Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik LDP-a, osvrnuću se sa par stvari na predloženi set zakona.
On jeste logična posledica potrebe da se izvrši usklađivanje s Ustavom i to, naravno, može otvoriti ponovo raspravu o onome što stoji u Ustavu i onome što je nekada Valtazar Bogišić stavio u opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, koji kaže: ''Što se grbo rodi, vreme ne ispravi''. Tako i ono što je grbo rođeno u Ustavu, bilo kakvim zakonima, teško je ispraviti.
Konkretno, Ustav nas obavezuje na donošenje mnogih zakona, kao što je i zakon o Narodnoj skupštini, koji je sa pravne tačke gledišta arhaizam i koji se u aktuelnim zakonodavstvima širom sveta već duže vreme ne upražnjava.
Kada su prvi put ovi zakoni stavljeni na dnevni red, govoreno je o hitnosti njihovog donošenja. To je sasvim razumljivo, jer su to sistemski zakoni koji treba da omoguće adekvatnu primenu Ustava.
Međutim, nakon protestovanja LDP-a i ukazivanja da gospodin Balinovac ne može da bude izvestilac Vlade, odjedanput je čitav taj set zakona povučen iz skupštinske procedure, odjedanput više nisu bili hitni, te je tek nekoliko meseci nakon njihovog predlaganja, evo, došlo vreme da se vodi rasprava o njima.
Na kraju, vezano za usklađivanje s Ustavom, prethodni kolega je hvalio kao nešto novo i nešto izvanredno to što se sprečava, ovim zakonima, sukob interesa, pa vršioci određenih funkcija ne mogu da budu vršioci i drugih funkcija.
Ne vidim razlog zašto se to hvali kao nešto fenomenalno, jer je to samo nešto što je logično, nešto što je neophodno.
Sada bih prešao na meritum. Najviše bih se zadržao na zakonu o Vladi. Samo bih, kao ilustraciju, apostrofirao par članova. Najpre, član 2, kojim se vrše izmene i dopune člana 6. Zakona o Vladi.
Kako malopre reče koleginica Vjerica Radeta, sklon sam i ja gledištu da ovo nije samo puko usklađivanje zakona sa Ustavom, jer se radi o nadzoru nad radom opštine, pa se traži veza sa članom 192. Ustava.
To je član koji, opet, nosi sa sobom jednu nakaradnost i daje Vladi pravo da se bavi zaštitom ustavnosti i zakonitosti, govori samo o opštinama.
U članu 6. se pominju i gradovi, grad Beograd, pa to nije, po meni, samo usklađivanje ovog člana sa članom 192. Ustava, već i nešto novo i suštinsko, gde se i skupštine gradova na izvestan način ograničavaju, a Vladi daje ingerencija da se bavi nadzorom ustavnosti i zakonitosti skupština gradova i odluka koje donose gradovi.
Zatim, član koji se tiče pokretanja postupka za nepoverenje Vladi i za izglasavanje nepoverenja Vladi donosi jednu nekorektnost.
Kaže se: ''Predlog narodnih poslanika počinje da se razmatra na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine, a najranije po isteku pet dana od podnošenja predloga'', i taj predlog je jako korektan. Ali, može se podvrći diskusiji to da li se pravnom korektnošću može nazvati rešenje kojim se povećava broj poslanika koji mogu pokrenuti postupak izglasavanja nepoverenja Vladi.
Osvrnuo bih se i na član koji se tiče odnosa predsednika Republike i predsednika Vlade, a to je član 40. Prethodni tekst je glasio: ''Vlada predlaže predsedniku Republike uvođenje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije i akte kojima se preduzimaju mere u vanrednom stanju.
Vlada može predložiti predsedniku Republike za vreme ratnog stanja'' itd, pa se taj deo briše. Umesto toga, stoji stav koji kaže: ''Odnosi između predsednika Republike i predsednika Vlade zasnivaju se na saradnji i na pravima i dužnostima koji su određeni Ustavom, zakonom i drugim opštim aktima''.
Da li je postojala potreba za ovim i da li u tekst zakona treba unositi pravne notornosti?
Naravno da odnos između predsednika Republike i Vlade treba da se zasniva na saradnji, na pravima i dužnostima koji su određeni zakonom.
Zbog čega to mora da stoji u zakonu, kada je to jedna pravna logičnost i pravna nužnost?
Na kraju, osvrnuo bih se i na član 16, koji se tiče početka i prestanka mandata Vlade i koji sadrži zakletvu koju polažu članovi Vlade. LDP je predložila i amandman kada je prvi put ovaj zakon stavljen u skupštinsku proceduru.
Dakle, treba se osvrnuti na činjenicu da tekst zakletve ne predstavlja samo formu jednog svečanog čina, već čin polaganja zakletve ima i materijalno-pravno i formalno-pravno dejstvo, jer je u članu 16. Zakona o Vladi regulisano je da mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.
To što čin zakletve ima i formalno-pravne atribute ne znači da tekst zakletve treba da sadrži odlike političke demagogije preuzete iz preambule Ustava.
Da podsetimo, preambula Ustava predstavlja skup intencija, motiva i političkih ciljeva zakonodavca i, po pravilu, ne spada u normativu koja obavezuje da bude ugrađena u sadržinu zakona. Shodno tome, smatramo da je nepotrebno da se tekst zakletve menja.
Najzad, u pokušaju da sublimiram sve što sam rekao u vezi s ovim setom zakona, osvrnuo bih se na ono što je rekao kolega iz Demokratske stranke. Govorio je o učvršćivanju ustavnog principa podele vlasti usvajanjem ovog seta zakona.
Ja se s tim ne bih baš složio. Shodno činjenici da Ustav Vladi daje velika ovlašćenja, da se Vlada bavi i kontrolom ustavnosti i zakonitosti, da bez pristanka Vlade ne može biti imenovan nijedan javni tužilac u Srbiji, logično je da se zaključi da je intencija - stvaranje jedne svemoguće Vlade, iznad zakonodavne i iznad sudske vlasti.
Zahvaljujem.