Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada smo u poslaničkom klubu LDP pripremali analizu i kritiku Predloga zakona o sportu gomilu pitanja nam nije nametnuo samo tekst Predloga zakona i postupak njegovog pisanja i donošenja, već i opšte stanje u društvu.
Danas parlament raspravlja o važnom, bazičnom zakonu, koji posle ko zna koliko godina, iz, siguran sam, sasvim neopravdanih razloga za toliko čekanje, dolazi na dnevni red. Sada jednu ovako važnu temu počinjemo u senci krize Vlade i njene jalove rekonstrukcije, za koju svakako znamo da neće doneti neko značajno poboljšanje. Umesto da nam glavna tema bude dnevni red, tema će biti kalkulacije oko Vlade koje ne daju odgovore na pitanje šta su dobici od tog jalovog posla. Ilustracija – spajamo neka ministarstva koja su možda nespojiva, u službi uštede i racionalizacije, a i dalje nam je potrebno ministarstvo bez portfelja. No, to je samo vrh ledenog brega ovog problema koji imamo.
Sada bih se vratio na samu suštinu onoga što nam nameće dnevni red. Zašto se tek sada raspravlja o Zakonu o sportu? To je pitanje za obe vlade Vojislava Koštunice, a i za ovu sadašnju vladu. Ovde, opet da pomenem kuloare, ne samo sada, već poslednjih godina, dobijamo obrazloženja da se radi o jako osetljivoj temi i o jako osetljivoj oblasti. Zbog takvog obrazloženja svih koji su za to odgovorni, o lošem stanju u sportu obaveštavani smo preko „Insajdera“ i sličnih TV emisija i iz stidljivih nagoveštaja u pisanim medijima o tome kakve se sve anomalije i kriminal valjaju iza brda kada se otvore ovakve teme.
Sada bih se osvrnuo na sam zakon. Pledoaje ministarke bio je pun opštih mesta i klišea, a o meritumu najosetljivijih pitanja čuli smo veoma malo. Pred sobom imamo jedan predlog zakona prepun loših, a neretko i neprimenljivih odredaba. Kvalitet jednog zakona, između ostalog, odlikuju način njegovog donošenja, proporcije njegove sadržine i obima i sama njegova sadržina. Po meni, zakon je loš po sva tri kriterijuma.
Najpre, način kako je zakon pisan i stavljen u proceduru. Pitanje za pisce zakona i Vladu koja ga predlaže – da li je bilo prave javne rasprave i da li su konsultovani vodeći autoriteti u državi iz oblasti sportskog prava? Odgovor je – nisu. Gde su za to dokazi? Neki od pomenutih autoriteta su moje kolege, profesori prava. Pouzdano znam da nisu konsultovani. Da li su na odgovarajući način konsultovani sportski savezi? Nisu, i to pouzdano znam, to pouzdano znam kao predsednik Arbitražnog suda KSS. Mene niko nije zvao na konsultacije. Ko ima pravo da u pripremi ovakvog zakona preskoči, na primer, Košarkaški savez Srbije kao savez našeg najtrofejnijeg sporta? Na to pitanje očigledno nemamo odgovor.
Zatim, proporcija obima zakona i njegove sadržine. Ovaj zakon ima 194 člana i sadrži i odredbe kompilirane iz drugih zakona. Pitanje je da li su sve te odredbe smeštene na pravo mesto?
Kako je ova materija regulisana u okruženju? Zakon o sportu Republike Hrvatske, koji je donet 2006. godine, sadrži 102 člana. Zakon o sportu Crne Gore iz 2004. godine ima 74 člana, slovenački Zakon o sportu ima 73. Kako je to regulisano u zemljama Evropske unije? Španski zakon ima 88 članova, zakoni baltičkih zemalja od 22 do 53. Slično je i u komšiluku, u Bugarskoj i Rumuniji.
Sada, da nas lamentiranje nad obimom zakona ne odvede u zluradost, hajde da vidimo šta kaže sam meritum zakona. Da li je sadržina ovog zakonskog teksta ono što opravdava njegov obim? Tek tu dolazimo do nedoslednosti, praznina i nekih loših rešenja, pa se postavlja pitanje da li ovakav tekst zakona može da se poboljša odnosno da se popravi amandmanski?
Najpre, apel piscima zakona: ako već ne umete da interpretirate svoje uzore iz evropskih zakona, onda ih prepišite, lakše je i efikasnije. Kada ovo govorim mislim na Evropsku sportsku povelju iz 1992. godine, koja predstavlja osnovni dokument Saveta Evrope iz oblasti vođenja sportske politike. Članom 2. Povelje određeno je značenje reči sport, daleko jasnije od naše konfuzne i neodređene kompilacije. Što je najgore, ova moja prva opaska izgleda da je samo vrh ledenog brega.
Poslanička grupa LDP je podnela devet amandmana. Mogli smo da podnesemo znatno više, ali smo baš ono što je suština i što je flagrantno neprimenljivo pokušali da popravimo ovim amandmanima.
Kada već govorim o meritumu, daću samo par ilustracija. Ostale ilustracije daćemo kada budemo komentarisali amandmane. Na primer, što se tiče člana 3, njegovog stava 3, postavlja se pitanje – koliko su zaposleni u Ministarstvu stručni da donose neke sudove? Da li možda davanje stručnog mišljenja treba dodeliti Sportskom savezu Srbije, kao sportskoj organizaciji koja u Republici Srbiji okuplja granske sportske saveze iz svih grana sporta i svih sportskih disciplina? Ili, čitav set članova koji se tiču svojinske transformacije i svojinskih odnosa.
Neka pitanja koja sam želeo da postavim postavio je kolega Milićević, tako da ću uštedeti sebi i svim prisutnima vreme. Neću ponavljati ono što je on pitao, neka pitanja su sasvim na mestu. Ili, recimo, ilustracija – član 90. I to smo pokušali amandmanski da rešimo. Radi se o svojevrsnoj nacionalizaciji sportskih organizacija. To je rešenje u skladu sa kojim bi Vlada određivala predstavnike državnog ili društvenog kapitala u sportskim organizacijama i time imala aktivno učešće u upravljanju tim organizacijama, što je u suprotnosti sa načelom autonomije rada sportskog pokreta i sportskih organizacija i sa načelima proklamovanim u dokumentima Saveta Evrope i opštim pravnim aktima najvažnijih međunarodnih nevladinih sportskih organizacija. Malopre ste spomenuli Mišela Platinija i njegove sugestije. Dovoljno je pogledati Statut UEFA i njegov član 7. i stav 5. koji mi daju za pravo.
Na kraju, osvrnuo bih se na član 22. Kao profesor prava, rekao bih – da nije tužno, bilo bi smešno. U članu 22. se kaže: „Sportisti su dužni da učestvuju u pripremama i nastupima nacionalnih sportskih reprezentacija.“ Ne mogu da verujem da ovakva norma postoji. U stvari, da vas pitam nešto, da li ste imali nekog ozbiljnog pravnika u ekipi koja je pisala ovaj zakon? Kako može dispozicija u jednoj normi da bude imperativna, a da za to ne bude predviđena sankcija? Kako zamišljate da se ostvari ovo što piše u članu 22?
Na stranu to što se ovim članom krše neka osnovna ljudska prava. Pa, ko je taj ko može da natera nekog da učestvuje u državnoj reprezentaciji? Em imate dispoziciju koja je neodrživa, em za nju nemate sankciju, em ovim članom kršite ljudska prava. Zaista ne razumem zašto je ovakav član uopšte stavljen u ovoj zakon.
Da okončam svoje uvodno izlaganje, vratiću se na ono što sam rekao, vratiću se na kriterijume o kojima sam govorio – po sva tri kriterijuma, imamo loša zakonska rešenja ispred sebe. Mi ćemo insistirati na svojim amandmanima, jer smatramo da je to jedini način da se koliko-toliko uozbilji pristup jednoj ovako ozbiljnoj temi i da se koliko-toliko na jedan ozbiljan način ovi problemi o kojima sam govorio reše. Zahvaljujem na pažnji.