Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, u skladu sa Poslovnikom, ako biste mogli da date precizan odgovor. Dakle, meni je jasno da nije moguće izvršiti preregistraciju vozila o kojima ste govorili. Znate, u Srbiji ima oko 150.000 ovih vozila i to je procena. Postoje udruženja, a za ovo je zainteresovano milion građana Srbije. Dakle, oni koji su bilo koga pitali da li to da rade, dobili su odgovor na to, ali to je sada kasno. Pitam vas i molim vas da se izjasnite.
Da li je moguće da ovi ljudi po drugačijem modelu plate carinu, da vrednost carine uđe u poresku osnovicu i da plate odgovarajući porez i da onda registruju vozila na svoje ime. Ako to ne postoji, onda smo mi u velikom problemu. Ne govorim o tome da preregistruju bez ove dve dažbine i molio bih vas da se o tome izjasnite, ako možete.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, samo kratko, neće biti zloupotrebe, samo pola minuta.
U tzv. aferi "Nekerman", a na takve i slične afere sam ukazivao prilikom donošenja dva budžeta, dakle, radi se o kataloškim prodajama, o raznim drugim vidovima nezakonitog poslovanja koji državi Srbiji uskraćuju godišnje 150 miliona evra.
Želim da kažem, s obzirom da je gospodin Krasić spomenuo i poštu koja je javno preduzeće, dve stvari ovde treba da razlikujemo. Pošta, na osnovu Zakona o poštanskom saobraćaju, ima komercijalni interes da preveze i dopremi što je moguće veći broj poštanskih pošiljki i samim tim i paketa.
Drugo je pitanje da li je neko na ovaj način prekršio neki od zakona, mislim da nije. Nažalost, poštanske usluge iskorišćene su kao sredstvo da "Nekerman" i druge slične fantomske kompanije, a fantomske zato što su se registrovale potpuno suprotno odredbama zakona, steknu enormnu dobit, a da država bude zakinuta.
Bio sam dužan da ovo kažem zato što Javno preduzeće PTT saobraćaja Srbija nije doprinelo da se dešavaju nezakonite radnje u ovoj oblasti.
Naprotiv, ono je vršeći svoju osnovnu delatnost pomoglo drugima da se nezakonito obogate. To je važno da kažemo zbog ljudi u pošti koji u svakom slučaju ne dele odgovornost za ono što jeste predmet afere "Nekerman".
A što se tiče ove afere, pozivam sve one koji su nadležni da ne samo kod "Nekermana", nego i kod mnogih drugih obezbede da država ubere one prihode koji joj pripadaju, a ne da na osnovu inspekcijskih zapisnika, sudskih sporova ili nekih drugih inkasira sredstva za koja bi inače bilo normalno da uđu u budžet Republike Srbije bez ovih postupaka. Hvala.

Gospodine predsedniče, ne može biti kažnjen direktor autobuskog preduzeća zbog toga što je kriminalac kupio kartu. Ja govorim u ime poštara Srbije. Dakle, molim vas, zbog časti te profesije i zbog značaja te ustanove i tog preduzeća, svi koji na bilo koji način imaju bilo kakve veze sa pomenutom aferom treba da odgovaraju, ali ne može biti odgovorna pošta, svejedno, molim vas, zato što na jedan propisan način stiče profit i to je zadatak tog preduzeća.
Molim, nema potrebe da polemišemo, ne postoji nijedan propust koji je zasnovan na zakonu koji je pošta učinila, a da je pri tom oštetila državu.
Naprotiv, na ovom skaradnom poslu koji su drugi smislili i organizovali jedino je pošta zaradila i to zakonito. Ja zbog toga nisam srećan, ali to je činjenica. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo iz Ministarstva finansija, kada gospodin Miša Petronijević bude ministar, ovo pitanje će da bude rešeno uskoro, nema problema, to ćemo da regulišemo.
U ime SPS narodni poslanik Milisav Petronijević je podneo amandman koji ne bi morao biti pristojan da je ovo što je Miša ovde elaborirao i nudio kao argumente bilo prihvaćeno na odgovarajući način ranije ili tačno je da je donet Zakon o banjama.
Želim da kažem da on jeste u proceduri i da pretpostavljam da će na jesenjem redovnom zasedanju narodni poslanici imati prilike da se sa njim suoče i da probamo svi zajedno da napravimo jedan dobar zakon. Već je dosta s tim u vezi i urađeno, ali osim argumenata koje je uvaženi kolega Miša Petronijević ovde ponudio, želim da kažem zašto je važno da amandman bude prihvaćen.
Zato što, osim Vrnjačke Banje koja jeste najvažnija i predstavlja biser kontinentalnog i banjskog turizma i nekih drugih banja, postoje banje koje se nalaze u izrazito nerazvijenim područjima.
Dakle, najmanje 15 takvih banja nalazi se u opštinama koje su po raznim parametrima na samom začelju kada kompariramo bilo koje od elemenata koji su važni da se iskaže stepen razvijenosti jedne lokalne samouprave, odnosno jedne zajednice.
Ovim opštinama bi prihvatanje ovakvog amandmana pomoglo da se ono što jeste njihova izvorna nadležnost finansijski bolje pokrije i da realizuje određene programe koji jesu njihova obaveza.
Podsećam uvažene kolege i koleginice narodne poslanike da sam više puta, ne samo kada je u pitanju prirodni lekoviti faktor, nego i sve drugo što jeste eksploatacija prirodnih neobnovljivih resursa u Srbiji, dakle, i kada se radi o mineralnim nalazištima i o raznim drugim, da tu postoji, čini mi se i nadam se da ćemo se u vezi s tim složiti, izvesna nemoć države da evidentira i naplati ove prihode.
Ovde nije trenutno ministar finansija, a podsećam da je on jednom za ovom govornicom rekao da samo u 2005. godini po tom osnovu Srbija jeste bila uskraćena za 60 miliona evra.
Veoma je važno da dobijemo odgovore zašto država nije u stanju da inkasira prihod od 60 miliona evra i nadam se da nećemo ponovo kod usvajanja budžeta za 2007. godinu ovo imati samo kao konstataciju.
Dakle, ovde se radi o krečani "Jelen Dol", o majdanima iz kojih se crpi laporac za cementare, radi se o šljunkarama, o ovim firmama koje eksploatišu i flaširaju vodu širom Srbije.
Građani stiču utisak da ili tu neko nešto ne ume ili da ima izvesnih problema sa tim u vezi i moram da kažem da i sam ponekad mislim da neko ima neki interes da ne bude tako.
Veoma je važno da narodni poslanici dobiju odgovor zašto država nije u stanju da ovaj prihod ubere i na taj način popravi svoju budžetsku situaciju.
Kada je u pitanju amandman o kojem je ovde reč, Miša Petronijević je precizno analizirao zašto bi bilo dobro da bude prihvaćen i moram da kažem da je savršenom elaboracijom objasnio da je obrazloženje, koje je Vlada prosledila, takvo da upućuje na to da onaj koji je pisao obrazloženje nije dovoljno razumeo o čemu se ovde radi ili je Miši dao argument da amandman bude prihvaćen.
Zato vas pozivam da u danu za glasanje prihvatimo ovaj amandman, a kada dođe zakon o banjama u skupštinsku proceduru možemo tu stvar korigovati, nivelisati, sve je u našim rukama i to nije nikakav problem, ali najmanje četiri meseca bismo mogli ovo imati kao prihod koji bi ostvarile siromašne i sve druge opštine.
Ima tu, naravno, čitav niz problema. Koristim priliku da uputim kritiku npr. ljudima u Vrnjačkoj Banji koji vređaju inteligenciju gostiju koji tamo dođu.
Kada dođete na bilo koji od izvora u Vrnjačkoj Banji možete uzeti jedan litar vode besplatno, a ako uzimate više litara oni vam to naplate, recimo osam dinara po litru, ali čim se odatle uklonite ta se voda odliva u nepovrat, ide u potok. To vređa inteligenciju ljudi od kojih se naplaćuje tri litre vode.
Dakle, ako čitavog dana tamo ne dođe niko, hiljade litara vode ode u reku, ali ako se pojavite sa jednom flašom od tri litra oni vam naplate 24 dinara. Dakle, upućujem turističkim poslenicima i zdravstvenim radnicima u Vrnjačkoj Banji javnu molbu da to ne rade zato što to zaista jeste bezveze, neka vrate sistem koji je ranije bio, žetone, ali ovo je zaista neverovatno.
To se dešava kod "Snežnika", na "Jezeru" i svim izvorima u Vrnjačkoj Banji, ljudi prosto ne znaju o čemu se radi. Tamo postoji čovek koji očigledno prima platu da naplaćuje 50 puta po tri litra dnevno, ali to što se inkasira u toku jednog dana nije dovoljno za zaradu koju on treba da ostvari za mesec dana.
Ako je to samo zbog njegove plate, nemam ništa protiv, ali to ostavlja loš utisak o onima koji to organizuju, a ljudima ostavlja mučninu zato što to jeste bezveze. To bi bilo isto kao kada biste na benzinskoj pumpi platili ono što vam sipaju u rezervoar, a kada odete to nepovratno odlazi negde u neki potok.
Dakle, pozivam ljude iz Vrnjačke Banje da ovo isprave. To je potpuno neprimereno onome što treba da se dešava u jednom centru koji je ostvarivao milion noćenja još 1972. godine. Pozivam vas da prihvatite amandman Miše Petronijevića, zato što je argumentacija koju je ponudio praktično savršena.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospodo iz Ministarstva unutrašnjih poslova, javio sam se jer se u ovom amandmanu pominju rokovi u kojima je neophodno doneti podzakonska akta u sprovođenju zakona.
Ne ulazeći u argumentaciju Vlade koja je predložila šest, i gospodina Krasića i uopšte amandmana SRS gde se kaže da je to tri, hteo bih da kažem da bi naš politički deo trebalo da bude da predlagači zakona, kada god za to postoji mogućnost, uz zakon narodnim poslanicima dostave i budući izgled podzakonskog akta, makar nacrt, da mi možemo da razumemo kako će stvari da funkcionišu kada zakon izglasamo i kakva će biti njegova primena.
Neki parlamenti u Evropi, njih nekoliko, imaju takvu praksu. Istina, u tim parlamentima godišnje se donosi nekoliko zakona, a ovde je živa zakonodavna aktivnost i ne bi bilo moguće na taj način da se sve ovo isprati, ne bi zakonodavstvo Vlade Republike Srbije moglo sve to da isprati, ni odgovarajuće službe u ministarstvima gde se ovo predlaže.
Ali, i pored toga, bez obzira na sve ove okolnosti, postoji dobra praksa i postoji potreba, naročito kod nekih zakona koji su jako bitni, da narodni poslanici dobiju nacrt podzakonskih akata onda kada dobiju predlog zakona, da prosto vide kako će stvari da funkcionišu kada zakon bude usvojen.
Naravno da bi bilo idealno kada bi zakoni bili savršeni i kada ne bi bilo potrebno da postoje podzakonska akta, ali znamo da postoje oblasti u kojima to nije moguće, a neke zakone ne treba opterećivati detaljima, ne treba prenormirati nešto što se može rešiti na drugi način.
Obraćam se svakome od vas, i onome ko piše zakon i ko ih šalje narodnim poslanicima u parlament, jer možda bi trebalo da ovu praksu uvedemo gde je moguće, zato što ima dovoljno argumenata za i postoje oblasti gde ništa ne zavisi od vremena, nego zavisi od procedure i gde je moguće primeniti ovaj princip.
Ne kažem da je to ovaj zakon, to je moguće kod nekih drugih. Sada smo dobili ingerencije koje će od države SCG pripasti parlamentu Republike Srbije, odnosno državi Srbiji, pa će i tu biti nekih zakona.
Jako je važno, narodni poslanici, da novinari, da javnost zna kako će se jedan zakon primenjivati i možda bismo se onda mi lakše izjasnili za neko od rešenja u zakonima kada bismo imali pred sobom predlog podzakonskih akata, ne bismo možda morali da pišemo amandmane, zato što je ponešto od toga sadržano u ovim aktima o kojima je reč.
To je bila moja ideja, ne polemišem ni o rešenju zakona, ni o amandmanu, jer svako ima svoje razloge. Ja sam takođe imao svoje i molio bih, kada god je to moguće, evo konkretno MUP kod nekog narednog zakona, lakše bismo i kvalitetnije radili kada bi ovo o čemu sam govorio bilo rešeno na ovaj način. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospođo potpredsednice Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Branče Stojanović u ime SPS-a podneo je amandman na član 25. zakona o poljoprivrednom zemljištu kojim pokušava da kod promene namene poljoprivrednog zemljišta na drugačiji način reguliše odnose i lokalnim samoupravama da više od onoga što je predviđeno zakonom.
Nemam tome šta da dodam, možemo to da merimo na ovaj ili onaj način. Zalažemo se za decentralizaciju u Srbiji; kad se zalažemo za decentralizaciju onda je važno da nađemo izvorne prihode za funkcionisanje lokalnih samouprava.
Želeo sam da iskoristim prisustvo potpredsednice Vlade i da ponovim jedan zahtev koji sam imao i na Odboru za poljoprivredu.
Dakle, već nekoliko godina se govori o tome da će početi izgradnja autoputa Beograd - južni Jadran, ili, da budem precizan, to bi se završilo negde kod Požege ako sam dobro obavešten.
Pošto je to pojas od 70 metara i pošto potencijalni koncesionar uvek želi da put ima niže opterećujuće troškove, a to znači da prolazi kroz ravnicu, preko poljoprivrednog zemljišta, to znači da nema previše mostova, tunela itd, to onda, da ja formulišem svoj zahtev ovde, apsolutno znači da će u nekim malim mestima autoput, ako do njegove realizacije dođe, praktično u potpunosti ostaviti jedan broj katastarskih opština u Srbiji bez poljoprivrednog zemljišta ili da budem još precizniji bez najplodnijeg poljoprivrednog zemljišta.
Navešću nekoliko primera, na toj trasi praktično poznajem svako selo, ali ću da se zadržim na dva, jedno je Takovo, a jedno je Savinac, u katastarskoj opštini Šarani i oba se nalaze na teritoriji opštine Gornji Milanovac.
Dakle, i jedno i drugo selo su amfiteatarskog oblika, nalaze se neposredno uz reku Dičinu; trasa autoputa ide tačno da prati reku Dičinu i, da zlo bude veće, priključak potencijalni za rampu za Gornji Milanovac biće u Takovu. Tamo imamo još jedan problem, nalazi se u neposrednoj blizini istorijskog kompleksa Takovo, a na Savincu praktično prolazi neposredno uz Dičinu i odvaja ga na dve nespojive celine, tu teritoriju, i naravno u nepovrat odnosi jedino poljoprivredno zemljište koje je za bašte, za neku laganiju poljoprivrednu proizvodnju, iako to tamo nije najvažnije, jer inače se ljudi bave i drugim stvarima.
Zašto sve ovo govorim? Naravno, ja razumem državne potrebe, i uvek to govorim – da je nekad neko pitao seljake u Kladovu da li će da se potopi njihovo poljoprivredno zemljište, pa da se napravi Đerdap, oni se možda nikada ne bi izjasnili.
Razumem ja šta je opšti interes i razumem da to mora da bude pravično nadoknađeno, to je sve čisto, ali voleo bih kad bi Ministarstvo za poljoprivredu imalo veći uticaj na ovu trasu, jer put ne mora uvek da ide kroz poljoprivredno zemljište.
Kad se pravi put u Vojvodini onda je jasno da on gde god da ide ide preko poljoprivrednog zemljišta najbolje moguće klase, ali kad put ide Šumadijom, onda može da se pomeri 100 metara levo ili desno i da na taj način ne uništimo i poljoprivredno zemljište i jedan od najlepših delova u tom delu Srbije.
Dakle, čini mi se da za nekog ko gradi put od 200 ili 300 km, da li je to nekoliko miliona evra više ili manje ne znači mnogo ako dobije koncesiju na 20 ili 30 godina, a za one ljude koji sada tamo žive to znači bespovratno gubljenje poljoprivrednog zemljišta, i ne samo to.
Evo, koristim priliku i zbog ljudi koji mene kontaktiraju i zbog teme i zbog svega drugog, da neko ne pomisli da se zalažem da se ne gradi taj autoput, ako do njegove realizacije dođe, ali zbog ljudi koji očekuju da ih eventualno neko zaštiti u ovom smislu imam potrebu da to kažem. Hvala vam najlepše.

Mi ne sporimo argumentaciju koju je iznela potpredsednica Vlade, samo želim da kažem da je Socijalistička partija Srbije ovoj temi posvetila dve sednice Izvršnog odbora SPS-a, zajedno sa Savetom za poljoprivredu, i to je stvar različitog viđenja. Dakle, zato i jesmo u različitim strankama, ovde se sučeljavaju koncepti. Onima koji imaju ovakve zahteve želim da poručim još jednom: nemoguće je glasati za desničarske organizacije ili organizacije neoliberalnog koncepta a tražiti levičarska rešenja u zakonu.
Mi smo spremni da prihvatimo rizik od argumentacije koju je ponudila gospođa potpredsednica Vlade i u ovom trenutku se obraćamo onima koji imaju sličan pogled u rešavanju ovih pitanja, blizak stavu našeg saveta. Ja znam da nije moguće na ovom nivou sada donositi drugačije zakone, ali podsećam, u Srbiji se te stvari ispravljaju u glasačkoj kutiji, nema drugog mesta. To je pitanje poverenja, datog poverenja određenom broju političkih stranaka, one imaju svoj koncept i one su dužne da svoj koncept pretoče u zakonske projekte, ako su dobile poverenje.
Ono što je za nas najvažnije u ovom trenutku jeste amandman koji jeste prihvaćen, a to je jedna simbioza između onoga što jeste bilo moguće, ali politika jeste veština mogućeg. Dakle, ništa ne treba zakivati, da kažem žargonom, da ne može biti promenjeno. I radnici u kombinatima, u šećeranama, u krečani Jelen Do, u Fabrici reznog alata u Čačku, kao i radnici na mnogim drugim mestima, o tim stvarima razmišljaju jedan minut pre nego što ubace u glasačku kutiju. To je politika.

Mene su moji pratili, tako se kaže u mom selu, da ja njih zastupam, pa to ću da činim i ovde. Naravno, uvaženi kolega Vlada je rekao nekoliko rečenica. Samo da odgovorim kontrom. Znači, ponoviću ono što sam o Kombinatu Beograd rekao na Odboru za poljoprivredu. Kombinat Beograd bio je dosanjani san, dakle, ostvarena vizija gospodina Veljovića, koji je izvozio godišnje 500 miliona dolara u zemlje zapadne unije u vreme kada je to bilo nezamislivo za najveći broj razvijenih poljoprivreda u svetu, u ritovima, znate gde je nastao itd. Dakle, nije bio važan poredak, bila je važna vizija jednog čoveka i podrška koju je ta vizija dobila od države.
Kada bih bio u prilici, kada bi mene neko pitao i kada bih ja o tome odlučivao sam, isto bih učinio kao sa "Sartidom" – otpustio dugove od PKB-a i onda mu dao šansu da ponovo bude ono što je bio pre, ali naravno ovo bi već bilo u domenu naučne fantastike. To ovde nije moguće. Jednom jeste bilo moguće. Svakome ko ne veruje preporučujem da pročita knjigu dr Branka Kovačevića "Milojko Veljović, ostvarena vizija PKB", tamo piše sve. Svako od nas bi mogao odande ponešto da nauči. Ja sam knjigu pročitao, ne znam da nije neko od vas. Dakle, sve je moguće, naravno ukoliko se jednom problemu priđe ozbiljno, ukoliko analiziramo pozitivne i negativne efekte svega toga.
Ali, nema veze, želim da kažem da popodnevna rasprava dobija jedan finiji tok, jedan korektan tok i želim da tako bude i ubuduće i ćeraćemo se još, ima prilike, i na drugim zakonima. Imponuje, u svakom slučaju, da je i retorika i uvažavanje kolega danas na onom nivou koji želimo da u parlamentu bude svaki dan. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, gospodine Balinovac, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je bila pauza da kažem da je u toku rasprava u pojedinostima na zakon o platama državnih službenika i nameštenika, a da se razgovara o amandmanu na član 41. koji je podneo narodni poslanik Predrag Marković.
Bilo bi bolje da sam dobio reč pre podne kada je sa različitih aspekata i sam predlagač i gospodin Balinovac u ime Vlade i kolege u ime svojih poslaničkih grupa, kada su ovde ukrštali argumente u vezi sa ovom temom, ali nije kasno ni sada.
Ja sam na Administrativnom odboru i na Odboru za finansije govorio o ovom i nekim drugim rešenjima iz zakona, a i o samom amandmanu. Šta je ovde neobično?
Predrag Marković, narodni poslanik, ima pravo kao i svi drugi narodni poslanici, iako je predsednik Narodne skupštine, da shodno Poslovniku podnosi amandmane na određena rešenja iz predloga zakonskih akata i to nije sporno.
Za mene bi, kao narodnog poslanika koji u predsedniku parlamenta vidi i nešto više od narodnog poslanika i predsedavajućeg, bilo normalno da je ova stvar usaglašena pre nego što smo otvorili raspravu u načelu i da ovog amandmana nema zato što, složićete se, nije baš uobičajen način da predsednik parlamenta bitno amandmanom pokušava da menja zakonski predlog koji je došao iz Vlade Republike Srbije, naročito zbog toga što je predsednik parlamenta u poslaničkoj grupi koja podržava vladinu većinu.
To je sve da bi ljudi znali o čemu ovde govorim.
Amandmanom na član 8. i amandmanom na član 41. narodni poslanik Predrag Marković je pokušao da na drugačiji način uredi pitanje osnovice koja služi za izračunavanje zarade, odnosno plate državnim nameštenicima i činovnicima.
Podsećam da sam više puta kod različitih zakonskih projekata i u nekim drugim prilikama pokušavao da objasnim da je važno da Narodna skupština Republike Srbije kao institucija koja ima pravo na samoorganizovanje po Ustavu donese zakon o Narodnoj skupštini sa tim u vezi spreči ili, dozvolite da kažem, ublaži suprematiju izvršne vlasti nad zakonodavnom, iako to naravno nigde ne piše, ali u praksi, složićete se uvažene koleginice i kolege, ta suprematija postoji i ogleda se u nekoliko nivoa i nije moja namera danas da to elaboriram. Moj stav sa tim u vezi je poznat, kao i stav SPS i poslaničke grupe u čije ime sada govorim.
Narodna skupština treba da ima zakon o Narodnoj skupštini. Narodni poslanici koji imaju izvorni legitimitet, jer su ih birali građani, treba da budu kadri da prevaziđu stranačku uskogrudost, da prevaziđu političke kalkulacije i da smognu snage da iskorače i donesu zakon o Narodnoj skupštini. Sve dok toga ne bude bilo neki drugi, protiv kojih nemam ništa protiv, a ti drugi su iz izvršne vlasti, uređivaće naše međusobne odnose. Ko nije u stanju da uredi međusobne odnose na osnovu izvornog prava, a ono se ogleda u pravu na samoorganizovanje Narodne skupštine, imaće uvek za šefa ministra ili ministre, dakle one koji mi ovde biramo.
Ja se ovde obraćam sebi i obraćam se pre svega vama uvažene koleginice i kolege, jer je ovo pitanje koje se isključivo tiče nas. Ono se ne tiče nikog drugog. U vanrednom ili redovnom zasedanju, shodno proceduri, sa potpisima ili sa 126 za dnevni red uvek možemo ovo pitanje da stavimo na dnevni red, samo ne smemo.
Srce nam je kao kod zeca, dakle, kada su u pitanju ovakve stvari, potpuno bespotrebno, jer to nanosi veliku štetu. Da smo taj zakon doneli, ne bismo imali danas ovu dilemu, jer Narodna skupština Republike Srbije treba da ima svoj budžet, treba da ima mogućnost i pravo, a ono joj pripada, da uređuje odnose na način kao što to rade svi normalni parlamenti u svetu. To je u vezi sa tim.
U vezi sa drugom temom koja se tiče ovog osnovnog problema želim da kažem, molio sam na Administrativnom odboru, ako je moguće da dobijem sadašnji pregled zarada zaposlenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije, od ljudi koji rade najelementarnije poslove, tehničke poslove, na održavanju higijene, kopirnice i nekih drugih do državnih savetnika, koliko oni imaju danas zaradu ili platu i koliko bi imali kada bismo ovaj zakon danas usvojili i primenili, jer to je veoma važno.
Da bih ja mogao da donosim odluke i te vrste, između ostalog, treba da imam one elemente koje mogu da upoređujem i da onda kažem da li je to za te ljude bolje, da li mi dobijamo službu koja je motivisana da radi, da li od te službe možemo da očekujemo da na odgovarajući način zadovolji one potrebe koje parlament ima, a to su veoma komplikovani zadaci, tehnički, politički, stručni i tako dalje.
Za ovih nekoliko godina imao sam priliku da svakodnevno analiziram šta rade zaposleni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nešto manje nego u nekim drugim organima, naime, želim da kažem drugu stvar, to je mukotrpan posao, posao koji obično nije vezan sa znanjem do koliko se radi sutra, da je to posao koji verovatno podrazumeva da se oni prilagođavaju tuđim navikama, tuđim potrebama, da na jedan način koji nije uobičajen za druge kolektive, odgovaraju zahtevima, svakoga od nas, odborima, samoj Skupštini itd.
Koliko sam obavešten, najniža zarada danas u Parlamentu Republike Srbije je devet hiljada dinara ili bi bila devet hiljada dinara ako se usvoji ovaj zakon. Naravno, mnogo je onih koji nemaju nikakav posao, pa bi neko mogao reći, na tržištu rada ima mnogo onih koji nemaju nikakav posao, pa je tih devet hiljada više nego kod onih koji nemaju ni malo. To bi mogla da bude argumentacija, ali ja takvu argumentaciju svrstavam u domen demagogije.
Dakle, kada ste se već opredelili da nekoga zaposlite, onda to zaposlenje treba da bude plaćeno na dostojanstven način, da taj neko ko je ovde zaposlen i ko obavlja najelementarnije i najniže poslove ima takvu zaradu da može da odgovori zahtevima koje ima njegova porodica.
Tada mi možemo da očekujemo od tih ljudi da poslove ovde obavljaju na onaj način kao što bi bilo normalno, jer parlament jedne države je jedno važno mesto, najvažnije moguće mesto u državi, pa sve na tom mestu u tehničkom, političkom, ekonomskom, stručnom i svakom drugom smislu, treba da odgovara toj svrsi.
Zato bih voleo, kada bi bilo moguće, ne ulazeći u princip ovog jedinstva, a ono se ne odnosi na jedinstvo vlasti, kao što je ovde neko pokušao da prokomentariše, već je to princip jedinstva sistema, pa bih ipak voleo da Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije ima izvesne ingerencije kada su u pitanju zaposleni.
To ne može da škodi, a kako beše u onoj reklami, može puno da znači, može da znači za njihovo samopouzdanje, sigurnost i mislim da bi to bilo potpuno normalno.
Za mene nije normalno da deo zaposlenih činovnika u zgradi Narodne skupštine, govorim u tehničkom smislu, neki su u Upravi, kao što je personal iz restorana, vozači, ovi drugi su zaposleni ovde, a sada imamo ovaj novi problem preuzimanja ili kompenziranja celog prostora u pravno-tehničkom smislu koji se odnosi na bivši parlament SCG.
Zalažem se da se na ljudski i dostojanstven način razreše pitanja i jedno i drugo i treće u meri koja je moguća i zalažem se da se iskoristi trenutak da odbori dobiju, samo jedan odbor, jednog sekretara, to je sada prilika, ako sada preuzimamo jedan broj ljudi iz saveznog parlamenta, da se poveća broj stručnih savetnika i onih ljudi koji mogu da pomognu da se efikasnije i bolje radi, ako na taj način konstituišemo novu službu Narodne skupštine Republike Srbije, onda to uopšte ne košta puno. Ako to bude puko preuzimanje i nagomilavanje da bi neko samo primao platu, onda mi nismo postigli odgovarajući cilj.
Dakle, još jednom, vraćajući se na amandman, ne sporeći argumente koje je predložila Vlada Republike Srbije i koje ovde zastupa gospodin Balinovac, i dobru nameru koju je imao predsednik Narodne skupštine, u ovom slučaju narodni poslanik Predrag Marković i koji je pokušao da ovo izdvoji na drugi način, dakle, vama se samo obraćam, uvažene koleginice i poštovane kolege, da smognemo snage i donesemo zakon o Narodnoj skupštini, jer ne moramo čekati Ustav.
Ovaj Ustav daje potpunu mogućnost da to učinimo na način kao što mislimo da treba i kada se donese novi Ustav, neka se ta stvar samo prilagodi, jer nema nikakvog smisla od pčelarskog društva do bilo koje druge radnje, svi imaju svoje statute, svoje pravilnike, a ovo je parlament jedne države. Mi smo ovde izvorno predstavnici narodne volje u procentima kako smo poverenje dobili i ne treba da prezamo ni od kakvog mišljenja kada je ovo u pitanju.
Imali smo ovde jedan sjajan predlog, koleginica Vjerica Radeta je bila predsedavajući jedne komisije čiji sam član bio i ja i još četvoro narodnih poslanika iz ovog parlamenta i ovom parlamentu predložili smo sjajan predlog zakona o Narodnoj skupštini, iz razloga koji su potpuno strančarski, a ne stranački, pre svega, kada je u pitanju DS, mi danas nemamo taj zakon i njima se takođe obraćam da prevaziđu to što su onda učinili i da dođu i da se dogovorimo, da donesemo zakon o Narodnoj skupštini, jer ne delujemo ozbiljno u odnosu na druge.
Ko ne može da uredi pravila po kojima treba da se ponaša sam, gubi moralno pravo u izvesnom smislu, iako je uređeno Ustavom i zakonom da određuje prava i ponašanja za deset miliona ljudi ove zemlje. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo iz Ministarstva finansija, tri ili četiri stvari na početku želim da kažem. Zašto je važan zakon?
Imali smo jedno iskustvo, kada je tzv. asocijacija slobodnih i nezavisnih gradova u Srbiji (predsednik skupštine te asocijacije bio je Velimir Ilić, a predsednik upravnog odbora Zoran Živković, koliko da se zna ko su bili glavni ljudi) posredstvom norveške vlade, u formi podstrekavanja demokratije u Srbiji, dobila 100 hiljada tona mazuta i lož-ulja u grejnim sezonama 1998. i 1999. godine.
Taj uvoz je išao preko Republike Srpske, bio je opterećen jedino carinom i porezom na promet, koji je u to vreme funkcionisao. Supstancu norveška vlada nije naplatila.
Tih 100 hiljada tona lož-ulja i mazuta podeljeno je gratis, uz ove troškove o kojima pričam, carine i poreza na promet, članicama asocijacije nezavisnih i slobodnih gradova u Srbiji, a građanima Srbije je ovih 100 hiljada tona u formi kalorija naplaćeno kao da je nabavka izvršena i sa supstancom.
Dakle, ja sam još ministra energetike Gorana Novakovića, a onda i Kori Udovički, pitao i postavljao poslanička pitanja i nikada nisam dobio odgovore, a danas ću svoje poslaničko pitanje obnoviti.
Ko je odgovoran i kud su otišla sredstva?
Izračunajte danas koliko je 100 hiljada tona mazuta i lož-ulja, tzv. lake nafte na svetskoj pijaci i koliko to košta kada prođe kroz kotlove preduzeća za grejanje gradova u Srbiji, a znamo tačno gde su bila, u Beogradu, Nišu, Čačku, Kragujevcu i nekim drugim gradovima u Srbiji.
Dakle, važno je, kada pominjemo ove asocijacije, kao što je i ova o kojoj je govorila gospođa Pop-Lazić, Stalna konferencija gradova, te asocijacije treba da služe da građanima bude olakšan položaj, da posredstvom asocijacije dobiju određene povoljnosti koje inače ne bi bilo moguće ostvariti bez, kako bi rekli ovi koji se bave vojskom, usredsređene baražne paljbe.
Nažalost, često se dogodi da se na ovaj način završavaju neki drugi poslovi, kao što se u ovom slučaju radi o nezakonitoj radnji i postupku zbog koga niko nije odgovarao, a nadam se da ćemo to pitanje raspraviti.
Sledeće pitanje, danas je ovde 10 puta pomenuta opština Inđija; opština Inđija danas vlastima u Srbiji služi kao ogledna opština. Kada hoće da kažu da je nešto jako dobro, onda ide televizija i slika Gorana Ješića i on govori u raznim emisijama kako bi bilo dobro da svi preslikaju ono što se u opštini Inđija dešava i da bi to bio put kako stvari funkcionišu. Želim da ovde kažem nekoliko stvari, s obzirom da njega često pohode ministri i sa njim se zajedno slikaju.
Lako je biti dobar sa tuđim parama. Ova opština, kao garant izgradnje vodovoda Stara Pazova - Inđija, danas duguje izvođačima nekoliko miliona evra, i zbog toga izvođači ovog vodovoda koji je izveden i koji je Stara Pazova izmirila kao jedna od opština učesnica u zajedničkom projektu, duguje firmi "Putogradnja" i podizvođačima oko 2-2,5 miliona evra. Opštinski sud u Inđiji odlaže izvršenje i na taj način direktno dovodi "Putogradnju" i razne proizvođače u stečaj, da je njihov račun blokiran, a sa obrazloženjem koje je nesuvislo, nekorektno i nezakonito daje pravo opštini Inđija i njenom javnom preduzeću da uništava privredne subjekte u Srbiji. To je kriminal.
On nije za fotografisanje, za diku i ponos, on treba da odgovara zbog toga što časni ljudi koji su uložili svoja sredstva, koji su finansirali ceo projekat, ne mogu da naplate svoj posao. Oni nisu sklopili posao sa nekom jorgandžijskom radnjom, oni su sklopili posao sa Javnim preduzećem "Vodovod" Inđija. Garant za ovaj posao je opština Inđija, a oni danas praktično guraju u stečaj nekoliko firmi i njihovih podizvođača.
Dakle, kada god se pomene opština Inđija i Goran Ješić, ja uvek mogu da kažem da se radi o nekom ko na nečastan i nezakonit način funkcioniše, ko tuđim parama pribavlja sebi poene koji mu ne pripadaju. Vas, uvažena gospođo, pošto ovde nema ministra, molim da nadležna budžetska inspekcija i drugi ustanove kako je moguće ovo u jednoj zemlji u kojoj, nadamo se, treba sve da funkcioniše na osnovu zakona koji mi ovde donosimo i koji se donosi zbog toga da nam država bude uređena i da funkcioniše na normalan način.
Biće još prilike, ja sam nadležnim odborima skupštinskim, za predstavke i žalbe i drugim, uputio izvesne predstavke s tim u vezi, jer je to stanje nepodnošljivo.
Goran Ješić je inače član Građanskog saveza i bio je ovde poslanik u prethodnom sazivu. Nemam ništa protiv njega lično, ali imam protiv toga da unesrećuje preduzeća i zaposlene u tim firmama, a da to prezentira javnosti kao nekakav svoj veliki uspeh.
Što se tiče samog zakona, veoma je važno da se ovde kaže da male i nerazvijene opštine, bez obzira što će neke od njih imati izvesna poboljšanja kada ovaj zakon stupi na snagu, nisu, evo da kažem srpskim jezikom, uobročene na način kao što bi to bilo potrebno, s obzirom na njihovu teritoriju. Navešću nekoliko primera.
Opštine Sjenica, Tutin, Gornji Milanovac, Raška su opštine koje imaju više od 100 kilometara po dijagonali od jedne do druge tačke. Broj neizgrađenih ili nedovoljno izgrađenih lokalnih i nekategorisanih puteva u takvim opštinama se meri stotinama kilometara, do 350 po jednoj maloj opštini. Ne postoji način da bez velike intervencije države ovi putni pravci budu izgrađeni ili da budu održavani tokom zimskog perioda. Ja sam ovde govorio... Opština Lučani takođe, pa to je 100 kilometara. Ljudi ne razumeju, misle 30.000 stanovnika, to je...
Znači, veoma su važni kriterijumi i ja bih se radovao ako bi ova komisija (10 plus jedan) uspela da realno sagleda potrebe malih opština. Jer, znate kako, jeste najveća matematika ovde kako uravnotežiti ono što ide lokalnim samoupravama sa onim što treba da ostane velikim, koje zarađuju više, ali država svakome treba onda kada mu je teško.
Dakle, treba da idu u školu, da idu prohodnim putevima, očišćenim putevima i oni u Lučanima, i u Gornjem Milanovcu, i u Raškoj, i u Sjenici, i u Zaječaru i svim drugim mestima. To je ovde oko Beograda, u neposrednoj blizini Čačka i na nekim drugim lokacijama dosta jednostavnije.
Zatim, u kriterijumima ne postoji veoma važan element – započeti projekti koji treba da se u fazama grade u narednom periodu. Recimo, pet opština, dva okruga, Čačak, Gornji Milanovac, Lučani i Požega i Arilje napravili su prvu fazu sistema Rzav. To je 150 miliona dolara uloženih para. Treba još 70 miliona evra za branu na Svračkovu. Ne postoji prostor u ovom zakonu da se značajnije može investirati u narednom periodu.
Hoćemo li mi da gradimo, da počinjemo nove projekte na nekim drugim mestima, a da nismo završili postojeće? Ovde su građani već dovoljno investirali, i sami, i država i javno preduzeće itd. To je jedan problem.
Drugi problem se odnosi na one opštine koje su pretrpele značajnu štetu tokom NATO agresije, a urušena je njihova komunalna infrastruktura. Ovde ne postoji nijedan element u kriterijumima koji to može da valorizuje na bilo koji način. Dakle, važno je da ova komisija i ovi koji se ovim budu bavili ubuduće imaju u vidu i te elemente.
Jedan kolega je pomenuo samodoprinos i polemisao o ovom važnom načinu kako se mogu pomagati lokalne samouprave. Samo želim da kažem da građanima treba uvek ostaviti mogućnost da se dobrovoljno izjasne, a budžetska inspekcija i druge inspekcije treba da vode računa kako se ta sredstva troše. Ali, ni na koji način ne treba građane lišiti prava da sami odlučuju da li žele da udružuju svoja sredstva sa sredstvima lokalne zajednice ili države, s tim što uvek postoji važno pitanje: čiji je objekat koji je izgrađen ovim sredstvima, da li je to u smislu akcionarstva ili nešto što možemo smatrati državnim objektom ili objektom koji je u vlasništvu Republike? Kada bismo o tome govorili, onda bismo mogli da nabrajamo objekte u oblasti telekomunikacija, u energetskom sistemu, gde su građani izdvajali svoja sredstva, a ona su danas pretočena u osnovna sredstva ovih javnih preduzeća.
Još jedan važan segment, i time završavam. Predsednici opština, bez obzira iz koje stranke su i da li su kandidati grupe građana, danas u Srbiji rade jedan od najtežih poslova. Spreman sam da tvrdim da je to jedan od najtežih poslova. Oni su čekaonica za probleme najvećeg broja građana. Ovo o čemu je govorila Gordana Pop-Lazić, za građane su oni država, dok ne razaberu koja bi to bila neka viša instanca itd.
Ali, ovde je takođe važno da kažemo da postoji problem u funkcionisanju lokalne samouprave. Što se mene tiče, izborni zakon, koji je uveo neobičnu kombinaciju, danas pravi probleme u Srbiji. Milijardu dinara do sada je ove godine potrošeno iz budžeta Republike Srbije za tzv. proveru poverenja predsednika opština po Srbiji. Ne kažem da ne treba proveravati poverenje, ali želim da kažem da su to ogromna finansijska sredstva, da to rađa neke druge probleme o kojima su ovde govorile kolege pre mene.
Slažem se sa onima koji su rekli da se na neprincipijelan način putuje Srbijom i obećavaju se sredstva za komunalne, infrastrukturne objekte iz državnog budžeta. To bitno narušava, gospođo, ravnotežu u ovim sredstvima za lokalnu samoupravu, i u transfernim i u drugim, jer da je tih para bilo na nekom mestu da čekaju, zašto je bilo onda potrebno da se negde pokvare politički odnosi u Srbiji, da dođe do političkih problema, pa da dođe do investicija? Da li mi to direktno stimulišemo opštine u Srbiji da ruše lokalnu vlast, pa da na osnovu tog faktičkog stanja imamo onda ovaj karavan koji ide Srbijom i obećava velike komunalne infrastrukturne objekte.
Bio sam pre nekoliko dana u Studenici, seljaci su mi tamo rekli da ništa od onoga što je obećano u kampanji u februaru mesecu nije urađeno. Dakle, nije časno i nije korektno, ako tih para negde ima one moraju da budu podeljene po kriterijumima koji ovde važe kada smo usvojili budžet, kada smo doneli ovo što se tiče transfera lokalnih sredstava, nema smisla. Neka idu ministri, neka putuju, neka oni imaju svoje političke aktivnosti, to nije sporno, to će raditi svaka vlast koliko god se zaklinje da neće, a parama se ne može tako raspolagati. Pare su u budžetu Republike Srbije, one pripadaju građanima Republike Srbije i moraju da se troše po kriterijumima koje odredi ovaj parlament.
Dakle, što se mene tiče, to je neprincipijelan način vođenja izborne kampanje. Zalažem se da se promeni izborni zakon, da predsednika opštine biraju odbornici opštinskih skupština i da ne postoji ovaj problem u koji smo ušli i iz koga ćemo jako teško izaći, jer sada svako pokušava da na način koji nije zapisan u budžetu dobije.
Molim vas, u Kraljevu je obećano tri miliona evra. Ja sam sabrao koliko košta obilaznica oko Kraljeva, koliko košta most na Ibru, koliko košta vodovod Lopatnica; to sve treba Kraljevu, to nije sporno, samo zašto nije trebalo juče, zašto je trebalo u februaru kada je bila kampanja u pitanju? To je neprincipijelno, nekorektno i politički štetno. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre i uvaženi saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih rekao da je zakon samo tehnički. On treba da obezbedi nekoliko stvari i dozvolite, ja ću da krenem obrnutim redom od onoga kako je uobičajeno.
Poglavlje IV, na poslednjoj strani Predloga zakona kaže se - za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u republičkom budžetu. To je relativno tačno. Da bi ovaj zakon bio usvojen i da bi bio primenljiv, bila je neophodna velika nabavka tehničkih sistema u MUP-u. Dozvolite da podsetim na tu nabavku.
Negde 2002. ili 2003. godine, čini mi se, ministar Dušan Mihailović je potpisao ugovor sa Motorolom. Čini mi se da je u ovoj priči čuveni Cizelj, kojim se obezbeđuje velika oprema, hardver i softver, veliki računari, mečeri, dekoderi i sve drugo što je neophodno i čini mi se u ukupnoj vrednosti od 20 miliona dolara ili evra. Nisam siguran da li je to taj nivo vrednosti.
Mi smo tada opominjali da se radi o velikoj nabavci, da se radi o kršenju zakona, da jedno ministarstvo nema pravo, u skladu sa zakonom o budžetu i budžetskom poslovanju i Zakon o trezoru, da zadužuje budžet u narednim godinama, što je ovde bio slučaj.
Dakle, pošto smo narodni poslanici i pošto se bavimo ovim poslom dužnost mi je da to kažemo.
Ovde ne polemišem da li je ova oprema dobra ili nije, da li je trebalo ili nije, prosto želim da ukažem na taj podatak. O ovome je bilo govora u štampi i bilo je reči u nekim drugim prilikama na Odboru za bezbednost i odbranu Narodne skupštine Republike Srbije. Podsećam da je i današnji ministar, gospodin Jočić, u jednom trenutku bio predsednik tog skupštinskog odbora.
Dakle, tačno je da u ovom trenutku za ovo nisu neophodna budžetska sredstva, ali je tačno naravno da će građani imati izvesne troškove, koji neće biti preveliki, ali će ih biti. Pored toga što su oslobođeni takse za zamenu lične karte, da se uvedu novi identifikacioni dokumenti.
Ovde se radi o uvođenju integrisanog automatizovanog sistema za personalizaciju identifikacionih dokumenata. Može da imponuje što Srbija u ovom trenutku može na ovaj način da uredi jednu važnu oblast.
Želim samo da podsetim da lična karta nije obavezan dokument u svim državama. U nordijskim državama ne postoji lična karta, u Australiji i Kanadi ne postoji lična karta, u nekim drugim državama postoji po oblastima i na osnovu te lične karte ne regulišu se neka prava iz socijalne, zdravstvene i drugih vidova zaštite. Ovde postoji jedna praksa, da neko ne pomisli da zagovaram drugačiji koncept.
Želim ovom prilikom da kažem da postoje drugačija mišljenja u vezi sa ovim. Dozvolite mi da to u nekoliko rečenica kažem. Pre nekoliko dana sam primio dvojicu mladih ljudi. Oni su orijentisani u smislu nacionalnog romantizma, ljudskih prava. Radi se o dvojici sjajnih mladih ljudi. Jedan od njih je dobitnik nagrade "Miloš Crnjanski".
Dakle, očigledno se radi o eksponiranim ljudima, koji su želeli da mi ukažu na mogućnost eventualnih zloupotreba kada se usvoji ovaj zakon i kada ovaj sistem zaživi. Samo želim da iznesem neke od njihovih bojazni i očekujem odgovore u vezi sa tim, zato što mi ne radimo ništa tajno, svaki dan razgovaramo sa građanima. Kad procenim da nešto jeste vredno pomena, onda na ovom mestu, a ovo jeste mesto gde treba to da saopštavamo, to i kažem.
Inače, oni su bili veoma motivisani, napravili su jednu knjižicu, razne diskove, skupili su razne tekstove itd. Da ne bih čitao šta je njihova osnovna pretpostavka, samo pitam gospodina ministra i uvažene saradnike: da li je moguće da ovakav identifikacioni dokumenat postane predmet zloupotrebe? Da li je moguće, bez znanja onog ko poseduje ovakav personalni dokument, menjati baze? Da li je moguće vršenje očitavanja na daljinu onoga što stoji u čipu na ovom identifikacionom dokumentu? Dakle, da li je moguća zloupotreba ubilo kom smislu?
Vi znate da je postojala ranije jedna fama da je ta tzv. famozna Udba o svima znala sve, da su se na policama nalazile tone dosijea o svakom od građana Srbije, da je u njima svašta pisalo itd. i da bi jednom ovakvom visoko sofisticiranom opremom eventualno bila stvorena mogućnost hakerima i drugima koji se bave različitim oblastima koje omogućavaju, na osnovu znanja koje poseduju, da se izvrše zloupotrebe, dakle, da se građanin dovede u jednu tešku i neprijatnu poziciju, a da o tome nema pojma. To je veoma važno.
Podsećam vas da je, ako usvojimo ovaj zakon, zaokružena jedna biometrijska celina i da se na osnovu ovakvog identifikacionog dokumenta, znači, na osnovu otiska prsta, fotografije, potpisa, može o jednom čoveku znati štošta. Ne bih o ovome dalje govorio. Molim za odgovor.
Jer, i u nekim članovima, u članu 28. koji tretira korišćenje podataka, piše: "Nadležni organ može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organima i organizacijama, kao i pravnim i fizičkim licima, i to pod sledećim uslovima", i onda se tačno navodi. Dakle, zakon obezbeđuje da nema zloupotrebe. Samo pitam da li u tehničkom smislu, u smislu pouzdanosti softvera i opreme, jeste moguće da se građanima garantuje, tražim vrlo eksplicitan odgovor, da se ne može ulaziti u baze koje poseduje policija?
Sledeće pitanje koje je za mene veoma važno: da li su ove baze podataka dostupne nekom drugom bez znanja policije? Dakle, da li nekakav centar Motorole bilo gde u svetu ili nekog drugog može da ulazi u ove baze podataka ili da se koristi ovim podacima na neovlašćen način? To je za mene kao građanina veoma važno pitanje.
Hteo sam da pohvalim pretposlednji stav člana 10. Postoji, ministar je to ovde rekao, dugo već zahtev da se jednom broju građana Srbije, koji zbog toga što pripadaju određenim verskim zajednicama, ili su to verski službenici, ili neke druge kategorije građana koje imaju potrebu da na fotografiji, koja se nalazi na ovom identifikacionom dokumentu, budu sa maramom, sa kapom, sa nekim drugim obeležjem koje je sastavni deo njihove profesije ili to na izvestan način odražava njihovu versku pripadnost.
Podsećam da je kod SPC običaj da se u crkvu ulazi bez kape, ali taj običaj ne važi za žene, da pripadnice ženskog pola muslimanske veroispovesti skidanje marame doživljavaju kao jedan od vrlo delikatnih postupaka. U tom smislu je važno da se obezbedi svim ovim ljudima, u skladu sa ličnim pravima, građanskim ili verskim slobodama, da se na identifikacionom dokumentu nalazi fotografija koja je uobičajena za ono što je uobičajeno za ove ljude. Dakle, u tom smislu zakon jeste dobar.
Jutros sam u šali pitao da li to znači da seljak iz Šumadije ima pravo da se slika sa šajkačom?
Ako ima, pozdravljam to, mada moram da kažem da u Srbiji postoji običaj da se kapa skida pred vlašću. Da li je to iz poniznosti ili iz tradicije, ne znam. U sud se ulazi bez kape, u prostorije u kojima se na bilo koji način komunicira sa državom ljudi skidaju kape.
Takođe, želim da kažem da je veoma važno da se ne mogu ovi podaci zloupotrebljavati. Podsećam, kod proteklih izbora za ovaj parlament, u velikom broju opština je došlo do direktne zloupotrebe podataka, matičnih podataka, iz lekarskog protokola, iz policije, iz fonda zapošljavanja, odnosno državne organizacije koja se bavi zapošljavanjem.
Nije mi tema da njih danas kritikujem, samo želim da kažem, o tome sam govorio analizirajući izborne rezultate, da je toga bilo, da su brojne stranke učestvovale na izborima na taj način što su ostvarile nekoliko puta manje glasova od potrebnog broja potpisa, da su se u ovim potpisima nalazili kandidati drugih stranaka, da je dolazilo do veoma velike zloupotrebe.
Hoću da verujem da usvajanjem ovog zakona to više neće biti moguće. Ako hoćete podatke, mogu da vam ih saopštim vrlo precizno, ali onda bi to mogla biti neprijatnost za neke moje kolege ovde i neću to da činim, nije mi to danas namera. Namera mi je da sprečim, da sprečimo svi zajedno da se ovo ne dešava, da ne može niko bez znanja građanina da uzima njegove lične podatke i da se tim podacima koristi kao da je on za to dao saglasnost. Dakle, nije to nevažno pitanje. Evo, to su neka od razmišljanja koja imam s tim u vezi.
Želim da verujem da ćemo donošenjem ovog zakona eliminisati ove bojazni, koje sam ovde izrekao ili kao svoje ili u ime onih koji su sa mnom razgovarali. Želim da verujem da će usvajanjem ovog zakona pre svega na osnovu ovih kompjuterskih biometrijskih analiza biti pohapšeni neki do kojih se danas teško dolazi. Dakle, otisci prstiju se mogu na ovaj način pretraživati neslućenom brzinom i verujem, ako uhvatimo jednog lopova donošenjem ovog zakona, da ova moja bojazan nije vredna, narod bi rekao, ni pišljivog boba, izvinjavam se. Ali, dužnost mi je da kažem o svemu zato što ovo jeste mesto gde o svemu treba da govorimo.
Dakle, u tom smislu i završavam, pošteni građani ne bi trebalo da imaju nikakvu muku s tim u vezi, a ako ovo hoće biti muka za one čiji zanat nije častan, onda to jeste razlog da se radujem. Hvala vam lepo. SPS glasaće za ovaj zakon.

Samo da nešto razjasnim, takođe bih bio na stanovištu koje ima gospodin Nikolić. Kada novi obrazac lične karte ne bi imao ove biometrijske elemente - fotografiju, potpis i otisak prsta, i kada pozornik ili neko ko vrši identifikaciju ne bi imao dekoder. Dakle, u tom smislu sada je mogućnost da se ustanovi identitet osobe praktično dovedena do savršenstva.
Takođe, ne mislim da je normalno da se neko fotografiše zabrađen, a to ne podrazumeva maramu. Rekao sam - maramu. Ako to znači da neko treba da ima zar ili feredžu, onda sam protiv toga, jer to jeste bitno skrivanje identiteta. Dakle, u tom smislu želim da pojasnim šta je bilo moje izjašnjenje u vezi sa ovim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se zato što sam rođen u Gornjem Milanovcu i Dražimir Marušić je član SPS i član Glavnog odbora SPS, predsednik Opštinskog odbora SPS u Gornjem Milanovcu.
Pre nekoliko dana je organizovan referendum o poverenju Dražimiru Marušiću, izabranom predsedniku opštine Gornji Milanovac, koji je iniciralo sedam opštinskih odbora stranaka koje žive i politički deluju u Gornjem Milanovcu. Na tom referendumu Dražimir Marušić je imao 2.500 glasova više od onih koji su organizovali referendum i na taj način je referendum potpuno u skladu sa zakonom validan. Mi, naravno, nekada nismo glasali za ovaj Zakon o lokalnoj samoupravi i smatram da je kompletan zakon krajnje problematičan, ali zakon mora da se poštuje.
Izrečene su teške kvalifikacije ovde, da je neko korumpiran, neka nadležni državni organi rade svoj posao, ali građani Gornjeg Milanovca nisu poverovali da je Dražimir Marušić korumpiran. Kada 2.500 ljudi više kaže da on treba da ostane predsednik opštine, onda je očigledno reč o čoveku koji ima poverenje u ovoj opštini. Ne treba niko da zatvara kapije na Gornjem Milanovcu.
Dražimir Marušić je nekoliko puta bio predsednik opštine Gornji Milanovac i sa punom odgovornošću želim da kažem da je najmanje sto miliona dolara investicija iz budžeta države ili sa drugih mesta došlo u ovu opštini; prva fabrika za pročišćavanje otpadnih voda, gasifikacija Gornjeg Milanovca, čitav niz drugih dobrih poteza, komunalna infrastruktura. Građani Gornjeg Milanovca su to ocenili, procenili. U skladu sa zakonom bi trebalo organizovati izbore za odbornike opštinske skupštine, što je legalna procedura.
Podsećam vas da je, u momentu kada je promenjena vlast, bilo zabranjeno lokalnoj televiziji da prati izbor predsednika opštine Gornji Milanovac, birački odbori i izborna komisija bili su komponovani bez predstavnika SPS, pa zahvaljujući jednoj intervenciji gospodina Lončara, nadležnog ministra, Dražimir Marušić je dobio pravo na posmatrače na biračkim odborima.
Dakle, prosto molim da zbog javnosti pustimo da ova stvar po proceduri bude dovedena do kraja.
Potpuno sam uveren da će na izborima, koji moraju biti raspisani, SPS lako naći novog partnera da komponuje vlast i da na taj način Dražimir Marušić, kao izabrani predsednik opštine, a član je SPS, formira većinu koja će obezbediti stabilno političko rukovođenje u Gornjem Milanovcu.
Jer, podsećam vas da 50 referenduma o izjašnjavanju poverenja građana Srbije do sada košta budžet države Srbije 600 miliona dinara. Dakle, treba da procenjujemo kada budemo o ovom zakonu govorili da li je vredno na ovaj način održavati ovakav izborni zakon ili treba da se vratimo na pozicije da izabrani odbornici opštinske skupštine biraju predsednika i da na taj način nemamo ove probleme.
U svakom slučaju, čestitam Dražimiru Marušiću na sjajnoj pobedi koju je ostvario u nedelju i nema ovde nikakvih dilema. Država treba da radi ono što treba da radi, a naravno, oni koji gube imaju pravo da se ljute.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne postoji više vreme koje je omogućilo da sistem, kada predate završni račun, to se tako nekad zvalo, postoji neka državna služba koja se zvala SDK ili Služba za platni promet, koja je još uvek mogla da vam kaže da li je to što ste vi ponudili u skladu sa onim što je proklamovano.
Ne postoji i sada mogućnost da ovo strukovno udruženje, makar tako mislim, samo od sebe produkuje računovođe i revizore, zato što to ne čine ni ostali, nego i drugi imaju, recimo advokati imaju svoju komoru i kao što znate tamo se bez upisa u komoru ne može niko baviti ovom delatnošću.
Zašto mislim da ne treba prihvatiti amandman? Zbog toga što, nažalost, u ovom trenutku u Srbiji najveći broj, izvinjavam se časnim poslodavcima, poslodavaca svoje računovođe upošljava i daje im zadatke da, na jedan način koji ne odgovara pravom stanju stvari, vode knjigovodstvo u njihovim firmama i za njihov interes.
Država ima drugačiji interes i zbog toga mora da ima mehanizam da ovi ljudi ovaj posao obavljaju u skladu sa zakonom, a da se pri tom ne narušava normalan ambijent poslovanja koji je definisan zakonom. U tom smislu je, po mom shvatanju stvari, važnije ovo što je dao Predlog zakona u odnosu na ovo što se predlaže samim amandmanom.
Nije nimalo jednostavno ovu stvar urediti, zato što jeste poznato da se fingiranjem određenih poslova u ovoj oblasti nanosi velika šteta građanima Srbije, budžetskim korisnicima, da se stvara lažna slika o poslovanju velikog broja preduzeća, a to nadam se nije ničiji interes.
Što se tiče toga da li je neko pogledao ili nije pismo koje je uputila ova asocijacija, dobar ukus nalaže da se ne viri u tuđ tanjir i u tuđe čitanje.
Dakle, poslaničke grupe su dobile ove materijale, razgovarale sa predstavnicima ove asocijacije, dale odgovarajuće odgovore i odgovarajuće amandmane, to je naravno stvar shvatanja i stvar koncepta, ali naravno da je ovde važno da se kaže da niko, pa čak ni Udruženje računovođa, nema pravo na perpetum mobile.
Ne može se samoprodukovati, mora da postoji negde neko ko će reći da li je neko u stanju da taj posao obavlja ili nije.
Podsećam da državni službenici polažu tzv. državne ispite ili su ga do skoro polagali, nisu ga polagali u svojoj asocijaciji, već su ga polagali pred nadležnom državnom komisijom i to je normalno, zato što oni obavljaju posao od interesa za sve građane Srbije. U tom smislu jeste važno da ovo razumemo.
Sasvim na kraju, oprostite gospodine potpredsedniče, neću da zloupotrebljavam Poslovnik više od 10 sekundi, hoću da čestitam Dražimiru Marušiću, koji je juče pobedio neprincipijelnu koaliciju u Gornjem Milanovcu i ostao predsednik SO, izabran većinskom voljom i potvrđen većinskom voljom građana u opštini Gornji Milanovac. Sasvim sam siguran da će i ubuduće taj posao obavljati uspešno.
Naravno, to nije slučaj sa gospodinom Martićem u Užicu. Tamo gde se Socijalistička partija brani, tamo opstaju naši predsednici, a tamo gde napada, oni padaju. Toliko o tome.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo iz Ministarstva finansija, uvažene kolege i koleginice, amandman je mesto gde bih želeo da kažem nešto ne sporeći argumentaciju koju su kolege ponudile.
Znate kako, mali akcionari imaju uvek jednu dilemu. Da li, kada se opredeljuju za političke programe, rizikuju kada glasaju za desničarske stranke? Oni nemaju drugi rizik. Mali akcionari su do sada dali dva puta autogol. Pozivam ih da to ne urade treći put. Nije moguće glasati za desničarske stranke ili za stranke neoliberalnog koncepta i očekivati levičarska rešenja u zakonu. To prosto ne pije vodu.
Znači, desničarski politički program, bilo koji, ima interes da upodobljava zakone interesima kapitala. Krupnog ili sitnog, sasvim svejedno. Ta stvar je čista. To je pitanje izbora. Samo to nije moguće. Nemoguće je sa kruške ubrati trešnju. To nije moguće.
Sada se obraćam ljudima koji, kada glasaju, misle da je moguće da beru trešnje na nekom drugom drvetu. Ali, ne sporeći ovo o čemu su uvažene kolege govorile, važno je da se zna da je postojao koncept da mali akcionari budu većinski u svakoj firmi u Srbiji. To je – ili uzmeš ili ostaviš. Ja ti nudim, a ti nećeš. Kada nećeš, onda se suočiš sa realnom posledicom svoje političke zablude, i to se zove zakon, to se zove sistem, privredni ambijent, kako god.
Biće prilike da to još jednom kažemo kada krene kampanja, a ona će krenuti pre ili kasnije. To smo rekli i sindikatima pre neki dan, to sada govorimo i malim akcionarima. Ko se ženi na brzinu, kaje se natenane.