Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, šef gospodina Ćirkovića, gospodin Velimir Ilić, bio je uzorni komunista. To gospodinu Ćirkoviću ne smeta da bude u stranci čijoj je on šef. Ali, nije to danas ovde tema. Kakav god da sam, licemerje nije crta mog karaktera. O tome će suditi neko drugi.
Još jednom vas molim, potpuno ste se pogrešno prepoznali. Uopšte na vas nisam mislio kada sam govorio.
Ali, evo, ispravićemo donošenjem ovog zakona sve svetske nepravde. Krenuće sve nabolje. Svi će dobiti posao, sve će biti pod konac, svi će imati i zdravstvenu i socijalnu zaštitu, sva klizišta će da stanu, sve poplave će da prestanu, svi će biti zadovoljni i srećni i kao u bajci živeće dugo.
Ali, stvarnost nije takva. Odgovornost za vršenje vlasti podrazumeva se stvori ambijent da građani jedne države mogu normalno da žive i da rade, da imaju ono što život čini dostojnim za jednog čoveka. Ali, dobro, vidim da to u ovoj kapitalnoj sferi ide brže, u ovim drugim ide nešto sporije. Videćemo jednog dana, nisam menjao stranke, ideologija je menjala mene, to priznajem, pa oni koji su me ovamo pratili, tako se kaže u mom Takovu, koji su me opravili u parlament, oni znaju šta treba da radim i to radim. Rizikujem pred njima, moguće je i pred Bogom, vi to znate.
U svakom slučaju nisam imao nameru da nikakvu srdost vašu ovde izazovem. To što ste se prepoznali je pitanje ličnog osećanja i to što je moguće da imate iz prošlosti nekakva negativna iskustva, razumem i kao čovek shvatam. Ali, znate, postoje ljudi koji su veliki hrišćani, kada neko umre, uzmu crveni balon, stave želatin i igraju na trgu, 200 metara odavde. Mene nisu učili da se tako čovek ponaša. Ali dobro, eto, vi niste licemeri, a mi jesmo, neka nam Bog oprosti.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik je dužan da za govornicom govori istinu.
Socijalistička partija Srbije platila je visoku cenu u prethodnom mandatu zbog nezakonitog, neustavnog, neljudskog, nekolegijalnog i kako god hoćete ponašanja i celog Administrativnog odbora DOS-ovog i DOS-ove vlasti ukupno. Nije nikakva tajna ko se tome suprotstavljao i ko je na kraju otišao na smetlište istorije.
Uvažene kolege će se setiti, a danas ću da ponovim: Socijalistička partija Srbije organizovana je kao roj pčela, a pčele nikada nisu letele za trutom.
Bane Ivković nikada nije mogao biti matica. Bane Ivković je prošlost SPS-a i šta god da je on danas, potpuno sam ubeđen da će to tamo gde je on propasti. Žao mi je što je do toga došlo, ali to je prosto istina.
Oni nisu izdajnici SPS-a, oni su izdali ideju u koju su verovali. Oni bi izdali svakog i oni se ponašaju kao najgori seljački svirač, to je inače časna profesija – oni sviraju ko plati više. Zbog toga im nema mesta u SPS-u, ni sada ni ubuduće. SPS je dobro, hvala na pitanju.

Zamoljen samo od nekoliko inženjera iz "Tamnave - Zapadno polje" da kažem nešto. Dakle, ovaj aranžman ima svoju predistoriju. Podsećam vas da je 3. oktobra 2000. godine u izveštaju koji je slao pukovnik, a sada pokojni general Boško Buha, stajalo da je stanje redovno u "Tamnavi - Zapadno polje", a za to vreme veliki broj ljudi je fizički onesposobljavao postrojenje "Tamnava - Zapadno polje". Sada da ne objašnjavam zašto, to su poznati događaji. To je jedan od ključnih događaja koji je prethodio 5. oktobru. Postoji zapisnik u vezi sa nastalom štetom, u vezi s tim dešavanjem, koja je procenjena tada na sedam miliona maraka. Dakle, kasnije je došlo do konvertovanja novca u evre.
Glasaćemo za ovu kontragaranciju zato što je neophodno da Srbija ovo postrojenje ima u kondiciji potrebnoj da obezbedi sve ono što je Srbiji potrebno kada je energija u pitanju, ali sam takođe dužan da ovde kažem i da se prosto zna kakva je to cena, ne sporeći i ne ulazeći u polemiku ni sa kim u vezi sa tim. Moja obaveza je bila i obećao sam da to kažem i izvinjavam se, gospodine predsedniče, što sam zloupotrebio amandman, mogao sam po Poslovniku. Dakle, ovaj aranžman ima predistoriju. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva za kapitalne investicije, u ime SPS na član 37. podneo sam amandman sledeće sadržine: "U članu 118. stav 6. tačka 5) menja se i glasi – vodi građevinski dnevnik, obezbeđuje knjigu inspekcije, obavezno vodi građevinsku knjigu za sve investicije koje se finansiraju iz budžeta javnih ili državnih fondova, humanitarnih, donatorskih i drugih javnih izvora, a u dogovoru sa investitorom i u ostalim slučajevima."
Dozvolite mi da pročitam obrazloženje: "Amandmanom se precizira tačka 5) stava 6. u postojećem članu 188. Zakona, tako što se uvodi obaveza odgovornog izvođača da vodi sva potrebna dokumenta, odnosno građevinski dnevnik, knjigu inspekcije, a građevinsku knjigu obavezno samo u slučajevima kada su izvori finansiranja javni prihodi, dok u drugim slučajevima može građevinsku knjigu voditi ukoliko to zahteva investitor".
Zašto sam podneo ovaj amandman? Postoje različiti aranžmani tokom izgradnje objekata. Vi možete da sklopite ugovor sa izvođačem radova po sistemu "ključ u ruke", ako to privatno finansirate, to je isto kao da kupite viđeni prostor po 1000 evra po kvadratu u nekom gradu ili na bilo kojoj lokaciji. Vas ne treba da zanima detaljno na koji način funkcioniše sve ovo, osim onih stvari koje se direktno tiču zakona kada je u pitanju bezbednost kod projektovanja, postoji nadzorni organ itd.
Dakle, smatrao sam, i zato molim da dobijem podršku za ovaj amandman, da osim kod onih investicija koje su iz javnih prihoda, iz humanitarnih fondova, iz budžeta, ovo drugo može da se reši na ovaj način. Dakle, smatram da je ovo bolje rešenje od onoga koje nudi zakonodavac.
Takođe, koristim priliku da kažem, pošto više nema amandmana – kada bi uvaženi poslanici iz bilo koje stranke, pa recimo i iz G17, pogledali stenogram rasprave o zakonu o izgradnji, koji je u ime DOS-ove vlade podneo gospodin Šumarac, kada bi analizirali šta smo govorili povodom tog zakona, bilo bi potpuno jasno da izmene i dopune ovog zakona ne bi ni bile potrebne da su onda uvaženi naši amandmani i argumenti koje smo nudili. Meni je poznato ko je bio tvorac onog zakona, ko je u njemu dao svoj doprinos.
Takođe, nije mi nepoznato, uvažavam struku, da postoje snažni lobiji koji imaju interes da određena rešenja u zakonu budu baš onakva kakva predlažu amandmanima, ili kakva su već ugrađena u zakon. Prosto želim to da kažem, da neko slučajno ne pomisli da nismo kadri da to primetimo.
Znači, bilo bi mi logično da svako ko ponudi svoju licencu na dalje postupanje, priloži obrazac M2 uz tu licencu, da neko može da ustanovi da li je on angažovan u određenoj firmi i pod kojim uslovima.
Takođe, molim vas, gospođo Bošnjak, veoma vas poštujem, da li vam je poznato da se kod raznih tendera fotokopije licenci koje se dostavljaju uz tendere zloupotrebljavaju u hiljadama, da neki ljudi nemaju pojma da se fotokopije njihovih licenci prilažu uz tendere na različitim mestima i da se na taj način, najgrublji mogući način, zloupotrebljava zakon.
Dakle, nisam protiv toga da ovo funkcioniše kako se vi zalažete, ali sam protiv toga da se na ovaj način ovo događa, jer ne može dovoljno da se kontroliše šta ko radi. Mogu da vam nabrojim odgovarajuće primere za to, ali to ovde više nije tema.
Dakle, jedna je stvar da li je postojala dobra namera i dobra želja. Naravno da se zalažemo za to da se najobrazovaniji kadrovi bave najdelikatnijim poslovima, i kada vam neko projektuje ili gradi kuću imate interes da on to uradi na najbolji mogući način, ali vam skrećem pažnju da postoji prostor za manipulaciju u vezi sa tim i znam da vi to znate, kao što znaju i svi ostali. Nema ovde bezgrešnih.
Jedno je pitanje kako stvari funkcionišu u Beogradu ili Čačku, a drugo kako funkcionišu po Srbiji, a nažalost, moram da kažem da je to u velikom broju situacija improvizacija, koja nanosi veliku štetu struci, a izigrava zakon na najgrublji mogući način.

Gospodine potpredsedniče, uzvratiću kompliment, takođe veoma uvažavam koleginicu Silajev, ali to ne znači da treba da se složim sa svim argumentima koje je ponudila.
Podsećam sve uvažene kolege narodne poslanike da je Jugoslavija onda, a i Srbija, bila projektantska i građevinska velesila, da je projektovano i izgrađeno toliko objekata kakvim se ne može podičiti gotovo nijedna višestruko veća zemlja, sa većim finansijskim potencijalom; da su građevinarstvo i projektovanje bili najvažniji izvozni brend; da su građeni objekti širom zemljine kugle, od brane Asuan do raznih specijalnih kongresnih centara, do različitih industrijskih postrojenja, gotovo na svakoj tački zemljine kugle, od žarkog pojasa do Sibira.
Da li ste ikada čuli da je sa bilo koje od tih građevina, recimo, opala terasa ili da se desio neki kiks te vrste? Podsećam vas, pre nekoliko godina, na osnovu novog zakona i nove procedure i licenci, padale su terase kao kruške po Beogradu i, nažalost, ginuli su ljudi.
Nije u pitanju samo procedura, u pitanju je da li smo odgovorni ljudi. Čovek može biti odgovoran i kada kopa najobičniji kanal.
Takođe vas podsećam da su brojni građevinski radnici koji su bili angažovani na crno izgubili život, jer su se ovde u Beogradu, tu oko nas, zasipali rovovi koji nisu bili obezbeđeni.
Samo vas molim, ja govorim jezikom koji svi razumeju, nije u pitanju ovde teranje mak na konac, ovde je nešto sasvim drugo – neko jedan posao zna ili ne zna da radi, a neko nažalost ima papir više za ono što onaj drugi nema, pa na osnovu toga može da čini one ili ove stvari.
Da nam niko ne prebacuje, ja bih želeo kada bi svaki nadzorni organ bio profesor građevinskog fakulteta, voleo bih kada bi sve ovo funkcionisalo kao što se ovde i u zakonu predlaže i kao što se zalažu naše uvažene kolege.
Život je jedno, a praksa je nešto sasvim drugo. Podsećam vas i upozoravam da se danas u Srbiji na postojećim objektima u formi adaptacije ravnih krovova gradi po nekoliko spratova, da se u bivšoj Trgovačkoj ulici na Banovom brdu postavljaju čitavi novi objekti ispred zgrada koje su ranije izgrađene, da se ponovo dešavaju stvari za koje nisam siguran da li će kvalitetom moći da obezbede ono što je elementarna sigurnost građana itd.
Dakle, da završimo priču u vezi sa ovim. Biće kako mora. Želim da verujem da je moguće da Srbija isprati sve ovo, jer Srbija jeste država u kojoj jeste bilo moguće završiti fakultet i kad si čobanče, ako si bio motivisan, i ako si bio vredan da radiš, ali objektivno na terenu postoje problemi s tim u vezi.
Biće prilike da za godinu dana ponovo analiziramo donete izmene i dopune ovog zakona, pa ćemo reći ko je bio u pravu. Želeo bih da ste vi i biće mi zadovoljstvo da kažem – u redu, načinio sam grešku pišući ovaj amandman.

Gospodine predsedniče, uvažena gospodo iz Ministarstva energetike i rudarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda je uvaženi kolega Dragan Jovanović i on će govoriti takođe o ovom amandmanu.
Javio sam se zbog toga što sam u vezi sa ovim što je tema ovog zakona i ovog amandmana pet ili šest puta govorio obraćajući se vama sa ove govornice, a radi se o načinu privatizacije cementara Popovac, Beočin i Kosjerić, krečane "Jelen Do", o načinu privatizacije mineralnih voda u Srbiji i ovo je ovde i te kako tema.
Podsećam vas da sam o ovome govorio prilikom usvajanja budžeta za 2005. i 2006. godinu i da je ministar finansija Mlađan Dinkić, obraćajući nam se prilikom usvajanja budžeta za 2005. godinu, rekao da je po osnovu nenaplaćenih prihoda od eksploatacije pre svega laporca i krečnjaka država uskraćena za 50 miliona evra. Sada želim da kažem nekoliko stvari u vezi sa tim.
Prilikom donošenja Zakona o privatizaciji, koji je na najgrublji i najgori mogući način poremetio čitavu privrednu strukturu, ne vlasničku, nego kvalitativnu, omogućeno je novim vlasnicima cementara, a znate kako su privatizovane, na koji način, i vode se postupci... Ne spadam u ljude koji izriču presude, ali se vode postupci zbog privatizacije cementare Popovac protiv dvojice visokih funkcionera DS-a, zbog korupcije. Dakle, novi vlasnici cementara, koji su po mom shvatanju stvari kupili rotacione peći, imovinu, portirnice na kapiji, dokumentaciju itd, postali su neovlašćeno vlasnici majdana laporca.
Podsećam vas, u Drinskoj banovini postojao je propis kojim se govorilo da je vlasnik katastarske parcele vlasnik samo onoga što se nalazi na površini i do dubine 40 santimetara, sve ostalo je vlasništvo države. Zbog toga su vlasnici vinograda, zbog postupka koji se zove rigolovanje, a to je najvažniji postupak u pripremi vinograda i podrazumeva dvostruko riljanje, plaćali uvećan porez u toj banovini zbog toga što se smatralo da na taj način koriste pravo koje je isključivo pravo države.
Pogledao sam pažljivo rešenja u ovom zakonu, dobro sam saslušao uvaženog kolegu Rankića kome je ovo struka i koji veoma kompetentno govori o ovome. Moje pitanje danas ovde se odnosi na sledeće: ima li država snagu, moć da na osnovu ovog zakona, na osnovu postojećeg Zakona o koncesijama, na osnovu Zakona o privatizaciji, naplati ono što su iz naše zemlje odneli nekud, a odneli su neobnovljivi prirodni resurs, cement, kreč, mnogo toga drugog, svaki dan iznose vodu koja je nacionalno blago; imamo li mi snage da naplatimo makar onoliko koliko je propisano?
S tim u vezi vas, uvažena gospodo, molim da ovo razumete i kao poslaničko pitanje. Dakle, da li je tačno da Vlada Republike Srbije u 2004. i 2005. godini nije uspela po ovom osnovu da naplati 50 miliona evra, kao što je tvrdio ministar finansija, i da li su otklonjeni nedostaci u ovim propisima, u nekoliko zakona, u Zakonu o privatizaciji, Zakonu o koncesijama ili nekim drugim, i da li ćemo mi na osnovu ovoga što sada budemo ovde usvojili, ako budemo usvojili, obezbediti pravni alat državi Srbiji da može da naplati ovo što jeste njeno nacionalno bogatstvo i što se nemilice troši i iznosi iz naše zemlje?
Podsećam vas, Kompanija "Lafarž" ima 27 cementara, nijednu nema u Francuskoj. Ne treba dalje da objašnjavam zašto je to tako i šta to znači i zato vas molim, ovo je veoma važno pitanje. Ja sam tvrdio povodom Zakona o privatizaciji da se krši nekoliko zakona, Zakon o koncesijama. Podsećam vas da se majdan laporca cementare Beočin nalazi u okviru Nacionalnog parka Fruška gora. To je kršenje još jednog važnog zakona, za mene je to nespojivo i nedopustivo.
Dakle, važna su pitanja i na ovom mestu je bio trenutak da to kažem i molim sve koji su nadležni da nam daju odgovor ne samo zbog finansija, već zbog nacionalnog samopoštovanja. Nemamo pravo da raubujemo svoju zemlju i da svojim potomcima ostavljamo jalovinu i prazne majdane, a da neko drugi zbog toga ima ekstraprofit i da se nacionalno bogatstvo Srbije preliva u tuđe ruke, izvan granica ove zemlje.

Gospođo potpredsednice, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od zakona koji govori o neprincipijelnosti vladajuće koalicije i o potrebi da se pre mnogo godina dato obećanje pretoči u zakonsko rešenje i da se na taj način obesmisli obaveza, koja je časna i koja je sveta, a to je služenje vojnog roka koji je u funkciji odbrane jedne zemlje i svega što taj pojam definiše i znači.
Ako ste nekada videli u selu domaćina da sam sruši ogradu oko svog imanja, pa da svoje imanje učini dostupnijim vukovima i drugim alama, to je otprilike isto sa ovim zakonom u odnosu na našu zemlju, njenu državnu, nacionalnu, bezbednosnu supstancu i sve drugo što jednu državu i jedan narod čini državom i narodom.
Navešću neke slučajeve, taj slučaj sam navodio i na Odboru za dijasporu koji je razmatrao ovaj zakon. Jedan od najvećih boksera svih vremena, Kasijus Klej ili Muhamed Ali, bio je osuđen i izdržao šest godina robije zbog toga što nije pristao da učestvuje u vijetnamskom ratu, koji je bio porobljivački. Dakle, SAD su na poznati intervencionistički način ušle u Vijetnam i tamo napravile velike zločine.
Dakle, u jednoj državi kakve su SAD, jedan tako poznat čovek i priznat sportista proveo je šest godina na robiji zbog toga što je odbio da se odazove na poziv svoje države.
Mnogo je jednostavnije i lakše i, čini mi se mnogo razumljivije, da oni koji predlažu ovaj zakon kažu – ne treba nam vojska, doći će ovde neka druga vojska da nas štiti od nas samih, pošto mi sami očigledno nismo u prilici.
Ali, bojim se da će doživeti da našu decu mobilišu u neku tuđu vojsku i da naša deca na nekim drugim teritorijama, recimo, mire Talibane sa onim drugima, ili Turke sa Kurdima ili ne znam koga sve još, jer kako se stvari razvijaju, izgleda će tako da se dogodi.
Ko ne ume da ugradi preticanje vodeći državne poslove, sačekaće ga jednog dana sa velikom kamatom koju plaćaju svi u državi, čitav narod, na onom mestu gde to najmanje očekuje. Kome se mi, u stvari, ovde ulagujemo? Nekome ko je imao ili nije imao izbor, nekome ko je imao alternativu da ne bude u zemlji, kad je procenio da ne bi trebalo da bude?
Ili ćemo ostaviti vojnu obavezu u Srbiji, da samo sinovi radnika i seljaka ponovo idu u vojsku, a ovi drugi, zbog velikog učinka nevladinog sektora i uz mogućnost onoga što nudi prigovor savesti, tzv. vojni rok služe civilno, manipulišući do te mere tom mogućnošću da to više ne može da se gleda, da odu na mesta gde provedu 10, 11, 13 meseci i nakon toga, kad to završe, dobiju tamo i radni odnos. Takav slučaj imam u Čačku. Ili se jave jednom u toku dana, da ih vide na deset minuta, pa ih nema po čitav dan, ili ih neko možda angažuje na 200 kilometara nasipa u Srbiji danas. Ne, samo uniformisani vojnici su na nasipima danas.
Nemamo pravo to da radimo našoj deci i da amnestiramo nikoga na taj način, ako smo država, a ako nismo država, onda to treba da priznamo i da zamolimo nekoga da nam uvede formalni protektorat, pošto ovaj neformalni vređa inteligenciju svih poštenih ljudi u ovoj zemlji.
Obraćam se starešinama Vojske SCG, koji su takođe u jednom trenutku, verujući da čine dobro reformišući vojsku na način koji je neprincipijelan i nenormalan, mislili da sebi čine dobro. Ne, ostali su bez vojske, bez radnog mesta, otišli su u penziju, ostali su bez ambulanti, pogašeni su garnizoni po Srbiji, u Čačku više ne postoji puk, u Užicu ne postoji korpus.
Ništa više ne postoji, vojsku možemo da vidimo samo na razglednici ili u nekom starom filmu. Ako je to namera, onda razumem, samo to treba da se kaže. Ja jesam vojnik i jesam starešina i moj će sin biti vojnik, ako u ovoj zemlji bude vojske. Ako ne bude, objasniću mu kakva je to vojska bila i kakva vojska treba da bude. Nema države bez vojske koja je u stanju da zaštiti državu od svega onoga od čega se štite države u celom svetu, tom istom i takvom vojskom. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kod ove argumentacije koju je ponudio kolega Krasić ima smisla to što je rekao da se građani dovode u nejednak položaj pred zakonom.
Ako zaista jednog dana budete amnestirani, a narednog dana nemate na raspolaganju nikakvu zaštitu, već država ima instrument da vas ponovo tereti po istom osnovu, onda je to komplikovana priča. Pričali smo malopre o tome.
U jednoj stvari gospodin Krasić nije u pravu. Nisu to, gospodine Krasiću, dezerteri DS, to su doduše, nekada i bili. SPO računa da će to biti njihovi glasači, zakon se zato napisao i zato se donosi. Ministar Vukčević, a žao mi je što nije ovde, vama se, gospodine Stojkoviću, izvinjavam, ne bih to mogao reći za gospodina Vukčevića, žao mi je što nije ovde da ovo čuje. To je račun bez krčmara. Ti neće glasati ni za koga. Oni glasaju samo za sebe.
Glasaju za sebe na taj način što se ne pojavljuju nikad u državi kada to država od njih traži, već se pojavljuju samo onda kada to njima odgovara. To nije normalno. Ova je država otadžbina svima podjednako, a nadam se i domovina, ne polemišući sa onima u dijaspori zašto nisu iz ovih ili onih razloga želeli da služe vojsku, to smo već apsolvirali.
Samo želim da kažem, ovo ovde je jedan od načina da se pošalje jasna poruka da se ugrožava bezbednosna i nacionalna supstanca zemlje, da se eliminiše jedan od najvažnijih elemenata odbrane, a to je element odvraćanja. Da se daje za pravo onima koji misle da je država samo ono što od nje očekuju, a da nije ono što državi i domovini duguju, i otadžbini i državi i domovini, kako god, to naravno nije isto, ali se ovde postavlja u tom kontekstu.
Nažalost, naš ministar odbrane inače je forenzičar, što nije normalno takođe, kao što nije normalno da je bio u upravnom odboru Karićeve kompanije istog dana kada je postao ministar odbrane.
Završiću ovo obraćanje citirajući Nušića, mnogo je aktuelan, nažalost, svaki dan: "U Srbiji prilike su takve, slave babe, preziru junake. Srpska deco, što učiti znate, iz ovoga pouku imate, ne trošite svoju snagu džabe, nego i vi postanite babe". Hvala vam.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ovo što ću reći kompatibilno je sa argumentacijom koju je gospođa Vjerica Radeta ovde izrekla, a vezano je za ovaj član. Zakon je direktan ustupak Adventističkoj crkvi. Adventistička crkva, poznatija u narodu kao "subotarska crkva", po kanonu Rene Vajt, najvažnijem kanonu, neki se odnose i na ishranu, naređuje svojim pristalicama, tj. obavezuje ih da ne primaju oružje u miru i u ratu.
Adventistička crkva je imala posebne zadatke u nekim od tipovanih država u proteklih 30 godina, a među tim državama nalazila se i SFRJ, kasnije i ova naša država. Preko centra iz Zagreba, preko Mačve, sada u Banatu i u Beogradu, godinama je ovaj fenomen o kome govorim bio na krajnje detaljan način sprovođen.
Jedan od ustupaka koje je država dala jeste da se može na osnovu prigovora savesti služiti civilni vojni rok. Sada imamo i novu mogućnost – potpunu amnestiju za sve one koji iz razloga koji nisu lične prirode, već verske, a o tome ćemo govoriti kada budemo raspravljali o Zakonu o verskim zajednicama, ako ne bude bio povučen, a mislim da hoće, imam takvu informaciju.
To ne bi bilo prvi put da na neprincipijelan način pravimo ustupke onima koji, uz svo poštovanje ličnih prava, prava na veroispovest i svega onoga što, znači za članove ove adventističke crkve, može da bude od značaja.
U tom smislu, treba da kažemo sasvim otvoreno da se na našu zemlju iz različitih centara vrši pritisak i da se, nažalost, na te pritiske odgovara na načine koji su, u najmanju ruku, nerazumljivi za najveći broj pripadnika ovog naroda.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sasvim na kraju, gospodine ministre, meni je najiskrenije žao što sedite ovde u vezi sa ovim zakonom. Što se mene tiče, niste zaslužili da primate ove žaoke koje su vam upućene, ali to je posao.
SPS ne može podržati ovaj zakon. To bi bilo suprotno uverenjima svakog člana i simpatizera SPS i to bi bilo u suprotnosti sa programom SPS. To bi bilo u suprotnosti sa onim što od nas očekuju brojni građani Srbije. Bilo je dovoljno reči o ovome.
Razumemo okolnosti koje su navele Vladu da ovo predloži, a te okolnosti ne možemo da podržimo i ne možemo da prihvatimo argumentaciju i da glasamo za ovakav zakon. To bi bilo isto kao kada bismo glasali za nešto što je direktno suprotno interesima naših porodica, naših najmilijih i naših firmi, ako ih imamo i ne znam čega drugog.
Probali smo ovde da objasnimo zašto je to tako. Nisam siguran da je ovo pametan politički potez. Mislim da se radi, dozvolite da kažem žargonski, o autogolu koji na dugi rok može da ima posledice, realne posledice koje danas ne mogu da se shvate.
To je podilaženje onima koji nemaju osećaj odgovornosti, koji ni na koji način ovu zemlju ne doživljavaju kao svoju, ali bez obzira na okolnosti, uglavnom žive i rade negde drugde, tamo stiču svoj profit, tamo formiraju porodice.
U odnosu na zemlju koja ih je školovala i prema kojoj bi trebalo da gaje elementarna patriotska osećanja, na ovaj način ubijaju nešto što po mom shvatanju ne pripada.
Sada će biti onako kao što mora da bude, kolega je malopre govorio ovde kao rezervni starešina; kolega Veselinoviću, nema rezervnih starešina. Pravilo o mobilizaciji priznaje samo izvršioce mobilizacije; razlike između oficira koji idu na posao u kasarnu i onih drugih koji su to samo kada treba jeste u tome što ovi ne primaju platu, a idu na posao. Komandne dužnosti imaju potpuno jednake, bez obzira da li su aktivni oficiri ili se to postaje zahvaljujući obuci u raznim školama redovnih oficira kojih je u ovoj zemlji za ponos bilo. Neke od tih škola, kao što je bila škola u Bileći, jedna je od najpriznatijih škola izvan granica ove zemlje.
To više nije ta priča. Patriotizam i odgovornost više ne stanuju ovde. Ovde stanuje predusretljivost prema onima koji žele da nas vide još manjima nego što jesmo i koji žele da sa nama čine ono što je njihov interes, suprotno interesu građana Srbije. Za tako nešto nikada ne mogu da glasam. Hvala lepo.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnju i to da se član 8. stav 2. briše. Dozvolite da pročitam obrazloženje, a kasnije ću još nešto da prokomentarišem.
Instrument kontrole usklađenosti prostornog plana opštine sa Zakonom o planiranju i izgradnji i ostalim planskim dokumentima donetim od strane nadležnog ministarstva već je obezbeđen u članu 29. stav 6. zakona koji je definisao nadležnost komisije, koju obrazuje ministar nadležan za poslove prostornog planiranja.
Takođe, kontrola usklađenosti obezbeđena je i članom 138. stav 1. tačka 2) zakona kojim je definisana nadležnost urbanističkog inspektora da proverava da li je plan donet u skladu sa zakonom i ostalim propisima donetim na osnovu zakona. Vrlo je precizno obrazloženje.
Nadležni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Predlažem da ga ministar prihvati i da na taj način postane sastavni deo ovog zakona, zato što ovde ima problema, prostorni plan kao najvažniji planski akt i najširi za razne učesnike u raznim postupcima komplikovan je iz različitih razloga. Ne bih to ovde posebno objašnjavao.
Dakle, molim vas, ako je moguće da prihvatite, ako ne, molim kolege da mi u danu za glasanje podrže amandman.

Očigledno gospodinu Mehi Omeroviću nije važno šta se dešava sa sudbinom njegovog amandmana.
Na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u ime SPS-a, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji podneo sam amandman na član 31. Dozvolite da ga pročitam, zbog građana koji jako teško prate raspravu o amandmanima.
Želim da kažem da je dosta komplikovano za ljude koji prate ovo što radimo i zbog toga što nemaju tekst osnovnog zakona, nemaju dovoljno informacija i što iz naših obrazloženja često ne mogu da razumeju o čemu se radi. To jeste problem, ali šta možemo da radimo. Takva je procedura.
U članu 97, stav 6. posle reči: „I objektima za koje se“ brišu se reči: „pre obnove i rekonstrukcije“. U stavu 8. briše se poziv na tačke 4. i 7. Posle stava 8. dodaje se novi stav 9. koji glasi: „Prijavu iz stava 1, 4. i 7. kao i prijavu za adaptaciju porodičnih stambenih objekata, poljoprivrednih i ekonomskih objekata u granicama nacionalnog parka i objekata u granicama zaštite zaštićenog prirodnog dobra od izuzetnog značaja, potvrđuje opštinska, odnosno gradska uprava“. Postojeći stav 9. postaje stav 10.
Dozvolite da pročitam obrazloženje. "Predlog za promenu člana 96. stav 6. osnovnog zakona odnosi se na preciziranje zbog toga što se pod pojmom "rekonstrukcija" datom u čl. 2. osnovnog zakona predviđaju radovi za koje je potrebno izdavanje odobrenja za izgradnju, a član 97. osnovnog zakona odnosi se na izgradnju objekata i izvođenje radova za koje se ne izdaje odobrenje za gradnju".
Zašto sam podneo amandman? Zato što ovo može da bude izvor zloupotrebe. Znate da to jeste izvor zloupotreba. Pod pojmom "adaptacija" ili "rekonstrukcija" često se, sve dok objekti ne budu završeni, krije štošta drugo.
Smatrao sam da je ovo preciznije i da niko nema nikakvu štetu od ovoga i molio bih Vladu, ako je u mogućnosti da ovo prihvati, a ako ne, onda molim uvažene narodne kolege da u danu za glasanje podrže ovaj amandman. On je potpuno stručnog karaktera. Ove amandmane koje smo podneli radili smo u saradnji sa Savetom za urbanizam, kulturu i građevinarstvo SPS-a.
Dakle, nama su se u ovome našli uvaženi članovi SPS-a koji se dugo godina bave ovim poslom.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čitao sam vaše političke programe, a vi naš očigledno niste. Gospodo, vi ste, svi osim nas, obećali da ćete kad dođete na vlast da vratite nacionalizovanu, konfiskovanu i svu drugu imovinu. Niko vam ne brani.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Kad smo mi to obećali?)
Vi ne vršite vlast, gospođo.
Dakle, imate šansu, donesete ovde zakon i kažete: vraćamo sve što je konfiskovano, nacionalizovano po ovom ili onom osnovu. To je pošteno. Ovo što sada radite je zamagljivanje stvari. Socijalista Veljko Simin, ministar poljoprivrede, predložio je Narodnoj skupštini pre 10 godina i Narodna skupština prihvatila zakon o povraćaju zemlje koja je po nekoliko osnova oduzeta. Taj problem je u Srbiji razrešen sa 78 - 79% od onoga što je bilo moguće realizovati.
Imate šansu, skupite se, dogovorite se. U izbornoj kampanji ste to obećali. Mi smo obećali da ćemo to da vam podržimo. Vratite sve što je oduzeto i, što bi narod rekao, "mirna Bačka". Ovo, ko u čije ime govori, sa kog aspekta, da li ima ovakve ili onakve ideološke naočare, o tome možemo da govorimo koliko god hoćete.
Ono čemu se ovde protivim, pa mi se čini zgodno da se ovaj član briše, jeste datum od koga bi zakon trebalo da bude primenjen. To što je masona Aleksandra Karađorđevića, koga ste vi zvali kraljem, režim proveravao koliko može da izdrži jedan čovek sa praznim dnom od kaveza i pacovom na svom stomaku, niste stavili u ovaj zakon. Niste stavili ni one kojima je obznane eliminisala sva ljudska prava. U čije ime?
Ko je uhapsio dr Dragišu Mišovića zato što je imao moto: "Borim se da ne stanuju u kolibama oni koji grade najbolje palače, da ne budu gladni oni koji proizvode najviše hleba i da ne idu peške oni koji grade najviše kilometara pruge". Ubio ga je režim 1939. godine. Čačak je tada imao 16.000 stanovnika, a na njegovoj sahrani bilo je 40.000 ljudi. Da ga rehabilitujemo danas ili mislite da ne treba?
Crveni doktor, kad se potpisivao crvenom olovkom, to je značilo da njegov šurak apotekar Katanić izdaje besplatan lek pacijentu koji je siromašan. Nikad ga ne biste rehabilitovali. Neće moći.
Šta god budete uradili, vi imate ideološke naočare. Ispravljajući jednu nepravdu, vi pravite drugu. Pošto su ovde neki govorili u ime nekih, evo i ja vas pozdravljam u ime porodica 214 zaklanih Čačana, od kojih je bilo 97 žena i 11 dece. Mnogo je teška srpska istorija, mnogo je težak trenutak i mnogo je komplikovano da ispričamo sve ove priče, a mislio sam da jesu ispričane. Vi ste hteli ovu temu ponovo i imaćete ovaj razgovor ponovo, sve dok ovo ne završite.

Gospodine predsedniče, a između lubenice i masne gibanice je velika razlika, ovo sa lubenicama se lakše pere hladnom vodom, a ovo može nekim drugim sredstvom.
Hteo bih da podržim da se amandman briše, ali ne mogu i sada ću pokušati da kažem zbog čega. U protivnom mogli bismo da ostanemo bez pravnog alata ako ovaj zakon bude usvojen. Pa i za ova počinjena i nepočinjena zlodela u neko novo vreme moglo bi da se dogodi da onda nema ko u ime onih koji će stradati, a stradaće svakako, pokrene inicijativu za rehabilitaciju.
Recimo, slučaj Holmec, Brezgarova nema, je l' se tako zove državni tužilac Slovenije, ona nema nameru da ni na koji način procesuira streljanje srpskih dečaka koji mašu belim čaršavom. Dakle, suprotno odlukama Ženevske konvencije, suprotno nekim drugim važnim odlukama, dečaci su likvidirani.
Bojim se da nekom ovde u Srbiji ne padne na pamet, i o tome sada ovde govorim, da optuži starešinu karaule Holmec i njegove pretpostavljene, da im se sudi zbog toga što su slovenački teritorijalci bezdušno i bezočno streljali srpske dečake.
Kao što se vode neki drugi postupci za smrt, nažalost, vojnika u Srbiji, pri čemu se ne optužuju oni koji su ih granatirali, već oni koji su im komandovali. A o nekim takvim žrtvama govorio je ovde i gospodin Krasić danas.
Pa, da se slučajno ne dogodi da oni budu proglašeni krivim, a da za sto godina niko ne bude bio u prilici da traži njihovu rehabilitaciju, ovaj član ne treba da se briše, inače bi bilo sasvim normalno da podržim njegovo brisanje. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na nekoliko stvari da ukažem, pošto nisu ispoštovani svi rokovi u vezi sa ovim, a nisu ispoštovani zbog toga što Odbor za trgovinu i turizam nije blagovremeno uradio deo posla koji je njemu po zakonu pripadao. Dužan sam da dam objašnjenje.
Dakle, Odbor za trgovinu i turizam Narodne skupštine broji 11 članova: četiri iz SRS, dvoje iz DS i svi ostali imaju ukupno pet. Dakle, ne odražava većinu onih stranaka koje tvore ili podržavaju Vladu. Mi smo sa izvesnim zakašnjenjem održali ovu sednicu, zahvaljujući dobroj usluzi i kooperativnosti kolega iz SRS, ali ne u propisanom roku.
Sledeća stvar na koju želim da ukažem – po zakonu su ovlašćeni predlagači bili dužni da u propisanom roku našem Odboru dostave predloge kandidata. To pravo nisu iskoristila u zakonskom roku dva ovlašćena predlagača, a to su Vlada Republike Srbije i Advokatska komora.
Pošto je, po zakonu, po isteku tog roka Vlada Republike Srbije nadležna da predloži u ime onih koji to nisu učinili u zakonom propisanom roku, onda je Vlada Republike Srbije to učinila u skladu sa zakonom, a nakon toga je Advokatska komora uputila prigovor. Ovih dana, moram da kažem, ponovo se Advokatska komora sa tim u vezi oglašava i meni pismom, i Narodnoj skupštini i Ministarstvu.
Pošto u Advokatskoj komori sede isključivo pravnici, moram da kažem da Advokatska komora nije iskoristila pravo koje joj je u zakonskom roku pripadalo, Vlada Republike Srbije je, u skladu sa zakonom, to pravo iskoristila i predložila kandidate za koje je mislila da treba da ih podrži, pri čemu nije uvažila predlog Advokatske komore, što joj takođe po zakonu pripada.
Dakle, nije ovde Advokatska komora oštećena time što je Vlada Republike Srbije uradila nešto protivzakonito, već je Advokatska komora propustila rok i nije, u skladu sa zakonom, blagovremeno podnela odgovarajući predlog. Dakle, nema nikakve druge priče u vezi sa tim.
Želim da kažem da je dragoceno da u ponedeljak izaberemo, na osnovu zakona, pet od 10 predloženih kandidata. Tu postoji jedna komplikovana procedura, žreb. Već smo tako birali članove Radiodifuznog saveta. Na različiti broj godina biramo pojedine članove.
Dakle, veoma je važno da izaberemo te ljude zbog toga što je nadležnost ovog saveta veoma značajna u pogledu sprečavanja koncentracije na tržištu, nelojalne konkurencije i svih drugih efekata koje ova pojava nosi. Dakle, ovo je regulatorno telo koje će na najbolji mogući način da se bavi ovim poslom.
Pozivam kolege da, po svojoj savesti, na osnovu lične procene i poznavanja kandidata, u ponedeljak, u danu za glasanje (kako sam razumeo, to će biti dan za glasanje), od 10 predloženih kandidata izaberu pet. Hvala vam lepo.