podnetim samo skupili na jednom mestu da to bude vidljivo i očigledno vaše definicije toga šta su primanja države, gde pod tim zaista podrazumevamo prodaju nefinansijske imovine i onoga što dođe zaduživanjem, da su izdaci države izdaci za nabavku nefinansijske i finansijske imovine i za otplatu kredita?
Baš zbog toga insistiramo na takvoj definiciji i šta u stvari znači ukupni fiskalni suficit i deficit, gde ono što mi nazivamo rashodima još tada vi to u definiciji potvrđujete?
Da ne bude da se ne razumemo, dvadeset peta odredba tog istog člana kaže – ukupni fiskalni suficit, odnosno višak i fiskalni deficit je budžetski deficit, odnosno suficit korigovan za transakciju u imovini ili obavezama koje su izvršene u cilju sprovođenja javnih politika, pa u zagradi piše (subvencije date u formi budžetskih kredita ili nabavke nefinansijske imovine smatraju se rashodima).
Znači, mi se uopšte ne razlikujemo u tome šta smatramo rashodima, a šta smatramo prihodima. Pokušavamo da nekako metodološki razvodnimo očiglednost onoga što je prihod budžeta, način na koji ga ostvarujemo i šta su u stvari zaduživanja, krediti i rashodi. Na isti takav način pokušavamo da koncesionom naknadom nazovemo prihode od igara na sreću time što ih više nećemo nazvati prihodima od igara na sreću, jer su oni obuhvaćeni širim pojmom.
Da li nam je cilj da sve bude jasno, uporedivo, vidljivo, da nam ne trebaju uputstva za upotrebu kada čitamo budžet, da nam ne trebaju tumači stavki kada ocenjujemo koliko ste dobro radili ili koliko se budžet dobro nepuni?
Prosto govorimo o tome da nema potrebe da mi ukazujemo na različitost pristupa time što ćemo teže moći da sagledamo koliko to teško država funkcioniše u ovom trenutku, zato što neće, tvrdim, ponavljam i ponavljaću, da stavi pod kontrolu sve tokove novca, za šta je u stvari dobila mandat. Praktično je ovaj amandman koji smo podneli u julu, a sada ponovljen, usvojen, ali normalno Vlada ima pravo i njen je zadatak da obavlja izvršnu funkciju i da radi, a naš je da retorički, znači kritikom, pomažemo da taj rad bude još bolji. Ali, zaista nije obrazloženje za odbijanje reći – adekvatnije, a u stvari govorimo o istim rashodima, samo vi govorite o dva računa prikazivanja prihoda i rashoda.
Cilj je da budemo što jasniji i da ne budemo u ovoj neprilici koju imamo sa gospodinom Dinkićem i menjanjem Zakona o Vladi. Ministarstva, njihove nadležnosti, svake godine, gde imate ono premeštanje stolica i premeštanje nameštaja, da se nikada ne bi mogao utvrditi popis, ne neuspeha kao nekih opisnih imenica, nego da se ne bi mogla proveriti adekvatnost upotrebe sredstava.
Znači, neuporedivost stavki. Kad mi sada uzmemo one izveštaje o kontroli završnog računa pa ja vama kažem – prihodi od igara na sreću su manji u ovoj godini nego što su bili u 2007, a vi meni kažete – e, nije to tako, mi sad stavili tu sve koncesione naknade. Upravo zato to i radite. Ne mogu reći da je to makijavelistički podlo, ali vešto je. To je prosto zamagljivanje poslanicima i javnosti da ne mogu da uporede da li se i koliko vrši naplata budžetskih prihoda po pojedinim stavkama zato što ćete ih drugačije prikazivati.
Gospodin Dinkić gasi jedan fond za podsticanje izvoza, formira drugi, pa onda Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća utapa u regionalnu agenciju, pa onda u Fond za razvoj utapa jedan deo podsticajnih sredstava iz nekih drugih namena, prosto kao kod šibicarenja na autobuskoj stanici – sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.
Ne možeš ni da kažeš da je neuspešan upravo taj ministar i da ta sredstva uložena u te namene nisu dala adekvatne rezultate. Znači, to je i suviše vidljivo i za jednu ozbiljnu državu nije primereno da se bavimo tom vrstom premeštanja nameštaja, stolica, ministarstava i namena, da ne bi građani mogli da vide koliko u stvari slabi naplata poreskih prihoda ili čak kako se naplata poreskih prihoda drugačijim prikazivanjem usmerava tamo gde ne možemo da vas kontrolišemo ni mi poslanici, ni fiskalni savet koji ustanovljavate, a bogami teško i DRI sa ovim kapacitetima.
Član 4. smo komentarisali i ja i gospođa ministar u načelnoj raspravi, ali da upoznamo javnost o čemu se radi. Bila sam srećna da je autoritet stručne i profesionalne osobe u liku gospođe Diane Dragutinović dobio svoje uvažavanje i snagu autoriteta ministra finansija, koji se pita ko će se naći na spisku  korisnika indirektnih i direktnih budžetskih korisnika.
To znači, za one koji ne znaju, da se krajem godine napravi prava panika na nivou lokalnih samouprava, državnih organa, organa u sastavu uprava, javnih agencija, ko će koje veze potegnuti da se ne nađe na spisku onih koje će ministar finansija kontrolisati.
Jer će ministar finansija gledati njihov račun, davati odobrenja za plasiranje slobodnih novčanih sredstava i oni će morati da se pridržavaju mnogih kriterijuma koji nama, građanima, znače da ministar finansija kontroliše budžetska sredstva ili sredstva koja naplaćuju organi kao monopolisti, izdajući razne vrste uverenja, isprava, od Centralnog registra, koji vam daje potvrdu o akcijama, do tamo nekog preduzeća koje se bavi izgradnjom, a ume svojim vezama i vezicama da se na nivou lokalne samouprave izvuče ispod vaše čvrste ruke, stručne, profesionalne i autoritativne osobe u liku čoveka, ali pre svega u funkciji ministra finansija.
Zaista sam bila srećna da stvari stoje tako, verujući u vas lično i u snagu onih koji vas podržavaju, da je njihova iskrena namera da kontrolišu tokove novca preko vas. Šta se dešava? Kroz navodnu praksu, kako ste vi objasnili, učešća i statističkog organa, sada se taj član 8, inače dobar i inače nam je davao za pravo da verujemo u vas, menja tako da republički organ za poslove statistike jednom godišnje, u saradnji sa vama, pravi taj spisak.
Vi ste uveravali mene i moju poslaničku grupu SNS da ćete se vi i dalje pitati, ali da je praksa u svetu da to rade organi za statistiku. Ne može da bude prvi naveden organ za statistiku čiju smo nadležnost nedavno ovde ozakonili, još dva zakona su se ovde raspravljala kada smo raspravljali o statistici, Zakon o upisu u sudski registar je bio takođe aktuelan.
Ne znam da li se vi, gospođo ministre, sećate, ali je statistika, odnosno neko ko sada rukovodi statistikom, a to je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, izdejstvovao poseban tretman tom organu za statistiku i samo je još NBS izdejstvovala sebi posebno pravo da svoje statističke podatke ne daje nikome, a da, kada treba može da ih razmenjuje sa nekim, mora guverner lično da da saglasnost za određene podatke.
Tu vrstu rušenja autoriteta ministra finansija, ako vi ne vidite, vidimo mi ostali. Time što vas nagovaraju da u budžet dozvolite da uđu divlje stavke, poput 621 – nabavka finansijske imovine, a reč je o tome da imate kvazibanku u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj. Znači, umesto da se u bankocentričnom sistemu banke bave kreditiranjem, mi imamo ministarstvo, nije jedino, koje se bavi kreditiranjem, ali onda posao samog kreditiranja poveri Fondu za razvoj, pa kad se dese zloupotrebe, kaže – ne, ja nisam kriv, to su radili ovi u Fondu za razvoj.
Znači, ministar finansija mora da bude prvoprozvani i prvopitani i prvoodgovorni za spisak indirektnih i direktnih korisnika budžetskih sredstava, da bi mogao da kontroliše tokove novca, pod jedan.
Pod dva, ne može vam se kao ministru finansija, zato što ste kao žena sa posebnim osećajem za timski rad, zloupotrebljavati ta vaša dobronamernost, timska saradnja ili, mogu da kažem, koalicioni kapacitet se dovodi u pitanje ako vi ne pristanete na ucenu, da sada neko preko NIP, preko subvencija, u stvari dovodi u pitanje budžet.
I umesto da MMF postavi pitanje tih subvencija koje ne bi smele tu da budu, da se ne bavi kreditiranjem ministarstvo kao kvazibanka, nego banke i da to nije način da se podstiče razvoj privrede i podstiče zaposlenost, nego to je da nekome obezbedimo siguran posao, a bez rada zato što ima prečicu do nekoga u Vladi, vi ste pristali na navodno evropsku praksu da vam organ za statistiku uređuje taj spisak.
Niti je to formalna stvar, niti je to samo stvar ugledanja na stranu svetsku praksu. Iza toga se krije namera, a odlično znam i iskustvo, jer se od 90-ih godina bavim i bankarstvom, i finansijama i budžetima i od 1992. godine se kao poslanik bavim javnim prihodima i budžetom, i njegovim izvršenjem, i njegovim zloupotrebama, i spiskom indirektnih i direktnih korisnika budžetskih sredstava, i meni je obavezna literatura Zakon o budžetskom sistemu, a onda i kontni okvir gde vi propisujete šta će se na kojoj stavci naći.
Zato vam s pravom kažem, kad zbijate nekoliko stavki u jednu, imam pravo da vas pitam da li to radite zbog potrebe da mi u to imamo uvid pa upoređujemo od 2000. godine, od kada je počela istorija, sve ispred se ne važi, pa do 2010. godine kako su se neke stavke menjale i rasle ili smanjivale, ili je cilj upravo da mi nemamo u to uvid? Vi mene uveravate da je cilj da javnost u to ima uvid. To je cilj svih, ali ako vi zbijate nekoliko stavki u jednu cilj je da ne postoji uporedivost.
Ako MMF kaže – mi vas ustanovljavamo u određene tabele programskim budžetom da bi mogli da vas upoređujemo po našim pravilima, zašto vi ne tražite kao ministar finansija zbog vaših poslanika, prema kojima ste vrlo korektni kad dajete obrazloženje, da zadržimo uporedivost budžetskih stavki po prirodi priliva pojedinačnih prihoda, privatizacionih, koncesione naknade, prihodi od igara na sreću, kazne, penali i sve ostalo što godinama stoji u budžetu, nego se uvek pravdate - ali takva je praksa? .
Čekajte, recite i njima kakva je naša praksa, pa za njih uradite jedan izveštaj gde će te stavke biti zbirne, a nama ostavite preglednost, pa uverite sve one koji koriste budžetska sredstva da ste ministar finansija, iako ste jedna dama koja ne mora da lupi rukom od sto, nego treba da ovim članom zakona i ovim zakonom pokaže svoju čvrstinu, gde ne sme da popusti. Neka ministar finansija zaista ima, pošto već imate struku, imate i dovoljno profesionalnosti, zašto se preko Ministarstva finansija, kao najvažnijeg, mora popuštati u koalicionom kapacitetu ove Vlade?
Ne kažem to da bih sačuvala vašu vladu, nego da bi mi imali kao građani uvid u trošenje sredstava i da bi svi zajedno imali koristi od tog uvida, ne dozvoljavajući da pobočnim rukavcima otiče novac kroz razne subvencije NIP, pa danas priznajemo da krečenje nije investiciono održavanje.
Danas nam se priznaje, priznala je gospođa za Nacionalni investicioni plan, da su dali obećanje iza koga ne mogu da stoje i da ne može da bude završen koridor zato što nisu imali projekte.
Da ne bi bilo – verujemo da nešto postoji, a kad dođemo na vlast toga nema, toga što ima kao odgovorno trošenje sredstava, pa po stavkama prikazano, pa podneto kao izveštaj narodnim poslanicima, potrudite se da te evidencije budu zaista pouzdane i zasnovane na pravoj dokumentaciji.
Znači, cilj mog insistiranja na članu 8, gde se vi kao prvopitani određujete za to, nije bio slučajan. Kako su vas Zakonom o budžetskom sistemu odredili odgovornim kao ministra finansija za izvršenje budžeta, ja sam tražila da to bude Vlada, tada amandmanom u ime SNS.
Sada se Vlada pojavljuje jer niste vi ti koji ste bili u stanju da kažete ostalim ministrima šta su kriterijumi i prioriteti korišćenja itd. Ne zato što vi lično nemate tu snagu, naprotiv, verujem da je imate, jer onaj koji ima teorijsko znanje i želju da nešto promeni, on to može, ali nažalost politička podrška je izostala.
Imam utisak da je ona sve manja u smislu očuvanja autoriteta ministra finansija, Ministarstva finansija i sve manju političku podršku imamo mi kao država unutar države da u stvari imamo jasan uvid u fiskalnu odgovornost u ime čega ovaj zakon i menjamo danas.
Molim, apelujem, još ima vremena do kraja, izborite se za samostalnost iza koje će stajati, uverena sam, 250 poslanika.
Sad ću biti malo kraća zato što sam ovim povodom postavljala i poslaničko pitanje, a Kragujevac je bio u pitanju.
Član 5. Mi smo ovog puta tražili da ministar bliže uredi način plasiranja slobodnih novčanih sredstava i da vi dozvoljavate nekome da plasira višak onog što se nađe na njegovom račun, sem ako nema dospelih neizmirenih obaveza prema dobavljačima i izvođačima radova i nije zadužen zbog tekuće likvidnosti.
Zato što smo imali mnogo pritužbi, mnogo poslaničkih pitanja u kojima izvođači radova koji su radili za državu na nekom nižem nivou, na primer na nivou grada Kragujevca, jesu u stvari zaustavljeni u radu, blokirani, a sad se verovatno nalaze i u predstečajnim postupcima, zato što radeći sa nekim ko je, po pravilu, najsolidniji platac nisu izvršili svoje obaveze, nalaze se u velikim obavezama zbog uzetih kredita i ja sam sasvim smisleno u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS od vas kao nadležnog zatražila da vi uvedete ovakvo ograničenje.
Kule od karata koje se zidaju na kreditima se urušavaju svakodnevno. Ne govorim samo o nekim trgovinskim lancima, o nekim bankama od velikog sveta do najbližeg okruženja, govorim i o lokalnim samoupravama, odnosno o stečaju koji za državu ne može da bude proglašen, ali on evidentno postoji na nivou nekih lokalnih samouprava.
Gospođo ministre, vama sam postavila poslaničko pitanje – da li kontrolišete visinu zaduženosti grada Kragujevca u smislu kontrole državne pomoći, odnosno pored toga što su se unapred odrekli svojih budžetskih prihoda, prostirući ne crveni tepih, nego tepih od naših budžetskih sredstava pretvorenih u evre finansiranjem i dovođenjem Fijata, na čemu je i došla na vlast aktuelna koalicija, i da li ste vi neko ko je nadležan da kontroliše, a jeste nadležni da govorite koliko mogu da se zaduže?
Dali ste jedan odgovor koji ne kazuje mnogo i koji opet govori o tome da u ime koalicionog kapaciteta aktuelne Vlade vi ne smete da kažete gradu Kragujevcu - stop sa zaduživanjem.
Grad Kragujevac ne da duguje svojim izvođačima radova i dobavljačima, nego nije ni usamljen slučaj, mnogo je slučajeva takvih gde duguju izvođačima, zadužuju se mimo budžetskih kapaciteta u smislu mogućnosti naplate prihoda. Šta vredi jutrošnja vest da će prvo proraditi toplana i grejati Kragujevčane, ako svi znamo, jer mi tamo imamo odborničku grupu, kako u stvari funkcioniše na minusu jedna lokalna samouprava?
Vi ste meni u odgovoru na ovaj amandman napisali da se podrazumeva da oni koji plasiraju slobodna novčana sredstva jesu likvidni i da nemaju obaveza. Da li ste vi zaista spremni da tvrdite da imate verodostojnu dokumentaciju koju vam dostavljaju, da oni nemaju dugova kada plasiraju sredstva, odnosno da vas uvere da nemaju negde neki talog koji na kraju godine treba da vam uplate u budžet, a oni to ne učine, nego nastave oročavanjem sredstava kod nekih poslovnih banaka kod kojih na tim sredstvima, na sredstvima građana, slobodnim i neutrošenim, oni u stvari dobijaju neke privilegije, vidljive ili nevidljive?
Afere banaka u okruženju pokazuju da mimo zakona fizike i mimo zakona finansija novac ne može da teče, jer on ne može da promeni stanje i da iz ničega bude nešto, niti može novac da izgubi trag, samo je pitanje volje da se uđe u trag gubicima novca.
Zaista mislim da u ime ozbiljnosti jedne države, kao solidnog platca ili jemca, solidnog jemca u lokalnim samoupravama ne dozvolite zaduživanje i pravljenje navodnih uspešnih predsednika opština i kažem, nije to jedina opština, nego da zatražite od njih precizne podatke o tome da li imaju negde oročena sredstva i da li se mogu zaduživati u skladu sa prihodima koje ostvaruju te opštine.
Ovaj amandman sam obrazložila maločas kad sam pitala gospođu ministar zašto je odbijen amandman da se u članu 6. ne prikažu pojedinačno prihodi od kamata, prihodi privatizacioni, naknade od organizovanja organa na sreću, drugi javni prihodi utvrđeni zakonom, upravo zato što je u članu 19. takav raspored prihoda i naveden.
Znači, ništa novo, ništa detaljnije nisam tražila da se ovim amandmanom uradi, samo da se formulacija iz člana 19. zadrži i ovde u članu 14. da bi mogli da pratimo kako se vrši naplata prihoda. Mogu samo da ponovim pitanje, želite li da mi imamo uvid u to kako naplaćujete i trošite pare ili ne? Time što ste odbili ovaj amandman, smatram da vi ne želite da mi imamo uvid u trošenje sredstava.
Razlog zašto je podnet amandman i na član 8. odnosno u članu 19. gde se traži preciziranje i ostvarivanje privatizacionih prihoda kao posebnog prihoda koji mora da bude prikazan, jeste upravo razlog što se možemo sporiti oko njegovog metoda, načina, puteva kako smo došli u bedu u kojoj se nalazimo.
Možemo se sporiti i oko puteva i načina izlaska iz te bede, ali se ne sporimo da su privatizacioni prihodi ostali mimo budžeta u velikoj meri, da je Agencija za privatizaciju jedan od flagrantnih primera kako je država propustila da posao koji je ona bila nadležna da radi, da prodaje preduzeća i da onima koji su ostali bez posla u tim preduzećima nalazi i stvara uslove za zapošljavanje u drugim preduzećima i da su u privatizacijama zloupotrebljena ogromna sredstava.
Razlog za ovakav amandman je bio minimum vašeg izjašnjavanja da li ste spremni da ono što je nekad gospodin Đelić nazivao jednokratnim prihodom, pa ga zato ne treba prikazati u budžetu, on je to izjavljivao 2003. godine, a onda se to ipak pokazalo neophodnim, hvala bogu na pritisak nekog sa strane, da se mora prikazati u budžetu.
S obzirom na to da privatizacija nije završena, naprotiv mi imamo reprivatizaciju koja se radi kroz konverziju potraživanja, kroz subvencionisanje, kroz Zakon o stečaju, ne zaboravite, gde ako se ne uplati predujam na vreme sve što se zove imovinom preduzeća postaje vlasništvo države.
To je onda, gospođo Čomić, kad nismo imali struje, pa smo izlazili za govornicu i usvajali smo taj zakon, pa je možda nekom promakla ta strašna odredba gde je još jedan od načina da se vrši ponovna etatizacija u ovoj državi. Znači, biće još verovatno iz izbornih razloga pokušaja da se ono jednom proda to, pa vraćeno pod okrilje države ponovo proda. Insistiram da privatizacioni prihodi budu posebno prikazani.
Jutros, kad stiže vest, ponavljam, da Energoprojekt mimo zakona ponovo postaje vlasništvo države na neki način, kad se raskidaju ugovori sa nekim preduzećima gde su izvršavane ugovorne obaveze prema Agenciji, a prema nekim drugim kojima se prolongiraju rokovi više puta, ugovori se ne raskidaju, vi ne smete da dozvolite da građani Srbije, da narodni poslanici nemaju uvid u privatizacione prihode, pogotovo što ste i svetski stručnjaci iz MMF slažu s tim da je privatizacija u Srbiji, iako zakasnelo, urađena brzopleto, bez efekata i sa odlivanjem sredstava o kojima će morati da se pokažu računi.
Član 24. predloga, u stvari, govori o članu 65. koji tretira budžetski fond. Da bih građanima približili materiju i potrebu da se reaguje, moram da kažem da je taj budžetski fond, u stvari, poseban račun u okviru glavne knjige trezora, gde se evidentiraju sve promene na nivou Republike ili na nivou lokalnog budžeta.
Namera je da se odvojeno vode prihodi i rashodi, da bi mogli da se prate efekti po određenom, npr. međunarodnom sporazumu ili nekim lokalnim propisom ustanovljena neka obaveza izgradnje ili bilo čega.
Šta Vlada radi izmenama? Propisom je bilo definisano da se pojedinačno oko tog budžetskog fonda vodi i njegova svrha, vreme za koje se ono osniva, nadležno ministarstvo koje upravlja fondom, znači sredstvima koja će se u ovom fondu naći i kako će se ona trošiti. Šta sada Vlada menja? Raniju tačku 4), gde su bili izvori finansiranja, ne dira, ali zato tačku 3), gde je pisalo da taj budžetski fond raspolaže prihodima koji proističu iz upravljanja likvidnim sredstvima budžetskog fonda, tu tako rogobatno osmišljenu rečenicu, gde kaže da će evidentirati prihode od raspolaganja tim sredstvima, likvidnim, znači novcem, menja tako što kaže da će ta tačka 3) sada da se zove "drugih prihoda", da se taj budžetski fond finansira iz drugih prihoda.
Znači, tako dosledno se izvodi zamagljivanje načina prikupljanja i trošenja sredstava, ne samo u onome što je opšti budžet, da ga tako nazovem, nego čak i kod budžetskog fonda, to ranije rogobatno, ali ipak približno jasno objašnjenje, nekome je izgleda delovalo prejasno, pa ga treba potpuno ukinuti i navesti to drugim prihodima, a sve vreme opet pričamo o nekoj jasnosti budžeta, o potrebi da se on kontroliše i da se sve to zajedno zove fiskalnom odgovornošću.
Mi smo tražili da se ta tačka briše, da ostane po starom, da se on finansira iz prihoda od upravljanja likvidnim sredstvima i neka se doda ova tačka: "i drugih prihoda", jer koliko mogu da vidim iz ove fiskalne odgovornosti predložene ovim zakonom, ono što se u teoriji naziva dvojnim knjigovodstvom, kao pozitivni naziv da se vode izvori prihoda i trošenje, mi ovde sačinjavamo zakon koji će omogućiti dvostruko knjigovodstvo, ne dvojno, nego dvostruko, jedno koje će biti prikazano nama, građanima, a drugo koje će Vlada voditi unutar sebe. Mislim da to nije dobra praksa i da zato treba prihvatiti amandman poslaničke grupe SNS.
Želela bih da skrenem pažnju i gospođi ministar i našoj javnosti, građanima i svim kolegama na značaj amandmana na član 30. Član 30. u stvari definiše sadržaj završnog računa i tiče se osnovnog člana 79 Zakona, gde je popisano šta sve završni račun, u skladu sa međunarodno prihvaćenim računovodstvenim standardima, definiše, šta sve treba da sadrži i idemo u jednu neophodnu novinu, doduše zaista nakon deset godina od objedinjavanja trezorskih računa i svih onih računa na kojima su se slivali javni prihodi, da obuhvatimo imovinu kojom raspolaže država Srbija.
To bih pozdravila kada bi ovaj član zakona u predlogu koji dopunjavam sve ono što treba da sadrži završni račun bio formulisan tako da on doprinese stvarnom evidentiranju onoga što je državna imovina, ali ne onoga što je državna imovina koju zatičemo u trenutku donošenja zakona, jer gospođa ministar kaže da će njoj korisnici državne svojine dostaviti izveštaj o onome čime raspolažu.
Izveštaj o onome čime oni danas raspolažu ne znači da je to i popis ukupne državne imovine, već naprotiv, da se u međuvremenu od 2001. godine, kada je stupio na snagu Zakon o privatizaciji nov, koji je omogućavao da se ne prikaže imovina kojom neko preduzeće raspolaže, koji je dopuštao da se prikaže državna imovina i proda kao društvena, gde se zemljište koje nije bilo svojina društvena ili zemljište uz objekat koji se koristi prodaje kao da nije državno, a bilo je državno.
Mi ne možemo dozvoliti da prođe ovakav član zakona. To znači da se država unapred odriče imovine koja nije nestala ali je nestala iz poslovnih knjiga države, i dokaze za ovo sam navela i u načelnoj raspravi, makar Robne kuće "Beograd" kada se prodavala kao imovina robnih kuća Beograd državna svojina, ono čime Vlada Republike Srbije mora da raspolaže nezavisno od toga da li je ta imovina uknjižena, nezavisno od toga da li postoji vlasnički list, ali je ona bila upisana jer je Zakon o svojini, o sredstvima u svojini Republike Srbije donet još 1994. godine.
Nebrojano izgubljenih kvadrata, poslovnih prostora po gradovima, pitajte samo javna pravobranilaštva koliko su namereno izgubili sporova ili nisu reagovali tamo gde su trgovinska preduzeća prodavala vlasništvo države. Vi nemate prava kao vlast, vi nemate pravo kao ministar finansija, vi nemate pravo kao Vlada da se ponašate po onoj hrvatskoj u vreme izbora, tada sam se i zapitala šta znači reč, a rekli su – ko je jamio, jamio je. Šta to znači? Ko je uzeo, uzeo je i to više nećemo ispitivati. Ne može tako. Ne zastarevaju zločini, a ovo je zločin koji se zove ekonomski zločin prema državi, zažmuriti na imovinu koju je neko nezakonito oteo.
Mene ne zanimaju afere po novinama, ko je menjao i ko je kome dozvolio, ko je bio direktor Direkcije za imovinu kada je neko kuću na periferiji Beograda menjao za ekskluzivni poslovni prostor, ali i o tome smo slušali.
Znači, ima slučajeva gde je državna imovina nestala iz poslovnih knjiga i zato tražim od vas amandmanom, ne na osnovu izveštaja koji vam dostavi neko ko se trenutno zatekao, pa u njegovom bilansu stoji da ima nešto od državne svojine, nego da tražite računovodstveno validnu dokumentaciju za koju neko garantuje zaista, pod odgovornošću svake vrste, da se u bilansima od 2000. do 2010. godine nije izgubila ta imovina.
A ona se netragom ne može izgubiti, a možda i može, jer su se izgubile mnoge devize, mnogi devizni računi, jer se zaboravilo gde su vrlo vredne zbirke slika iz četiri velike banke čiji stečaj jeste ili nije završen, a ko to zna?
Danas kada se priprema fond za razvoj kao podloga za stvaranje nove banke za razvoj i neko će od vas, gospođo Diana, tražiti da obezbedite deset miliona evra cenzusa, pitam što ne formirate banku za razvoj iz naplaćenih potraživanja od te četiri velike banke, a prema podacima iz 1997. godine bilo je naplaćenih jedanaest milijardi dinara sredstava?
Prevedite to u evre na 2007. godinu. Neću da govorim o svežijim podacima jer ih nemam, ali imam odgovor na poslaničko pitanje pokojne Borke Vučić, koleginice iz banke, kojoj je tada Vlada odgovorila i tadašnji ministar finansija, gospodin Mirko Cvetković, sadašnji predsednik Vlade, gde su značajna sredstva prikupljena od računa za koje ne znamo gde su danas.
Molim vas, ako se desilo da je jedno ministarstvo prodavalo značajnu zbirku tih banaka u stečaju, a Ministarstvo kulture koje je bilo udaljeno svega nekoliko metara u istoj zgradi reagovalo i molilo da se te slike i tako vredne zbirke ne prodaju, nemojte da nam se ta sramota ponovi, jer ta sramota košta.
U ovom trenutku kada pričamo o tome da se plate i penzije, plate u javnom sektoru i penzije mogu indeksirati na ovaj ili onaj način, a vi kao vlada nećete da napravite uštedu tu gde je moguće, da kontrolišete imovinu kojom raspolažete, da vidite gde su devizne rezerve i po kojoj ceni su plasirane i da se onemogući rasipanje para uslovljeno političkim dogovorom kvazi bankarstvom u okviru Vlade.
Ne govorim želeći da se dodvorim nijednom delu biračkog tela. Za mene su, na primer, preči mladi koji treba da nađu posao, pa da rade, pa da zarade i za penziju onih koji zaista treba da imaju pristojnu penziju. Mene zanima zaposlenost više od socijale.
Nije dobra država koja se trudi da obezbedi socijalna davanja time što će uzeti poreze ili će uzeti kroz primenu nekih strategija tajno i prikriveno, nego me zanima država koja obezbeđuje punu zaposlenost, ali i ona koja vodi računa o svojoj imovini i o svojim sredstvima.
O imovini se na ovaj način ne vodi računa i dok god se ne kazni neko ko je dozvolio da ta vrlo vredna imovina nestane u ovom periodu mi njen pravi popis nećemo imati i završni račun neće imati sadržaj kakav vi i želite. Ne sumnjam u to, ali ga na ovaj način bez verodostojne knjigovodstvene dokumentacije, što mi amandmanom tražimo, ne možete obezbediti.
Amandmanom na član 37. u stvari reagujemo na dozvoljavanje drugačijeg postupanja u Upravi za trezor u odnosu na sve ostale korisnike budžetskih sredstava, jer se osnovni član 100. postojećeg zakona u zadnjem stavu, koji je ranije obavezivao i Upravu za trezor da neutrošena sredstva iz stava 3. ovog člana najkasnije po isteku budžetske godine vrate u budžet.
Sada se ovaj član briše i Upravi za trezor se dozvoljava da zadrži ta sredstva, a sa obrazloženjem da, pošto se finansira iz sopstvenih prihoda, mora nekako da funkcioniše u prvih nekoliko meseci kada je priliv u budžet slab.
Da li i kako je Uprava za trezor funkcionisala prošle godine na primer, jer smo mi ovaj zakon usvojili u julu i ovo je važilo. Ništa se katastrofalno nije desilo. Nismo čuli da je postojao bilo kakav problem u funkcionisanje države.
Na ovaj član sam podnela amandman upravo iz razloga koji mi se učinio indikativnim, gde se nepotrebno prave ustupci Upravi za trezor kao delu Ministarstva finansija na nekoj stvari koja deluje nebitna, a u stvari se može reći – Uprava za trezor sebi obezbeđuje bolje uslove nego drugima jer naplaćuje prihode od toga što vrši naknadu za usluge javnih plaćanja za sve ostale.
Taj sitan ustupak je jedan način kojim se Ministarstvu finansija i ministru finansija, danas gospođi Diani Dragutinović, sutra nekom drugom, izmiču iz ruku krupne odluke i nadležnosti, a u stvari se popušta na stvarima koje znam da vama lično nisu bitnu, jeste vrlo važno da tu radi ljudi koji redovno primaju plate, koji su stimulisani da svoj posao obavljaju sa maksimalnom posvećenošću.
Ali, ovo nije način da se izuzetkom krši ugled Ministarstva finansija kome se oduzimaju iz ruku mnoge nadležnosti, gde mnoga druga ministarstva uzimaju za pravo da rade ono što je vaš posao gde se ustanovljava fiskalni savet koji će prikazivanjem napretka u izveštaju napretka u postizanju fiskalne odgovornosti moći da dovodi u pitanje ono što ministar finansija radi.
A da li ministar finansija ima nadležnosti nad svim ostalim ministarstvima koja troše novac iz budžeta, ne da nije pitanje nego nemate mogućnosti da na to utičete a bićete odgovorni. Zato smatram da ovaj zakon nije dobar i ponoviću priču.
Nemam insajderske informacije koliko ljudi radi u kom sektoru, da li je to prikazano na sajtu, nije čak ni bitno da li imate manje od ljudi koji će raditi u fiskalnom savetu, ali ako će u početku fiskalni savet imati 19 ljudi od kojih 15 specijalnih savetnika, pitam ko će za te specijalne savetnike da priprema onu dokumentacionu osnovu i izveštaje za amandmane, za zakone koji će ovde da se donose, a imaće uticaja na budžet, ko će o budžetu moći da priprema sve to ako je 15 specijalnih savetnika odnosno mnogo kormilara za ona četiri veslača ili mnogo troškova za budžet Srbije ako oni budu angažovali, kao što piše u zakonu, strane, domaće i ostale stručnjake da za njih rade.
Mnogo mi imamo onih koji bi da komanduju, nemamo mi onih koji hoće da radi, a oni koji treba da donose odluke i da razmišljaju o onome što se dešava, zatrpavamo masom izveštaja papira potpisa odobravanja da ne mogu ni da vide šta se dešava.
Znači, uticaj da ovaj stav ne brišete nego da ostane jeste pravilo koje treba da važi za sve. Neutrošena sredstva se krajem budžetske godine vraćaju u budžeta, ali zato niste smeli da dozvolite da vam izmakne iz ruku ono što jedan ministar finansija mora da drži pod svojom kontrolom i zato će poslanička grupa Napred Srbijo, SNS glasati protiv izmena i dopuna ovog zakona.
Povreda Poslovnika u skladu sa članom 103. i članom 27, koji definiše da vi koja trenutno vršite funkciju predsednika Narodne skupštine ste dužni da to činite u skladu sa zakonom i ovim poslovnikom.
Radi nas, elementarne logike i uvažavanja građana i poslanika, formalno Vlada jeste predlagač bilo kog zakona, ali da svaki zakon može da predstavlja i brani bilo ko to znači da dovodimo u pitanje Zakon o Vladi, Zakon o ministarstvima i nadležnost svakog pojedinačnog ministarstva u smislu donošenja zakona, predlaganja i kontrole njegove primene. Tek toliko da se zna.
Povreda Poslovnika, član 103. stav 4, a u vezi sa članom 107. Vi kao predsedavajuća povređujete dostojanstvo Narodne skupštine, a na to vam ukazujem u skladu sa članom 103. stavom 4. ukazujući u čemu se sastoji ta povreda.
Samim tim što stavljate Poslovnik Skupštine i vaše pravo na uključivanje tona, mikrofona, ispred Zakona o Vladi, Zakona o ministarstvima gde se određuju nadležnosti, uveravajući nas da je to manje važno od toga ko je trenutno prisutan kao bilo koji član Vlade, vi povređujete dostojanstvo Narodne skupštine, povređujete elementarnu logiku nas koji protiv toga protestujemo, a i samim tim što meni kažete da ne mogu da dobacim, a samo govorim da mi ne treba objašnjenje, jer se neobjašnjivo ne može opravdati. Povredili ste dvostruko dostojanstvo Skupštine.
Ne želim da se o tome Skupština izjašnjava, jer je 126 ruku moguće i, redovno to radi, da poništava i elementarnu logiku, ali i Ustav i zakon.
Samo želim da se ovo čuje, do trenutka kada mi ne isključite mikrofon i kada mi ovaj važeći Poslovnik daje pravo da to kažem. Zaista mi ne treba da objašnjavate ono što niste u mogućnosti.
Da li biste mi samo rekli koliko je minuta preostalo našoj poslaničkoj grupi?
Hvala. U raspravi kada smo donosili Poslovnik imala sam jednu malu primedbu što nigde nije poslanički rešeno da negde stoji neka tabla, pa da znamo koji je zakon trenutno na raspravi, koliko je koja poslanička grupa istrošila vremena, koliko ima, ali to je za ovaj stepen civilizacije i tehnike izgleda nedostižno, pa moram da potrošim deo svog vremena pitajući vas koliko vremena imam.
To ne govori o tome da ne možete da obezbedite tu informaciju građanima i poslanicima. To govori o tome da vi u svojoj tvrdoglavosti i želji da sprovedete svoju volju iza koje i ne sledi neka korist, sem dokazivanja moći, jeste jača od onoga što se zove pravo na informisanje.
U nekom sličnom tonu gde je opet građanin oštećen, a onaj ko zakon propisuje i donosi, onaj ko ima moć da odredi jeste i ovaj zakon o kome govorimo. Znači, na tom fonu, u tom stilu mi razgovaramo o zakonu o zaštiti potrošača. Moj osnovni zaključak, pored onoga što sam sinoć govorila, ko zna kada je noćas bilo prenošeno, jeste da čak i ona prava koja nudite u suženom obimu prilikom ostvarivanja ponižavaju potrošača, odnosno kupca koji treba da ga ostvari.
Neka se seti svaki građanin koliko se puta osećao poniženim kada mu se ne vrati kusur ili se umesto kusura ponudi, ranije je to bila praksa, neka žvaka, a da bi on trebalo da se oseti neprijatno da potražuje svoje prava i kaže – imam pravo na svoj kusur, koliko god da je taj apoen koji treba da mi vratite mali. U tom stilu ponižavanja, a da bi se ostvarilo neko pravo, mi funkcionišemo kao država.
Prisutni ministar koji je došao u trenutku rasprave kada se postavljalo pitanje da li je tu ovlašćeni ministar za raspravu po ovom zakonu može da posvedoči da je tačno ovo što govorim, da ostvarivanje prava ponižava. Zakon o Skupštini, Zakon o Vladi, Zakon o ministarstvima, poslovnik o radu definišu ko će se od predstavnika Vlade naći ovde da obrazlaže zakon. Kada kažem – naći ovde, ne mislim sedeti na mestu predviđenom za Vladu, nego učestvovati u obrazlaganju zakona o kojem govorimo.
Pošto smo imali nesporazum o tome, koji za mene nije nesporazum, nego je dokaz nasilja onih koji sebi uzimaju za pravo da tumače zakone i Poslovnik, čekajući svoj red da govorim o zakonu bila sam prinuđena da se malo pozabavim i Zakonom o Vladi, ministarstvima i videla da ste u stvari vi, gospodo ministri, poniženi od strane skupštinskog rukovodstva kada prisustvujete i treba aktivno da učestvujete u radu o određenom zakonskom predlogu, jer se vi kao pojedinci, kao ministri nadležni za određenu oblast tretirate u Skupštini u skladu sa članom 25. Zakona o Vladi, koji kaže – ovlašćenja ministra kome je prestao mandat vrši član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Jedina analogija da se u Skupštinu prilikom rasprave o određenom predlogu zakona pošalje bilo koji ministar, kada kažem bilo koji, uvažavam ga u oblasti koju on vrši po zakonu o ministarstvima i za oblast za koju je izabran, ali ako, uz svo dužno poštovanje prema ministru za vere on bude tu kada se raspravlja zakon iz medicine ili trgovine, mogu da verujem samo da vas je predsednik Vlade i skupštinsko rukovodstvo koje dozvoljava ovakvo predstavljanje tretira samo u skladu sa članom 23, kao ministra kome je prestao mandat i onda može da vas menja bilo ko. Znate li koliko dugo može da traje to stanje? Svega 15 dana, jer taj isti Zakon o Vladi kaže da izbor novog ministra mora da se izvrši u roku od 15 dana i predsednik Vlade mora da predloži novog.
Šta je zanimljivo? Postoji druga odredba, Glava tri zakona koji tretira vašu delatnost, gde postoje poslovi koji mogu zajednički da rade sva ministarstva. Upućujem one koji to ne znaju, a pokušavaju poslanicima Narodne skupštine da tumače pravo, zakon, Poslovnik i ostalo, da se upute u tu materiju i pogledaju Glavu tri koja kaže da su poslovi zajednički za sva ministarstva međunarodna saradnja, pod dva – zaključivanje i primena međunarodnih ugovora i pod tri – tehnički propisi koji znače pripremu, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa.
Niti je zakon o akreditaciji, niti je zakon o zaštiti potrošača, povodom kojim smo jutros imali spor tehnički propis, niti su međunarodni ugovori, a ne predstavljaju ni međunarodnu saradnju, iako smo svedoci iskrivljavanja osnovnog značenja ne samo pravnih pojmova nego reči uopšte.
Ne tražim, taman posla, ne pada mi na pamet da nekoga zadržavam koji sekund da glasa o povredi Poslovnika, jer se dobro sećamo svi Radovana Božovića, koji je govorio da može da izglasa i da je zemlja četvrtasta. Verovatno će po tome ostati upamćen, ne zato što je učinio to, a ništa drugo nije, ali volja vladajuće većine ne može da vrši nasilje nad pravom, logikom, propisima, pravilima i zakonima. Verujem da će se praksa nastaviti. Cilj da ja o tome govorim na ovaj način je cilj da građani čuju na koji način se dom koji je dužan da štiti prava građana, prava poslanika odnosi prema zakonima, propisima i pravilima.
Sada ću ovde govoriti samo o tri konkretna člana zakona, jer neću ponavljati ono što sam sinoć rekla i što su kolege pominjale. Ono što je izostavljeno u smislu zaštite o potrošačkim kreditima. Govoriću o čl. 5, 34. i 83. kao potpuno pogrešnoj prizmi, stubovima na kojima stoji zakon.
U članu 5. u tački 25) imate definiciju štete u Zakonu o zaštiti potrošača gde se šteta tako usko tumači, a ne onako kako je Zakon o obligacionim odnosima, kao jedan od boljih zakona kojim kao pravni sistem raspolažemo i treba da ga primenjujemo i dat je u užem tumačenju, gde smo mi amandmanom predvideli, da se šteta smatra ne samo umanjenjem nečije imovine kao obična šteta i sprečavanje njenog povećanja, ono što se u pravnoj terminologiji naziva izmaklom koristi, kao i nanošenje drugom fizičkog bola ili straha, nematerijalna šteta.
Sada, da bi građani plastično shvatili praktičan značaj ove ovakve namerno definisane sužene terminologije, odnosno suženog shvatanja pojma štete, reći ću kako to u praksi izgleda.
Potrošač koji pretrpi štetu usled ponašanja trgovca ima pravo na naknadu štete po odredbama Zakona o zaštiti potrošača. Tako kaže ovaj zakon i on će, kao leks specijalis, derogirati odredbe, odnosno biće iznad zakona opštega, a to je Zakon o obligacionim odnosima.
To znači da će moći da mu bude nadoknađena, u postupku koji ponižava, poput rada ovde, vrlo često, samo one materijalne štete koje pretrpi usled ponašanja trgovca koje za posledicu ima oštećenje ili uništenje imovine koja služi ličnoj upotrebi ili služi za potrošnju.
Pitam vas sada – ako kupac kupi u nekoj radnji električni šporet, donese ga u porodičnu kuću u kojoj ima četiri odvojena stana. Žive njegova dva brata i još jedna sestra i on sa svojom porodicom, svako ima svoju porodicu. Zbog kvara na električnom šporetu izgori instalacija u celoj porodičnoj kući. Po ovom tumačenju štete i ovakvoj suženoj definiciji postavljam pitanje – da li može oštećeni potrošač da traži naknadu štete i da mu ona bude nadoknađena, s obzirom na tumačenje, da su zajednički predmeti porodičnog domaćinstva i lična imovina potrošača dve različite kategorije?
Ne verujem da ovo nekom pravniku nije palo napamet, jer su ovo česte situacije u praksi. Ali, ovo nije zakon o zaštiti potrošača koji je i u definiciji hteo da zaštiti potrošača u punoj meri.
Govorim o članu 34 – o izvršenju i isporuci usluga. Član 34. definiše da je trgovac dužan da u roku od 30 dana od zaključenja ugovora na daljinu, koji se zaključuje izvan poslovnih prostorija, postupi po porudžbenici. To je potpuno nesporno. Ne može da zahteva od potrošača plaćanje unapred i dužan je da ga bez odlaganja, znači potrošača, obavesti ukoliko nije moguće da izvrši isporuku. Uopšte niste primetili da tamo gde definišete neko pravo, vi ga u stvari, onemogućavate time što niste rekli – u kom roku, moja draga gospodo, dužan je da ga obavesti?
Znate, imamo i mi slučaj kad smo govorili o Komisiji za zaštitu konkurencije, kad nastupe oni razlozi za razrešenje, pa smo ostavljali mogućnost i, niste hteli da prihvatite taj amandman, da su oni dužni da u nekom roku, organu, Odboru za trgovinu daju obaveštenje kada je nastupio rok za poslovnu nesposobnost, ostavku ili tako dalje. Mora da se predvidi i rok i način kako se tor radi. Vi ste ovde rok propustili. Šta da kažem, nego namerno.
Nije suvišno dopisivanje, ako se nama kaže koji potpredsednik menja predsednicu Skupštine, jer dok sedim ovde, ne znam gde se ona nalazi. Ali, znam da mi stiže pisano obaveštenje da ne smem da iskopiram zakon, da moram pisanim putem da tražim da budem prevezena na skupštinsku obavezu, na nekih 500 metara jer kasnim skupštinskim poslom. Sve moramo da tražimo pisanim putem i da o svemu tome ostane dokaz. To je u redu, za neki trošak, za evidentiranje potrošnje goriva, upotrebe svetla u nekoj prostoriji gde sedim i radim. To poštujem, ali ta mera uzvratnog odnosa odgovornosti, poštovanja i naknade štete, mora da postoji, počev odavde do ovog našeg zakona o potrošačima.
Ne možemo da se ponašamo kao poslastičari, koji ne jedu proizvode koje prave. Moramo da se ponašamo odgovorno kao ljudi koji traže poštovanje pravila, ali ih prvo sam primenjuje, i od sebe polaze. Amandmani smo predvideli da je to najkasniji rok od 30 dana.
Idem dalje, još samo jedan član koji sam uzela u razmatranje. To je član 83. koji govori o snabdevanju, odnosno pristupu uslugama od opšteg ekonomskog interesa. Mnogi su o tome govorili, da je zaista bitno da potrošač ima pravo na uredno i neprekidno snabdevanje uslugama od opšteg ekonomskog interesa, odgovarajućeg kvaliteta i po pristupačnoj ceni.
U tom postupku priključenja potrošača na distributivnu meru, trgovac je dužan, sad me pažljivo slušajte da postupa javno, da izbegava diskriminaciju i da cenu obračunava prema stvarnim troškovima pruženih usluga.
Sve ste vi to lepo napisali, samo niste rekli da on to treba da dobije kao potrošač da bude snabdeven tim uslugama i pod ovim uslugama na teritoriji na kojoj živi. Kažite mi sada da se to podrazumeva. Ne, ništa se ne podrazumeva, jer ono što ne piše, čitavo se jutro sporimo da li nešto piše ili je stvar običajnog prava i usmenog predanja. Jesam ekonomista, ali sam izučavala pravo na ekonomiji. Znamo šta su izvori prava i šta su obaveze koje proističu iz zakona koji ovde piše, za razliku od nekih koji misle da sve može usmenim predanjem.
Zašto je ovo važno? Ako danas imamo za temu u ovom domu, da li postoji ugovor o prenosu skupštinskih sednica i na osnovu čega neko obećava tri miliona iz rebalansa, tri miliona evra Skupštini, pitam, ako u Poslovniku ne postoji način obezbeđivanja javnosti ovih sednica, pa se kaže, ispred RTS – nismo dužni da vam obezbedimo javnost. Znači, javnost ne podrazumeva da to radi Javni servis koji je ugovorio repriziranje reprizine reprize ili prenos kriketa i ragbija ili prenos najvažnije stvari na svetu, fudbala.
Lično vrlo uvažavam gospodina Tijanića i nikada nisam propustila da pročitam nijedan njegov tekst koji sam igde videla objavljen, ali mi je ovo vreme u kojem Dinkić daje kredite, Mrka gradi mostove, a Tijanić uzima Skupštini tri miliona evra za prenose sednica.
Gospodo moja, ovo nije privatizovana država, kako neki misli. Snaga institucija je da nije mnogo važno ko je prvi čovek na njenom mestu, nego da su principi rada, načini ponašanja, ugovaranja obaveza, njihovog poštovanja stvar institucionalnog okvira jedne uređene pravne države, a da joj pojedinac, svojim ličnim integritetom, može dodati taj fini začin koji se zove snaga ličnosti, profesionalnost, lični pečat, inteligencije, stvaralaštva, istorije i ne znam već čega.
Kako je moguće da negde možda postoji neki ugovor o kojem mi ništa ne znamo, ne znamo koliko obavezuje ovu državu, iz kojih će to sredstava biti plaćeno i, osnovno pitanje, da li smo mi prvi u Skupštini dužni kao budžetski korisnici da javnom nabavkom obezbedimo uslugu javnog prenosa? Zašto da prozivamo samo gospodina Milosavljevića, jednog, drugog ili bilo kog ministra da je nešto uradio neposrednom pogodbom? Ko ima prava da neposrednom pogodbom, ugovara uslove prenosa skupštinske sednice?
Možda bi se i druge televizije oglasile i pod povoljnijim uslovima reklamirale ili to imamo međusobnu nagodbu ko koga reklamira, pa se cena snižava zato što se javna sredstva daju na oročenje, plasiranje ili plaćanje rada. Kad sam iznela taj svoj stav maločas u hodniku, rekli su mi – neće te nikad prikazati na RTS. Ne, nije mi ni važno. Građani znaju da RTS prikazuje ono što želi da vidi vlast o samoj sebi. Mi ovde govorimo zbog građana i nadam se da su me čuli.
Žao mi je što o ovako važnoj stvari raspravljamo kada je skupštinski prenos prekinut i da će u kasne sate biti nastavljen i siguran sam da ste i vi isto tako svesni, kao i ja, da to nije slučajno.
Zašto je ova rasprava ostavljena za ove ovako kasne sate i sa ovako malim brojem poslanika? Zato da bi se mantra evropskih direktiva ili prilagođavanje EU razgolitila na način kako ću ja pomoći mojim kolegama koji su govorili pre mene da se razotkrije i da tema o kojoj pričam mesecima unazad večeras dobija svoj epilog.
Kao prvo, imam jedno pitanje za one koji pričaju, ne očekujem odgovor, ali imam pitanje. Evropska direktiva postoji, postoji evropski standard i postoji cilj u životu, ali mehanizam kako se taj standard, cilj ili direktiva ostvaruje sprovodi, primenjuje i propisuje Vlada Republike Srbije.
To znači da bruka sa aferom "šećer" znači da smo izvoznu kvotu da stimulišemo proizvođače sirovina i šećera zloupotrebili jednu direktivu, jednu dobru nameru prepakujući i lažno predstavljajući poreklo šećera.
Ili, kako da građani razumeju, cilj je završiti fakultet i biti npr. diplomirani pravnik, ali do tog cilja možete doći makar na dva načina. Jedan je da vredno radite, polažete ispite i završite fakultet, a drugi je da kupite diplomu na nekom od fakulteta gde je to moguće ili da idete u one grupe od pet-šest studenata, navodno boljeg upoznavanja timskog rada, prepisujete seminarske radove i tako dođete do diplome pravnika i ostvarite cilj – završio sam fakultet i postao sam pravnik.
Znači, nemojte da uveravate građane da je ovo zahtev EU ovakav kakav je funkcionisao do danas i ovakav kakav se propisuje ovim zakonom sada, jer iskustvo, makar Slovenije, kao najbliže nama u mnogo čemu, govori da nije jedini način kontrole neba i postizanje evropskih standarda onaj koji smo mi primenjivali.
Zašto sam ovako energična, gotovo malo ljuta, ako mi dozvolite? Stvar je dobrog ukusa da neko noćas hvali rezultate Agencije za kontrolu leta d.o.o. društva i da hvali uspehe i upumpavanje para u budžet Republike Srbije. Ko ne zna, evo ja ću da podsetim, nije nebo nad Srbijom vlasništvo Agencije za kontrolu leta. Ne, nije, to je prirodno dobro i resurs o kojem država mora da vodi računa, a nije vodila.
Bojim se da ovako zdušna odbrana mojih kolega iz vlasti potvrđuje sumnje u koje nisam želela da poverujem, da u stvari ogroman novac koji se sliva u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i Agencije za kontrolu leta služi u nekoj preraspodeli koja se ne može nazvati zakonitom, kontrolisanom i da o njoj vodi eventualno računa ministar finansija kroz budžet Republike Srbije.
Zašto to tvrdim? Zahtev da se dostavi na osnovu mojih izlaganja, a po zakonu o slobodnom pristupu informacijama, ugovor po kojem je formirano to d.o.o. društvo Agencije za kontrolu leta između Srbije i Crne Gore, kako se zove, a koji je navodno zaključen 31. oktobra 2003. godine, možda i zaključen, dostavili smo zahtev Vladi i nadležnim organima da nam dostave taj ugovor ili makar kažu u kojem je to glasilu, službenom listu, bilo kojoj vrsti nekog službenog glasila objavljen, da se uverimo i da vidimo na osnovu čega je osnovana ta Agencija.
Do danas nismo dobili ništa o tome, ali ste se smejali zajedno ovde sa mnom kada ste videli da je osnov za osnivanje tih organa bio u Zakonu o ministarstvima - član koji je tretirao Ministarstvo o dijaspori. To je poslužilo u jednom trenutku Direktoratu civilnog vazduhoplovstva kao osnov da samo o sebi propisuje pravila.
Zašto donosite ovaj zakon u ovom trenutku? Evo, ja ću da objasnim onima koji se prave da ne znaju, a možda i ne znaju. Dana 28. maja 2010. godine, saopštenje 21. redovne sednice Ustavnog suda, predsedavala dr Bosa Nenadić, u predmetima ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke o vršenju osnivačkih prava u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva države Srbije i Crne Gore, "Službeni list" 53/06, koju je donela Vlada Republike Srbije, jer je ocenio da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti navedene odluke sa odredbama 97, 123. i 137. Ustava, koji određuju da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja.
Dalje, da se pojedina ovlašćenja zakonom mogu poveriti preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima, da Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine i donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, kao i ocenu ustavnosti i zakonitosti sa odredbama Zakona o državnoj upravi, koje propisuju da se samo zakonom pojedini poslovi državne uprave mogu poveriti imaocima javnih ovlašćenja, da ministarstva i posebne organizacije mogu donositi propise samo kad su za to izričito ovlašćeni zakonom ili propisom Vlade, a Direktorat civilnog vazduhoplovstva nije bio, a ja sam vam ovde pokazivala "Službeni glasnik" gde su objavljeni propisi koje je taj organ neovlašćeno objavljivao.
Tim propisima ne mogu određivati svoje ili tuđe nadležnosti, niti fizičkim pravnim licima ustanovljavati prava i obaveze koje nisu već ustanovljene zakonom, te se odredbama Zakona o ministarstvima, koja određuju kao delokrug Ministarstva za infrastrukturu, vršenje poslova obezbeđenja saobraćajnog sistema, sud je odlučio da zastane sa postupkom ocene ustavnosti i zakonitosti pravilnika o načinu obračuna i visini naknade usluga koje ovaj direktorat pruža i koje je doneo Savet Direktorata civilnog vazduhoplovstva, dok se ne donese odluka o ustavnoj i zakonskoj zasnovanosti navedene odluke.
Treba li iko u ovoj skupštini reč više da kaže, pravnik, ekonomista, zainteresovan, brižan građanin iz vlasti ili opozicije, posle ovog što sam vam pročitala sa 21. redovne sednice Ustavnog suda održane 28. maja? Ne, ne treba onom ko svoj ustavni sud ceni, ko svoj ustavni sud želi da poštuje.
Zaista vas molim da mi se niko ovde ne poziva ni na pravila Eurokontrole, jer ovde stoji kako se ukupno naplaćena sredstva obračunavaju, zadržavaju itd. Da ponovim, preko 400 miliona evra je nezakonito ostalo van budžeta Republike Srbije i njima nisu raspolagali ni jedan od onih koji su bili ministri za infrastrukturu, sadašnji ili prošli, ministri finansija, već pojedinci koji su monopol nad upravljanjem nečim što je dobro svih nas zloupotrebljavali u privatne svrhe. Toliko o tome.
Zanima me da li je neko čitao Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Da otvorim raspravu u ove kasne sate za amandmane i da skrenem samo pažnju da je čitav zakon donet zbog članova 214, 217, 225. i 233, gde pokušavate samo nekim da dovedete u pitanje rezultate privatizacije, i to onima u lučkoj delatnosti gde mimo Ustava predviđate način kako da se oduzme ono što je kroz privatizaciju stečeno, uzimajući ključan datum, mi smo ga u šali nazvali dan mladosti 2003, gde pravite vododelnicu, sve što je urađeno do 25. maja ima jedan tretman, a sve što je urađeno posle 25. maja ima drugi tretman.
Pošto sam obećala predsednici da nećemo koristiti svo vreme od 25 minuta, završiću sada raspravu, ali sam kandidovala pitanja o kojima ćemo govoriti u raspravi o pojedinostima, a nadam se da sam kolege vaše, gospodine Mrkonjiću, makar zaintrigirala za ustavnost ovih postupaka koje preduzimate u ovom trenutku.
Delim zadovoljstvo gospođe ministar što je na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, ali ne mogu da delim zadovoljstvo rešenjima koja su u ovom predloga izmena i dopuna Zakona predložena.
Apsolutno ništa nemam da dodam i oduzmem principima koji su definisani u ovom zakonu, ni pravilima koje ovaj zakon predlaže. Oni jesu ne samo prihvatljivi, nego su i poželjni. Ovaj predlog zakona ne obezbeđuje mehanizme za ispunjenje tih pravila, procedura i zahteva koje predlaže postojanje zakona o fiskalnoj odgovornosti, koji je ovom prilikom ugrađen kroz Zakon o budžetskom sistemu.
Odmah ću vam reći dva koraka unazad u odnosu na postojeći zakon, koji možda drugima i nisu tako očigledni. Ali, vama gospođo ministar, svima onima na koje se odnose i nama koji želimo da vidimo način upravljanja javnim sredstvima, to nazadovanje je očigledno u dva člana zakona koje ću sada citirati.
Jedno se tiče spiska korisnika javnih sredstava u onom konsolidovanom računu trezora, gde vam svesrdno pomažu, oduzimajući pomalo prava ko će se na tom spisku naći, odnosno ko će biti kontrolisan, to je moja osnovna primedba koju ću vam obrazložiti. Tiče se i člana 1, gde se na korisnike javnih sredstava odnose pojedine odredbe ovog zakona, a ne sve, što je takođe primedba, moraju se odnositi sve.
Pre svega, moram da istaknem da su u stvari to ograničenja u primeni inače dobrih pravila i procedura o fiskalnoj odgovornosti i da je ovo nazadovanje koje pominjem uslovljeno koalicijom koja tvori vladajuću većinu i, slobodno mogu da kažem, bez uvrede, karakternim osobinama pojedinaca koji žele da se pitaju i odlučuju o svemu.
A to niste vi, gospođo ministar, već neki oko vas koji bi pomalo da od vaše nadležnosti štrpnu kada im odgovara, pa vam guverner prepusti onu deviznu kontrolu, odnosno platni promet sa inostranstvom, iako je on za to nadležan, da bi vi mogli da odgovarate kada bude problema. Pa vam drugi ministri i potpredsednik Vlade prepuštaju odgovornost i da vodite spisak, al' da ga sačinite, e tu će vam pomagati organ za statistiku.
Šta je zanimljivo? Svi oni koji se nađu u konsolidovanom računu trezora na onom spisku koji vi na kraju godine objavite su pod budnim okom jednog dobrog ministra finansija i nekog ko pretenduje da to bude, a to u vama vidim, jednu odgovornu osobu koja želi da stavi pod kontrolu finansije ove države.
Ali, ako vam iz prošlog zakona, sada još uvek važećeg, taj član 8, sada izmena član 4, menjaju ili vas nateraju da pristanete na takvu promenu, pa kažu da će republički organ nadležan za poslove statistike jednom godišnje, u saradnji sa vama, da odredi spisak budžetskih i vanbudžetskih korisnika itd, a vama ostaviti posao da vodite računa o tom spisku, znači i kontrolu nad onima koji ne uspeju da se izvuku ispod vašeg budnog oka i pažljive ruke koja vodi računa šta će potpisati, čemu to vodi?
To znači da onaj ko ne bude na spisku u Trezoru i pod vašim nadzorom, taj neće mnogo šta morati da radi što ovaj zakon ograničava i propisuje, zato što u članu 1. kaže da se pojedine odredbe ne odnose na sve korisnike javnih sredstava.
Sada vas pitam i pitam javnost – da li je forma ispred suštine? Da li jedan zavod, organ za statistiku, bolje zna strukturu nekog preduzeća, sredstva kojima je osnovan, imovinu kojom raspolaže, način odlučivanja u njemu, da li država zaista ima neku od vrsta prava koje ostvaruje u tom preduzeću, organu, agenciji, kako li se već zovu sve te paradržavne institucije, koje se ovim izvlače iz kontrole?
O kakvoj mi fiskalnoj odgovornosti ili o kontroli javnih sredstava možemo da govorimo ako nazadujemo u Zakonu o budžetskom sistemu, upravo tu gde imamo spisak ljudi koje treba da kontrolišemo? Očigledno da je reč o nazadovanju i nema tog koji me može uveriti da vam ova pomoć jeste potrebna.
Ne, nije vam potrebna, nego ste vi stroži od onih koji bi da se pitaju i da poneke izvuku iz ove kontrole, a odlično znate vi, ja i javnost koliko je takvih agencija bilo predmet rasprave zbog svojih plata, zbog načina kako troše sredstva, koja prikupljaju na državnom monopolu izdavanja raznih dozvola, saglasnosti, izveštaja itd.
Zaista mislim da amandman koji smo podneli na ovaj član i koji vraća, odnosno zadržava postojeće rešenje morate prihvatiti, ako držite do svog dostojanstva i časti, odnosno do kontrole novca nad budžetom Republike Srbije.
Ono što jeste najvažnije, ovaj zakon o fiskalnoj odgovornosti predviđa da mi ne smemo bežati od toga da svoju postojeću ekonomsku politiku, pokazatelje rasta, pokazatelje trošenja stavljamo u tabele koje primenjuje čitav moderni svet. To ništa nije sporno.
Meni nije problem da dostavim izveštaj o svom radu u bilo kojoj vrsti tabele koja je uporediva i MMF, i Svetskoj banci i svima onima s kojima sarađujemo. Čak smatram potpuno nepotrebnim da neko izvlači u prvu ravan to da mi moramo da vodimo računa pre svega o kreditima i o vraćanju duga, jer odgovorna vlast i odgovoran čovek vodi računa kada podigne kredit, kada pozajmi novac, a kada ga već uzme, nema govora, mora da ga vrati. To je odnos SNS prema obavezama koje će zateći ili koje vi imate danas.
U vreme dok mi raspravljamo i dok pišemo amandmane na ovaj zakon, na nekoliko medija u udarnim terminima govori se o kazni koja će ići do visine od 0,2% BDP jedne zemlje ako ona ne vrati dug koji ima i ako slučajno da prednost isplati penzija, plata, socijali, zdravstvu, školstvu ili bilo kome nad dugovima koje već ima.
Znate li šta to za nas znači? Kao da kažete – uvodimo pravila bontona, gde je zaista zabranjeno pljuvati po podu. Svaki normalan čovek zna da je to zabranjeno, ne samo nevaspitano, nekulturno i nezdravo, nego da to niko normalan ne radi i da onaj ko prihvata obaveze, on zna da mora prvo da vrati dugove, pa da onda ulaže u ostale namene.
Ali, doslednost u obavezama koje imamo mi, kao država, prema inostranim poveriocima i kreditorima mora, gospođo ministre, da bude izvedena i onda kada tretirate ovim zakonom, na primer, plasiranje slobodnih sredstava.
Hajde sada mi recite – da li smo zaista bili u pravu kada smo tražili da budete jedini koji se pita o plasiranju slobodnih sredstava? I danas kažemo – odakle može biti slobodnih sredstava za plasiranje, za kamaćenje u bankama, ako lokalne samouprave duguju izvođačima radova i dobavljačima i ako država duguje svojim javnim preduzećima, a preuzela je garancije da za njih neke obaveze izmiri, ako država duguje isplatu nekih svojih davanja? Ili, imali smo prilike zadnjih dana da čujemo, kako se to veštom metodologijom prebacuje iz ove godine u sledeću?
Znači, odgovornost u njenim osnovnim postavkama, kada se zadužujemo, kada razmišljamo i računamo precizno da li imamo odakle da vratimo, to je logika svakog odgovornog čoveka. Država u tome mora da prednjači i na to ne mora da je prisili i sramota je da je na to prisili MMF ili bilo ko, jer mi moramo da idemo u korak sa svetom, u smislu izveštavanja o jasnim i istinitim podacima, onako kako ste ovde i rekli, po principu tačnosti.
Da li je ta tačnost izvedena i za budžet Republike Srbije? Ne, nije. Čudim se mom kolegi iz Odbora za finansije, gospodinu Kasaloviću, kada se usaglasi sa pravom države da iz budžeta potroši, ako za neke druge namene novac nije mogao biti utrošen, da taj deo koji nije mogao biti potrošen bude usmeren na nešto što nije stajalo u budžetu.
Znači, moguće je da tamo gde nema dovoljno sredstava ovo što nije potrošeno preusmerimo. Moguće je ne planirati nepredviđene okolnosti, ne može se u trenutku donošenja budžeta izvesti precizan račun, ali da neko traži u ime fleksibilnosti, a pozivajući se na tačnost planiranja, što imate kao tačne definicije u zakonu, a tražite da se budžetom troši ono što nije bilo predviđeno, zar to onda nije obesmišljavanje i izglasavanje budžeta bez obzira što je reč o sasvim određenoj sumi definisanoj razlikama između stalne budžetske rezerve itd.
Imate stalnu budžetsku rezervu, imate njenu opredeljenu visinu i imate mogućnost da preusmeravate tamo gde je nedovoljna, ali da trošite tamo gde uopšte nije bilo predviđeno! Jer, ne može se malo kršiti zakon, ne može se malo krasti; ili se krši zakon, ili se ne krši; ili se radi po procedurama ili se krše procedure. Znači, nedopustivo je da ta vrsta fleksibilnosti bude dozvoljena državi koja mora da bude primer za ugledanje svima ostalima.
Umesto da to radi država, odgovorni ministar kakvim vas smatram, ali bez dovoljno podrške, znam da vam ne pomažem kada odajem dužno priznanje iznoseći činjenicu za vašu želju da stavite novac pod kontrolu i znam da se ne dopada ni vama kada to kažem, ali vi u tome nemate dovoljnu podršku i to je činjenica.
Da li je fiskalni savet garancija pomoći vama i građanima da će novac biti trošen za predviđene namene i transparentno? Mislim da nije i da predstavlja dopunski trošak. Ako dozvoljavate da i sada ogroman iznos sredstava ide prečicom koja se zove Uredba o finansiranju raznih namena, subvencija, otvorenih i prikrivenih, i to tamo gde nemate obračun povraćaja na uložen dinar.
I gde nije zadovoljeno, a vi to sigurno znate, 1964. godine primenjivano pravilo gospodina Maknamare, ministra za odbranu u Americi, koji je uveo sistem planiranja i budžetiranja sa zahtevom da makar u trećoj godini na svaki uloženi dolar iz budžeta u budžet ponovo dođe taj uložen dolar.
SNS je radila analizu onoga što je kao deo sredstava koji je plasiran preko Fonda za razvoj komisiono, a za šta se pitao ministar Dinkić i potpisivao, tamo gde je finansirano otvaranje radnih mesta sa 2.000 evra po novootvorenom radnom mestu i tu smo uzeli u obzir sav povraćaj poreza, doprinosa i na plate, i na ono što može da se sinergetskim efektom vrati u budžet, i dobili smo računicu da se vraća svega 88 para na uložen dinar.
Tamo gde se jedno radno mesto plaća 10 hiljada evra, stopa povraćaja je 17 para u budžet, a dat je ceo dinar. Znači, vi nemate, a morali bi da imate sada, način kojim proračunavate, a tehnika je dostigla savršenstvo i ako se to u Americi radilo 1964. godine, a što da ne prihvatimo dobru praksu? Ako ste imali strah da prednjačimo oporezujući finansijske transakcije ili banke kojima obezbeđujemo stabilnost, da ne budemo prvi, ali neki to već rade, ali o tome ćemo posebno, zašto ne primenjujemo ono što je dokazano dalo dobre rezultate u kontroli sredstava?
Da li će nam to sada pomoći, da li će fiskalni savet dozvoliti da to uradimo, dakle, fiskalni savet, koji će brojati za početak 19 ljudi, od kojih će biti 15 specijalnih savetnika, a četvoro njih će biti ostalo stručno osoblje.
Nije šala ako se kafa pije sa automata, pa se bacaju plastične čaše, znači, ako nemamo kafe kuvaricu, ako se angažuje neka agencija za čišćenje prostora koji ćete im obezbediti, pa to ide kao trošak, a ne rade oni koji su stalno zaposleni, pitam se da li će fiskalni savet ličiti na onu šalu koja kruži među ekonomistima, o veslaču koji je otpušten zato što je imao 17 kormilara, a on jedan jedini veslao.
Kada su ga otpustili zbog loših rezultata, jer je imao 17 kormilara, a on jedini radio, znate li šta je uradio konsultantski tim? On radi na novoj konstrukciji broda. Tako se mi ponašamo kada je u pitanju kontrola i fiskalna odgovornost.
Da li će taj fiskalni savet moći da obrađuje i daje mišljenje o amandmanima koji su u toku, kojim kapacitetima i da li sa ovih neznatnih, za početak 81 milion dinara sredstava u prvoj godini, u drugoj 85 miliona i u trećoj blizu 90 miliona dinara godišnje, samo za plate i troškove?
Mada ne razumem, jer ako u prvoj godini treba od tih blizu 80 miliona da 20 miliona daju na opremanje, a na plate ide 51 milion, kako će u sledećoj godini i u onoj trećoj rasti ukupan trošak za ovaj fiskalni savet, a plate rastu neznatno, opremili su se već, ali će imati neke troškove.
Kažete da to nije značajan trošak. Za ovu Srbiju je svaki dinar značajan, ali bez ijedne rečenice objašnjenja kako kažete da će ušteda biti 25 milijardi dinara u budžetu, zato što ćemo uvesti fiskalni savet.
Držim da sam prosečno inteligentna osoba, da sam vrlo pažljiva, pokušavala sam da negde pronađem tu uštedu i znate na šta mi liči? Na ono samoreklamerstvo preuzetog izveštaja o seči propisa, a to se drugačije ružno naziva giljotinom, gde dok pričamo o ukidanju propisa koji nisu kako treba, koji su suvišni i dalje uredbama koje menjamo svake dve nedelje, rasipamo novac preko Fonda za razvoj sa učincima o kojima sam govorila, gde se na jedan dinar u jednom slučaju vraća samo 17 para.
Da li je zaista moglo da se sve ovo uredi i zakonom, kako već kažete ovde u predlogu? Verovatno zato što je trebalo upotrebiti baš termine koje upotrebljavaju i druge zemlje i gde su oni maksimalno neodređeni, pa se kaže – raspodela među generacijama. To vam je kao kada kažete – potrošilo se u jednom ministarstvu nezakonito dva miliona dinara, ali nam ne date strukturu tih neopravdanih troškova.
Šta znači ta međugeneracijska solidarnost i briga o budućim generacijama da mi ne znamo koje su to strukture, ne klase, ali koje strukture to troše sve ono što smo zajmili i od čega nemamo efekte da bi mi mogli da glasamo za ovo o čemu vi govorite?
Da li je dovoljno objašnjenje kada kažete da će se iz tekuće rezerve i operativnih troškova, ono što mi ekonomisti zovemo opeksom, preusmeravati sada u kapitalne investicije? To što kažete – međunarodni računovodstveni standardi? Ne, nije, jer nam Zakon o NIP-u govori da se pod investicijom smatralo i krečenje, i kupovina stolica. Pošto mi vreme ističe, nastaviću u daljoj raspravi.
Nastaviću diskusiju o predloženom zakonu u smislu da principi i pravila koja promoviše jesu poželjni i prihvatljivi, ali da zakon nema mehanizme za ispunjenje ni fiskalne odgovornosti ni tačnosti planiranja, ni javnog uvida u načine trošenja sredstava.
Da konkretizujem na samom zakonu, na primer član 30. Po članu 30. zakon sada obavezuje Ministarstvo i Vladu, koja je odgovorna da će nam sačiniti popis imovine kojom raspolaže Republika Srbija i da bi taj jedan izveštaj mogla da koristi u sastavljanju završnog računa budžeta Republike Srbije za prethodnu godinu.
Taj član 30. predviđa da Ministarstvo finansija sačini izveštaj o strukturi vrednosne imovine na osnovu dobijenih izveštaja korisnika sredstava u svojini Republike Srbije.
Na osnovu izveštaja korisnika sredstava. Svaki građanin Srbije zna da je, evo najsvežiji primer, dovedena u pitanje kineska investicija, jer zemlja koja joj je prodata za izgradnju tržnog centra nekoj od firmi, a iza nje stoji država Kina, postavljalo se pitanje da li je neko preduzeće prodalo u stvari državnu imovinu.
Prilikom prodaje "Robnih kuća", imali smo višak ostvarenih prihoda nad stečajem u stečajnoj masi koja je deljena mimo zakona, radio je to gospodin Dinkić, sada ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Izmislite, otvorite stečaj, pa vam se pojavi višak, ali se desilo to da je prodavana imovina koja nije bila imovina "Robnih kuća" nego države Srbije.
Uzela sam samo dva upečatljiva primera gde je predmet prodaje bila imovina čiji je vlasnik država Srbija, a prodavali su je neki drugi kao državno društveno ili kao privatnu imovinu. Od 1994. godine, kada je usvojen Zakon o sredstvima u svojini Republike, mi u 2010. godini pričamo o popisu imovine čiji je korisnik država Srbija i kažemo da ćemo sačiniti taj popis na osnovu izveštaja korisnika.
Ako više korisnici nisu oni koji državi dostavljaju izveštaje, koliko je takvih primera i da li je bilo moguće da se to desi do današnjeg dana, a na vas je pala odgovornost da taj popis pravite? Da, bilo je moguće zato što je od 2001. godine u primeni Zakona o privatizaciji bilo moguće da se izgube hiljade kvadrata poslovnog prostora, stotine i hiljade hektara zemljišta i da se uopšte ne ulazi u verodostojnost dokumentacije, čak i računovodstvene, koja se dostavlja kao bilans stanja, bilans imovine u prospektu za privatizaciju.
Šta hoću da kažem građanima Srbije? Da, jednom se mora krenuti sa čišćenjem i sređivanjem kuće, računa, preciznom terminologijom, popisom imovine, popisom obaveza, ali ne možete taj početak bazirati na osnovu izveštaja nego, kao što tražimo amandmanom, tražiti da vam se dostavi i pravilnikom propišete verodostojnu računovodstvenu dokumentaciju, jer se tok kroz papire, od vlasnika do nekog novog koji to u stvari nije, nije mogao izgubiti na zakonom propisan način nego samo zloupotrebom zakona, bez umanjivanja problema, analogija – danas nema mleka ili nema ulja.
Nemojte da se pravimo naivni i da reagujemo na posledice. Mi godinama zamenjujemo uzroke i posledice, čineći sada i nekome preteći prstom ili preteći kaznama – bože, kriv je ministar poljoprivrede ili trgovine za nestašicu mleka ili ulja.
Ljudi, hajde da se pogledamo u oči i da kažemo da je za to kriva trgovinska politika, ekonomska politika, podsticajna politika, finansijska politika, bankarski sistem i takva privatizacija kratkog daha čija je budućnost bila – do sutra.
Danas ste vi dužni da donosite zakon o fiskalnoj odgovornosti kad para nema nigde, a dok ih je bilo u izobilju, deviznih sredstava, para iz privatizacije i iz donacija, ovde nije bilo ni MMF zato što to nisu hteli tadašnji ministri, jer su hteli da potkupljuju građane u izbornim procesima upravo novcem od privatizovanih preduzeća, akvizicijama koje su nazivali prilivom stranih direktnih investicija.
Danas se svi čudimo šta nam se to dešava. To ne možemo da ispravimo, ali zatečeno stanje možemo da menjamo tako što ćemo ozbiljnijim pristupom da napravimo popis imovine.
Pa, gospođo Dragutinović, da tražite ne samo popis imovine i obaveza što ovde piše, nego bogami sredstava kojima raspolaže ova država, u smislu novčanih sredstava na blokiranim računima, od Amerike do Kipra, pa sve do deviznih rezervi kojima gazduje Narodna banka, pa sve do kamata koje vama u budžet ne uplaćuju na ovaj višak sredstava koji držite kod Narodne banke.
Tako se vode javne finansije i to se zove fiskalna odgovornost koja podrazumeva upravljanje sredstvima, upravljanje imovinom, ali i upravljanje ekonomskom politikom.
Godinama unazad molimo da uneste da je cilj ekonomske politike, budžetske politike i svake politike zaposlenost, jer jedino je tu izvor koji može da izbalansira sve one neravnoteže koje imamo u uvozu, u pogrešnim trgovinskim politikama, u neuspeloj privatizaciji i svemu onome što se dešava, jer budžet jedino tako može da se puni: porezima i doprinosima na plate i porezima koje se iz prometa ostvaruju i ulivaju u budžet.
Sve drugo postaje svrha samo sebi i ovakve formulacije u zakonu, gde u ime transparentnosti vi dozvolite, prosto ne mogu da verujem da ste vi na to pristali, da se npr. izbriše transparentnost prihoda naknada od igara na sreću, član 14. ili 19. osnovnog zakona, i samo naznačite "drugi prihodi".
Trudimo se da ovaj zakon popravimo tamo gde nije dovoljno jasan, a kad nemamo šta da krijemo, zašto da ne damo precizno i da tako možemo da pratimo, ne samo preko fiskalnog savetnika, ne preko DRI, nego svojom svešću, pameću, upoređivanjem cifara, šta su planirani prihodi, šta su ostvareni, gde su otišli, vi nama zamenite taj prihod koncesionom naknadom.
Zašto ste izbrisali prihode od igara na sreću? Pa, na svakom ćošku je kockarnica. Koliko je samo u gradu u kome živim zatvoreno nekih malih radnjica po glavnim ulicama i otvorene su kockarnice. Znači, delatnost se razvija i raste, a mi nećemo da imamo uvid u prihod od naknada za igre na sreću. To mi nije logično uz priču o transparentnosti i jasnosti javnih finansija.
Prošli put smo intervenisali, privatizacioni prihodi, koliko god da su sve manji, koliko god da nisu stalan izvor, privatizacija nije završena. Ne vidim razlog da tu vrstu prihoda zgušnjavate u nešto što se zovu drugi prihodi ili ostali prihodi i da uporno odbijate zahtev da se oni prikažu pojedinačno i doslovno, a znamo da je najveći odliv u onu sivu zonu, iza zavese, otišao kroz prihode od privatizacije i troškove privatizacije, koji su, neki opravdano, neki neopravdano, nastali.
Hoću da skrenem posebno pažnju na ono što se zovu investicioni rashodi, kapitalne investicije, javna dobra, infrastrukturna ulaganja i hoću da skrenem pažnju na to da nije dovoljno reći – međunarodni računovodstveni standard. Za to imate znanja, imate iskustva, imate saradnike koji vam mogu pomoći kako da se ne preliva potrošnja ove generacije, jer to jeste svrha fiskalne odgovornosti, na leđa buduće generacije time što ćemo vešto prelivati ono što je potrošnja i imenovati je investicionom potrošnjom.
Uzeću jedan primer koji je neko već analizirao u tekstu – Analiza budžetskih politika u Srbiji, jeste delimična, radio je "Prokoncept", nemam nameru da ih reklamiram, ali su uzeli npr. Ministarstvo zdravlja i analizirali primenu programskog budžeta, gde je trebalo da se realizuje uticaj građana kao korisnika usluga i uticaj načelnika, kao te najstručnije linije koja ne sme da dozvoli političku zloupotrebu sredstava, u kojoj meri su upotrebljena sredstva, kroz budžet Ministarstva zdravlja, doprinela osećaju građana da oni imaju bolju uslugu, jer se tranzicija, promene i reforme najbolje mere kroz poboljšane uslove u zdravstvu i u školstvu.
Oni zaključuju da su korisnici zdravstvenih usluga najbolje ocenili ono što su mogli da vide golim okom – popravljanje objekata i nabavku savremene opreme, a najlošije su ocenili prevenciju zdravlja dece. Neko je pametno politički procenio da ono što je vidljivo golim okom, a to su objekti, javne nabavke, ulaganja, izvođači radova itd, da će to doprineti dobroj oceni.
Zamislite sad apsurda, nebrojano afera na zloupotrebi sredstava u opremanju domova zdravlja u Beogradu, gde imate ogromnu zloupotrebu sredstava, više od onoga što je bilo neophodno, a to građani ocenjuju dobrim.
Podsetiću javnost i vas ovde da sam lično predala poslaničko pitanje da za ovu namenu – kupovina zdravstvene opreme, jeste, na primer, u gradu Vrbasu plaćena mašina ne sedam miliona, koliko je ona koštala, nego 14 miliona. Dostavila sam dokumentacija i Fondu za penziono i zdravstveno osiguranje. Napisali su mi dopis u kojem potvrđuju zloupotrebu ne 10%, ne 2%, nego 100% uvećane vrednosti opreme koja je nabavljena u predizborno vreme za izborno slikanje, a razlika je verovatno nezakonito odlivena na sprovođenje, odnosno dobijanje izbora. O tome govorim kada govorim o rasipanju sredstava.
Znači, čak i ono što vam neko procenjuje dobrom upotrebom sredstava, vi imate ne kao moj utisak, nego imate kao činjenicu da je reč o korupciji i zloupotrebi. Kada se taj deo stavi pod kontrolu, a vi ste se jednom samo usudili da kažete koliko toga sa strane otiče, poput sopstvenih prihoda neprikazanih ili upotrebljenih, već kad ih planiraju oni sebi daju namenu.
Sad im to ukidate i pozdravljam tu vašu intenciju da ne dozvoljavate da sopstvene prihode ustanovljavaju i odmah kažu kako će ih potrošiti. Treba sve da stavite pod kontrolu, jer su vas učinili odgovornim Zakonom o budžetskom sistemu za sprovođenje budžeta, a sve su ovo pare iz budžeta.
Tvrdim da novca u ovoj državi Srbiji ima dovoljno, ali da je nepravilno raspoređen, da nema dovoljnu kontrolu i da vi nemate dovoljnu moć da stavite pod kontrolu te tokove, jer tokovi novca su vidljivi, ali znate kad, samo u trenutku kad vlast odluči, kad je lično pogođena i kad je lično motivisana.
U ovom zakonu lični motiv kao ugroženost ne vidim. Ne vidim ni osećaj da su ugroženi građani u ime kojih se sve ovo odnosi i koji pozitivno ocenjuju oblast u kojoj imamo najveći broj zloupotreba, od nabavke vakcina, adaptacija objekata i nabavke opreme. Gde još? Imali smo afere i sa zloupotrebom lekova, gde je neko propisivao više ili manje. Ne govorim sada o onim greškama koje su najstrašnije, pa ih pokrije zemlja, govorim o ovim greškama zbog kojih neko ne dobije ono što mu pripada.
Kada kažem – ne dobije ono što mu pripada, prvo mislim da svakom od nas pripada pravo na rad. Mislim da mi nismo država koja treba da se trudi da kroz socijalna davanja stvara razdor u generacijama. Znači, ne da popunimo jaz između generacija time što samo nećemo prenositi dugove budućima za rasipanje, trošenje i bahatost ovih danas, nego mi moramo da takvu ekonomsku politiku definišemo kojom ćemo ne zaposliti jednog da on zarađuje za dva penzionera, nego da stvorimo maksimalnu uposlenost u kojoj neće biti potrebe za tolikim izdvajanjem za socijalna davanja kakva imamo danas i gde se samo postavlja pitanje da li će ona grupa koja podržava određenu političku opciju biti zadovoljna ili imati utisak da je zadovoljna?
Penzionerska inflacija upravo dokazuje da i oni trpe tu varku koja se zove motiv lične vlasti da neku koaliciju formira na bazi nedostajućih sredstava za povećanje penzija, da motiv sada nije preraspodela tereta, odgovorno zaduživanje, namenska kontrola dugova, nego je motiv poslušnost prema MMF, koji otvoreno kaže: da bi vaš kreditni rejting bio visok, vi morate da stavite pod kontrolu budžetski deficit i stepen zaduživanja.
Ne, nije budućnost Srbije da bude uvek u redovima i na šalterima za dugove. Budućnost Srbije je da malo više misli o tome gde su oni koji su otpušteni, gde ćemo ih zaposliti, ne za slikanje samo na televiziji, ne za start-ap kredit koji se zloupotrebom tuđih ličnih karata samo uzme, odmah vrati i kažu – kredit uzet je vraćen, a to što ne postoji taj frizerski salon, što ne postoji ta radnja za koju su data sredstva iz budžeta nikome ništa.
Za to neko mora da odgovara, jer samo takva zaposlenost može da stvori ono bez čega ova Srbija ne može da postoji, a to je da imamo da živimo, da preživimo i da nam ostane nešto kao štednja od koje jedino može da se jedna država razvija stabilno i da joj ne visi nad glavom omča dužničkog ropstva.
Dve godine upozoravamo na to da nije spas metodologija prikazivanja dugova. Upozoravamo i da nije statistika ta koja će rešiti problem priče o standardu. Kakav je standard čoveka koji ima stan za koji plaća kreditnu ratu i koji mu kad zakasni za dve rate može biti oduzet i oduzima mu se? Kakav je standard čoveka koji vozi auto u lizingu, kojih su već prepuni placevi jer se ti automobili moraju vratiti?
Dve godine unazad uporno pričamo – strukture rasta BDP nije beznačajna, rasla je na uslugama, na saobraćaju, odnosno dovozu stranih roba, na rastu lizing kuća i davanju kredita. Obilo nam se o glavu i sada vi i mi zajedno sa vama treba da rešavamo taj problem.
U redu, neko to uvek mora, ali nemojte tako da za imovinu države ne tražite dokumentaciju, nemojte da budžet i dalje ostaje netransparentan i nemojte tako da priča o programskom budžetu bude samo linijski budžet preslikan u programski i da i dalje svako od ministara vama dostavlja spiskove želja, pa da oni odlučuju na koji način će preskočiti cenzus iz onog što nema, iz onog što je na dnu, a na dnu je samo talog onog što čuva i država i svaki građanin pojedinačno, da od toga nekome pravimo političku kampanju.
Svi smo mi ponekad poslanici, ponekad ministri, ali smo uvek i doveka građani, kojima je mnogo važno u kakvoj državi žive. U državi bez korupcije, u državi u kojoj se zna šta je institucija budžeta, zakona i suda, to će nam uvek trebati i naša odgovornost je da doprinesemo stvaranju takvih institucija, ne stvaranju maglovitih formulacija, nejasnih izvora prihoda i dopuštanja da se troši kako kome padne na pamet.
U nama ćete uvek imati podršku kada budete hteli da uvedete tu kontrolu. To što ona nije ravna onom 126 broju i to što je ovim članom 23. Poslovnika uvedeno da ta vladajuća većina može sve i na odboru i ovde, imate i ovde taj famozni član 23. kojim odobravate da budžet može da potroši i ono što mu ova skupština nije verifikovala. Molim vas, zbog vaše profesionalne časti, imaćemo amandmansku raspravu, uverićemo vas da tu odredbu izbacite i da se to ne može zvati fleksibilnošću.