Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada smo razmatrali u poslaničkom klubu ovu tačku dnevnog reda i dogovarali ko će biti ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba, nekako je bilo logično da ja kao profesor Univerziteta pripremim izlaganje na tu temu, postavim neka pitanja, iznesem naše dileme i tome slično. Kada sam počeo da se spremam za ovu tačku dnevnog reda susreo sam se sa pojmovima: optički disk, proizvodni deo, glas master, oprema za izradu mastera, proizvodnja, proizvođači kod, licenca za proizvodnju, licenciranje prostorija i tome slično.
Želeo sam da se spremam da govorim o Predlogu izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa mi nije baš najjasnija logika spajanja ovih tačaka dnevnog reda, jer jedan zakon spada u sferu industrijske svojine i autorskog prava, sa pravničkog aspekta. Drugi zakon o kome želim da govorim jeste u stvari nešto što treba da definiše srž, razvoj i budućnost jednog društva, to je obrazovanje. Moram da priznam da mi ovakav pristup i ovakva logika spajanja tačaka dnevnog reda nije baš najjasnija, jer ja sam onda pred dilemom kako da govorim i o jednoj i o drugoj temi. Nisam stručan za obe teme. Očigledno da je potrebno da za ovakav pristup realizaciji dnevnog reda treba da postoje nekakve univerzalne sveznalice, a to su uglavnom neznalice i pošto mi takve u LDP ne gajimo, govoriću samo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Naravno i tu imam dilemu, odnosno nalazim se pred dilemom koje sve teme treba otvoriti jer ova oblast u našoj državi je takva, gde god se upre prst, utisak je da je sve trulo. Meni je sada jako žao, što treba da vodimo raspravu sa gospodinom ministrom Obradovićem, sa gospodinom kolegom Mitrovićem, za koje sam siguran da se u 99% stavova po ovom pitanju slažu sa mnom. Stanje je zatečeno, teško promenljivo, potreban je dugotrajan proces da se takvo stanje promeni. To je u stvari, rekao bih "cirkulus viciozus" jednog posrnulog i dezorijentisanog društva čija regresija traje 20 godina. Takav proces, takva regresija u jednom društvu teško da može da se izmeni i najodgovornijem pristupu pisanja i realizacije jednog zakona. To je ozbiljan problem na koji naše društvo još uvek na nalazi odgovor.
Sada bih se osvrnuo na samu suštinu problema, a kasnije bih ušao u razmatranje delova merituma ovog zakona. Naravno, postavio bih i pitanje u obrazloženju, razlog za donošenje zakona. Obrazloženje dato sasvim korektno, kaže se – cilj je poboljšanje sve tri dimenzije obrazovanja, jednakopravnosti, efikasnosti, kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Pa se onda daje obrazloženje, u toku skoro dvogodišnje primene zakona utvrđena je potreba za izmenama i dopunama zakona radi otklanjanja konstatovanih problema u funkcionisanju sistema predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Logično, razumljivo, neophodno, naravno ja bih uz to dodao i pitanje zašto hitni postupak za zakon koji je prošao konsultativni proces? Zašto sada odmah u julu? Zašto tolika brzina? Vratio bih se na suštinu samog zakona, jedna od intencija jeste skraćivanje rokova za odgovornost profesora i još neke disciplinske mere. Gde je tu mesto za hitnost postupka jednog zakona koji je prošao, već sam pomenuo, konsultativni proces?
Mi smo konsultovali raznorazne sindikate koji se demagoški, boreći se za prava prosvetara u stvari bore za svoje mesto u čitavom sistemu, konsultovali smo profesore, konsultovali smo učenike, razgovarao sam i sa svojim studentima koji su koliko juče sedeli u srednjoškolskim klupama i bilo bi mi malo 20 minuta da ispričam sve ono, što je u stvari nametnuto kao tema i što bi trebalo da bude nametnuto kao tema današnje rasprave. Zato ću dati samo par ilustracija, štedeći vreme svih vas i svoje vreme, te ilustracije upečatljive i one u stvari otvaraju neka ozbiljna pitanja. Neće ići nekim metodološkim redom, jer je svaka od ovih ilustracija tema za sebe i svaka od ovih ilustracija je problem za sebe.
Najpre disciplinske mere, mi smo dali dva amandmana vezana za taj segment zakona.
Učenici nisu za to da se disciplinske mere pooštravaju, ali smo od predstavnika profesora dobili pitanje, na koji oni sami nemaju odgovor. Kako uvesti red, posebno u srednje škole. Imamo sijaset primera da su sami profesori neka vrsta mete za odstrel gde sami sebi ne mogu pomoći niti im država, niti društvo pomažu u onome što je ostvarivanje njihovih osnovnih zadataka. To je obrazovanje i vaspitanje mladih ljudi. Da li treba pristupiti drastičnim disciplinskim merama? To je možda jedno od rešenja, na primer mnogo izostanaka ili već da ne nabrajam šta dalje. Pitanje je da li se na takav način treba obračunavati sa opravdano nezadovoljnim mladim ljudima u jednom posrnulom i dezorijentisanom društvu, kakvo je društvo države Srbije. Na to pitanje kratak i jasan odgovor, mislim da ne postoji. Treba se sad usaglasiti oko skupa metoda kako izaći iz tog začaranog kruga.
Onda pitanje koje se zove preobimno gradovi. Neko je za to odgovoran. Koliko nepotrebnih stvari, koliko nepotrebnih podataka koje treba zapamtiti da bi se otaljale ili zaradile ocene i posle toga zaboraviti, jer je nužno zaboraviti te podatke, da se intelekt mladih ljudi ne bi opterećivao na takav način. Kako izaći iz tog problema? Neusaglašenost sadržaja udžbenika sa savremenim kretanjima u društvu.
Dva primera, a ima ih hiljade. Na primer u ekonomskim školama udžbenik iz računovodstva i zbirka zadataka. Sasvim neusklađeni. Zbirka zadataka prati savremene propise, promene, recimo kako se knjiži PDV i tome slično. Udžbenik iz računovodstva te procese ne prati. Odakle deca da uče i kako da uče i kako da uče?
Udžbenici istorije. Gomila nepotrebnih podataka i jedan užasan pristup jednoj krajnje interesantnoj stvari kakva je istorija. Istorija je priča, istorija je učiteljica života. I umesto naši mladi naraštaji da od svojih vaspitača dobiju takvo usmerenje, oni dobijaju zadatak da uče gomilu datuma koje ne umeju da objasne, koje teško u tom skupu umeju da objasne i sami nastavnici. Da ne govorimo o tome šta sve piše u tim udžbenicima iz istorije. Hoćemo li se vratiti ponovo na postojanje ideoloških komisija koje će birati šta je podobno a šta nepodobno da se stavi u udžbenike iz istorije.
Šta je sa usklađivanjem nečega što se zove istorija sa tim istim predmetom u susednim državama? Nešto se dogodilo ili se nije dogodilo. Nemoguće da se u Hrvatskoj na različit način dogodilo, odnosno da se tamo nešto na različit način tumači u odnosu na ono kako se to tumači u Srbiji ili BiH. Ima pozitivnih primera. Postoje udžbenici koji tretiraju istoriju države i prave, a koriste se i u Srbiji i u Hrvatskoj. O tome niko ne priča, o tome niko ne piše. Izgleda da je to tabu tema koja se ne sme otvoriti. Ja stojim iza toga da takvih primera i takvih udžbenika ima.
Da ne nabrajam dalje sa kakvim problemima se susreću i učenici i nastavnici u sprovođenju nastave. Neopremljeni kabineti. Ili, hajde da sad da otvorimo temu nastave fizičkog vaspitanja. Nekada se to zvalo fizičko i zdravstveno vaspitanje. Strašno važan segment razvoja i strašno važan predmet u svim normalnim zemljama. Kod nas postoji intencija smanjivanja časova, zato što ne postoje uslovi. Znamo li koliko škola nema fiskulturne sale? Preko 95% fiskulturnih sala su neadekvatne za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja. U Nišu tri škole, ekonomska, trgovinsko-ugostiteljska koriste jednu salu. Po tri odeljenja drže čas u istoj sali bez mogućnosti da zadovolje osnovne higijenske potrebe posle izvođenja nastave fizičkog vaspitanja. Normalno je da se sedamnaestogodišnjakinje i osamnaestogodišnjakinje ne žele da idu na čas fizičkog vaspitanja, jer posle toga ne mogu da se upristoje za dalje izvođenje nastave. O tome niko ne brine. Zato ja ni u perspektivi ne vidim rešenje.
Pitao sam jednog svog prijatelja, koji je profesor fiskulture u jednoj od pomenutih škola. On kaže, pa šta da radim tri odeljenja od 30 učenika, to je 90 učenika u sali. Oni ne mogu da rade ništa, mogu malo da se projurcaju i onda im kažem, decu hajdete vi u svlačionice, šta da vam radim. Oni koji su zaduženi za realizovanje ovakvih programa nalaze se pred nerešivim problemima, jednostavno dižu ruke od toga. Da ne otvaramo problem, recimo, verske nastave. Imamo situaciju da nam ponekad deca sluđena dolaze iz škole, jer im na jednom času pričaju o evoluciji, a onda im posle toga dođe neko ko im kaže da je sve okončano za šest dana, pa je sedmog dana neko seo da počini i da odmori. Naravno, treba verski edukovati i obrazovati decu, ali na pravi način. Po meni, tu član 21. stav 4. predloženog zakona nije baš najjasniji, koji su kriterijumi u postupku odlučivanja o izboru nastavnika verske nastave, pravih, tvrdim,nema dovoljno. Da li je u redu da nam oni koji nisu pravi izvode versku nastavu i da osnove verskog obrazovanja daju našoj deci?
Na drugoj strani, sam problem nastavnika i o njihovim problemima sam već govorio, iznoseći ono što su oni locirali kao probleme, a na drugoj strani, imamo li prava da se ljutimo na te ljude. Činjenica je da naša deca više svog vremena od svoje pete godine, pa do punoletstva provode sa tim ljudima nego sa nama. Mi sa puno poverenja tim ljudima dajemo decu, očekujući od njih da nam pomognu u vaspitanju i da od njih naprave obrazovane ljude i spremne za život. Onda se otvara pitanje kako su nastavnici motivisani i kako su nagrađeni za svoj rad. Hajde motivišite nekog da sve da od sebe, kad se i on sam nalazi na ivici socijalne bede. Kakva je tu motivacija? Ima altruista, ima zaljubljenika u svoj posao, ima ljudi koji postižu neverovatno dobre rezultate, ali to je samo entuzijazam. Od entuzijazma se ne živi, ti ljudi rade za novac.
Ima li naša država rešenje za taj problem? Poslednjih 20 godina nije imala. Ne verujem da će i u skorije vreme problem biti rešen na adekvatan način. Hajde onda da primenjujemo zakon koji, u suštini nije loš sa ovakvim problemima. Duboki socijalni problemi jednog posrnulog društva, kako ih rešavati redovnim putem. Mi u LDP smo milion puta rekli da je za sve to nužan preokret. Jedna mala poslanička grupa sa mnogo dobrih želja apsolutno nije dovoljna za takav preokret. Imamo li odgovore na takva postavljena pitanja?
Naravno, na kraju pošto sam rekao par stvari reći, mada sam zašao u meritum zakona mi smo ovaj zakon pokušali da poboljšamo sa dva amandmana i kada bude rasprava u pojedinostima moje kolege i ja ćemo dati obrazloženje tih amandmana. Jedan se tiče člana 17, jedan se tiče člana 25. i oni su uz konsultacije sa predstavnicima ministarstva urađeni na jedan vrlo korektan način. Ubeđen sam da će ovaj važan zakon biti na taj način poboljšan, te na predstavnike ministarstva apelujem da amandmane ozbiljno razmotre i da ti amandmani postanu sastavni deo ovog zakona.
Ovim ću svoje izlaganje završiti, jer malopre sam već napomenuo da je problema i tema toliko, ne 20, već je 2000 minuta malo da se svi problemi sažmu u jednu diskusiju, a ne znam koliko vremena dovoljno da se ti problemi reše. Ne vidim svetlu tačku na kraju tunela. Hvala vam na pažnji.