Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, uvaženi članovi Vlade, pred nama stoje, rekao bih, jako važni zakoni, jer je predmet njihovog regulisanja jedna vrlo osetljiva tema, osetljiva materija. Rekao bih i da nije opšteprihvaćena istina, već da je to aksiom, da je ljudsko društvo 21. veka, u stvari, društvo zasnovano na znanju. Svet se drži toga. Svedoci smo da su karakteristike, odnosno odlike globalnog društva: razvoj komunikacionih sistema, razvoj nauke i tehnologije, ekspanzija međunarodne trgovine.
Treba sebi da postavimo pitanje – gde smo mi u čitavom tom sistemu, odnosno gde je mesto Srbije? Srbiju, nažalost, karakteriše demografski pad, depopulacija sela i najveći broj stanovništva u nedovoljno kvalifikovanim zanimanjima.
Zakoni o kojima govorimo tiču se i najosetljivijih delova srpskog stanovništva. Kada govorimo o tome, ne možemo da zanemarimo činjenicu, na primer, da srpsko selo ne postoji, da u trouglu Bosilegrad – Crna Trava – Trgovište ne živi niko. Mi se pitamo kako ćemo se odupreti mnogim problemima koji opterećuju jug Srbije, ali vrlo retko postavljamo pitanje zbog čega u tom delu ne živi niko. Dakle, to nije samo erozija srpskog sela, srpsko selo tamo više ne postoji.
Sada pred sobom imamo zakone koji treba da regulišu tako osetljivu materiju kao što je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, kao što je učenički i studentski standard, dakle, nešto što se sasvim logično nastavlja, odnosno, to je zakon koji ima logičan sled normi u odnosu na prvi zakon koji sam pomenuo.
Svedoci smo da su devedesete godine prethodnog veka dovele do jednog opšteg rasula, koje je i te kako uticalo ne samo na depopulaciju sela, već je uticalo da možda najbolje i najjače kadrove izgubimo, zato što, jednostavno, nisu imali od čega da žive u Srbiji. Meni je jako žao što neki sudeonici, a možda i krivci za to rasulo, i danas sede s nama u Narodnoj skupštini.
Ako dozvolite, prešao bih na sam meritum, odnosno na sadržinu ovih zakona. Mogao bi da kažem, uz sve zamerke koje smo čuli, više ili manje opravdane, da pred sobom imamo korektno urađene zakone. Naravno, može se postaviti pitanje kakvi su kapaciteti Srbije da zakone s ovakvom normativom sprovede, ali to pitanje se trenutno ne tiče same sadržine ovih zakona. To pitanje treba otvoriti i treba o njemu ozbiljno razgovarati, ali ne u trenutku kada govorimo o samom meritumu, odnosno o sadržini ovih zakona.
Što se tiče Predloga zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, uz sve što sam do sada naveo, samo bih postavio pitanje, pošto sam nisam primetio, verovatno je to dobro utkano u tekst samih normi koje sadrži ovaj zakon – koliko su korišćena portugalska i poljska iskustva, jer postoje informacije, odnosno egzaktni podaci da je i u Portugaliji i u Poljskoj zaživeo jedan model koji je doneo dobre rezultate?
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, nadovezao bih se na ono o čemu je govorio ministar. Dobili smo Zakon o učeničkom standardu 1992. godine. On je trajao 18 godina i moram da kažem, bez obzira na to što je taj zakon donesen u nezgodno vreme i što je možda iluzorno govoriti o atributima bilo čijih standarda 90-ih godina, a posebno učeničkog i studentskog standarda, da je taj zakon iz 1992. godine imao neke dobre karakteristike. Te karakteristike se prepoznaju i u tekstu ovog zakona.
Govoriću prvo o dobrim stranama ovog zakona, a kasnije ću postaviti neka pitanja, odnosno nešto što meni deluje kao nejasnoća.
Najpre bih, kao dobru stvar ovog zakona, naveo mrežu ustanova studentskog i učeničkog standarda i nastojanje Ministarstva prosvete da se ta mreža održi i da se poboljša. Tu je i pitanje neravnomernosti održanja mreže učeničkog i studentskog standarda, jer smo svesni da Studentski centar Beograd i, recimo, ustanova studentskog standarda u Subotici niti imaju iste potrebe, niti imaju isti tretman. Za to postoje logični razlozi, ali postoje i razlozi da se ta disproporcija nekako smanji. Takođe, kod studentskih kulturnih centara postoji disproporcija i drastične razlike u mogućnostima i kapacitetima tih ustanova u različitim univerzitetskim centrima. To nijednim zakonom ne može da se reši. To treba da bude proces i to treba da bude politika i strategija Ministarstva prosvete i čitave Vlade.
Smatram da je dobra stvar način rešavanja upravljačkih organa, status i sastav upravljačkih organa ustanova studentskog i učeničkog standarda, od člana 49. pa nadalje. Prethodno zakonsko rešenje je sadržalo odredbe koje su regulisale sastav upravnih odbora. Upravni odbori su imali 18 članova i čak se dešavalo da upravni odbor ima više članova no što ima zaposlenih u samoj ustanovi učeničkog i studentskog standarda. Mislim da je ovim rešenjem broj članova upravnih i nadzornih odbora sveden na pravu meru i to je jedan dobar korak u pravcu racionalizacije i efikasnosti rada ovih organa.
Postavio bih i neka pitanja. Radi se o delu zakona koji obuhvata povrede obaveza učenika i studenata. Najpre se govori o pravima, učeničkim i studentskim, a zatim o povredama obaveza. Moje poznavanje nomotehnike ukazuje da možda nije nužno da se ovaj deo normative stavlja u zakon, već da se te disciplinske mere obuhvate nekim drugim aktima, ali postoji i logika da se to digne na viši standard, zbog svih problema koje su imale ustanove studentskog i učeničkog standarda za vreme primenjivanja zakona iz 1992. godine.
Na kraju bih samo dodao da su tekstovi zakona uglavnom korektni, a postavio bih pitanje i sebi i ministru i svima prisutnima – kakvi su kapaciteti za njihovo sprovođenje i da li možemo da imamo viziju o mogućnosti njihovog sprovođenja, s obzirom na to da nam mreža studentskog i učeničkog standarda nije takva da u potpunosti, odmah nakon usvajanja zakona, može da se primeni? Hvala na pažnji.