Vrlo kratko. Sudiće birači ko je šta danas ovde uradio i ko je šta zaslužio.
Javio sam se samo da kažem, kratko, dve stvari, koliko je važno ono o čemu sam govorio. Javili su mi se ljudi, pa su me pitali, Rajko, da li je moguće da direktor jednog javnog preduzeća, EMS-a, ima 89.000 dinara? Nije čovek čuo, direktor EMS-a ima platu, Elektromreža Srbije, 289.000.
Usput da kažem, izvinjavam se, govoreći o svim ovim pitanjima, pomenuo sam samo jedno ime, a to mi nije bila namera, mogao sam pomenuti i sva druga, gospodina Tomića, iz Agencije za imovinu, njemu Vlada, kao i nekima drugima, određuje platu.
Elektromreža Srbije i drugi, gde upravni odbori produkuju platu, gde oni određuju koliku će apanažu imati članovi upravnih, ali i nadzornih odbora, naša su meta. Koliko građana Srbije ne može da plati struju, zato što ovaj čovek ima 300.000 mesečno platu. O čemu, ljudi, mi ovde pričamo? O čemu je ovde reč? Koliko ljudi u Srbiji, jug Srbije, istok Srbije, ne može da izmiri svoje finansijske obaveze, ni 1.000 dinara mesečno, zato što njihov direktor ima skoro pola miliona mesečno! To je ovde tema. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i poštovane kolege, član 225. st. 3. i 4.
Veoma kratko, mi smo već ranije polemisali s jednim stavom da predstavnici izvesnih političkih stranaka izabrani u Narodnoj skupštini, recimo, za potpredsednika Narodne skupštine, nisu, kako to drugi misle, ravnopravni, ili dovoljno ravnopravni u vršenju svojih dužnosti i obaveza. Upozoravam na Ustav, Zakon i na dobru parlamentarnu praksu.
Prvo je, nakon konstituisanja ovog visokog doma, izrečena jedna tvrdnja kako se oseća gospodin Radojko Obradović kad sedi sa gospođicom Natašom Jovanović i gospodinom Mrkonjićem. Onda je, pre neki dan, moj uvaženi kolega Milan Stanimirović, koga veoma poštujem, gostujući u emisiji televizije Studija B, rekao - kad otvorim oči i pogledam Natašu Jovanović, Milutina Mrkonjića i Borku Vučić... itd. Najzad, i vi ste, gospodine predsedniče, sinoć, takođe, izrazili rezervu u pogledu toga ko predsedava Narodnom skupštinom.
Ja sam juče sa kolegama iz SRS-a razmenio oštre reči, ali to nema veze sa principom.
Dakle, potpredsednici Narodne skupštine su birani glasovima svih narodnih poslanika, a i da nisu, dobili su dovoljan broj glasova narodnih poslanika da postanu potpredsednici ovog visokog doma.
Gospođa Borka Vučić, shodno Poslovniku Narodne skupštine, predsedavala je konstitutivnom sednicom Narodne skupštine Republike Srbije i moram da kažem da je taj posao obavila odlično, iako ste vi zbog toga imali izvesnu nelagodu, ali se mi pozivamo na ono što je propisano Poslovnikom i zakonom.
Dakle, krajnje je vreme da ono što sam jednom nazvao ''projektom političke segregacije'' prestane. Ovde su narodni poslanici, mi smo birani građani, a potpredsednike Narodne skupštine su birali narodni poslanici, kao i predsednika Narodne skupštine. Nema ravnopravnijih među ravnopravnima.
U tom smislu, zamolio bih da u javnom eksponiranju narodnih poslanika, visokih funkcionera ovog doma, to više ne bude tema, ako je moguće. Ako nije moguće, borićemo se svim političkim sredstvima da oponiramo jednom takvom bolesnom političkom stavu. To je izvan parlamentarne prakse i izvan dobrih običaja koji postoje u svakom parlamentu u svetu. Zahvaljujem.

Ne čekam ministra, od njega ne očekujem ništa.
Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 12, kojim se menja član 40. postojećeg zakona, tako da se reči: "na saradnji" brišu.
Da objasnim o čemu se ovde radi. SPS ima stav da nije moguće u zakon unositi pojmove koji se ne mogu definisati ili koji nisu merljivi, kao što je, recimo, ugled, ili saradnja, ili čast. Dakle, nemoguće je zakonom propisati šta je saradnja, šta je i da li neko ima ugled, da li neko ima ili nema čast i kako ko tu čast doživljava. Znači, stvar je potpuno principijelna.
To smo i ranije osporavali, zato što je bilo, pre svega, kod nekih zakona koji su, između ostalog, definisali da se, nakon usvajanja, određene personalne stvari dogode, dakle, imenovanja različitih članova u nezavisna regulatorna tela, prosvetni savet i drugi, uvek je pisalo da se bira iz reda uglednih profesora. Trebalo bi da svakom normalnom čoveku to prija, samo je nama nemoguće da izmerimo kako se meri ugled jednog čoveka, ili jednog profesora, a definiše se zakonom.
Iz tog razloga sam podneo, u ime SPS-a, ovaj amandman i molio bih da bude prihvaćen, molim za vašu podršku. Zahvaljujem što je Vlada prihvatila amandman na član 7. Bez obzira na to što ga je obrazlagao gospodin Miletić Mihajlović, moj uvaženi kolega, ja sam ga podneo, jer sam u to vreme bio na sednici Odbora za kulturu.
Dakle, kada socijalisti podnose ili brane jedan amandman, odnosno, obrazlažu ga, to je sasvim svejedno, deluju kao laser, svi u jednu tačku, i zato ministar, prosto, nije imao mogućnosti da to odbije.
Zašto se ovim izmenama i dopunama pokušava da uspostavi odnos predsednika države i predsednika Vlade pojmom "saradnja"? Da li oni nisu u stanju da obezbede normalnu kolegijalnu komunikaciju, pa je neophodno da izmenom i dopunom Zakona o Vladi to definišemo?
Predsednik Republike nije biran u Parlamentu, a predsednik Vlade je biran u Parlamentu. Predsednik Republike je biran na neposrednim tajnim izborima, birali su ga svi građani i nema nikakvog smisla da se na ovaj način određuju, bez obzira na to ko je predsednik Republike, ne zanima me kako se zove, govorim o instituciji predsednika države.
Nemoguće je da Zakon sadrži odredbu koja predsedniku Republike nalaže da on sa nekim sarađuje.
Nadam se da je predsednik Republike svestan odgovornosti, a i društvene opasnosti, koju je preuzeo kada je seo na čelo države, odnosno stao, izvinjavam se, nadam se da nije seo, i nije normalno da se Zakonom ovo tako postavlja. Osim toga, verujem da se komunikacija između ove dvojice ljudi ili, bolje da kažem, između ove dve institucije zasniva na nečemu drugom. Pa, oni su lideri stranaka koji imaju koalicioni sporazum, zar je potrebno da propisujemo zakonom da oni moraju da sarađuju?
Ja to ne razumem. Mi to ne možemo da podržimo, mi to odbijamo kao nešto čemu ovde, apsolutno, nije mesto. Ova forma je za nas neprihvatljiva, jer moglo bi se dogoditi da onda propisujemo i druge stvari predsedniku Republike. Predsedniku Republike obaveze propisuje Ustav, i tačka. Znači, ne može se na drugi način definisati šta radi predsednik Republike.
Prema tome, ako je njima potrebna naša podrška, ako Parlament treba da im bude mirovno veće, pa da oni sednu, da mi donosimo zakon, da oni razgovaraju, to je druga stvar. Recite, ljudi, da pomognemo, zemlja je u pitanju. Oni, naravno, obično ne sarađuju, kao što smo imali prilike da vidimo, jer, da sarađuju, ne bi moglo da se dogodi da, recimo, bankrotira Institut za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, najprestižnija naučna ustanova u SFRJ, u SRJ i ovoj zemlji. Nikoga nije briga.
Postavljam poslaničko pitanje ministarki Ani Pešikan – šta će da preduzme da se deblokira žiro-račun Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku, zato što je ovaj institut doprineo da ime SFRJ, ime Srbije i ime Čačka bude poznato u svetu, zato što su njegovi ljudi preko sto hiljada različitih sorti voća izmislili, a nadevali su imena, kao profesor Stančević, ''čačanska rodna'', ''čačanska najbolja'', ''čačanska lepotica''? Svaka Čačanka je lepotica, tako da mu nije bilo teško da ovo uradi, zato što je tamo radio profesor Staniša Paunović, koji je bio najveći živi ekspert za kajsiju u svetu, tamo je radio profesor Gavrilović, tamo je radio profesor Agašanović, tamo sada rade naučnici kakav je doktor Milisav Mitrović, Sveta Stamenković i drugi.
Kako je moguće da predsednik države i predsednik Republike ne znaju da se ovo dešava? Ako treba da im propišemo da treba da obezbede sastanak, dakle, njih dvojica i gospođa Ana Pešikan, da ne propadne jedna ovakva naučna institucija, onda se slažem, ali ovo što ovde predlažete, prosto, nije moguće.
Pošto se vratio gospodin Milan Marković, resorni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, zamolili su me građani Dragačeva da ga pitam – da li će skoro u Parlament doći zakon o teritorijalnoj organizaciji i šta je sa inicijativom 10.000 Dragačevaca od pre četiri godine da se izdvoje dve opštine, da Čačak postane grad itd.?
Molim vas da date odgovor, ako nije moguće danas da odgovorite na ovo poslaničko pitanje, i da primite ove ljude kada vam se ukaže prilika, zato što je to za njih važno političko pitanje.
Da se vratim na amandman. Karakter političkog sistema i vlasti u Srbiji je bicefalan, dakle dvoglav.
Dakle, nije ni predsednički, ni kancelarski. To je nešto između. Mada, kako stvari u Srbiji sada stoje, ispalo bi da je to policefalna vlast, da svaka stranka koja vrši vlast uzme svoj ćepenak i ne da ga nikome. Lokalnu samoupravu, recimo, drži jedna stranka, ovaj ko drži investicije, skijališta, pola Vlade, to je druga stranka, prosvetu - treća stranka, i to je potpuna feudalizacija odnosa u Vladi.
Na taj način država Srbija i građani Srbije imaju veliku štetu i pozivamo da, u skladu s Ustavom, Vlada Republike Srbije vrši svoju dužnost.
Vidim da vam je sada laknulo svima, jer su prošli ovi članovi u kojima se pominju ostavke članova kabineta i Vlade, pa onda lakše dišete, mada vas razumem. Zamislite da je pre neki dan, recimo, jedan ministar, besan zbog izvesnog razgovora sa sekretaricom drugog ministra, onako, u besu, podneo ostavku, i da ona bude istog trenutka konstatovana, kud bismo mi jadni bez tog ministra, Srbija bi se zaplakala koliko do sutra.
Stoga vas razumem šta ovde radite, ali ne znam koliko će to moći tako da funkcioniše. Bolje bi bilo da ovde imamo predlog zakona koji definiše ovu saradnju između ministara. Jer, kao što vidimo, gospodin Marković sada direktno optužuje ministra Lončara i ovde vodi s njim polemiku preko govornice Narodne skupštine Republike Srbije.
Ja sam mislio da oni tamo sednu, popiju kafu koju, inače, ne plaćaju, kao što se ne plaća ovde, u Narodnoj skupštini, jer ovom narodu ovde drugi plaća kafu kad sedi i pije, i razgovaraju lepo o pitanjima koja su od državnog interesa.
Uzimam ove transkripte, ovo što Udba sluša te ministre tamo, pa dođe onda ovde i kaže - rekla sekretarica ovo ministru, onaj ministar rekao ovo sekretarici, ovaj ministar poručio ovom drugom ministru da ga slučajno ne čeka onog dana kada on tamo dođe.
Pa, ljudi, šta vi to radite? Vi upravljate državom. Od vas očekujemo da razgovarate, da se dogovarate, da vršite dužnosti zbog kojih vas građani Srbije plaćaju i da, naravno, od toga građani Srbije imaju koristi.
Ovako ispadne da mi ovde, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, budemo mirovno veće ministrima i da oni jedva čekaju da dođu ovde da opanjkaju ministra koji je, recimo, iz druge stranke.
Gospodin Lončar je, recimo, iz DSS-a, a gospodin Milan Marković ga je ovde oštro napao.
Ne znam da li čovek ima advokata. Ja nisam njegov advokat, ali mogu, eventualno, da kažem poneku reč o njemu. Mogu da kažem da je bio ministar prošli put i da je sad ministar, eto, to su dve reči, na primer. Mogu to da kažem.
Ljudi, nije ovo ono što se očekuje od vas. Gospodine ministre, treba da prihvatite ovaj amandman, kao što ste i ove druge prihvatili, zato što se to od vas očekuje. Naravno, naša namera je bila da popravimo izmene i dopune Zakona. Nemojte da se lišavate dobrih usluga.
Sećate li se, kada su vas obučavali tamo da vršite dobre usluge, ono – ''Segedinska varijanta'', pa vas edukuju i vi dođete ovde i vršite dobre usluge, a onda nama pukne koža s leđa. Dakle, vidim ja, to funkcioniše dosta dobro.
Evo, nadam se da ćete odgovoriti na dva poslanička pitanja, da ćete prihvatiti moj amandman i, evo, da će ovo potrajati još jedno dva minuta, kako ne bismo morali da sedimo ovde celu noć, jer ste smislili prevaru da sedimo do ujutru.
Moram da vam kažem da je ta matematika pročitana, neće moći. Radićemo dok se ne završe amandmani na ovaj tekst Predloga izmena i dopuna Zakona, a sledeće ćemo početi ujutru. Zahvaljujem na pažnji i imponovanju.

Gospodine Albijaniću, gospodine Markoviću, dame i gospodo narodni poslanici, takođe sam se javio na osnovu mogućnosti koje pruža član 226. stavovi 3. i 4.
Iako se ne slažem često sa gospodinom Batićem, biće kompatibilno ovo što ću sada reći s ovim što je on govorio.
Pre dva dana, u Sjedinjenim Američkim Državama trojica naših ministara imali su dve različite misije. Prva je da gospodin Mlađan Dinkić bude proglašen najuspešnijim ministrom finansija u svetu u 2006. godini, bože me oprosti, a ova druga je za Srbiju veoma važna.
Molio bih gospođu Jorgovanku Tabaković, predsednika Odbora za finansije, da, ukoliko proceni da je to važno, u konsultacijama sa članovima Odbora i drugima, zakaže sednicu Odbora koja će biti posvećena isključivo izveštaju ministra finansija i potpredsednika Vlade Đelića.
Zahvaljujem, nisam ni sumnjao.
Narodni poslanici i javnost Srbije moraju dobiti precizne informacije o tome šta se, u stvari, dogodilo u SAD-u. Nije nepoznato da su sve vlade, tzv. vlade Kosova i Metohije, dakle, i Vlada Ramuša Haradinaja, i Vlada Bajrama Redžepija, i Vlada Agima Čekua, želele da servisiraju dug koji iznosi 110.000 dolara dnevno, a koji se odnosi na subjekte koji su kredit podigli sa Kosova i Metohije.
Dakle, nije ovde spor u tome da li su oni želeli ili nisu da servisiraju ovaj dug, već da li pristajanje našeg potpredsednika i naših ministara na to, s obrazloženjem da se Srbija rasterećuje međunarodnih finansijskih obaveza, sada Kosovo i Metohiju definiše kao samostalnu, međunarodnu finansijsku i državnu instituciju.
Ovo pitanje je veoma važno, da se ne bi slučajno dogodilo da se, zbog 250 miliona dolara i još 650 koji dolaze, država Srbija odrekne pozicije da Kosovo i Metohija jesu sastavni deo države Srbije. Dakle, veoma sam ozbiljan. Ovo pitanje je najozbiljnije političko pitanje u proteklih nekoliko meseci.
Ne znamo s kojom platformom su ova trojica ljudi boravili u SAD-u i da li je to na osnovu odluke Vlade.
Ako jeste, molim predsednika Vlade, gospodina Koštunicu, ovo jeste poslaničko pitanje, da mi odgovori - kakvu platformu i da li je ikakvu platformu Vlada Republike Srbije s tim u vezi usvojila, kao i da li su ova trojica visokih državnih funkcionera imali takva ovlašćenja u SAD-u?
Zahvaljujem, javiću se ponovo o sledećem pitanju.

Gospodine Albijaniću, dame i gospodo narodni poslanici, član 225. stavovi 3. i 4.
Pre samo dva dana sam u Čačku i u Ivanjici razgovarao sa sedam različitih ljudi, ili subjekata, i želim da postavim neka pitanja i da obavestim javnost o tome kako izgledaju problemi običnih ljudi u Srbiji, zato što postoji ili ćutanje administracije, ili nesavesno postupanje u različitim državnim ustanovama i institucijama.
Kako je, recimo, moguće da u Čačku Sud ne može da utvrdi ni obavezu plaćanja alimentacije, ni visinu alimentacije jednom nesavesnom ocu, koji, inače, ima firmu i desetak zaposlenih, izvodi različite radove u gradovima, vozi dobra kola, stanuje na dobrom mestu, ima apartmane u Vrnjačkoj Banji? Sud sve vreme uvažava njegovu dokumentaciju, da je on siroče bez oca i majke, da se sve to vodi na neke druge ljude i da ne može da namakne nekoliko hiljada dinara mesečno za svoju ćerku.
Dakle, kada jedan takav postupak traje četiri i po godine, samo su dve stvari moguće, ili da je neko podmićen, ili da ima neki drugi lični motiv da jednu devojčicu ostavi bez pet-šest hiljada mesečne alimentacije. Ovde se ne radi o novcu, radi se o nečem drugom.
Kako će Institut za voćarstvo u Čačku da dokaže da kao korisnik, a ne vlasnik, zemljišta mora sada, u ovom postupku kojekakvih ''krivih Drina'' koje treba ispraviti, da vrati ili da plati zemlju bivšim vlasnicima i da tako država Srbija ostane bez najprestižnijeg instituta za voćarstvo u Evropi? Da li je to interes države Srbije? Ima li para u ovom budžetu, koji je u prošloj godini imao suficit, pa je gospodin Dinkić dobio ovu veliku nagradu od 100.000 evra, da se namakne, da se isplati nekoliko hektara u Čačku, da Institut za voćarstvo, koji je dao nekoliko stotina sorti najboljih jabuka, kajsija, bresaka, malina itd. u svetu, ne prestane da postoji?
Ovde ću da stanem. Daleko bi me odvelo da sve to nabrajam. Znači, očekujemo da država radi ono zbog čega joj činovnici primaju platu. Hvala lepo.

Gospodine Mrkonjiću, gospodine ministre, dame i gospodo, reče narodni poslanik Lune, tako ga je predsedavajući nazvao, pa se izvinjavam što se pridružujem, braćo i sestre, nemam ništa protiv, samo je meni majka Marija rodila brata Zorana, ali, dobro, osim ako se ne misli na ovog praoca, ali onda gospodin Lune kaže - nema u Srbiji Boga, pa sad ne znam kakav je status Boga u Srbiji. To treba da se raspravi, to je veoma važno pitanje.
Ako on pouzdano zna, onda se klanjam do crne zemlje, onda on ima neku komunikaciju za koju ja ne znam da je moguća, ali dobro.
Što se samog amandmana tiče, ne bih imao ništa protiv, ali ima tu jedan feler. Ako se kaže - zaklinjem se imovinom, treba da piše kojom imovinom, ovom koju je stekao pre nego što je postao ministar, koja je sitna, beznačajna, ili ovom koju je stekao dok je ministrovao, a ta je deset, petnaest, dvadeset miliona evra, u raznim investicionim fondovima na Sejšelima, Kajmanskim ostrvima, tamo gde se pakuju te pare, tako da se bojim da u Srbiji, onda, iz ovog demokratskog bloka niko ne bi pristao da bude ministar.
Sad, ovo prvo o čemu je govorio gospodin Lune - da ima Boga i zakona, ti ne bi ni bio u ovoj skupštini, odnosi se na gospodina Čanka.
Šta se promenilo od 2000. godine? Kako se dekomponovala jedna važna ekipa koja se zvala DOS, pa je imalo Boga i zakona da svi budu zajedno, da sruše one bez Boga i zakona, pa došli, uzeli vlast, pa sad, kad su ti neki u Parlamentu, nema Boga i zakona.
I Bog i zakon važni su za sve, svi moraju da vode računa i o zakonu i o Bogu, u svim prilikama i neprilikama. Ne uzimaj ime Gospoda Boga uzalud, kaže crkvena zapovest. Ne liči jednom sekretaru komiteta, gospodine Lune, da vas tome uči, ali, eto, nije rđavo ponekad.
Hvala lepo.

Nisu svi sekretari komiteta bili nekršteni. Moj kum je bio sveštenik, gospodine Lune, počivši prota Adam Vasiljević, ali mi to ne daje za pravo da kažem da oni koji ne veruju u Boga ne mogu da budu narodni poslanici. Veoma je opasna ta teza.
Ima još nekih drugih, nadam se da nije bila rđava namera, ali ko će biti poslanik odlučuju građani na neposrednim, tajnim, demokratskim izborima, pa onda kaže RIK da nema nikakvih problema, pa se onda verifikuju mandati ovde, u Parlamentu, gadna i komplikovana procedura.
Moguće je da je s Božjom pomoći to lakše, nemam ništa protiv, ali to nije uslov i ne sme da bude. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, nikada se mi nećemo složiti o komunizmu, nije mi to ni ideja. U kampanjama, takođe, pričamo različito o komunizmu. Dok je bio živ, a siguran sam i danas, kada to više nije...

... moj kum bi se svakako ponosio svakim svojim kumčetom.
To može biti replika. Sasvim svejedno, znalo se o čemu se ovde radi.
Nije umesno govoriti da li se nekom primilo kumstvo i da li je to ovako ili onako. Čovek čini dobra dela u meri u kojoj to može i ja ne pristajem da živim ni po čijim pravilima i ni po čijem shvatanju sveta. Živim onako kako život doživljavam, kako doživljavam druge ljude, njihove potrebe, njihove potrebe da budu različiti i u onome što je moguće da je za nekog potpuno isto.
Jednakost je pravo istog da bude različit, a ne da svi ljudi budu isti na takav način. Dakle, nema potrebe da ulazim u tu vrstu polemike.
Za vašu informaciju, bio sam najmlađi sekretar opštinskog komiteta u SFRJ, bio sam jedini sekretar opštinskog komiteta koji je napisao uredniku "Komunista" Momiru Brkiću pismo - nemojte da šaljete više ove novine, to u Čačku niko ne čita.
Bio sam jedini sekretar opštinskog komiteta u SFRJ koji je rasformirao jednu organizaciju u informativnom listu "Čačanski glas", jer sam verovao da će novinari slobodnije da pišu ako nemaju tu vrstu stege. To je neko drugo vreme.
Ponosan sam na svaki sekund svog života i svoje političke karijere. Kada bih ponovo živeo, ponovo bih prošao isti put. Iza mene su brojne omladinske akcije, omladinske aktivnosti, razni oblici osposobljavanja mladih ljudi da prepoznaju pojavne oblike socijalne patologije, da se ne drogiraju, da se ne bave onim stvarima koje ih lišavaju svega onog što život čini životom.
Dakle, u tom smislu, ja nemam, nije to živac, gospodine Nikoliću, to je sama suština. Ne pristajem da živim po pravilima bilo čijim, pa ni pravilima Srpske radikalne stranke. I u SPS-u postoji ona vrsta komocije, ličnog izbora, u meri koja ne šteti ukupnom ugledu i imidžu te stranke.
Dakle, nije sporno, sve i dalje ostaje na kolegijalnom nivou, ali nije lepo pominjati tuđeg kuma u takvom kontekstu.
Hvala lepo.

Član 104. stav 2. Gospodine Mrkonjiću, Rajko Baralić se nikada ne povlači.
Dakle - šizofrenija, reče prethodnik, mislim da se to u medicini definiše kao paranoja SEH. Neka vode računa ljudi kada barataju teškim rečima.
Da li je neko imao košmar ili nije, to je stvar njegove sudbine.
Imao sam jedan košmar, koji sam probao da razrešim ovde u Skupštini, tako što sam tri puta predlagao izmene i dopune Zakona o socijalnom osiguranju, da deca seljaka, čiji su roditelji umrli, kao što je moj otac umro, dobiju pravo na apanažu dok su redovni đaci. Izuzev poslanika SPS-a, gospodina Kojčića, kao i gospodina Parezanovića iz SRS-a, za to nije nikada niko glasao. Taj košmar me prati i dalje.
Nadam se da će u ovom sazivu kolege poslanici pomoći da taj košmar prestane, da oni čiji su roditelji seljaci, posle njihove smrti, mogu od svoje države da dobiju apanažu, da se normalno školuju, a da im pri tom ne bude velika ''pekmezara'' na velikom odmoru, da nemaju pet banki da je kupe, i da ne budu oni koji ne mogu da idu na ekskurziju, ili koji u tuđim cipelama i pantalonama završavaju školu. Dakle, to jeste košmar. Ako je na to mislio gospodin Nikolić, taj sam košmar imao, imam ga i danas.
Što se tiče komunista i pravoslavlja, upućujem ga da se raspita kako funkcioniše Komunistička partija Grčke, da li su oni pravoslavci i kako to funkcioniše tamo, da li su oni manje komunisti ili manje pravoslavci. To je za akademsku raspravu i neću se danas više time baviti.
Neka ljudi pogledaju u svojim strankama gde su im bili neki od ljudi, a ako ih interesuju precizni podaci, mogu da im pomognem, da vide ko su sve bili šefovi analitike u centralnim komitetima, ko su bili sekretari, predsednici akcionih konferencija, ko su bili predsednici komisija za idejni rad i političko osposobljavanje. Veoma bi to bilo interesantno štivo za građane Srbije. Završavam, neću danas više o tome.
Smatram da član 104. stav 2. treba da poštuju svi u svakom momentu, ako želimo kolegijalnost u ovom parlamentu.

Gospodine Šabiću, vi imate kod mene specijalnu bonifikaciju, pošto sam pre neki dan saznao da ste završili najelitniju školu u ovoj državi, čačansku gimnaziju.

Da, gospodine Albijaniću. Ovo je bio lapsus.
Još jednom, gospodine Albijaniću, završili ste najelitniju školu u ovoj zemlji, to je čačanska gimnazija, koja se, doduše, u vaše vreme zvala "Filip Filipović".
Sad se više ne zove tako, ali sasvim ste dobru školu završili.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SPS bi imao neke razloge da ovo podrži, a neke da ne podrži, ali bez obzira na ove protokolarne obaveze Poverenika i Zaštitnika građana i bez obzira na to ko je koga pozvao, smatramo da je bio osnovni građanski, čaršijski i svaki drugi red da oni danas sede ovde pred nama.
Ima nekoliko razloga za to. Ako pažljivo pogledate akta kojim se sistematizuju radna mesta, da krenemo od te tehničke stvari, sto ljudi, od kojih najmanje 70 sa završenim fakultetom, što nije rđavo, prima platu iz ova dva, da kažem, državna namešteništva, možemo da nazovemo to i drugačije.
Kakve su te zarade? Recimo, Poverenik i Zaštitnik građana svakog meseca primaju 2,27 poslaničkih plata kao lično primanje. Morate priznati da je to pristojna zarada. Ili, ovi što računaju, računaju samo da su poslaničke plate ogromne. Slažem se da su poslaničke plate velike. Prosečna plata u Srbiji, doduše, nije povećana u poslednje tri godine nijednom, pa kako onda da ste tako laki na odlukama da se hiljade ljudi u Srbiji nameštaju sa zaradama koje su preko 100-150 hiljada dinara.
Odakle te pare? Ko to finansira? Šta vi pokazujete, da je društveni interes ovih koji obavljaju ove poslove takav, kao i društveni rizik takav, da se mogu meriti dva i po puta sa narodnim poslanicima, kojeg ipak biraju građani, šta god ko mislio o njima, i šta god oni ovde radili i koga god predstavljali.
Uveren sam, poštovane koleginice i uvažene kolege, da mi svi zaista predstavljamo ovde najmanje po 30.000 punoletnih građana i da smo mi njihovi zaštitnici, poverenici za informacije od javnog značaja, da smo mi njihovi advokati, da smo mi njihova javna govornica, da smo mi često njihovo rame za plakanje i da smo mi ponekad njihova jedina nada.
Ko to ne veruje, neka krene malo po Srbiji, neka krene po partijskoj i drugoj mreži i neka proveri da li je ono što govorim tačno. Ako je moguće da onda svaki drugi državni nameštenik u Srbiji ima veću platu od narodnog poslanika. Koji je to posao, kako se to vrednuje, kako se to meri i kako oni nikad ne dođu na stranice dnevnih novina? Ko to plaća te novinare da pišu samo o jednim platama, a da žmure na druge plate? O čemu je ovde u Srbiji reč?
Hoćete li da vam kažem, uvažene koleginice i poštovane kolege, da se u ova dva namešteništva nalazi 50% zaposlenih od ukupno zaposlenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji opslužuju najviši zakonodavni organ vlasti u ovoj zemlji. Da li vi mislite da je to normalno? Kako onda da se saglašavamo tako lako, tako elegantno, da ovde svako može da zaposli i šefa kabineta, i sekretaricu, i šefa protokola, i pet nameštenika, i pet visokih državnih, i ovih i onih, i dokle će to da ide?
Treba li da pomenemo da u Srbiji skoro 300.000 ljudi prima platu sa budžeta, i da od tih 300.000 je broj novozaposlenih u novosistematizovanim radnim mestima od 2000. do danas 71.000?
Da li vi, gospodo, razumete da postoje danas države u svetu koje imaju sličan broj stanovnika koji imaju manju administraciju od ove od 71. 000? Ko to može više da plati?
Da li je uvek uka na vuka, a lisice su stalno site? Da li baš može, kao što je stalno u Srbiji, stalno krivica na kadificu? Neće biti, nego ovde ima neko neke druge interese, ovde postoji jedna strategija da se u razne državne i paradržavne organe smeste odgovarajuće partijske mreže, da se smesti establišment odgovarajućih nevladinih organizacija i da odande, kao paradržavne organizacije, rade nešto što je nekada jako, jako teško kontrolisati. Pri čemu ne mislim da se ovde o ovima radi o tome, nego govorim na nivou načela.
Dakle, biće još ovoga i već je bilo. Prosto, samo pitam sve nas, pitam medije, pitam građane u Srbiji i one koji bi o Srbiji trebalo da vode računa, ima li iko obraza da limitira jednu platu jednom državnom činovniku danas u Srbiji i da kaže koliko to može da bude najviše u Srbiji?
Mogu li ovi da zarade svoje plate? Možda mogu. Znate kad mogu? Mogu onda kad nam dostave informacije koje smo tražili. Kolike su sinekure, apanaže u upravnim odborima javnih preduzeća; ko personalno te sinekure prima?
Ko je, gospodo, u nekoliko upravnih i nadzornih odbora? Kolika su njihova kumulativna primanja u toku jednog meseca? To tražimo od gospodina Šabića da nam kaže, da to ne bude proglašeno državnom tajnom u ovoj zemlji.
Kažem vam da postoje narodni poslanici, da postoje funkcioneri stranaka na vlasti koji su u četiri-pet ovih organa, organizacija o kojima govorim, čija su mesečna primanja nekoliko hiljada evra. Neka nam dostave, pa da vam pročitam sa zadovoljstvom, neka nam objasne kako je moguće da u jednoj ustanovi ili u jednom javnom preduzeću neko prima platu šest-sedam hiljada evra iz budžeta Republike Srbije?
To smo tražili, a oni su odgovorili Administrativnom odboru da nemaju podatke. Traži od gospodina Šabića da radi svoj posao i zaradi svoju platu od 160.000 dinara. To tražimo. Valjda to nije mnogo, pošto nas prati kamera od restorana do toaleta, do pijace, gde god da se nađemo, i neka, valjda je to nama naša borba dala, i to nije sporno. Mi i treba da živimo u staklenom okruženju, da svi vide šta radimo i kako se ponašamo, i to ne sporim.
Ljudi treba da vide šta rade narodni poslanici, kako se ponašaju, koga zastupaju, kako ih zastupaju, kad su za hvalu, a kad su za kritiku. A šta je sa ostalima? Ko o njima vodi računa? Na koji način mi možemo, kao najviši organ vlasti u jednoj zemlji, kako mi možemo da iskontrolišemo šta sve ovi ljudi rade? Nažalost, moram da kažem, nikako.
Samo u ova dva namešteništva ima toliko tehničkog osoblja i sekretarica koliko nema u dve najveće poslaničke grupe u Skupštini Srbije. Šta je mera stvari ovde?
O čemu se ovde radi? Ko drži Parlament za najveću prćiju u državi Srbiji i kako je moguće da izađemo iz ovog stanja?
Dakle, mi donosimo zakon. Mi usvojimo akt o sistematizaciji, bira ih Parlament i oni odmah startuju sa tri do pet puta većom platom od predsednika Narodne skupštine. Molim vas, ovi imaju veću platu od šefa države. O čemu se ovde radi? Da li to neko nama može da objasni i kako vi koji ste u Administrativnom odboru glasali za ovo možete to da objasnite?
Da li postoji jedan složeniji politički posao u ovoj državi od šefa države? Šta ko misli o njemu privatno, to je njegova privatna stvar. On je institucija, on je šef države, birali su ga građani Srbije. Ima veću platu 40.000 ono što nazivamo Ombudsmanom od šefa države. Kako je to moguće? Ko vam je dao za pravo da na taj način, gospodo narodni poslanici, vrednujete poslove? U čije ime, za čiji račun to radite?
To su razlozi zbog kojih nećemo da glasamo za ovo. Zato što to nije normalno i zato što ovo nije usamljen slučaj, ovoga mi imamo svaki dan na dnevnom redu, u razmerama koje prosto više ne mogu ni da se sagledaju, ni da se kontrolišu.
Građani postavljaju različita pitanja, na različite načine, traže da dobiju odgovarajuće odgovore, obraćaju se nama, malopre su se javili ljudi iz Pivare ''Čelarevo'', zato što ne mogu danima da dobiju objašnjenje kako je neko potrošio njihovih šest miliona evra, dakle, radi se o akcionarima. Zar je tako teško da radnicima Pivare Čelarevo neko da odgovor - to se dogodilo tako i tako?
Da li je ćutanje administracije samo ono što neko proglasi da je ćutanje administracije, a nije ono što neko sistematski radi prema nekim društvenim grupama koje su neprijatne po vlast? To nije moguće. Postoje stvari o kojima se valjda ne raspravlja svaki put kada su na dnevnom redu, nego jednom zauvek, na nivou načela.
Dakle, uvažene dame i gospodo, ovo sam rekao ne da bih spasao dušu, da bih nastavio svoju i borbu narodnih poslanika SPS-a koja ima cilj da objasni u Srbiji da nekome Parlament služi kao javna pljuvaonica, koji ima potrebu da svaki dan u 10 medija napiše najgore moguće stvari o Parlamentu i poslanicima, koji ima zadatak da svaki dan u medijima napiše sve što je vezano za bilo kakvo ponašanje narodnog poslanika, a da pri tom ne progovori ni jednu jedinu reč o onima koji rade koncentraciju na tržištu, koji se bave monopolom u ovoj zemlji, koji nanose milionske štete dnevno u ovoj državi, koji imaju apanažu u nekoliko upravnih i nadzornih odbora i nedodirljivi su, oni koji su nepotizam podigli na nivo načela u kadrovskoj i personalnoj politici, zaposlili su sve strine, ujne, tetke, kumove i kumice u medije, u javne ustanove, u ministarstva itd.
Da ne govorim o stranačkoj personalnoj vertikali koja je preneta u gotovo sva ministarstva.
Protiv toga se borim, protiv toga se bore narodni poslanici SPS-a i izboriće se sa ovim. Razjasnićemo jednom da nije moguće na ovaj način vrednovati bilo čiji rad, makar taj neko došao iz nevladine organizacije da bude ovo što jeste.
Inače, o tom čoveku lično mislim sve najbolje. Dakle, to nije sporno, ovde se uopšte ne radi o personalnim stvarima, nego se radi o pitanjima koja su ovde na dnevnom redu. Radi se o jednom procesu koji traje u Srbiji, koji je usmeren protiv parlamenta Srbije, pa su nam objašnjavali na različite načine da je to institucija najnižeg mogućeg ranga, da ima podršku samo nekoliko procenata itd. Uvedite kameru u druge institucije, neka svaki dan građani vide šta oni tamo rade, pa ćete videti koliki će rejting imati oni tamo.
Dakle, još jednom pitam, šta treba da se uradi u ovoj zemlji a da baš svaki državni činovnik ne dobije svoju sekretaricu, svog šefa kabineta, lično vozilo i svog vozača? Da li smo toliko bogata država da to možemo da izdržimo?
Želim da kažem da se ponosim time što sam poslanik parlamenta koji ima vozni park od 10 automobila, gde osim predsednika parlamenta nema niko auto na ime, nego ima servis, pa kada neko, predsednik odbora ili drugi poslanici, ima potrebu, onda u skladu sa tehničkim i drugim mogućnostima može da dobije upotrebu vozila za taj dan, sa putim nalogom i svim što pripada.
Čemu služi jedan auto od 2.000 kubika i jedan vozač za jednog ovakvog čoveka? Koje on to poslove radi usred Beograda, aman vam bog ljudi! Pa taksi košta 500 dinara dnevno da ode na bilo koju lokaciju. To je manje od osiguranja i lizinga koji se plaća za taj automobil ako je tako kupljen.
Možemo li mi ovo da podnesemo? Razgovaraćemo o budžetu za nekoliko nedelja i nadam se, obećavam vam u ime SPS, da kažem u žargonu, ući ćemo u sitna creva svake aproprijacije u budžetu. Nema para za kulturu, nema para za medije, nema para za socijalne potrebe, nema para za penzionere, nema para za poljoprivredu, za subvencije, da se spreči ono što je opožareno u ovoj godini, nema za protivgradne rakete.
Ali, ima para da svako ko se ovde jednom dobro nekome nasmeši on dobije automobil, sekretaricu i šefa kabineta i protokola. To nije normalno. Ili ćemo to da kažemo javno ili ćemo da pristanemo da ćutimo. Što se nas iz SPS-a tiče nećemo o tome da ćutimo i nismo ćutali ni do sada.
Želimo da objasnimo da parlament ove države u ukupnom učešću troškova u celom budžetu je ispod 0,7%. O čemu se ovde radi? Dakle, 0,7% od onoga što dobija Vlada i parlament, nisam mislio od celog budžeta. Ovde je danima parlament na neprimeren način tema.
Moram da zamolim i sve kolege da i mi u žaru političke borbe ponekada tome ne doprinosimo, zato što vas, uveravam, a kao što znate, svi smo prošli isti put, ne postoji komplikovanija procedura u ovoj zemlji, osim procedure za izbor predsednika Republike, govorim o proceduri za izbor narodnog poslanika u Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Mi treba da budemo spremni i sposobni da odbranimo ovaj parlament od ovih činovnika i drugih činovnika koji se rađaju svakodnevno i koji nemilice troše budžetska sredstva, a nisam siguran da to daje odgovarajuće rezultate.
Hajde da analiziramo, koliko državnih sekretara, koliko pomoćnika ministara, koliko sektora ima. Ovaj jedan ima organizacionu šemu kao da je Vlada.
Pa to nije, ljudi, normalno. Ovde postoje odeljenja, sektori, sekretar, sekretarijat, kabinet, zaista ne znam čime se ovi ljudi bave, šta je njihov radni zadatak, šta oni sve treba da urade. Šta onda rade sudovi, šta radi skupštinski Odbor za predstavke i žalbe, da li će možda neko da ga ukine, pozivam vas da odbranite skupštinski Odbor za predstavke, zato što je to inače tema.
Skupštinski Odbor za predstavke treba da bude narodna duša, tu treba da se slije svaka predstavka koja dođe od građana Srbije, i poslanici pred novinarima treba da prokomentarišu da li neko ima problem i kog je on nivoa i da li možemo da pomognemo da se reši.
Dakle, ne sporim da u modernom demokratskom društvu treba da postoji Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana, mada ima država koje nemaju zaštitnika. Nemačka, juče smo imali jednu priliku da razgovaramo sa poslanicima Bundestaga, nema na saveznom nivou ombudsmana. Ali, da to ima meru, to može da radi nekoliko ljudi, to može da se radi na način kao što se inače radi svuda u svetu.
Molim vas, oni su nadrasli ono što je bila osnovna ideja po personalnom, tehničkom i finansijskom značaju, oni su prevazišli ono što mi kao država možemo da izdržimo.
Ako ne budemo stali ovome na put, mi ćemo u narednih pet godina imati još 30.000 novih činovnika u državi, a onda će 2/3 svih zaposlenih u Srbiji biti zaposleno u administraciji.
Nećemo glasati za ovo, zato što sve ovo što sam rekao, nadam se, jeste razumeli kako treba. Vi koji ovo podržite, želim da kažem to i time završavam, kažete: vi, gospodo Povereniče i Zaštitniče građana, radite za 1/3 složenije, važnije i ozbiljnije poslove od predsednika Republike.
Ako na to pristanete, svaka vam čast. Hvala lepo.

Gospodine Mrkonjiću, ako odem da im dam kvorum, oni ne mogu da održe sednicu, kao ni drugi odbori, a neću otići.
Javio sam se po članu 226. i neću više u vezi sa tim danas da govorim. Dakle, stranke vlasti su dobrovoljno poklonile, da kažem sportskim jezikom, penal opozicionim strankama ovde zato što nekoliko pitanja koja su stranke otvarale pre deset i više godina - da će uspostaviti vladavinu prava, da će to biti demokratska država, da će se poštovati izborna volja građana, da će se poštovati Ustav, da će funkcionisati Ustavni sud, to valjda podrazumeva da mandati izabrane vlasti ili izabranih vlasti traju onoliko koliko je propisano ili kraće. Dakle, to je moguće, ali nije moguće da mandati izabranih vlasti traju duže, a to se dešava u nekim segmentima vlasti danas u Srbiji.
Skupština grada Beograda se obrukala i obrukala je bivšeg gradonačelnika. Dakle, nije zaslužio gospodin Bogdanović da se na taj način radi ovo što radite. Postoji jasno propisana procedura kako se vrši izbor određenih funkcionera u određenom rangu vlasti. Dakle, nikakvo nespretno obrazloženje neće pomoći da vi iz ovoga izađete časno.
Suština je u sledećem. U dvadesetak opština u Srbiji je neustavno, nezakonito stanje kada je u pitanju vršenje vlasti - prinudne mere, privremeni organi koji vrše vlast, kompozicija privremenih organa u skladu sa onim što jeste potpuna refleksija kada je u pitanju republička vlada; postoje članovi tih organa koji predstavljaju stranke koje nisu prešle cenzus u tim opštinama i dr. To nije fer. Rekao je malopre gospodin Milisav Petronijević, poslanik SPS-a da je budžet grada Beograda milijardu evra. Budžeti nekih opština, kao što su Leskovac i Smederevo, jesu 22, 27, 28 miliona evra. Vi se pozicionirate za naredne izbore, pravite tzv. izborne budžete koje projektuju i sprovode privremeni organi, gde ne postoje opštinske skupštine.
To radite permanentno i tražite da imamo razumevanja za takve postupke. Nemojte računati na tu vrstu korektnosti kod nas. Antagonizam je u samoj suštini bavljenja politikom. Da nije antagonizma, ne bi ni postojala politika. Dakle, uspostavite ustavno stanje u Srbiji, napravite Ustavni sud, raspišite izbore na svim nivoima onako kako jeste propisano pravilima, pa ćemo verovati da ste demokratska vlast. U protivnom, činite ono što ste kritikovali pre više od 10 - 15 godina.
Podsećam vas da je, vršeći vlast, Socijalistička partija Srbije tri puta skraćivala mandate izabranih, jednom predsedniku, a dva puta parlamentu, a vi produžujete mandat i kažete - biraćemo onda kada se steknu uslovi.
(Predsedavajući: Vreme.)
To je neverovatno. Hvala

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa 2. i 3. stavom člana 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Javio sam se zbog izjave jednog od diskutanata pre nekoliko minuta, koja bi se mogla pogrešno protumačiti.
Dakle, nisam razumeo kontekst u kojem se pominje gospodin Ivica Dačić. On nije šef protokola Narodne skupštine Republike Srbije i nije predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.
On je, po koalicionom, međustranačkom i međuklubovskom sporazumu, predsednik Odbora za odbranu i bezbednost. Srbija nije postala članica Partnerstva za mir voljom SPS-a.
Dakle, želeo sam da kažem da se gospodin Dačić ne bavi protokolom u Narodnoj skupštini i ne poziva goste, niti im određuje protokol. Nije danas prisutan, službeno je odsutan. Nisam razumeo kontekst njegovog učešća u skandalizaciji bilo kog uvaženog kolege ili koleginice i zbog toga sam se javio.
Izvinjavam se ako nisam precizno razumeo ono što je gospođica Jovanović rekla, ali svakako, Narodna skupština Republike Srbije funkcioniše u skladu sa Poslovnikom. Ako je ovde eventualno nešto nejasno, onda potpredsednica Narodne skupštine Republike Srbije može da raspravi sa predsednikom Narodne skupštine Republike Srbije, pošto sede jedno do drugog, a da to pri tom ne košta SPS i da ne ide preko leđa gospodina Dačića, jer to nema nikakve veze. Molim da dobijem odgovor u vezi sa tim.

Samo dve rečenice. Dakle, predsednik odbora, u skladu sa praksom i Poslovnikom, obaveštava narodne poslanike koji su zainteresovani da prisustvuju jednoj sesiji da to mogu da učine. Ovo govorim zbog konotacije i intonacije koja je ovde prisutna. Svaki narodni poslanik, u skladu sa svojim opredeljenjima, stavovima, može da donese odluku da li želi ili ne želi da učestvuje na ovakvim sesijama.
Nijedan predsednik odbora u Skupštini Srbije se ovde ne nalazi privatno. Dakle, predsednik odbora ne obavezuje nikoga da bilo gde ode, već, pretpostavljam, i vas molim, gospodine predsedniče, da to objasnite, u skladu sa nekakvim dogovorom koji je kod vas postignut.
U tom smislu ovo shvatite kao obaveštenje članovima Odbora. Inače bi oni koji to žele, a nisu iz stranaka koje na ovaj način ovu stvar razumeju, imali pravo da se jave po Poslovniku i da kažu da ih predsednik Odbora o tome nije obavestio.
Dakle, ovde je samo o tome reč, a ne o kvalifikaciji da li je neko za ili protiv ovoga. Sve drugo je pitanje slobodnog izbora, slobodne volje i slobodnog opredeljenja.