Mi smo članom 16. želeli da na jedan precizniji način regulišemo upis veštaka i vođenje registra, određujući ministru pravo, koje joj inače pripada, da ona aktom uredi taj način upisa veštaka i vođenja registra.
Insistiramo da se doda još jedan stav, da za taj upis u registar veštak plaća naknadu u iznosu koji propiše ministar svojim aktom. Nije sporno da taj trošak upisivanja u registar mora da postoji, ali je sporno to da se u predlaganju ovog zakona, gospođo ministre, niste držali odredbe Zakona o državnoj upravi, gde se propisuje da bilo koja vrsta naknade i obaveze mora da bude zakonom propisana, odnosno treba doneti opšti akt za vaše ovlašćenje da propišete naknadu bilo koje vrste. Znači, vi na to imate pravo, ali vam zakon mora dati pravo za to ovlašćenje da propisujete naknadu.
Za mene još je sporniji način upisa u taj sudski registar i možda je mali broj individualnih, loših iskustava, sa kojima ste i vi upoznati, nedovoljan razlog da pooštrite kontrolu i uslove za upis, ali je dovoljan razlog za pooštravanje kontrole i uslova za upis nizak ugled pravosuđa, za koji su delom zaslužni loši sudski veštaci ili oni koji u čitavom spletu onih koji državu ne doživljavaju svojom i koji kažu, ovo nije naša država, i oni koji bivaju oštećeni takvim sudskim nalazom.
Da se ustvari malo povede računa o tome ko overava one diplome grafologa i sličnih stručnjaka, u kakvim se postupcima i u kojim školama stiču ta i takva specifična znanja, jer neki veštaci kojima ste vi kao ministar, odnosno Ministarstvo kao organ koga predstavlja ministar, davali ovlašćenja za rad i za veštačenje, a da je reč o školama koje nemaju adrese, koje postoje samo u on-lajn obuci, koje nikad i nigde nisu upisane ni u registar srednjih, ni bilo kojih škola i koje zastupaju ljudi koji nisu registrovani ni po kojem zakonu ove države.
Namerno neću iznositi ni imena tih veštaka, ni imena koje ste vi upisali, ni imena tih škola, ali ću vama predati jedan od predmeta koji sam, zbog rasprave o ovoj stvari, dobila od ljudi koji su oštećeni lošim i nesavesnim radom veštaka.
Kada vi kažete da bi posebna obuka sudskih veštaka za upoznavanje sa pravnim procedurama i postupkom, sa kojim oni moraju biti upoznati, bila trošak za njih, da li se pitate, gospođo ministre, a koliki je trošak oštećenih lošim, zlonamernim i ciljanim veštačenjem, nalazom i mišljenjem.
Uvek moramo da merimo, koliko košta ono što dobijamo i koliko plaćamo za to što dobijamo kao društvo i kao država. Koliko dobijamo žureći u reformu ovakve vrste, koliko gubimo mi kao pojedinci i mi kao društvo, želeći da neke stvari uradimo na prečac i ponekad čini mi se, žmureći nenamerno, na propuste koji se dešavaju.
Molim vas da se podsetite jedne moje priče iz prošlog saziva, kako je grupa ljudi sudskih veštaka, onih koji su žmurili, a bili kao pravobranioci dužni da žmure na to kako se ova država doživljava tuđom i kojoj preko republičkog budžeta veštačenjem naplaćuju ogromne štete i razlike za one koji su uhapšeni, a za hapšenje nije bilo dovoljno dokaza, za one gde nije pokrenut postupak u zakonskom roku i tom slično.
Cifre koje su na teret budžeta Srbije, koji pune i najsiromašniji, naplaćivala ekipa onih koji vešto znaju da koriste praznine i pukotine. Ne kažem svesno ostavljene rupe u zakonu, ali u ovom poslu i u onom čime se vi bavite i onom gde mi treba da vam pomognemo, zaista moramo da smanjimo broj tih pukotina na najniži mogući nivo, a ne da svesno ostavljamo mogućnosti za zloupotrebu prava, čime se nekom nanosi nepravda.

Gospođo ministre, ako sam i za jedan amandman očekivala da bude usvojen, onda je to bio ovaj član 22, sa dodavanjem 22a člana, koji je u stvari propisivao obavezu i propisuje po našem predlogu obavezu da propišete bliže uslove koje treba da ispuni ne samo fizičko lice koje bi se bavilo ovim poslovima, nego i pravno lice.
Tada sam vrlo osnovan vaš izuzetak, gde kažete da pravna lica mogu da se bave ovim poslom, makar to bili i državni organi, u nekim izuzetnim slučajevima gde ste uzeli forenzičare, uzela kao ispravan primer, to ste mogli da ostavite kao izuzetak i da zaista tako i ostane. Ali, nije u redu da pravna lica koja se upisuju u registar ne treba da ispunjavaju nikakve uslove, odnosno da za njih ne važe uslovi koji važe i za fizička lica.
Nema u zakonu podrazumevanja. Od viška glava ne boli, naš narod kaže. Ali, bojim se da od Latina do danas se kaže da neko govori, ali uludo, zato što ga ne čuju i ne žele da primene. Vrlo često se kao opozicioni poslanici osećamo tako, ali zaista ne razumem da ste napravili propust kao predlagači da propišete uslove koje treba da ispunjava pravno lice, da bi se bavilo poslovima kojima je vrlo moguće, to smo utvrdili, makar kod onog postupka utvrđivanja neuračunljivosti, da se vrše zloupotrebe.
Sada ću namerno da podsetim građane i vas. Lakše je platiti nekome da vas proglasi, na primer, zatvorskom lekaru, uz dužno poštovanje i izvinjenja, onih koji ne mogu da budu potkupljeni i kupljeni, da neko bude proglašen neuračunljivim i da time izbegne, uz nalaz psihijatrijskog veštaka i slične struke, kaznu od 30 godina za neko krivično delo silovanja, ubistva ili bilo čega sličnog i da je zameni kaznom ležanja u zatvorskoj bolnici od dve do pet godina. Onog trenutka kada se prekine postupak, kada sudska presuda postane pravosnažna, kreće se u dokazivanje ozdravljenja onog ko je proglašen neuračunljivim.
U društvu u kojem se sve meri novcem i u kojem je mnogo toga na prodaju, ne bi smeli da ostavljamo prostor o kojem sam maločas govorila i da omogućavamo praksu koju dokazuju istraživanja, da je vreme izlečenja neuračunljivih od dve do pet godina. To govore podaci iz zatvorske bolnice Centralnog zatvora, izvolite pa proverite. Zašto je to moguće? Zato što nema odgovornosti za onog ko svoje stručno znanje stavlja u službu unosnog, đavolskog posla, da nekome nanese štetu i nečiju bol umanji time što neće omogućiti pravedno kažnjavanje zločinca.
Ovaj član zakona kojim niste dozvolili da pravno lice ima strogo propisane uslove, vi na posredan način dozvoljavate nastavak takvih loših primera. Neću da se usudim da kažem i prakse, ali oni koji su to osetili u svojoj najbližoj okolini mogu to i da kažu.
Pored ovoga, insistiram na tome da su pravna lica, samim tim što su pravna lica, mnogo manje odgovorna pred svima nama, govori i podatak da neko može da osnuje jedno privredno društvo, upiše ga u registar da obavlja sasvim legalno poslove veštačenja iako ne ispunjava nijedan od uslova koji se inače propisuju za fizička lica. Verujte mi da to ovaj zakon omogućava. Ljudi koji to rade osnovano tvrde da je moguće.
Smeta mi ono što ću da ponovim i što sam očekivala da vi uvažite, da državni organi i službenici koji vrše veštačenja, izuzimamo samo forenzičare, potpuno ste u pravu da oni jesu izuzetak jer nema privatnih lica koja se bave takvom vrstom veštačenja, mogu da se tim poslom bave u vreme radno, da posebno naplaćuju tu vrstu poslova i da predstavljaju one nadljude koji mogu u jednom radnom vremenu da ostvare više naknada poslova poput mnogih nadljudi u komisijama, organima, telima i ne znam kakvim sve izmišljenim formama koje imaju subjektivitet.
Ne pravni, da odgovaraju pred građanima, ali imaju pravni subjektivitet i formu da se nakače na trezor Republike Srbije, odnosno budžet i da se sa svojim žiro i tekućim računima pojavljuju da naplate to svoje uloženo znanje stručno, trud i vreme u ovakvu vrstu posla.
Znači, veštačenje je komercijalni posao. Vi time što omogućavate pravnim licima, odnosno državnim službenicima, odnosno državnim organima, da taj posao rade, zadirete u četvrti stub liberalnog društva, civilizovanog društva, a to je zaštita konkurencije.
Pored sudske, izvršne vlasti i zakonodavne kao tri stuba, četvrti stub na kome počiva društvo je zaštita konkurencije i borba protiv monopola. Taj četvrti stub se ovakvim posrednim uvođenjem državnih organa, koji će uvek imati prednost, taj četvrti vrlo važan stub urušava.
U čije se kancelarije advokatske najpre odlazi da se potraži spor koji će biti dobijen, bez obzira na ono koliko je neko kriv, i kolika je ona druga strana oštećena? Tamo gde se zna da su dobre prečice, gde se rentiraju politička prijateljstva, gde čaša može da se posmatra do pola puna ili do pola prazna.
Molim vas, u ime struke, profesije, u ime toga što ste žena i majka, nemojte da dozvolite da se sudsko veštačenje, stručni nalazi i mišljenje, procena neuračunljivosti ili bilo koja druga vrsta ovog nalaza zloupotrebljava na način da državni organi imaju prednost i da vrše konkurenciju.
Uvedite stroga pravila, tražite vašim podzakonskim aktima, uzmite ovim zakonom ovlašćenja da ih uredite, i pomozite da taj deo našeg društva, u koji svi gledamo i svi se jednog trenutka nađemo makar zbog saobraćajnog udesa pred situacijom veštačenja, da ne kažemo mogli smo nešto da uradimo, a nismo. Ta prilika je pred vama i preda mnom možda samo danas. Nemojte da je propustite.

Koristiću vreme poslaničke grupe zato što ću kao ilustraciju koristiti stav Ministarstva u odnosu na amandman koji sam u ime poslaničke grupe pisala, kao ilustraciju jednog vrlo rigidnog, da ne upotrebim jednu razumljiviju srpsku reč, tvrdoglavog odnosa Ministarstva prema amandmanima koje su podnele opozicione poslaničke grupe.
Na primer, niko ne spori veće učešće države i pravo, autonomiju univerziteta da doprinese kvalitetu studija, izradi disertacija, studija itd. Ali, ako smo podneli amandman koji je u duhu zakonskog predloga i koji vezuje veliki broj slučajeva, magistranata koji su položili ispite ali nisu stekli zvanje magistranta i njih ostavljate u praznom prostoru da ne mogu ili se ne zna kako će završavati doktorsku disertaciju za koju jeste dat rok i u mišljenju kažete – naš član je dovoljno precizan i ne treba ga pojašnjavati vašim amandmanom, vi meni dajete do znanja da uopšte niste ušli u zahtev koji smo mi amandmanom izneli.
Znači, zahtev je sledeći: član 123. kaže kako neko može, po kom programu, da završava magistarske studije. Vi ne sporite pravo onom ko je to upisao da po starom programu, u roku do 2014. godine završi. Znači, stav 3 – nesporno je.
U članu 128. postojećeg zakona vi samo produžavate rok – da se do kraja školske 2015. odnosno 2016. godine mogu završiti doktorske studije. Ali, previđate činjenicu da dajete pravo samo onima koji su stekli akademski naziv magistra nauka do stupanja na snagu ovog zakona.
Šta sa ljudima koji su položili ispite, uzeli tezu, nisu je odbranili, znači nisu stekli zvanje?
Da li, gospodine ministre, intervencijom pravovremenom opozicionog poslanika, koji želi da eliminiše sutra poslaničko pitanje, intervenciju preko Ministarstva, diskreciono pravo da neko da mišljenje ili ne, nego da to rešimo u trenutku kada zakon donosimo, gde smo samo rekli – u skladu sa članom 123. vašim, ništa novo ne izmišljamo, ne produžavamo rok, samo pravimo neophodnu sponu između ljudi koji su na magistarskim studijama i treba da ih završe, onako kako vi kažete, ali da ne ostanu magistranti koji će po novom sada pravilu morati da upisuju doktorske studije. A šta će im onda magisteriji po starom pravilu?
Ne sporim, odlično vi možete da prebacite, vama vaše znanje inteligencija omogućava da govorite o članu 28, govorim o principu. Znači vrlo precizno i detaljno zbog uočenih problema, da ne bude naknadnih mišljenja, tumačenja kojekakvih, nego da vi koji ste vlasni i mi koji to vidimo u ovom trenutku, rešimo problem u smislu kvaliteta i onemogućavanja pobočnih sutra pritisaka da se ovakvi slučajevi rešavaju drugačije.
Bila sam uverena da vi mislite isto i da vas neće povrediti intervencija poslanika koji kaže – to što ste vi u stvari hteli, samo je preciznije ako se pozovemo na stav 3. vašeg člana 123. i lepo kažemo da se odnosi na član 128.
Srpski to znači – onaj ko je po starom programu upisao magistarske studije, položio ispite, ali nije stekao zvanje, može da doktorske studije upiše po programu i završi u roku koji ste vi predvideli. Znači, ne menjamo vam ništa koncepcijski, samo preciziramo ovu vezu između ova dva zvanja.
Zašto govorim o ovom primeru? Zato što su se javili mnogi ljudi sa integritetom, sa poslovnim rezultatima, ljudi koje je doprinos reformama, ovakvim ili onakvim, možda onemogućio da urade ovo što se zove sticanje zvanja, a za registraciju bilo koje škole, instituta potrebno je imati ljude sa diplomom i zvanjem.
Ne govorim o onima koji rentiraju svoje diplome kao farmaceuti, kao oni u investicionim fondovima itd. govorim u ime ljudi koji zaista jesu sticali znanja, ne prečicama, ne po hitnom postupku. Zašto da oni budu žrtve onemogućavanja sticanja zvanja, iako su se onim što poseduju zaista dokazali kao stručni ljudi, a ovakvim postupanjem će biti oštećeni.
Namerno sam intervenisala pre nego što ovaj član dođe na raspravu da bi vam dala priliku, zamolila vas u ime struke i takvih, da još jednom razmotrite mogućnost usvajanja ovog amandmana.

Ako je ministar izjavio ovo što je izjavio, molim da iz stenograma za ovu priliku i buduće probleme izvučemo izjavu ministra da se ne dovodi u pitanje: oni koji su upisali, a nisu još uvek stekli zvanje da imaju pravo da po starom programu završe magistarske studije i nastave doktorske u skladu sa članom 128. i rokovima.
Da li nam može stenografska beleška biti sutra dokaz kada neko na šalteru ili bilo gde kaže – ne, vi na to nemate pravo zato što u trenutku donošenja ovog zakona još uvek niste stekli zvanje? Govorim o ljudima koji još uvek nemaju zvanje.
Da li će se tumačiti član 123. stav 3. da oni po starom programu jesu položili ispite, uzeli tezu, ali je nisu odbranili? Znači, oni nemaju u ovom trenutku zvanje završenog magistarskog studija, nemaju zvanje magistra. Shvatate? Oni nemaju zvanje. Da li im trenutak stupanja na snagu ovog zakona ostavlja rok da to zvanje steknu u roku koji je predviđen? To sam tražila amandmanom, precizirala.

Zahvaljujem. Da počnem od onoga sa čime je kolega završio. Zakon predviđa da Narodna skupština kontroliše Narodnu banku, a predviđa da je kontroliše na način što će Narodna banka dostavljati na informisanje svoje izveštaje o radu.
Na koji način neko nekog kontroliše ako vi njemu dostavljate na informisanje neki dokumenat?! To je, da ne bude grubo, gospodine Jelašiću i ostale kolege, prosto smešno, kao kada bi se mi kao građani pojavljivali u ulozi kontrolora neke medijske kuće koja nam dostavlja informaciju o bilo čemu ili o bilo kome. Dakle, pokušaj da se Statut ne usvaja u ovoj skupštini, što u zakonu stoji i da se nadzorna uloga Skupštine Republike Srbije svede na informisanje post festum, o već obavljenim stvarima, dovoljno govori u prilog odbijanja ovog zakonskog projekta.
U prilog odbijanja ovog koncepta, koji ste nam dostavili, govori teorija koju pratim od 28 godine do ove današnje, govori praksa i vaši rezultati. Govore partijski opredeljeni, a vrlo uvaženi ekonomisti, koje ću ovom prilikom citirati. Govore oni koji imaju dovoljno kredibiliteta i iskustva, poput jednog Miltona Fridmana, koji, na primer, kaže da – u demokratskom društvu jeste neophodan širi konsenzus oko monetarne politike. Da, citiram Fridmana koji je rekao, da je – uvek i svuda inflacija monetarni fenomen.
To ću i ilustrovati sa tri-četiri podatka i iz vaših izveštaja. Zašto je protiv vašeg koncepta teorija od postojanja one nama poznate finansijske istorije Srbije do danas, evo, iz knjige objavljene 1929. godine, koju sam već jednom pokazala gospodinu Jelašiću, u izdanju knjižarnice Gece Kona, zove se "Naša domaća privreda", pročitaću vam samo dve rečenice: "Poslovanje Narodne banke ne može se upoređivati sa primerima Francuske, Belgije i Švajcarske i njihovih emisionih banaka, jer ove ustanove pripadaju jakim kapitalističkim zemljama, kako u pogledu tesnih veza sa velikim međunarodnim tržištem, tako i u pogledu sopstvene jačine slobodnog tržišta. Ono mora biti od mnogo veće koristi za domaću privredu,'' što vi zaboravljate, ''i svoju kreditnu politiku podesiti onako kako zahtevaju današnje privredne prilike, kako bi ta politika predstavljala moćnu polugu na polju unapređenja domaće radinosti.''
Zaključak zbog kojeg čitam citat je – ''Neka ta politika teorijski ne bude ispravna, ali neka na delu bude samo korisna, a to je bitno.''
Sada da dodam iz ugla vaših rezultata, vaša politika jeste korisna, ali je pitanje – kome?! Ne najvećem broju građana, već određenoj grupi pojedinaca, koji su od toga imali dobre zarade.
Šta je najvažnije za jednu narodnu banku? Da obezbedi politiku od koje se može očekivati jače dejstvo važne institucije na podizanju materijalnog blagostanja naše države. Gospodine Jelašiću, poštovane kolege, uvaženi građani, sve što učimo, radimo i znamo, sve što govorimo jeste u funkciji, neko kaže, osmeha građanina, neko to prevodi u bolji životni standard, filozofi današnjice kažu, od Ničea do danas, da smo zaboravili da kod ljudi gradimo ''hram sreće'', jer to jeste smisao našeg delanja, od onda, danas, delovanja, ne da neko dokazuje svoju ekspertnost, ne da nalazi izgovore, nego da ovaj naš život čini lakšim i srećnijim, ako je moguće. Politika koju je vodila Narodna banka to nije omogućila.
Citiraću gospodina Vladimira Gligorova, koga vrlo uvažavam, a koji je blisko vezan sa jednom od naših opozicionih stranaka, LDP, koji je 21. jula 2003. godine, u časopisu "Ekonomist", na temu "Nezavisnost centralne banke" rekao nekoliko, uvaženih i dostojnih poštovanja i pominjanja, rečenica, na primer – ''Najveći broj centralnih banaka su javne, a ne privatne ustanove. To što neki to mešaju da su to državni organi, to je njihovo pravničko znanje, u to ne ulazim. Dva cilja su najčešća koja treba da postigne centralna banka: stabilnost cena i stabilnost privrednog rasta. Vama je privredni rast dalek kao nedostižni vrhovi Himalaja i toliko vas zanima.''
Ono što gospodin Gligorov kaže te 2003. godine, u trenutku kada se SRJ cepa i kada se govori po prvi put o nezavisnosti Centralne banke Srbije, ispravno kaže da – treba postići idealnu meru između klasičnog poštovanja pravila na diskreciono odlučivanje. Pravilo koje bi trebalo da obavezuje ponašanje centralne banke i ono što vi zovete nezavisnost, nepravilno ga šireći na to da su vaša delovanja tajna i u korist samo nekih, jeste sledeće: pravilo koje bi trebalo da obavezuje ponašanje centralne banke je u izboru i primeni instrumenata monetarne politike.'' Hajde da ponovim, ako nismo dobro čuli, ''u primeni instrumenata i izboru monetarne politike'', ali ne i u definisanju cilja – ko je taj jedan pojedinac ili taj savet ili izvršni odbor ko može milionima građana da definiše cilj i da radi suprotstavljeno od Vlade, od ekonomske politike, od memoranduma i od onog što se zove standard ili osmeh građana Srbije?
Dakle, citiram i dalje Gligorova, iz tog časopisa "Ekonomist magazin", broj 165, iz 2003. godine – ''Nezavisna je ona centralna banka kojoj je cilj monetarne politike jasno određen i kojoj je ostavljena sloboda da ga ostvaruje onim sredstvima kojim raspolaže. Vi ste to proširili na nedopustive granice i na štetu građana Srbije.'' Šta Gligorov dalje kaže? On očekuje da će nezavisna centralna banka staviti na uvid javnosti sve elemente svoje monetarne politike i sve analize i razmatranja zarad kojih se odlučila na određene instrumente. Bitno je da se učvrsti njena operativna samostalnost, dakle, u primeni instrumenata, a ne određivanju ciljeva, budući da javnost, a to znači i privreda, ne moraju da nagađaju o tome šta će banka da radi, ne moraju ni svojim špekulacijama da ograničavaju takvo samovoljno ponašanje.
Protiv koncepta koji ste nam izneli govore ne samo vaši izveštaji i oni finansijski rezultati sa gubicima, govore cene u radnjama, koje kažu da niste ostvarili kontrolu nad inflacijom, govori kurs evra.
Protiv vaše politike govore rate za stan, govori iskustvo sa lizingom, svojevremeno promovisanim široko i naveliko i govori ona priča da jedino onaj ko nije morao da se zaduži taj se spasio.
Govori nam poslovanje Zavoda za izradu novca i zloupotreba, onog, kulturnog određenja po kojem je, bez primene Zakona o javnim nabavkama, zloupotrebom određenog člana, Zavod za izradu novca dobio ekskluzivno pravo da radi neka dokumenta, oduzimajući nadležnost Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde ste vi kao Narodna banka, čiji je vlasnik Republika Srbija, a vi sa njom imate veze samo kada treba da vam pokrije gubitke, dolazili do ekstraprofita, za koje se, neću propustiti da citiram, na savetu dogovarate kako da obrazložite da nemate para da u budžet prenesete one nerealizovane dobitke koje u stvari imate, samo mi nemamo tu virtuelnu sposobnost da ih vidimo, ni budžet da ih prihoduje.
A zašto je došlo do takvih vaših rezultata? Koncept nezavisnosti u kojem ste vi, gospodine Jelašiću, omogućili sebi, a bez pitanja ikoga, da se banke bave trgovinom hartijama od vrednosti sa vama, kao najsigurnijim poslom, a ne kreditiranjem privrede i stanovništva, što je osnovni posao banaka, jeste nešto što će zahtevati malo dublju analizu odgovornosti.
Od 2004. godine u stanje hartija od vrednosti, prema tome, umesto da daju kredite građanima i privredi, banke su ulagale u hartije od vrednosti 2004. godine milijardu i 75 miliona, a 2009. godine, slušajte me dobro, to stanje je 151 milijarda i 98 miliona dinara, podatak iz Narodne banke. I, kada kažem, gospodine Jelašiću, kada vam je budžet, odnosno Republika Srbija, prodavala devize, a vi njima niste davali ''kruške i jabuke'', citiram vas, nego neke dinare, ko je plaćao kamate na ove i ovakve hartije od vrednosti?
To je ona inflacija koju vam stavljam na teret da ste je vi stvarali, i emisiju novca i inflaciju, ako je referentna stopa, dakle, kamata koju ste plaćali išla od 16,44% u decembru 2004. godine, pa je u martu 2005. godine, na primer, iznosila, i bila pet meseci, oko 20%, 18%, 13%, 9%, do decembra 2008. godine ona je iznosila 17%, da bi zaključno sa decembrom 2009. godine, kamata koju ste plaćali na te hartije od vrednosti koje su sa 1,7 milijardi skočile na 151 milijardu, bila 9,5% i da bi u međuvremenu ino- obaveze banaka porasle sa 83 milijarde na 498 milijardi.
Sad, da građanima ne bude ono – nemoj da mi pričaš kako te je bolela slomljena noga, nego mi pokaži rendgenski snimak. Evo ga rendgenski snimak! Šta znači povećanje ino-obaveza? Banke su pribavljajući sredstva iz inostranstva, zadužujući se kratkoročno i dugoročno, zbog razlike u visini kamatnih stopa, vi to zovete kamatni diferencijal, i mi ekonomisti, videle veliku mogućnost zarade i profita i zato je ovako skočio rast – ulaganje u hartije od vrednosti. Da bi neko imao ovako veliki profit i da bi poraslo ulaganje hartija od vrednosti sa milijardu i 75 na 151 milijardu neko je morao da izgubi, jer novac nije materija koja se stvara ni iz čega. Ona ume u zanimljivim putevima da izgubi trag. Vešti taj trag pronađu.
Poštena i odgovorna vlast kazni te koji su gubili tragove novca i nadamo se da će takva vlast jednog dana i utvrđivati te puteve novca, ali, ovi rezultati, ovaj rendgenski snimak ne ide u prilog nezavisnosti određivanja ciljeva, koji se zovu targertiranje inflacije, jer vi niste postigli, a navadili ste banke, što bi rekao naš narod, da se ne bave svojim poslom, nego da se bave najsigurnijim poslom – trgovanjem sa vama.
Što ste morali da radite ovo sa repo papirima? Piše u vašem izveštaju, kaže – država je konvertovala dinarska sredstva da bi smanjila budžetski deficit. Zašto država ima budžetski deficit to su posebna pitanja. Reč je o tome da je država u tri navrata prodala NBS po 150 miliona evra, dakle, 450 milio evra. Drugo, devizni priliv po osnovu privatizacije robnih kuća uticao je na rast dinarske likvidnosti u iznosu od preko 30 milijardi dinara. Dokapitalizacija banaka po osnovu koje je ostvaren znatan rast kapitala iznosila je 114,7 milijardi dinara.
Prema tome, prodavali smo, u privatizaciji uzimali novac, država se ponašala raskalašno i prodavala devize. Stvarala vam višak dinara koji ste ovakvim repo hartijama morali da povlačite, da plaćate kamate i da dovedete do ovakvog kursa, koji je sa 78 dinara, 2004. godine, došao na 103 dinara i da potrošite milijardu 118 miliona evra na neku kontrolu kursa.
Da li, vi, shvatate, dok mi klimate glavom i dajete za pravo da iznosim ispravne podatke, učinke ovoga? Prodavali smo realne fabrike, vaspitali banke da je bolje da trguju sa NB, to je najsigurnije, a ne da daju kredite građanima i privredi da rade nešto, da kupuju stanove, da počinju neke poslove i mi smo potrošili deo deviznih rezervi, potrošili pare od privatizacije. Imamo visok kurs. Imamo visoku inflaciju, a vi i dalje tražite nezavisnost, tražite da vam plate budu određene u skladu sa ovim bankama od kojih trpite pritisak, ali nećete da čujete dogovor od svoje Vlade i tražite da poslanici glasaju za ovakav zakon.
E, pa, onaj ko vam bude glasao za ovakav predlog zakona neka bude spreman da nosi teret odgovornosti pred vašim budućim učincima i temeljima koje ste postavili ovakvom politikom. Hvala. (Aplauz)

Koristim pravo da u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, u ime ovlašćenog predstavnika, kažem ono što druge kolege nisu rekle na adekvatan način ili su, prosto, propustile da uoče.
Ono što je opšte prihvaćeno mišljenje makar u ovom delu opozicije i jednog dela vlasti jeste da ovaj predlog zakona nije rešio nijedno od ključnih pitanja koja opterećuju sudska veštačenja i nije ponudio nikakva nova rešenja koja bi obezbedila objektivno i kvalitetno veštačenje.
Čime dokazujem ovu svoju tvrdnju? Pa, vašim članom 2. gde ste definisali da su poslovi veštačenja u stvari pružanja sudu stručnih znanja da bi se utvrdile, ocenile ili razjasnile neke pravno relevantne činjenice.
Gospođo Malović, vi ste pravnik, vrstan pravnik, intelektualac, i znate da postojanje stručnih znanja nije cilj sudskog veštačenja, nego dostavljanje stručnog nalaza i mišljenja i da samo postojanje znanja jeste potencijal koji nije aktiviran. To da je neko stručnjak i da ima neko znanje nije garancija, niti zahtev, koji bi zakon morao imati da će on uraditi stručan nalaz koji će poslužiti sudu da donese ispravnu odluku.
U tom smislu i u tom delu gde definišem vašu nepreciznost, upravo temeljim i ovu generalnu ocenu da ovaj zakon ništa novo i kvalitetno nije uradio.
Molim vas da prihvatanjem amandmana koje smo dali ispravite samo ovu prvu formulaciju ''svrhe sudskog veštačenja'', i nije uopšte šala ako vam kažem da je pravni tim SNS rekao – lakše bi nam bilo da pišemo nove zakone nego da ispravljamo one koje ovde dobijamo na redakciju, odnosno ispravku.
Nalaz je dokaz postojanja nekog znanja i u stručnom veštačenju moramo da se složimo. Danas imam sreću da svoju diskusiju iznosim kada su poslanici sveži, a i vi, računam, spremni i otvoreni da prihvatite primedbe, prvenstveno se odnose na kvalitet sudskog veštačenja po pitanju neuračunljivosti, koje je izuzetno važno, značajno i za one koji su spremni da robiju od 30 godina zamene za lečenje u zatvorskoj bolnici, koje traje, po podacima iz zatvorske bolnice CZ, dve do pet godine, i zbog svih onih koji su unesrećeni, zbog svih silovanih, onih, koji su ostali ožalošćeni zbog ubijenih, zbog svih oštećenih koji su zbog nečijeg proglašavanja neuračunljivosti ostali nepravedno oštećeni da krivac nije kažnjen kako to zakon propisuje.
Nema prava Ministarstvo, koje predlaže ovaj zakon, ni srpska javnost da prihvate da je za procenu neuračunljivosti nadležan neuropsihijatar, time što daje ili ne daje svoje znanje kao potencijal kada radi jedan nalaz, već je za to nadležan sud koji taj nalaz, a ne stručno znanje veštaka, mora da iskoristi radi utvrđivanja, ocene i razjašnjenja pravno relevantnih činjenica.
Složićemo se da veštačenje nije presuda, nego stručna pomoć onima koji donose sudske odluke da na najbolji način procene da li i koliko neko treba da odgovara za učinjeno delo u sudskom postupku.
Ovo nije novina. To da se stručni nalazi veštaka zloupotrebljavaju o tome nam svedoče svakodnevno novinski natpisi, o tome nam svedoči bol žrtava i oštećenih, ali nam svedoče čak i literarna dela.
Veliki sam ljubitelj literature koji, zaista, kao što slušam svu muziku, čitam i svu literaturu. Upućujem vas samo na delo jednog poznatog, široko čitanog, književnika Paula Koelja, koji je u knjizi "Veronika je odlučila da umre" opisao kako se u nama bliskom komšiluku, u Sloveniji, otvaraju posebne ustanove da bi se zloupotrebljavajući medicinske postupke i lečenja, zalečenja ili proglašavanjem neuračunljivosti, neki ljudi ostavili bez imovine ili neki ljudi proglasili nedužnim zato što neuračunljivost za to može da posluži.
Da se vi meni ne bi odbranili kako je neuračunljivost zakonom definisana kao, uslovno ću reći, oslobađajuća okolnost, odmah ću vam reći da se neuračunljivost ne koristi kumulativno isključivo kao nešto što treba nekog da oslobodi, već samo alternativno, kroz, ili neuračunljiv, gde se u članu 23. Krivičnog zakona lepo vidi da je nalaz neuračunljivosti ostavljen samo kao mogućnost za procenu koja se široko zloupotrebljava i zato o tome i govorim.
Kaže se u stavu 1. da nije krivično delo ono koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti, ali stav 2. kaže – neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. I onda se angažuju stručnjaci, oni koji su uvek solidarni sa svojim kolegama neuropsihijatrijama, čak i kad se kao nezavisni angažuju da potvrde nalaz, da se neko ko je učinio teško krivično delo oslobodi kazne time što će biti proglašen neuračunljivim, smestiti u neku bolnicu, a čim prođe suđenje i čim se slegne prašina, kreće dokazivanje da je taj neko ko je oslobođen zatvorske kazne, obično dugogodišnje, u stvari ozdravio, izlečen ili zalečen.
I, šta mi imamo u stvarnosti. Vraćanje mnogih takvih poremećenih ili neporemećenih, ali tako utvrđenih kao poremećenih bolesnika koji vrše krivična dela u povratu, i onda se pitamo ko je krivac i da li smo mi, kao društvo, nešto učinili da to sprečimo ili upravo pomažemo da do ovakvih slučajeva dođe.
Ovaj primer apsolutno potvrđuje da je neophodna i obuka veštaka, da bi mogli da rade svoj posao, jer oni moraju da znaju šta je položaj veštaka u postupku. Nije dovoljno da ste stručnjak iz medicinske, ekonomske ili bilo koje druge oblasti. Insistiramo na tome da značaj nalaza sudskog veštaka, prema pravilima, kriterijumima koje ćete vi urediti kao Ministarstvo, jer ste za to odgovorni i formalno i u svakom drugom smislu, mora od veštaka da traži i upućenost u ovaj deo posla, zato što rade jedan vrlo odgovoran i značajan posao za ukupno društvo. U tom smislu, mora da postoje uslovi i za registraciju veštaka, za način njihovog izbora, za kazne kada prekrše pravila struke, a ne kazne kad ne promeni telefonski broj u imeniku gde je registrovan, da odmerimo značaj prekršaja, odnosno da odmerimo kaznu, adekvatno onom što se zove propust, prekršaj ili namerna zloupotreba prava sudskog veštaka.
Da stvar bude gora, u ovom delu o kojem sam govorila, ova veštačenja o neuračunljivosti vrlo često se poveravaju lekarima koji rade u zatvorskim bolnicama. Tu je počinilac i smešten pod sumnjom da je učinio neki zločin kao duševno bolestan. Ti isti lekari kasnije procenjuju te proglašene neuračunljivim da su označeni, oslobađajući ih u stvari od daljeg prinudnog lečenja i čuvanja. Da li u ovom što sam sada iznela stoji otvorena mogućnost za, ne kažem i ne tvrdim, direktno i apsolutno, ali postoji vrlo velika mogućnost stvaranja sukoba interesa, korupcije. Ovaj zakon je propustio da bilo kakvim pravilima spreči ovu pojavu. Molim vas, mi smo pokušali amandmanima da to ispravimo, i da to imate na umu.
Činjenica da su pomenuti zatvorski lekari zaposleni u Ministarstvu, zato što rade u tim bolnicama, koje ste vi zakonom pobrojali kao one koji mogu da rade sudska veštačenja, otvara pitanje da li Ministarstvo i državni organi, uopšte i vi kao ministar, kao rukovodilac organa, možete i jeste dužni da imenujete lekare za pojedinačno veštačenje. U svetlu činjenice da se novac za veštačenje, čak i kada pravno lice radi veštačenje, zakonom se ne precizira da se uplaćuje na račun organa, nego fizičkog lica koje u ime organa vrši veštačenje, takođe, otvara prostor za zloupotrebu diskrecionog prava. Pa, taj neko ko rukovodi organom, vi kao ministar ili neko u organu kom dajete pravo da radi sada veštačenje, može svog prijatelja, ne Miku nego Peru, jer je sa njim bliži, da odredi da radi ta veštačenja i da time, u stvari, zloupotrebljava potrebu društva da se veštačenja rade kvalitetno i stručno, i da budu u svrhu sprečavanja krivičnih dela i uopšte zloupotreba tuđih prava.
Principijelno posmatrano, otvara se jedno krupno pitanje, da li uopšte treba dozvolite da državni organi i državni službenici vrše veštačenja. Molim vas da o tome razmislite, jer za to postoji više ozbiljnih razloga. Najvažnije pitanje je pitanje nezavisnosti veštaka koji ima status državnog službenika. Veštačenje je komercijalna delatnost i sa time se morate složiti. Postavlja se pitanje, da li su onda državni službenici i državni organi nelojalna konkurencija sudskim veštacima, fizičkim licima koja inače treba da budu upisana u Registar, da budu upućena u sva pravila sudskog postupka da bi mogla da služe pravdi, a ne da rade za novac, a protiv pravde.
Znamo iz prakse da pomenuti zatvorski lekari, fokusiram se na primer, ali govorim principijelno o zloupotrebi ove vrste veštačenja, dolaze na suđenje u svojstvu veštaka, lično naplaćuju davanje iskaza, pripremu, ali to rade u radno vreme. Postavlja se pitanje, ako neko u radno vreme u svojstvu radnika Ministarstva ili nekog drugog državnog organa radi neki posao koji posebno naplaćuje, da li je to samo preslikavanje prakse koju imamo u ovoj vladi, a boga mi i u nekima ranije, da nam ljudi zaposleni u ministarstvima budu članovi 150 komisija u kojima primaju neke nadležnosti i verovatno su oni nadljudi koji mogu za 24 sata da postignu toliko posla, dok govorimo o nezaposlenima, o mladima na koje mislimo, koje obučavamo itd.
Takve pojave o kojima govorim, urušavaju kredibilitet veštaka uopšte, ali i nalaze na kojima treba da se baziraju sudske odluke. Srećom, jedan moj drug ima običaj da se našali – ugled Ministarstva ne može da se ugrozi, jer je on do te mere reformom doveden u pitanje da ga ovaj zakon i ovo postupanje teško može dodatno ugroziti. Ne bih rekla da je to sam šala, bojim se da je to mnogo ozbiljnija stvar.
Zaista vas molim da ozbiljno uzmete u razmatranje amandmane koje smo dali o ovome što sam u načelnoj diskusiji iznela kao primedbe, jer smo u svakom pojedinačnom slučaju obrazložili, dajući vama kao ministru ono pravo koje vi inače treba da koristite time što ćete propisati i listu i oblasti užih specijalnosti iz kojih se veštačenje može vršiti, kako se naplaćuje naknada za rad, sa izdavanjem fiskalnog računa, sa nekom evidencijom koju kao država moramo imati i u ovoj oblasti usluga.
Morate priznati da značaj veštaka koji se ovim zakonom pokušava urediti, zaista, neće moći da bude uređen bez usvajanja amandmana koje smo vam dali kao dobronamerni i vrlo savesni građani ove države. Volela bih da pokažete jednu meru otvorenosti i meru dobronamernosti kada budete ovaj zakon uobličavali, a to ćemo činiti zajedno u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Imala sam više varijanti kako započeti raspravu o ovom zakonu. Jedna od njih je bila iz one zanimljive dečije menjaže – da oni moćni za ništa dobiju nešto, a da svi mi ostali ovim zakonom za nešto dobijemo ništa.
Ipak mi se učinila najprimerenija izjava jednog od uglednih ekonomista iz ovog grada, koji je rekao da bi umesto ovog zakona trebalo predložiti, u stvari, privatizaciju Narodne banke. Kažem – kako to privatizaciju? Kaže – lepo, da prodamo Narodnu banku i budemo načisto sa time, jer ona, faktički, ovim zakonom i jeste privatizovana. Kažem – verovatno nisu predložili takav zakon zato što se nisu dogovorili, mislim na vlast. Gde će sa parama? Kaže – ko to kaže da privatizacija podrazumeva i naplatu prihoda od onoga što privatizujemo. Kažem – šta dobijamo time? Onda shvatim suštinu vašeg zakona. Kaže – privatizacijom, pripadanjem banke jednoj osobi legalizovali bismo faktičko stanje, jasnim prikazali ono što imamo već u primeni, i zaista jeste tako.
Zakon sam nazvala skandaloznim. A skandal dođe i prođe, a ovakav zakon, ako bude usvojen, zaista predstavlja vrhunac gubitka, ne monetarne suverenosti, nego ekonomske budućnosti ove države. Predstavlja vrlo bahat i sebičan zakon, i samoljubiv zakon koji se ne može podvesti pod specifičnost ustanove kao što je Narodna banka, da sama za sebe piše zakon.
Vi ste ga, gospodine guverneru, pisali kao guverner u ostavci, da pokrijete sve učinjene greške, da za njih ne odgovarate i da sami sebe, u ovom parlamentu, sa 126 ruku, bukvalno, zaštite od svih šteta koje su nanete. I to nije samo priča.
Vaših dvadesetak članova zakona proizilazi iz odluka Ustavnog suda i Vrhovnog suda, gde se ponašanja Narodne banke, odlukama iz 2007. i 2009. godine, čine neustavnim i nezakonitim, proizilaze iz toga što ste vi kao organ Narodne banke, odnosno guverner, ne smatrate zaposlenim pa ne odgovarate lično za štetu koju nanesete, već odgovara organ, odnosno Narodna banka u vaše ime i to sada legalizujete ovim zakonom i tražite da guverner bude zaštićen čak i kada više ne bude guverner, odnosno na toj poziciji.
Tražite da ne bude ni sud nadležan, kada je u pitanju Narodna banka, jer sve ono gde oštetite zaposlene iz Narodne banke, takođe, govorim o presudi, upućujete ih na upravni spor, ali ovim zakonom lepo kažete, da tamo gde je nadležnost Narodne banke, sud ne može da presuđuje, čak ni u tom upravnom sporu.
A kako se zove, gospodine guverneru, institucija koja je iznad interesa građana Srbije, iznad njihovog prava po Ustavu da nisu robovi, nego da budu zaposleni, iznad Vlade, gde svaku saradnju, primedbu ili savet definišite ugrožavanjem nezavisnosti, gde ste iznad sudova, jer tamo gde ste vi nadležni sud ne može da presuđuje, čak ste i u onom zakonu o statistici izveli da je vaša građa i vaše pravo da drugima dajete podatke, vaše, isključivo, pravo, iznad svih? I ovo nije slučajno, jer ste vi ono što ste ovde načeli ovim zakonom, izveli i u Predlogu zakona o javnom dugu, o kojem ćemo razgovarati, ali ne na ovoj sednici, da ne bude očigledno, nego na nekoj od sledećih.
Ne toliko zakukuljeno, da se ne bi moglo otkriti. Ne toliko vešto, da ne bi moglo biti kažnjeno. Uverena sam da će taj odnos, pokriven pod maskom nezavisnosti Centralne banke, u stvari, biti razotkriven kao pokušaj da Narodna banka, onog trenutka kada je prestao da važi Ustav SRJ, do kada je Narodna banka bila državni organ, ne može tako neupadljivo i nevešto da se izvuče u državu nad državom, instituciju nad institucijama. A to ovaj zakon omogućava.
Dakle, pod maskom priče o nezavisnosti, koja je, i teoretski vrlo lepo obrađena kao nešto što je evoluiralo ovih 20 godina, pa je Narodna banka umesto da se bavi razvojem, zaposlenošću i da sarađuje sa Vladom kao izvršnim organom u tom pogledu, što ne znači, nedvosmisleno, jedino i isključivo da štampa pare i da kažete – a, stare banke, a kako je to bilo, a redovi za benzin, a nafta, primarna emisija itd. Molim vas, nemojte te argumente upotrebljavati. Pod maskom toga, vi ste pristali da potpuno i teoretski, i što je najgore, praktično, prednjačite u samostalnosti koja znači – da neko za ništa dobije nešto, a da svi mi ostali za nešto dobijemo ništa.
Potrošeno je milijardu i sto osamdeset miliona novca za održavanje, navodno, stabilnog kursa, što vam je cilj da držite stabilnost sistema, inflaciju, a niste očuvali ni jedno ni drugo. Da li znaju građani da prevedu koliko je to novca? To je 10% republičkog budžeta. Taj novac je dva puta više od onoga što troši MUP za godinu dana po budžetu. To je pet puta više nego što Ministarstvo pravde potroši za godinu dana, a stalo nam je do pravde i do sigurnosti, do zaštite. Stalo nam je i do stabilnosti kursa i cena, ali koliko košta ta vaša ekspertska politika?
To vaše ponašanje paljenja i stvaranja požara da bi ih repo-operacijama posle gasili i uvodili novine, nepoznate u bilo kojoj državi u okruženju ili šire. Federalne rezerve jesu privatne, i znamo kako jesu, ali su makar transparentne u odnosu prema građanima. Vi ste, gospodine guverneru, u ovom zakonu stavili da je sve tajna, i kada pregovarate sa MMF i sa svim ostalim institucijama. Bez imalo ograničenja, brutalno, drsko ste rekli – sve je tajna i biće kažnjen svako ko tu tajnu oda, ma kako god je saznao.
Prenosim informacije iz zakona, ne hiperbolišem. Kako može da bude tajna za Skupštinu Srbije ratifikacija tog sporazuma sa MMF, u kojem prihvatate obaveze koje se tiču svih nas?! Sada to ovim zakonom valorizujete. Prirodno je, čak, da za Vladu možete i u ime Vlade da vršite neke pregovore. Da li je prirodno da Vladi naplaćujete usluge, a da, sa druge strane, tražite da budete oslobođeni PDV, zato što ste kao državni organi i ostali?
Možda ne znate, postoji mišljenje Ministarstva finansija kojim ste oslobođeni poreza, ali zato odlukom o sudskim taksama, zato što ste imali prilično sudskih sporova, niste oslobođeni sudskih taksi. I vama je odgovaralo da ne budete oslobođeni sudskih taksi, zato što ste posebna sui generis ustanova, da biste mogli da budete samostalni u svemu ostalom, a najviše u onom da smo jedina država koja ima ''privatnu kovnicu novca'', koja zarađuje ekstraprofite, od kojih vas je gospodin Šoškić upućivao na Savetu kako da ono što nemate predstavite novcem koji imate. Dokument je, evo, ovde, zapisnike dobijamo sa Saveta. Činjenica je da u budžet niste preneli ni jedan jedini dinar tog vašeg profita i dokaz te vaše uspešnosti, ekspertnosti i znanja, pripisivali ste kamate na depozite koje država drži kod vas.
U kom to delu sveta i na kugli zemaljskoj, u čitavom kosmičkom prostoru, postoji institucija kojoj Vlada treba samo da pokriva gubitke, kako ste definisali. Dakle, Vlada Republike Srbije i njeni građani potrebni su vam samo kad treba da napune budžet koji treba da pokrije gubitke vaših pametnih i dobro odmerenih odluka ili da vam, eventualno, odštampaju hartije od vrednosti, pa predaju vama da opet pokrijete te gubitke, ali tražite, u članu 100, da imovina (Republike Srbije koju NBS koristi u skladu sa Zakonom) danom stupanja na snagu ovog zakona bude vaša.
A, šta vam strašno znači to pravo, vas kao guvernera ili nekog budućeg Radovana Jelašića, da potpisuje upravljanje, rukovođenje, prodaju ili nabavku imovine? Šta je vama to toliko značajno za uspešnost u radu i da li neko nešto gubi ako vi dobijete ili ste izmislili "perpetum mobile" da svi dobijamo. Ili to od Narodne banke počinjemo, ono što smo u sukcesiji osetili, imovina je onog na čijoj se teritoriji nađe?
Dakle, obezbedili ste sebi neviđenu tajnost da sve što radite može sudski nekažnjeno da bude, da imovina bude vaša, da možete sami da odlučujete ako ne možete da skupite troje ljudi kao viceguvernere.
Imajući iskustvo sa telefonskim vladama, pa, što vi ne biste, inače, odlučivali na način kako ste svojevremeno gospodinu Stojanoviću, koji je dao ostavku kada ste u ''Vojvođanskoj banci'' promenili rukovodstvo, bez njegovog znanja, on je bio vice guverner, nadležan za kontrolu banaka, rekli – a, ko od tebe da traži saglasnost, nije monetarni odbor zabavište?
To je izjava časnog čoveka koji je podneo ostavku i napustio Narodnu banku. Citiram ne privatni razgovor, nego, objavljeni tekst u "Glasu javnosti" i to u vreme kada ste kao najavljeni direktor HVB banke došli i dali joj dozvolu za bavljenje kastodi poslovima, za koje je prethodno bila odbijena od nekog prethodnog guvernera.
O kakvoj nezavisnosti govorite? O kakvoj dobronamernosti, dostignućima u finansijskoj oblasti govorite i kome o tome govorite? Računate na neznanje najvećeg broja građana kojima kažete – sećate li se kantica za benzin, sećate li se redova, praznih rafova itd? Čega je to bio rezultat? Nekih sankcija političke odluke, ali i zloupotreba finansijskog sistema? Da, ali i zloupotreba. Da li je manjak kada sebi tražite pravo štampanja dugoročnih hartija od vrednosti? Šta želite, da ponovite Dafinu? Koliko je već odštampanih hartija od vrednosti? Koliko ste novca emitovali, gospodine guverneru, plaćajući kamate od 2005. godine pa nadalje za repo operacije kada ste nudili kamatu veću od inflacije i po nekoliko procenata, klackajući, u međuvremenu, kurs tako da su poslovne banke dobijale, jer ovde jedino finansijski sistem posluje sa dobitkom?
Ali, da ponovim pitanje kolege iz SPS, mog druga iz Odbora za finansije, gospodina Kasalovića, pitanje na koje on nije radio dalju elaboraciju, specifični problemi i uslovi traže specifične odgovore. Vi, gospodine Jelašiću, niste ovim zakonom ponudili ne ni specifične odgovore, ne priznanje da smo imali tradicionalno bankarstvo u svetu kao ekonomisti, ne bismo virtuelnim finansijskim proizvodima došli u situaciju da svi trpimo od finansijske krize.
Ne može se od ničega stvoriti nešto. To je zakon fizike. Samo u bankarstvu je moguće od ničega stvoriti nešto, a to je, dopisati nekoliko nula i emisijom novca stvarati mogućnost da naplaćujete kamate. To znaju studenti prve godine ekonomije. To znaju naši građani kojima se serviraju podaci o virtuelnom životu, koji oni ne mogu da osete, a vrlo su maštoviti i inteligentni.
Ukoliko se usvoji ovakav zakon o Narodnoj banci, zaista mislim da će od ove države neko ponovno uzdizanje i građenje temelja zahtevati mnogo truda i mnogo posla. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz)

Zahvaljujem.
Biću vrlo kratka. To da kažete da ste uvek postupali po odlukama suda govori da ste imali problema sa sudovima i da sada pokušavate da taj problem rešite izmenom i dopunom ovog zakona, tako što kažete, sad čitam zakon.
Kažete – protiv upravnog akta NB u obavljanju njenih funkcija može se voditi upravni spor. Dozvoljavate sudsku zaštitu, ali kažete da tužba ne sprečava niti odlaže izvršenje, da bi u drugom stavu pisalo (nek' građani dobro čuju) – u upravnom sporu akta iz stava 1. sud ne može rešiti upravnu stvar za čije je rešavanje ovim zakonom utvrđena nadležnost NB.
Vi se stavljate iznad suda zato što ste imali problema sa nezakonitim odlukama oduzimanja dozvola bankama, osiguravajućim društvima i to na neustavnosti toga da niste imali zakonsku osnovu da donesete rešenje zbog bilo čega, pa ste i to sada rešili ovim zakonom.
Propustila sam da kažem da niste vi propustili da rešite pitanje svojih plata, pa vam se zarade i naknade funkcionera usklađuju sa kretanjem zarada i naknada zaposlenih u bankarskom sektoru, na način utvrđen Statutom. Nećete da delite sudbinu naroda, hoćete platu kao banke kojima omogućavate da zarade. Statut sada hoćete da se ne usvaja u Skupštini, koju, kao nadzorni organ shvatate tako što ćete joj dati na informisanje vaš izveštaj. To je vrhunac cinizma, a možda i nije. Mi vas nadziremo tako što vi nas obavestite da ste nešto uradili.
Cinizam je kada kažete da ste prodavali devizne rezerve – ne za kruške i jabuke. Ko je sada ovde ozbiljan u pristupu temi neka prosude građani, a ja ću da citiram Fridmana – uvek i svuda, inflacija je monetarni fenomen.
Vi ste minirali sopstvene namere da održite stabilan kurs i inflacije, onda kada ste na repo papire davali da 25% kamate 2006. godine, a inflaciju ciljano odredili na 12%.
Dvostruko dati bankama da zarade, napravili ste gubitak te godine od 376 miliona evra, po Izveštaju koji ste nam dostavili, i još gore, naučili poslovne banke na laku i sigurnu zaradu, da ne daju kredite stanovništvu i privredi, nego da trguju sa vama. I, vi nas koji smo završili ekonomiju, a od nas ste imali čak i manje iskustva, od mnogih ekonomista, kada ste došli na to mesto, ne može …

Na dnevnom redu nam je Sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu i u cilju one racionalizacije vremena na koju ste nas već navikli, očekivala sam da spojite raspravu o Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa ovim sporazumom. Neko će reći da to tehnički nije moguće, jer Poslovnik propisuje drugačije. U suštini, zaista, mislim da te dve rasprave imaju mnogo veze jedna sa drugom.
Svi se zalažemo za to da raditi i učestvovati u javnom životu ili bilo kojoj drugoj oblasti podrazumeva stalno učenje i obrazovanje. Međutim, osnivanje jedne ovakve škole kojoj pristupamo, u stvari, predstavlja i priznanje da je to stalno učenje i obrazovanje u našem unutrašnjem sistemu sprovedeno kroz sistem pogrešnog, nedovoljnog ili neadekvatnog sistema obrazovanja.
Uzmite da je bilo koji od ova tri izraza koje sam upotrebila – nedovoljno, neadekvatan, ali sigurno da nemamo odgovarajući sistem obrazovanja, ako stalno učenje podrazumeva osnivanje jedne ovakve škole kojom mi, u stvari, jedan deo državnih činovnika dovodimo u neravnopravan položaj u odnosu na one kojima ćemo omogućiti da idu i da se tamo školuju.
Bez demagogije, upravo sa istinitošću navoda koje čitam iz Predloga zakona, tvrdim da je ovo makar drugi, ne pokušaj, nego druga realizovana namera vlasti, da određenu grupu državnih činovnika, ili kod Pravosudne akademije budućih sudija, dovede u privilegovani položaj, samim tim, što će imati jedan drugi nivo, jednu drugu vrstu obrazovanja za koju nemamo utvrđene kriterijume, i zato će baš neko sutra moći da pohađa tu školu i da ima tu vrstu specijalističkih znanja koja će ga kvalifikovati za rad u državnoj upravi.
To je moja prva primedba, generalno, na sistem ovakvog načina stalnog obrazovanja i učenja koje jeste neophodno i koje u nekim oblastima ne može da se prepusti volji pojedinca. Neke moramo naterati da stalno uče i ovo jeste sistem, ali sistem koji nije dovoljno konkurentan za sve one koji bi trebalo da mu pristupe.
Jednu ozbiljniju primedbu koja je kroz jedan jedini podneti amandman i izneta čitavom parlamentu, dali smo kroz amandman na član 1, gde imamo primedbu na način predstavljanja dela države Srbije, koju mi zovemo s pravom, pokrajina KiM, i koja je u ovoj knjizi, koju da bismo sedeli u ovom domu moramo da nosimo sa sobom, zove se Ustav Srbije, gde je u preambuli KiM kao pokrajina upravo tako nazvano, i pored Poslovnika koji definiše ovde naš rad i Zakona o Skupštini, ovo je ta prva knjiga iz koje mora da proiziđe sve.
Pošto je reč o jednom sporazumu u kome je moguće da članice koje su pristupile, onda kada to odluče i istupe, ali da prethodno izmire svoje finansijske obaveze, pošto je moguće uraditi, čak, i neke izmene u smislu načina delovanja i rada ove škole, prosto, mislim da nije reč o pukoj formi, već o mogućnosti da se ovaj amandman usvoji i da se taj deo Srbije nazove onako kako smo dužni, pa, oni koji su položili zakletvu, kao predsednik, koji će ovaj zakon potpisivati kada ovde bude bio usvojen, kao članovi Vlade koji su nam ovaj zakon predložili i zakleli se da će se držati ove knjige koja se zove Ustav Republike Srbije, zaista, očekujemo da se ta izmena izvrši.
Ovako, prećutno prihvatanje naziva značilo bi da se mi, u stvari, slažemo sa statusom koju ta pokrajina ima u međunarodnim odnosima i priznanjem nekih od zemalja koje nas na jedan vrlo suptilan način ustrojavaju u trening-kampove pre ulaska u EU. Trening-kampom sam nazvala i CEFTU, a evo, i ova vrsta obrazovanja, ova regionalna škola jeste trening-kamp u kojem treba da se učimo kako da sarađujemo i razgovaramo, kao da to inače ne umemo.
Insistiram na ozbiljnosti primedbe koju smo vam kroz amandman izneli. I, očekujem da Vlada, pre onog konačnog dana za glasanje, usvoji ovaj amandman. Ako to ne učini optužićemo je za kršenje Ustava, isto onako kako će takva osnovana primedba pasti na teret samog predsednika Republike, ako bude potpisao ovaj zakon bez izmene, gde će se KiM nazvati onako kako Ustav nalaže.
Moja diskusija bi sigurno bila mnogo kraća o samom zakonu na koji imam primedbe, da ministar za lokalnu samoupravu nije otvorio, na neobičan način, priču o kvalitetu i broju zaposlenih u državnoj upravi. Kada bi u ministarstvima i državnoj upravi uopšte na čelu ministarstava i tih organa bili ljudi dovoljno profesionalni i sa dovoljno stručnog znanja, sigurna sam, imam dovoljno životnog i radnog iskustva da to tvrdim, ne bi sebe okruživali manje sposobnim i neukim službenicima iz državnog aparata, onog što mi zovemo državna uprava. Ne bi se oni koji su profesionalni, vredni i dugogodišnji radnici državne uprave bojali da zasene gospodara, jer će time ugroziti sopstveni položaj.
Iz ove dve svoje tvrdnje izvlačim zaključak, da kvalitet državne uprave zavisi upravo od kvaliteta ljudi na čelu organa državne uprave, ministarstva, Vlade i svih ostalih. Pametni, vredni, inteligentni ljudi se ne boje da oko sebe imaju slične sebi i da nameću više kriterijume i da tako građanima obezbede kvalitetniju upravu. Ako u upravi imamo ljude kojima je partijska knjižica jedina kvalifikacija, lojalnost i podaništvo najsigurnija zaštita da ostanu u fotelji, za koju se zašrafe lojalnošću i gubitkom logike, onda imamo problem i sa lošom državnom upravom. Onda nam neće mnogo vredeti ni uključivanje u ove ovakve regionalne organizacije, gde ćemo neke ljude navodno obrazovati ili učiti da razgovaraju sa ljudima iz najbližeg okruženja.
Odgovornost za lošu državnu upravu snose svi oni koji u njoj učestvuju i oni koji partijske činovnike, partijske saradnike zapošljavaju i imaju na platnim spiskovima državnih organa, ministarstava i slično, a koji nisu kvalifikovani da rade posao organa državne uprave i normalno, upotrebi da taj broj bude optimalan, uvek stradaju oni koje mladi ljudi nazivaju ''vrednim mravom''.
Ima jedna basna o vrednom mravu koja se vrlo simpatično priča na jednom javnom servisu, gde vredni mrav koji sve ume da uradi, brzo postigne, treba da dobije kontrolore, one koji će se hvaliti njegovim radom, pa one koji će mu propisivati nove norme. Kada se namnoži broj onih koji žele da se pohvale učincima njegovog rada, dođe se u trenutak kada treba racionalizovati državnu upravu i po starom dobrom pravilu ko je višak, a to je upravo taj vredni mrav, koji je i doprineo širenju državnog aparata.
Racionalizacija državne uprave za određivanje maksimalnog broja zaposlenih je najbolji dokaz za to i nekoliko ministarstava, ne bih sada iznosila konkretne primere, upravo se odreklo ljudi koji imaju ljude vrlo stručne, sposobne i lojalne profesiji i državi, ali možda ne i samom čoveku na čelu tog ministarstva, koji su se našli u situaciji da sada sa nekom ''jedinicom'' ili čak bez obrazloženja vode upravne sporove, a znamo koliko i kako traju. Kako će do dobijanja spora živeti, to je posebno pitanje.
Pranje ruku od kvaliteta državne uprave od strane onih koji vode državnu upravu jeste licemerje i argument koji neće prihvatiti niko.
Ono što je u ovom zakonu sporno, pored načina na koji je predstavljen deo teritoriji države Srbije, ima se nešto i naučiti. Iz člana 2. mnogi bi naši državni organi mogli da vide šta se smatra pravnim kapacitetom neke ustanove koja se formira. U članu 2. gde se definiše ta škola RESPA, kaže se da je – pravni kapacitet te škole da ona ima sposobnost da ugovara, stiče i raspolaže pokretnom i nepokretnom imovinom i da pokreće pravne postupke.
Mnogi od organa uprave nemaju ovako definisan pravni kapacitet, zbog čega dolazimo, vrlo često, u problem njihovih nadležnosti, odgovornosti organima državne uprave kojima pripadaju i, ono što je najvažnije, imamo problem sa njihovim načinom raspolaganja imovinom i prihodima koje stiču.
Cilj formiranja ovakve škole napisan je u članu 4, kao saradnja između članica Respe, razmena informacija i razvoj ljudskih resursa u skladu sa načelima evropskom administrativnog prostora. Na članu 4. temeljim svoju tvrdnju kada kažem – trening-kamp za EU, za onaj put koji jeste nama cilj kao postizanje standarda, a ne kao učlanjenje. Međutim, ako škola za državnu upravu podrazumeva saradnju između članica i razmenu informacija, da li nam je za razmenu informacija i saradnju, koju inače obavljamo na svim poljima, potrebno da budemo članovi škole u kojoj ćemo godišnje članstvo plaćati 150.000 evra? U prvoj godini 120.000 evra, ne znam da li je to već plaćeno za 2009. godinu.
Koliko koštaju te obuke? Koliko će naših službenika odlaziti? Koliko će seminara biti, pošto čujemo da je to zamisao još od 2003. godine, koja se praktično realizuje 2008. godine? Da li će i koliko naših ljudi biti zaposleno u onom sekretarijatu koji će operativno izvršavati poslove ove škole državne uprave, pa da znamo koliko će koštati radno mesto nekog odavde iz Srbije koji će raditi u Danilovgradu, koji će imati neke privilegije, imunitete itd. Pa, da vidimo da li je to više od onoga što ministar za ekonomiju i regionalni razvoj nudi, dve ili tri hiljade evra po radnom mestu? Znači, ne znamo.
Nismo uspeli da se izborimo da mi kao regionalni lider imamo sedište te škole u Srbiji, a jesmo regionalni lider, svi nam to priznaju ovako verbalno, ali nismo dobili konkretan dokaz u ovom slučaju, ali smo morali od Vlade dobiti makar neku vrstu procene da li ćemo se izboriti da imamo nekog od svojih ljudi zaposlenih i koliko će to ljudi godišnje ići, na koliko obuka, makar kao plan, za ovih 150.000 evra godišnje.
Ono što je zanimljivo jeste da sistem obuke RESPA ima za cilj da poboljša dostupnost i kvalitet obuke i obrazovnog sistema u članicama Respe. Da li se može članstvom u jednoj ovakvoj školi poboljšati kvalitet obuke i obrazovnog sistema u članicama Respe? Zato sam rekla da bi možda trebalo da bude jedinstvena rasprava Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa ovim.
Da li mnogobrojni univerziteti koje imamo, fakulteti, nezavisno od vrste vlasništva, privatni, državni itd, imaju po programima koje imaju kapacitet da imamo obrazovni sistem koji nudi državnu upravu, optimalnu ili makar onu koja će kroz neko dugogodišnje iskustvo ili kratak pripravnički staž moći da odgovori obavezama građana Srbije?
Daleke 1981. godine sam diplomirala na ekonomiji i priznajem da tada nismo imali adekvatna praktična znanja iz obrazovanja koja su bila potrebna za rad u školi. Završila sam ekonomiju, pričala o menici a nisam imala iskustvo praktičnog ispunjavanja meničnog blanketa. U neko lošije vreme kada je ključ odlučivao koliko će se zaposliti Srba, Albanaca, Turaka ili ostalih, nije mi mnogo vredelo to što sam bila najbolji student, morala sam se zaposliti u tada usmerenom obrazovanju i raditi u školi kao ekonomista, držeći sve predmete iz ekonomske oblasti.
Sa jednog višeg nivoa teorije prešla sam na nivo niže teorije, pričajući svojim đacima, srednjoškolcima o meničnom blanketu i o načinu kako se ispunjava, kao kada bi neka domaćica pričala o kuvanju i o spremanju ručka, a samo je čitala recepte, nikada jedan ručak nije spremila.
To mi je kasnije proizvelo i praktičan problem, da sam imala osam godina radnog iskustva u školi, pa nisam mogla da budem pripravnik, jer sam imala radno iskustvo, ali nisam imala adekvatno radno iskustvo.
Da li nam od 1981. do 2010. godine u nekom razvoju obrazovnog sistema sada te škole, fakulteti nude uslove da završeni, fakultetski obrazovani ljudi imaju nivo praktičnog znanja primenjiv u oblasti državne uprave? Ovim priznajemo da to nemamo.
Imamo mnogobrojne fakultete, licencirane, sa dopunama itd, a ponovo moramo, vi ste svedoci, da angažujemo penzionere da rade posao državne uprave. Ima ih najviše kod vas. Kad kažem kod vas, mislim na ministarstva i Vladu, gde se mladi s pravom pitaju – a, kada će oni doći u priliku da rade, ako su mnogi savetnici autori zakona koje ovde usvajamo ljudi koji su dobili penziju, stekli sve zakonom propisane uslove, ali mladi ne mogu da ih zamene jer nemaju praktična znanja za bavljenje ovim poslom.
Vidim da mi vreme brzo ide, reći ću vam samo da mi je ovde sporno vežbanje načina odlučivanja, gde se kroz član 11. kaže da će se odluke usvajati jednoglasno, a to jeste onaj princip – usvajanja u EU, gde mi to treba da vežbamo. Očigledno misle da mi ne možemo, iako kažu da imamo najviše kapaciteta za ulazak u EU, da mi izgleda ne umemo da se dogovaramo, pa ćemo ovde vežbati jednoglasno donošenje odluka, i da ćemo biti ravnomerno predstavljeni sa po jednim predstavnikom u Upravnom odboru ove državne škole. Šta je zanimljivo? Svaki član Respe će imati ministra ili lice ekvivalentno da bude predstavnik na sastancima upravnog odbora. Tu nalazim neki pandan ili ekvivalent onom što se zove Savet ministara na nivou EU.
Imamo ljude koje ćemo slati, ali ne znam po kojim kriterijumima. Piše da će biti zastupljena raznolikost kod zapošljavanja i da će se zapošljavanje zasnivati na zaslugama. Ko će to procenjivati da li su naši ljudi koji odavde treba da budu članovi Upravnog odbora, ministri ili oni koje će kao visoki činovnici predstavljati, jesu zaslužni? Ko nam garantuje raznolikost, da je član 21. propisao nepristrasnost, a ja ću reći da je propisan samo kao težnja, bez ikakvih garancija da se ta nepristranost može i obezbediti ovim mehanizmima.
Mislim da je ovde u mnogo čemu izveden princip – govorim, a šta mislim, posebno je pitanje. Nadamo se da iza ove želje da bude nepristrasnosti, raznolikosti, postoji jedna iskrena težnja i verovanje da će Srbija pokazati da ima i kapacitete, ali i nameru da te evropske standarde, pre svega, u državnoj upravi dostiže i pokaže među svojim prvim komšilukom i članicama ove države, ali uz onaj uslov koji sam iznela na početku izlaganja. Tako da verujem da cena koju plaćamo za učešće u ovom članstvu, od 150.000 evra, treba da bude opravdana kvalitetom državne uprave i želim da verujem, da ne budem sumnjalo, a na vama je da nam to i pokažete, na građanima je i to da procene. Hvala na pažnji. (Aplauz)

Dobri planeri uvek znaju da tempiraju vreme kada će bitna tema da pleni pažnjom ili kada bitna tema treba da prođe ovako neupadljivo, kako danas prolazi jedan izuzetno važan zakon, važan po materiji koju reguliše, još važniji po praksi koju nastavlja, da menjamo nazive agencijama i fondovima bez podvlačenja crte šta je prethodni organizacioni oblik uradio, koliko je državi para doneo, koliko je građanima život učinio komfornijim, informisanijim ili slično, a po onom sistemu koji je na "Titaniku" davno utvrđen. Kada je na "Titaniku" počela da prodire voda, ljudi su premeštali stolice, računajući da brod neće biti potopljen.
Mislim da je ovo jedan od uzaludnih pokušaja premeštanja stolica, jer brod zasnovan na ovakvom načinu državne uprave – u kojem nekom poveravate javno ovlašćenje, uskraćujući državi javne prihode, nije dobar način funkcionisanja.
Kada kažem – nije dobar, ne iznosim vrednosni sud u smislu emocija, govorim da nije dobar u smislu štete koju država trpi, zato što dajete pravo nečemu što po pravnom statusu, po organizacionom obliku, po načinu otvaranja žiro-računa, nije jasno definisano telo, naplaćuje u ime države samo za sebe neke prihode, stvarajući pod maskom nezavisnosti regulatornog tela divlje izrasline na državnom organizmu, koje niti doprinose zakonitosti, niti doprinose boljem životu i standardu građana. Za ovo imam i suviše mnogo tvrdnji. Zato što vi ne možete da odgovorite na pitanja, na primer:
1) Da li je ova agencija za elektronske komunikacije, koja će zameniti RATEL, organizacija koja je po svojoj prirodi, samostalno regulatorno telo organa države uprave? I jeste i nije.
2) Da li samostalna regulatorna tela, tj. javne agencije, jesu javne agencije i da li se odredbe Zakona o javnim agencijama primenjuju na ovakva i na ovo telo? Ni tu ne možete imati precizan odgovor. Nije vaša lična odgovornost, to je sistemska greška koja se, nažalost, podržava.
3) Da li su zaposleni u regulatornim telima državni službenici, što bi povlačilo primenu Zakona o državnim službenicima ili se na njihova prava i obaveze iz radnog odnosa primenjuje Zakon o radu? To je kako kad i kako gde i kako u kom slučaju, ne postoji pravilo.
4) Da li su samostalna regulatorna tela finansijski nezavisne institucije, to je ključno pitanje o kojem ja govorim, iz domena kojim se bavim kao ekonomista, ili imaju status direktnog ili indirektnog budžetskog korisnika?
Koliko god da ste se spremali za ovaj zakon, koliko god da ste želeli da se pripremite dobro, koristeći timove pravnika, stručnjaka, anglosaksonsko zakonodavstvo, francusko iskustvo, ova četiri pitanja bi ostala bez odgovora. Da, ali, možda, ali nije tako. I sve se svodi na odgovor koji nemate na ovo četvrto pitanje – da li su samostalna regulatorna tela finansijski nezavisna, tj. da li troše pare iz budžeta i kako se, u stvari, na grbači građana, kada im direktno naplaćuju neke usluge, dozvole ili papire ili kada to čine preko budžeta, što za građane u suštini i nema mnogo smisla?
Zašto posebno govorim o Zakonu o telekomunikacijama iz kojeg je proizišao RATEL, a danas menja ime u Agencija, javnu agenciju, koja će se baviti elektronskim komunikacijama?
Jedan sudski spor koji je vođen u junu mesecu 2008. godine, ne verujem da će se građani iznenaditi, jer nas više, zaista, ništa ne može da iznenadi, kada je RATEL tužio Ministarstvo telekomunikacija. RATEL, sada će to biti Agencija za elektronske komunikacije koja propisuje pravila, donosi podzakonska akta ovim zakonom o kojem govorimo, što je već samo po sebi nelogično, a inspekciju nad tim radom vrši Ministarstvo, a tvrdimo da je RATEL nezavisno regulatorno telo. Imali smo slučaj da je 2008. godine potpuno poništeno pravničko znanje autora Zakona o javnim agencijama, potpuno poništena dobra namera Vlade da građanima pruži pravnu sigurnost i kvalitetne i konkurentne usluge jer je Ministarstvo za telekomunikacije 13. juna saopštilo da preuzima poslove Ratela zbog toga što nije poništio Odluku o davanju pozivnog broja 069 "Telenoru" bez javnog nadmetanja.
Ponovo je javnost uzburkana pričom da "Telenor" neće moći da se bavi poslovima fiksne telefonije, zato što zbog ovog zakona RATEL neće biti u prilici u zakonitom položaju da im to omogući i već to navodi na sumnju. Neću pominjati onu prvu sumnju kada je "Telenor" stvaran, da ne kažem kupljen, kada to uopšte nije bio "Telenor", kada to uopšte nije bila firma iz Austrije. Prilikom razmatranja amandmana, pokazaću izvod iz Agencije za privredne registre, gde se vidi da je reč o potpuno drugoj firmi iz Danske, registrovane na drugoj adresi, itd.
Pozivam predsednika Tadića da se malo pozabavi i istorijom formiranja i kupovine nekih vrlo zanimljivih preduzeća, koja su danas na našem dnevnom redu. Tada je načelnik Odeljenja Ministarstva za regulativu i nadzor, a evo, mi se danas bavimo izmenom regulative, u pisanoj izjavi, dakle, ne prepričavamo nešto što se može demantovati, Agenciji BETA rekao da je Ministarstvo preuzelo nadležnosti Ratela, što znači da Upravni odbor više ne donosi odluke u sektoru telekomunikacija, već to čini Ministarstvo. Ima li tog genijalnog uma u Vladi ili u Ministarstvu koji može da mi objasni kako je moguće da jedno nezavisno regulatorno telo koje bira Skupština, kojoj ono odgovara za rad, bude suspendovano od strane Ministarstva i to na rok od 120 dana?
Na jedno tako smisleno pitanje novinara dobijen je odgovor da su posle višestrukih upozorenja povereni poslovi vršeni neblagovremeno, da nisu obavljani pravilno i da je oduzeto pravo da se uopšte ti poslovi obavljaju. Ponavljam, kako je moguće ako u Zakonu o telekomunikacijama stoji da se predsednik i članovi Upravnog odbora mogu razrešiti samo Odlukom Skupštine Srbije na predlog Upravnog odbora ili Vlade? Nemojte mi dati formalni odgovor – nisu bili razrešeni. Oni faktički nisu obavljali svoj posao. To je činilo Ministarstvo u njihovo ime, što znači da jesu faktički bili razrešeni.
U Ratelu su tada rekli da odluke koje su oni donosili nisu nezakonite, i sada je ključ problematičnog zakona u sledećoj rečenici – jer je toj agenciji poverena većina nadležnosti u sektoru telekomunikacija, dok se Ministarstvo bavi najopštijim strateškim pitanjima.
Gospodo moja, zašto imamo višestranački sistem, parlamentarne izbore, zbog čega biramo Vladu, ministre, ako se oni bave donošenjem samo strateških planova i strateškim pitanjima, a povere javno ovlašćenje Agenciji kojoj treba obezbediti uslove za rad, koja stvara troškove, koja angažuje, kažemo, stručnjake za koje nemamo kriterijume a kakvi treba da budu stručnjaci npr. u ovom novom upravnom odboru? Od njih troje moraju da budu stručnjaci iz oblasti elektro-struke, ostali mogu da budu pravnici ili ekonomisti. Koji su to kriterijumi kojima merimo ugled ako ovakve prekršaje zakona kada suspendujemo osnovna ovlašćenja neke organizacije nismo izmerili postojećim kriterijumom koji se zove sud, kazna, presuda ili snošenje odgovornosti za ono što nije primenjen zakon?
U takvoj atmosferi sa ovakvim iskustvom, sa mnogobrojnim teoretskim radovima koji zaista doprinose raščišćavanju situacije oko toga šta su javne agencije, šta su organi uprave u sastavu, ko to vrši poverena javna ovlašćenja i ko iznad svega treba da deo poslova državne uprave radi kvalitetnije i jeftinije, a mi imamo nebrojeno dokaza o preskupim dažbinama, namerno kažem dažbinama a ne naknadama, što smo kroz amandmane naveli, jer su po prirodi stvari ti troškovi koje naplaćuje RATEL, sutra će to raditi ova agencija, u stvari dažbine koje zavise od ekonomske snage obveznika, onako kako je to Ustav definisao, bez polaganja računa ikome od vas ili nas – zašto neke usluge baš toliko koštaju.
I umesto da praksu preuzetu iz anglosaksonskog pravnog sistema, nevešto nakalemljenu na naše iskustvo, koja daje loše rezultate, umerimo, suzimo, vratimo u delokrug rada Ministarstva, ministarstava, ne, mi premeštamo stolice na ''Titaniku'' na kome već voda zahvata brod koji tone.
Zaista ne razumem da se oglušujete o sud, sud kao sud, o sud javnosti. Nedavno je Centar za istraživačko novinarstvo, pretpostavljam, vođen tragom diskusija koje su ovde u parlamentu otvarane, pokušao da sazna šta to razlikuje među sobom organe državne uprave u sastavu, u pravnom statusu, u naplaćivanju prihoda, u nadležnostima ministarstava nad njima, po ustavnim ovlašćenjima koje imaju i, bez obzira na njihovu upornost, nisu uspeli da dođu čak ni do tačnog broja koliko agencija, direktorata, raznih drugih organizacionih oblika ima u sastavu ministarstava. I, to, u trenutku kada pričamo o štednji, kada pričamo o tome da se tope devizne rezerve, kada pozivamo na solidarnost na svakom mestu, mi otvaramo nove agencije zatvarajući stare, vrlo drsko govoreći da to ne proizvodi nove troškove.
Ali, dajte, podnesite nam ovde račun, ne RATEL sam sa onom jednom stranicom Državnog revizora, koliko je plaćao zakupninu, koliko je naplaćivao, šta je sve radio sa novcem, jer će se to pre ili kasnije obelodaniti.
Šta to rukovodi Vladu, zaista me zanima kao svakog građanina, da svoja ovlašćenja i nadležnosti prepusti nekome drugom koga priteže svilenim gajtanom, verovatno samo kada ne učini nešto što, baš, njoj kao državi, odnosno njenim funkcionerima smeta.
Ko se to odriče nadležnosti koje ima? Ko se to odriče vlasti i obaveze koju je preuzeo na izborima i formiranjem koalicione vlade da reguliše neke oblasti života, regulišući ih tako nevešto da u nekim članovima tražite čak besmislene odredbe da se i smrt kao činjenica za gubljenje mogućnosti da se vrši neka funkcija utvrđuje u postupku do karikaturalnosti? Da li je baš toliko nevažno sa kakvim zakonima dolazite ovde kod nas? Da li mislite da vreme predaje ovog zakona od 3. juna kada je trebalo do 11.00 časova predati amandmane, a nemamo vremena da to ljudski pročitamo, nas zanima, zato što će ovo što ovde piše proizvoditi posledice i na zaposlene u ovoj oblasti i na one koji žele da uđu u ovu oblast, i sve sudske sporove koji su već u toku i sudske sporove koji će iz ovog proizaći.
Ne pominjem slučajno sudske sporove, jer je nedavno objavljena informacija – koliko je ova država izgubila miliona na međunarodnim arbitražama, što po izgubljenim sporovima, što po nagodbama, ali toliko mnogo novaca koliko jedna država koja mora da vodi računa o svakom dinaru nije smela sebi da dozvoli, država koja kaže da ima kapacitete, pre svega, u ljudskim resursima u smislu kvalitetnih pravnika, administracije koja će realizovati pristupanje EU, odnosno ispunjavanje zahteva, a sa druge strane, sačinjavamo takve ugovore i dajemo prilikom privatizacije takva obećanja za koja smo svesni da u trenutku davanja neće moći da budu ispunjena.
Zakon sa kojim ste ušli u vreme vanrednog zasedanja zaista ne zaslužuje raspravu u smislu njegovog prihvatanja. Ono što je do sada bilo primenjivano, proisteklo iz Zakona o telekomunikacijama kao rad Ratela zaslužuje najstrože kritike, o čemu govori samo sudski spor između vas kao Ministarstava i Ratela. O drugim stvarima da ne govorim u ovom trenutku. Govorićemo o tome kada budu amandmani na dnevnom redu.
Znači, za ovaj zakon ni u kom slučaju ne možemo glasati, a o dodatnim detaljima biće još prilike. Hvala. (Aplauz)

Na dnevnom redu imamo Predlog zakona o izmeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zaista samo sa dva člana: o danu stupanja na snagu ovog zakona i čl. 28. kojim se pokušavaju uporni u kršenju zakona i u prikrivanju važnih informacija privesti kriterijumima javnosti rada, odnosno obaveštavanja građana.
Odmah ću da obrazložim zašto SNS neće glasati za ovaj zakon – jer iza dobre namere ne krije instrument kojim se ti uporni u kršenju zakona mogu prinuditi da daju informacije na koje su zakonom obavezni. To je vidljivo iz stava 2. predloženog rešenja, gde kaže da se administrativno izvršenje rešenja Poverenika sprovodi prinudom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Javnost treba da zna, i svi mi ovde, ko nije uspeo da se obavesti da je to regulisano članom 276. Zakona o opštem upravnom postupku i da je kazna za nedostavljanje informacija od pet do dvadeset hiljada dinara. Ne, nisam zaboravila nijednu nulu. Na primer, direktor Direktorata civilnog vazduhoplovstva, koji prima platu 500.000 dinara, a saglasnost na finansijski plan su mu dali članovi Vlade, ministri, po funkciji članovi Saveta, koji za to imaju naknadu od deset hiljada evra godišnje, treba da plati kaznu od pet do dvadeset hiljada dinara od te svoje mesečne plate (500.000 dinara), ovde predviđenu kaznu, čime prikriva od javnosti bitne informacije koje se tiču ogromnih priliva novčanih sredstava na bazi prirodnog monopola koji se zove nebo nad Srbijom i naplata preleta, ogroman priliv novca u koji Vlada Republike Srbije nema uvid, građani takođe. Mi poslanici ne možemo da dobijemo informacije o tome.
Neko me ovde uverava da je primeren način da se ta informacija obezbedi to što ćemo izmeniti zakon posle šest godina od donošenja tako što ćemo od onog ko prima 500.000 dinara naplatiti čak i gornju granicu od 20.000 dinara.
Ko je spreman da poveruje da je ovakva kazna vaspitna, neka izvoli, ali svako ko iole zna da sabere, oduzme i računa, vidi da ovaj predlog zakona nije usmeren na poboljšanje stanja u ovoj oblasti.
Pravo pristupa informacijama od javnog značaja zajamčeno je Ustavom i međunarodnim konvencijama. Morate da priznate da predstavlja jedan od najznačajnijih načina kontrole rada vlasti. Šta nam vredi taj najznačajniji način ako je on u praksi nedelotvoran i ne daje rezultate?
Obezbediti javnost rada državnih organa, pre svega, i svih onih koji proističu iz nadležnosti državnih organa i iz Vlade kao izvršnog organa vlasti jesu neophodni uslovi da bismo rekli – jesmo za Evropu u Srbiji i jesmo na evropskom putu.
Nije to slučaj samo sa ovim zakonom. Imamo takav slučaj sa mnogobrojnim zakonima gde treba obezbediti zaštitu prava građana i sloboda prema evropskim standardima, ali oni, nažalost, ostaju na pukoj formi. Možda bi bilo pregrubo, ali je istinito ako kažem da se donošenje takvih zakona koji se svode na puku formu, a ne znače u praksi ostvarivanje tih prava, može u stvari nazvati svojevrsnim obmanjivanjem građana.
Odredbe ovih zakona mogu biti manje ili više jasne (evo, kao ova, gde nas upućujete na Zakon o opštem upravnom postupku), ali kada pravni mehanizam ne postoji kao sprovodiv i kada je sankcija ovako niska o čemu drugom možemo da govorimo nego o čistom gubljenju vremena na pet sati ove rasprave, koja u praksi neće doneti poboljšanje?
Zašto se usuđujem da ovo tvrdim? Već pet godina Ustavni sud nije izabran u punom sastavu. Morate priznati da to otežava njegov rad, s obzirom na broj neustavnih zakona ili pritužbi na koje građani imaju pravo. Od predloženih kandidata, deset, izabrana su samo četiri, umesto pet, koliko je bilo predviđeno Ustavom.
Govorim o onome što je Vrhovni kasacioni sud svojom odlukom učinio nedavno i nije uopšte dato obrazloženje zbog čega sud smatra da svi ostali predloženi kandidati, odnosno taj preostali ne ispunjava uslove. Te kandidate, odnosno tog kandidata je predložio Visoki savet sudstva, odnosno Veće tužilaštva. Da li se na ovaj način, bez obrazloženja zašto taj za pun kapacitet rada Ustavnog suda nije izabran, na neki način dovode u pitanje autoriteti predlagača? Možda, ne tvrdim.
Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije nisu propisane nikakve sankcije za one koji se nalaze u sukobu interesa. Da li jeste sankcija poziv da napuste jednu od funkcija, da se o njoj izjasne do nekog prvog aprila, poziv, pokretanje postupka, ako smo svi svedoci situacije da su oni koji imaju dvostruke funkcije ponizno molili da im se dozvoli da na dobrobit naroda i dalje nastavljaju da obavljaju te funkcije koje su, na primer, po članu 11. Zakona o Vladi, direktan sukob interesa i predstavljaju nespojive funkcije?
Normalno, govorim o tome da ovaj zakon krše oni koji predstavljaju vladajuću stranku.
Gospodine ministre, Vlada već pet godina ne vrši postavljenje na položaje onako kako je predviđeno zakonom, konkursom, već to čini bez konkursa. Da li je to suprotno Zakonu o državnim službenicima? Jeste. Pre mesec dana je taj rok ponovo istekao. Da li će to za nekog značiti podnošenje sankcija i da li je to dobar primer onima koji ne daju informacije Povereniku na način kako to mi ovde zahtevamo, očekujemo, tražimo i kažemo da je to način za kontrolu rada Vlade?
Znate, u životu se kaže – ne slušaj me šta govorim, nego me gledaj šta radim, jer tako dajemo najbolji primer. Da li Vlada daje dobar primer sa ovim predlogom zakona, sa ovako malim kaznama ili upravo svojim činjenjem, odnosno ponašanjem funkcionera koji su u sukobu interesa, imenovanjem ljudi na položaje bez konkursa i tome slično?
U prilog tome ne ide ni to što nisu bili obezbeđeni uslovi za rad Državne revizorske institucije, koja je pravu buru u javnosti proizvela iznošenjem u javnost jednog delimičnog i nepotpunog izveštaja o kontroli rada Vlade u 2008. godini.
Mislim da bi jedina prava kazna koja bi pokazala dobru nameru Vlade i odlučnost morala da znači momentalno razrešenje po sili zakona onog ko ne dostavi informacije od javnog značaja Povereniku koji ih je zatražio na lični zahtev ili na predlog nekog drugog. Ne samo to, i momentalno razrešenje i zabranu rada u javnim službama. Šta to znači? To znači da neko ko obavlja delatnost od opšteg interesa, od javnog značaja daje sebi za pravo da ne postupi po zakonima koji građanima obećavaju javnost rada.
Kako to izgleda na jednom praktičnom primeru? Da ne bude sve u sferi priče, 23. avgusta zainteresovani podnosioci su, po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, tražili od onog našeg nesrećnog Direktorata civilnog vazduhoplovstva informaciju i kopiju dokumenta o visini isplaćene naknade članovima Saveta (rekoh, to je pet ministara po funkciji), ali i pravni akt kojim je utvrđeno pravo na naknadu i način utvrđivanja visine te naknade; rekoh da ona godišnje iznosi 10.000 evra, nije beznačajna.
Dana 23. septembra ti isti podnosioci su Povereniku za informacije od javnog značaja, na osnovu člana 22, podneli žalbu zato što im u zakonskom roku nije dostavljena informacija od javnog značaja po zahtevu podnosioca. Dana 18. februara 2010. godine Povereniku se podnosi urgencija po žalbi. Iako je istekao rok za odlučivanje, nije dobijeno ni rešenje ni tražena informacija. Onda se očekuje da Poverenik postupi onako kako mi to sad ovim zakonom želimo da regulišemo, ali na neadekvatan način. Dana 20. aprila 2010. godine Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti podnosi se dokument o neizvršenju rešenja, gde se očekuje da se preduzmu mere u skladu sa zakonom, u cilju izvršenja vašeg rešenja.
Šta je to u skladu sa zakonom? Da ponovim, po članu 276. Zakona o opštem upravnom postupku, kazna od 5.000 do 20.000 dinara za direktora koji prima platu 500.000 dinara i članove Saveta, koji su se posle uporne i, smem da kažem, moje dosadne priče i ponavljanja o tome zvanično odrekli naknade koju treba da primaju u Savetu, jer su tu po zakonu imenovani. Uverena sam da je ta prozivka bila rezultat te njihove odgovornosti da dalje ne primaju naknadu.
Članak u kom je objavljeno da ta godišnja naknada za Direktorat, za koju je od Poverenika tražena kopija dokumenta na osnovu čega se dobija, ko je utvrdio visinu, govori o tome da ta naknada od 10.000 evra godišnje znači da jedan ministar po jednoj sednici dobije 5.000 evra.
Nije konstrukcija; po dostupnim informacijama, u ovom sastavu Vlade sednica Saveta prvi put je održana 24. februara 2009. godine i bila je to 14. sednica Saveta. Zapisnik o njoj se nalazio na sajtu Direktorata. Godine 2003. je taj Direktorat civilnog vazduhoplovstva počeo sa radom. Prostom matematikom, za tih 65 meseci, odnosno pet godina i pet meseci održano je 13 sednica, tako da je potpuno ispravna računica da se po jednoj sednici dobije 5.000 evra naknade. Tri do četiri sednice u protekle dve godine, kažem, po dostupnim informacijama.
Morala bi se svaka od tih informacija naći na sajtu, da javnost zna šta ti ministri rade na funkciji, o čemu javnost nema informaciju. Možda stičemo svi pogrešan utisak, možda oni rade mnogo više, ali mi to ne znamo, a po zakonu imamo pravo da saznamo. U postupku koji sam vam navela, koji traje već treću godinu, nismo uspeli da dođemo do podatka o tome.
Šta je zanimljivo? Kada se u sličnom sukobu interesa našao ministar energetike gospodin Škundrić dobili smo jednu zanimljivu informaciju, gde je gospodin Dačić rekao jedinu moguću stvar: „Postoje zakoni koji vas teraju da budete nešto zbog čega vas posle prozivaju“. Čovek je potpuno u pravu. Ministar je potpuno u pravu. Šta ste vi koji donosite ovaj i ovakve zakone uradili da prestanemo da imenujemo ljude, odnosno da vi kao Vlada imenujete ljude na mesta gde su u sukobu interesa, gde se bave poslovima za koje kažu da se baš najbolje ne razumeju da li Direktorat ima pravo ono što radi? Tvrdim da radi nezakonito.
Mi to ne možemo kao javnost da sprečimo zato što kroz takve loše zakone nastavljamo sa ovakvom praksom gde po Zakonu o dostupnosti informacija ne možemo da utvrdimo ko je odredio ovoliku naknadu, zašto Direktorat sam sebi određuje plate, zašto mu u vreme smanjenja plata nisu bile smanjene plate, zašto se izgovara na neke evropske konvencije iz šezdesetih godina i zašto tvrde neosnovano da im Evrokontrol određuje plate, ako se tamo mogu, mimo određenog broja zaposlenih, zapošljavati na kurirska mesta rođaci i prijatelji istaknutih funkcionera.
Iako je reč o samo jednom članu zakona, ja sam svoje vreme ovlašćenog u ime poslaničke grupe iskoristila gotovo do kraja, jer ovo jeste jedan od očiglednih primera gde je zakon puka forma, a ne pokušaj uvođenja reda. To se obično dešava tamo gde se troši najveći novac, tamo gde se sliva najveći novac; tamo su najmračnije odaje za javnost, u koje se ne može prodreti nikakvom čarolijom, a kamoli zakonom koji predviđa ovakve kaznene odredbe.
To je razlog zašto za ovakav zakon ne možemo glasati, ali ćemo se za javnost rada zalagati na način kako smo to amandmanom predložili, razrešenjem po sili zakona funkcionera koji ne postupi po prinudnom aktu Poverenika za informacije od javnog značaja. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji je, po SNS i stavu koji o tome ima, otvorio mnogo krupnije pitanje od samog povećanja plate i stvaranja uslova za rad u ovoj instituciji.
Jeste Državna revizorska institucija specifična po tome što je u jednom organu, instituciji, ako hoćete, savetu i predsedniku te institucije, objedinjena i zakonodavna, i izvršna i sudska vlast, pa i regulatorna na određen način. Kako? Ako u ime ukupnog državnog sistema DRI u ime parlamenta u stvari sprovodi kontrolu rada državnih organa i svih onih koji rade sa državnim organima i ako u toj kontroli i iz te kontrole treba da proizađu uputstva kako da se izbegnu već uočene nepravilnosti, jasno je da iz njihovog rada treba da proisteknu neka nova pravila u kontnom planu, u zakonima koji regulišu trošenje, kontrolu i tokove novca.
Znači, u DRI mi imamo jedan embrion, jedan koren zakona koji treba da se usvajaju u ovom domu. Ono što se uoči kao nepravilnost u radu DRI treba da bude sankcionisano u postupku koji, za razliku od drugih zemalja, nema u okviru DRI obračunski sud, već u redovnom postupku, postupku pred sudskim organima treba da imaju dovoljno dobro obrazložene prijave bilo koje vrste da bi ono što je uočeno kao nepravilnost moglo da bude izvedeno u nekoj formi rešenja, presude ili izvesne kazne za nezakonito trošenje novca.
Zaista je očigledno da je odgovornost Državne revizorske institucije izuzetno velika, da je potrebna i stručnost u radu i da su potrebna vrlo specifična znanja. Kada kažem da je potrebna stručnost, pod tim se podrazumeva kao ono kada imate dobrog internog revizora, pominjao je kolega maločas, a to ne može da bude neko ko je juče izašao sa fakulteta. To mora da bude neko ko zna kako se poslovne promene dešavaju u preduzeću ili državnom organu, kako se evidentiraju, kako se male rupe u zakonu mogu pretvarati u prostore za malverzacije, zloupotrebe i nezakonito trošenje. Onda treba da budete u stanju da te i takve očigledne i manje očigledne i prikrivene zloupotrebe otkrijete i sprečite.
Iz ovih specifičnosti i odgovornosti koje su na Državnoj revizorskoj instituciji pokušavam da obrazložim potrebu da u DRI imaju plate koje ih stimulišu da taj posao rade na najkvalitetniji način. Ali, ako oni to rade u ime parlamenta, reći ću jednu jeres – odakle meni kao poslaniku pravo da glasam za platu državnog revizora, predsednika Saveta DRI ili vrhovnog revizora, koja je veća od plate predsednika parlamenta? Na to nemam pravo.
Za mene je predsednik parlamenta, kao zakonodavnog organa, neko prema kome treba da se ravnaju svi ostali. Za mene nije pitanje ovde da li je na ovom mestu prof. dr Slavica Đukić-Dejanović ili je u DRI gospodin Radoslav Sretenović ili je predsednik države gospodin Boris Tadić. To u ovom trenutku uopšte nije pitanje ličnosti. Ovo je pitanje poštovanja funkcija predstavničkih tela, kontrolnih organa i poštovanja zakonodavne, izvršne, sudske i ove regulatorno-kontrolne funkcije koju ima DRI.
Najiskrenije da vam kažem, meni je zaista teško da razgovaram o pravljenju sistema na ovom komadu države koji se naziva DRI, koliko god je ja smatrala značajnom, ali javnost mora da zna da mi menjamo Zakon o DRI zato što predsedniku institucije i vrhovnim revizorima ne odgovara da se ravnaju prema poslanicima i prema onima koji se biraju u postupku izbora, na koje se može pljuvati, psovati, koji treba da budu na stubu srama, na zidu plača, da se bave poslovima zabavljača, estrade itd.
Svako od onih koji se imenuju i biraju u redovnim postupcima izbora ima dokazivanje unutar svoje stranke, dokazivanje pred javnošću, pred građanima Srbije. Samim tim, oni moraju da odgovore na ono što obećavaju u kampanjama, u izbornim programima i da se tako ponašaju, svakodnevno se ozbiljno pripremajući i radeći na zakonima, odnosno svojim predizbornim i izbornim programima.
Da li sada onaj ko donosi zakone može da sebe stavi u podređenu ulogu i da se iskreno zalaže za nešto što znači – vi ćete me kontrolisati, ja ću vas platiti dobro; vi ste se preračunali u trenutku kada su vam određivane plate pa ste hteli da budete kao ti koji se teško biraju, a lako pljunu, ali vam sada ne odgovara njihova plata jer se pet godina nije promenila, nego vam odgovara da se ravnate prema platama javnih službenika, pa sad parlament, što reče moj kolega Rade Obradović maločas u našem razgovoru, citiram ga, treba da platu sekretarice u jednom preduzeću, znači, nekog javnog službenika, uzima kao reper za određivanje plate direktora koji donosi poslove?
Da li se to nekome čini normalnim? Ne govorimo o DRI, nego o principu ustanovljavanja hijerarhije u jednoj državi. Ako je novac mera vrednosti, u smislu – merimo se da li smo razvijeni, koliki nam je BDP, bogatstvo jedne zemlje se prema tome određuje... Gospodin Đelić kaže – ko je pametan, svoju pamet mora da dokaže bogatstvom. Doduše, on je to dokazivao u Srbiji, ne u Francuskoj.
Ali, ako je stimulisanje da se svoj posao radi na najbolji način razumno, ono ne može da se odnosi samo na DRI i ne može savetnik predsednika parlamenta da ima veću platu od predsednika parlamenta; ne može načelnik generalnog sekretara da ima veću platu od sekretara i ne može sekretar odbora u Skupštini da ima veću platu od poslanika, jer to jeste izvitoperen sistem vrednosti kojim šaljemo poruku koliko poštujemo one koje biramo i one od kojih očekujemo da rade u našem interesu.
Nisam spremna da učestvujem u sveopštem sistemu ponižavanja parlamentarnog sistema time što danas priznajemo da plata onih koji su u ovom parlamentu, od prve među jednakima do poslanika, nije ono na šta se treba ugledati. Zaista izražavam svoje nezadovoljstvo time što je danas bolje biti onaj iza zavese, u drugom rangu ili trećem redu, nekog sekretara ili čak načelnika u Vladi, sekretara u parlamentu, i ne biti izložen ni odgovornosti, ni javnosti u toj meri kako jesu svi oni za koje se zalažem (ni za jedno ime pojedinačno, nego za institucije u ovoj državi). Želim da na ovom primeru počnemo vraćanje ugleda institucijama koje su i zaslugom onih koji ih predstavljaju u dobroj meri uništene.
Međutim, ne poput poslanika vladajuće pozicije koji su se bojali primedaba da nisu za kontrolu, ali i zbog toga što treba da postoji kontrola svakog dinara, pristajem da tu obnovu sistema počnemo baš od Državne revizorske institucije. Ali ne dajući pravo jednom čoveku, predsedniku Saveta, da odlučuje ko će biti stimulisan institucionalnim dodatkom od 30%, da taj, jedan jedini, sam utvrđuje koji će to biti kriterijumi za procenu izuzetno teškog posla, specifičnih znanja itd.
Kao što kažem, ne može se budžet praviti od krova i od zahteva onih koji troše budžet, već od privrede koja ga stvara. Isto tako, tvrdim da u ovom zakonu jedino možemo da se složimo da u skladu sa planom poslova za određenu godinu i u skladu sa obimom posla koji planira da uradi Državna revizorska institucija možemo da razgovaramo i o obimu sredstava koja se namenjuju za te institucionalne dodatke, a ne da se jedan čovek pita jer onda nema objektivnost koju ima čitav Savet. Čak je i zakonom regulisano da se Savet pita o tim stvarima, da donosi godišnji plan, plan rada, ali i finansijski plan ove institucije.
Znači, u nekom, rekla bih lažnom, odnosu, gde želimo da budemo kontrolisani, ne smemo preterivati dodvoravajući se instituciji čiji predmet kontrole treba da budemo. Jednostavnim rečima, ako vam dođe finansijska inspekcija, ništa vam ne vredi ljubaznost ako vam papiri nisu uredni i ako niste poslovali kako treba, ili bi po definiciji tako trebalo da bude.
Znači, defekt koji imamo, da Savet Državne revizorske institucije predlažu političke stranke, a da oni budu nezavisni, ne može lako da bude ispravljen, i nije samo naša specifičnost taj problem. Zaista ne možemo reći da postoji nezavisan čovek koji neće prema nekome imati blagonaklon, a prema nekome malo krući ili grublji odnos. Međutim, to ne sme da se svede na različitost odnosa predsednika Saveta, ni u samoj Državnoj revizorskoj instituciji, ali ni prema organima koji se kontrolišu.
Onako kako je zakon predložen, to nije obezbeđeno. Zato smo mi kao Srpska napredna stranka svojim amandmanima predložili da tamo gde je predviđeno da se pita taj jedan može biti njegov predlog, ali mora da se pita čitav Savet, jer četvoro ili petoro ljudi zna više od jednog i ima veću širinu sagledavanja.
Kao što ne želim da se ovde u parlamentu gde radimo svakodnevno iko ponaša kao neostvareni upravnik zatvora, kao krotitelj u nekom zoološkom vrtu (koliko god to delovalo grubo, ali ponekad ima i takvih strasti), isto tako ne mislim da državni revizor treba da se ponaša neko ko lovi greške. Njegova uloga treba da bude objektivna, savetodavna. To zakon omogućava u onim sastancima usaglašavanja, koji, čini mi se, zbog neozbiljnosti vlasti nisu dovoljno dobro shvaćeni i zato je prvi izveštaj naišao na nedovoljno dobar prijem.
Ja sam, ne sklona hiperbolisanju i preterivanju, rekla da od tog državnog revizorskog izveštaja zaista ništa više ne sme biti isto u ovoj zemlji, računajući da će se kvalitet interne revizije poboljšati. Ali, kolega Kasaloviću, ne onako kako smo ovde usvojili internu reviziju za samu Skupštinu kao organ, gde vam jedan te isti čovek daje nalog, njemu podnosite izveštaj, od njega primate platu, on vam potpisuje stimulaciju, a vi ćete da budete toliko objektivni i da njegove greške evidentirate i upozoravate ga. Ne, to nije moguće. Ako je interna revizija u bilo kom preduzeću uređena tako, pa i državnom organu, bilo gde... Onaj ko treba da kaže da se neke stvari ne rade u skladu sa zakonom ne sme da ima strah da će zbog toga biti dočekan na prvoj krivini, na prvom zakašnjenju i dobiti otkaz.
U državnim organima se po pravilu kreativnost ne ceni. U državnim organima se ne vidi baš dobro koliko dobro rade oni koji su u daljim kancelarijama od one koja je bliža vašoj. Narod je imao običaj da kaže za to – ko je pored vatre, on se najbolje ogreje; ko je ispod kruške jede krušku. To je samo drugačije definisan stav za ovo o čemu pričamo.
Sagledavanje šefova koliko dobro rade, na primer, službenici u ovoj skupštini, koliko i kako rade, kome pišu rezolucije, koliko odgovornosti nose na sebi neki mladi i vredni ljudi, koliko neki kažu „nisam plaćen da mislim, neka radi moj šef jer je on za to plaćen“ – to šefovi službi i načelnici moraju da znaju i moraju o tome da obaveštavaju svoje nadređene.
Na isti takav način mora da funkcioniše i Državna revizorska institucija. Na takav način moraju da funkcionišu i državni organi, ne po principu poslušnosti, već lojalnosti svojoj državi, zakonima na osnovu kojih radimo, ali i lojalnosti onima koji predstavljaju državu u tom trenutku između dva izbora, redovna, vanredna uopšte nije važno.
Principijelno, uvek ću se zalagati za to da onaj ko ima objektivan stav, nedefinisan ličnom pozicijom, bez ikakvog udvorništva u organu u kome vrši kontrolu, danas u ovoj državi treba da bude nagrađen za hrabrost zato što se inicijativa i poštovanje zakona ne cene.
Ali, mi ne smemo da se mirimo sa time i kažemo – mi tu ne možemo da promenimo ništa. Možemo da promenimo mnogo ako nam izveštaj DRI ne završava u žutoj štampi, bilo kojoj drugoj štampi, u talk show emisijama, TV emisijama koje mere gledanost po tome koliko ljudi govori u istom trenutku, pa se međusobno i ne čuju, već tako, gospođo predsednice, što ćemo o državnom revizorskom izveštaju razgovarati, u skladu sa Poslovnikom koji treba da nam to omogući, ovde gde je mesto, a ne da dajemo nadležnosti Odboru za finansije koje on nema mogućnosti da izvede jer Poslovnik ih ne omogućava.
Za mene je, verujte, iskrenije to što se najavljuje inicijativa za izmenu načina izbora guvernera, pa će onaj ko realno odlučuje o predlogu to biti i faktički, i formalno, i po zakonu, a ne da glumi Odbor za finansije kompletno zakonodavno telo, ako se ovde delimo na opoziciju ili na vlast, dozvoljavajući sebi da parlament ne bude parlament, nego da bude vladajuća većina i opozicija.
Ali, mi moramo ovde da ustanovimo, i to je naš posao, jeste ovaj prvi da im omogućimo rad time što će imati bolju platu, makar sličnu onoj koju imaju privatni revizori, ali moramo da se izborimo i za to da se o izveštajima revizora ovde govori.
Mislim da je trenutak da još nešto kažem. Da li neko od nas očekuje da imamo kvalitetne revizore ako na sajtu Agencije za privredne registre vidite da revizorske institucije, revizorske kuće koje se bave revizijom ostalih subjekata imaju ogromne poslove, svi znamo da vrlo visoko naplaćuju svoj rad, ali ne prikazuju realnu dobit, ni blizu onome što zaista zarade na ovom tržištu i od ovih preduzeća?
Čiji će biti posao da ustanovi takav knjigovodstveni sistem da imamo ispravnu evidenciju prihoda, realan prikaz dobiti? Jer, iz te oporezive dobiti se finansira i parlament, ali i trudnica, đak, vojnik, profesor, policajac, svi ostali.
Volela bih da se uskoro jedna takva inicijativa nađe ovde, da pre svega knjigovodstveni obuhvat, znači, ono što prikažemo da radimo i da smo zaradili u Skupštini, Vladi, ministarstvima, javnim preduzećima, agencijama, pa i revizorskim institucijama, bude što je moguće više realno prikazan i samim tim da svako dobije ono što je njegovo – i država i oni koji su na državnim jaslama.
Ponavljam, želim da ovo bude samo početak, a ne izuzetak gde će se jednoj instituciji davanjem finansijskih mogućnosti za rad ustanoviti i priznati pravo na objektivnost, a da svi ostali čekaju neko drugo vreme. Hvala vam.

Na kraju ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika. Ono što bih htela pre svega da istaknem u vezi sa Predlogom zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu je ono što se nalazi u prelaznim i završnim odredbama. Znači, ako je u zakonu, koji je dostavljen u februaru, napisano da je poslodavac dužan da izvrši obavezu iz člana 7. stav 1, a to je sledeća obaveza: da zaposlenog pre stupanja na rad pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom, i da on, u skladu sa time, može da koristi svoja prava i da oni koji su u radnom odnosu na dan stupanja na snagu ovog zakona, u roku od 60 dana od stupanja na snagu ovog zakona...
U ovoj prilično rogobatnoj formulaciji je, u stvari, sadržana nemogućnost ostvarivanja prava za zlostavljanje na poslu i mobing za sve one koje ste već otpustili po zakonu o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji. Sve one kojima ste dali ocenu jedan, bez jasno definisanih kriterijuma, a zbog pregovora sa MMF-om, i uputili ih da bez žalbe moraju da prime ovakva rešenja i da u nekom redovnom pravnom postupku ostvaruju svoja prava, vi ste u ovom zakonu isključili, ne podnoseći slučajno u ovom trenutku ovakav zakon koji treba da stvori privid prava na zaštitu od zlostavljanja na poslu.
Već duže vreme govorim da se ova vlast bavi predstavljanjem građanima da je pravo koje im se obećava jednako samom pravu da uživaju u nekoj, ne privilegiji, nego normalnoj tekovini ljudske civilizacije: na primer, da budu zaštićeni od zlostavljanja, da imaju pravo na restituciju. Vi ste evidentiranje restitucije predstavili svojevremeno kao pravo na restituciju, a reč je samo o evidentiranju prava. Pravo na besplatne akcije se svelo na priču o pravu na besplatne akcije, a ne na ostvarivanje stvarnog prava u dobijanju akcija, u korišćenju prava iz akcija ili slično.
Znači, i ovaj zakon je dosledno izveden princip ove vlasti, koja o pravima građana priča uglavnom na način popularisanja sopstvenih želja, namera i ambicija, a da u stvarnosti, od stotine zakona kojima se hvalimo, koje usvaja ova skupština kao mašina za pravljenje zakona, mnogi čak ni ne znaju koji su zakoni usvojeni, ni koji broj je usvojen, mi u praksi nemamo poštovanje zakona i prava na koja se ovde pozivamo i kojima se hvalimo.
Zašto imam prava da ovo kažem? To što je gospodin Ljajić čitao ovaj zakon ne podižući glavu sa papira nije neobično, ali jeste neobično da smo u vreme rasprave o zakonu o maksimalnom broju zaposlenih imali raspravu sa gospodinom ministrom da ima dvostruko veći broj zaposlenih od onog koji je naveden u dokumentaciji koja je tada bila dostavljena, i dokazali to čitanjem imena ljudi koji su se nalazili tada na spisku zaposlenih i koji su, nažalost, danas postali svojevrsna žrtva mobinga i dobili otkaz.
Tipičan primer gubitnika, ne onih tranzitornih koji su protiv promena, nego ljudi koji imaju iskustvo, znanje, profesionalnost da se poslodavcu suprotstave kada dobiju loš nalog, nezakonit nalog, postali su žrtve sprovođenja smanjenja broja zaposlenih, a ne dobijanja kvalitetne profesionalne administracije, žrtve uslova da imamo manji broj zaposlenih zato što to neko drugi od nas traži, gde smo se predstavili kao neozbiljna država koja je obećavala MMF-u ono što nije bila spremna da ispuni, a kada je ispunjavala to se svelo na otpuštanje trudnica u Agenciji za privatizaciju, majki sa tek rođenom decom, u vreme kada se zalažemo za zaštitu prava majki, dojilja, dece, pričamo o natalitetu, porodici i tome slično.
Čak sam mislila da ne diskutujem o ovom zakonu, zato što osećam ličnu povređenost jer je moja starija ćerka kao žrtva mobinga morala da napusti posao. Radila je 24 sata dva dana uzastopno, za nedelju dana je ostvarila veći procenat radnih časova nego da radi troje na tom jednom radnom mestu, sa elektronskom evidencijom, ne svedoci, ne prisustvo, u firmi koja je državna. U izboru između zdravlja i posla, najbolji student na fakultetu, izuzetno kreativno biće je moralo da napusti posao.
Znaju moje kolege iz drugih stranaka taj slučaj, nije im nepoznat i mislila sam da o tome ne diskutujem. Međutim, ako svi ćutimo, a usvajamo zakone u kojima piše da nekoga štitimo od zlostavljanja na poslu, da li smo licemerni kao poslanici, da li bih ja kao majka bila licemerna, ili vi kao zakonopisci?
U vašem ministarstvu imamo tipične primere onih koji su dobili otkaze, koji neće moći da ostvare ovo pravo jer je to članom 37. prelaznih i završnih odredaba tako definisano, a pričaćemo da dostižemo evropske standarde.
Ponoviću ono za šta se zalažem – za Evropu u Srbiji, da imamo evropske zakone, ne samo kada ih donosimo, nego kada ih poštujemo, da imamo vlast koja će donositi zakone koji će važiti i za one za koje se donosi, ali i za samu vlast, a ne da donosimo zakone radi zakona i radi agende na evropskom putu, koji u stvarnom životu ljudima gotovo da ne znači ništa. Hvala.

Zahvaljujem. Verujući da je Vladi cilj da donese dobar zakon, u ime SNS ću dati nekoliko konkretnih primedaba na članove zakona, sa optimističkim, ali ne i naivnim uverenjem da ćete te primedbe usvojiti i ovaj zakon učiniti boljim, a moguće je.
U članu 2, gde definišete, govorim o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, istovremeno dok se govori i o zakonu o volontiranju, u članu 2. ste pod sve ostale slučajeve koje treba zaštititi naveli sve one koji su van radnog odnosa, ne pominjući konkretno baš volontere, o kojima čak u zajedničkoj načelnoj raspravi razgovaramo. Smatramo da je takav rad, koji jeste u javnom interesu i koji treba popularisati, potrebno precizno definisati i na način kako smo mi to predložili našim amandmanom na član 2.
Verujem da ste se prilikom pisanja ovog zakona oslanjali na Rezoluciju Evropskog parlamenta iz 2001. godine broj 2339, ako se ne varam, gde je zaista bilo potrebno delotvornim merama sprečiti zlostavljanje na radu u svim slučajevima, pa insistiram da to budu i volonteri, jer nesigurnost zaposlenih, kroz sve kratkoročnije ugovore o radu, čija se forma menja, mislim da niste dovoljno dobro obuhvatili ovim članom 2, i to je potrebno uraditi.
Članom 3, ne u ime žena, nego u ime seksualnog zlostavljanja koje ste ovde propisali da se štiti ugovorom o radu, tražim da se ta odredba izbriše, jer je ovaj zakon onaj koji nudi viši nivo zaštite od zlostavljanja, a seksualno jeste po brojnosti najčešće i žene jesu najčešće žrtve zlostavljanja. Nemojte da dozvolite da ovde ostane odredba da se seksualno zlostavljanje tretira po Zakonu o radu, jer je taj nivo zaštite niži u odnosu na ovaj zakon. Mislim da je potrebno da takvu primedbu uvažite.
Složila bih se sa nekim kolegama koji govore da je član 6. onaj član u kojem se krije đavo, koji uopšte nije sakriven. U članu 6. definišete zlostavljanje kao nešto što se ponavlja. Prosto je nedopustivo, nepravilno i neprihvatljivo, u koliziji sa drugim zakonima da napišete da će se kažnjavati samo nešto što se ponavlja, jer bi po tom ispadalo, čak ne logički, da je jednokratno uznemiravanje, neću reći dopustivo, ali nekažnjivo. Da li je tako? Ako napišete da je samo ono uznemiravanje i maltretiranje koje se ponavlja kažnjivo, svaki drugi zaključak po onom osnovnom - što nije zabranjeno dopušteno je, može da bude ovako tretirano i, u onom postupku koji predviđa zakon, prosto nedokazivo, odnosno da krivac ne bude kažnjen.
Drugo, zanima me, pozivali ste se na stručnjake koji su pisali ovaj zakon, ne bih da uvredim nikoga, ekonomista sam, ali smatram da sam prosečno inteligentna osoba, koja ume da čita zakon, kada napišete: „koji se ponavlja“, da li se ponavlja žrtva, delo, onaj ko ga čini? Preciznost u toj formulaciji da li je zlostavljanje različitog tipa, od različite osobe, zaista se u ovom članu ne vidi dovoljno jasno.
Najvažnije, zbog čega insistiram da dobro pogledate amandman SNS na član 6, jeste to što niste obuhvatili slučaj koji jeste razlog za donošenje čitavog ovog zakona, a to je kada žrtve zlostavljanja napuste posao bez raskida radnog odnosa. Ovde tretirate kažnjavanje onda kada se radi o raskidu radnog odnosa, a ne kada se napusti posao; jer, onaj kome je zlostavljanja preko glave taj najčešće odlazi, i onaj ko ga je zlostavljao daje mu otkaz.
Molim vas da pažljivo pogledate član 6, zadnju rečenicu stava 1, i pročitate da li ste ovde postigli cilj zakona, jer, sećate se, ne po slovu, nego u duhu zakona moramo da razgovaramo kada o zakonima raspravljamo. Da li je upravo cilj zlostavljača, da ga tako uslovno nazovem, to da neko ode, da ne dođe do raskida, nego da se dobije otkaz i da žrtva bude bahati, razmaženi, neodgovorni krivac?
Molim vas, pročitajte pažljivo i vidite da li treba da u ovom članu 6. obuhvatite i slučaj kada se posao napusti, a uzrok napuštanja je zlostavljanje, jer ta zaštita mora da bude proširena i za ovaj slučaj napuštanja posla. Opet ću se pozvati na dobru tekovinu Rezolucije evropskog prava 2339 o delotvornim merama zaštite.
Nešto što će pravnicima biti zanimljivo, u šta sam se ja malo sa pravnim timom SNS upustila, jeste formulacija u članu 11. stav 3. gde se govori da „zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja, u smislu ovog zakona, čini zaposleni koji je svestan ili je morao biti svestan“. Da li zloupotreba može biti učinjena i nesvesnim nehatom? Pitajte pravnike šta oni o ovome misle, jer zloupotreba prava u našem pravnom sistemu se do sada tretira samo direktnim umišljajem. Konsultujte pravne stručnjake.
Da li je meni važno da li je neko imao nesvesni nehat kada mi je naneo zlo ovim načinom ponašanja? Zakonodavac, onaj koji predlaže zakon i mi koji ovde o tome razgovaramo to bismo morali imati na umu. Ispada da onaj ko je činio neko zlostavljanje prema meni na poslu nije imao volje da mi učini zlo i nije imao svest o tome, kao ni svest o mogućoj posledici, koju evidentno trpim. Molim vas, pogledajte to još jednom.
U članu 23, gde govorite o postupku za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog, molim vas da brišete stav 3, gde kaže – ako zaposleni, kome je zbog vršenja zlostavljanja izrečena mera, a to je ako neko čini zlostavljanje prvi put, pa ne učini šest meseci, može da bude nekažnjen najstrožom kaznom.
Da prevedem na srpski jezik: neko ko zlostavlja prvi put, pa to ponovi za šest meseci, plus jedan dan, neće biti kažnjen, kako ovaj zakon predviđa. Tvrdim, a vi pročitajte šta piše u članu 23. i videćete, uverena sam da vam to nije svrha bila kada ste donosili ovaj zakon, da nekoga ko je učinio delo zamolite da se strpi šest meseci, pa da za šest plus jedan dan učini ponovo.
Brisanjem tog stava poslodavcu se omogućava da počiniocu zlostavljanja na radu u težim slučajevima može (i treba) da prekine radni odnos. Ovakvom definicijom zakona to mu ne omogućavate. Onaj ko zlostavlja može da bude siguran da neće dobiti otkaz, ako se drži precizne formulacije iz člana 23.
Ponavljam, nije svrha donošenja ovog zakona da mere zaštite budu nedelotvorne, nego da budu delotvorne.
Neće biti na odmet da ponovim ono što je pre mene rekao kolega – ne može ministar da potpisuje podzakonskim aktom ni zlostavljanje na radu, ni postupak zaštite, ni organe za zaštitu, ni posledice. Niti se mogu zakonom opisati sve moguće pojave zlostavljanja, mere itd., niti su one sveopšte jer zavise od kulture, običaja.
Mi se valjda trudimo da ostanemo posebni po nečem što je uvažavanje međuljudskih odnosa i da, u skladu sa tim, zakonom definišemo ono što je kažnjivo i da zakon zaista svoj cilj izvrši time što će ove posledice, mere i opis tih dela da opiše na dovoljno jasan način. Jer, ako ministar propiše ovako detaljno kao što ste vi propisali, zlostavljač će čitanjem tog podzakonskog akta da traži nekažnjivu formulaciju i nekažnjivo zlostavljanje, da zadovolji svoj ružan i naopak poriv, a da za to ne odgovara. Morate priznati ne da je smisleno ovo što govorim, nego da se tako čitaju poreski zakoni, tako se čitaju svi zakoni gde se utvrđuje krivica i želite da je izbegnete.
Sad još malo posla za one vrle stručnjake koji su vam pomagali da pišete zakon, reč je o članu 31. predloga. Prvi put uvodite jednu vrlo zanimljivu definiciju a to je – ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.
Od kada se to negativne činjenice ili odsustvo činjenica dokazuje? Po pravilu se negativne činjenice, odnosno odsustvo činjenica ne dokazuje. Zaista ne vidim u čemu je smisao donošenja jednog ovakvog člana u kojem ste predvideli ovakav vrlo neobičan način dokazivanja da zlostavljanja nije bilo, tj. dokazujete zaštitu i vašu dobru nameru za one koji mogu biti predmet zlostavljanja.
Na kraju, ponavljam generalnu primedbu. Zakon je donet prekasno za one kojima ste već podelili otkaze, dajući im jedinicu bez kriterijuma, za one koji neće moći da se po ovom zakonu pozovu na svoja oštećena prava, da su zlostavljani, ali čak ni onaj minimum zakonskih prava koji je bio moguć pre donošenja onog zakona ili, bolje reći, uredbe, po svojoj suštini, o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji.
Znači, zakon je loš. To što je namera dobra dokazuje da je put do pakla popločan dobrim namerama, ali ako zaista imate dobre namere, molim vas da do rasprave u pojedinostima, ne razmišljajući o tome što su ovo predlozi iz opozicije, iz SNS, uvažite ono što svima nama, našoj deci, našim kolegama može značiti u očuvanju radnog mesta i ličnog integriteta na poslu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Izvinjavam se što se nisam na vreme prijavila. Računala sam da ćete reč davati uobičajeno, po veličini poslaničkih grupa. Mislim da se tema koju ću…