Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6979">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

Gospodine ministre, cenim vašu želju  i mogu da je razumem samo na jedan način, da zaista sve ono što se u ovoj zemlji radi treba da bude uvedeno u zakonite tokove.
Podržaću nameru da rešimo problem crnog tržišta, sivog tržišta u svim drugim oblastima, sem u ovom o kojem govorim. Sitna poljoprivredna proizvodnja voća i povrća u sopstvenom gazdinstvu. Pomorandže i banane, ne zamerite, ne uspevaju u našim dvorištima. Nesrećno ste uzeli to za primer i neću zato da se uhvatim.
Da li je ispravnost proizvoda nekoga ko u tom svom domaćinstvu nije baš ponosan što izađe pa mora neko vreme da provede na ulici da proda to malo što je proizveo, da li taj sa takvim materijalnim mogućnostima ima mogućnosti da uopšte kupi đubrivo ili, ne daj bože, genetski modifikovanu semensku robu pa da ugrozi mene ili vas?
Kad se ko otrovao od jaja ili mleka koje mu je neko doneo na kuću ili tu, to se trguje sa ljudima koji se uglavnom poznaju. Svako od nas poznaje te seljanke koje čuče pre podne ispred "Maksi" marketa u Novom Sadu, koje poznajem, ili nekad u mojoj "Ulpijani" u Prištini gde sam živela.
Ne prodaju to nakupci i prekupci, ne govorim o tim kategorijama koje mogu da se registruju, ni o tim kategorijama robe.
Moram da vam priznam da sam više puta, kao neko ko godinama gubi vid pa nosi naočare i vrlo pažljivo čita rokove trajanja proizvodnje, bila u situaciji da u velikim, zvučnim i legalnim marketima kupim prelepljenu etiketu i tek po upotrebi proizvoda prehrambenog primetim da je proizvod isteklog roka trajanja dobio novu nalepnicu, i gde je meni, gde ima i male dece u okruženju, prodat proizvod koji može da bude izvor vrlo opasan po zdravlje, kao zdravstveno neispravan.
To verovatno jeste izuzetak, ali zašto je ovde opšta sumnja da će mi neko prodati pokvareno, a nije sumnja da ću legalno u marketu kupiti crvljivi sir koji nije dobro skladišten i čuvan.
Znači, nije to razlog, niti je reč o količinama koje se ne mogu kontrolisati, niti je reč o vrstama proizvoda koje u nekoj ogromnoj meri mogu da dovedu u pitanje sprovođenje vaše poljoprivredne politike.
Kažete registracija je besplatna i slobodna. Sa zadovoljstvom ću da citiram prof. Miodraga Zeca koji ovako kaže: "Uđem u opštinu i kažem dobar dan, a oni kažu – ne može." Kad se registracija i završavanje poslova obavlja na taj način, bez obzira što je ovo duhovita ilustracija teškoća obraćanja birokratiji, verujte mi da je mnogo puta zaista tako i da onaj ko treba da ode da okopa, da oplevi, jer nema mašine, i onaj ko ne koristi đubrivo, nego plevi korov, nema vremena da ide i da sedi i da čeka, i nije besplatno.
Vi znate sve ono što neko treba da potpiše i izda kao potvrdu, makar vi na to imali pravo ne znam koliko, sve to košta. Sad zbog one druge priče koja se prepliće kroz bilo koji zakon, a to je da smo mi izvrnuli vrednosti mnoge naopako, pa ona najsitnija korupcija počinje upravo tu – dođite sutra, ne danas, odlazim, danas je kasno, ovaj odveo dete kod lekara, čovek izgubi volju.
Priznajte mi sami koliko ste puta bili u situaciji da ne ostvarite neko vaše pravo, iako ste ministar, samo zato što ste morali da idete na nekoliko šaltera? Ja jesam, ne zato što sam lenja, nego zato što me te administrativne procedure i to neuvažavanje onog sa drugog šaltera onemogućilo da svoje pravo ostvarim, jer sam imala da uradim neke druge i važnije poslove.
Zaista vas molim, u ime tih tetkica i bakica koje poznajemo i ljudi kojima to mnogo znači, ne molim za one što na kartonu prodaju švercovan tekstil, ne molim za one koje propuštaju na granicama da unesu švercovanu robu u autobusima, u tajnim boksovima, molim za one koje svako od nas poznaje, a vi ste ti koji znate da nađete način da razlikujete trgovca od ovog ko prodaje robu proizvedenu u svom voćnjaku ili bašti. Hvala vam.
Vrlo ću kratko, samo da odgovorim na konkretno pitanje. Rekli ste kako objasniti registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima da i oni koji  nisu registrovani, a kažem, to su oni koji prodaju iz svojih bašta i voćnjaka sitne viškove, tu razliku u pristupu države.
Objasnite im upravo odnosom države prema poreskim obveznicima i različitim odnosom prema onima koji izmiruju i prema onima koji ne izmiruju poreske obaveze. U više navrata je država pokazala da ceni poresku nedisciplinu, pa onima koji duguju porez - deo otpisuje, a omogućava ostatak da se otplaćuje na rate.
Juče smo ovde imali predlog zakona o poreskoj administraciji, izmene i dopune, gde se samo prijavljivanje onoga ko nije izmirio poresku obavezu tretira tako da on isplati porez prema državi, a neće biti tretiran po zakonu pred prekršajnim organom, odnosno sudom. Znači, upravo država pokazuje kako može da tretira različito, i to ne one koji su dobri pa plaćaju porez, nego upravo je blagonaklona prema onima koji porez ne plaćaju ili ga utaje, ali ako su spremni da nešto plate, sve će im oprostiti.
Vi znate da obavezu registrovanja imaju oni koji imaju zemlju, čak i par ari. Da li ti poljoprivredni proizvođači ostvaruju pravo na zemljoradničku penziju? Koliko dugo treba da uplaćuju da bi onda mogli da ostvare to pravo? Nemojte, molim vas, da idemo dalje u ovu priču. Postoji način za različit tretman ovog malobrojnog kruga ljudi za mali krug proizvoda tačno definisan, znamo šta gde uspeva.
Zaista se više neću javljati, ali nema argumenata kojima se ovo može odbiti, jer ovo ne ugrožava značajno ni poresku politiku, ni poljoprivrednu politiku, a mnogo znači onima koji na ovaj način preživljavaju. I nije dramatizovanje, mnogi ljudi ovako preživljavaju. Neki preživljavaju prodajući samo cveće ispred pijaca.
Morate da priznate da ste se vrlo neprijatno osećali kada odjednom ti ljudi krenu kao da kreće nevreme. Vi mislite nailazi neka oluja, a ono kreću inspektori. Kako prođu? Kako ko zna da se snađe i da obeća. Nemojte, molim vas, neće ovo spasiti državnu kasu i budžet, niti će narušiti ugled vašeg ministarstva, a nekome će zaista značiti održavanje golog života.
Počela sam pažljivo da slušam kolegu Milenića, koji je otvorio ključne dileme našeg parlamentarizma, u smislu simboličkih i suštinskih značenja poslanika i mislim da bi se mi vrlo lako složili da imamo mnogo razlike u simboličkim i suštinskim značenjima i nekih organa koji jesu državni ili u stvari nisu, kad govorimo o agencijama i sličnim organima, ali kad je na kraju zaključio svoje izlaganje obećanjem da će glasati za zakon, vidim da nema baš tu mnogo sklada između onoga što se misli i onoga što mora da se uradi kao partijski zadatak.
Hoću da pitam predlagača kako se usudio da pred poslanicima otvori ponovo ovu temu? Kad kažem kako ste se usudili, ne mislim da li vi imate smelosti ili vam nedostaje nešto što se zove antistrah. Vi imate smelosti i moć da uradite sve, ali verovatno računate na godišnje odmore, na slabu gledanost ovih prenosa, kada nam dozvoljavate i dajete ponovo priliku da progovorimo o onome što je rak-rana društva i ne prirodna nepogoda koja se desila sama po sebi, ne kao finansijska kriza koju takođe želite da predstavite nepogodom, već kao situacija kojoj ste vrlo mnogo doprineli lošim zakonskim rešenjima, njihovim izmenama i njihovom odloženom primenom.
Menjanje naziva organa, saveta ili agencije koji se bave korupcijom u društvu, nedefinisanošću zakonske regulative koja to reguliše, pa čak i ovim predlogom davanje novih i većih ovlašćenja direktoru agencije da donosi mišljenja, propise, tumačenja i da presuđuje da li je neko u sukobu interesa ili ne, u stvari predstavlja nedostatak volje vlasti, koja se predstavlja borcem protiv korupcije, da to i učini.
Mirišljava dimna zavesa koju nam predstavljate pojedinačnim slučajevima gde navodno kažnjavate korupciju je samo zamagljivanje nedostatka principijelne podrške borbi protiv korupcije dobrim i jasnim zakonima i s druge strane borbom protiv pojedinačnih pojava te vrste.
Kako vi pokazujete da se ne borite protiv ovih pojava? Borba protiv korupcije podrazumeva borbu protiv prečica i nelegalnog bogaćenja zloupotrebom javnih funkcija. To znači da ne treba da dozvolimo nekom da istrči u prvi red, a da nije za to završio određenu školu, da nema iskustvo, da nije častan i pošten, profesionalac. Ne samo političar, ne samo direktor nekog javnog preduzeće, nego svih onih mesta gde može da se dobro zaradi i zloupotrebi funkcija na kojoj se trenutno čovek nalazi.
Da li borba protiv korupcije jeste iskrena namera vlasti u kojoj je jedina mera kvaliteta i vrednosti postao novac? I o tome pričamo kada pričamo o bilo kom zakonu. Kada su sve društvene veze postale tržišne transakcije, brak, roditeljstvo, prijateljstvo, politička stranka i članstvo u njoj.
Kada imate brak iz računa onda supružnici znaju da mogu da računaju, da sabiraju i oduzimaju, ali ne mogu da računaju jedno na drugo. Ako vas deca gledaju kroz ono koliko ste u mogućnosti da im obezbedite i platite, znajte sigurno da od odnosa u kojem vaspitavate decu vašim dobrim nasleđenim vaspitanjem nećete moći mnogo da prenesete, ne od novih pravih i trajnih vrednosti koje su neuništive, a to su dobrota, mudrost i ljubav.
Novac, koliko god da ga neko stekne pohlepom, koju stimulišete svim zakonima, potroši se. Obično kažu – kada roditelji jedu zeleno voće deci trnu zubi. To znači da generacije rasle u bespravlju i one koje mi održavamo u ovoj vrsti bespravlja neće moći da promovišu prave vrednosti, a to je da se fakultet završava znanjem, da se na posao dolazi konkursom i pokazivanjem tih znanja i da se na lestvici društvenog uspeha dostižu vrhovi napredovanjem koje podrazumeva rad, a ne nezdravu ambiciju, gde ne služite ni profesiji, ni svojoj ljudskoj časti, nego služite onima koji su u stanju da vam tu ambiciju ispune.
Vi se protiv toga ne borite ovim zakonom. Zašto ovo kažem? Priča o borbi protiv korupcije ima simbolički ministra Đelića za čoveka koji je bio simbol zloupotrebe javnih interesa u privatne svrhe kada je napuštajući Vladu osnovao "Altis kapital" i "Altis investment" i čak bez registrovanog žiro računa zarađivao ogroman novac.
Samo simbolički je on bio primer kako je neko došao da nam kaže da se pamet dokazuje brojem nula i za neke druge cifre na računu. Gospodin Đelić kaže - ako si pametan ti moraš da budeš bogat. On to nije uspeo da dokaže u Francuskoj, morao je da dođe u Srbiju da bi to dokazao. Morao je da bude u "Kredi agrikol" banci, nekada ranije savetnik, banci koja je bila najveći poverilac našeg spoljnog duga, da bi onda postao i suvlasnik u "Meridijan" banci koju je kupila "Kredi agrikol" banka.
Kako je postao suvlasnik te banke? Zloupotrebljavajući zakone koje je i sam donosio, npr. Zakon o sprečavanju pranja novca, gde je postao suvlasnik te banke u procentu od 9,99%, kao firma "Sopar sas", koja u Francuskoj samo broj telefonskog računa na popisu. Baš 9,99% vlasništva je dobio, jer da je imao 10% morao bi da pokaži i svoju fotografiju sa ličnom kartom da je on vlasnik te firme "Sopar sas".
Znači, neko ko je učestvovao u reformama, pričao da se bori protiv korupcije, eksponent političke stranke nam pokazuje kako se može doći do miliona evra upotrebom i zloupotrebom položaja i privilegovanih informacija.
Lično sam doživela da me jedan direktor privatne medijske kuće upita – ako si tako pametna, čujem da u politici važiš da si pametna, zašto nisi bogata? Bio je uveren da delimo istu definiciju bogatstva. On je bogatstvo definisano onako kako ga definiše i gospodin Đelić i mnogi oni koji se nalaze u prvim redovima, oni koje nazivate starom gardom, oni koji su imali sreću da im se ime nađe u jednoj ovakvoj knjizi koja se zove "Nomenklatura Srbije vidljiva golim okom".
Imam ovde samo njen prvi deo, a govori o staroj gardi nasleđenoj iz socijalizma, o sledećoj generaciji koja u sivoj zoni u dogovorima sa aktuelnom vlašću stiče svoje bogatstvo i govori o jednoj trećoj grupi koja se nalazi u tamnijoj zoni, gotovo crnoj, koja se ne eksponira, čak se drži iza zavese, ali što dalje od vlasti, što crnji poslovi, to veći moćnici iz senke, o kojima danas čak i novine pišu, neskriveno vam dajući materijal da se borite protiv korupcije.
Ta definicija bogatstva da neko meri bogatstvo brojem privatnih firmi koje ima, voznim parkom i kubikažom automobila koji se nalaze u tom voznom parku, kešom na računima ili onim koji drži u kućnim sefovima, sa trostruko obezbeđenim vratima, letovanja po nekim mondenskim letovalištima, negde ekskluzivno itd, za mene nisu simboli bogatstva.
Ima nas kojima je bogatstvo da ne dugujemo kredit, da ne kupujemo lekove i da imamo decu kojom se ponosimo. Najveći broj takvih je u Srbiji, kojima vi pokušavate da uništite taj sistem vrednosti i baveći se sobom i svojim, uglavnom korumpiranim funkcionerima, koji nerado hoće da napuste kumulirane funkcije, pokazujete da to nije bogatstvo.
Kupujem lekove, ali primereno godinama koje imam, primereno onom što sam ponela baveći se politikom, pa u 50 godina kada pijete lekove za srce ili nosite naočare sa dioptrijom za čitanje nije ni čudo, jer ne date da vas prevare namerom o borbi protiv korupcije, dok tu korupciju svrstaju zakonima koje vam ovde, u ovom skupštinskom domu predlažu.
Zašto sam ovako oštra u oceni? Jedna od vodećih država, republika, zovite je kako god hoćete, bila je Srbija i njen narod je tu državotvornost uvek pokazivao, jer je Dušanov zakonik donet u vreme najveće moći tog vladara, za razliku od onog Jovana bez zemlje koji je moć velikaša pokušavao da ograniči, jer on tu moć nije imao zasnovanu na materijalnom bogatstvu.
Vi gospođo kao ministar pravde znate da smo mi treća država u svetu koja je imala građanski ustav u istoriji čovečanstva. Tradicija pravde i pravednih zakona jeste nešto čime se Srbija ponosila. Da mi u desetoj godini onoga što nazivamo revolucijom, tržišnim reformama, pričamo o novoustanovljenom organu koji će se boriti protiv korupcije zaista nije primereno ni toj istoriji ni javno proklamovanim namerama države da se protiv te korupcije bori.
Predlažete nam zakon u kojem direktor Agencije traži ovlašćenja da sam bira svog zamenika, da sam donosi, da ni sa kim nema dogovor i proveru zakona koji je navodno toliko jasan da ga treba ovako usvojiti, a čuli ste i od malobrojnih prethodnika da dileme postoje i kod vladajuće većine, direktora kome je važno da obezbedi sebi sigurno veću platu od ostalih državnih službenika, da ne pominjem poslanike, oni već odavno nisu dostojni da se o njihovom stavu i statusu uopšte raspravlja, i o tome da 65 plus 10 novozaposlenih u toj Agenciji za borbu protiv korupcije imamo mnogobrojno objavljene imovinske karte koje su već izazvale sukobe i probleme i nerazumevanje na relaciji evidentičara imovine i onih koji su je prijavili.
S tim nemam problem. Već četvrtu godinu podnosim svoju imovinsku kartu sa preciznim podacima, ne opisnim podacima o imovini kojom raspolažem, nego onim što je zakonito uknjiženo, proverljivo i verodostojno, ali u ime svih onih koje neko ovde čini nepismenim, da nisu znali broj nula da dodaju, nije u redu biti formiran od 1. januara 2010. godine, što jeste dan kada je počela sa radom Agencija za borbu protiv korupcije.
Zakon o tome je donet u desetom mesecu 2008. godine. Bilo je dato dovoljno vremena da se pripreme svi neophodni preduslovi da ta agencija počne da radi i da se mi danas susrećemo sa zahtevom te agencije za zapošljavanje još novih 35 ljudi, pa bi tu stotinak zaposlenih višestruko prevazilazilo delatnost na primer bilo kog ministarstva koje se bavi životnim pitanjima.
Da li ste sebi postavili to pitanje koje ću sada da postavim vama? Da li stvaranje uslova za korupciju lošim zakonima, stavljanjem poveza na oči kada se u toj korupciji koristi i zloupotrebljava položaj, danas zaslužuje da trošimo nedovoljna sredstva u ovoj krizi, da stvaramo jedan organ veći od bilo kog ministarstva operativno, da bi se on sada borio protiv te korupcije, davanjem mišljenja, i čak u nekim slučajevima, mogu da sumnjam, prodavalo oprost za one koji će vršiti nekoliko funkcija, iako je to zakonom zabranjeno.
Znači, ne postoji klauzula gde se kaže šta se može, a šta se ne može raditi u isto vreme, nego je potrebno pitati direktora Agencije za borbu protiv korupcije, koji je, po meni, da ne budem gruba napamet, diskreditovao svoju objektivnost u trenutku kada je DRI dostavila ovom domu izveštaj o kontroli završnog računa za 2008. godinu.
Direktor Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković je 21. januara 20101. godine, citiram "Tanjug", izjavila da je, prema njenom mišljenju, izveštaj DRI kojim je analizirano trošenje budžetskih sredstava nedovoljno jasan i ne pruža osnov za pokretanje prekršajnih ili krivičnih postupaka, jer u samom izveštaju postoji mnogo propusta.
Marković je Agenciji "Tanjug" izjavila da bi trebalo dodatno razjasniti da li je i u kolikoj meri bilo propusta pri izradi izveštaja DRI i istakla da se ne može tvrditi da neko treba da snosi prekršajnu ili krivičnu odgovornost pre nego što te nejasnoće budu otklonjene.
Otkud sumnja jednog regulatornog tela, koje treba da se bori protiv korupcije, u drugo telo koje je najznačajnije za kontrolu trošenja javnih sredstava? Da li to možemo da pripišemo neznanju? Možemo li to da pripišemo mladosti, neiskustvu, da neko ko je direktor Agencije za borbu protiv korupcije može ovako da se izjasni o izveštaju i da kaže da ima mnogo propusta?
Kojom se to vrstom kvalifikacije koja je potrebna ljudima za rad u DRI, a istovremeno je ima direktor Agencije za borbu protiv korupcije, kvalifikuje da daje ovakvu ocenu? Zato sumnjam da će oprost moći da bude, poput katoličke crkve, za nezakonito ponašanje otkupljen.
Zato ovaj zakon izmena i dopuna vidim kao jednu nagodbu vlasti koja daje preterana ovlašćenja direktoru kao jedinom i isključivom za tumačenja pravila, postupaka itd, da bi mogao tamo gde vlasti odgovara odobri da se vrše dve nespojive funkcije.
Hoćemo li zaista da budemo taoci tih dogovora? Meni kažu - kako se usuđuješ da to istakneš pa bićeš meta te i takve agencije? Ne, niko od nas ne treba da bude meta, nego treba da bude predmet istraživanja proverljivosti, da li odgovorno vršimo svoju funkciju i da li poštujemo zakone, makar i loši bili, jer jedino tako se kvalifikujemo za ozbiljnu državu, s kojom neko treba da sarađuje, da ovde dolazi sa stranim investicijama i potpisuje ugovore s nama.
Biografija direktorice, kada je izabrana za direktora Agencije za borbu protiv korupcije, svojom pedantnošću da štampam papire u to doba, toga više nema na sajtu, pronašla da je došla u agenciju sa mesta zamenika direktora firme koja je imala zvučno ime "Invest vertikala konsultanti".
U Agenciji za privredne registre se moglo videti da je to jedna od uobičajenih agencija za promet nekretnina koja je imala dva zaposlena, direktora, upravo gospođu Zoranu i drugog zaposlenog, to je bio zamenik direktora, prihod u 2008. godini ukupno nekoliko hiljada evra.
Da li možemo da promovišemo profesionalnost, kvalitet i da mladima kažemo - učite školu, budite časni i pošteni jer ćete doći na vrh društvene piramide gde ćete vršiti odgovornu funkciju ako se susrećemo sa ovakvim slučajevima.
Nisam sigurna i ove načelne primedbe koje ću tek elaborirati u kasnijoj raspravi govore o tome da u ovoj državi ima jednakijih i da još uvek ima nedodirljivih, ali neranjivih samo još za neko vreme.
Izmene i dopune ovog zakona ne zaslužuju da budu izglasane i zaista se čudim u ime čije zasluge je trebalo izaći sa ovakvom izmenom zakona i do koje još godine, 2020, planirate, ako kojim slučajem ne daj bože ostanete na vlasti, da nam dajete predloge izmena i dopuna zakona, registara i ljudi na čelu tih institucija i kada ćete jednom krenuti da se borite protiv korupcije?
Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković, jer poslanica u jezičkom smislu jeste sporno i znači nešto drugo u mom shvatanju reči.
Ovako, nekada početkom godine imali smo praksu da u novinama čitamo liste srpskih bogataša i izvor tih informacija bili su uglavnom tačni podaci i tačni izveštaji koje nam je predstavljala Uprava prihoda. Znači, prema onom ko je koliko platio porez i poslovao potpuno zakonito, imali smo prilike da vidimo ko to stiče novac legalno, a ko vidimo golim okom da nešto ima, a ne znamo kako je stekao.
Dve decenije kasnije mi smo se uverili da Poreska uprava nije baš precizan evidentičar onih koji imaju i rade i čitanje takvih izveštaja je prosto izgubilo draž. Naši su viđeniji Srbi shvatili da postoje poreski rajevi, gde se može iznositi novac potpuno nekažnjeno, ne plaćati porez, a u stvari biti bogat čovek.
U tu kategoriju ljudi spadaju one prve dve onih starih kadrova, koji su političku moć rentirali u materijalno blagostanje, spada i ona druga grupa ljudi koji kroz sivu zonu, gde ne odlučuju direktno o postavljenjima ljudi u Vladi, ali indirektno utiču na odluke Vlade, na zakonske predloge koje nama vlada ovde dostavlja, jesu bili ljudi koji su vešto znali da prečicama steknu ogromnu imovinu.
U tom delu posla Vlada je propustila da formirajući kontrolne organe napravi kontrolne organe koji ne smeju podlegati bolesti da i sami krenu da izvitoperavaju svoju funkciju. Svaki kontroli organ brzo poistoveti svoju kontrolnu funkciju sa interesom zajednice, zaboravljajući da njihovo lično viđenje nije viđenje društva, zajednice i zakona koji donosimo.
Umesto da takvu praksu sprečavate, vi ovim zakonom dajete pravo direktoru Agencije da on, koji se protivio što zakon nije imao mišljenje te agencije za borbu protiv korupcije, pa je morao biti povučen, treba da tumači mišljenjima zakon koji sam po prethodnom zakonskom rešenju proverava da li se on zaista primenjuje na način kako je to propisano.
Da li postoji ijedan drugi zakon po kojem direktor jedne takve institucije ima pravo da izriče mere za povredu zakona i da istovremeno donosi mišljenje koje opet njega samog obavezuje na primenu zakona izricanja mere?
Vi ste pravnik, ima ovde mnogo pravnika, morate da priznate da je ovaj član 3, po kojem je to pravo dato direktoru Agencije, potpuno besmislen.
U raspravi u pojedinostima ćemo govoriti o besmislenim situacijama u kojima je možemo naći po pitanju postavljenja zamenika od strane direktora, kome uzgred, budi rečeno, nije tako povećana plata kao što direktor zahteva sam za sebe.
Ako neko pokrene postupak razrešenja direktora Agencije, šta će se desiti ako on razreši zamenika, a vi imate hrpu ovakve dokumentacije gde Agencija treba da da saglasnost da li neko može da obavlja još jednu funkciju, uz ovu koja je zakonom zabranjena ili propisana.
Znači, umesto da regulatorna tela i kontrolni organi služe primeni zakona koji bi trebalo da ima dobru nameru, mi imamo zakon koji je konfuzan, pa zaista, neko reče, dovodimo u istu ravan zloupotrebu prečicama milionskih iznosa budžetskih sredstava, time što sedite direktno, a utičete indirektno trošeći ta budžetska sredstva svojom političkom moći. Vi to izjednačavate sa članom školskog odbora i nekim odbornikom.
Nije u redu da takvom vrstom ujednačavanja obezvređujete napore društva da se borimo protiv korupcije. Nije u redu da se poslanici u Skupštini pozivaju na izveštaje novinske o zloupotrebama, jer niti je to verodostojniji izvor, možda je tu veća sloboda štampe ili veće vreme za raspravu o tome, umesto da u institucijama sistema razgovaramo prvo principijelno o načinima za stvaranje uslova za korupciju, pa i za eliminisanje tih i takvih načina i zloupotreba.
Koliko god zvučalo grubo, mi zaista živimo u vreme zarobljene države, kako je to neko pametan davno definisao. I to na takav način da su, pogotovo u vreme privatizacije, određene grupe i pojedinci svoj privatni interes stavili iznad države, iznad institucija i iznad zakona.
Od 2001. godine, od kada je ta privatizacija počela da se primenjuje, država ne uspeva, niti pokazuje ozbiljnu nameru da stane na kraj toj vrsti zloupotrebe javnog interesa i podređivanju privatnom.
Da li treba da vas podsetim samo zvučnim naslovima:"G17 se finansirao sa Sejšelskih ostrva"; "Ko je oprao prljav novac kroz privatizacije?" Koje godine je prestala obaveza pokazivanja porekla i dokazivanja porekla novca za učešće u privatizaciji? Koji su ministri tada bili koji su tražili te dokaze i kada je 2003. godine izgubljena ta obaveza? To je takođe državni posao Vlade, izvršnih organa, sudskih i ostalih. Ne može samo ovaj zakon da se bori protiv korupcije.
Najupečatljiviji primer da Vlada nema nameru da se bori, ne uveravam građane da Vlada nema nameru da se bori, i suviše je dokaza za to, ali upečatljivi dokazi za to su bili onog trenutka kada je Zakonom o Vladi bilo napisano da član Vlade ne može da se bavi delatnošću koja je nespojiva sa dužnošću člana Vlade. Mi smo tada u toj Vladi izabrali ponovo gospodina Đelića, koji je milionskim sumama dokazao upravo tu vrstu zloupotrebe povlašćenih informacija i bavljenja poslom gde se te informacije zloupotrebljavaju.
U tom istom trenutku, kao i danas, svaki građanin, koji ima sreće da ne radi na crno nego regularno, u svom ugovoru o radu ima član 161. i 162, klauzulu zabrane konkurencije, gde mu se zabranjuje po Zakonu o radu da se dve godine posle napuštanja firme u kojoj je radio bavi istom delatnošću, jer može da zloupotrebi veze, imenike, poslovne kontakte, te stečena tehnološka ili bilo kakva druga znanja.
Da li ova Vlada donosi zakone koji su jednaki za sve u onoj životnoj primeni kada govorimo da neko odgovara za zloupotrebu odnosno prekršaj? Mi nekoliko puta već menjamo zakon kojim se borimo, navodno, protiv korupcije, da bi sada, na primer, imali vrlo precizno definisano u članu 12. mogućnost da se vrši funkcija u političkoj stranici, odnosno drugom političkom subjektu za vreme vršenja javne funkcije.
Kojim zakonom se ovako precizno utvrđuje pravo na akumulaciju funkcija, političke funkcije kao zasluge, npr. da budete poslanik, pa član nekog upravnog ili nadzornog odbora, i da istovremeno imate političku aktivnost koja vam je u stvari preduslov da dobijete tu funkciju, i vi to lepo i precizno ovde navodite kad je i kako moguće i da to uopšte nije sukob interesa.
Vi ovde govorite da Odbor Agencije za borbu protiv korupcije može direktoru da poveća platu, ali da ne sme da bude član političke stranke, jer ako jeste biće razrešen. Ko će podržati članove tog odbora koji bira direktora ako ne političke stranke, a mi znamo da se ovde bira?
Zato to narod kaže – sipanje prašine u oči. Ili brisanje iz evidencije, trenutno, privremeno, dok takvog člana odbora predložimo će biti formalan dokaz da je on politički nezavisan i time neutralan, profesionalan ili ne znam šta već, ili će nam u ovom dugom rešenju, član 15, gde se kaže da se dopunjuje odredba člana 33. na taj način što se precizira da se zabrana osnivanja privrednog društva ili druge javne službe za vreme dok se vrši javna funkcija odnosi samo na funkcionere čija funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom?
Koje pravilo definiše koja se funkcija osniva sa punim radnim vremenom ili može da se obavlja volonterski, ili sa četiri sata, ili kao plaćena ili kao neplaćena? Tu ne postoje opšta pravila, kao što smo onog trenutka kada smo o Poslovniku ovde pričali rekli – Skupština može imati potpredsednika onoliko koliko odlukom odredi. Čak i ranija odredba da je to maksimalno šest, a zadovoljavalo je sve DOS-ovske apetite najšire moguće koalicije, to smo sada izbrisali da ne postoji gornja granica.
U svakoj oblasti života, u svakoj oblasti koju definišemo zakonima sve više postaje jedno pravilo – da pravila nema i da izuzeci čine neko opšte ponašanje.
Ovaj zakon to upravo dokazuje i načinom na koji to dokazuje, promovišući pohlepu kao poželjan način ponašanja, trajno urušavate sistem vrednosti gde mladima kažete sledeće – vas mogu da pregaze bestidni, koji su spremni da u jedno radno vreme, kao u Vladi, obavljaju funkcije stotinu članova saveta, odbora, organa, komisija, to isto mogu javni ili oni koje nazovete funkcionerima, samo ako kažu volontiraju ili da obavljaju te funkcije neplaćeno ili sa kraćim radnim vremenom od punog.
U trenutku kada smo zemlja koja se bori sa izuzetnim brojem nezaposlenih, kada nam je neodrživ odnos zaposlenih i penzionera, imamo kumulaciju funkcija, imamo nadljude koji u 24 sata znaju pametno, radno i mudro da obave tolike poslove i tražite od nas podršku za ovakav zakon, gde će sa odlaganjima, višestrukim, govorim već osam godina unazad, i pored zakona koje smo donosili, organa koji su menjani, ostavljate rok, prvi deveti, za odlučivanje koja će se funkcija napustiti.
Rečenica kojom završavam svoje izlaganje je – moramo da izgradimo društvo u kojem nećemo dozvoliti da neko nekog treba da gazi da bi preživeo, ali morate da shvatite da onaj ko ima mnogo ne može mirno da uživa u nezakonito stečenom mnogo dok oko sebe ima siromašnih.
Gospođo Malović, da vas podsetim, u našoj raspravi o sudskim veštacima, kada sam vas uveravala da treba voditi računa o tome kako se procenjuje neuračunljivost, moleći vas kao jednu damu, majku, uvaženog pravnika, da amandmanima izmenite i ne dozvolite da se neko poigrava neuračunljivošću u povratu, zbog svih onih nepravedno oštećenih, silovanih, ubijenih, tri dana posle toga imali smo u povratu takav slučaj u Beočinu, da ne pominjem gnusan zločin gde je silovana devojčica.
Nije to više pitanje samo preventive, a ovde mora da bude i pitanje preventive, i kaznene politike i nestvaranja mogućnosti da zbog političkog mira na jednoj strani imamo ljude koji ne znaju na koju će funkciju pre stići, pa im druga linija u ministarstvima piše zakone, tumači zakone, čini ih neuspešnim, ponekad ovde, kada u Skupštinu dođu, bogami i smešnim pred nama poslanicima, zato što ministri pokušavaju da stignu na stotinu strana, zato što njihovi saradnici pokušavaju da stignu na stotinu strana, a neki mladi školovani i učeni kažu – radije ću ići u inostranstvo da perem sudove, nego da ovde čekam nečiju partijsku knjižicu da dobijem posao ili, ako ga i dobijem, da zbog mobinga moram da ga napustim.
Molim vas, pogledajte, saslušajte malo šta imaju da vam kažu ostali poslanici. Nismo mi opozicija svom narodu, svojoj deci i svojoj budućnosti.
Gospodine Novakoviću, insistiram da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika koju ste načinili. U skladu sa članom 100. tražim svoje pravo, a povredili ste Poslovnik u članu 93, zato što mi niste dali reč po redosledu prijavljenih govornika, jer sam u sistemu bila prijavljena kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe u vreme kada je govorio moj kolega Slobodan Maraš.
Po važećem pravilu da se reč daje od najmanje ka najvećoj poslaničkoj grupi, dajući reč svom stranačkom kolegi, a znajući da će prenos biti u 18.00 časova prekinut, verovatno zbog reprize neke dobre stare serije, molim vas da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika koju ste učinili smišljeno.
Još koji sekund ću od svog vremena za raspravu o temi iskoristiti da vama kažem, gospodine Novakoviću, vrlo ste nekorektno komentarisali moju povredu Poslovnika, jer je vaša obaveza po uobičajenom pravilu bila da meni, koja sam prijavljena u sistemu, a po redosledu kada sam već prijavljena, date reč pre poslaničke grupe G 17.
Da ne bi bilo različite primene Poslovnika, nadam se da će po novom to biti i decidno napisano, pa nećemo moći ubuduće da zavisimo, nećemo morati da zavisimo, od vaše volje i nećete biti u prilici da neistinito informišete javnost, rekavši da moje pravo nije povređeno. Povređeno je jer mi niste dali reč. Bila sam prijavljena u sistemu onda kada sam tu reč trebalo da dobijem.
To što nas ne obaveštavate da li ima prenosa ili nema, nadam se da ćete sada, takođe, poslovnikom usvojiti kao pravilo da nas na početku radnog dana obaveštavate, kako bi mogli da planiramo svoje izlaganje ovde, jer se mi u ovim klupama ne nalazimo da bi gledali jedni druge, nego da bi se obraćali građanima Srbije, zbog kojih se ovde nalazimo.
Gospođo Dragutinović, malu ljutnju, koju s pravom imam mogućnosti da izrazim prema gospodinu Novakoviću, neću nijednog trenutka izraziti prema vama, ili temi, jer moj odnos nije odnos prema ljudima, nego prema nepravdi koja se nanese, odnosno hoću da govorim o izmenama sa kojima ste vi ovde danas došli da nam ih predstavite u ovom domu.
Počeću prvo od onog što zaista treba pohvaliti, jer je retka prilika da se može nešto pohvaliti, a to je da u izmeni Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji zaista postoji jedna kvalitetna promena. Sadržana je u članu 12, gde se u cilju primerenijeg poreskog opterećenja poreskih obveznika menja redosled naplate, kada se kod poreskog obveznika nađu i iznađu sredstva da se izmire poreske obaveze, i to redosledom da se prvo izmiruje glavna poreska obaveza, onda kamate i troškovi postupka.
Nažalost, to će se primenjivati tek od 1. januara 2011. godine, ali to i nije tako daleko, s obzirom da je reč o kvalitetnoj promeni.
Moram da pođem od onog što su primedbe. Godine 2002. su bile prve promene Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Tada se brzim koracima kretalo u restrukturiranje poreskog sistema i rađena je modernizacija uprave javnih prihoda.
Uveden je nov sistem za elektronsku obradu podataka, uvedeni su službeni referati po vrstama za poreske obveznike u svim većim gradovima u državi i ono što je bilo pod posebnom pažnjom i interesovanjem svih građana, to je bilo da se vodi posebna briga o uplati doprinosa za socijalno osiguranje i oni su tada preneseni sa onih starih mesta naplate na Upravu javnih prihoda.
Međutim, od tih izmena 2002. godine i modernizacije sistema, sve podrške koju je nemački Fond GTZ-a davao i daje Ministarstvu finansija, u smislu saveta i tehničke podrške, mi se danas nalazimo pred dva otvorena pitanja, najkrupnija i najzanimljivija za građane Srbije.
Kako je moguće da se kroz tako centralizovan i osavremenjen sistem desi da neko ko krene u penziju nema povezani radni staž, nema uplatu doprinosa, a preduzeća koja posluju u zakonskim okvirima države Srbije jesu pod stalnom lupom svih organa koji su nadležni za kontrolu zakonitog rada i isplate primanja zaposlenih?
Sve ono što kao mere donosimo, sve zakone koje posmatramo i kao matematičke modele, kao ekonometrijske sisteme, kroz dostignuća softvera, informacionih tehnologija, na kraju se svedu na život građanina Srbije koji krene u penziju, a ne može da ostvari to pravo, zato što mu nisu uplaćivani doprinosi.
Govorimo o tome da imamo deficit kao država u slaboj naplati ili u nedostatku sredstava kojima želimo da isfinansiramo neke državne rashode ili obaveze koje država ima prema građanima i onda imamo samo dva načina, štednje se ova država odrekla, da te rupe nadoknadimo. Jedna je zaduživanje, kada teretimo buduće generacije i druga je povećanje poreskih obaveza, a to je teret ove generacije i na teret ove generacije.
Zaduženje imamo, ne jedno, nego tri, nekoliko sporazuma i o tome ću govoriti kasnije, ali ono čime ste pritisnuti u vreme političke i izborne kampanje, koja samo nije zvanično raspisana, ali uveliko traje, po svemu onom što imamo prilike da vidimo, ispostavilo se da je najjednostavnije ići ne na povećanje PDV, jer se nema odakle plaćati veći PDV, nego ići na veću poresku disciplinu i to ćemo uvek pozdraviti, ali da bi neko mogao da traži poresku disciplinu od ostalih učesnika u platnom prometu mora da je ima sam.
U danu za postavljanje poslaničkih pitanja sam postavila pitanje – kako je moguće da jedan prevoznik iz mesta Ćuprija, prezime mu je Antić, između ostalog, i na vaše ministarstvo je upućeno pitanje, čovek koji je u redovnom postupku dobio da vrši prevoz đaka iz tri osnovne škole i penzionera, ima nenaplaćena potraživanja od lokalne samouprave koja novac dobija kao transferna sredstva od Republike, bio je prinuđen da tuži da bi mogao da ostvari svoje potraživanje i sada se traži od njega da ide na neko poravnanje u kome će odustati od svojih dokazanih potraživanja, koje ima od nečeg što je država u smislu reči, najdirektnijem, lokalna samouprava.
Znači, država duguje nekome, konkretnom savesnom čoveku koji pruža usluge ili izvođaču radova ili bilo kome i traži od njega da se ili pritiskom na sud povuče tužba ili kada se presuda donese, da se dogovore oko poravnanja, gde bi onaj ko traži svoj novac morao da spusti, da oprosti dugove, a država ima mogućnost, evo ovako, dolaskom, sa jednim zakonskim predlogom pred poslanike izađe i kaže – ima jedna dobra strana ovog zakona i druga, nije loša, smanjenje kamate. Ova jedina dobra gde prvo naplaćujemo osnovni dug, kamatu i sporedne troškove, a sve ostalo je teže.
Produžava se rok zastarelosti, doduše, u skladu sa Zakonom o obligacijama, na pet godina, ali od dana kada se o nekom dokumentu utvrdilo poresko potraživanje. Znači, nije više ni godina, ni tri, nego pet godina država potražuje poresku obavezu. Teže je. Uprava za velike poreske obveznike se gasi, koliko vidim iz ovog predloga i to ne obrazlažete. Očekujem da ćete obrazložiti, možda ste i preskočili, jer samo što ste ušli morali ste da obrazlažete donet zakon.
Posebno se gledaju slučajevi koje mi zovemo restrukturiranje, a to je da se uvode specifični uslovi za one koji ne izvučeni iz bubnja, ne po nekom kriterijumu poznatom nama već odlukom ministra za ekonomiju i regionalni razvoj jesu povlašćena preduzeća koja idu u restrukturiranje, pa se njima oproste dugovi odlukom jednog na teret budžeta, odnosno svih nas.
Vi nama ovde niste rekli šta to znači po onom Zakonu o kontroli državne pomoći gde mi sada nekoga stavljamo u povoljniji položaj, odnosno državi uskraćujemo naplatu jednog dela poreskih prihoda. Opet uveli ste institut samoprijavljivanja, tako ga krstim za sebe.
Da li mi institutom samoprijavljivanja, gde nekome ko duguje poreske obaveze obećavamo da nećemo voditi prekršajni postupak zato što će neko platiti obaveze koje ima sam, i dalje forsiramo poresku nedisciplinu, pa one koji redovno plate dovodimo u neravnopravan položaj time što u isti rang, znači nekažnjene, stavljamo one koji nisu platili na vreme, pa su se našli pred prekršajnim postupkom. Verujte mi da to u stvari nisu prava pitanja. To su sva pitanja pod dva.
Pod jedan je, da li je država pravilno odmerila mogućnosti privrede i građana da plate porez, prema željama te države i pitanje pre svih pitanja je, da li će nam nekada neko izaći u ovom domu ili na bilo kom drugom forumu, ili sajtu prikazati ko su najveći poreski dužnici, što je najčuvanija tajna u ovoj državi?
Možete saznati sve podatke iz privatnog života svake javne i manje javne ličnosti, možete saznati meni iz skupštinskog restorana, možete znati koliko je ko kafa popio, ko je čime gde putovao, ko je sa kim razgovarao, čak su i razgovori između ljudi bez sudskog naloga dostupni, što je nedavno bio slučaj kada se uključio u tu temu i zaštitnik građana, ali je spisak najvećih poreskih obveznika najčuvanija tajna. Zašto?
Zato što su finansijeri političkih stranaka koje su u mogućnosti, snazi i kapacitetu, odnosno dostupni su im podaci da na različite načine te ljude ne ostave na onim otvorenim programima gde se redovno opominju, blokiraju ili itd. Znači ti koji su na vlasti omogućavaju nekome ko ih finansira da se ne vidi koliko duguju.
Nekim sticajem okolnosti znam deo tih podataka, ali se ne bih usudila zato što nemam originalni dokumenat da to iznesem. Vi ga možete dobiti. To u okviru vašeg ministarstva, koje ima zaista široki spektar poslova, možda niste u prilici da najdirektnije propratite, ali u ovoj državi je sve postalo predmet tržišne transakcije.
Da vas ne prozovu ako dugujete porez, da ne kažu da ste neku transakciju uradili ne zakonito, da vaš predmet drže u nekoj fioci i u tome nam neće mnogo pomoći čak ni ovo, nadam se da hoće, ali se bojim da neće, ovo vođenje postupka i prvostepenog i drugostepenog sa poreske uprave na prekršajne sudove, onako kako ste vi to i objasnili, prekršajni sud u prvom stepenu i viši prekršajni sud u drugom stepenu.
Ono što mene brine i što se uvek pojavljuje kao dilema, pored člana 46. gde se neblagovremeno plaćanje poreza podstiče, to je ono gde smo rekli samoprijavljivanje i neevidentiranih troškova za budžet, u smislu kontrole državne pomoći time što će neko ići u poseban postupak reorganizacije, postavlja se pitanje zašto je samo u ovom delu posla, govorim o porezu, radi postizanja sve veće doslednosti u primeni zakona predloženo preciziranje pojedinih zakonskih rešenja, što mogu da pohvalim, da se šta to manje tumačenja zna koliko ko duguje poreza i na koji način će trpeti kaznene posledice ako to ne plati na vreme.
Mi smo u prepodnevnoj raspravi imali na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Sa toliko mnogo nedefinisanih stvari i sa otvorenim zahtevom da direktor Agencije za borbu protiv korupcije, koji je nadležan da zakonska tumačenja ne samo donosi, odnosno povrede zakona sam procenjuje, nego i daje mišljenja sam sebi za zakon koji primenjuje.
Ne može Zakon o sprečavanju pranja novca, o borbi protiv korupcije, o kontroli državne pomoći biti nedefinisan, neizveden do kraja i nejasan, a da se na poresku upravu svali ovaj deo koji se zove precizno tumačenje.
Znači, zakoni u ovoj državi ne samo da moraju da budu pravedni, logični, oni moraju da budu i konzistentni među sobom da bi naplata poreza bila zaista takva da svaki građanin može da kaže – ja ću prijaviti onog ko ne plaća porez jer je ovo moja zemlja, moja država, moja vlada, koja zaslužuje da joj platim porez i da prijavim onoga ko porez ne plati.
U ovom trenutku, sa ovakvim odnosom prema svojoj privredi, sa ovakvim zakonskim rešenjima, sa ovakvim poreskim opterećenjima i ovakvim nepravdama, to se ne može očekivati ni od privrede, ni od građana.
Jer čim je neko spreman da vrši utaju poreza i da rizikuje drakonske kazne za to ili da zna da postoji neka adresa, neki čovek koji ga može spasiti od plaćanja njegove zakonske obaveze, onda će i svi ostali da se ugledaju po sistemu neregularnog odnosa prema svojim obavezama prema državi, a u zatvorenom krugu to će značiti manje prava i za obdaništa, i za škole, i za bolnice i za policiju.
Uverena sam da vi i ne znate koliko je građevinskih firmi koje rade za velike i bitne ljude kao podizvođači, onih koji su na prvim listama, na prvim brojevima tih stranica, koji duguju kao veliki poreski obveznici i kojima neko kaže – ima onih manjih koji će platiti umesto tebe. Da li znate koliko ljudi kaže – niko ne hapsi krupne ribe nego idu od nas sitnih, od frizera, obućara i malih piljara?
Da li je to ono što se danas dešava u Americi i što je juče objavljeno na Bi-Bi-Siju, gde se kaže da je Barak Obama doneo zakon po kojem će se desiti zemljotres u američkim bankama? Znate šta smatraju pod zemljotresom – da velike banke iscepkaju na manje, da te tako velike sisteme ne bi morali da neguju, da ukupnu privredu ne vuku u sunovrat.
Zašto dozvoljavate da neki narastu toliko veliki da onda svoje probleme velikog broja zaposlenih predstavljaju državnim problemom, a u međuvremenu im nisu plaćali doprinose, ako su im uopšte plaćali plate ili su ih vodili na crno. To je obaveza ovog organa o kojem danas govorimo.
Ono zbog čega sam pomenula tu odluku koja je doneta u oba američka doma, pomenula sam je zbog zaključka profesora Moričija, koji ovako kaže: "Mislim da ministar finansira Timoti Gajtner zaista nije svestan razmera problema (razmere problema su kriza koja traje i u finansijskom je sektoru). Moj utisak je da su finansijski doprinosi kojima su hranjene kampanje i demokrata i republikanaca razvodnile proces rasprave i u Senatu i u Predstavničkom domu, jer je previše aktera koji previše duguju Volstritu, da bi se ovaj posao obavio kako treba.
To zahteva rukovodeću ulogu predsednika, ali je naš predsednik neiskusan kad je reč o finansijskim pitanjima, a imamo ministra finansija koji nije rekao bilo šta dubokoumno ili korisno. Strahujem da ćemo mi još kao Amerika ploviti kriznim vodama", rekao je gospodin Moriči za Bi-Bi-Si.
Nijednu drugu sličnost ne nalazim u ovom tekstu, sem ovog dela – da je mnogo onih koji duguju nekom Volstritu ovde. Da bi se upustili u ozbiljnu reformu poreskog sistema, i vi, vi lično koji niste time opterećeni, zaista imate ključnu ulogu i mi od vas očekujemo da delujete na te hobotnice, koje svoje pipke pružaju na državni budžet, ne uzvraćajući ni minimumom ispunjenja zakonskih obaveza plaćajući poreze uredno i doprinose za plate svojim radnicima da mogu pristojno da odu u penzije. To jeste posao koji mora da uradi Vlada i to umesto nje ne može da uradi nijedan MMF, nijedan drugi kredit i nijedna druga štednja, a mi smo više suva drenovina. Hvala.
Želim da postavim poslaničko pitanje ministru za lokalnu samoupravu, ministru pravde i ministru finansija.

Tiče se jednog konkretnog slučaja, ali taj konkretni slučaj ilustruje mnoge slučajeve u Srbiji i govori o tome da država ne izmiruje svoje obaveze i mnoge od privrednika, pogotovo one male, dovodi u situaciju da prestanu da se bave svojom delatnošću.

Reč je o Antić Stojanu iz sela Senje, kraj Ćuprije, koji je kao povratnik iz inostranstva uložio sav svoj stečeni kapital u autobuse, osnovao malo preduzeće i bavi se prevozom đaka i penzionera za opštinu kao naručioca posla, a po sprovedenim javnim nabavkama koje su sprovele dve osnovne škole, od kojih se jedna zove "13. oktobar", a druga je škola "Vuk Karadžić".

Taj prevoznik, koji se zove "Antić d.o.o Senje'' ima problem u smislu pokrenutog sudskog postupka, po kojem treba da naplati od dve osnovne škole po pet i po i 3,3 miliona dinara duga po saldu dospeća i od OŠ "Đura Jakšić" ima dugove koji nisu naplaćeni u iznosu preko dva miliona dinara.

Problem je u sledećem: iako je dobio sudsku presudu, po kojoj mu garant opština Ćuprija garantuje da će izvršiti isplatu za izvršene usluge na ime 11 miliona dinara ukupno, to njegovo pravo da naplati izvršene usluge se bukvalno osporava na način da se traži neizvršavanje sudske presude po kojoj se onom koji je izvršio uslugu ne omogućava da te usluge i naplati.

Procedura raspisivanja javnih tendera za osnovne škole, praktično, dolazi u jedan besmisao ako one naručuju posao, a onda ih onaj kome one duguju ne može blokirati po aktuelnim zakonskim propisima, a onaj ko za njihove obaveze garantuje onemogućava izvršenje sudske presude, gde bi on kao garant morao da izvrši isplatu tog duga.

Osnovno je da onaj ko je prevozio đake i penzionere, kome duguje opština kao garant preko 11 miliona, ne može da naplati to svoje potraživanje ni utuženjem.

Da li će taj i slični oni kojima država duguje direktno ili posredno, preko svojih organa, prestati sa radom i odustati od daljeg bavljenja preduzetništvom ili će iz nekih neimenovanih i nepostojećih sredstava pokušavati da nastave poslovanje, da isplaćuju platu svojim zaposlenima?

Čiji je to posao, čija je to briga i da li se ova tri nadležna ministarstva uopšte uključuju u rešavanje problema ostajanja ljudi bez posla direktnom krivicom države, što zbog loših zakona, što zbog neispunjavanja obaveza same države? Da li je priča o zaposlenju i o tome da ćemo iz krize izaći odgovornim odnosom svih nas, pre svega države, samo još jedna od lepih i zanimljivih priča, kao marketinga koji pokušava da pobedi stvarnost?

Iza ovog preduzeća stoji jedan uporan i radan čovek, preko 20 zaposlenih ljudi i molim vas da na ovakvim malim primerima i pojedinačnim država pokaže koliko zaista brine o svojim građanima koji pošteno i vredno rade svoj posao.
Govorim kao ovlašćeni predstavnik i zahvaljujem se kolegi Ostojiću što mi je dao priliku da govorim pre njega.
Koristim priliku da, povodom rasprave o Zakonu o trgovini, postavim nekoliko pitanja nama kao društvu. Da li je baš ideologija savremenog slobodnog tržišta potpuno pravedna, idealna, da li ostavlja neke greške, da li nam daje neke zadatke koje treba da ispravimo? To pitanje mogu da svedem na jedno – šta radite nedeljom?
Da li nedeljom uzimate svoju decu za ruku ili odlazite da obiđete svoje stare roditelje, ili odlazite u neki od trgovinskih lanaca da kupujete i ono što vam treba i ono što vam ne treba? Govorim to kao žena koja vodi svoje domaćinstvo, ima porodicu, nikad o tome nije prestala da brine, i bojim se da smo u ovoj eri globalnog slobodnog tržišta dozvolili da tom navodno slobodnom tržištu pripadne ne samo sadašnjost, nego i budućnost.
Povodom rasprave o ovom Zakonu o trgovini, hoću da ponovim tvrdnju Frensisa Fukujame, da se izgleda navodno istorija okončala i da su odnosi ponude i tražnje ti koji određuju da li smo mi kao ljudi roba, da li se naše društvene veze pretvaraju u stvari u tržišne transakcije. Razmislite s kim se nalazite, s kim idete da popijete kafu, šta očekujete od tih ljudi ili šta oni očekuju od vas.
Da li mi imamo prava da razgovaramo samo o nametnutim temama koje govore o tome da u trgovini treba da obezbedimo najpravednije uslove trgovine, zaštite konkurencije, dostupnosti potrošačima, zaštitu potrošača ili treba i da se zapitamo da li kupujući, možda i nepotrebne proizvode, imamo poneku mrvicu koja se zove zadovoljstvo, dok nekim drugima, koji nam namećući propagandom, vrlo agresivnom, omogućavamo da zarade mnogo, mnogo više.
Pošto nemam pouzdane podatke o tome koliko zarađuju takvi ovde kod nas od trgovine, mogu da navedem jedan poznat primer da najbogatiji čovek u Meksiku ima više novca nego 17 miliona njegovih najsiromašnijih sunarodnika. Mogu da navedem podatak, koji neću za našu zemlju precizno da iznesem, da godišnja rata duga mnogobrojnih zemalja, a možda i naše, iznosi mnogo više nego ulaganje, ono što u budžetu evidentiramo, u zdravstvo, obrazovanje ili ono za šta se svi deklarativno zalažemo.
Da li smo mi kao zemlja dokaz da se najviše ulagalo u šoping molove i da smo pod tim podrazumevali one strane direktne investicije, ali to su u stvari bile akvizicije, odnosno prodaja akcija trgovinskih preduzeća?
Zašto o svemu ovome govorim? Govorim o tome što smo izgubili osnovni cilj društva. Da bi neko mogao da bude potrošač i da govorimo o trgovini, mora pre svega da bude proizvođač da bi se neki proizvodi naše industrije našli na rafovima u tim trgovinama i treba da postoje ljudi koji rade u nekim najbolje industrijskim, ali može i uslužnim manjim delatnostima, da zarade platu da bi mogli da odu da kupuju ono što im je neophodno.
Složićemo se da najvrednije stvari koje se zovu pravednost, mudrost i ljubav ne mogu da se nađu ni u jednom trgovinskom lancu, bilo gde u svetu. To ćemo tražiti na nekim drugim mestima, ako kao neke druge zemlje ne forsiramo u najvećoj mogućoj meri kupovinu potrebnog, ali još više nepotrebnog.
Na nama je da jedan ovako slično uređen, a ovo je prilično dobar zakon o trgovini, uradimo i nešto ozbiljnije u donošenju zakona koji će da uradi strategiju razvoja, odnosno proizvodnje. Vama, kao članu Vlade, to mogu kao poslanik da zamolim da upišete, ne da vam stavim u zadatak, nego da vas zamolim da upišete to kao jedan od svojih prioriteta.
Ali, vi ste kao ministar trgovine u prilici da svojim reklamnim kampanjama i akcijama poradite na tome da kupiti kola ne znači kupiti u našim uslovima audi, mercedes, BMW, a u nekim boljim zemljama ferari, nego proizvodima vratiti upotrebnu vrednost jer to jeste dokaz da time završavamo neki posao, jer kupovinom opipljivih stvari, poput BMW-a, audija, ferarija i Armanijevog odela, čovek nikada ne može da kupi ono što u stvari nema, a rekoh malopre, ljubav, mudrost i dobrotu.
Mi, kao država, kada govorimo o vrednostima koje želimo da promovišemo, imamo mnogo posla tu. Mi, kao poslanici, možemo tome da doprinesemo.
U daljoj priči o konkretnim primedbama, ne mnogobrojnim – jer zaista reč je od onog što ste kao izašli sa početnim zakonom pre javne rasprave, ne javnog slušanja, o čemu juče pričasmo, nego kao što rekoste javne rasprave, od jednog obimnog i prilično rogobatnog zakona došli ste do vrlo razumljivog zakona, koji bi ipak trebalo da uvaži jedan broj amandmanskih intervencija poslanika i da omogućimo zakonsku regulativu koja će nam u najvećoj mogućoj meri omogućiti da tu trgovinu uredimo na najbolji mogući način – poći ću pre svega od osnovne primedbe koju ne smem da zaboravim.
Poći ću od člana 11, gde vas molim da imate na umu da u spornoj tački 1) tog člana ne moramo za sve poljoprivrednike da tražimo da imaju registraciju i da njihov promet robe bude ograničen samo zato što moraju da budu predmet registracije. Vi odlično znate, prema zakonu koji reguliše ovu oblast, da oni koji su registrovani za poljoprivrednu delatnost jesu registrovani upravo zato što od vas ostvaruju određene subvencije.
To bi značilo da u prometu pod ovim uslovima mogu da se nađu oni koji proizvode kukuruz i slične kulture, pšenicu i slično. Šta je sa onima koji proizvode voće i povrće u mnogo manjem obimu i mogu, mogli bi, bez registracije da se nađu kao prodavci po ovom zakonu o trgovini i da pokažemo tim malim sitnim poljoprivrednim proizvođačima da se i za njih zalažemo i da takvu amandmansku intervenciju uvažite.
Naša deklarativna zalaganja koja ste vidim, vrlo vešto, preuzeli kao Vlada od onog što poslanici SNS često govore kao zaposlenost, kao izvozno orijentisani sektori, kao poljoprivreda, nađe mesta u ovim konkretnim zakonskim rešenjima.
Mnogi su ovde često komentarisali šta su trgovinski formati. Neću ponavljati član 15, njegovo osnovno rešenje iz zakona, ali moram da vam stavim primedbu da ste zaboravili da navedete da su trgovinski formati prodavnice malog formata – samoposluge, kiosci i radnje. Niste ih naveli ni u članu 2. kroz definicije, a nema ih ni ovde kao trgovinski formati, gde objašnjavate da se u njima kao organizaciono-tehničkim oblicima može obavljati trgovina.
Moja sledeća konkretna primedba je da ostala trgovina na malo van prodajnih objekata, gde u članu 20. objašnjavate ambulantnu trgovinu, izaziva male nedoumice za sve nas koji nismo direktno u toj materiji i da nije dovoljno dobro objašnjeno šta je u stvari ta ambulantna trgovina i da sam termin nosi potpuno pogrešne asocijacije.
Predlažem da vi kroz odbor ili vi sami intervenišete tako da objasnite da je to tip trgovine koji se obavlja nevezano za određene poslovne prostorije, kao trgovina na kolicima, na železničkim, autobuskim stanicama, plažama ili slično. Znači, ako već imate zakon koji zaslužuje ocenu dobar, za razliku od mnogih, zašto ne bi imao i ovako preciznije određenje.
Kad govorimo o uslovima za obavljanje trgovine, govorim o članu 30, vi ste tu prilično jasno definisali, ali u stavu 3. ovoga člana gde se kaže da su lica iz stava 1, znači ko sve može da ima svojstvo trgovca, dužna da u svom prodajnom objektu prilikom trgovine van prodajnog objekta poseduju dokaze o svojstvu trgovaca, odnosno ispunjenosti uslova iz stava 2. ovog člana.
E sad, ako vam kažem da vi u tom stavu 3. za ostala fizička lica u pogledu prodaje, maločas je neko to hvalio kao mogućnost koju daje ovaj zakon, u pogledu prodaje sopstvenih polovnih stvari, rukotvorina, umetničkih, zanatskih proizvoda domaće radinosti, osim poljoprivrednih i prehrambenih, uopšte ne definišete kojim dokazima treba da raspolažu ovi trgovci.
Verujem da je to tehnički propust. Molim vas da ga ispravite, odnosno moguće je da samo kažete da ti dokazi važe za ostale, osim trgovaca koje sam ovde navela, i to je amandmanska intervencija gde ćete vi reći da se izuzimaju oni iz člana 11. stav 12. tačka 3) zakona. Ne zamerite što ovako precizno iznosim detalje, ali zaista želim da budem od koristi.
Očekujem da član 39. brišete. Ovo je za mene najveća primedba koju imam na ovaj zakon. I nije detalj, zamerka je principijelne prirode. Članom 39. vi definišete oznake posebnog svojstva roba i usluga i kažete da, bukvalno, oni koji imaju posebna svojstva za to dobiju, uslovno ću reći, sertifikate, mogu u stvari da imaju oznake nekih priznatih standarda.
Ljudi, nemojte da se lažemo, ovim stavovima, pre svega, nije mesto u zakonu o trgovini nego u zakonu o zaštiti potrošača. Ne može samo ovo da bude u zakonu o trgovini i odlično znamo da ovu oznaku dobije onaj ko plati. Ne ko po kriterijumima i uslovima zaista obezbedi tu posebnost, nego onaj ko je spreman da plati ovakvu posebnu oznaku, on će je i dobiti, koliko plaća zvanično, koliko plaća nezvanično, neka kažu oni koji imaju, a ima mnogo onih koji imaju loše iskustvo.
Moram da vam kažem nešto što je do sada bilo primer loše prakse, govorim o gradu iz kog dolazim, gde se od trgovaca traži da bude, na primer, to član 42. reguliše, vidna oznaka o istaknutosti poslovnog imena, odnosno naziva ili skraćenog poslovnog imena.
Vidno je pridev. Kako se to – vidno, procenjuje? Diskrecionim pravom onog ko dođe da to proceni. Da li znate kako se to kažnjava? Mnogo u ovo vreme krize. Izraz – vidno je jedno vreme bio hit inspekcije u Novom Sadu koja je obilazila male kioske i radnjice i uvek je imala primedbu da to nije dovoljno vidno. Molim vas, ili izbacite to – vidno, ili precizno definišite veličinu slova, način obeležavanja ili oznaku kako to treba da glasi.
Član 47, Centar za razvoj trgovine. Veliki je problem sa onim što se zove Centar za razvoj trgovine, jer ako se dešavalo i dešava se da su mnogi od ovde definisanih stavova i članova zakona definisani tako, ne mogu reći potpuno neprecizno, ali nedovoljno precizno da treba tražiti mišljenje da bi se po tim stavovima moglo postupati, onda se trgovci, ljudi koji se bave ovim poslom, susreću sa tim da svaki od državnih službenika, inspektora i organa koji dođu u kontrolu, ima svoje shvatanje o tome šta, na primer, znači obeležavanje, vođenje knjige KEPA sa PDV-om ili bez PDV-a.
Da li vi verujte da je bilo takvih prostora, takvih slučajeva gde se ostavlja prostor za različito tumačenje? Da li znate šta se dešava? Odgovor tražen od Ministarstva trgovine se na ovakva bitna pitanja ne dobije nikad ili sa zakašnjenjem od dve godine, ali kazna se plaća odmah i iznosila je za trgovce iz Novog Sada 240.000 dinara. Znači, za onog ko nepravilno vodi knjigu KEPA.
Vi, kao ministar, imate pravo i obavezu da u ime Ministarstva koje vodite i zakona koji ovde predstavljate za sve nepreciznosti donesete uputstvo i pravilnik koji će onemogućiti slobodno sudijsko uverenje, da se tako uslovno izrazim. Nije ovo režiser književnog dela koji kaže, imam pravo da književno delo razumem na svoj način i tako postavim predstavu.
Nije ovo "slou moušn" gde možemo da vidimo da li je u pravu inspektor ili ne, a proizvodi konkretne posledice na rad nekog ko se bavi trgovinom u ovo teško vreme. Nisam od onih koji kažu, ministarstvo treba da se pita, a ne ministar, zato što odgovornost i pravo mora da bude personalizovano. Ministarstvo nije neimenovani brod, ni Vlada ni oznaka na Nemanjinoj, ni adresa na kojoj vi sedite. Ministarstvo ste vi i vaši saradnici, skup zakona s kojima radite, koje kreirate na osnovu kojih neko mora da živi i uređuje svoje dnevno poslovanje.
Preuzmite tu odgovornost, imate je i uredite sve nedovoljno definisane stvari da se ljudi ne bi susretali sa, na primer, praksom da se od njih traži da cena cigareta bude formirana po boksovima, a on u kiosku prodaje cigarete po komadima i onda se neki pametni vrli inspektor nađe u pravu da nekog kazni što je drugačije vodio cenu cigareta.
Ovo je život u kojem su spremni da vam potvrde oštećeni da kod jednakih ipak ima nekih koji su jednakiji i da oni koji ovaj posao rade, kad se nalaze u nekom udruženju gde mogu da međusobno razmene iskustva, ideje i dođu do najboljih rešenja, jesu spremni, kao što su bili s vama u razmeni ideja kad smo ovaj zakon radili da vam pomognu da ovaj zakon uredite na najbolji način.
Rasprava o poslovniku o radu Narodne skupštine otvara najmanje dve grupe pitanja - koliko je ovaj poslovnik uredio naš rad i uslove za iznošenje stavova zbog čega jesmo ovde i, s druge strane, koliko ovaj poslovnik o našem radu jeste ili će ispuniti očekivanja građana od nas da doprinesemo javnosti rada ove skupštine, informisanju o zakonskim predlozima koji se ovde raspravljaju.
Da li ćemo omogućiti da se kroz ovaj poslovnik i njegove odredbe uredi ono što jeste naša obaveza, da kontrolišemo Vladu jer mi jesmo zakonodavni organ, da kontrolišemo ostale organe, da donosimo primedbe i preporuke i da li ćemo biti u stanju da ispunimo te dve grupe poslova.
Pre svega ću reći da ono što je onaj ko zastupa ovaj predlog izneo, da je imao nameru da pojača odgovornost, možda je i uspeo, ali da li je pojačao ulogu parlamenta? Otvoreno ću vam reći – ne, nije.
Značaj same Skupštine je ovim poslovnikom doveden na najniže moguće grane i to po vremenu koje je dato poslanicima za raspravu o predlozima gde se Vlada pojavljuje kao isključivi predlagač, da je Skupština obezvređena procedurama u kojima se ti zakoni donose, pogotovo tamo gde je predlog skraćenog postupka, da je Skupština ponižena time što je govornica mesto s kojeg se može obratiti samo predsednik Republike, premijer, predstavnici Ustavnog suda i još po neko kome predsednik Skupštine da za pravo, a poslanici idu u ćošak, odnosno govore sa mesta. Čak je i ta linija fizičkog razgraničenja napravljena u domu koji jeste dom građana koje predstavljaju poslanici.
Ovaj parlament je obezvređen i planom rada, gde ste vi stavili da je prioritet plan rada Vlade, a ne plan rada Skupštine u skladu sa njenim zakonskim obavezama.
Gospodine Ristiću, vi zastupate ovaj zakonski predlog, kako je moguće reći da pojačavamo ulogu parlamenta ako otvoreno dajete za pravo meni, poslaniku SNS, koji sve vreme govori da je ova skupština jedan od organa izvršne vlasti koja se zove Vlada? Vi to dokazujete samim tim što u plan rada Skupštine stavljate da je Vladin prioritet nama prioritet
Time što omogućavate objedinjenu raspravu, na primer sa više od tri tačke, često vrlo nespojivih, vi obezvređujete parlament i parlamentarizam uopšte.
Time što prisustvo ministra jeste, po iskustvu i građana i nas, fizičko prisustvo nekog ko sedi na klupi tapaciranoj, lepo za mesto predstavnika vlade, a da tačka koja se raspravlja nema veze sa poslovima koje obavlja taj ministar, niti ima veze sa opisom posla koji on ima po Zakonu o ministarstvima i vladi, takođe, je obezvređivanje parlamenta.
To što je iskustvo pokazalo da pravila lepog ponašanja i reda u ovoj sali važe ne samo za poslanike, nego za sva druga lica koja se ovde nađu i učesnike u raspravi, što je reklamirano nebrojeno puta, a da to niste stavili u ovaj poslovnik, govori o tome da vam nije stalo do opozicije, kao saradnika na poslu koji se zove pristojan govor i uređena država čemu ovaj parlament mora značajno da doprinese.
Nas često novinari, možda i opravdano, pitaju, zašto vi uopšte pokrećete proceduru izglasavanja nepoverenja vladi ili predlažete neki od zakonskih projekata ako nemate 126 ruku? Sve ono što nije direktno stavljeno kroz odlučivanje Vlade kroz hitan postupak, kroz skraćenu proceduru, kroz ograničeno vreme za upoznavanje građana sa pravilima rada ovde i zakonima koji će ih se ticati svakodnevno, uređeno je na način da o tome odlučuje Skupština. To je prevedeno ono 126 glasova.
Da li je baš osnivanjem koalicije sa 126 ruku privremeno uvedena monarhija? Ne, formalno nije, ali faktički imamo mnogo dokaza da u stvari jeste ustanovljena četvorogodišnja, vi volite da kažete i očekujete da bude, mi se nadamo da će biti kraća, i to monarhija u kojoj ne važi ni logika, ni ljudska sloboda, ni pravo na reč, čak ni pravo na poštovanje i obaveza na poštovanje Ustava.
Hajde da obrazložimo ovo da nemamo ponekad čak ni osnovnu ljudsku slobodu. Način na koji predsednik Skupštine na početku radnog dana, pa i u novom predlogu poslovnika, obaveštava o pitanjima koja se tiču rada, ne podrazumeva da znamo do kada ćemo raditi u toku dana, kada ćemo imati pauzu, da li će se javnost rada obezbediti direktnim ili odloženim prenosom.
Da li mi, ponavljam, koji putujemo stotinak kilometara svakodnevno, treba da saznamo to, na primer u 12.00 časova, pa da znamo da se organizujemo da li ćemo umorni moći da vozimo do svojih mesta i doći ujutru ponovo, zato što smo redovni i ne zalažemo se za zamenike poslanike i zamenike članova odbora, ili smatrate da je dovoljno u 16.00 časova reći – produžavamo rad.
Smatrate da je dovoljno što postoji vreme pauze od sat vremena, koje ste, makar u dva navrata, dali u 17.20 časova, pa se onih sat vremena pauze moglo koristiti od 18.20 časova, kad Skupština redovno završava rad.
Postoji li radnik u ovoj Srbiji koji može da veruje da će se jedan poslanik iz ove sale izboriti za njegov topli obrok, za njegov doručak, za njegovo pravo da ode u toalet u toku rada, ako u ovoj skupštini poslanik ne zna ni dnevni plan rada, ni mesečni plan rada, nego će mu onaj godišnji odrediti Vlada, a dnevnom ćemo se informisati preko onih malo jednakijih, onih koji su iz stručnih službi ili onih koji su bliže vlasti.
Nije mi teško da ima kažem - hvala, ali se osećam neprijatno da, kao poslanik, ne znam dokle će i kada Skupština da radi danas ili sutra, kao da baš nemam nikakvih obaveza drugih u životu, porodičnih, ličnih, profesionalnih itd.
Imam prava to da kažem, jer sam jedan od poslanika koji je najčešće na svom mestu, ne radnom, ali na svom mestu i koji se ozbiljno sprema, kao najveći deo ljudi koji ozbiljno doživljava ovaj posao. Da li priča o predvidivosti i ulasku u Evropu, o predvidivosti zakona, o predvidivosti jedne uređene države jeste kompatibilna i ide u korak sa onim što se zove nepredvidivost radnog dana i ponašanja u ovom zdanju koje treba da bude primer za ugled i ugledanje svima.
Kako smo to primer za ugled i ugledanje svima? Koristimo termine koje ćemo jezički ispravljati amandmanima, ali u cilju informisanja javnosti mi kažemo da ćemo organizovati javna slušanja. Da li moje kolege poslanici pristaju na ovaj pasivan termin, gde rasprava o zakonima koje će oni donositi treba da se zove - javno slušanje?
Slušaju nemi, jer ne mogu da govore. Nažalost, od boga takve sudbine, i slušaju oni kojima se ne daje pravo da kažu i da daju doprinos raspravi. Kad uzmete i pročitate taj član poslovnika, koji reguliše javna slušanja, u stvari vidite da se radi o jednom lepom dostignuću koji se zove – javna rasprava, gde se daju predlozi, razmenjuju ideje, ali neko neće, zbog novog govora i modernosti, da to nazove javnom raspravom nego to zove - javnim slušanjima.
Zbog čega želimo da kažemo "apliciram" za kredit, a ne "prijavljujem" se za kredit? Kako to želimo da ostanemo svoji, a u nekim stvarima potpuno nepotrebno želimo da izmenimo suštinu nekih postupaka, kao što menjamo i suštinu nečega što se zove rasprava u parlamentu.
Neuređen radni dan, postupak u kojem je moguće, gde predlažete da se po skraćenoj proceduri, koja treba da znači prepolovljavanje vremena za raspravu, znači, sa 20 ovih minuta koje govorim danas na 10 minuta, da poslanička grupa kojoj pripadam sa 25 ima 12 minuta, i da se pod to može podvesti potvrđivanje međunarodnog ugovora, manja izmena ili dopuna postojećih zakona kojima se bitno ne menjaju materijalna rešenja, prestanak važenja zakona, usklađivanje zakona sa propisima EU, izmena zakona koja je u vezi sa odlukom Ustavnog suda, autentično tumačenje zakona, izbor i razrešenje lica koje u skladu sa Ustavom bira Narodna skupština itd. Apsolutno sve se može podvesti pod skraćeni postupak.
Mi smo svedoci da ono što piše po pravilu, ali po nekad važe izuzeci u ovom parlamentu jeste u stvari pravilo ponašanja, a izuzeci su da se ponašamo normalno, da imamo raspravu po tački dnevnog reda koliko je predviđeno, da ne spajamo nespojivo ili da znamo kada ćemo imati pauzu u toku rada, kada ćemo moći da odemo i da obavimo jednu elementarnu potrebu koja se zove, pojesti nešto u toku dana zato što si poranio u šest i stići ćeš u najboljem slučaju kod svoje kuće i svoje dece negde oko 20.00 časova uveče.
Da li vi stvarno računate da zaslužujete poštovanje jednim ovakvim poslovnikom koji, samim tim što ne uređuje ništa i ostavlja širinu za sve, jeste dovoljno rastegljiv za tih četiri godine neke privremene monarhije, gde 126 ruku može da omogući ovakvo bespravlje.
Ne, tvrdim da ovaj poslovnik ne zaslužuje za njega da se glasa. Ima samo jednu dobru stranu novu, a to je raspravljanje i postupak za vršenje nadzora nad radom državnih organa i organizacija, kao i tela gde podrazumevam regulatorna tela. To ću pohvaliti.
Gotovo je do detalja razrađeno na koji način parlament treba da razmatra rad radnih tela te vrste, sem što je zaboravljen jedan detalj, doduše to je sitnica, ali demokratija jeste procedura i formalnost, gde pravila rasprave nisu utvrđena, pa smo jednim amandmanom reagovali, da i za raspravu o izveštaju, na primer, regulatornog tela važi pravilo rasprave o donošenju zakona, ko ima pravo na 20 minuta, na neograničenu raspravu, koliko ima poslanička grupa itd. To ste jednostavno propustili da definišete, iako ste napisali na koji način se poslanici izjašnjavaju o tome.
Znači, to je dobra strana ovog poslovnika, jedna od retkih.
Ono što ne smem da propustim da upozorim svoje kolege na vreme je član 127. u kojem piše u stavu 1. da narodni poslanici koriste isključivo svoje kartice i da treba da se identifikuju pri ulasku u salu ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu, odnosno da se odjave kad napuste salu.
Onda u stavu 3. piše – narodni poslanik koji se nije identifikovao na način iz stava 1. ovog člana nema pravo da dobije reč. Način na koji ste vi skloni, govorim iz iskustva, ne po sumnji, to znači da vi možete ovako da tumačite ovaj član 127. Ako se niste identifikovali kad ste ušli u salu, vi nemate pravo da dobijete reč, iako ste ubacili karticu onda kad ste reč zatražili.
Jer u stavu 1. lepo piše na srpskom jeziku da su poslanici dužni da se identifikuju pri ulasku u salu, pri ulasku u salu, a ne prilikom traženja reči i kaže da narodni poslanik koji se nije identifikovao na način iz stava 1. ovog člana, doslovno sam vam čitala stav 127, to može značiti da u trenutku kada vam sekundi budu postali toliko važni i kada formalno ne ukinete raspravu, iskoristite tumačenje, a bili ste skloni tome, da nam onemogućite pravo na reč zato što nismo karticu stavili da bi vama pomogli da imate kvorum za rad. Ovo nisu pretpostavke, ovo je čitanje poslovnika koji je dat i na dnevnom je redu.
To da ste smanjili broj odbora i ustanovili ih na 19, ali da će važiti tek od sledećeg saziva jeste zanimljiva novina. Zanimljivo je i to da svaki odbor sada ima 17 članova, od kojih svaki od tih 17 može da ima zamenika. Zašto se biraju poslanici ako im trebaju zamenici da zbog odsustva nekim drugim i važnijim poslom ne mogu da prisustvuju sednicama odbora, pa bi nam u tom slučaju, da svaki od tih 17 članova puta 19 odbora ima svog zamenika, trebalo 323 poslanika? Mi ih imamo 250 i vi ste to prevazišli rešenjem da svaki poslanik može da bude član više odbora.
Hoćete li jednog dana da uvedete instituciju rezervnog poslanika? Čemu služi priča o štednji, o prevelikom broju poslanika, ako se poslanik onemogućava da zna šta će da radi, koja je tačka na dnevnom redu, ako nemamo u ovoj eri elektronske vlade i elektronske skupštine jedan pano, jedan ovakav ekran na kojem će pisati koliko koja poslanička grupa ima još vremena? Da li je to teško uneti u te vaše kompjuterske sisteme?
Možda ostali ne znaju, gospođa Čomić se odlično s tim snalazi, unese iskorišćeno vreme i svakog trenutka znamo koliko još vremena imamo na raspolaganju. Zašto da pitamo? Zašto ne stoji na panou koja je tačka dnevnog reda u raspravi, šta su sledeće tačke, koja je rasprava objedinjena? To je iskustvo onih parlamenata gde smo ponekad kao članovi delegacije imali prilike da odemo i da vidimo. Išli, videli, vi to niste stavili u ovaj poslovnik.
Imamo i jednu novinu da su tri odbora jednakija od ostalih i da ta tri odbora, jednakija od ostalih, na jedan posredan način ugrožavaju poslaničku grupu, predsednika poslaničke grupe i samog poslanika. Kada gospođa predsednik kaže da će u konsultaciji sa predsednikom poslaničke grupe da odredi članove delegacije, ona sebi uzima pravo da bude jednakija od drugih jer ona mora da ima dogovor sa predsednikom poslaničke grupe, koga će on predložiti, ne konsultaciju koja ne obavezuje.
Predsednik poslaničke grupe svoje članove predlaže za neku delegaciju i ne može uzimati sebi za pravo da presuđuje, na primer, Odbor za spoljne poslove, koji će ljudi u kojoj delegaciji odlaziti negde.
Na to nisam intervenisala amandmanski zato što ta tri odbora, jednakija od drugih, među kojima je Odbor za spoljne poslove, koji raspolaže jednim resursom koji se zove – putovanja, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo raspolaže, jednakije malo, da tumači ono što su nejasne odredbe Poslovnika, pa će nam on presuđivati šta je to najvažnije, i Odbor za administrativno budžetska i mandatno-imunitetska pitanja je jednakiji od svih ostalih odbora jer će određivati šta je budžet za rad određenog odbora i da li se kazna za onog ko se zameri predsedniku, odnosno predsedavajućem, može naplatiti iz plate, ako je prima, ili će mu se to oduzimati od naknade, odnosno poslaničkog dodatka.
Jedna novina koja je zanimljiva, prosto je za Riplija, često to imam običaj da kažem, ali šta ću kad mi vi dajete povod, da kad neko zloupotrebom Poslovnika u ponovnom objašnjavanju iste odredbe ukrade neki minut ili 13 sekundi, koje strašno znače nama kao državi, vi ćete mu to odbiti od vremena, ako poslanička grupa ima vremena na raspolaganju neiskorišćenog.
Ako nema, ulaziće u minus možda po sledećoj tački. Kako li ćemo to primenjivati ako je poslanička grupa iskoristila vreme? Molim vas da sve mentalne i ostale snage upotrebite na to jer to će Srbiju izvesti iz krize u kojoj se nalazimo.
To da se propisuje 15 sekundi za glasanje, a niste rekli od trenutka kada predsednica objavi glasanje, govori o tome da zaista nije besmisleno što je moj kolega rekao nedavno maločas, da je moguće da idete i putem ukidanja rasprave.
Poslovnik ne može da dobije prelaznu ocenu.
Nastaviću sa primedbama koje imam na poslovnik, koji je vrlo lepo okarakterisao moj kolega iz DS Ratković, kao afirmaciju poslanika i to kroz podnošenje predloga zakona, kroz podnošenje amandmana i kroz rad odbora.
Vrlo lepo to zvuči, samo za to nema konkretnih dokaza. Kako je to afirmacija poslanika dostignuta kroz ovaj poslovnik, ako mi nemamo za dve godine rada razmatran ni jedan jedini predlog poslanika, a bilo ih je i još uvek stoje na sajtu u onom delu gde se nazivaju aktima u proceduri?
Kako možete reći da imamo afirmaciju poslanika kroz podnošenje predloga, ako su do sada razmatrani samo predlozi Vlade ili vladajuće većine? Da li se poslanicima mogu nazivati samo poslanici vladajuće većine ili taj atribut koji stoji u uverenju da ste izabrani za poslanika važi samo na tom papiru, a ne važi u trenutku kada treba da predložite zakon?
Kažete da imamo afirmaciju kroz podnošenje amandmana. Da li to znači da još nemamo zabranu da se amandmani podnose, pa to treba da doživimo kao afirmaciju?
Znate kako to zvuči kroz poslovnik o kojem raspravljamo? Kada poslanik treba da podnese amandman, to se tretira čl. 162, 163, 164. itd, ali je vrlo zanimljiv ovaj član 162. gde se kaže – amandman koji podnosi poslanik treba da sadrži odgovarajući član kao pravni osnov, da sadrži naziv i predlog zakona, što je nesporno, rešenje koje se predlaže, obrazloženje koje sadrži objašnjenje predloženog rešenja i, po potrebi, između dva zareza, slušajte sad ovo, procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva.
Recite mi sad kojim to podacima pouzdanim i tehničkim sredstvima u ovom parlamentu ili u ovoj državi raspolažu građani, a posebno poslanici, da bi mogli da daju pouzdanu procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva?
Znači, od poslanika koji u petak veče čuju na televiziji da je predlog novog poslovnika u proceduri i da je zakazana sednica za utorak, pa ga, ako imaju sreće da imaju kući štampač koji radi solidno, da su mogli da kupe kertridž za njega, pa da mogu da odštampaju ovaj predlog ili treba da doputuju u Beograd, ako ne žive u njemu, i da podignu taj svoj predlog zakona, i onda u tom kratkom roku koji se zove - subota i nedelja, pod uslovom da nemaju nikakvih drugih obaveza, naprave predlog zakona, jer je to uobičajena praksa da najviše imamo 148 sati i da vam po potrebi napravimo i ovu procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva. To važi za poslanike kada podnose amandman. Toliko o onoj afirmaciji poslanika.
Vlada kada podnosi predlog zakona, to se tretira članom 151, jer je ona ne najčešće, nego gotovo isključivi podnosilac predloga zakona koji se ovde razmatraju i usvajaju, ima obavezu da u obrazloženju navede ustavni osnov, razloge za donošenje propisa, objašnjenje osnovnih pravnih instituta, procenu finansijskih sredstava, što se obično svede na jednu jedinu rečenicu – treba ili ne treba, nikada – ne i procenu zaista neke granice sredstava koje treba obezbediti.
A onda piše u stavu 2. alineja 3) obrazloženje može, znači, za Vladu obrazloženje može da sadrži i analizu efekata propisa, kakve će troškove primena tih propisa imati na građane i ostala zainteresovana lica.
Pitam vas kao predlagača i pitam građane Srbije kakva je to mera reciprociteta Vlade, koja raspolaže svom tehnikom, opremom, podacima, Zavodom za statistiku, koja svoje zaposlene šalje na obuke, seminare, putovanja, na razne dopunske seminare za obrazovanje i sticanje diploma, ima komore, udruženja, razne savete, plaćene komisije koje treba da naprave procenu efekata stanja, pa iako smo to na primer prilikom usvajanja Zakona o budžetskom sistemu tražili da bude obaveza Vlade da nam dostavi šta to za građane znači kada se usvaja neki zakon, vi u ovom najnovijem poslovniku napišete da Vlada može da da obrazloženje procene tih efekata propisa?
Da li vam zaista treba skraćivanje vremena za raspravu, koje ste predvideli u skraćenom postupku, pod koji može sve da se podvede, upravo zato da građani ne čuju koji su efekti propisa, zakona i ostalih akata koje ovde donosimo?
Da, jedino tako mogu da razumem restriktivnost, koja nije afirmacija poslanika i parlamentarizma, nego naprotiv, kad imate manje vremena u kojem možete da obrazložite kako će zakoni delovati na građane Srbije i to evo na ovaj način.
U amandmanu tražite da vam kažemo koji su efekti propisa, pa npr. kad o budžetu raspravljamo ne možemo ni da ponesemo amandman gde nemamo precizno razrađen ceo budžetski račun u kome se od nekoga uzima da bi se nekome dalo, a vi i za ovakve mnogobrojne propise, koje spajate po 13-14 tačaka zajedno i želite da se rasprava skrati na polovinu, kažete da Vlada nije dužna, već može da napravi tu analizu.
Koliko se ovim poslovnikom vrši afirmacija poslanika i parlamentarizma uopšte govori i član 207. koji tretira kontrolu Vlade, zatim član 209. gde imamo poslanička pitanja u vezi sa aktuelnom temom.
Da podsetim građane kako je to u praksi izgledalo. U članu 207. se govori o odnosu Vlade i ministra koji daju odgovore na postavljena poslanička pitanja koja su i ranijim, a i ovim poslovnikom, ostavljena kao mogućnost da vršimo kontrolu Vlade.
Lepo piše - posle datog odgovora na poslaničko pitanje narodni poslanik koji je postavio pitanje ima prava da najviše u trajanju od tri minuta komentariše odgovor, a kad dobije dopunski odgovor ima pravo da se, na primer, još dva minuta izjasni o dobijanju odgovora.
Kako se desilo u jednom trenutku, na jedno od takvih postavljenih pitanja, koji je trebao da znači sprovođenje instituta kontrole i nadzora nad radom Vlade, na moje pitanje kao poslanika Srpske napredne stranke, gospodin Đelić je ćutao, nije imao nikakav odgovor.
Ovde prisutna gospođa Čomić, koja trenutno predsedava, protumačila je član Poslovnika tako da ja na to ćutanje nemam pravo da objasnim značaj pitanja koje postavljam, što je direktno obesmišljavanje instituta poslaničkog pitanja.
Znači, od tri, plus tri, plus dva minuta, koje vam je vreme koje se štopericom meri, u kojem vi postavljate pitanje koje je od nečijeg životnog značaja, a tada se radilo o pravima zaposlenih iz "Koka kole" koji su ostali u sudskom postupku bez sredstava za život, radnicima koji su živeli na Kosovu, pa došli ovamo u Beograd, kupljeni u međuvremenu od Zemuna, gde su u sudskom postupku bili oštećeni, meni se kaže, meni ili bilo kom poslaniku, ne, kaže, član 207. je jasan.
Ne samo da je Poslovnik bio restriktivan, nego je on u primeni obesmišljen u osnovnim institutima i poslovima koje ima ovaj parlament. Ovog puta sam se snašla da dodam stav 2, pa da vidim da li ćete biti u stanju da ga odbijete, gde sam tražila da ako Vlada, odnosno ministar, ne koristi pravo da odgovori na postavljeno pitanje, onda narodni poslanik ima pravo da ukaže na značaj pitanja u trajanju od najviše pet minuta.
Znači, ne povećavajući ni za sekund pravo poslanika da komentariše ili postavi dopunsko pitanje, ja ću videti da li ste vi za afirmaciju poslanika kroz kontrolnu ulogu nad radom Vlade ili ćete odbijanjem jednog takvog amandmana i kroz ćutanje ministra, odnosno Vlade kao njenog predstavnika, u stvari obesmisliti ono što ste ovde dali kao obećano pravo na kontrolu Vlade.
Dokle ide ta maštovitost obesmišljavanja kontrolne funkcije ovog parlamenta može da se vidi u članu 213, koji govori o poslaničkim pitanjima u vezi sa aktuelnom temom. Na primer, poslanička grupa je imala pravo da određenu temu kandiduje u onom poslednjem četvrtku, kada se postavljaju pitanja i zakazuje sednica sa takvom temom, ali je članom 213. ovog predloga poslovnika dato pravo da se postavljaju pitanja nadležnom ministru, kao imamo pravo svi kao poslanici i to prema redosledu prijavljivanja.
O čemu se tu radi? Ono što je neko od kolega komentarisao da ona tri nezavisna poslanika treba da trče valjda do govornice, do predsedavajućeg i da se prijave, izbore za pravo da govori jedan od njih troje, taj način prijavljivanja je ovde takođe sporan i obesmišljava podnosioca tog predloga koji bi morao da ima prednost da prvi postavi pitanje, a onda bi morala da se koriste uobičajena pravila i ona shodna primena procedure, gde uvek ide od najmanje ka najvećoj poslaničkoj grupi, koja ima pravo da postavlja pitanja naizmenično, onako kako smo to i uobičajavali do sada.
Dalje, ta afirmacija Poslovnika i poslanika kroz Poslovnik ide dotle da je sada predviđeno, ovim predlogom poslovnika, ako se poslanička grupa u svom redosledu prijavljenih za diskusiju ne izjasni za ili protiv, njeni prijavljeni poslanici će govoriti na kraju.
Zamislite do kojih je detalja razrađena ta procedura koja se zove demokratija, znači, da li je neko zaokružio za ili protiv, da postaje toliko važno, da će neko govoriti na kraju.
Poslanik nema pravo da se obrati sa govornice u kući koja je njegova i kuća naroda, kako lepo gospođa Čomić ima običaj gostima da kaže – ovo je vaša kuća, kada nam dođu gosti, ali nije kuća nas koji ovde sedimo i koji smo izabrani da ovde sedimo. Mi smo neka druga lica i pravo da se sa te govornice obrate imaju predsednici i premijer, gde pokušavate da uvedete liniju razdvajanja između vlasti i parlamenta, rovovima koji su nepremostivi.
Da li je to duh tolerancije, da li je to duh svi nas koji smo predstavnici građana ove Srbije, nezavisno od toga ko je kog političkog opredeljenja i ko je u ovom trenutku vlast ili opozicija? Ne, to samo govori o onome da se u ovoj državi prava na nešto moraju doživeti, ne kao stvarna prava, nego ako deklarativno piše da neko na nešto ima pravo, to pravo građani moraju da shvate kao stvarno.
To je pravo na vraćanje imovine, pravo na besplatne akcije, pravo poslanika da govori, pravo da ima da predlaže, ali da li će njegov zakon moći da uđe u proceduru, to smo imali prilike da vidimo. Koliko vremena ima za govor i obrazlaganje svojih predloga, vidimo u predlogu da se uvede skraćeni postupak, gde je najvažnije meriti vreme i u tome imati takvu preciznost da se slučajno ne iznese koja reč kritike više na račun Vlade, koja tako uspešno vlada, ali preko svoje vladajuće većine gleda da onemogući sve te pohvale na njen račun.
Do koje mere ide ta diskriminacija govori i nabrajanje stalnih delegacija o kojima, stavila sam primedbu, odlučuje predsednik Skupštine, a na osnovu konsultacija sa predsednicima poslaničkih grupa. Ne može predsednik Skupštine, kao prvi među jednakima, da umesto predsednika poslaničke grupe odluči o sastavu stalnih delegacija i nabrajaju se samo tri, dok se ostale stalne delegacije ne nabrajaju, već se kaže – i ostale delegacije koje su formirane.
Maločas ste rekli koji je značaj Poslovnika. Da, jeste, nije to samo akt o našem unutrašnjem uređenju i ponašanju. Da li smemo sebi da dozvolimo da sve one međunarodne delegacije u kojima smo stalni članovi budu značajnije neke, a neke manje značajne, što može da otvori prostor i otvara prostor za drugačiji pristup u smislu prisustvovanja i učešća ljudi u radu tih delegacija, a gde se zalažemo za predstavničku demokratiju, jer ne samo da imamo obavezu da donosimo zakone, da obavljamo kontrolu nad radom Vlade i svih ostalih organa, ali i da se bavimo tom predstavničkom demokratijom, sarađujući u tim međunarodnim telima, jednako važnim za sve.
Da ne bude da samo kritikujem, zaista je vredno u ovom poslovniku hvale način kako je rešen institut kontrole regulatornih tela drugih državnih organa. Da vas podsetim, kada smo donosili zakon o telu koje se bavi zaštitom konkurencije, propustili ste da usvojite amandman kada su i u kojim rokovima dužni ti organi, odnosno ta tela da nas obaveste da je nekome istekao mandat i šta sad vredi mogućnost da mi nekog biramo, imenujemo i kontrolišemo, a nemamo onaj prethodni korak kroz zakon koji je loš, a dopustili smo da loš prođe.
Znači, jedan dobar deo poslovnika koji nam sada omogućava da razmatramo izveštaje regulatornih tela u plenumu, da nekoga ko dobro radi pohvalimo, da nekoga ko loše radi, na osnovu tih izveštaja, smenimo i predložimo kažnjavanje, što je jedini način da građanima položimo račune, ima jedan loš predkorak u nekim zakonima koje smo zbog kratkih rokova i ovako loše procedure usvojili kao loše. Volela bih da i to sagledate kada o ovome govorimo.
Zahvaljujem. Zakon o podsticanju građevinske industrije, kao zakon koji prvi put ulazi u skupštinsku proceduru, a tretira materiju subvencija, mekih kredita i nekih kamata koje znače podsticaje određenim granama industrije, ne samo radi svoje doslednosti, nego radi ljudskog poštenja, moram da pozdravim kao nameru da se država ne vodi uredbama nego zakonima.
To što drugi propuštaju da to pomenu, govori o slabosti da drugome priznate jedan dobar početni korak. U seči propisa treba govoriti ne samo o onim zakonima koji se apsolutno ne primenjuju, jer su iz 1975. godine, nego treba govoriti o podzakonskim aktima koji regulišu materiju koja je inače u nadležnosti ovog zakonodavnog doma.
Znači, zakon kojim se podstiče građevinska industrija Srbije, kao mera da se to uradi na zakonit način a ne uredbama, jeste nešto što treba pozdraviti, i ja to činim otvoreno i nedvosmisleno. Ono što jeste problem je opravdanje da ovakav zakon ima samo osam članova i da mnogo toga ostaje da se uredi kasnije, kao što su kriterijumi ko će ova subvencionisana sredstva koristiti, i ne mogu da se koriste izgovorom da je reč gotovo o prirodnoj katastrofi, kao situaciji u privredi, a posledici ukupne svetske finansijske krize.
Jeste moguće Zakon o javnim nabavkama tumačiti i ovako i onako, i moguće je, pošto ja dolazim iz privrede i znam kako se taj zakon primenjuje od prvih dana 2002. godine, često koristiti mogućnosti za neposrednu pogodbu i pregovarački postupak, ali čak i kada vam zakon daje tu mogućnost, vi ste dužni da zatražite mišljenje od nadležnog organa, odnosno te komisije koja treba da vam odobri da vi u skladu sa zakonom sami inače stojite iza argumenata kojima tražite taj neki skraćeni postupak, tu neku prečicu.
Ali, kada Vlada sama za sebe traži tu prečicu da zaobiđe Zakon o javnim nabavkama, u smislu javnosti i u smislu pristupa svih ovim subvencionisanim sredstvima, postavlja se pitanje da li smo dovoljno ozbiljni i odgovorni ako kažemo da je ovo slično prirodnoj nepogodi. Kao ekonomista i kao žena koja ume da skuva ajvar i da spremi ručak, ali joj to ne smeta da bude i dobar ekonomista, i u tom smislu branim sve one žene koje su inženjeri, ministri, poslanici ili rade bilo koji posao, moram da kažem onima koji to ne znaju – u ekonomiji nijedna od pojava ne nastupa kao prirodna nepogoda.
Nijedna od pojava u ekonomiji u trenutku ne daje ni dobar ni loš rezultat, jer je to skup mera u kojima mnogi predvidivi i nepredvidivi činioci jesu u sadejstvu, ali nikada ne nastupaju ni kao dobri ni kao loši efekti, kao provala oblaka, kao letnja kiša ili kao poplava. Nemojmo previđanje krize i svest da smo zatvoreni kao ekonomija sada ovde upotrebljavati kao izgovor da reagujemo baš sada i ovako kratkim zakonom, u kojem mnogo toga ostaje Vladi, kao izvršnom organu, da propiše, zato što je ovo, bože, nastalo kao neka prirodna nepogoda.
Pre nego što konkretno postavim pitanje zašto niste usvojili amandman na član 3, pitam da li je u stimulisanju građevinske industrije, kao dobroj meri u smislu kreditiranja proizvodnje a ne potrošnje, jer kada kreditirate proizvodnju, tu će raditi neki radnici, pa će primiti platu, pa će njihova plata poslužiti za podsticaj potrošnje, što je najzdraviji način, što je jedini pravi put, znači ako to podržavam, pitam – da li ste ovim zakonom, koji u preteranoj meri dovodi u pitanje samu zakonitost, razmišljali o tome ili nam makar dali izveštaj da li je on suprotstavljen sa Zakonom o kontroli državne pomoći i onim zakonom koji smo usvojili, gde kažemo da svaki podsticaj mora da bude tako odmeren da ne narušava konkurentnost?
Zašto vas to pitam? Kad neko kaže da imamo u skupštinskoj proceduri raspravu o zakonu, ili kad se zalažemo za vladavinu prava ili zakona, pitam sve nas, a pitam vas koji ste vlasni da sa 126 glasova odlučite – da li vam ne zaparaju malo svest reči da neko radi po zakonu ako mi ovde donosimo neustavne zakone ili donosimo zakone koji su leks specijalis pa dovode u pitanje neke druge zakone kojima u stvari omogućavamo konkurentnost ili borbu protiv monopola ili sprečavamo koruptivne puteve ili sprečavamo, što ne reći, u građevinskoj industriji pranje novca?
Da li smo zakon koji ovde danas raspravljamo i amandmane na njega dovoljno uokvirili u zakon koji mora da sadrži dva osnovna pravila – da bude pravedan i da ima neku logiku? Kad kažem da bude pravedan, to znači da ima vezu sa ljudima, i kad pomažemo, moramo da pomažemo najširem krugu ljudi, a ne da nekome kroz formu zakona u stvari dajemo podsticaje, pa se sutra pitamo ko je to nepristojno bogat i na koji način je to postao. I zašto da ne priznamo otvoreno da je najveći broj ljudi u ovoj zemlji postao neobično bogat upravo po zakonima koji su u sebi sadržali tu klicu razdvajanja ili osvete srednje klase, koja je bila ponižena u onih 10 godina, ili gde su nam poreski propisi namerno regresivni, gde mi ne oporezujemo one koji imaju najviše, nego naprotiv – one druge.
Sad ćete se vi pitati da li ima veze ovo što ja govorim s amandmanom na član 3, a ja ću vam reći direktno da ima. Ako kažete da će posao dobiti, u članu 3, u stavu čije brisanje mi tražimo, ona preduzeća koja imaju značajan broj radnika ili imaju tehnološke kapacitete pa mogu da zaposle značajan broj radnika… Pravni sistem, vladavina prava, Zakon o registraciji, Agencija za privredne registre, za građane koji se ne bave ovim poslom, za one koji to znaju, neće biti iznenađenje, a za one druge biće rubrika Riplijeva – verovali ili ne.
Neko može da prijavi da ima nenovčani ulog, znači građevinske mašine i ogromne tehnološke kapacitete, a da to apsolutno ničim ne dokumentuje i da se prijavi ovde na ovom konkursu, koji nije javni, nego u pregovaračkom postupku sa Vladom direktno, i da kaže – ja mogu da zaposlim na bazi tehnoloških kapaciteta, jer imam ogromne mašine. Njemu će u elektronskoj formi, savremenoj, civilizovanoj, koja skraćuje vreme za registraciju firme (može se firma registrovati dve nedelje unazad), možda i biti dodeljen posao.
To preduzeće, koje je registrovano na ovaj lak i brz način, a protiv čega smo se borili amandmanima koje takođe niste usvojili kao ni ovaj, kada vi zatražite, ili neko drugi sa strane, kome ovde i ne dajete pravo da se žali, kaže – čekajte da ja vidim da li on stvarno ima to, vi kažete – po članu 35. Zakona o registraciji privrednih subjekata, podnosi se samo sporazum o vrednosti nenovčanog uloga i uopšte ne mora niko da dokaže da ima te mašine.
Po članu 14. Zakona o privrednim društvima, sada dodajem, nenovčanim ulozima se smatraju (da neko ima mašine, da ima ugled, da ima reference) ulozi u stvarima i pravima, radu i uslugama, kao i udeli i akcije u drugim društvima, znači sve ono što navede onaj ko elektronski unese to u prijavu za registar. Znate šta stvarno mora da ima? Mora da ima 250, odnosno 500 evra novčanog uloga za registraciju firme.
Znači, ako imamo zakone gde neko uopšte ne mora da garantuje, da pokaže državi dokument o nekoj mašini, fotografiju, plac, listu zaposlenih onima kojima plaća poreze, doprinose i plate, a može da dođe do ovih povlašćenih poslova, neće to biti krivica onog ko dobije posao, biće krivica Vlade, koja donosi zakone koji omogućavaju prevarne radnje. Biće krivica Vlade, koja omogućava da neko koristi sredstva pod povlašćenim uslovima.
To želim da ispravim kada u ime svoje Srpske napredne stranke tražim da se taj stav briše i kada u ovom istom članu 3. tražim da u stavu 4, gde kažete da Vlada bliže propisuje uslove i način finansiranja za svaki pojedinačni projekat, gde posebno utvrđuje najnižu i najvišu cenu, po fazama realizacije, tražim da dodate reči "u skladu sa praksom finansiranja i kontrole", onako kako se to radi kada uzimamo međunarodne zajmove. Vi to odbijete.
Mi kao opozicija ne da vam ne sporimo, nego vas podržavamo da finansirate proizvodnju, građevinsku industriju koja je multiplikator, ali tražimo da postoji kontrola namenske upotrebe tih sredstava, samo onoliko koliko pristajete vi kao Vlada kada u ime svoje, nas i budućih generacija uzimamo kredite. Da li je to neodmeren zahtev? Da li je to neuobičajen zahtev? Da li to opozicija stavlja klip u točkove vlasti ili pomaže da vas neko ne vara sutra i da vi imate manje posla u nadzoru ili u zloupotrebi sredstava?
To što vi odbijate da se doda ovaj deo reči, da kroz neku jedinicu koja će pratiti implementaciju projekta, kako to često čitamo u međunarodnim sporazumima, govori o vašoj želji da ne pratite put novca, koji tako lako zna, kako reče uvaženi ministar, onim perifernim krvnim sudovima, a ne onom glavnom aortom koju biste vi kontrolisali, da oteknu negde gde im nije mesto. Odbijanje amandmana shvatam kao nedostatak želje za kontrolom sredstava za čije pravo na trošenje se ovde obraćate poslanicima.
Završavam stavom 1. člana 3, gde sam, evo sada ću da probudim vašu pažnju na jedan trenutak, zapanjena obrazloženjem. Mi izmenama tražimo da lokalna samouprava učestvuje u odlučivanju koji će se projekti finansirati, a vi nama u obrazloženju kažete – lokalna samouprava predlaže i samim tim i učestvuje u ovim projektima.
Draga moja gospodo, ne sporim ja pravo Vlade da donosi zakone, da uređuje naš život tako da jedno priča a drugo radi, da se za jedne zakone zalaže a da ih u praksi ne primenjuje, ali nemate prava da zamenjujete značaj reči. To da neko predloži projekat, ne znači da odlučuje o tome koji će projekat biti finansiran.
Da li u ovoj državi zaista sve jeste predmet rasprave, i šta je parlament, i šta je rasprava, šta je pobeda, šta je poraz, šta je laž, šta je istina do toga da elementarno značenje reči dovodite u pitanje? I, ovo nije jezička formulacija. Ovo je ustavno pravo lokalne samouprave da za projekat koji se finansira iz njenih sredstava, delimično ili u celosti, odluku o tome donosi lokalna samouprava.
Znači, priča o decentralizaciji, priča o regionalizaciji i ujednačenom razvoju na ovim terminima, da to pravo ne date lokalnoj samoupravi, pada u vodu. Odbijanjem amandmana na član 3, gde komentarišete jedan jedini stav, a druga dva previđate, kontrolu i to da se mora odrediti šta je to značajan broj zaposlenih ili značajna sredstva kao mehanizacija koja mogu omogućiti da se zaposle neki ljudi koji bi učestvovali u ovim projektima, govori da vaša namera da zakonom uredite ono što neke druge vaše kolege, na primer ministar Dinkić, rade uredbama, nije dovoljno zrela, nije dovoljno iskrena. Odbijanje ovog amandmana tako i razumem, a sama suština ovog zakona je upravo u članu 3. i u članu 5, o kojem će govoriti moje kolege. Hvala vam na pažnji.
Evo na dnevnom redu je…
Moram, pre svega, da pohvalim nameru Vlade da promeni strategiju i da politiku subvencionisanja i mekih kredita više ne radi uredbama nego zakonom. U tom smislu, gospodine Duliću, mogu da kažem da ovo jeste pomak napred, bez obzira na to što imam niz primedaba na zakon koji ima svega osam članova i gde mnogo toga ostaje Vladi da kasnije propiše, zaista bez roka, ali svaki početak je vredan pohvale.
Da li zakon koji je najavljivao gospodin Dinkić kao sopstveni projekat kada treba valorizovati uspehe zaslužuje njegovo odsustvo danas, a da vi budete tu i odgovarate na naša pitanja, nije stvar nas opozicionih poslanika. O tome treba da govorite vi u Vladi. Verovatno imate dobru podelu posla, gde ste vi dobili, bojim se, da danas uradite onaj teži deo.
Moram da priznam, pre svega, da se ciljevima iznetim u članu 2. ovog zakona nema šta zameriti. Da se prevaziđu negativni efekti krize, da se podstiče razvoj i zapošljavanje domaćih preduzeća, da se podstakne razvoj svih onih koji se bave proizvodnjom građevinskog materijala, da se zadrži nivo zaposlenosti, da se podstiče privredni razvoj – nije sporno. Ali je sporno što niste, kao što ste rekli, na primer, u raspravi, stavili u zakon.
Rekli ste da nije građevinska industrija investitor, a ja ću to malo srpskije da prevedem i da kažem – u velikom broju slučajeva građevinska industrija, odnosno građevinarstvo je danas sinonim za pranje novca, gde se na jedan uložen dinar dobija još jedan i gde se u sprezi onih koji odrede lokacije, prodaju ih i namene povlašćenima, daju im preko reda dozvolu i omoguće gradnju, to zaista nije građevinska industrija. To su investitori koji su ukaljali ugled onih osvedočenih koje mi u stvari smatramo građevinskom industrijom.
Zašto niste stavili u jedan od ovih članova ovde šta se to zaista podrazumeva pod građevinskom industrijom? Trebalo je, da nemamo sutra problem tumačenja na koga se odnosi i šta znači i ko će u ovome da iskoristi.
Šta imam da zamerim ovom zakonu? Da li su u Vladi vaše kolege razmišljale o tome da ovoj skupštini treba podneti izveštaj prvo o onome koji su efekti već usvojenih i godinama primenjivanih uredbi u smislu zapošljavanja i realizacije dobrih namera?
Samo da pomenem onu vrlo interesantnu Dinkićevu uredbu, po kojoj je on potpisivao i garancije za ulaganje stranih investitora na ovim prostorima, gde se dobijaju subvencije za svako novootvoreno radno mesto ako se pojave investitori koji ulažu 50 miliona evra, koji ulažu 200 miliona evra, gde su uredbe crtane za one koje danas kolokvijalno nazivamo ''nepristojno bogatim'', jer tu vrstu ulaganja nije mogao da ima onaj za koga se danas zalažemo a zovemo ga ''domaći investitor'', ne u pogrdnom i pejorativnom smislu, nego investitori u građevinskoj industriji, na primer, koji imaju novac koji nije dug prema bankama, a pomenuli ste i to ovde kao sporno i zaista jeste sporno.
Govorim o tome da uredba nije dobar način, jer omogućava zloupotrebu budžeta koji punimo svi, a onda iza zavese novac dele ministri i oni koji su neimenovani izvršni direktori kvazibanaka bez saglasnosti Narodne banke, a to su ministri u Vladi Republike Srbije.
Ako već pokušavate da promenite praksu, što je neophodno, i da novac delite zakonom koji bi, u najmanju ruku, morao da propiše kriterijume za pristup, može li neko od vaših kolega ili vi lično da mi objasnite šta to znači da će na ovim konkursima za projekte učestvovati građevinska preduzeća koja zapošljavaju značajan broj radnika? Da li to ''značajan'' može neko da kvantifikuje? Jer, ''značajan'' je atribut, nešto opisno dato, a ovde govorimo o konkretnim ciframa, govorimo o subvencijama, povlašćenim uslovima i o zapošljavanju ljudi, pa to da neko zapošljava značajan broj ljudi, verujte mi, ne znači ništa.
Ili, čak, u sledećoj rečenici – da imaju odgovarajuće iskustvo i tehnološke kapacitete da mogu da zaposle značajan broj radnika. Koliki je to značajan broj? Dvadeset, pedeset, sto, dvesta, hiljadu? Zaista bi bilo nužno napraviti makar neke okvire, da znamo na koga će se ovaj zakon odnositi.
Ono što ste u članu 3, po meni vrlo spornom, napisali - da se u skladu sa ovim zakonom Vlada pojavljuje kao investitor i na predlog nadležnih ministarstava može da finansira neke projekte - ona to može da radi samo za Republiku Srbiju, ali nikako i za lokalne samouprave i pokrajine.
Gospodine Duliću, Ustav nije lepo ukoričena plava knjižica koju svi nosimo zajedno sa Poslovnikom i zakonom koji je na dnevnom redu. Ustavno pravo lokalnih samouprava i pokrajina da odlučuju gde će i kako ulagati, koji su im prioriteti i kako da finansiraju, delimično sami ili u celosti ili će pronalaziti suinvestitore, ne može da bude pravdano centralizacijom da o tome odlučuje Vlada, ma koliko se vi upinjali, zato što to Ustav zabranjuje.
Dalje, napisali ste da pomažemo domaćoj proizvodnji. Da li zaista verujete da pod ''domaćom proizvodnjom'' podrazumevamo preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije? Nisu to sinonimi.
Znači, s jedne strane kažete da finansiramo samo domaće proizvođače, što ne mislim da je dobro u trenutku kada svi govorimo a neki od nas zaista i misle da Evropu treba prvo u Srbiji stvoriti, ne bušeći čamac kojim treba da odemo u Evropu, ne nezakonitim i neustavnim, nego naprotiv, neevropskim standardima, time što onemogućavamo i ostalima da učestvuju ovde, ali samo na papiru. U praksi zaista strano preduzeće, a samo jedan čovek dođe ovde i osnuje preduzeće sa sedištem u državi, može da se nazove učesnikom u domaćem pravnom prometu. Ne možete mi to sporiti.
Kad ja pogrešim, napravim lapsus pa kažem ''strane banke'', one nisu strane, one su domaći učesnici na ovom tržištu, a to što su im matice u inostranstvu i što njih, kao što i vi kažete, zanima da li države iz kojih dolaze pomažu svojim radnicima, i tu ste u pravu, to nije relevantno za konkurisanje za ove projekte.
A šta kaže praksa? Svi mi imamo iskustvo da se pojavi neki veliki zvučni ''ovaj'' sa referencama ili da ne kažem s političkim pobočnim vezama da dobije posao, a da onda, u stvari, angažuje one male, one kojima nije povezivan radni staž, kojima nisu uplaćivani doprinosi itd.
I ne možete mi reći da vi ne znate da se iza ovih dobrih namera i nespornih ciljeva ne krije prav put bez prepreka da domaća građevinska industrija zaista dobije podsticaj, zadrži postojeći broj zaposlenih ili zaposli nove. Sigurna sam da vi znate da ovde postoji niz prepreka koje neće omogućiti pravima da dođu do sredstava.
To što Vlada bliže propisuje uslove i načine finansiranja za svaki pojedinačni projekat, ja ne mogu da sporim. Po Ustavu, po dobrim običajima pisanja zakona, Vlada jeste izvršni organ i ima pravo da ovo uradi. Ali bih vas molila, već sad u načelnoj raspravi, da ovom stavu 4. člana 3. dodate amandman SNS-a. Očekujemo da u tom stavu dodate - ali prema dobrim iskustvima međunarodne prakse, kada primamo međunarodnu pomoć, kredite, da finansiramo ovakve projekte.
I to nije samo lepo reći kako se to radi u svetu i u skladu s međunarodnim iskustvima, odnosno kako realizujemo projekte finansirane međunarodnim zajmovima. To znači, kad nekog angažujete po ovom projektu i dodelite mu posao da radi, da mu omogućite da prvi avans dobije od vas i da krene da radi, a da posle prvog avansa dostavlja okončane situacije za koje će vaša jedinica za implementaciju projekta (tako se to zove u međunarodnim projektima) izvršiti proveru da li je zaista urađeno ono za šta ste dali novac kao Vlada i za šta ste dužni da pratite namensku kontrolu.
Ako već jeste kvazibanka, vi morate da se ponašate kao banka, odnosno da svakom građaninu Srbije, koji mora da bude pojedinačni državni revizor, podnosite izveštaj da teško i s mukom napunjen budžet ne trošite olako, ne kontrolišući gde ide, nego da preko te jedinice za implementaciju omogućite građanima uvid, a naučite one koji primaju pare da ih troše tamo gde su one namenjene.
Šta ćemo još time omogućiti? Nećemo dozvoliti da nam se ikada ponove putevi koji su radili za državu, nije bitno da li u nekim kampanjima, nije bitno koliko je para oticalo pored, a koliko u asfalt, ali je bitno da se ne suočimo sa činjenicom da država naručuje, deluje kao ozbiljan investitor, a onda ne plati onima koji rade za nju, uvedu ta i takva preduzeća, vrlo uspešna ili sa velikim brojem zaposlenih, u ono što je napisano u Zakonu o stečaju, u stanje nelikvidnosti, gde onda mogu, po čl. 151-154. Zakona o stečaju, kada država odluči da joj se dopadaju mašine, zemljište, kamenolom ili šta već, da otvori i zatvori stečaj u jednom danu i trenutku ako niko ne uplati predujam za takav predstečajni postupak i da postane vlasnik celokupne imovine kojom takvo preduzeće raspolaže.
Zato insistiram da odabir projekata i finansiranje ide u skladu sa dobrom međunarodnom praksom, da ne bi oni koji vide nadu u poslovanju sa državom bili sutra oni koji će videti ime svog preduzeća na oglasnoj tabli stečajnog suda gde ostaju bez imovine i gde je država ostavila niz nerešenih pitanja – ko odgovara dok se preduzeće ne izbriše iz pravnog prometa, šta se dešava sa radnicima, sa njihovim neuplaćivanim stažom itd. Uvek put popločan dobrim namerama vodi u pakao.
Znači, kad uplatite avans da treba nekome da organizuje tu proizvodnju, svaka sledeća situacija mora da bude kontrolisana, do one okončane, jer država mora ne samo da dobije pravo od poslanika u Skupštini Srbije da deli novac, nego i da odgovara za namensku kontrolu sredstava koja će deliti.
Član 4. (po članovima govorim o ovom zakonu) mi je vrlo interesantan, gde kažete da ćete graditi škole i obdaništa, bolnice, stanove, auto-puteve, sportske objekte... Da li bi iko dobronameran smeo išta da zameri kad ovde pročita spisak od jedan do sedam? Ne, niko. Ali se postavlja pitanje – a gde ćemo to da gradimo škole ako pristajemo na onu vrlo neobičnu racionalizaciju, gde smanjujemo broj odeljenja zbog sve manjeg broja učenika, pogotovo u onim delovima Srbije koje nazivamo najnižim u smislu regionalnog razvoja, gde je najniža stopa rasta u smislu razvijenosti?
Govorimo o bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama, a govorimo o racionalizaciji gde lekar ima za pacijenta svega deset minuta, da ga primi, porazgovara, prepiše lek, a uz to mora i sve hitne slučajeve koji se dese da primi. Za koje i kakve bolnice? Ovih dana slušamo o uglednoj turskoj ustanovi "Gorki badem", tako se zove bolnica, gde naši pacijenti odlaze da se operišu zato što kod nas nema mesta. I sama gradnja spomenika vašim namerama da izgradite bolnice u kojima lekar nema vremena da se posveti pacijentu treba da bude namena sa kojom ćemo mi da se saglasimo? Tu je nesklad i u tome je problem.
Kažete gradićemo sportske objekte. A s kojom će platom i gde zarađenom (i ovo nije demagogija, ovo je praktično pitanje) neki roditelj moći da pošalje svoje dete na bazen i na vežbanje u sportski objekat ili halu koju izgradite? Mnogo je takvih spomenika. Kojim će sredstvima lokalne samouprave iz oskudno prebačenih transfernih sredstava moći da održavaju te i takve sportske objekte? Dužni ste, gospodine Duliću, da jedini vi danas ovde prisutni kao Vlada, posmatrajući i ono što je bilo i ono što treba da bude, razmislite da li će biti ikog da ide u ove sportske objekte.
Da li auto-puteve i druge državne puteve koje treba da gradimo, treba da gradimo samo mi, ili u spajanju Zapadne Evrope i Istoka treba da animiramo i one koji će tim putevima prenositi svoju robu u ovoj liberalizovanoj privredi, potpuno otvorenoj na onoj relaciji npr. Minhen-Istanbul? Da li je neko trebalo da nam pomogne i da animiramo neke investitore koji će imati koristi, ne zato što nas vole, nego zato što je i njihov interes da putevi prelaze ovom teritorijom, ili ćemo u ovakvim najtežim vremenima krize, koju smo do juče previđali i nismo priznavali, da se pravdamo ciljevima iz člana 2. i projektima iz člana 4. i da kažemo – dajte nam odobrenje da ulažemo?
Gospodine Duliću, vi ste mlad čovek. Znate kako se u moje vreme zvala proizvodnja sportskih objekata, bolnica u kojima ljudi ne mogu da se leče jer nemaju para, kako se zovu obdaništa za koja ne može da se plati mesečna naknada? Proizvodnja za zalihe. Znači, graditi objekte koje neće imati ko da koristi, zove se proizvodnja za zalihe, koja je prevaziđena zato što društvo i država, država u opštem smislu reči, nema sredstava da ih rasipa na ono što se ne koristi.
Da li ste svedoci kada uđete u radnju, u prodavnicu nameštaja, pa pogledate neki komad, može to da bude i neki najjednostavniji sto, koji košta sedam hiljada, ima i takvih, a oni vam kažu - ''ne, to je samo eksponat; ako ste pravi kupac, naručićemo za vas'', jer danas niko nema novca da drži robu na zalihama? Vreme konsignacije, da roba postoji i može odmah da se ponese a plati kasnije je za nama, zato što su istrošeni resursi u svetu da se proizvodi ono za šta nema kupaca.
Ovom pričom dolazim do vašeg obrazloženja u kome kažete šta je osnovni problem – gradićemo stanove, ali imamo nedostatak tražnje u privatnom sektoru. Istina je, gospodine Duliću, imamo nedostatak tražnje u privatnom sektoru za stanovima i onim što treba da radi građevinska industrija, ali ne zato što ljudi nisu zainteresovani da žive sami ili da ih ne živi po tri generacije u jednom stanu od po 60-ak kvadrata. Ne, nego zato što ljudi ne rade i zato što ne slušate i ne čujete kad vam kažemo – prvi cilj Narodne banke, kao vrhovne
institucije, mora da bude stvaranje uslova za zaposlenost i privredni razvoj i napredak.
Jer, ako ljudi rade i primaju platu, imaće gde i kod koga i čime da se zaduže i da vraćaju kredite, stambene, što su jedini pravi i opravdani krediti ne samo u ovo vreme krize, nego u vreme odgovornih ljudi koji uzimaju kredite ne za letovanja, ne za svadbe, ne za školovanja, što jesu opravdani razlozi ali nisu naša praksa, jer se treba pružiti onoliko koliko guber dozvoljava i kako i filozofija utvrđuje da i država i pojedinac može da troši samo onoliko koliko ima, nego zato što mi moramo, govoreći o štednji kao jedinom pravom osnovu za razvoj, da kažemo ljudima istinu – ne može da se živi u nedogled na kredit i ne može država u nedogled da živi na kredit.
Nastaviću u raspravi u pojedinostima.
Zahvaljujem. Nije replika, ali ne bi bilo u redu da u ovom delu ne dam ključnu primedbu.
Nedopustivo je, gospodine Duliću, da suspendujete Zakon o javnim nabavkama članom 5, gde kažete da vam neposredni pregovarački postupak omogućava da vi, koji sve vreme pričate o prednostima Zakona o javnim nabavkama, o uštedama, bukvalno sebe, kao Vladu, iz toga izuzmete, čime, u stvari, pokazujete da se zakoni odnose na građane, ali ne i na Vladu, koja ih propisuje.
To je ključna primedba zakonu koji ste nam u ovu proceduru doneli i zahvaljujem što ste mi dali pravo da time zaokružim diskusiju.