Poštovana gospođo predsednice, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što počnem da dajem analizu samog merituma ove tačke i ovog materijala koji smo dobili pred ovu sednicu, osvrnuo bih se na izlaganje uvaženog kolege Jugovića. Postaviću i sebi i ostalima pitanje – kada pripadnik vladajuće koalicije ovako kritikuje Vladu, šta ostaje nama iz opozicije?
Mi pred sobom imamo listu kandidata za članove Nacionalnog saveta i to je tema ove tačke dnevnog reda. Još da konstatujemo da to možda nisu partijske kvote, odnosno da zavaravamo sebe da predloženi kandidati nisu iz adekvatnih partijskih kvota, da citiramo druga Tita – da su deca naše najveće bogatstvo, i druga Staljina – da kadrovi zaista rešavaju sve, izglasamo ono što nam je predloženo i da se spontano raziđemo. To je inače vrh ledenog brega ove jako bolne teme, od koje izgleda zazire čitava vladajuća koalicija i za koju rešenje vidi tako što će se problemi gurati pod tepih.
Osvrnuo bih se najpre na kadrove. O predloženim kandidatkinjama možemo da imamo nekakvu predstavu iz njihove biografije koja je data. Biografije su u redu, eventualno može da se postavi pitanje za kandidatkinju Veru Novaković - da li je dovoljno poslanicima servirati biografiju koja se sastoji samo od tri rečenice i da li je to odgovorno prema narodnim poslanicima koji treba da odlučuju o nečemu?
Sada ću se vratiti na sam meritum, odnosno na nešto što se zove izveštaj Nacionalnog saveta o prethodnom radu. U samom uvodu kaže se – osnovna misija Nacionalnog prosvetnog saveta Republike Srbije jeste da, u skladu sa svojim zakonskim nadležnostima, doprinosi razvoju unapređivanja pedagoškog, osnovnog, srednjeg, opšteg i umetničkog obrazovanja i vaspitanja u Srbiji.
Sada sledi analiza. Da vidimo šta je dato u toj analizi. Podnaslov je - visoke stope osipanja i nejednakosti sistema u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Kaže – oko 47% dece uzrasta od četiri godine do polaska u školu uključeno je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, dok je taj procenat u EU bar 80%. Obuhvat dece pripremnim predškolskim programom je oko 88%. Ali, šta se krije iza te cifre? Najmanji obuhvat je u istočnoj Srbiji 50%, a najveći u Vojvodini 96,4%. Obuhvat dece osnovnim obrazovanjem je oko 98%.
Ovo se tiče i one teme koje ću se kasnije dotaći, a koja se tiče velikih problema mimo obrazovanja, a to su azilanti, lažni azilanti i sve što prati taj problem. Da se vratim na egzaktan podatak, od ukupnog broja upisanih oko 7,4% su deca romske nacionalnosti. Procenat dece romske nacionalnosti upisanih u prvi razred porastao je u odnosu na prošlu školsku godinu samo za oko 10%.
Srednjim obrazovanjem obuhvaćeno je u Srbiji oko 83% učenika. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi gde srednje obrazovanje nije obavezno. Udeo mladih koji prerano napuštaju vaspitanje, obrazovanje i obučavanje, tj. mladih starosti od 18. do 24 godine, u Srbiji je oko 30%.
Svi navedeni podaci ukazuju da je na svim nivoima najmanji obuhvat i najveće odustajanje od obrazovanja dece iz socijalno osetljivih grupa. Nedovoljnim obrazovanjem siromašnih kategorija društva generiše se novo siromaštvo. Stoga je neophodno strategijom obrazovanja planirati i akcionim planovima razraditi mere kojim će društvo posebno podržati obrazovanje ovih kategorija dece itd.
Pod podnaslovom – neefikasnost obrazovnog sistema i nekonkurentnost radne snage, stoji – prema metodologiji EU, procenjeni rashodi za obrazovanje u Srbiji u 2008. godini iznose oko 5,4% BDP, što je blisko proseku izdvajanja na nivou EU koje iznosi 5,3%, a ostali podaci nisu dobijeni.
Jedan afirmativni podatak je dat, ali priroda toga afirmativnog podatka nije objašnjena. Zašto nemamo ostale podatke? Pa, zato što je statistika takva nauka da bi ostali podaci dali objašnjenje da ovaj podatak koji ovde imamo serviran u stvari nije realan podatak.
Može se postaviti pitanje, posle svih ovih iznetih podataka, ima li uopšte smisla da kritikujemo i Vladu, koja treba da sprovodi pomenute mere, i Nacionalni prosvetni savet, kad su sami dali ovakvu kritiku?
Dodaću još neke drastične primere, o kojima izgleda niko u ovoj zemlji ne vodi računa, sem časnih primera iz skupštinske opozicije. Pitanje za Vladu, osvrnuću se na teritoriju Sandžaka. Činjenica stoji da tamo ne postoji dovoljan broj osnovnih škola. U Novom Pazaru deca idu u tri smene zbog pretrpanosti škola i treća smena se vraća oko deset sati uveče iz škole. Imamo primer da gradimo škole u susednim državama, a ne razmišljamo o problemu koji se tiče naše države, naših građana i naše dece.
Ili, primer iz Trgovišta; kada sam kao narodni poslanik i potpredsednik LDP obilazio jug Srbije, u Trgovištu sam razgovarao sa građanima, i jedno normalno pitanje: kakav je ovde život mladih i gde ovde izlaze mladi? Odgovor je bio: "Ovde nema mladih".
Primer Ražnja, koleginica Bugarčić je juče govorila o tome. Nema srednje škole, iako je inicijativa građana bezuspešno slata Vladi, gde se insistira da je to jedini način da mladi kako-tako ostanu u opštini Ražanj.
Razmatralo se o ukidanju gimnazije u Beloj Palanci. Da podsetim, ta gimnazija je stara preko 70 godina. Šta je Vlada učinila da se taj problem iznova ne postavlja Ministarstvu prosvete?
Opština Merošina takođe nema srednju školu. Postavlja se pitanje: kada je Prosvetni savet seo da napravi sastanak sa predstavnicima poslodavaca i da se napravi kakva-takva strategija i bilo kakav pomak u rešavanju ovih problema?
Postavlja se pitanje kakva nam je nastava u školama? Podatak da 240 hiljada dece mora da uzima privatne časove; pa, čemu onda nastava u školama, ako je nužno uzimati privatne časove da se nastavni plan i program, koji pitaj boga kada je usklađivan sa savremenim potrebama, može savladati?
Imam slične probleme. Moj stariji sin je gimnazijalac, moj mlađi sin ide u osnovnu školu, takođe deca uzimaju privatne časove. Ne umem da im pomognem u savlađivanju materije, a očigledno da ono što čuju na predavanjima u školi nije dovoljno.
To je samo vrh ledenog brega, jer to pitanje otvara pitanje statusa prosvetnih radnika, njihove motivisanosti, njihovog socijalnog položaja. Postavlja se pitanje: kako da očekujemo da prosvetni radnici budu nosioci nečega što je najvažnije u našoj državi, ako nisu dovoljno motivisani i ako su od njih napravljeni socijalni slučajevi? Naša deca više vremena provode sa svojim nastavnicima i profesorima nego s nama u kući. Na to pitanje ili dobijamo nemušte odgovore ili ne dobijamo uopšte odgovore.
Onda pitanja i priče dolaze do samog vrha i do univerzitetskog obrazovanja. Da vidimo kakva je tu situacija. Smatram da sam poprilično kompetentan da govorim o tome jer sam i sam univerzitetski profesor.
Opet ću se osvrnuti na primer Sandžaka i postaviti neka pitanja koja su, opet, vrh ledenog brega svih problema koji tište našu prosvetu. Sandžak je najmlađi region u Evropi, ali sa ogromnim procentom nezaposlenih – preko 50%, a takođe sa jako malim procentom visokoobrazovanih. O tome u vreme Miloševićevog režima niko nije razmišljao. Logično je, režim je bio takav, pa nisu ni razmišljali o tome.
Vlada Zorana Đinđića je pokušala i napravila jedan sasvim solidan pomak u rešavanju tog pitanja. Formiran je Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, koji nije samo novopazarski, da podsetim taj univerzitet ima i odeljenje u Nišu, u Pančevu i u Subotici.
Onda je došla Vlada Vojislava Koštunici, kojoj se taj univerzitet uopšte nije dopadao, pa su napravili državni univerzitet. Inače, to je jedni univerzitet koji nosi naziv – državni, kao da je država, odnosno Vlada Vojislava Koštunice u to vreme želela da istakne taj atribut tog univerziteta.
Za čoveka koji će voditi taj univerzitet stavljaju nekoga ko je vodio Univerzitet u Prištini i koji se nije baš proslavio u rešavanju pitanja obrazovanja Albanaca i u rešavanju mnogih drugih pitanja koja su dovela do ovakve situacije na Kosovu i do svih ovih problema koje sada imamo.
I sad, umesto da taj univerzitet bude nešto što će dopuniti Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, od njega je napravljena konkurentska kuća, koja je po mnogo čemu favorizovana, a Internacionalni univerzitet nije dobio akreditaciju.
Jedan paradoks: 2009. godine su određeni uslovi koje još treba Internacionalni univerzitet da ispuni da bi dobio akreditaciju, tek godinu dana nakon toga ti zahtevi, odnosno te predložene mere stigle su u Novi Pazar. Ljudima je dat rok od 15 dana da se te mere sprovedu. Pitanje je šta se desilo da taj dokument godinu dana putuje od Beograda do Novog Pazara? Naravno, univerzitet u Novom Pazaru je samo jedan deo ove jako bolne priče po naše društvo.
Šta je sa ostalim univerzitetima? Šta je sa nastavom na drugim univerzitetima čije je osnivač država? Šta je sa pitanjem šangajskih kriterijuma i činjenicom da Beogradskog univerziteta nema među 500 vodećih univerziteta u Srbiji?
Ko je pokušao da da odgovor na ta pitanja? Rektor Beogradskog univerziteta je rekao da mu se ne dopadaju kriterijumi. Ako je kriterijum koliko univerzitet ima nobelovaca, koliko nagrađenih nastavnika, kakav kvalitet studija ima, ako taj kriterijum nije dobar, ne znam po kojim kriterijuma bi trebalo da se utvrđuje kvalitet jednog univerziteta?
Da ne govorim o tome da je bolonjski sistem nemoguće sprovoditi sa manjkom nastavnika. Na prvoj godini u Nišu imam 700 studenata, predajem jedan predmet zajedno s kolegom, jedan predmet predajem sam. Kako država zamišlja da se posvetim svim svojim studentima na adekvatan način?
Moja koleginica koja predaje Rimsko pravo na jednom kongresu baš u Bolonji pitala je kako se odvija nastava Rimskog prava tamo i oni su rekli da imaju 100 studenata na prvoj godini, a da imaju sedam nastavnika koji predaju Rimsko pravo. Moja koleginica je onda rekla: "Imam 700 studenata, sama sam". Nisu razumeli da se radi o broju 700, mislili su da se radi o broju 70. I tada su se čudili kako jedan nastavnik može sam da se nosi sa 70 studenata. Baš se pitam, da su shvatili pravi broj – jedan nastavnik na 700 studenata, kakvo bi pitanje postavili?
Na kraju, opet bih se vratio na ovaj dokument koji se zove – izveštaj Nacionalnog saveta, koji kaže u zaključnim napomenama koje mere treba sprovoditi.
Kaže, prvo, intenzivirati rad na izradi strategije obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji. Šta su vladajuće strukture radile do sada? Da li se neko bavio time? Ili ćemo strategiju obrazovanja opet staviti za rešavanje u neku daleku budućnosti i nekim drugim ljudima koji će vršiti vlast u Srbiji? Još kažu – postići saglasnost u pogledu podele nadležnosti odgovarajućih institucija oko prikupljanja i analize ključnih indikatora itd. Baš smo se na vreme setili kad treba obaviti taj posao.
Kako izvršiti sve zadatke koji predstoje pred srpskim društvom i pred činjenicom da je obrazovanje osnovni segment prosperiteta tog društva, kada nam se Nacionalni prosvetni savet pita kako rešiti fundamentalne probleme i tek sada daje nekakve smernice za nekakvu daleku budućnost. Na to pitanje nemam odgovor, voleo bih da mi neko iz Vlade da taj odgovor.