Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7018">Rajko Baralić</a>

Govori

Gospodine predsedavajući, javio sam se po Poslovniku.
U svemu podržavam ovo o čemu je govorila koleginica Zorica. Nisam se zato javio. Javio sam se zato što mi je ministar Mlađan Dinkić na bezobrazan način odgovorio na poslaničko pitanje, pa u skladu sa Poslovnikom moram da vas podsetim šta sam pitao i šta mi je odgovorio.
Pošto je on inače davao izjave da je parlament kriv zato što Vlada ništa ne radi, pitao sam pre izvesnog vremena: koje zakonske predloge su Vlada Republike Srbije i Ministarstvo ekonomije uputili parlamentu, a da ih parlament nije razmatrao? To je bilo moje pitanje.
Gospodin Dinkić mi je odgovorio: U skladu sa odredbom člana 190. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dajem sledeći odgovor – odredbom člana 107. stav 1. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata.
Onda kaže da to pravo imaju narodni poslanici, Vlada, skupština AP i 30 hiljada birača; još razmišlja i kaže: iz iznetog (tj. iz mog pitanja) proizilazi da Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja nema pravo da Narodnoj skupštini predlaže zakone, druge propise i opšte akte.
Ovaj čovek je zbunjen, on ne zna o čemu se ovde radi. To uopšte nisam pitao i nije njegovo da asocira, on treba da odgovori tačno koje je zakone podneo a da mi nismo razmatrali. On ili nema sposobnost logičnog rasuđivanja, ili ne zna Poslovnik, ili ga jedan od 18 državnih sekretara loše savetuje.
Dakle, ponavljam pitanje ministru Mlađanu Dinkiću: koje zakonske predloge je njegovo ministarstvo uputilo ovom parlamentu na razmatranje, a da parlament to nije razmatrao i čime je to parlament usporio njegovo ministarstvo i ministarstva njegovih kolega, pošto je inače ovo što je on odgovorio laž.
I ovu sednicu ste, izvinjavam se, reći ću to kolokvijalnim jezikom, sklepali tako što ste 32 tačke kojekakvih, različitih, sklepanih...
(Predsedavajući: Gospodine Baraliću, ovde ništa nije sklepano. Nemojte takve termine da izgovarate.)
Svi u Srbiji razumeju tačno o čemu govorim. Dakle, nema zakonskih predloga, nema novih zakona, nema ništa od onoga što ste obećali u kampanji, nego on nastavlja i dalje da se ponaša kao da parlament ne postoji i kao da je izvršna vlast superiornija grana vlasti i sve čini da dokaže da izvršna vlast ima suprematiju nad zakonodavnom vlašću.
Ponavljam pitanje gospodinu Mlađanu Dinkiću i molim ga da precizno odgovori - čime smo mi usporili njegov rad, koje zakonske projekte je uputio a da ih mi nismo razmatrali? Molim da angažuje još nekoliko državnih sekretara, da ih ima 26, da bi mu dali precizan savet da ovako ne može da piše. Dakle, nije prvi put gospodinu Mlađanu Dinkiću da na ovakav način komunicira sa narodnim poslanicima.
Gospodine Albijaniću, molim da, u skladu sa Poslovnikom, prosledite gospodinu Mlađanu Dinkiću moje poslaničko pitanje i da mu skrenete pažnju da ne komunicira sa narodnim poslanicima na bezobrazan način. Zahvaljujem.
Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS-a u daljem toku sednice neće raspravljati ni o čemu drugom osim o onome što je na dnevnom redu.
Zato vas molim za jedan minut, da kažem jednu stvar i da molim da se vratimo na temu. Ne bih se javio ni sada. Koleginica iz Šapca, čije cenjeno ime nisam uspeo da zapamtim zato što se retko javlja, nemam nikakvo lično mišljenje o tome, sa jednom pozom koja je ovde bila uočljiva, govorila je o najstrašnijim stvarima, o grobovima dece, o smrti, a istog sekunda kad je završila svoje obraćanje sa smehom je krenula odavde ka svom mestu i sa smehom izašla iz sale. Moj posao je, između ostalog, da analiziram šta ko govori i kako govori. Dakle, to prosto nije fer, nije korektno.
To što je pominjala razne stranke usput itd., to je njeno pravo. Građani Srbije su se izjašnjavali o političkim opcijama i rekli - sada ste vlast vi, pre su bili oni. Samo vas podsećam, oni koje vi optužujete otišli su sa vlasti sa dva miliona glasova. Građani Srbije su o tome imali svoj sud. Izrekli su ga, u glasačku kutiju stavili su listiće kojima su rekli - sada ste vlast vi ovde. Podsećam vas, nemoguće je baciti kamen uvis, a da se on gore zadrži.
Podsećam sve narodne poslanike i javnost Srbije, pre tri-četiri dana održana je sednica Odbora za trgovinu i turizam u Narodnoj skupštini Republike Srbije i na dnevnom redu je bio izveštaj Komisije za sprečavanje konkurencije, kako se kolokvijalno kaže - antimonopolske komisije.
Interesantno je da ta sednica Odbora nije pobudila nikakvo interesovanje političke i stručne javnosti, a podsećam, na toj sednici se raspravljalo o izveštaju ove komisije. Taj izveštaj je sadržavao ocene da li je u Srbiji izvršena koncentracija na tržištu, da li postoji monopolski položaj pojedinih velikih sistema i da li postoje i kakve su štetne posledice po potrošače Srbije s tim u vezi.
Šta se dogodilo? Poslanici DSS-a, članovi tog odbora, glasali su za izveštaj, poslanici DS-a i G17 plus nisu glasali za izveštaj. Sada vas pitam javno, s obzirom na to da se sinoć s tim u vezi oglasila gospođa Belović, predsedavajuća ove komisije, imate li vi snage da kažete da jedan čovek u Srbiji jeste vlasnik cele Srbije? Imate li snage da kažete da onaj ko u Beogradu ima takvu mrežu kakav je bivši "C market", "Maksi", "Minimaksi" i ostali, bez ikakve konkurencije funkcioniše u Srbiji? To je pitanje koje se meri desetinama miliona evra. Ne može biti da opstane ova komisija, ili da bude u pravu onaj ko je izvršio koncentraciju na tržištu.
Dakle, postoje veoma krupna pitanja, a mi se ovde bavimo nekim detaljima. Prošlost su građani Srbije ocenili na izborima. Sadašnjost ocenjuju sada i oceniće budućnost na osnovu onoga što se danas dešava.
Idem da razgovaram sa radnicima "Magnohroma" koji su od jutros kod nas i kod drugih, jer su vređani privatizacijom, jer niko ništa u ovoj zemlji ne ispunjava iz ugovora o privatizaciji, a vi govorite ovde o bajkama, o evrima, o pet maraka i ne znam o čemu još.
U Srbiji gotovo nijedna privatizacija nije sprovedena normalno. Sada se gospodin Dinkić setio da kaže - ne može da se kupuje prljavim novcem. Kasno, gospodine Dinkiću. Prljavi novac u Srbiji oblikovao je praktično sve što se moglo oblikovati, od političke volje do vlasti u Srbiji danas. Iza prljavog novca stoje danas određena ministarstva, stoje određene pozicije u Vladi Republike Srbije, stoje određeni interesi i stoji perspektiva Srbije, nažalost. Tajkuni upravljaju Srbijom i vi to dobro znate.
Evo, idu predsednički izbori, idu lokalni izbori, biće i drugih izbora, nema problema, svako neka proverava svoj bonitet na način kako je propisano zakonom. Molim da se vratimo na temu dnevnog reda. Molim da ne upotrebljavamo teške reči, jer teške reči izazivaju druge teške reči. Po novinama piše da se samo time bavimo, a mi nemamo čime drugim da se bavimo, pred nama ne postoji nijedan ozbiljan zakon.
Vlada Republike Srbije nema snage da napiše ozbiljan zakonski projekat da ga razmatramo, nego nam šalje papiriće koji su potpuno tehničkog ili nekog drugog karaktera, da se mi izjašnjavamo o stvarima koje su već dogovorene.
Završavam, nećemo više učestvovati u ovome što se zove nadgornjavanje po Poslovniku. Ne dirajte nas, ne diramo vas, inače ćemo vam vratiti za svaku reč koju nam izgovorite u toku današnjeg dana stostruko.
Dakle, građani Srbije su na izborima rekli šta su kome imali da kažu. Ostavite se prošlosti, ne vređajmo ljude, ne vređajmo dostojanstvo ovog parlamenta, ne izmišljajmo kojekakve prilike i neprilike ovde da bismo se dopali ovom ili onom. Radimo ono zbog čega smo ovde, a ovde smo da usvajamo zakone.
Molim Vladu Republike Srbije da nam pošalje zakone, da se ozbiljno bavimo onim poslom zbog kojeg su nas građani Srbije izabrali. Poslanici Socijalističke partije Srbije, osim povodom onoga što je dnevni red, u daljem toku sednice, pod uslovima koje sam ovde rekao, neće se više javljati za reč.
Gospodine Mrkonjiću, gospodine Ljajiću, nije se krenulo baš od nule, postojalo je mnogo toga u ovoj zemlji, pa onda ide nadgradnja. Nisam se zbog toga javio. Postojala je ovde informacija da su potpredsednici Skupštine, narodni poslanici, primali delegaciju Robnih kuća "Beograd". Kolega Petronijević i ja smo ih pozvali i dužan sam da kažem nekoliko stvari da bi bilo jasno o čemu se ovde radi.
Pozivamo kolege narodne poslanike da predložimo i formiramo anketni odbor u vezi sa stanjem u sistemu Robnih kuća "Beograd" i da pokažemo kako je moguće da se tzv. "Monin" hotel na Zlatiboru proda za nižu cenu od tržišne cene građevinskog zemljišta na Zlatiboru ili da pokažemo čitav niz drugih stvari, da ne uzimam sada vaše vreme.
Pozivam vas da formiramo anketni odbor i da pozovemo sve aktere i da pokažemo da nije moguće da neko ko ima 500 hiljada kvadrata izgrađenog poslovnog prostora u staklu i mermeru, ko ima 25 ha zemlje, ne može da dobije po stažu osiguranja 200 evra godišnje, sa obrazloženjem da su potrebna sredstva za budžet, što je inače tačno.
Ali, iz tog istog budžeta, iz javnih preduzeća Srbije, iz Telekoma i iz drugih, iz uprave, iz prosvete i iz zdravstva plaća se 600 evra po nedostajućoj godini staža osiguranja da neko ode ranije u penziju, i 250 evra po godini staža osiguranja za provedeni radni vek u kolektivu.
Da prevedem to na razumljiv jezik, to je 20.000 evra da neko učini čast i napusti kolektiv. Da li su radnici Robnih kuća "Beograd", koji bukvalno nemaju šta da jedu, dužni da finansiraju ove otpremnine od 20.000 evra?
Pozivam vas da zajedno, kako bi i inače bilo normalno, formiramo anketni odbor i ustanovimo da li je moguće da najveća maloprodajna i veleprodajna mreža na Balkanu ne može da servisira 7.000 zaposlenih, 200 evra po godini staža osiguranja.
Još jednom, šest stečajnih upravnika. Posebno nas zanima način na koji je otuđena imovina Robnih kuća "Beograd" u BiH. Hajde da pitamo Danicu Drašković, čiji sestrići, kumovi i ujaci su ovo prodali, koliko je to bilo para, da vidimo kako se finansira najskuplji stajling u Srbiji i da pitamo još mnogo toga drugog sve one koji danas tvrde da u Srbiji žive samo od sabranih dela Vuka Draškovića. Dakle, ovde ima mnogo toga nedorečenog.
Izašao je uvaženi kolega Novaković. Nije to dvestotinak, uvaženi kolega. Zašto taj oblik - dvestotinak? To je 200 porodica, to je 1000 ljudi, to je jedan promil od onoga što je ostalo kod kuće. To je 200 sudbina ili 8.000 sudbina.
Završavam. Hajde da formiramo anketni odbor, neka se niko ne plaši ničega, da pozovemo sve te ljude i da pitamo zašto ih je v.d. javnog tužioca Radovanović obmanjivao u svom kabinetu, zašto UBOPOK ne radi ono što treba da radi, zašto je državna tajna ono do čega se dođe u analizi svih ovih podataka. Kome to ide u prilog? Još jednom vas molim, nemoguće je da 150 evra bude kvadratni metar "Moninog" hotela na Zlatiboru; probajte da iznajmite šator za te pare, pa će vam biti jasno da to nije moguće.
Podnećemo inicijativu, podržite je, da formiramo anketni odbor i da dođemo do odgovora na ovo pitanje. Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospođo Kolundžija, 150 puta, najmanje, gospodin Milan Marković i gospodin Dušan Petrović osporavali su za ovom govornicom ono što vi danas branite kada je Demokratska stranka bila u opoziciji u prethodnom periodu. Dakle, ja vas molim da se Demokratska stranka ponaša isto u odnosu na Poslovnik kao kada je bila opoziciona i sada kada je stranka koja učestvuje u vršenju vlasti.
Neće biti moguće da ikome objasnite da narodni poslanici nemaju prava zato što vi dovodite u pitanje integritet Parlamenta, da narodni poslanici ne mogu da argumentima ''za'' i ''protiv'' ospore ratifikaciju jedne konvencije koja ima pravno dejstvo i koja proizvodi posledice koje se tiču osam miliona stanovnika ove zemlje.
Moguće je da neki narodni poslanik ima sasvim drugačije gledište o toj stvari i da ponudi argumentaciju koja će zavredeti pažnju većine kolega i da se jedan akt prihvati ili ne prihvati. Dakle, moram da priznam da ste me razočarali. Dali ste jedno nespretno objašnjenje. Ako tako budete branili ovu poziciju današnje Demokratske stranke i poziciju ministra koji ovde jeste ovlašćeni predstavnik, onda ste u problemu.
Dakle, pozivam kolege da pažljivo analiziraju stenografske beleške iz prethodnog saziva. Mogu da napišem knjigu o tome šta je gospodin Milan Marković u sličnim situacijama govorio o istom pitanju.
Govorim o onom periodu kada je Demokratska stranka učestvovala u radu Parlamenta, a onda uvređena time što, kako su govorili, Koštunica svojom politikom prlja vlast Srbije, napusti Parlament, samo ne zaboravi da podigne plate u naredne dve godine.
Dakle, nije moguće da jedna politička stranka koja ima toliki broj narodnih poslanika, ima u ovom trenutku odgovornost za vršenje vlasti, između ostalih u Srbiji, na taj način tretira Poslovnik Narodne skupštine i prava narodnih poslanika koja proističu iz tog Poslovnika. Nemam više ništa da kažem u vezi sa ovim.
Obezbedite normalne uslove da narodni poslanici mogu da svaki akt u svakom skupštinskom postupku kritikuju ili hvale, da za to daju argumentaciju koja će nekim drugima pomoći da glasaju ''za'' ili ''protiv''.
Inače, ako zaista neko misli da je moguće da Parlament bude sveden samo na ono mesto gde će da se prosto svi ovi sporazumi koje je Vlada već negde potpisala i konačno ratifikuju, onda je u grdnoj zabludi. Kada bi bilo tako ne bi oni ni došli pred Parlament.
Onda bi to radila Vlada. Zašto mi imamo uvek rezervu u vezi sa tim? Zato što za vlast u Srbiji nisu odgovorne sve stranke, nego nekoliko stranaka i to legitimno.
Dajte nam prostor da iskažemo o tome svoj politički stav, da iznesemo argumentaciju koja će pomoći da se nešto od ovoga i ne prihvati. Ne kažem da to neće biti SPS, više je puta glasala za takve akte, bez obzira da li vrši vlast ili je opozicija, nemamo mi takav odnos prema tom pitanju, ali nemojte nama osporavati pravo da razgovaramo o ovom pitanju na način kako je to uredio Poslovnik.
To je moja primedba i nadam se da ćemo nastaviti rad u vezi sa ovim, jer zaista nema nikakvog smisla ovo više činiti. Još jednom molim kolege koji ovde prvi put sede, uzmite sve stenografske beleške iz prethodne godine, naći ćete gospodina Milana Markovića i gospodina Dušana Petrovića po nekoliko stotina puta, vrlo sam precizan, u vezi sa ovim pitanjem na isti način.
Šta se promenilo kod Demokratske stranke da danas ima sasvim suprotno mišljenje kada ima odgovornost za vršenje vlasti? Da li je vaša politika ista?
Da li vi imate isti odnos prema Poslovniku ili je Poslovnik prosto jedan pravni alat koji vama služi samo onda kada vršite vlast? Nadam se da niko ozbiljan u vašoj političkoj stranci o tome nema takvo mišljenje.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, vi, gospodine predsedniče, niste moja meta, a vidim da ja ponekad jesam vaša, ali nema veze. To znači da ja dobro radim svoj posao, sve će to da bude u redu. Ne Bože pravde, gospodine Batiću, Ustavni sude pravde. Podsećam, to je ona institucija koja nije funkcionisala ni kada ste vi bili ministar, a ni uvaženi gospodin Petrović sada. Dakle, pravda, njen najviši domen ostvaruje se u toj instituciji i to bi bilo dobro da jednom rešimo. Ali, nisam se zbog toga javio.
Ne mogu da pominjem ništa u vezi sa strašnom tragedijom koja je ovde izazvala čitav niz polemika i to prosto mislim da ne treba da čine ni ostali zato što to onda ulazi u jednu spiralu koja povređuje mnoge ljude u Srbiji, a ne može nikome, nažalost, da pomogne.
Javio sam se zbog toga što, sada ćete čuti, zato što ste upravo sve učinili ostvarujući jedan projekat da se obesmisli postojanje vojske. To se radi otprilike 20 godina u Srbiji i evo, javno pozivam da ukinete vojsku, ovakva ne treba da postoji.
Recite da je vojska profesionalna, vratite ovih 25.000 ljudi, koliko ste rekli da je neophodno da ima Vojska Srbije i da razrešimo to pitanje jednom zauvek. Da najspremniji i najsposobniji mladići u Srbiji ne izmišljaju poslove ljušteći krompir, što inače nije strašno ali je glupo, mogu da rade nešto pametnije.
Inače, tačno je, moram da kažem, izvinjavam se svima koji upućuju regrute danas u vojne jedinice u Srbiji, da iz najnižeg socijalnog miljea, da ne upotrebim neku drugu reč, odlaze mladići da služe kadrovski rok, a ovi drugi, dobro obavešteni i dobro instruisani, služe takozvanu civilnu vojsku i na taj način ove prve dovode u poziciju da jednog dana ako postoji neka potreba da se upotrebe ratne jedinice ovi će, naravno, ponovo morati da odu. Jer, ako se ne odazovu biće to krivično delo, a ovi koji su zaboga ljuštili krompir neće moći jer nisu imali vojnu obuku. Građani nisu jednaki pred zakonom i pred Ustavom u ovoj zemlji.
Nemojte da pravite od toga karikaturu, vojska zaslužuje da ima bolji tretman u ovoj zemlji. Ili odmah donesite odluku i recite –vojska je profesionalna, ima ljudi koji će za neku pristojnu platu to da rade i to je apsolutno nešto što se uklapa u vaš koncept vršenja vlasti. Ja sa tim konceptom ne polemišem, pošto znam tačno kako te stvari stoje.
Inače, to što će pet ljudi koji su bili najbolji polaznici u Garmišpartenkirhenu ovde nama da objašnjavaju kako sve to treba da funkcioniše, to nema nikakvog smisla, oni su samo oni koji govore – razumem. Ja razumem šta je subordinacija, njihova vrhovna komanda i njihov generalštab nije u ovoj zemlji i zato ne treba da im bude ni topovsko meso u ovoj zemlji, neka komanduju onim drugima čiji poreski obveznici plaćaju to što oni govore "razumem", oni, pred kojima salutiraju. Vrlo sam precizan, dakle, prekinite ovu farsu sa vojskom.
Vojska ovakva kakva je ne treba nikom u Srbiji, ona je samo trošak za one koji je služe i problem, a ne služi ničemu. Profesionalizujte vojsku i recite – ovo je vojska na nivou vatrogasne brigade, to je ono što treba da funkcioniše i nemojmo više da se bavimo time na ovaj način zato što više niko ozbiljan u Srbiji ne veruje da to jeste vojska.
(Predsednik: Gospodine Baraliću, isteklo vam je vreme.)
Sudeći po paradi koju ste sebi izvoleli priuštiti pre nekoliko dana vi još uvek verujete da je važno vršiti smotru vojske, ali dalje od toga o vojsci ne znate ništa ili ne mislite ništa. Ne služe oficiri za to, oni služe za nešto drugo. Pošto ta svrha odavno ne postoji, donesite odluku i omogućite gospodinu Šutanovcu da bude ministar bez portfelja, jer i ovako njegovo ministrovanje ne služi ničemu.
Kolega Plužarević je lepo rekao da treba da se vrate jeleni na Frušku Goru. To je lep prizor. Gde god je jedan jelen, tamo je najmanje 50 košuta. To je još lepši prizor.
Gospodine ministre, SPS, kao koncept koji nema alternativu, kao koncept koji je nadideološki i nadstranački, podržaće sve ovo što je predmet ove rasprave, zato što to prevazilazi političku borbu, to su univerzalne stvari. U tom smislu, gospodin Miletić Mihajlović, ovlašćeni predstavnik SPS, se o tome ovde izjasnio i oko toga nema nikakvog spora.
Koristim vaše prisustvo da pitam – pre nego što je Golija proglašena za park prirode, Institut za krompir u Guči tamo je izgradio značajne kapacitete, kapacitete za proizvodnju semenskog krompira. U to je uložio velika finansijska sredstva. Onda je, na zakonom zasnovan način, Golija proglašena za park prirode i Institutu za krompir u Guči je onemogućeno da dalje obavlja osnovnu delatnost na ovom prostoru. To razumem i oni to razumeju. Dakle, to je opšti interes, ali institut za krompir ne treba da ima štetu zbog toga.
Pitam da li je moguće da se izuči ovaj problem i da li Institut za krompir, kao veoma važna institucija u oblasti nauke i poljoprivrede u našoj zemlji, može da dobije potrebno obeštećenje u vezi s tim, pošto mi ne sporimo, ne daj bože da Golija ne treba da bude park prirode, ali ne treba ni Institut za krompir ... Da vas ne opterećujem time. Molim, ako je moguće, da dobijem odgovor na ovo pitanje koje sam vam sada postavio.
Sledeća stvar se odnosi, takođe, gospodin Plužarević je pomenuo, na Frušku Goru. Dakle, ''Lafarž'' eksploatiše laporac u okviru Nacionalnog parka Fruška Gora.
Deset puta sam govorio ovde o tome. Znači, krši tri zakona. Ne plaća ništa zato što iz utrobe zemlje vadi laporac. To isto čini ''Krečana'' Jelen Do, to isto čine ljudi u ''Popovcu'', to isto čine oni koji pune vodu u Bukovičkoj Banji i na drugim mestima.
Dakle, podsećam vas na priznanje vašeg sadašnjeg kolege Mlađana Dinkića pre šest godina, da država na tome gubi godišnje 350 miliona evra.
Dakle, još jednom pitam – da li je moguće da se ove stvari promene, da li je moguće da ovima koji su privatizovali ovo o čemu govorim, država, na osnovu Zakona o koncesijama, poveri ovo i da za to državi plaća i da mi onda iz tih sredstava uradimo ono što možemo?
Sledeće pitanje, nemam puno vremena, veoma se ugrožava priobalje svih reka time što se potpuno, bez ikakve kontrole, bez zakona i bez ikakve finansijske naknade eksploatiše šljunak? Menja se tok reka, ugrožava se poljoprivredno zemljište, enormno se bogate kabadahije po Srbiji, a sa tim u vezi se gotovo ništa ne čini. Dakle, to je nekoliko pitanja koja su veoma važna.
Sasvim na kraju, zahvaljujem se koleginici Milici Vojić-Marković, koja je pomenula deliblatski pesak. Omladinci bivše države pošumili su na deliblatskom pesku 4.500 hektara, u Srbiji skoro 28.000 ha. Ako iz tog koncepta izvučemo ideologiju pošumljavanja teritorije na taj način, to je poželjno i sada, ako postoji koncept koji neko može da finansira, da se skupe mladi ljudi i da godišnje pošume 11.000 ha na Pešteru, 8 hiljada na Ibru, 4.500 na deliblatskom pesku. To se danas gotovo ne može zamisliti za malo para. Predlažem da razmilite o toj ideji.
Zahvaljujem, gospodine Džudževiću.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neću iskoristiti vreme koje mi je na raspolaganju, samo da ponovim stavove SPS-a u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Ne možemo podržati ovaj zakon, zato što programski ne odgovara našem shvatanju privatizacije i stepenu privatizacije u sistemima kakvi su osiguranje i banke. Dakle, smatramo da će, praktično, tržište osiguranja biti popunjeno, bez ikakve garancije da će građani Srbije i država Srbija od toga imati neku veliku korist.
Zalažemo se za to da se privatizacija ovakvih sistema obavlja po modelu 49:51. To je jedan od razloga zašto ne možemo da podržimo ovaj zakon, kao što nismo mogli da podržimo ni Zakon o privatizaciji. Dužan sam da to kažem, to je, naravno, pitanje koncepta. O konceptima, mi jedni druge ne razuveravamo, to je, prosto, naš politički stav i mi ga ovde iznosimo. Dužni smo da kažemo zašto za jedan zakon želimo ili ne želimo da glasamo.
Ovde sam, u analizi efekata zakona i u obrazloženju, našao jednu rečenicu za koju bi, u stvari, bilo dobro da je to moguće, ali nije moguće.
Evo, pročitaću, na strani 4. pod V - Analiza efekata zakona, drugi pasus, pri kraju: ''S obzirom na to da su sindikati i udruženje penzionera pokrenuli pred Ustavnim sudom inicijativu za utvrđivanje neustavnosti odredaba kojima se utvrđuje novčana naknada umesto besplatne podele akcija zaposlenima'' itd.
Jeste to sve lepo, samo ne postoji Ustavni sud. Dakle, u obrazloženju ovih izmena i dopuna Zakona piše nešto što bi, inače, bilo potpuno normalno, ali ovo nije normalna država, ovde ne postoji Ustavni sud i ovo što ovde piše nije moguće ostvariti.
Možete se, naravno, u skladu sa Ustavom, obratiti da tražite ocenu ustavnosti jednog akta ili zaštitu nekog drugog prava. Naići ćete u našoj državi na jedan bedem koji, evo, traje dugo.
Dakle, neko u našoj zemlji ima interes, i to je ono što je opasno, da građani ne mogu da ostvare elementarna prava, da procene da li su određena akta u skladu sa Ustavom i, naravno, da ponovim, takve države se svrstavaju u nedemokratske države.
Dakle, nije demokratska država ona koja ima javni servis, demokratska država je ona koja ima ustavni sud. Kada građani jedne države mogu da ostvare sva prava u pogledu ostvarivanja različitih oblika pravne zaštite, onda mogu da kažu da je stvoren normalan ambijent, državni, politički, pravni, i da to jeste pravna država, a druga, nadam se, ne postoji.
Mi, nažalost, to nemamo. To smo ovde nekoliko puta rekli. Ovde se igramo gluvih telefona s tim u vezi. Ponovo molim sve one koji mogu da doprinesu da se izbor sudija Ustavnog suda, u skladu sa sprovođenjem Zakona o sprovođenju Ustava, uradi na način kao što je predviđeno, u najkraćem mogućem roku. U protivnom, u svakom aktu može ovo da piše, ali ovo ne znači ništa.
Podsećam, dve tzv. demokratske vlade, po više od godinu i po dana vršile su vlast u ime građana Srbije a da nije postojao Ustavni sud. To je nešto što je prosta činjenica i želim da to ovde još jednom kažem. Dakle, zalagati se u izbornoj kampanji za najviša moguća načela demokratije je sasvim očekivano, kao što je i sasvim očekivano da, kada neko dođe na vlast, i sprovede sve ono što je u kampanji obećao.
Znam da ovo nije u Srbiji političko pitanje. Bio bih više uplašen kada bi to bilo političko pitanje. Ovo je, nažalost, u Srbiji personalno pitanje. Ne mogu velike stranke da se dogovore ko će u njihovo ime biti biran za sudiju Ustavnog suda, i to je najgora moguća pozicija. U Srbiji se ne vodi kadrovska politika, u Srbiji se vodi personalna politika, personalna stranačka politika, u kojoj garancija da će neko štititi ustavnost i prava svih građana i institucija ove zemlje, upravo, znači to da on mora imati člansku knjižicu određene političke stranke.
To je veoma klizav teren, na koji ste ušli bez ikakve krivice opozicije. Sami ste to učinili i, evo, sami to ne možete da završite već nekoliko meseci.
Takođe, da se ne bih javljao po Poslovniku, želim da kažem da je juče održana sednica Programskog odbora RTS-a, da je sinoć, s tim u vezi, izdato saopštenje. Želim da kažem da za to saopštenje i zaključak Programskog odbora nisam glasao i da se s njim ne slažem.
Pozivam kolege narodne poslanike koji su članovi i koje je ovaj parlament birao u Programski odbor da odlaze na sednice Programskog odbora i tamo se bore za ono što jeste interes ovog parlamenta i građana Srbije. Mi ne treba sa Televizijom da vodimo nikakav rat. Televizija se ponaša onako kako se dozvoli.
Još jednom želim da kažem da kada je Predrag Marković predsedavao Parlamentom, šta god ko o njemu mislio, nije bilo moguće da Parlament radi ijedan sekund ukoliko nije bilo direktnog TV prenosa. Dakle, to je pitanje koje se mora regulisati na način da Televizija nema štetu, a da Parlament funkcioniše normalno. Jedan takav dogovor je skoro postignut, onda su se oglasili neki drugi.
Želim da kažem, uvažene kolege i koleginice iz DS-a, DSS-a, G17 plus i drugih političkih stranaka, vođena je velika borba u ovoj zemlji da se ostvari pravo na direktan prenos parlamentarnih zasedanja. Nemojte dozvoliti da pomislimo da niste u stanju da izdržite kritiku vlasti danas, jer to može biti jedan od razloga, a to možete objašnjavati time da želite efikasan rad, da želite da se stvari brže rešavaju.
Mnogo toga se može rešiti. Kao domaćin kuće, neka predsednik Parlamenta pozove šefove poslaničkih klubova i neka se sa njima dogovori o elementarnim stvarima i samo neka taj dogovor poštuje. Ukoliko se jedan dogovor postigne ujutru, a već popodne se prekrši od strane domaćina kuće, onda to više nije moguće. Nema nikakvog smisla.
Želim da kažem i da sam juče tražio da mi se objasni ko je vlasnik emisije "Svadba 48 sati". Nisam dobio odgovarajući odgovor, s obzirom na to da mi je rečeno da to producira jedna strana kompanija. Obaveštavam vas da ću od gospodina Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, tražiti da precizno objasni ko je vlasnik ove emisije, pošto mi, naravno, znamo o čemu se ovde radi, koji je dobio zadatak da u najgorim mogućim bojama slika Srbiju i da to reprizira svaki dan.
Kako je moguće da za to ima prostora na Javnom servisu, a nema za neke druge veoma važne stvari?
Dakle, ima tu čitav niz pitanja koja će se otvoriti. Tražim vašu podršku s tim u vezi.
Još jednom pozivam predstavnike DS-a da upute člana Programskog odbora na sednice Programskog odbora. Pozivam kolege iz SRS-a da učestvuju u radu Programskog odbora i pozivam sve ostale, koji tamo odlaze, da zastupaju interes građana. Mi nismo advokati RTS-a, nismo ni advokati Parlamenta, mi smo advokati građana Srbije. Kada tamo odem, tačno znam da iza mene stoji 250 hiljada punoletnih građana i oni očekuju da se, s tim u vezi, tako tamo i ponašam.
Dakle, podsećam, još nisam iskoristio 10 minuta, da je u proceduri, kada je usvajan Zakon, 2002. godine, bio još jedan zakon, koji je odbijen s indignacijom, kako se to kaže.
Rade Veljanovski je pisao taj zakon, gospodin Korać je bio ovlašćeni predstavnik Vlade u vezi s ovim zakonom, gospodin Čedomir Jovanović je bio predsednik poslaničke grupe DOS-a. Usvojen je zakon kojim je RTS ostala bez jedne frekvencije.
Govorio sam onda o tome da je skrivena, da će se to pojaviti kao realna posledica jednog dana, kada će nam RTS to ispostaviti kao problem, da ne može da obavlja i da vrši osnovnu funkciju zato što nema frekvenciju.
Frekvencija je smišljeno sklonjena i data nekome od ovih koji sada koriste nacionalnu frekvenciju.
Javio sam se za repliku, ne po Poslovniku, gospodine Džudževiću. Nema nikakvog nesporazuma, nadam se.
Da ste pažljivo čitali spiskove koje ste nudili narodnim poslanicima, onda biste našli tamo i moj potpis. To je prvo.
Drugo, nije mi namera da preda mnom bilo ko polaže račune, Bože me oprosti, nisam bog, nemam, što bi ovi moderni rekli, taj kapacitet da meni neko polaže račune. Dakle, ne radi se o tome.
Samo sam apelovao na kolege koje je Parlament izabrao u Programski odbor, stvar je njihove procene da li hoće ili neće ići, zato što je tamo sledeća situacija, i treba to građani da znaju. Gospodin Hiber, koji je izabran u ime DS-a, tim sednicama ne prisustvuje zato što je tamo izabran i gospodin Vučić, a gospodin Vučić, inače, ne prisustvuje.
Smatram da je to šteta. Treba da prisustvuju obojica. To je bila moja ideja, a ne da na bilo koji način prozivam članove Odbora, koji sami donose odluke o tome gde će da učestvuju, a gde neće.
Još jednom molim sve one koji mogu pomoći, ne treba sa zaposlenima u Televiziji, s Televizijom, kao institucijom, praviti nikakav jaz. Televizija ima svoj menadžment, Narodna skupština ima svog predsednika i mi očekujemo da se oni dogovore i da mi tu stvar uradimo onako kako treba.
Želim da kažem da je postignut jedan korektan sporazum, ali da je, nakon toga, ponovo to postala medijska tema, bez ikakve potrebe.
Dakle, insistiramo da se taj sporazum ispoštuje, da Parlament zaseda od 10 do 18 časova i da to servisira Javni servis, a ovo drugo neka bude stvar javnog dogovora, to nije nikakav problem. U protivnom, Parlament će ostati bez opozicije, ili će opozicija svoja prava ostvarivati vaninstitucionalnom borbom, što, nadam se, niko ne želi. Dakle, mi se pozivamo na ono što je bila praksa do sada i želimo da tako ostane i ubuduće.
Građani Srbije plaćaju televizijsku pretplatu. Televiziji Srbije je obezbeđeno, Zakonom o javnim nabavkama, da zarađuje javnim oglašavanjem, iako sada vidim da jedan veliki lobi radi nešto protiv toga. Dakle, tome se protivim.
RTS je u toku NATO agresije imala, praktično, skrcan čitav sistem, sve releje, upaljena je zgrada 5. oktobra, bombardovana je zgrada pre toga, poginuli su ljudi, postoji veliki broj ljudi sa Kosova i Metohije koji su u formalnom radnom odnosu.
Ogromni su tamo problemi i nije Televizija samo televizija. To su dva programa Televizije, tri programa Radija, nekoliko orkestara, hor, produkcija nosača zvuka.
Dakle, radi se o ogromnom sistemu koji je od nacionalnog značaja i ne treba ga poistovećivati s direktorom Televizije. Imam najbolje moguće mišljenje o ljudima koji tamo rade, a oni rade za malu platu. Dakle, treba učiniti sve da se stvari poprave.
Takođe, želim da kažem da EPS uzima pet miliona i 400 hiljada evra godišnje zato što servisira pretplatu od građana Srbije. Takođe, država uzima, zna to gospodin Cvetković, zato što su takva pravila, otprilike, toliko poreza. Taj porez i ta pretplata, to je jedna šestina ukupnog prihoda Televizije Srbije od pretplate. Dakle, ogromne su pare. Zalažem se za to da mi pomognemo onoliko koliko možemo, da nađemo način da se njima pomogne, ali da ovu polemiku prekinemo, zato što ne vodi ničemu.
Građani Srbije treba da budu informisani o tome šta se ovde dešava, kao što, naravno, treba da budu informisani i o najboljim kulturnim, sportskim, prosvetnim i svim drugim sadržajima. To nije lako ostvariti.
Ovde se, pre neki dan, otvorilo i takvo pitanje. Potpuno je tačno da jedan minut jedne igrane serije košta 1000 evra, da jedna epizoda od jednog sata košta 60 hiljada evra. To su enormni troškovi, ali, moram da kažem, ogroman je broj ljudi koji plaća televizijsku pretplatu i očekujemo da se ove stvari negde nađu, da niko nema štetu.
Inače, ovako etiketiranje od strane gospodina Tijanića Narodne skupštine ne vodi ničemu. Zaista ne želim da s njim polemišem, ali ova država ne zaslužuje da s njenim institucijama tako polemiše direktor jednog javnog servisa.
Hvala lepo.
Gospodine Džudževiću, gospodine Cvetkoviću, uvažene koleginice, poštovane kolege, pitanje privatizacije u Srbiji je pitanje koncepta. Postoje stranke koje su se izjašnjavale o jednom, drugom ili trećem konceptu privatizacije.
Želim da kažem da SPS, u kontinuitetu, u ovom parlamentu ima konzistentan stav u vezi s tim. Dakle, mi smo mislili da je onaj zakon o privatizaciji štetan po privredu i građane Srbije, a iznošenje argumentacije da se izmenama i dopunama Zakona o osiguranju obezbeđuje analogija sa Zakonom o privatizaciji, kada je u pitanju privatizacija osiguravajućih društava, prosto je lamentiranje nad političkim stavom koji je nekada izrečen u formi glasanja za postojeći zakon o privatizaciji.
Dakle, želim da kažem - kada se za jedan zakonski projekat glasa, onda iza toga nastupa realna politička posledica, koja, uglavnom, ne može da se promeni.
Zakon o privatizaciji u Srbiji obezbedio je da se, praktično, pod uslovima za koje mi iz SPS-a mislimo da nisu dobri, rasproda ono što su generacije stvorile. Osiguravajuća društva su samo na vrhu te piramide.
Moram da kažem da to jeste ''masna koka'', izvinjavam se zbog kolokvijalnog jezika, zato što je finansijski potencijal na finansijskom tržištu osiguravajućih društava oko pola milijarde evra i zato što 70 posto prodaje društvenog kapitala iz ovih sistema obezbeđuje u budžetu Republike Srbije nekoliko stotina miliona evra, koji će, kao što znate, kao što su otišla i druga sredstva iz privatizacije, otići u potrošnju, dakle, direktno u budžet.
Na taj način, ova vlada ima kontinuitet s uludim utroškom nacionalne supstance u potrošnju Republike Srbije, što, inače, ne bi učinio nijedan odgovoran domaćin, vlasnik imanja, vlasnik kuće, vlasnik zanatske radnje. Već sam ranije ukazivao na takve primere. Ne znam nijednog dobrog domaćina koji bi, recimo, prodao svoju njivu ili zanatsku radnju, a kupio unuku patike.
Može se prodati zanatska radnja da se kupi druga, ili da se kupi, kako moji vole da kažu, parče zemlje, ili da se započne neki novi posao, ali nikako da se novac od prodate imovine potroši na poklone, na povećanje ličnog standarda, na sve ono što ničim ne doprinosi da se obezbedi dalja perspektiva te porodice ili te države, pošto sada ovde izvlačim analogiju između jednog domaćina u Srbiji i Vlade Republike Srbije, koja u ime svih nas treba da bude domaćin naše privrede i naše ekonomije. Jer, Vladi i jeste povereno da merama ekonomske politike doprinosi da se domaćinski gazduje svim i svačim u Srbiji, pa i sredstvima od privatizacije osiguravajućih društava.
Moram da kažem da je za to, nažalost, sada kasno, jer su stvari odmakle daleko; banke su na volšeban način promenile vlasnika ili su, što je još gore, ugašene u Srbiji.
Nakon toga, stvorena je idealna pozicija za nelojalnu konkurenciju tzv. stranih banaka, koje i danas u Srbiji funkcionišu kao domaće banke sa stranim imenom, koje ničim ne garantuju da su inostrane banke u Srbiji.
Ako ne verujete, probajte da otvorite račun u bilo kojoj banci u Srbiji koja ima strano ime i da sa tog deviznog računa kod iste te banke, sa istim imenom, u inostranstvu probate da izvršite neko plaćanje. Reći će vam da vi niste klijent te banke.
Dakle, važno je da sve stvari nazovemo pravim imenom i da znamo o čemu se ovde radi. Mi ne sporimo nikom pravo da drugačije vidi sve ove stvari, ali, takođe, molim da nama niko ne spori pravo da ono što mislimo da jeste pogrešno kritikujemo i da ovde iznosimo takvu argumentaciju.
Nekoliko je segmenata u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Jedan se odnosi na prosto prejudiciranje ovih pitanja koja se odnose na članstvo Srbije u STO; ovde je o rokovima rečeno do kada će važiti određene odredbe. To mogu da razumem, ali je moglo da se učini i onda kada se to dogodi.
Zatim, ono što mene ovde, takođe, zanima jesu ovi članovi koji se odnose na izmenu postojećih rešenja u Zakonu o osiguranju, gde se zaposleni radnici u osiguravajućim društvima, pre svega, u "Dunavu", na drugačiji način tretiraju nego što ih je tretirao osnovni zakon.
Moram da kažem da nemam ništa protiv toga da radnici bolje prođu u svakoj privatizaciji, to je generalni stav SPS-a, ali ovo ovde jeste, u izvesnom smislu, politički ''apaurin'', ili ''bensedin'', kako god, za zaposlene ljude u ovom sistemu, zato što će lakše da prihvate privatizaciju, koja će da se dogodi, očigledno, u narednom periodu, da ne kažem kada će to tačno biti, zato što je bilo važno da oni iz ove priče izađu zadovoljniji nego što bi izašli da su važile odredbe osnovnog zakona o privatizaciji.
Zaposleni u osiguravajućim društvima su, inače, imali bolji položaj nego zaposleni u čeličanama, trgovini, u medicinskim ustanovama itd. Ja ovde postavljam pitanje, da li je možda bilo korektno prema zaposlenima u državnoj upravi, u oblasti medicine, školstva, dakle, prema svima onima koji do sada nisu ostvarili pravo ni na jednu akciju, rešavati status ovih radnika, kao i svih drugih zaposlenih u Skupštini Srbije, u Vladi, gde god?
Želim da kažem da postoji ogroman broj ljudi koji čekaju da se završi privatizacija i da se onda, na određen način, reši ovo pitanje, da svi dobiju akcije, govorim o onim ljudima koji ih nemaju.
Ovde je, očigledno, bilo važno da se ne talasa u samom sistemu osiguravajućeg društva, a zaposleni ljudi će iz ovih izmena i dopuna izvući bolju ličnu poziciju.
Nemam ništa protiv toga, samo sam, takođe, dužan da kažem da neki drugi nisu imali tu šansu i da je privatizacija u Srbiji bila prema najvećem broju ljudi potpuno maćehinska, da jedan broj ljudi ne samo da nije dobio nijednu akciju, nego su im firme otišle u stečaj, pa onda onaj ko je kupio te firme nije imao obaveze koje proističu iz socijalnog programa, niti je do njega došlo.
Dakle, potpuno je raznoliko ovo postavljeno, ali, evo, ako je ovo prilika da zaposleni u osiguravajućim društvima, koji su, inače, imali izvanredne plate, odličan lični i društveni standard, koji su pod jako povoljnim uslovima, sve ove godine, sa svojim porodicama odlazili u vlastita odmarališta, na petnaestodnevna i dvadesetodnevna letovanja i zimovanja, da završim ovu priču, iskoriste i ovu povoljnost koja proističe iz ovog zakona, u redu, pri čemu želim da kažem da je, nažalost, ovo poslednje dobro što će im se dogoditi.
Znači, sve nakon ovoga jeste privatizacija, jeste rigidan koncept, kada je u pitanju broj zaposlenih. Najveći broj njih neće dočekati ni godinu dana na platnom spisku kod novog gazde, i to moraju da znaju danas.
Dakle, ako su u zabludi da će ovo da se reši tako da će oni iz ove privatizacije dobiti ovo što se nudi i da će, s velikom platom, ostati nameštenici u ovom osiguravajućem društvu, onda od te priče nema ništa. Bitno će se smanjiti broj zaposlenih i u ovom sektoru, kao i u svim drugim oblastima.
Nisu iskustva svih država, pa čak i nekih koje su ušle u Evropsku uniju, ovakva.
Želim da kažem da se u Sloveniji te stvari nisu tako dešavale i da, praktično, Slovenija nije privatizovala gotovo ništa više od 40 posto onoga što je bilo važno, pri čemu, neke firme apsolutno nemaju nikakve veze sa državom, nego su, prosto, firme koje se bave nekim sasvim običnim stvarima, kao što je proizvodnja sportske opreme ili neke druge.
Dakle, mi smo se opredelili za koncept privatizacije koji je, na najbrži mogući način, najveći broj građana Srbije, praktično, ostavio bez ikakve perspektive i nade da je moguće da iz svojih kolektiva, od svog rada, prehranjuju svoje porodice. Ali, evo, vreme će da pokaže šta se ovde, zapravo, tačno želi.
Govorio je kolega malopre da Srbi forsiraju određene vrste osiguranja. To jeste tačno. Dakle, osiguranje lica je ono što donosi najveći profit onima koji se time bave.
Ovde se kaže da više neće biti moguće ovo postupanje prema klijentima u multilevel sistemu, kako piše u obrazloženju. Moglo je to da se napiše i na srpskom jeziku. To jeste dobro, ali moram da vam kažem, nažalost, za to je kasno.
Veliki broj osiguravajućih društava u Srbiji već funkcioniše tako, a pošto ste vi, gospodine Cvetkoviću, ministar finansija, želim da kažem da se veliki promet u Srbiji u oblasti trgovine obavlja po ovom sistemu, da država Srbija od toga nema ništa, da na tome enormno zarađuju posrednici, menadžeri u koncentričnim krugovima, da danas u Srbiji, u mom Čačku, u Beogradu, gde god hoćete, postoje firme koje prodaju predmete koji vrede više hiljada evra, gde se telefonom najavljujete da li ćete doći ili ćete iz kataloga odabrati predmet ili kolekciju, da će vam je dostaviti na kućnu adresu, da ćete to platiti u kešu, a da od toga država neće imati nijedan jedini dinar poreza.
Ako se zna da je efikasnost ubiranja PDV-a u Srbiji sišla na dramatičnih 50 procenata, ili je tu negde, ako sistem ovog osiguranja treba da obezbedi da onaj ko ima imovinu vrednu milion evra, a koji je u toku jedne godine zaradio 150 hiljada dinara i vi mu naplatite porez, kad znamo da u Srbiji na prste jedne ruke možemo nabrojati koliko se ovakvih postupaka vodi i da se ništa s tim u vezi nije učinilo, onda, ako ćemo ovim, oprostite još jednom, da kažem žargonom, ''da se izvadimo'', nemam ništa protiv, ali, apelujem na sve vas.
Ne sporim vašu dobru nameru, ali je veoma teško mesto koje pokrivate, veoma su vešti oni koji su u stanju da izigraju svaki propis koji postoji. Želim da kažem da porez u Srbiji curi nepovratno, da to dobro znate i da je to nešto što je urgentno danas u Srbiji, važnije od svih drugih pitanja.
U Srbiji se, poštovane koleginice i uvažene kolege, praktično, krade pola budžeta u toku jedne godine. To je veoma važno da razumemo i da svi učinimo sve što je moguće da to sprečimo, zato što se iz toga finansiraju školstvo, zdravstvo, socijalne potrebe, penzije, sport, kultura, itd. Dakle, poslednji je čas, usvajaćemo uskoro budžet za 2008. godinu, da se ovim pitanjima pozabavimo, zato što vidimo da se pojedinci i dalje enormno bogate, a da društvo rapidno slabi u finansijskom, a onda i u svakom drugom smislu.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o osiguranju, mi se ne možemo izjasniti o ovom rešenju, zato što se nismo izjasnili ni za koncept koji obezbeđuje takvu privatizaciju da se proda 70 posto društvenog kapitala. Naročito to ne bismo mogli kada je u pitanju osiguravajuće društvo i pridružujem se kolegama koji su ovde govorili da su, nažalost, neka od tih osiguravajućih društava izvor finansiranja političkih kampanja već više godina u Srbiji, na različitim nivoima.
Imate braću Petrović, koji su stubovi u dva takva sistema, jedan u Pošti, drugi u, dakle, jedna potpuno nepotistička varijanta.
Verujem da je moguće da se ove stvari na drugačiji način urede, zato što pričati o finansiranju političkih stranaka i o formiranju Saveta Državne revizorske institucije, koji treba da kontroliše kako političke stranke troše budžetska sredstva, a imate u Srbiji političke stranke iza kojih stoje ovakvi giganti i finansijski sistemi, nema nikakvog smisla. Odrasli smo ljudi i razumemo o čemu se ovde radi.
Ne može se nikakvim amandmanom ovo ispraviti. Za nas bi bio važan amandman kojim se kaže da se ne može prodati više od 49 posto. Pošto znam da to nije moguće, da za tako nešto nećete glasati, poslanici SPS-a, u danu za glasanje, neće podržati izmene i dopune Zakona o osiguranju.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, javio sam se na osnovu članova 225. i 226, a u vezi sa članom 135.
Podneo sam Narodnoj skupštini, u skladu sa članom 135, Predlog izmene i dopune Zakona o sedištu sudova i izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama. Ovo prvo, negde u aprilu, a ovo u vezi sa javnim nabavkama, pre dva meseca.
Znam da rokovi za uvršćivanje jednog akta miruju onda kada nije redovno zasedanje, ali, prosto, želim da podsetim, da to ne zaboravimo, da se predmet izmena i dopuna Zakona o sedištu sudova odnosi na to da za područje koje pokrivaju danas okružni sudovi Užice i Čačak, Čačak postane sedište Apelacionog suda.
Vlada je s tim u vezi dala svoje mišljenje, ona je protiv, ali je moguće da će moja argumentacija biti takva da narodni poslanici prihvate da se ovo dogodi.
Stoga molim predsednika Narodne skupštine da ovo ima u vidu, s obzirom na to da jedan broj ljudi, pre svega, advokata, u Čačku javno saopštavaju da narodni poslanici ne vode računa ni o čemu itd. Sada ih upozoravam da oni vode računa o tome kako glasaju, dakle, narodni poslanici za koje su oni glasali, uglavnom se ne bave ovim pitanjima.
Drugo pitanje je, takođe, važno. Na jednoj sednici Odbora za poljoprivredu konstatovano je da, zbog toga što Zakon o javnim nabavkama ima defekt, nije bilo moguće u postupku bržem od šest meseci nabaviti sredstva za suzbijanje gradonosnih oblaka, dakle, protivgradne rakete kao eksplozivna sredstva, i da je šteta od toga u Srbiji u ovoj godini oko 30 miliona evra.
Narednog dana posle te sednice Odbora, Narodnoj skupštini sam uputio Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, s namerom da se protivgradne rakete izuzmu iz postupka javnih nabavki, i u restriktivnom i u drugom postupku, i da se omogući Republičkom hidrometeorološkom zavodu, kojem je poveren posao protivgradne zaštite u Srbiji, da ova i druga sredstva, neophodna za suzbijanje elementarnih nepogoda, može nabavljati odmah kada se za to ukaže potreba.
Dakle, gospodine predsedniče, molim vas da to imate u vidu, da ne sačekamo narednu poljoprivrednu sezonu, pre svega, prolećnu, a da nemamo rešeno ovo pitanje, jer, moram da kažem, onda bi to bilo zlonamerno obrazloženje.
Od Republičkog hidrometeorološkog zavoda imamo predlog jednog pravnog alata koji može da pomogne. Molim narodne poslanike da podrže i jednu i drugu izmenu Zakona, kada se budu uvrstile u dnevni red. Ukoliko to ne bude na narednoj sednici, u skladu sa Poslovnikom, 24 sata ranije ću predložiti da se to uvrsti u dnevni red. Molim kolege narodne poslanike da me u tome podrže. Hvala.
Posle mog izlaganja, to bi bilo pravilnije i neće biti dvosmisleno. U redu je.
Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je, između ostalog, na dnevnom redu i izmena i dopuna Zakona o državnim praznicima, dozvolite mi da kažem da je danas 1. oktobar, ukinuti praznik prvog oslobođenja Čačka od nemačkog ropstva. Moje vlasti u Čačku promenile su ovaj datum. Veoma žalim zbog toga. Ljudima koji su učestvovali u prvom oslobođenju Čačka i u stvaranju Užičke republike i ovom prilikom odajem priznanje, takođe, i njihovim potomcima - da se diče svojim precima.
U Čačku su ukinute ulice kao što su Kadinjačka i Ulica Save Kovačevića, da ne otvaramo to pitanje; jednog dana ćemo sve to vratiti tamo gde mu je, inače, mesto.
Dakle, antifašistička borba u Srbiji ne sme da ima alternativu, ako je ima, onda to košta Srbiju.
To su u koaliciji ukinule Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i Srpski pokret obnove. Vratićemo sve to u rikverc.
Nekoliko izmena i dopuna zakona razmatramo danas i stvarno vas pitam, gospodine Markoviću, zašto nemamo Ustavni sud? Nije zlonamerno, nije s predumišljajem.
Ovde smo, čak, nekoliko puta čuli gospodina Batića da kaže da vi, vaša vlada nema Ustavni sud, a ja podsećam javnost da je on bio ministar pravde u ovoj zemlji više od godinu i po dana a da ta vlada, takođe, odnosno ta država, nije imala Ustavni sud. Dakle, ili nemate snage da mu to kažete, ili ste vi svi isti - kad vi vršite vlast, ta država nema Ustavni sud. Dakle, to nije normalno.
Moram da podsetim, iako nisam pravnik, da građani u jednoj zemlji nemaju pravnu sigurnost ukoliko ne funkcioniše Ustavni sud i, što je još gore, ta država se ne tretira kao demokratska država.
Dakle, koliko košta to da se vladajuća koalicija usaglasi u vezi s personalnim rešenjima Ustavnog suda? Imam potpitanje, da li to znači da će Ustavni sud, odnosno sudija Ustavnog suda, manje ili više poštovati ustavnost i Ustav ove zemlje ukoliko pripada jednoj ili drugoj političkoj stranci?
To je užasan podatak. To je najgori podatak o vašoj vlasti u toku ovih nekoliko meseci. Imali ste taj problem kod Saveta Narodne banke, imali ste taj problem i kod Državne revizorske institucije, odnosno komisije, evo, sada to imate i kod Ustavnog suda. Krajnje je vreme da to uradite na odgovarajući način i da nas uverite da li će sudije Ustavnog suda postupati po onome što građani ili institucije traže, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, ili u skladu sa partijskom knjižicom. To je veoma kompromitujuće za ono što se u Srbiji naziva demokratskim blokom.
Dakle, bilo šta što se donosi, što se razmatra ovde, nema nikakvog smisla bez ove početne tačke, tj. da se ispoštuje Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, da se konačno konstituiše Ustavni sud, da se konačno izaberu sudije Ustavnog suda i da možemo da kažemo, evo, mi smo država, nismo njen surogat.
U tom smislu, molim sve vas, sve koji možete na to da utičete, da to uradite u najkraćem mogućem roku; izgubili smo ovde sto sati pominjući ovaj problem, a ovo jeste temeljni problem. Ovde ne može biti reči ni o čemu drugom ako ovo ne funkcioniše.
Da ne govorim više o ovim stvarima, o zakonima, o izmenama i dopunama, govorio je više o tome kolega Petronijević.
Zaista, apelujemo da to učinite, jer nema nikakvog smisla, vi to ne možete više nikom da objasnite, čak, evo, ponoviću, nemate snage da replicirate ni gospodinu Vladanu Batiću, koji je u vanrednom stanju lično postavljao tužioce po Srbiji i predlagao smrtnu kaznu na određeni rok. To sada nijednom normalnom analitičaru, pravnom ili bilo kom drugom, u Srbiji ne smeta; evo, ne skida se s ove govornice, govoreći vam da treba ovako ili onako
Još samo jedna rečenica. Nema kolege Pastora, pa nema ni smisla, ali da, ipak, kažem nešto povodom ovih pitanja koja je on otvorio.
Podsećam na jedan atentat koji se dogodio u Beogradu pre dosta godina, kada su na turskog ambasadora pucala dvojica Jermena, ili tako nešto je bilo, izvinjavam se, ne znam, to nije sada najvažnije, ali to je tada bilo strašno. Beogradska policija je morala da prestane da goni počinioca atentata na Pančevačkom mostu, jer nije imala pravo da postupa na teritoriji opštine Pančevo.
Da li mi hoćemo takvu državu?
Dakle, pod formom ovakvom ili onakvom, da se krše ovakva ili onakva prava, ovaj parlament je pre nekoliko dana usvojio Evropsku deklaraciju, ili kako se zove, o saradnji evropske policije, i ja sam na to ponosan.
Mi smo imali situaciju pre 15 godina, pre Ustava iz devedesetih godina, da policajac nije mogao da pređe Pančevački most. To nije država. Nadam se da to vreme više nikada neće da dođe.
Hvala vam lepo.
Gospodine Mrkonjiću i gospodine Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krasiću, 800.000 boraca, u 67 divizija, završilo je 9. maja borbu protiv fašizma u SFRJ. Dakle, to je onoliko boraca koliko nema ceo ovaj NATO sada u Evropi. Ovih drugih bilo je oko 25.000 i, da ih ne razvrstavamo, neki su, nažalost, trajno nestali u Bajburgu, i to jeste ratni zločin, usuđujem se da to kažem, dobro znamo o čemu govorimo, ali sve drugo se ovde ne može relativizovati.
Dakle, još jednom, pošto je danas 1. oktobar, dan kada su pripadnici Narodnog oslobodilačkog pokreta i Partizanskog odreda dr Dragiša Mišović oslobodili Čačak od Nemaca i tako započeli prve kvadratne kilometre slobodne teritorije, koja je kasnije nazvana Užičkom Republikom, nepravedno ''Užičkom'', jer je nastala u Čačku, dužan sam da kažem još jednom da se sa ponosom sećam svih onih koji su to učinili, u vreme kada je kompletna Evropa bila porobljena.
Što se tiče Praznika rada, tri osmice su, gospodine Krasiću, osnov sindikalne borbe, koja je plaćena životom, i zato se crvenim bojama obeležava 1. maj - osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja.
Te tekovine baštine socijalističke i socijalno-demokratske partije i trebalo bi - svi sindikati, nema u tome nikakvog spora.
Prema tome, pošto ste i sami predložili da o ovome ne otvaramo raspravu, rekoh da spasim dušu svoju, a vi ćete sada svoju, a ja onda više neću. Dajem vam reč.
Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se onima koji traže da se ovo skine sa dnevnog reda zato što personalni sastav budućeg nezavisnog tela koje treba da vrši posao državne revizije ne odgovara društvenim potrebama. Da, nezavisni od zdravog razuma, od toga su oni nezavisni.
Srbija je teškom mukom dobila šansu da izabere jedno nezavisno regulatorno telo koje treba da se bavi najsuptilnijom ekspertizom trošenja javnih prihoda Srbije i da ima snagu da kaže da je neko ko je vlast, ili neka politička stranka ili neko javno preduzeće uradio to i to, suprotno interesima poreskih obveznika. Ova šansa je prokockana u samom startu zato što se ponavlja priča od pre dve godine kada su birani članovi Saveta Narodne banke. Podsetiću, tada je u ovo nezavisno regulatorno telo izabran sin jedne kandidatkinje za odbornika iz Kruševca zato što mu mama nije postala odbornik, pa da ta porodica ne bi bila frustrirana dečko je, ni kriv ni dužan, prvi radni dan u životu započeo na ovim poslovima.
Mi iz SPS-a smo se trudili da predložimo kompetentne i stručne ljude koji ovo mogu da rade. Vi ste to, kako bi se reklo, odbili sa indignacijom. Vaše pravo. Moje je pravo, ipak, da progovorim nekoliko rečenica o ovim ljudima i da kažem da su spremniji i sposobniji da obavljaju ovakve poslove od mnogih koje ste ovde predložili i koji će očigledno dobiti vašu podršku.
Imam i ljudsku i moralnu obavezu, i čaršijsku, gospođa Nada Mijailović je bila moj profesor, bila je moj rukovodilac, pa moj saradnik. Ne postoji nijedan kandidat koji ima reference kao što je ona izvolela priložiti vama, a vi to niste uvažili.
Vi ste izabrali neke druge. Dakle, otpadnike iz jedne stranke, prišipetlje u drugoj stranci. Kada bi nešto radio opštinski javni tužilac u Topoli, ova gospođa, da joj ime ne pominjem, ta neka druga ne bi ni mogla biti kandidat. To je stranačka trgovina i pogodba. Od te se gospođe ne očekuje, od gospođe Ćatović da budem eksplicitan, ne očekuje se da kontroliše gospodina Velimira Ilića, ne, očekuje se da bude samo crni povez na očima streljačkog voda koji puca u Srbiju. Ona ima zadatak da ministarstvo, ovo veliko, kako se zove, sve može da radi, a da niko ne odgovara.
(Predsedavajući: Gospodine Baraliću, vreme je isteklo.)
Vreme je da vam kažem, gospodine Albijaniću, da radite naopak posao. To nije korektno, imate šansu, niko vam ne brani da izaberete dobre ljude ovde.
Izvinjavam se, upotrebiću žargon, sklepali ste ovaj predlog, namirili ste stranačke potrebe. To nije fer. Ovi ljudi treba da kontrolišu, da budu supervizori svakog dinara koji je predmet javnih prihoda u Srbiji. To su ogromne pare. Ovo je autogol, niste u stanju da jednom principijelnom kadrovskom politikom pretočite vaša predizborna obećanja i odgovornosti, nego vodite personalnu, stranačku politiku na trulom kompromisu koji Srbiji neće da donese ništa novo i ništa dobro.
Dakle, gospodin Perić, magistar, i magistar Nada Mijailović višestruko su bolji kandidati od onih koje ste predložili. Nije nama problem to što ih vi nećete, nego što birate nestručne, nekompetentne ljude, koji apsolutno ništa drugo neće učiniti, već će samo izvršavati puka naređenja šefova stranaka koje čine vlast. Baš da vidim kako će gospođa Ćatović da kontroliše koncesiju za izgradnju autoputa. Jedva čekam da vidim, gorim od nestrpljenja.
Gospodine predsedniče, gospodine Aligrudiću, dozvolite da pozdravim gospodina ministra sa saradnicima, gospodina Bojčića sa galerije. Bio je bolji momak dok je bio ovde, posle su ga iskvarili ovi u policiji tamo. Da se vrati u ovu skupštinu ovde, niko ne može rđavo da se ponaša.
Nije gospodin Vlatković na sednici Zakonodavnog odbora, ne može da počne, ja ne dam kvorum. A i ovaj za kulturu je prekinut, jer sam ja izašao, opet nemate kvorum. Tako da znate kako stvari stoje sa ovom vašom vlašću. Eto, tako stoje stvari sa kvorumom i sa većinom.
Nekoliko važnih pitanja tretira ovaj zakon. Prvo, mislim da je krajnje vreme da imamo normalne putne isprave, a da više nemamo ovo, što su primedbe kolega koji ih izriču, da nam na koricama putne isprave piše ime nepostojeće države, već da to što je u koricama odgovara našem identitetu i potrebama međunarodnih pravila koja važe u ovoj oblasti.
Kada o ovome govorim, uvek polazim od pretpostavke - ko ima problem sa komplikovanom procedurom. Imaju problem kriminalci, hohštapleri, ljudi koji izigravaju zakon, koji imaju dupli ili trodupli identitet, koji putne isprave koriste da bi na taj način ostvarili nešto od onoga na šta inače nemaju pravo.
U tom smislu, preterana briga za jednu komplikovanu proceduru, ovde je nesvesna pomoć onima kojima putne isprave služe za nešto drugo, a ne da se evidentira međunarodna pozicija stranih državljana u drugoj državi, prelaz granice, unos stvari i razna druga pitanja. S tim u vezi nema ovde puno primedaba. Možemo da govorimo o detaljima, šta je ovde za nekoga sporno, a šta nije.
Mi smo ranije govorili, kod raznih drugih zakona, da bi bilo dobro da u svakom zakonu piše da neki akt ili neki obrazac propisuje Ministarstvo, mada, moram da kažem da se to u praksi svodi na isto; kada se kaže - Ministarstvo, obično će ministar reći - ovo može ili ne može. Pošto znamo kako funkcionišu stvari, ne treba s tim u vezi sada insistirati na ovome, pošto, očigledno, jednog ministra ne možemo da sprečimo da njegova volja bude, između ostalog, u tome kako izgledaju korice pasoša.
Razumem bojazan, moguće je da, dok je ovaj ministar, ima nešto manje razloga za brigu, ali, ako bi to, recimo, bio gospodin Šutanovac, onda bih se veoma brinuo kako bi izgledao taj pasoš, pošto on ima različite ideje. Znam da je želeo da bude ministar policije, vidim, ovih dana postrojava oficire pred Saveznom skupštinom.
Moram da kažem da sam imao bolje mišljenje o oficirima, ali šta sad da radimo, tako je kako jeste, ne može čovek da bira kad nije većina.
Ono što je ovde posebno interesantno, kod ovih biometrijskih podataka, o čemu je u našoj javnosti bilo puno rasprave, o tome se izjašnjavala negativno Srpska pravoslavna crkva, srpske dveri, nezavisni intelektualci i drugi. U Odboru za bezbednost govorio sam na ovu temu, pa ću da podsetim.
Nije ovo ministarstvo i nije ovaj ministar kriv, iako nisam njegov advokat, opremu za ovo je nabavio Dušan Mihajlović i za to platio nebrojeno blago. Ne znam tačno da li je 150 ili 300 miliona maraka, ali to je ova ''motorola'', tako se zvala ta afera. Nije uradio samo to, nego je na zgradu Ministarstva zakačio tablu na kojoj piše - Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, a nema državnog simbola.
Sada molim gospodina Jočića da ovu tablu upodobi državnim simbolima Republike Srbije. Dakle, da se skine stara i stavi nova tabla, pošto Dušan Mihajlović ima različite, da kažem, ambicije, od toga da je kupovao ove upaljače ''ZIP'' po 17. 000, pa do ovih motorola, opreme itd.
Dakle, sad imamo dilemu - da li da iskoristimo ovu opremu koju je Dule tako brzo kupio, nekoliko dana pre usvajanja Zakona o javnim nabavkama, pa na taj način izbegao ovu komplikovanu proceduru javnih nabavki, nego onako, domaćinski, motorola, tras - lova, tras - motorola, puno Ministarstvo opreme, ili da sada kažemo - nećemo mi to; skoro da je stvar prošla kao ovaj Davinićev satelit, skoro da je tu negde, otprilike, provuklo se kroz iglene uši.
Socijalistička partija Srbije će se o ovom zakonu izjasniti kada o tome bude govorio Žarko Obradović, šef našeg kluba u ovom trenutku, dok se ne vrati šef Dačić. Gospodin Dačić je otišao da obavlja vrlo važna državna pitanja, pošto ovi iz vlasti, prosto, ne stižu od ovih lokalnih tema. To sam hteo da vam kažem, pošto pitate.
Nešto od ovoga što je tema ovog zakona već je bilo tema Zakona o policiji, tako da, prosto, nije moguće ne primeniti odredbe Zakona o policiji, a one se, između ostalog, odnose i na ove biometrijske elemente. Videćemo da li je tu jedna uredba Vlade suspendovala ovu stvar ili nije, o tome će govoriti Žarko.
Za nas je važno da građani Srbije ostvare mogućnost da, u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima, putuju po svetu, da za to imaju putnu ispravu koja im neće praviti dodatne komplikacije na graničnim prelazima, prilikom carine ili u drugim sličnim postupcima, a da nas to primakne onom svetu koji mi nazivamo modernim i demokratskim, u meri u kojoj to ne šteti našim nacionalnim interesima i našoj državi.
To je jako teško, zato što, videli ste, juče ili prekjuče DSS je promenila svoj politički program i rekla - nećemo u NATO. To što prepisuje od SPS-a, nije rđavo, ali samo da se zna da je to tamo pisalo, nisu morali da za to posebno cimaju ljude da dolaze u ''Sava'' centar i da razgovaraju na tu temu, pa da se onda izjašnjavaju.
Dakle, u programu SPS-a piše da je SPS za evropske integracije, a da nije za evroatlantske integracije.
Čestitam DSS-u zato što uvek prepisuje od onih koji o tome znaju bolje i više i nadam se da će to biti državna politika, osim ako se građani Srbije o tome ne izjasne na nekom referendumu, što bi bilo poželjno u ovoj situaciji.
To je kratak osvrt na ovih nekoliko dana i na ovih nekoliko dešavanja. Doktor Žarko Obradović će reći kako ćemo mi glasati u vezi s ovim. Smatram da je Socijalistička partija Srbije, kao moderna stranka levice, u proteklih nekoliko nedelja iskazala svoj programski stav prema nekoliko zakonskih rešenja i verujem da će i ovo izjašnjavanje biti na tom istom kursu.
Zahvaljujem što sam bio u prilici da vam ovo saopštim. Demokratskoj stranci Srbije čestitam na ovoj programskoj inovaciji vezanoj za atlantske integracije.
Hvala lepo.
Gospodine Duliću, za razliku od vas, ja se ničemu ne pridružujem, ja radim svoj posao. Dakle, vi se povremeno pridružite narodnim poslanicima i izvolite nas uvažiti ovde svojim prisustvom.
Poslanici Socijalističke partije Srbije odlaze na sve sednice odbora, čak i onda kad to ne bi trebalo, zato što je, recimo, na dnevnom redu Odbora za kulturu - Projekcija budžeta za kulturu za 2008. godinu. U ovom trenutku, budžet Srbije ima ispod 1% od bruto nacionalnog proizvoda, što Srbiju svrstava u nekulturne zemlje u svetu.
Dakle, idem da dam konstruktivni doprinos da se prevaziđu ove ''jade'' u Srbiji i da manifestacije kakvi su ''Mokranjčevi dani'' ili, recimo, Sabor u Tršiću, ne budu finansirane od drugih ministarstava, ili sponzora, na čije sam pare veoma gadljiv, zato što je uslov da to oni finansiraju, da se slikaju na velikoj televiziji i da varoš sazna da su oni upravo pomogli takvoj manifestaciji.
Zato idem da pomognem da više ne bude tako, pa, čak, iako dam kvorum, rizikovaću partijsku kaznu.
Zahvaljujem, gospodine Duliću.