Evo kako to ide kada u članu 49. prethodno se odaberu dva ministra koji će da urade jedan deo poslova koji je u nadležnosti Vlade, kada to isto predlože u nekoj drugoj oblasti, poput ove jezičke i terminološke odrednice, kažu sledstveno od rešenja člana 49. stav 2. rade ova dva ministra, pa hajde neka rade sada i ovaj posao.
Umesto da Vlada ima doslednost, pa da stavi pod kontrolu ono što se zove njen prihod, Vlada je izabrala da to ne uradi. Naplaćujete naknadu za korišćenje i vađenje šljunka. Naplaćujete naknadu za lekovito bilje. Naplaćujete naknadu za priređivanje igara na sreću, koncesionu naknadu i to se u budžetu prihoduje, vidi i koristi.
Ali, naknada za korišćenje neba se prepušta Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i Agenciji, pod maskom i izgovorom usaglašavanja sa pravilima EU. To jednostavno nije dopustivo, jer onaj ko kaže da se bori za fiskalnu odgovornost, a juče smo o tome pričali, i između izbora, da fiskalnom odgovornošću stavi pod kontrolu milijarde evra, bira da jednoj stranci koja mu tvori vladajuću većinu prepusti feud koji se zove Direktorat civilnog vazduhoplovstva, nadzor i kontrola nad vazdušnim saobraćajem, pa mi posle recite da ovaj zakon ne bi mogao da se zove – koliko vredi i koliko košta ova vlada?

Član 80. reguliše proveru ispunjenosti uslova za izdavanje operativne dozvole i definiše da Direktorat može u svako doba da ispita finansijsko poslovanje imaoca operativne dozvole, a u svakom slučaju najmanje jednom u 12 mesecu u stavu 3, čije brisanje tražimo, kao i prethodno izrečenog stava 2, da imalac operativne dozvole je dužan da Direktoratu, na njegov zahtev, dostavi podatke o ispunjenosti uslova koji su potrebni za izdavanje operativne dozvole.
Pitam vas, gospodine ministre, da li to neko nije izmenio Zakon o ministarstvima, član 11, po kojem pravo inspekcijskog nadzora ima ministarstvo koje vi vodite, samo nas niste o tome obavestili?
Prvo, Ministarstvo finansija je jedino dužno da preko svojih organa vrši proveru finansijskog poslovanja poreske uprave, poreske policije itd. Otkud pravo Direktoratu da vrši proveru primene ovog zakona, ako to treba da radi vazduhoplovna inspekcija? Ako je ovo, kao što jeste, sukob nadležnosti između inspekcije koja je u okviru Ministarstva, što je takođe zakonom regulisano, a vi odbijate amandman, pa kažete da se to ne slaže sa direktivom i uredbom Evropskog parlamenta, pitam – da li to imamo Zakon o ministarstvima i Vladi koji nije u skladu sa evropskim standardima, kriterijumima, nigde niste naveli taj izuzetak, ili se to Direktorat razmazio u samovlašću i bezvlašću, pa hoće da izdaje sertifikate, da daje autorizacije, da proverava finansijsko stanje i da ima apsolutno sve moguće i nedopustive nadležnosti u ovoj državi?

Zaista je ovaj član 161. povezan sa članom 159. i dovodi do apsurda tu uzurpaciju prava od strane Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Evo, da to plastično objasnim kako izgleda. Na primer, beočinska fabrika cementa je među prvim privatizovan i zamislite da sada jedan "La farž", ko li već tu ima u ovom trenutku vlasništvo, propisuje uslove prodaje cementa, radi kontrolu kvaliteta, određuje učešće na tržištu svakog od tih, a i sama jeste učesnik na tržištu i proizvođač. Ko bi tu bio nadležan da kontroliše?
Agencija za borbu protiv korupcije ili Komisija za zaštitu konkurencije ili neki organ koji bi mogao da ustanovljava da li smo mi država ili nismo. Kao što je pravilo da se jednom uveden porez teško ukida, tako ćete i vi provodeći ovih par sati ovde, sve argumente koje iznosimo, pa uz sve njih, omogućiti nekome da dostignuće u nekoj drugoj oblasti, gde smo možda obezbedili konkurenciju ili redovne uslove poslovanja, dovedete do besmisla.
Tamo gde je prirodni monopol, prirodni resurs, da nebo neko naplaćuje kao da je nasledstvo ili babovina i da uz to dovodi do obesmišljavanja da tim nebom vrši kontrolu bezbednosti, ali i svih onih koji tim nebom treba da lete.
Zaista, ministre, ne znam da li je neko vama rekao šta sve piše u ovom zakonu i da li imate razdvajanje onoga ko odlučuje, ko potpisuje. Pođite od jednog putnog naloga, uvek se razdvoji naredbodavac, onaj ko polaže račune i onaj ko to mora da evidentira. Vi ovde imate sve u jednom jedinom licu koji za to nema ni tehničke ni bilo koje druge kapacitete da obavlja sve ove usluge, ali zato mora da se pita o svemu.

Moja će savest biti mirna kada u ime SNS iznesem makar stav o tome šta ovaj zakon znači.
Ako imate član 176. u kome je definisana autorizacija, gde Direktorat tvrdi da su oni ti koji treba da daju posebne isprave kojima će ovlastiti neko lice da u ime Direktorata preduzme neku radnju ili obavi određene poslove, izuzev odlučivanja, to ne daju nikome, čak, ministre, ni inspekciji, ni vama, ni Vladi, ni Ustavu, nikome živom ne dopuštaju odlučivanje, ali poslove i radnje hoće da prepuste, da dobro naplate, to piše, i da propišu uslove pod kojima mogu da predaju određene poslove na određeno vreme.
Rentiranje političke moći onih nekoliko ruku koje odlučuju o tome da taj Direktorat ostane malo uveden u zakon, ali više van zakona, van nekih pravih, logičnih i pravednih normi postojanja, doveo je do toga da vi imate preduzimača Direktorat koji ima ovlašćenja, a onda će ih on poput onih nakupaca i prekupaca na pijaci prodavati drugima, ali ne i dokazano stručnim i osposobljenim da rade njihov deo posla, i to onaj fizički, a odlučivanje će ipak ostati njima.
Da li će i vama biti mirna savest što ste dozvolili da ovakav zakon prođe, to ćemo videti svi zajedno.

Evo jedna generalna napomena, iako je sednica zakazana u maksimalno kratkom roku, u kojem smo imali kratko vreme da podnesemo amandmane na zakone o zaštiti potrošača, akreditaciji, vazdušnom saobraćaju, plovidbi, budžetskom sistemu, kao što vidite, potrudili smo se da podnesemo amandmane koji su, neka ne deluje neskromno, ali neka bude zaista opravdana kritika Vladi, utemeljeniji u zakonskom pravnom sistemu Srbije nego što je to sam predlog Vlade, odnosno ministra koji ovde brani zakon.
Upravo član 6, koji govori o tome da akreditaciono telo posluje kao ustanova, govori o tome kao da vam je neko pisao zakon, to nije primedba vama lično, jer vi niste pravnik, ko je, po sistemu "kopi-pejst", prepisao taj pravni status iz nekog zakona, a pre donošenja Zakona o javnim agencijama.
Naime, akreditaciono telo, koje se i po vašem obrazloženju iz zakona bavi poslovima kontrole kvaliteta proizvoda i usluga, čitam vaše obrazloženje, to je "nacionalni organ za akreditaciju, koje upravlja sistemom akreditacije u Srbiji i predstavlja vrh u sistemu infrastrukture u kvalitetu".
Malo je ovo više žargonski nego stručno, ali nema veze. Sad kaže: "U oblasti infrastrukture kvaliteta, ocenu usaglašenosti proizvoda, procesa i usluga sa tehničkim propisima i standardima, sprovode stručno i tehnički osposobljena lica za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda, kao što su laboratorije, sertifikaciona i kontrolna tela. Akreditacijom se na nezavisan i nepristrastan način ocenjuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda".
Neka građani procene da li je ovo zakon o kvalitetu, kako ste vi stavili primedbu nama, ili je zakon o kontroli kvaliteta proizvoda i usluga. Toliko o samoj sadržini zakona.
Ono što se zove dostignuće i promena starog zakona na novi, što ste napisali na strani 9. obrazloženja, da upravo unapređujete pravni status, organizaciju i način rada akreditacionog tela, govori o tome da se pozivate na Zakon o javnim službama, koji je donet 1991. i 1994. godine, izmenjen je svega u jednom delu, da član 23. gubi važnost, 2005. godine. Znači, pre donošenja Zakona o javnim agencijama.
Pitam – šta je razlog da ga definišete i ustrojite u pravnom smislu, po Zakonu o javnim službama, ako vam taj zakon izričito kaže da se ustanove osnivaju u skladu sa Zakonom o javnim službama, radi "ostvarivanja prava utvrđenih zakonom u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja i zdravstvene zaštite životinja".
Zar nije očigledno da se ne radi o takvim delatnostima i da se Zakon o javnim službama ne može primenjivati na ovaj zakon? Nemam više komentara, a ako vi imate obrazloženje, izvolite.

Imamo jednu inovaciju koju smo propustili da uradimo kada je rađen Poslovnik novi i Zakon o Skupštini. Mislim da je zaista trebalo da unesemo odredbu da se amandmani na zakone koje predlaže stranka G17 mogu podnositi, ali da će oni svakako biti odbijeni. To je trebalo da unesemo u Poslovnik, jednostavno da se zna, jer ako neko ne zna o kojem zakonu je reč, odnosno ko je predlagač nekog zakona, kada su svi amandmani odbijeni, budite sigurni da je reč o predlogu G17 stranke, jer praksa koju imamo ovde dvogodišnju jeste da pametnih van te stranke nema i onih koji su radili njihove zakone.
Šta je sporno? Što amandman na član 18. demantuje tu visoku pamet i to da je kralj jedini u pravu. Napisan je član 18, gde kaže – na zahtev akreditovanog tela za ocenjivanje usaglašenosti može se obnoviti akreditacija po istom postupku po kome je i dodeljena.
Stav 2. – ako se nakon sprovedenog postupka za obnavljanje akreditacije utvrditi da podnosilac prijave ispunjava zahteve iz člana 15. stav 1. ovog zakona, upućivanje na neki drugi član je dozvoljeno, odluku o obnavljanju akreditacije donosi odluku i izdaje sertifikat. Nije sporno.
Onda ide stav 3. – ako se nakon sprovedenog postupka za obnavljanje akreditacije utvrdi da podnosilac prijave ne ispunjava zahteve iz člana 15. stav 1. ovog zakona, ATS donosi odluku da se akreditacija ne obnovi.
Kao što vidite, tri stava su napisana u kojima se kaže da se akreditacija obnavlja po istom postupku po kojem se i donosi. Kada se ispuni uslov iz člana 15. stav 1, ona se obnavlja. Kada se ti uslovi ne ispune, ne obnavlja se akreditacija.
Mi podnosimo amandman, kao poslanička grupa Napred Srbijo, gde kažemo – zahtev za produženje važnosti uverenja o ispunjenosti uslova za vršenje ocenjivanja usklađenosti se podnosi najmanje dva meseca pre isteka važnosti jer je to neophodno i produžavanje važnosti se vrši u postupku propisanom za izdavanje. Taj uprošćeni, jednostavni srpski jezik i ovo ovde komplikovano ponavljanje jednih te istih reči i uslova vi u obrazloženju za odbijanje amandmana navodite kao suštinsko i terminološko suprotstavljanje zahtevima srpskog standarda SRPS ISO/IEC 17011.
Da nije smešno, zaista bih mogla da kažem – u pravu ste, najbolji ste, najpametniji. Ali, ovakav način za odbijanje amandmana prosto govori o samozaljubljenosti onoga ko podnosi ovakav amandman, troši suvišne reči, papir i obrazloženje, a suštinsku stvar ne kaže, u kom je roku neko dužan da podnese zahtev za obnovu akreditacije. Mislim da je ovaj amandman bilo neophodno usvojiti.

Ne vidim kako mogu da razumem da komentar na amandman može da bude definisan mržnjom.
Nisam čula da je moj kolega demantovao išta iz navoda koji su bili posvećeni amandmanu, pričam o zakonu, ne da nisam nijednu nepristojnu reč upotrebila, nego je nikada i ne upotrebljavam. Govorim o kvalitetu zakona i o pristupu jedne stranke koja ovde ne dozvoljava da se ikada amandmanom poboljša zakon koji uđe u skupštinsku proceduru. Stenografske beleške, usvojeni amandmani, a i zakoni koji su na snazi, koji mnogo dobra čine, dokaz su za to. Evo još jedan.
Član 19. i amandman 19. Srpske napredne stranke glasi – protiv akata Agencije može se izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za poslove standardizacije u roku od 15 dana od dana dostavljanja. U postupku pred Agencijom, koji nije uređen ovim zakonom, primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje opšti upravni postupak.
Maločas sam primetila da su se vaše saradnice čudile zašto mi uporno i dosledno nazivamo ovu ustanovu javnom agencijom, ali mi to radimo dosledno od 1. amandmana, upućujući na njen pravi pravni status, koji je jedini bio moguć ispravan, s obzirom na delatnost koju će obavljati i s obzirom na celovitost pravnog sistema Srbije i konzistentno zakona koji regulišu ovu oblast.
Znači, ovo nije slučajno i potpuno namerno je sve vreme dosledno nazivamo javnom agencijom, ali ono što je najspornije u ovom zakonu jeste jedno trajno kršenje prava na dvostepenost zaštite prava onoga ko se nađe pred ovim organom.
Da vas podsetim na još jedan zakon čiji je autor bio potpredsednik Vlade, gospodin Dinkić, kada smo razgovarali o smanjivanju broja zaposlenih, odnosno maksimalan broj zaposlenih u državnoj administraciji. Ova nemogućnost da onaj ko dobije otkaz, ko je jednom ocenjen lošom ocenom i uručeno mu je rešenje, bez prava žalbe, iako je 25 godina ranije bio ocenjivan najboljim ocenama za rad i doprinose, nije imao pravo žalbe, kao što se i ovde nema.
Znate na šta je upućen? Na dugotrajan postupak u sudstvu, u kome postupci traju godinama, da bez sredstava za život, bez plate, ne razmišljajući o tome kako će taj otpušteni čovek živeti, da li je to trudnica na trudničkom bolovanju, nema pravo da se žali i dokaže da je oštećen.
Ta vrsta ukidanja dvostepenosti je izvedena i ovde u ovom zakonu, gde je najdirektnije član 216. Zakona o upravnom postupku, gde je propisano pravo na drugi stepen, gde je potrebno utvrditi nadležnost organa koji je rešavao u prvom stepenu i mi upravo propisujemo amandmanom takvu nadležnost.
Nečuveno je i pravno nedopustivo da se komisija, saslušajte me, molim vas, u okviru same agencije, nazivamo vašu ustanovu koju obrazuje upravni odbor, sve u krugu jednog te istog organa, odlučuje po žalbama.
Da li je moguće da se neko pojavljuje istovremeno u dvostrukoj ulozi, kao što ste vi to ovde predvideli. Imam još jedno pitanje zasnovano na zakonu, ne na mržnji, ne umem da mrzim, mene moji tako nisu vaspitali, niti sam po genima to nasledila.
Kažete da će se u tom organu naći eksperti, odnosno stručnjaci, neću to da komentarišem, a Zakon o državnoj upravi članom 84. propisuje da se za poslove državne uprave i vođenje upravnog postupka mora obezbediti dvostepenost za žalbu onoga ko je oštećen i to mogu da vrše samo ovlašćeni službenici koji imaju visoku stručnu spremu odgovarajuće struke.
Da li treba da dokazujem da eksperti, i ako ih neko proglasi, nisu državni službenici ili će neko da me demantuje, ili to negde piše da će biti? Jednostavno, ekspert može da daje savetodavno mišljenje, mogu da vam pišu zakone, poput onog zakona o stečaju, ali ne mogu da vode upravni postupak. Znači, nezavisno od pravnih problema koje propisuje Zakon o državnoj upravi, i to član 84, postavlja se pitanje otkud stručnost ljudima da odlučuju u drugostepenom upravnom postupku.
Upravo je to potpuno suprotno onome o čemu smo pričali ovde prekjuče. Dakle, za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije vi postavljate čoveka, osobu koja se bavila sudijskim poslovima, ne zna ništa o trgovinskoj politici i ekonomiji, onome što jeste predmet odlučivanja, nego se obrazlaže izbor iskustvom u presuđivanju, jer su u postupcima žalbenim pred sudom padale odluke te komisije, jer nisu bile pravno dobro potkovane i nisu bile zasnovane na zakonu.
Ovo su argumenti, činjenice, ovo su vaši propusti. Ovo je želja da se po diskrecionim pravu eksperata, čije znanje procenjuje neko drugi, i kompetentnost i veština, odlučuje na drugom mestu, a ne u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o opštem upravnom postupku, koji bi morao da obezbedi onima koji su oštećeni odlukama ove komisije, odnosno ovog organa da imaju pravnu zaštitu, jer to Ustav garantuje.
Molim vas da najozbiljnije shvatite ovu primedbu i da, ukoliko želite da Ustavni sud ne dobije još jedan zakon kojim će morati da se bavi, ispravite ovu primedbu.

Biću vrlo kratka. Član 103. i 107, urušeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Jedna mala ispravka, nikada niko iz poslaničke grupe "Napred Srbijo" SNS parlamentarnu stranku G17 nije nazvao onako kako je to učinila gospođa Pop Lazić. Molim da to ostane zabeleženo u stenogramu. Imam argumente, meni ne treba nikoga da vređam i dajem mu imena, imam svoje zakonite kumove.
Ono što želim da kažem gospodinu Seniću, kad je mislio na najmlađu stranku i to najmanju, verovatno je mislio na Ujedinjene regione Srbije nastale iz G17 ili koga već, ali mene to zaista ne zanima, moja tema je zakon i bolji život građana Srbije, a ostali neka se bave onim čime umeju i znaju.

Vreme koje budem prekoračila po amandmanu ćete odbiti od vremena ovlašćenog, a ne od vremena poslaničke grupe.
Prvi amandman koji smo podneli na zakon o zaštiti potrošača smatramo suštinskim. S obzirom na to da se ovaj zakon zove - zakon o zaštiti potrošača, nama se nije dopala definicija koju ste vi dali u zakonu, ne zato što nam se ne dopada predlagač ili bilo šta, nego zato što je u tački 25) šteta koju potrošač trpi zbog određenog ponašanja proizvođača, odnosno prodavca ovako definisana – šteta jeste (čitam zakonsko rešenje), u smislu odredbi ovog zakona kojima se uređuje odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom, posledica koja nastaje smrću ili telesnom povredom, kao i posledica nastala uništenjem ili oštećenjem nekog dela imovine kojeg oštećeni obično koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju.
Naš amandman kaže da bi se ta tačka 25) morala promeniti i da sada glasi onako kako glasi u članu 155. Zakona o obligacionim odnosima – da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).
Uži pojam koji vi u zakonu koristite, definišete i na njemu zasnivate sve ostalo što zakon tretira je, prvo, uži pojam koji nije ni u jednom drugom zakonu upotrebljen i koji se ne može odrediti.
Kažite mi, molim vas, ko će da odredi šta to obično potrošač koristi kao svoju imovinu za ličnu upotrebu ili potrošnju? Koja je preciznost zakona koji upotrebljava atribut – obično koristi. Nešto obično koristim za ličnu potrošnju. Vi imate sasvim drugačije navike, vaspitanje, kulturu itd.
Da li je to opšte pravilo da vi čoveka, građanina, potrošača, onoga ko dođe na neki šalter ili treba da ostvari neko pravo, tretirate ping-pong lopticom, gde uvek odgovornost sa sebe prevaljujete na nekog drugog ko treba da uredi kriterijum, da protumači pravilo, da odredi šta precizno znači pojam, i to nije slučaj samo u ovom zakonu, ali je u ovom zakonu nedopustivo.
Ovaj zakon nije zakon o zaštiti prodavaca koji prodaju robu sa nedostatkom. Ovo je zakon o zaštiti potrošača koji trpe štetu i ta šteta mora da bude definisana u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima da bi mogla da bude potraživana u nekom sudskom postupku i da bi mogla da bude nadoknađena.
Koja je inače svrha ovog zakona? Zakon o obligacionim odnosima je opšti zakon. Po ocenama svih, jedan od boljih zakona koji imamo. Ovo je leks specijalis zakon. On će ovakvim užim pojmom definisanja štete na štetu potrošača dovoditi u pitanje, derogirati, kažete vi pravnici, ovaj opšti zakon, gde čovek ima pravo da potražuje štetu, precizno definisanu kada ona nastane.
Na primer, ponoviću iz kasnih sati iznetu situaciju iz rasprave u načelu. Čovek kupi električni šporet i unese ga u porodičnu zgradu u kojoj ima četiri stana. Žive još tri odvojena domaćinstva, dva brata, još jedna sestra i taj čovek sa porodicom. Zbog neispravnosti proizvoda izgori instalacija u čitavoj kući. Da li će se ovaj električni šporet tretirati kao stvar koja služi za njegovu ličnu upotrebu, obična ili neobična? Da li će se tretirati kao stvar koja služi za zajedničku upotrebu i da li će on moći da potražuje štetu, on kao kupac u svoje ime i svih ostalih ili će samo moći da potražuje štetu koja je nastala delom, odnosno u njegovom stanu, ali to nije sveukupna šteta?
Ne govorim, a treba govoriti o onom delu nematerijalne štete, straha i izmakle koristi. Na primer, čovek se bavi nečim što je vezano za rad instalacija ili radi na računaru, izgubio je dva bitna angažmana što nije mogao da završi neki rad koji je vezan za rad na računaru, a izgorela instalacija.
Postoje zakoni, draga moja gospodo, čije se mane, mane u smislu nesavršenog definisanja propusta da se nešto precizno odredi, ne vide odmah. Zato je mnogo nas juče na zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu manje primedbi stavljalo na onaj deo koji je govorio o fiskalnoj odgovornosti, jer ćemo tek videti kako te opisne ocene ispravnog vođenja fiskalne politike treba u praksi da se primene. Ali, ima zakona, kao ovaj, čiji su nedostaci vidljivi u trenutku donošenja.
I ova vrsta neodređenosti nije samo odraz površnosti. Ne mogu da nađem nežniju reč za ono, kao na primer, nedefinisan rok u zakonu. Ko definiše obično koristi, a ne kaže šta to znači – obično. Obično u gradu Novom Sadu ili obično na Kosovu, ili obično u mom Vučitrnu. Šta je to obično?
Nije to površnost, to je upravo praksa da ne omogućite onima u čije ime, navodno, donosite zakon da ostvari svoje pravo naknade štete nečinjenjem, nesavesnim činjenjem ili nečasnim radnjama koje prodavac učini nekom od nas kao potrošaču. Zaista ne vidim razlog da se uvek štiti neko drugi, nego onaj u čije ime i za čiju dobrobit sve radimo. Molim vas još jednom da razmislite o usvajanju amandmana koji smo podneli.

Član 34. je jedan specifičan način ukazivanja na stil kojim je ovaj zakon pisan. Meni je žao što pravi autori teksta ovog zakona nisu tu, ali ako član 34. definiše izvršenje i isporuku po ugovorima koji se sklapaju elektronskim putem i na daljinu i ako u stavu 2. formulišete ovako – trgovac ne može zahtevati od potrošača plaćanje unapred po osnovu ugovora na daljinu, a ne zabranite izričito da se to uradi, mi onda amandmanom dopunimo ovaj član tako što postavimo rok u kojem se, ako je plaćeno unapred, a ne izvrši se ugovor, novac mora vratiti, to je 30 dana.
Cilj nam je bio da vam upravo ukažemo na to da se svuda gde ostavite "može" a ne "mora" ili gde zabranu izričito ne definišete obavezno takva praksa zloupotrebljava. Od finansijskog tržišta, gde se zabrana trgovine van berze obavlja na veliko, što smo imali slučaj od prvih početaka procesa privatizacije, do nekih svežih slučajeva otkupa dugova, do zloupotrebe povlašćenih informacija o otkupu dugova itd.
Ovaj zakon kao zakon uopšte kojim se pravda uzima i rešava na nivou institucije, zajednice i društva, gde se ne dopušta pojedincu da sam izvršava pravdu u svoje ime, jer se to onda naziva osvetom, i to nije pravo, morate da rešavate tako da zaštitite pojedinca u ostvarivanju njegovih prava, ne praveći se slepi na način kako se pravne norme, ono što nisu izričite zabrane, u stvari naveliko pretvaraju u uobičajenu praksu i u nemogućnost izvršenja sankcija za ono što je nedopušteno, odnosno ovde kod vas ovako labavo definisano, kako je to u članu 34.
Znači, osnovno dostignuće ljudskog društva je to da je ostvarivanje prava pojedinca ozakonilo kroz institucije i da ne ostavlja pojedinca nezaštićenim da to pravo ostvaruje, a tvrdim da ovaj zakon to ne postiže i zato je i podnet amandman na član 34.

Član 83. zakona definiše pravo pristupa uslugama od opšteg ekonomskog interesa, gde se potrošaču zakonom obezbeđuje pravo na uredno i neprekidno snabdevanje uslugama od opšteg interesa po odgovarajućem kvalitetu i pristupačnoj ceni.
Kaže se da je u postupku priključenja potrošača na distributivnu mrežu trgovac dužan da postupa javno, izbegava diskriminaciju, cenu obračunava prema stvarnim troškovima pruženih usluga.
Amandmanom na taj član 83. smo dodali, smatramo neophodnu potrebu da se posle reči "snabdevanje" dodaju reči "na teritoriji na kojoj živi".
Šta u odbijanju amandmana kaže predlagač – nepotrebno se sužava domašaj ove odredbe. Preciziranje mesta gde će oštećeni potrošač da se obrati, da to bude javno, da izbegne diskriminaciju, da vidi gde će mu biti obračunata cena i da li jeste prema stvarnim troškovima, vi to obrazlažete sužavanjem domašaja konkretnog predloga ovog člana.
Zaista ne razumem. Ovo je ili besmislena odredba obrazloženja za odbijanje, ili niste razumeli šta se kaže, a mislim da je dovoljno jasno. Član 83. traži da potrošač ostvari pravo, bez diskriminacije, na uslugu po određenoj ceni, ali na teritoriji gde živi, i to ne zato što smo mi detaljni i precizni ili zakerala ili sitničari, nego da bi znao gde su ta vrata elektrodistribucije, na primer, na koja će da zakuca i da kaže – vi ste dužni po članu 83. zakona stav 1. tačka 2. i 3. da mi obezbedite pravo na tu i takvu uslugu.
Kao što ste u prethodnom amandmanu koji sam obrazlagala rekli da to nije predviđeno, znači, to plaćanje usluge na daljinu ili elektronskom narudžbom, a tvrdim vam da je evropsko dostignuće i pružanje takve usluge sa mogućnošću plaćanja unapred i da smo upravo definisali rok za povraćaj para u skladu sa Uputstvom 97/7, članom 7. tačka 2. Saveta o zaštiti potrošača, kod sklapanja ugovora na daljinu.
Ljudi, mi se ovom materijom ozbiljno bavimo. Ne pišemo tek da bi napisali, bez obzira na kratke rokove, na nemoguće uslove rada. Mi podnosimo smislene amandmane kojima želimo da ispunimo ne naziv samo zakona, zaštitu potrošača, nego da ona bude realno ostvariva u vremenu, u prostoru, pred određenim ljudima i na određenim adresama, kako to članom 83. predviđamo.

Član 107. definiše odgovornost za štetu koja se tiče neispunjavanja uslova iz ugovora koje je obećao pružalac usluga turističke prirode.
U stavu 1. tog člana piše: ''Ako trgovac ili treće lice koje je u ime trgovca trebalo da izvrši obavezu iz ugovora o turističkom putovanju ne ispuni odnosno delimično ispuni obavezu iz ugovora o turističkom putovanju ili ako kasni se njenim ispunjenjem, potrošač može da zahteva naknadu štete koju je pretrpeo, uključujući nematerijalnu štetu.''
Evo, podsećam predlagača da ovde lepo piše da nematerijalna šteta kao vrsta štete iz Zakona o obligacijama treba da bude obuhvaćena, ali smo mi amandmanom tražili da se ovde "ili ako kasni sa njenim ispunjenjem" umetnu reči "ili izmene pojedine odredbe ugovora, uz saglasnost potrošača".
Zamislite, predlagač se strašno iznenadio što smo mi rekli da se potražuje nematerijalna šteta čak kad se ugovor izmeni uz saglasnost potrošača i odgovorili ste nam da se amandman ne prihvata iz razloga kontradiktornosti predložene formulacije.
E sad, gospodo, upućujem vas u konkretan život koji glasi ovako – zaključili ste ugovor o turističkom putovanju, da putujete od 15. jula do 25. jula. Jedva ste uspeli da ubedite poslodavca da vam da godišnji odmor u tom terminu; sa bratom i sestrom ste se dogovorili da zbog poslovnih obaveza neko preuzme brigu, na primer, o roditelju koji uopšte ne mora da bude bolestan, a treba mu pomoć, i hiljadu nekih drugih privatnih obaveza i ograničenja koja imamo uskladili ste sa tim rokom u kojem vam je godišnji odmor planiran i ugovoren sa turističkom organizacijom.
Oni vam onda traže izmenu uslova tog turističkog putovanja i vi morate da se saglasite, jer nemate drugi izlaz nego da pristanete na hotel niže kategorije, na hotel koji je dalji od plaže, na hotel u kome se na drugačiji način služi hrana, ne mislim na tri obroka, nego dva, a vi hteli ne hteli imate da birate ili da propustite godišnji odmor, i da tražite da vam vrate uplaćeni novac ili da pristanete na te uslove.
Koju štetu trpite? Plaćate ležaljke, na primer, ali imali ste u prethodno ugovorenim uslovima, plaćate hranu, kupujete, spremate, čak neću da govorim o onome što je ispalo da je luksuz, planirali ste da obiđete nešto, iz hotela u koji su vas premestili u izmenjenim uslovima vi to više ne možete.
Taj koji vas je naterao da potpišete izmenjene uslove ima zakonsko pravo da traži naknadu štete od onog ugovarača u zemlji ili mestu gde je ugovorio tu uslugu, ima pravo da traži naknadu štete od prevoznika sa kojim je ugovarao aranžman, a za našeg domaćeg potrošača koji je prinuđen da pristane na izmenjene uslove i to potpisao, po vama kontradiktorno, tražimo obezbeđenje uslova i njegovu zaštitu kao potrošača.
Da li se neko uopšte upušta u ono što piše ovde i da li vi uopšte gledate televiziju, slušate one koji imaju priliku da otputuju i sa čime se sve suočavaju ili je ovo zaista zakon o zaštiti isporučioca usluga, prodavaca, turističkih agencija, a ne zakon o zaštiti potrošača?

Najduži po tekstu amandman imaće najkraće obrazloženje zato što je svima koji su iole bili upućeni u ovu materiju poznata činjenica da nedostaje čitav odeljak ugovora o potrošačkim kreditima, gde je najveći broj građana bio oštećen ili trpi posledice onih sitnih slova, onih odredbi ugovora gde promene vrši viši organ, a to je jedna opšta praksa.
Od nas, kao Skupštine, NBS je uvek tražila pravo da povuče pare i da ih troši kako hoće, a da mi garantujemo i odgovaramo. Upravni odbori u bankama bi da se između dve skupštine oni pitaju za sva akta poslovne politike, a da oni u međuvremenu odlučuju o čemu god mogu.
Na isti takav način svi oni koji pružaju finansijske usluge potrošačima jednom vam daju ugovor i onda zadrže pravo da, isticanjem tog ugovora bilo gde, u nekom javnom glasilu, na nekoj oglasnoj tabli, mogu da menjaju uslove vašeg života kako im padne na pamet, da menjaju rokove otplate, kurs i da uvek budete u nepovoljnijem položaju kao korisnik kredita.
Svi znamo težinu materije, svi znamo koliko je vreme bitno, u smislu da spreči tu zloupotrebu o kojoj sam u ime SNS govorila ovde stotinu puta. Nije posao guvernera da stavi na sajt kreditni kalkulator, da nam kaže šta su stvarni troškovi kredita, nije njegov posao da nas poziva da uzimamo kredite i samo se pita da li u dinarima ili francima, a sad kad su zaduženost države, pojedinaca i privrede do te mere visoki, pravimo se nevešti i kažemo – individualizam u kapitalizmu podrazumeva da svako odgovara za sopstvene odluke u životu.
To što nekog nagovorite da uzme kredit ili kupi ono što mu ne treba, uveravajući ga da će imati posao, da će moći lako to da otplaćuje, to sada nikom ništa.
Da bi se odložila ta samovolja u oblasti finansijskih usluga, čitav odeljak o zaštiti potrošača iz oblasti potrošačkih kredita se izvlači iz osnovnog zakona, sa obavezom NBS da to ona reguliše posebno, drugačije i odgovornije.
Ispričala sam šalu, a nije šala, primenjiva je na ovu oblast. Moj kolega priča s pravom priču o čoveku koji je ženi obećao bundu, zima je, minus 32, ali on kaže – dok ne budem imao novca da mojoj ženi kupim bundu, jer ja sam pravi muž, ona ima da ide u džemperu, pa makar se smrzla na minus 32 stepena.
Narodna banka i predlagač ovog zakona, izvlačenjem zaštite ljudi od zloupotrebe banaka, lizinga i finansijskih kuća, ostavlja građane da im se smrznu prazni novčanici. Ovo zaista nije hiperbolisanje, nije opisna ocena poput vaše ovde, šta se to obično koristi kao stvar lične potrošnje, nego je zaista najkonkretnija i najhitnija potreba koju treba rešiti.
Neću da govorim o konkretnim rešenjima, jer su ona preuzeta iz osnovnog zakona. I ovo je bilo sadržano u njemu. Ko je koga nagovorio da ovo odloži, čime je bio motivisan onaj koji je pristao na nagovor, zar treba nekome danas objašnjavati?
Mislim da su građani isuviše zreli i odgovorni da bi prihvatili izgovor da baš zato što mislimo na njih neko nadležan, kao što je NBS, to reguliše.
Koliko organi rade svoj posao, koliko se oni koji su zaista nadležni bave svojim poslom, govori Ustavni sud i njegova opterećenost zahtevima za ocenu ustavnosti, govore nepravedni zakoni od kojih trpe mnogi i govori formulacija da više ne možemo da kažemo da je nešto dobro jer je zakonito, zato što su zakoni izgubili ne samo pravednost, nego bogami i logiku. Ovaj zakon bez ovog odeljka gubi logiku zakona o zaštiti potrošača.

Zahvaljujem. Konkretno o radu Odbora za trgovinu, gde je predmet diskusije bio izbor članova i predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, govoriće moje kolege Zoran Babić i Veroljub Arsić, ja im se izvinjavam što sam predajući listu zaboravila na novu praksu da se obavezno zaokruži za ili protiv, pa su oni zadnji na listi, ali naučićemo to pravilo koje nas svrstava na kraju.
Hoću da u načelnoj raspravi u ime poslaničke grupe SNS govorim o borbi protiv korupcije i Skupštini kao mestu i cilju koje treba da ostvare ove dve komisije, jer su s pravom javne nabavke i zloupotreba monopola ili kartelska pozicija razlozi za rast korupcije ili postojanje korupcije ili takvo ružno rangiranje naše zemlje unazad deset godina, što znači da nismo imali ili iskrenu nameru da se protiv nje borimo, ili nismo imali dobre mehanizme ili nismo shvatili koliko je korupcija značajan problem.
Skupština je važno mesto i ne samo po tome što se nalazi u centru grada. Mi je prikazujemo gostima kada dođu, u njoj se dešavaju i obeležavaju razni jubileji, svetkovine, bogami ima i neprimerenih. Slavi se možda više nego ikad, po mišljenju mnogih od nas i nezasluženo.
Ali se Skupština vidi kao značajan organ i kada je ne prikazujete. Podseća na svoj značaj, a današnja tema i današnji zakoni podsećaju na značaj Skupštine u kontroli procesa koji uzrokuju korupciju, pa preko nezavisnih organa koje ona treba da izabere i koji njoj podnose izveštaje.
Odeljci o Skupštini, bez obzira što neki želi da je omalovaže, zauzimaju vrlo značajno mesto u Ustavu, u zakonima, onda kada se govori o odnosu Vlade, predsednika i ostalih organa prema narodu, odnosno poslu koji su ti organi ili predstavnici dužni da obavljaju.
Međutim, putevi tog najvišeg predstavničkog tela, što smo mi kao Skupština, od neposredne volje građana do njihovog predstavljanja preko nas i našeg reagovanja i uticanja na ono zašto ovde sedimo su prilično zamršeni, i zamršeni do te mere da građani koje mi ovde predstavljamo ponekad i zbog nekih, a ne zbog svih nas, bukvalno odriču predstavnika svoje volje, smučili smo im demokratiju, i ispada da je ova Skupština odrođena od naroda.
Posao svih nas je da pokažemo da se borimo za ono što smo im obećali. Neki od nas to čine, a neki zaboravljaju. Ja ću na jubilej jučerašnji, a povodom 6. oktobra, da vas podsetim, baš povodom ovih zakona, o kojim je to obećanjima bilo reči, zašto nisu ispunjena ta obećanja i zašto delom narod ovu Skupštinu smatra odrođenom.
Problem koji je jednako važan kao i to da narod ne shvata da je ova Skupština njegova je i taj što regulatorna tela, koja ova Skupština bira, koja njoj treba da podnose izveštaje, Skupštinu doživljavaju bezubim lavom, kome se vrlo često, čak i otvoreno podrugljivo podsmehuju za ulogu koju zvanično ima, a u stvari ne može da izvrši.
Svi uglavnom konstatuju da je besmisleno boriti se, jer to je opšti trend, neko reče korupcija dolazi iz Evrope, da, ima je i tamo, da regulatorna tela kakva takva su predstavljaju uobičajenu praksu, da su to evropski standardi, a ja otvoreno tvrdim da mnogo od njih lažu.
Lažu kada kažu da je standard korupcija, i da je ima i tamo i da mi ništa ne možemo da uradimo. Zato što standard boriti se protiv korupcije podrazumeva slobodu i mogućnost ove Vlade i ove Skupštine da nađu odgovarajuće mehanizme da se protiv korupcije bore i da njena regulatorna tela i nezavisni organi zaista budu instrumenti za borbu protiv korupcije.
U Skupštini se normalno govori o temama, po pravilu, koje su važne najvećem broju građana i one bi, u suštini, trebalo da znače dostizanje nekog višeg standarda i mirnog života u okruženju. Koliko to Skupština zaista i čini i ko je za to kriv? Uvaženi analitičari tvrde da je mnogo jeftinije dopasti se Briselu i potkupiti elitu, političku i finansijsku, nego obezbediti građanima bolji standard.
I mi smo svedoci te politike i zato su nam nezavisna i regulatorna tela ikebane, jer u zakonima koje smo ovde donosili voljom vladajuće većine nismo propisivali preciznu proceduru - a šta se dešava kad jedan od članova komisije izgubi pravo na članstvo po bilo kom osnovu zakonom propisanom? Odbijali ste da preciziramo rad tih organa u zakonitim i zakonskim uslovima.
Šta je zanimljivo? Javnost rada, kao nešto što je mnogo važno u borbi protiv korupcije, o čemu ću govoriti i kao dostignuću koje ste obećali a niste ispunili, podrazumeva da čovek nema privatnost u najbanalnijem smislu kad je poslanik ili vrši neku javnu funkciju. Ali, da li je poslanicima koji ovde govore protiv vašeg načina borbe protiv korupcije obezbeđena javnost rada ili je to učinjeno kao sinoć, kada ste nam objavili sa govornice da će RTS nastaviti odloženi prenos ove sednice u 22.00 časa?
U 23.00 počinju reklame i najavljuje se naučni intervju. Zaista je tema bila vrlo važna, govorilo se o bolestima, bilo je posle i nekih kulturnih priloga, ali je pitanje zašto je jedan od načina borbe protiv korupcije, sa zloupotrebama u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i Agenciji za kontrolu leta, i o načinu kako se zbog Luke "Beograd" treba novim zakonom boriti protiv monopola, odnosno ove konkurencije koju komisija treba da rešava, ostavili ste da se negde oko jedan ili dva po ponoći razgovara.
Da li je to volja direktora Javnog servisa, da li je to dogovor nekog ko je to hteo da nam se slegnu utisci ako smo gledali zanimljivo svedočenje predsednika Borisa Tadića na Prvom programu, ne znam i nije ni važno, ali kada se ovde kaže 22.00 časa, reč se mora držati, ne zato što je to moralno i ljudski, nego zato što to obezbeđuje javnost rada u borbi protiv korupcije i u radu ovog organa koji je u centru grada, najviši zakonodavni organ i koji je u svim telima, u svim zakonima, od Ustava pa nadalje, propisan kao onaj koji je prvi i mora da prednjači u poštovanju zakona.
Ima onih koji govore kad hoće, na teme koje sami sebi zadaju, ali mi ovde kojima se nameću teme i koji moramo uvek da budemo spremni i da govorimo, i želimo da radimo svoj posao odgovorno, morali bi makar da imamo pravo da ono što govorimo bude i dozvoljeno građanima da čuju.
A šta treba da čuju? Povodom jučerašnje godišnjice "Transparentnost Srbija" vas podseća da je 2000. godine tada nevladina organizacija G17 donela dokument kojim se obavezala da obnovi poverenje građana u državu, da iskoreni korupciju u upravnim organima i javnim ustanovama i da se svrsta u red evropskih država.
"Imamo priliku da zamenimo dosadašnje korumpirane političare pravnim narodnim predstavnicima i država više ne sme da bude zaštitnik neradnika, kriminalaca, i paravan za lično bogaćenje držanih i partijskih funkcionera."
U prvih sto dana Vlade obećali su, ste i svi vi tada, da ćete se boriti protiv korupcije tako što ćete doneti antikorupcijske zakone, uvesti drakonske zakonske kazne za sve zloupotrebe i malverzacije sa državnim, društvenim, privatnim novcem i imovinom, da će se posebno sankcionisati one radnje koje su usmerene na ostvarivanje profita i drugih koristi upotrebom javnih funkcija.
Čime ste dočekali jubilej? Ozakonjenjem ovde u Skupštini obavljanjem dvostrukih funkcija, obavljanjem duplih i nespojivih funkcija koje Ustav zabranjuje, iako ste svojevremeno rekli da će čak i pokloni koje neko ko vrši državnu funkciju biti evidentirani, prijavljivani i na uvidu javnosti.
Srbija je kao zemlja već davno ratifikovala antikorupcijske konvencije, pristupila GREKU i obavezala se da će objaviti podatke o imovini javnih funkcionera, ali ta obaveza objavljivanja postoji tek od 1. januara 2010. godine.
Obavezali ste se da ćete 2000. godine postaviti imovinske karte funkcionera, njihovih rođaka i svih onih koji učestvuju u vlasti, i bilo ih je kratko, ali su skinute sa svih sajtova i samo najbliže komšije znaju kako su živeli i kako danas žive njihovi petooktobarski savremenici, predsednici opština, oni čija imena želimo da zaboravimo, oni o čijim aferama se još vode ili ne vode sudski sporovi, koji su u fiokama i neko čeka da budu izvađeni iz fioka.
Posebnu pažnju želim da vam skrenem na ono što je bilo nazvano drakonskim kaznama za one koji su zloupotrebili državnu, društvenu ili privatnu imovinu. Od tog obećanja da će biti drakonskih kazni mi imamo porast broja otkrivenih, procesuiranih, ali nezavršenih afera i neću da pominjem nijednog od tih učesnika, ne dajući im pravo na ekskluzivitet, a ima ih mnogo u raznovrsnim i raznobojnim mafijama u svim oblastima.
Nezakonitost u javnim nabavkama od 2002. godine, kad su uvedene, u korupcijama, monopolskim zloupotrebama, kartelskom ponašanju, govore o tome da je priča o borbi protiv korupcije sve vreme za ovu vlast bila zastavica kojom se mahalo u izborne svrhe, u najvećoj mogućoj meri, a da su rezultati znate kada nastajali – onda kada su unutar postojeće vlasti nastajali sukobi, i pred formiranje nekih novih vlada vadile su se iz fioka fascikle i tek tada govorilo kao kada se supružnici razvode, pa prljav veš pred sudijama, javnošću, komšilukom i rodbinom prikazuju. Tada smo samo imali prilike da čujemo ko je šta radio, ko je više vlasti zloupotrebljavao.
Ono na šta želim da ukažem posebnu pažnju i što ostaje i dalje nepokriveno i Zakonom o javnim nabavkama, i ovom Komisijom za borbu protiv korupcije, jeste to da je, pored povećanog broja zloupotreba i koruptivnih afera, došlo i do sasvim specifičnih zloupotreba državnih sredstava kroz nekontrolisane subvencije, pod maskom priče o povećanju broja zaposlenih, uz istovremeno lažno prikazivanje i skidanje sa lista nezaposlenih, a sve da bi rezultati bili veći.
I da se apsolutno ne ostvaruje adekvatna kontrola, ne samo da li su podneli zakonsku dokumentaciju kao članovi komisije, nego da li je namenski iskorišćeno sve ono što je iz budžeta koji punimo svi odobreno samo nekima, a odobravaju neki sasvim posebni političari koji time žele da preskoče cenzus, da budu treći, ali nisu oni krivi nego onaj ko im dozvoljava da to radi, a mi znamo ko je stub ove koalicije.
DS, srpskim jezikom rečeno, dozvoljava Mlađanu Dinkiću da subvencije iz budžeta koristi za ličnu promociju i da te subvencije niko ne kontroliše, da konverzija potraživanja bude osnov za zloupotrebu sredstava i da se jutros pitamo kako je to "Energoprojekt" mogao mimo zakona ponovo da bude vraćen državi i zašto je sa neki drugim preduzećem, iako je ispunjavalo ugovor, sa njim ugovor raskinut i vrši se reprivatizacija, a zašto se nekim drugima, koji ne uplaćuju u državnu kasu rate na koje su se obavezali u procesima privatizacije, i dalje gleda kroz proste?
Bole li vas ruke od tog gledanja kroz prste onima koji ne rade prema ugovoru i po zakonu?
Dodajmo tome i da proces privatizacije društvenih i državnih preduzeća zaista nije bez neosnovanih napada, vrlo su osnovani i vrlo su konkretne i precizne cifre gubitaka u ovim procesima. Očigledno je da nije adekvatno praćeno ispunjenje ugovornih obaveza i za to neko mora da snosi odgovornost, ne moralnu, ne samo ovakvu vrstu osude da mi o tome govorimo, nego sasvim preciznu zakonsku odgovornost koja je propisana.
Svedoci smo takođe da ovi i ovakvi organi, koji su trebali da primenjuju antikorupcijske zakone, i nezavisni državni organi, u stvari su bili suočeni sa nizom necelishodnih rešenja, koja su namerno bila tako formulisana da ne mogu da se primene, da su im nedostajala sredstva za rad, da im je nedostajala oprema, da im je nedostajao prostor.
I iako DRI ne ubrajam direktno u ove dve komisije koje treba da se bave javnim nabavkama i zaštitom konkurencije i ona je na neki način, i na najdirektniji način organ koji treba da se bori protiv korupcije i to jesu samo mehanizmi za ovaj cilj.
To što nije formirana republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki do dana današnjeg govori samo o tome da su prošli milionski vredni tenderi u doba važećeg zakona. Da vas podsetim, poslednji sastav koji kontroliše te i takve milionske zloupotrebe je nezakonito izabran. Kad kažem, citiram i nekog ko se ovim bavi, na nivou međunarodno priznatih standarda i institucija, citiram izveštaj najnoviji Transparentnosti Srbije.
Nesumnjivo veliki napredak u oblasti borbe protiv korupcije ostvaren je donošenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je promenio odnos građana i državnih organa, kaže se. Međutim, deluje pomalo smešno kada neko, kao na primer fiskalni savet koji pokušavamo da formiramo, očekuje kada im neko od državnih organa ne dostavi traženu informaciju, da je dobiju od Skupštine.
Koliko je poslanika i poslaničkih grupa i samo rukovodstvo Skupštine puta bilo suočeno da je moralo da preko Zaštitnika građana i Poverenika za informacije dobija informacije, na primer, o platama u nekim javnim agencijama, koje su se potpuno odrodile od države koja ih je formirala, koja im plaća da žive, da nam naplaćuju skupe takse i da samostalno troše novac.
Ustavni sud, koji bi morao da bude to sunce na ovom zakonodavnom nebu, u koje se uvek gleda i postupa po njegovim preporukama ili nalozima, takođe je obezvređen, jer onda kada je on kao najznačajniji kontrolor odluka trebalo da pomogne u borbi protiv korupcije, draga moja gospodo, zatrpali ste ga ogromnim brojem neustavno donetih zakona, sa kojima moraju da se bave i ne mogu da obave posao za koji su izabrani zato što im previše materijala stiže od ove skupštine i od ove vladajuće većine.
Mi sad očekujemo da nezavisni organ, koji mora da ima politički milje kao podlogu, kao bekgraund, rekli bi oni koji vole strani jezik, očekujemo da radi nezavisno i očekujemo da u ovakvom izveštaju, koji sam samo načelno i kroki naznačila kao borbu protiv korupcije, koja je priča o borbi protiv korupcije, a ne prava borba protiv korupcije, treba da pomogne.
Želim da verujem da će ovi ljudi to da urade, ali kada budete čuli od mojih kolega ko je izabran i da nas i danas pokušavate uveriti da treba da se borimo sa posledicama, a ne sa uzrocima i zakonima koji su doveli kao ekonomske, trgovinske i ostale loše politike da mi imamo i kartele i monopole, nećete nas uveriti u iskrenost te borbe. Zahvaljujem.

Mi smo amandmanom na član 1. bukvalno izmenili osnovnu odredbu člana 1. i Predloga zakona i osnovnog time što smo u stavu 4. samo izbacili reči: Pojedine odredbe ovog zakona uređuju budžetske odnose i pravila koja se primenjuju na vanbudžetske fondove, privredne subjekte i druga pravna lica u kojima država, na svim nivoima vlasti, ima odlučujući uticaj.
Vlada je odbila taj amandman sa obrazloženjem da se ne prihvata jer to znači potpunu primenu zakona o budžetskom sistemu na poslovanju privrednih subjekata vanbudžetskih fondova i drugih pravnih lica, a što nije u saglasnosti sa posebnim zakonima koji uređuju njihovo poslovanje.
Vidite šta znači saopštavanje neistine delimičnim iskazivanjem nekog stava ili prećutkivanje ostatka. Zato sam namerno pročitala kako glasi član Zakona gde se pod privrednim subjektima na koje bi se odnosile sve odredbe koje tretiraju budžetske odnose, da to znači za privredne subjekte i druga pravna lica u kojima država na svim nivoima vlasti ima odlučujući uticaj na upravljanje kroz finansijske planove itd. Znači, ne na bilo koje privredne subjekte nego na one koji su i inače obavezni da primenjuju štednju.
Sada da kažemo šta su budžetski odnosi i zašto na ovome insistiram. Verujem da se gospođa ministar seća da sam insistirala u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS na članu 57. da se on primenjuje na sve budžetske korisnike, a to je dodela ugovora o javnoj nabavci i sada sam upravo pod tim pojedine odredbe upravo mislila na ovaj član. Zašto?
U vreme kada smo donosili osnovni Zakon o budžetskom sistemu, postojao je zvaničan podatak da je 54,7 milijardi dinara finansijskih gubitaka države zbog korupcije u javnim nabavkama i nenaplaćenih poreza i doprinosa, to je bilo na nivou ukupnog budžetskog deficita i mi smo, zato što smo imali gubitke u javnim nabavkama, morali da taj manjak u državnoj kasi pokrijemo oporezivanjem plata, poskupljenjem goriva i kreditom od MMF, jer je deo kredita od MMF išao i u budžet.
Ko mi može reći da je opravdano odbijanje amandmana kojim tražimo da se pod budžetsku kontrolu, u smislu poštovanja procedura i pravila koje propisuje, na primer, stavi Zakon o javnim nabavkama?
Kad kažete da bi se to kosilo sa drugim zakonima, zanima me koji bi to privredni subjekti, javne agencije ili akcionarska društva, gde država ima značajno učešće u upravljanju ili kapitalu, našli u nekoj neregularnoj situaciji ili podređenom položaju. I sada sva ta preduzeća potpadaju pod Zakon o javnim nabavkama jer moraju da vrše javne nabavke u skladu sa pravilima koje pominjem. Znači, koga ne želite da kontrolišete ili pod čijim pritiskom morate da popustite, a da ne kontrolišete tokove novca, za šta ste kao ministar nadležni.
Uverena sam da vama ne bi bilo teško i da ste u stanju da pratite i da se to ne tiče ni računovodstvenih pravila ni bilo koje druge procedure nego upravo kontrole tokova novca i zaista vas molim da razmislite da li bi ovu odredbu "pojedine" trebalo izbrisati, kako je to poslanička grupa Napred Srbijo predložila. Hvala.