Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, bez obzira na hvalospeve Predlogu zakona o Ustavnom sudu, koji je malopre izneo gospodin ministar, ne znam na čemu se zasnovane, činjenica je da se pred nama nalazi još jedan politički zakon, prazan, a prepun nedoslednosti.
Cilj njegovog donošenja je očigledno stvaranje još jednog tela sa moćnim ovlašćenjima, koje će biti ili poslušno oruđe u rukama Vlade ili uopšte neće raditi. Naravno, ovu tvrdnju ću argumentovati. Najpre ću dati neke načelne primedbe, a kasnije ću dati i suštinske primedbe, član po član, koji se tiču Predloga ovog zakona.
Načelo ustavnosti, kao osnovno načelo funkcionisanja moderne države, nalaže zakonodavcu da u svojoj redovnoj zakonodavnoj aktivnosti striktno poštuje norme Ustava. To podrazumeva striktno postupanje svih državnih organa po odredbama Ustava i svih drugih izvora ustavnog prava, gde spada i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava.
Kakva je situacija kod nas? Najviši državni organi, uz konstantno kršenje Ustava i Ustavnog zakona, sada to rade i po pitanju donošenja zakona o Ustavnom sudu i imenovanja sudija Ustavnog suda.
Član 9. Ustavnog zakona utvrđuje, kao obavezu, donošenje zakona o Ustavnom sudu i imenovanje sudija Ustavnog suda najkasnije do kraja Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine.
Počelo je Drugo redovno zasedanje Narodne skupštine, a zakon o Ustavnom sudu još nije donet, niti su imenovane sudije Ustavnog suda. Čemu onda zakoni i to izvori ustavnog prava, ako ih bez sankcija krše najviši državni organi?
Ustav Republike Srbije, član 172, predviđa da jednu trećinu, odnosno petoro sudija Ustavnog suda imenuje Vrhovni kasacioni sud na opštoj sednici. Pravosudni sistem Srbije još uvek nema ni tehničke, ni organizacione, ni kadrovske mogućnosti da bude organizovan po odredbama Ustava.
Da podsetimo, zbog toga su vršene izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, i to nevažećeg, jer važeći je neprimenjiv.
To znači da u skorijoj budućnosti jedna trećina Ustavnog suda, zbog nemogućnosti konstituisanja Vrhovnog kasacionog suda, neće moći da bude imenovana. Funkciju Ustavnog suda vršiće krnje telo, imenovano od strane Narodne skupštine i predsednika Republike.
Ustavni zakon, doduše, predviđa i takvu mogućnost, član 9. stav 2, odnosno da će se Ustavni sud smatrati konstituisanim ako se imenuje dve trećine sudija. Takvo rešenje, međutim, odstupa od principa prava koji se tiču pravne sigurnosti, celishodnosti i suštinu podređuje formi ostavljajući široke mogućnosti za paralisanje suda i onemogućavanje njegovog funkcionisanja.
To upućuje na praznine i loša rešenja u samom Ustavnom zakonu, a sadašnja vlast takav ni zakon, koji daje mogućnost za odlaganje ustavnih obaveza unedogled, nije u stanju da poštuje.
Sada bih rekao nešto o suštinskim primedbama, dakle o samom meritumu zakona o Ustavnom sudu. Najpre, član 4. glasi: ''Svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.''
Stav 2. glasi: ''Uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom.'' Šta to znači?
To znači da se i lica, odnosno strane koje su u postupku shodno ovom članu mogu isključiti, odnosno može im se onemogućiti uvid u spise. To znači da Ustavni sud, kasnije ćemo videti zbog čega je on oruđe svemoćne Vlade, može jednostavno, ako mu se to ne dopadne, da kaže stranama učesnicama u sporu - zbog tih i tih razloga vi nemate pravo i ne možete da imate uvid u spise. To daje široke mogućnosti za strahovite zloupotrebe.
Dalje, član 8. Ovaj član upućuje na druge procesne zakone za pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu regulisana ovim zakonom, ali se u ovom članu ne navodi koji su to zakoni. U drugim zemljama postupak pred Ustavnim sudom utvrđuje se veoma detaljno.
Našem Ustavnom sudu, po slovu ovog predloga zakona koji imamo pred sobom, biće omogućeno da, shodno trenutnom raspoloženju, bira procesna pravila iz mnoštva zakona koji imaju procesni karakter. Šta to znači? To znači da će Ustavni sud od slučaja do slučaja moći da se opredeljuje koji će se procesni zakon koristiti u postupku.
Pošto kod nas, to pravnici znaju, nema primene precedentnog prava, postupci se zaista mogu primenjivati od slučaja do slučaja, dakle po sopstvenom nahođenju. To opet otvara široke mogućnosti za zloupotrebe.
Dalje, u odeljku dva - izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija, način i postupak imenovanja sudija Ustavnog suda nije razrađen. Naprotiv, postupak imenovanja sudija tretira samo član 11, i to samo u stavu 1, u kome se konstatuje da Ustavni sud ima 15 članova. Stav 2. i 3. tiču se zakletve sudija.
Ovde se daje jedna mogućnost nedopustiva u pravu, odnosno niži pravni akt upućuje na viši pravni akt. Umesto da se nižim pravnim aktom razradi ono što stoji u višem pravnom aktu, ovaj zakon jednostavno jednom rečenicom u članu 11. upućuje na Ustav i ne kaže ništa više o tome.
Ovakvom prazninom predloženi zakon isključuje izvesnost funkcionisanja Ustavnog suda i imenovanja novih sudija u slučaju prestanka mandata imenovanih sudija. To je bio jedan od osnovnih problema dosadašnjeg funkcionisanja Ustavnog suda koji ovim predlogom zakona jednostavno nije rešen.
Ovaj predlog zakona koji imamo pred sobom ne daje odgovor na pitanje kako su regulisani postupak predlaganja i sastav lista koje daju ovlašćeni predlagači. Da podsetimo, u nekim zemljama koje imaju ozbiljnije države postoje liste i jasni kriterijumi ko može da bude sudija Ustavnog suda, i samo po tim kriterijumima, samo sa tih lista mogu se davati predlozi ovlašćenim predlagačima koji će u postupku dati predlog, a nakon toga izabrati sudije Ustavnog suda. Ovde to uopšte nije slučaj.
Nisu regulisani ni slučajevi moguće opstrukcije i odbijanje davanja predloga od strane ovlašćenih predlagača ili izbora od strane ovlašćenog državnog organa za izbor. Šta u takvom slučaju? Ovaj predlog zakona takvu mogućnost uopšte ne predviđa.
Takođe, nije regulisan postupak izbora sudija u slučaju da nema predsednika Republike, kao što sada, recimo, nema Vrhovnog kasacionog suda, niti se daje pravna procedura kako se rešava taj pravni vakuum.
Da li će u slučaju da nema predsednika Republike, a u ovoj državi se to dešavalo, vršilac dužnosti predsednika Republike davati predlog za imenovanje sudija Ustavnog suda. Po toj pravnoj logici, onda onaj sudski organ koji trenutno vrši ulogu Vrhovnog kasacionog suda bi mogao da predloži još pet sudija Ustavnog suda, što nije slučaj, što je u pravu nedopustivo.
Takođe, razlozi za razrešenje sudija, član 15, nisu jasni. Šta znači kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim za vršenje dužnosti sudije Ustavnog suda? Po kojim kriterijumima se određuje koja su to dela? Da li su to krivična dela, da li su to prekršaji za koje su predviđene adekvatne kazne ili će se od slučaja do slučaja paušalno ocenjivati koji je sudija dostojan, a koji nedostojan za vršenje funkcije sudije Ustavnog suda.
Dalje, ne postoje ni procesna pravila za razrešenje sudija. Po kojim procesnim pravilima se vrši razrešenje sudija? Takođe, sudiji prema kome se bude preduzeo takav postupak ...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Dakle, sudiji protiv koga je preduzet takav postupak uopšte u ovom predlogu zakona, niti u bilo kom pravnom aktu nije garantovano pravo da se izjasni, niti ima pravo na pravni lek.
Iste primedbe važe i za član 19. ovog predloga kojim se predviđa, ali procesno ne reguliše udaljenje sudije sa dužnosti. Koja su to procesna pravila na osnovu kojih će se vršiti udaljenje sudije sa dužnosti.
Takođe, vratiću se na član 16 - postojanje sukoba interesa. Uopšte to nije jasno definisano. U istom članu nije definisano ni šta znači profesura na Pravnom fakultetu.
Shodno tome, mi ne znamo ko sve može da bude sudija Ustavnog suda. Da podsetim, na pravnim fakultetima predaju i ekonomisti i politikolozi.
Hoćemo li da dozvolimo, shodno odredbi ovog člana koji ne daje nikakva detaljna objašnjenja, da nam neko ko je po osnovnom obrazovanju diplomirani ekonomista bude sudija Ustavnog suda ili politikolog.
Na drugoj strani, recimo na fakultetima političkih nauka postoje profesori koji su vrsni pravnici, a nije data mogućnost da se takvi vrsni pravnici imenuju za sudije Ustavnog suda.
Dalje, odeljak četiri, postupak pred Ustavnim sudom. Da se pozabavimo malo članom 36. stav 1. tačka 4). Stav 1. tačka 4) ovog člana daje u pravu nedopustivu mogućnost - da se akt kojim se inicira ili pokreće postupak pred Ustavnim sudom odbaci nakon početka postupanja po meritumu, odnosno ''kada za vođenje postupka i odlučivanje ne postoje druge pretpostavke utvrđene zakonom.''
Na drugoj godini pravnog fakulteta sriče se pravilo da kada se uđe u meritum akt može da bude odbijen, a ne odbačen. Odbacivanje se primenjuje samo u nedostatku procesnih pretpostavki. Ovaj član nigde ne govori o procesnim pretpostavkama.
Dalje, član 45. stavlja Ustav iznad snage međunarodnih ugovora, ali se ne bih bavio previše time jer to je jedno od nakaradnih karakteristika samog Ustava.
Takođe, u istom članu stoji da Ustavni sud odlukom utvrđuje da statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt nije u saglasnosti sa zakonom, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa zakonom. To daje mogućnost za političke zloupotrebe jer statut pokrajine može biti ukinut zbog nesaglasnosti sa bilo kojim zakonom koji donese Narodna skupština, a koji se uopšte ne mora odnositi na materiju koja je regulisana statutom. Mi smo to pokušali da ispravimo amandmanom, nadamo se da će taj naš amandman biti usvojen.
Dalje, članom 50. predviđeno je da Ustavni sud može i sam pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta dvotrećinskom većinom od ukupnog broja članova. To je fenomenalno, što Ustavni sud može sam da pokrene postupak.
Ali, u sadašnjoj situaciji kada se formira krnji Ustavni sud, zbog nepostojanja Vrhovnog kasacionog suda, malopre sam o tome govorio, to znači da se ovakav postupak može pokrenuti samo konsenzusom svih imenovanih sudija.
Iz toga proizilazi da samo jedan imenovani sudija može da parališe rad suda i da vrši opstrukciju. To je nedopustivo.
Dalje, član 80. On zaslužuje posebnu analizu. On kaže: ''Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice na osnovu predloga Vlade, republičkog javnog tužioca ili organa nadležnog za upis u registar političkih stranaka, sindikalnih organizacija, udruženja građana ili verskih zajednica. U predlogu se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada političke stranke, sindikalne organizacije udruženja građana ili verske zajednice.''
Postavlja se pitanje gde je minimum zaštite prava stranke ili organizacije protiv koje je pokrenut postupak? Ako podsetimo da ovaj postupak može da pokrene i javni tužilac, a javni tužilac se imenuje na predlog Vlade, dakle, opet iza kulisa vidimo jednu svemoguću Vladu, koja može po svom nahođenju izvršiti pritisak na javnog tužioca, a potom i na sam Ustavni sud, zbog karaktera i načina izbora sudija Ustavnog suda, da se bilo koja politička partija ili druga organizacija koja se ne dopada Vladi ukine bez ozbiljnijih posledica.
Dalje, deo zakona koji reguliše postupak po ustavnoj žalbi, to je član 80. do člana 92, sa ovakvim ustrojstvom i načinom funkcionisanja Ustavnog suda praktično je neostvariv.
Jer, da podsetimo, ovaj predlog zakona kazuje da Ustavni sud odlučuje isključivo u plenumu, pa se postavlja pitanje šta ako Ustavni sud bude zatrpan ustavnim žalbama o kojima jednostavno neće moći da odlučuje u plenumu. Dakle, ustavnim žalbama Ustavni sud može da bude zatrpan i pretrpan, a zbog načina odlučivanja jednostavno neće moći da odgovori svojoj nameni, odnosno onome što je predviđeno ovim predlogom zakona.
Kao jednu od najvažnijih zamerki istakao bih i apsolutno nepostojanje primene rokova i ustavnim sporovima. Time se produžava praksa koja je bila glavna anomalija dosadašnjeg funkcionisanja Ustavnog suda.
O nekim važnim pitanjima koja su pokrenuta pred Ustavnim sudom, to je prethodna praksa, sud se jednostavno nije izjašnjavao, jer ga na to nisu obavezivali rokovi.
Da podsetimo, npr, postupak zabrane Stranke demokratske akcije, koji je pokrenut još 1992. godine, još uvek nije okončan, pa onda pitanje sukoba nadležnosti Narodne banke i Trgovinskog suda koji Ustavni sud nikada nije rešio, a nisu rešeni samo zbog toga što ne postoje obavezujući rokovi.
Ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu takođe ne predviđa adekvatne rokove, što znači da se opet ostavlja mogućnost da se unedogled rastežu sporovi pred Ustavnim sudom, a oni koji se Vladi ne budu dopadali da nikada ne budu rešeni.
Naravno, još jedno vrlo važno pitanje, pitanje izvršenja odluka Ustavnog suda, to je član 104. stav 2, koji stavlja izvršenje u kompetenciju Vlade, što se utvrđuje posebnim rešenjem Ustavnog suda. Time se skraćuje pravo Ustavnog suda da sam utvrđuje način izvršenja i pravo da sam sud u određenim slučajevima izvršava svoje odluke.
Na kraju se postavlja pitanje, shodno činjenici da nam je Ustav antinomičan, da nam je Predlog zakona o Ustavnom sudu šupalj, pa treba neko da tumači sve ono što stoji u tim odredbama, zbog čega nije predviđeno da Ustavni sud ima interpretativnu ulogu.
Jer, da podsetimo, kada je Ustav takav kakav jeste, odnosno antinomičan, to je jedna od glavnih odlika ovog našeg Ustava, Ustavni sud mora da ima ovlašćenja da tumači nedoslednost i nejasnoće u Ustavu.
Najzad, mislim da mi vreme dozvoljava, osvrnuo bih se na par stvari koje je izneo ministar, govorio je o velikom unapređenju novim institucijama.
Na osnovu svega ovoga što sam izneo, ta velika unapređenja i te nove institucije zaista ne prepoznajem. Govorio je o vrlo jasnim pravilima, o onemogućavanju opstrukcije, a upravo sam sada objasnio kako je vrlo lako moguće vršiti opstrukciju.
Na kraju bih dodao da je osnovna odlika ovog predloga zakona nepreciznost, a gospodin ministar je govorio o preciznim odredbama.
Podsetio bih samo još na jednu opasku gospodina ministra, da se Ustavni sud bavi pitanjima zakonitosti i ustavnosti opštih zakona i opštih pravnih akata nižeg ranga. Onda ne znam čemu ustavna žalba, jer ustavna žalba se može podneti samo protiv pojedinačnog akta. Dakle, ili ministar nije pažljivo čitao ili je nešto drugo u pitanju.
Na kraju, dodao bih i to, imam još toliko vremena, LDP je podnela preko 30 amandmana. Bez obzira na ono što je moj uvaženi kolega Batić rekao "što se grbo rodi, vreme ne ispravi", to je naš pokušaj da se bar malo ublaži nakaradna sadržina ovog praznog zakona, i zbog toga molim gospodina ministra da sa pažnjom, on i adekvatna skupštinska tela, razmotre naše amandmane i da ih po mogućnosti usvoje, jer je to zaista neophodno da bi Ustavni sud kako-tako mogao da funkcioniše. Hvala vam.