Poštovani gospodine potpredsedniče, gospodine ministre,  dame i gospodo narodni poslanici, kolega Petronijević je dao preciznu argumentaciju, ali bih dodao još nekoliko rečenica.
Mladost nije hendikep, mladost je prednost. Energija koju nosi mladost, a studenti jesu mladost, treba da uvek dobije šansu, da u konkurenciji sa mudrošću, i u koegzistenciji sa visokim zvanjima, velikim iskustvom, raznim nameštenjima, obavezama, osećajem za odgovornost, daju dodatnu snagu, dodatnu injekciju, i zato studentima treba dati sva ona prava za koja se oni istinski zalažu, a ne treba niko da ima strah ni od studenata ni od njihove mladosti, njihove pozicije, zato što nekako u našoj istoriji, kada god su studenti ustajali da nešto traže obično se desilo, kada se sve sabere, da su to radili za neki tuđi interes.
Nekoliko puta se to dešavalo i u skorijoj i u daljoj istoriji, i ovo bi bila fina prilika, da amandman o kome je govorio gospodin Petronijević da veću šansu, da nekom ko je u direktnom procesu, koga se tiče sve to na jedan sasvim konkretan način, pokuša da sebi i onima koje on predstavlja, svojoj generaciji, svojim kolegama, autentično prenosi i zastupa i odlučuje o onome što je za njih interesantno.
Dakle, između mudrosti i energije koju nosi mladost, entuzijazma koji nosi mladost, zalažem se makar za pola-pola. Niko se nije proslavio ko je ustuknuo pred energijom mladosti i niko nije pogrešio ko je pomogao da mladost obezbedi ono što jedino ona može.
Što više starimo sve nam se više čini da su naše godine, naše znanje i iskustvo nezamenljivi. Na svu sreću nije tako. Na svu sreću oni koji dolaze uvek su u prednosti i uvek bolje i dalje vide od onih koji su pre 10, ili 20, ili 50 godina bili mladi, i u ime toga se zalažem za ovo što jeste predmet ovog amandmana, ne udvarajući se studentima, već iznoseći, nadam se, suštinu, i kao otac jednog studenta i kao neko ko jeste sposoban da prepozna ono što ta generacija danas ima kao zahtev.
A taj zahtev jeste istinska i prava demokratizacija društva, obrazovni proces koji može da obezbedi na najbolji mogući način da se oni spreme za budući život, buduća zvanja, i da sede ovde jednog dana u ovom ili nekom drugom parlamentu, i da donose zakone za 10 miliona građana ove zemlje, od kojih se niko neće postideti. Hvala.

Zahvaljujem, druže Anđelkoviću. Jednom smo to ovde razjasnili. Neko nekoga miloša, nekoga gospodari. Mi smo prihvatili vaš protokol, a nismo obavezni.
Dakle, drugarice i drugovi, dame i gospodo, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, bila je jedna insinuacija pre dvadesetak minuta ovde, jednog kolege koji je meni drag, a očigledno nije savladao marksizam, a u vezi je sa ovim amandmanom.
Za mene je važnije pitanje da li državni univerziteti imaju snage da se organizuju i da oni privuku jedan broj studenata koji odlaze na privatne i tamo plaćaju školarine, a protiv privatnih nemam ništa, legitimno je pravo da neko pragmatično preuzima tržište onda kad za to ima uslove i šansu. Dakle, da se državni univerziteti angažuju u višoj meri i da oni pokušaju da rade to isto i, ako je moguće, na taj način obezbede bolju materijalnu osnovu.
Pošto nije to tema i nije rasprava u načelu, ne bih o tome govorio šire. U stvari, šta je školarina? Da definišemo šta je školarina. To je pravo, ako govorimo o državnom univerzitetu, da studirate kad ste ispod crte, kad ste, po kriterijumima koji su jasni i unapred dati, konkurišući za određeni fakultet, po pokazanom znanju ili nivou veštine, u zavisnosti o čemu se radi, po broju bodova ili nekih drugih merila, ispod onih koji su dostigli taj nivo. To je čisto.
Dakle, načelo konkurencije je važno. Ono treba da bude afirmisano i treba se zalagati u najboljoj nameri da to i dalje funkcioniše tako. Ali, na drugoj strani postoje, čini mi se, labavi kriterijumi i postoji ono što jednom broju ljudi daje indeks u ruke, a objektivno to ne bi trebalo da se dogodi.
Amandman koji je obrazložio Miša Petronijević, narodni poslanik, u ime SPS, govori o nečem drugom, govori o tome da školarina treba da bude limitirana. Tačno je precizirao kako, na dve prosečne zarade, verujući da na taj način jedan broj ljudi jedino može da, uz sve ovo o čemu sam govorio, studira.
Mi ulazimo u jedan sistem, ulazimo u društvo gde će objektivno novac biti kriterijum za mnogo toga, a ono što bi po nekim drugim kriterijumima trebalo da bude ispred toga neće više biti moguće, jer inače postoji filozofija da se novcem može sve ili da se novcem može skoro sve, da ne budem previše strog u ovoj oceni.
Veoma je važno da svako od nas ovde pomogne svakom da dobije šansu, a šansu možemo dati onda kada neko može da plati, između ostalog, i ovu školarinu o kojoj ovde govorimo. Odmah da kažem, danas je u Srbiji za najveći broj građana i ova školarina koju mi predlažemo misaona imenica, nedostižna, ogroman finansijski izdatak.
Da li to znači da će doći do tzv. samoprodukcije inteligencije i da će doći u poziciju da studiraju samo oni čiji roditelji to mogu da plate, a da neki drugi nikada neće dobiti šansu. To su pitanja i izazovi za svaku vlast, za ovaj parlament, za sve građane itd.
Naravno da ne treba očekivati da u jednom društvu svi završe fakultet, ali naše nastojanje treba da ide u onom smeru da najvećem broju onih koji imaju talenta, koji imaju želju, koji imaju ambiciju, da im se omogući da studiraju pod adekvatnim uslovima u odnosu na one koji imaju sličan kvantum znanja kao i oni ili koji imaju druge karakteristike kao što su njihove.
Veliko je pitanje, velika je tema šta se u stvari rešava ovim zakonom i u kakvom ćemo se naći društvu za nekoliko godina. Bojim se, da su važila pravila na visokom obrazovanju koja su danas na snazi ili koja će biti uvedena ovim ili nekim drugim zakonima, dve trećine ljudi u ovoj sali nikada ne bi steklo akademsko znanje, akademsku diplomu, jer ne bi njihovi roditelji bili u stanju da njihovo školovanje isfinansiraju.
Kažem da je tema velika. Ne govorim to samo sa aspekta političkog programa SPS, govorim to sa aspekta humanosti, sa aspekta opšte potrebe i važnog načela da jednaka šansa jeste najvažniji kriterijum i da je jedan od najvažnijih kriterijuma jednakosti u onom smislu kako jednakost doživljavamo, jer u protivnom će nam se to vratiti kao bumerang.
Mi već sada imamo u Srbiji jedan trend da se deca iz bogatih porodica školuju na nekim drugim mestima, nekada i izvan zemlje. Nisam baš siguran i ne mogu o tome da govorim, jer nemam dovoljno podataka, šta se sve to tamo dešava. Vraćaju se ovamo, a ovi drugi nemaju šansu. Znate kako, od čobančeta do akademika je strašno veliki put. Ko zna koliko akademika to nikada ne bi postalo da nije imalo šansu.
Zato je naša odgovornost ovde da uradimo sve što možemo, a možemo ako razumemo i ako su nam namere dobre i plemenite, a nadam se da takvi svi jesmo, da obezbedimo svakom od onih koji žele, mogu i umeju da se školuju na način koji je za njih najjeftiniji i najjednostavniji.
U smislu ovoga o čemu govorim, a ne govorim o programu, govorim samo o uslovima.
Pozivam još jednom sve koji mogu, vas gospodine ministre, i sve druge, državni univerziteti sve treba da urade da oni preuzmu jedan broj ovih studenata koji danas odlaze na različite strane i uz velike školarine se školuju. Viši je stepen garancije, u svakom pogledu, kad to čine na državnom univerzitetu nego na nekom drugom. Ne treba da se toga bojimo, ne treba da se toga klonimo, ako to želimo. Znam da nije jednostavno. Proklamovan je potpuno drugi sistem u zemlji, ide sve u drugom smeru, ali pre ili kasnije ćemo razumeti da to tako ponovo jednom mora biti, kako god nekom to danas izgleda daleko.
Zato molim sve narodne poslanike da podrže amandman koji je gospodin Miša Petronijević podneo u ime SPS, koji bi eventualno ublažio nešto od ovoga što ovde govorim i umanjio strahove i bojazni dece koja su danas srednjoškolci, a koja sutra treba da postanu studenti i jednog dana akademski građani.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva za kulturu i medije, moja sreća što ovi u sali za mene ne glasaju nego neki drugi, pa se njima obraćam, pošto je ova sala prazna, polu puna. Nekoliko je važnih razloga zbog čega su izmene i dopune Zakona koji danas razmatramo na dnevnom redu.
Veoma je važno da budu usvojene izmene i dopune predloženog zakona, zbog toga što će biti regulisano nekoliko pitanja, a i amandmani koje su podneli gospodin Vukosav Tomašević i gospodin Lazarević mogu da se podrže.
Prvo, želim da kažem, kao što sam i rekao na Odboru za kulturu i informisanje, Radiodifuzna organizacija i njen savet kao regulatorno telo treba da funkcionišu tako da svi članovi imaju jednaka prava. Protivio sam se kada su oni birani na mandate koji su od dve do šest godina. Ovim zakonom se to delimično ispravlja, ne u potpunosti.
Takođe, bez obzira što razumem posebnost koju ima Vojvodina, koju ima Radio-televizija Novi Sad, koja je inače u jako teškom i lošem stanju, nije dobro da bilo koji član ovog nezavisnog i regulatornog tela ima pravo veta.
Pravo veta na taj način je teško objašnjavati i objasniti bilo kome ko nije u samoj suštini ovog problema, ali verujem da ono što bi bilo moguće rešiti vetom, a od strane člana ovog tela iz Vojvodine, može biti rešeno korektnošću i kolegijalnošću i shvatanjem odgovornosti svakog člana ovog regulatornog tela, jer u protivnom, mi ne bismo radili jedan dobar posao.
Dakle, otvarao je danas naš ovlašćeni predstavnik Zoran Anđelković ovde još jedno pitanje oko samog naziva.
Bilo je ideja da se ovi delovi radiodifuzne organizacije nazivaju Novi Sad i Beograd, a da bude radiodifuzna organizacija Srbije, kako ne bi neko tumačio onako kako njemu politički odgovara da postoji jedno, drugo ili treće u jednoj državi.
Naravno, to govorim i sa stanovišta političkog programa SPS-a i onih ljudi koji su dali glas da ovde danas mogu da govorim o tome. Jako je važno da to razumemo i mislim da to možemo da prihvatimo, pri čemu verujem da i kolege narodni poslanici iz Vojvodine razumeju da nisam maliciozan. Naprotiv, pokušavam krajnje precizno da saopštim šta je naš politički stav u vezi sa time i zašto mislim da to ne treba da bude tako. Radio-televizija Srbije treba da postane javni servis. Ona to sada nije. Mi treba da stvorimo pretpostavke. Nešto od toga je već urađeno u formalnom smislu.
Ono što je najveći problem jeste finansijska pozicija ovog sada, uslovno da kažem, javnog preduzeća u Srbiji, koje to više nije formalno, ali tako funkcioniše, Vlada mu je imenovala poslednji Upravni odbor, pri čemu svako od nas treba da preuzme deo odgovornosti i valjda je preuzeo onda kada je glasao za članove Radiodifuznog saveta, verujući da će oni biti u stanju da budu dobar nadzor nad onim što treba da se dešava u javnom servisu.
U protivnom, ukoliko se bude događalo da ANEM i NUNS preslišavaju Radiodifuznu organizaciju i Savet, onda je neko pobrkao lončiće. Podsećam da je Zakon o radio-difuziji pisao Rade Veljanovski. Neka se njemu obrate i neka im on objasni tačno šta je mislio kada je pisao zakon, a usput da kažem da je veoma dobro zaradio na tom zakonu. To može da bude tema za neke druge.
Nije moguće da Radio-televizija Srbije obezbeđuje one funkcije koje očekujemo od nacionalne televizije, a da pri tom ima veliku dubiozu, da pri tom ima u tehničkom i tehnološkom smislu opremu koja nije u stanju da obezbedi ono što se od nje očekuje. Očekivao sam danas da će ministar ovde reći a nije - Radio-televizija Srbije u NATO agresiji pretrpela je štetu od 407,8 miliona dolara. Kada je pogođena Radio-televizija Srbije, nažalost, kada su poginuli ljudi tamo, prva bomba pala je u Master, u srce televizije. Urušeni predajnici, linkovska postrojenja, uništena je Radio-televizija Novi Sad.
Ne postoji matematika koja može da postavi tu televiziju na noge u tehničkom i tehnološkom smislu, i u svakom drugom, a da pri tom ovih 407 miliona dolara negde iscuri, da ih nema, a da to sve bude kao što je bilo. Neko to mora da plati.
Bilo bi najpoštenije i najnormalnije, samo što to sada nije više moguće, jer je jedna druga skupštinska većina, jedna vlada donela sramnu odluku da se oprosti NATO šteta i da se ne vodi postupak protiv zemalja koje su krcale ovu zemlju, da plate oni koji su skrcali.
Tako to biva kada je stvar normalna, ali kada nije normalna onda plaćaju građani Srbije. Supstancu grade više puta. Supstanca treba da se proširuje, reprodukuje ako se može, ali ne da se gradi svaki put ispočetka, ali to je, nažalost, sudbina ove države i ovog naroda. Negde sam pročitao da je Beograd 17 puta bombardovan u istoriji, a i mnogi drugi gradovi.
Ovo sam sve rekao ne zbog toga što nisu poznati naši stavovi u vezi sa ovim, već zbog toga, ponoviću rečenicu sa Odbora za kulturu i medije, tamo sam član, zbog toga da budem dobrovoljni advokat RTS u ovoj stvari. Tamo se pominje sada dug od 30 miliona evra. Pa, to nije ništa naspram 407 miliona dolara. To je jedna sitnica.
Zato bih molio svakog ko razume šta je ovde suština da pomogne da RTS postane nacionalna televizija, da svaki građanin Srbije njen program, televizijski i radijski, može da vidi i da čuje na svakoj tački ove naše zemlje. U protivnom, veoma agresivna kampanja koju radi nekoliko velikih privatnih televizija u Srbiji urodiće plodom.
RTS-u bi se onda dogodila inplozija, urušio bi se sam od sebe, iznutra, jer ne može finansijski da izdrži ono što ga očekuje. O tome je danas gospodin Vukosav Tomašević govorio, između 15 do 50 miliona evra je procenjen prihod od marketinga u elektronskim medijima na televizijama, preuzele bi ga, reći ću naravno punim imenom - Pink, BK i B92.
Takav interes u Srbiji ne treba niko da ima. Prvo što te televizije ne mogu da obezbede ništa od onoga što treba da obezbedi javni servis. Drugo što mi nismo obavezni da doprinosimo uspešnom poslovanju preduzeća koja se zovu Pink, BK i B92. To nije naš posao. To je njihov. Ako oni mogu, to je njihova stvar.
Da li oni treba da imaju nacionalne frekvencije odlučivaće organizacija koja je za to nadležna. Što se mene tiče mislim da neke od njih ne treba, ali ja se, kao ni vi, o tome više ne pitam i više se nećemo pitati. To je regulisao zakon.
Šta treba da uradi RTS da postane servis? Onog momenta kada dođu ova sredstva i kada počne konsolidacija, nekoliko stvari, u nekoliko faza. Direktor televizije, gospodin Tijanić, napisao je jedno pismo koje je čitano na sednici Odbora za kulturu. Traži se amandmanom tranzicioni fond. To, nažalost, nije moguće bez rebalansa budžeta ili bez projekcije novog budžeta.
Ali, i tamo sam rekao to, u principu to podržavam, jer u protivnom oni ne mogu da funkcionišu na način kao što se od njih očekuje. Govorili smo malopre o tome da je deo opreme tamo analogan, da ne može da se obezbedi ono što se od njih očekuje. To je sve jako skupo i to se ne može bez finansijskih sredstava.
Da li će biti više radnika? Pa, biće. Samo da kažem, kada je nekada jedan drugi direktor otpustio 1.100 radnika, tako se onda govorilo, bio je i još uvek je tema svih mogućih nezavisnih novinarskih udruženja. Podsećam vas, u mandatu, dok je tamo postojao upravni odbor, čiji je predsednik bio Vukašin Jokanović, a direktor TV Milorad Vučelić, tačno je da je na ovaj ili onaj način iz TV otišlo 1.100 ljudi. Samo, šta da radimo sada kada mora da ode 4.500 ljudi?
Samo se obraćam onima koji zaboravljaju da postoji težina i odgovornost za političku odluku i odluku u menadžmentu, i svaku drugu, a to ko je koga tamo dovodio, tu nema nevinih. U toj priči, kako se ko menjao, tako se broj zaposlenih povećavao, pa smo došli do broja zaposlenih u upravi od 27.000 novih sistematizovanih radnih mesta od 5. oktobra do danas. To govorim zbog javnosti. Kolege poslanici to znaju.
Već su kolege govorile danas šta je javni servis. Javni servis, između ostalog, treba da ima respekt na legitimnu političku volju u Srbiji. Kada ponekad uključite RTS vi zaista pomislite - ne dao nam bog, da je Vladan Batić još uvek ministar, da su mnogi drugi još uvek ministri, da gostuju svaki put kada postoji jedan zakon, pre govore nego ministri tekuće Vlade koji potpisuju zakon. To nije normalno. Uz svo uvažavanje da je potrebno čuti jednu ili više strana.
Nije ništa strašno priznati da je neko izgubio političku stranku, izgubio politički kredibilitet i da ne može, samo zbog toga što je simpatičan bilo kom uredniku ili bilo kom direktoru, ili na bilo koji drugi način, da neko ima neku obavezu da emituje poruke sa nacionalne televizije koju treba da gleda 10 miliona stanovnika.
Ovih dana imaćemo zakon o javnom oglašavanju takođe na dnevnom redu. On je potpuno kompatibilan sa ovim zakonom. I tamo ću biti advokat RTS-a zato što mislim da nije dobra hajka koja ide prema RTS-u od velikih, privatnih medija, koji traže da se oni koji imaju status javnog servisa ne mogu oglašavati i da ne mogu po tom osnovu ubirati prihode. Naravno, da to pravo nije dato privatnim medijima. To pravo je univerzalno i svako ko je interesantan za potencijalnog oglašivača on treba, u meri u kojoj to zakon obezbeđuje i dozvoljava, da to radi.
Naravno da će zakonom biti regulisan broj sečenja, trajanje oglasnih poruka, njihova sadržina, njihov karakter, i mnogo toga drugog što do sada nije bio slučaj, i to je dobro. U tom smislu RTS, kao nacionalna televizija, treba da dobije novu šansu, da se na njoj oglašavaju ozbiljni oglašivači sa ozbiljnim proizvodima i da emituju ozbiljne poruke. Nadam se da će se to dešavati i da će to pomoći da se u finansijskom smislu konsoliduje RTS.
Ove izmene i dopune tretiraju i rok kod privatizacije lokalnih medija. Ako bih hteo da budem dovoljno dobar svima, rekao bih svi koji su govorili danas su u pravu pomalo.
Mada mislim da nisu baš svi jer to nije moguće, ali ipak da kažem kako su nastali ovi mediji. Na tri način. Neki su nastali tako što su nasleđeni iz različitih perioda.
Molim vas, čačanski "Glas" u Čačku osnovao je komunista Đorđe Milovanović 1937. godine. On je menjao koncepcije, menjao urednike, bio je zabranjivan itd. Danas je on i matična firma za Radio Čačak i Televiziju Čačak. Promenili su mu boju loga. Postao je on nekakav feljton za neke druge priče i on će danas biti predmet privatizacije, između ostalog. Đoka Milovanović je svoju ideju platio životom, ali nije to danas ovde tema.
Drugi način formiranja medija, Socijalistički savez radnog naroda onih godina, 60 i nekih, odgovarajućim odlukama, razumljivim za ono vreme, formirao je javna glasila po Srbiji, uglavnom štampana, a kasnije su nastali Radio Niš, Radio Šabac, Radio Čačak, Radio Jasenice, Smederevska Palanka i neki drugi.
I, treći, i najinteresantniji za mene su oni mediji koje je formirao tzv. nevladin sektor u okviru Asocijacije nezavisnih i slobodnih gradova Srbije, čiji su predsednik Skupštine i Upravnog odbora bili Velimir Ilić i Zoran Živković, koristeći ogromna finansijska sredstva – Tim Maršal tvrdi 176 miliona dolara, a ne znam tačno, nisam pisao knjigu, samo je čitao, toliko on tvrdi – da se formiraju mediji koji bi u jednom trenutku imali određenu političku i svaku drugu ulogu.
Podsećam vas, postojali su mediji koji su dobijali, recimo, od "Slobodne Evrope" kodirane risivere koji su bili u stanju da reemituju samo program tih stanica. Da ne nabrajam, znaju moji Čačani o čemu govorim. Tamo su neki ljudi tu šansu iskoristili i na tome im ne zameram, hoću da kažem da to znam. Danas su neki od tih medija u nemilosti kod lokalnih samouprava, zato što nisu do kraja uspeli da isprate ono što su im bivši simpatizeri i finansijeri, a danas neki od njih vlastodršci, obećavali ili što su bili u stanju da obećaju, a da danas ne ispunjavaju.
Među ovih 113, 62 su u ovom statusu o kome sada govorim. U njih su uložena ogromna finansijska sredstva. Neki od tih medija se vide u preko 50 opština Srbije, imaju po tri-četiri predajnika. Neki su protivzakonito umreženi, pa pokrivaju čitavu teritoriju i bez ikakve kontrole se bave nekim poslom koji ni po postojećem ni po novom zakonu nije moguć.
Kako god da se ova stvar završi, oni će, pre ili kasnije, ili nestati ili postati privatno vlasništvo. Ipak spadam u one koji izražavaju bojazan, nije prvi put. Kada se to bude dogodilo, u mnogim delovima Srbije neće postojati nijedan medij, zato što neke neće hteti niko da kupi.
I ti građani neće imati priliku da budu valjano informisani o onome što je važno. Šta je važno? Važno je kad je grad, kad je poplava, kad je svinjska kuga, kad je neka epidemija, kada su druge i teške okolnosti sa kakvim se, nažalost, suočavamo skoro svaki dan.
Da li će mediji koji imaju program koji je, pre svega, komercijalni, koji puštaju muziku, od koje se groze ljudi poput mene i još mnogi od vas, da li će oni imati taj interes, ne znam. Bojim se da će ova "operacija" uspeti, a da će neki od "pacijenata" ovo dočekati tamo gde ne treba.
Televizijska pretplata - kako da kažem, pet godina čekam ovaj "penal", ali sad ne mogu da promašim, nemam pravo. Uzmite stenogram i pogledajte šta smo govorili oko toga. Svako podilaženje građanima i jeftina propaganda, svi trikovi se uvek vrate sa višom cenom. Oni koji su obećali da će na taj način ugasiti jednu televiziju, pa da će ove druge, o kojima sam malopre govorio, postati velike i nacionalne, prevarili su se. To nije dobro. Da samo neki ne misle da sam zaboravio.
Kod usvajanja zakona u prvobitnoj verziji sklonjene su tri frekvencije. Pažljivo posmatram šta se tu dešava i obavestiću vas, kad dođe vreme, šta će biti sa frekvencijom Trećeg kanala RTS-a i šta će biti sa dve frekvencije u Vojvodini, koliko da ljudi ne misle da smo zaboravili o čemu se ovde radi.
Ko je imao pravo da još 2001. godine da nekom garantuje da će dobiti nacionalnu frekvenciju na uštrb ovih o kojima govorim? Da li su se ljudi iz Vojvodine onda bunili i da li su mislili da će onda biti ugrožena mogućnost korektnog i pravovaljanog informisanja na više jezika, kao što nalažu pravila u Vojvodini, kada se sklone te dve frekvencije? Možda neko ne razume o čemu danas govorim, ali govorim razumljivim jezikom. I 2001. i 2005. godine je to bilo ubistvo sa predumišljajem, a nestale su tri frekvencije na način kao što sam opisao. Ali, o tom-potom.
SPS bi mogla da, u vezi sa ovim izmenama i dopunama zakona, ignorišući sve ovo o čemu je ovde bilo reči, ne glasa, da kaže da je ovo ili ono. Nema niko pravo, zbog svoje dece, da ne obezbedi uslove za normalnu nacionalnu televiziju koja će imati normalnu produkciju.
Rekao je jedan kolega jutros i veoma mu se zahvaljujem - u zlatno vreme, kaže, 70-tih godina, školski program RTS-a je bio takav da su nam na tome mogli pozavideti mnogi u našem okruženju. Pa, više ne postoji školski program. U ovoj zemlji je lektira samo Hari Poter. Iz programa za srpski jezik proteran je Petar Kočić, proteran je Stevan Sremac. O čemu se ovde radi?
Bilo bi dobro da na televiziji konačno možemo da vidimo nešto normalno, da naša deca tamo nešto mogu da nauče.
Da nauče pojmove, da upoznaju predele, da upoznaju divne ljude, da upoznaju literaturu na način koji je normalan za taj i te uzraste. Nažalost, to se sada ne dešava.
Kad bude usvojen zakon o javnom oglašavanju, da prestanu oglasne poruke sa seksističkim sadržajem, jer zaista nije normalno da na nacionalnoj televiziji i na drugim televizijama, u terminu koji je top termin - 20,00, 21,00 – jedan pristojan otac, sa svojim ćerkama ili sa svojom majkom, ne može da prati isti TV program. Rizikujem da me proglasite konzervativnim, ali to nije normalno.
Ne komentarišem ono što se dešava na "Pinku" i na drugim, to nije moj problem, to je privatna televizija i to gleda ko hoće, ali usput da kažem da su kurtizane u javnim kućama čednije od onoga što gledamo na emisijama koje emituje "Pink", u terminima koji su u 20,00, 21,00 i 22,00. Nemam nikakav problem i ništa ne rizikujem kad to saopštavam. Saopštavao sam to i ranije.
Dakle, mi jesmo odgovorni da propišemo pravila ponašanja u ovoj oblasti. Imam puno poverenje u Odbor ove Skupštinu koji prati ovu oblast i imam puno poverenje u narodne poslanike koji će imati snage da donesu ovo o čemu je danas ovde reč, na način da niko nema štetu. Posebno molim koleginice i kolege iz Vojvodine, potpuno razumem veoma tešku situaciju u RTV Novi Sad, ali molim da razumemo ovo oko prava veta na najbolji mogući način, najdobronamerniju moguću argumentaciju sam ponudio.
Ne radi se o tome da se nekom oduzima pravo. Naprotiv, kad neko ima pravo veta, on ima više prava nego oni koji su sa njim u istom regulatornom telu. Treba da bude princip, inače, jedan od važnih principa jeste da isti imaju pravo da budu različiti, ali valjda ni različitima nikad niko ne osporava pravo da budu isti. U ovom slučaju je to veoma važno i za jednu i za drugu televiziju i za sve građane Srbije. Nadam se da mi ovde razumemo da građani Srbije nisu protivnici televizije, nego je to nešto sasvim drugo.
Sasvim na kraju, neodrživa je tvrdnja koju je rekao gospodin Kojadinović da ne postoje zakonski instrumenti da se regulišu odnosi u kablovskim televizijama, njihovo funkcionisanje i postojanje. Koliko razumem, to je nadležnost Ministarstva za kapitalne investicije, jer to ministarstvo je nadležno za izdavanje dozvola za ovo ili za ono.
Pitam vas i proveravam svoje znanje, ima ovde kolega iz Telekoma i iz pošte, za šta služi četvrti kanal Telekomove betonske cevi? Zašto se taj kanal ne koristi da se napravi kablovska televizija na propisan način? Zašto je dozvoljeno da se Srbija premreži gajtanima? Probajte da napravite na seoskoj utrini malu kućicu da tamo sklonite alat i da tamo napravite strujomer, da imate struju. Neće vam biti omogućeno, jer je to suprotno Zakonu o izgradnji, gospodina Šumarca.
Ali, može u svakoj varoši u Srbiji, u Čačku ima tri takve, može svako sa solitera na soliter kao paukovu mrežu da razapinje kablovsku televiziju. Znači li ti da u Srbiji Soroš može sve, imamo li snage da kažemo, Soroš to ne može u Srbiji više da radi.
Još nešto, ako sam potpisao ugovor sa SBB, a to je Soroš-eva televizija ili bilo kojom drugom, ili bilo kojim drugim operaterom kablovske televizije, i ako on ima u 50 kanala i RTS, kako je moguće da mi neko za istu stvar naplati dva puta. Mi ćemo za ovo glasati, ali pozivam sve građane da na sudu ostvaruju svoje pravo, ili je nemoguće da kablovska televizija radi na način kao što radi sada ili je nemoguće da se ubira televizijska pretplata. Ne može dva puta isto.
Drugo je pitanje što neki od emitera plaćaju da se nađu na SBB jer tako povećavaju svoju gledanost, jer nemaju svoju mrežu, nemaju releje, predajnike, pa je to princip redukcije, potpuno obrnuta stvar. Dakle, ta stvar mora da se reši. Ako ne može formalno, postaviću poslaničko pitanje, ne znam ko je nadležan, valjda će Vlada biti nadležna: ko i na koji način reguliše funkcionisanje kablovskog sistema u Srbiji?
Ovo je nemoguće i neizdrživo, tamo se slivaju velika sredstva, građani su motivisani, odmah da kažem, nisam protiv kablovskih televizija, da te usluge koriste, ali oni moraju da funkcionišu kao i svaka druga firma u Srbiji, da se registruju na zakonom propisan način, da nemaju kablove kao što sam opisao i objasnio, već da to ide na normalan način, kao što bi bilo normalno za sve drugo.
Ako Telekom nema više pravo da to radi tako po vazduhu, nego mora da kopa, da buši, da povećava svoje troškove, onda ne može ni kablovska televizija. Ako to nemaju neki drugi, onda ne može ni kablovska televizija. Mislim da smo se oko ovoga razumeli i mislim da oko ovoga imamo saglasnost, jer je veoma važno da i oni funkcionišu, onako kako funkcioniše zemljoradnička zadruga ili najveće kompanije u Srbiji.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, izvanredno je kolega Jovan Todorović argumentovao razloge za ovaj amandman.
Ne može da važi princip pred ovim parlamentom - uzmi ili ostavi. Mora da postoji - popravi. Ako to ne bude bilo moguće, onda nema nikakvog smisla da mi ovde sedimo. Postoji jedan termin koji je moderan, vi ste ga uveli u ovo vreme, a pre je bio onaj, to je "transparentnost", a sada je to "kapacitet". Dakle, sa punim kapacitetom parlamenta moguće je učiniti sve što je limitirano jedino ustavom i ničim više.
Narodni poslanik ili odbornik jeste vlastan da predlaže bilo šta što je u vezi sa interesima građana, ukoliko to ume i koliko je na zakonu zasnovano. Ovde postoji konstantni strah od narodnih poslanika i od odbornika. Već sam ranije govorio o najavi decentralizacije vlasti u Srbiji u proteklih 10 godina, a što su te najave bile intenzivnije, to je centralna vlast bila sve moćnija i zalažem se da taj princip napustimo i vratimo parlamentu ono što je njemu dato Ustavom.
U ovom primeru, i u nekim drugim, potpuno je jasno da se izvan parlamenta pokušava da se donose odluke koje su u nadležnosti parlamenta. To nije dobro i to nije preporuka nijednoj vlasti, koliko god ona sebe proglašavala demokratskom. Ne postoji proklamovana demokratija. Postoji ostvarena demokratija, stvarna, faktička.
Zato vas molim da podržite amandman gospodina Jovana Todorovića, koji u punom smislu afirmiše ovaj princip koji obezbeđuje pravo narodnim poslanicima i odbornicima da mogu ne samo da glasaju pozitivno ili negativno, već da predlažu da se nešto popravi nabolje, a to je stvar onih koji su većina ili koji su u tom trenutku većina, da procene da li je taj predlog logičan, da li je na zakonit način predložen.
Ali, ne može biti govora o tome da se pred poslanike na taj način izlazi, da li nešto može ili ne može, ali da ne može da se popravi. Onda mi ne treba ovde da sedimo, nego treba da se dogovorimo u toku jedne godine da glasamo odjednom za sto zakona koji dođu i da idemo kući, jer tamo imamo pametnija posla.
Budžet, najvažniji zakon u jednoj zemlji, najvažniji akt posle Ustava i prostornog plana. Na osnovu kompozicije budžeta se čitav niz važnih pitanja sprovodi u jednoj državi. Tamo se vide mere i ekonomske i fiskalne politike, i sve drugo što je važno da mi možemo da organizujemo život u jednoj državi za jednu godinu.
Onaj ko se boji poslanika stići će ga samovolja ministra. Od toga ne može da pobegne kakav god da je ministar. Poslanike su birali građani, a ministre bira parlament i tačka. To mora jednom zauvek ovde da se nauči. Kome se ne sviđa, neka stane na listu, neka izađe pred građane i neka bude poslanik ako mu se ne dopada da bude ministar. Razlika je velika. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne mora neko da bude permanentno u sali, ali poslanici koji su ovu decentralizaciju žešće kritikovali pre podne nego što je intenzitet te kritike popodne, neki od poslanika nikada nisu bili vajna opozicija, nego su bili bajna opozicija, odlična opozicija - najžešća moguća. Kada neko ima potrebu da uzme slatkiš u usta, neka kupi čokoladu u velikim količinama. Socijalistička partija Srbije može da škodi kada se neovlašćeno koristi. Hvala lepo.

Dobro ti veče Srbijo, što bi rekli. Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, jasna je ova korelacija izvršnog i sistemskog propisa, i razumem o čemu ovde govori gospodin Krasić i u to u izvesnoj meri podržavam, kao što podržavam i princip da se ovo o čemu govorim gospodin predsednik, da akta koja se usvajaju u Narodnoj skupštini kad god je to moguće osmog dana, odnosno da stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja, zato što akta koja mi ovde usvajamo proizvode posledice.
Oni na koje se ta akta odnose treba da imaju dovoljno vremena da se pripreme, da prihvate novo rešenje, novi zakon, ako je zakon u pitanju ili neki drugi akt, ako je on u pitanju. Mi ovde donosimo izmene i dopune dva zakona, a oni se odnose na lokalne samouprave, na skupštine gradova autonomnih pokrajina. Pošto se radi o konsolidovanom računu, onda se odnosi na fondove.
To bi bilo obrazloženje zašto bi bilo važno i tako sam i razumeo našeg kolegu Jocu Todorovića, koji je u istovetnom tekstu kao i gospodin Krasić podneo ovaj amandman, gospodin Jovan Todorović i mi iz SPS, zato što to jeste princip, pri čemu ne bih tako dramatično branio tu poziciju, ukoliko bi mi neko objasnio zbog čega je neophodno da izmene i dopune ova dva zakona stupe na snagu danom objavljivanja, iako želim da kažem, voleo bih kada bi to bili izuzetci, kada to ne bi bila praksa.
Mi ponekad umemo da tako upravo završimo zakon i da kažemo da stupa na snagu danom objavljivanja, a to nije dobro. Znači, ostavljamo utisak da nešto radim u iznudici, da smo pod izvesnom presijom nekoga ili nečega, da smo se negde preračunali itd, ali nisu ovo ključni amandmani od kojih bi mogla zavisiti sudbina zakona.
Dakle, principijelno se zalažemo da sva akta koja Skupština usvaja imaju važnost osam dana od dana objavljivanja i mislim da tome malo ko može da prigovori, ali naravno izuzetak i postoji zbog toga da se ponekad obezbedi drugačije funkcionisanje, s tim što još jednom molim sve kolege da to ne postane praksa. To se nama ovde dešava. Ako analiziramo razne zakone koje smo donosili i druga akta, videćemo da je toga bilo. Po mom shvatanju, više nego što je bilo potrebno. Hvala lepo.

Gospođo Petrović-Škero, gospodine Stojkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, parlament ima odgovoran zadatak da od ponuđenih kandidata izabere najviše predstavnike u sudovima i tužilaštvima, sudije i rukovodioce ovih organa, i zbog toga naša odgovornost treba da bude u skladu sa tom obavezom.
Nije jednostavno kada neko treba da deli pravdu ili da organizuje one koji dele pravdu, ako se neargumentovano osporava. Naročito je nezgodno kada veliki broj ljudi osporava nečiji izbor, a taj bude izabran, onda to ostavlja posledice u poslu u odnosu sa strankama, u odnosu prema javnosti itd.
Zato bi, sa dužnom pažnjom, sa osećajem za meru, bez ikakvih ličnih razloga, trebalo da pristupamo ovom poslu i da na savestan i propisan način učestvujemo u ovom poslu, koji je jedan od veoma važnih, da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje pravosuđa i da, pri tom, na bilo koji način ne ugrozi legitimitet parlamenta i narodnih poslanika.
Ovde smo čuli po istim predlozima različite stavove. To je normalno, ovo je parlament. Intonacija pojedinih govornika je takva da bi se moglo zaključiti da jedan od njih ne govori istinu, pošto, kada se o istom čoveku iznose potpuno suprotni argumenti, onda to one koji u tome ne učestvuju dovodi u dilemu kako da se izjasne i to jeste najteži deo posla ovde.
U politici postoji jedna važna dimenzija koja treba da bude konzistentnost, pa zato kolegama koji danas govore o političkoj pripadnosti nekih drugih prosto skrećem pažnju da sam ja ovde ranije osporavao, a oni birali, recimo za okružnog tužioca – sekretara Izvršnog odbora Demokratske stranke, koji pri tom nema poslovnu sposobnost. Sa tim u vezi, vođena je ovde u ovom parlamentu velika bitka. U punoj snazi DOS-a uspeo sam da zadobijem poverenje 50 poslanika za ono što sam ovde činio i taj je izabran sa samo 11 glasova razlike, pri čemu su neki drugi izvedeni napolje da sruše kvorum, jer je tako hteo Čedomir Jovanović.
Svaki put kad za ovu govornicu stanemo, naše oružje su samo argumenti, nema drugih, ili rđava namera ako ne raspolažemo argumentima, a želimo nešto da osporavamo.
Govoriću o jednom predlogu i o dva pristupa kada je taj predlog u pitanju. Govoriću o Ratku Zečeviću. Odmah da kažem da nije preporuka da neko bude sudija kada puca uvis iz pištolja. Postoje valjda obrazloženja koja su logična i prihvatljiva. Usput da kažem, Ratko Zečević je samo za nekoliko glasova izgubio izbore za predsednika opštine Prokuplje.
Nije valjda tačno da ti ljudi tamo ne znaju o kakvom se čoveku radi. Ako nije dovoljna izjava onog čiji je život bio ugrožen, a neki drugi to znaju bolje od njega samog, onda osporavam dobru nameru onima koji tu argumentaciju iznose.
Bila je primedba i da je Ratko Zečević član SPS. Naravno da je član SPS i to ne sporimo. Naravno da, po zakonu, ukoliko bi bio izabran, to više ne bi mogao da bude. Da li bi Ratko Zečević ostao u srcu? Bi, nemojte da imate dilemu, kao što su i svi vaši.
Da vas podsetim, mi smo ovde prihvatali raznim visokim funkcionerima DOS-a, a i sada ovih stranaka koje tvore vladu, birali smo ih u ovoj skupštini sa obrazloženjem da, ako budu izabrani, istupiće iz stranke i podneće ostavku na mesto, recimo, člana izvršnog odbora Socijaldemokratije ili neke druge, znate o čemu govorim, kada smo ovde birali gospodina Šabića i druge.
Znate šta, da li neko nekome pripada, to je zapisano u srcu. Da li neko ima pristupnicu, to je forma. Kad vam neko kaže: od danas nisam, časna reč, nemojte da mu verujete, osim ako ne prebegne u neku drugu ekipu, takvih isto ima dovoljno.
Znači, molim sve one koji mogu da razumeju o čemu ovde govorim, da podrže taj izbor. Neće biti propast sveta ni ako se to ne bude dogodilo, ali Ratko Zečević onda ne bi bio poslednji čiji izbor mediji prate mesec dana na način koji potpuno odgovara smišljenom i orkestriranom diskvalifikovanju.
Pošto on ovde danas ne može da govori u svoje ime, mi govorimo u njegovo. On to od nas očekuje i očekuje s punim pravom.
Podsećam, birali su sudije i tužioce za vreme ministrovanja gospodina Vladana Batića, na način koji nije, što se mene tiče, vredan pomena. Čitave familije su odlazile u određene sudove ili tužilaštva. Jeste, DOS-ova skupština je to radila, birala je, mimo postojećih kriterijuma, ljude za najodgovornije funkcije u pravosuđu.
Očekujem i imam poverenje i u Ministarstvo pravde, i u Visoki savet pravosuđa, i u gospođu Škero. Izvinjavam se, gospođo Škero, moram reći, mi nismo glasali za vaš izbor onih godina, ali smo glasali sada, a oni koji su vas onda predlagali, izašli su iz sale da ne ustanu kad vi polažete zakletvu. Toliko o principijelnosti. To je tako bilo. Govorim o poslanicima DS. Svaki put kad neko ovde polaže zakletvu, ustaću, jer mi je to obaveza i čast, bez obzira da li se slažem sa njegovim izborom.
Zato molim sve kolege da sa merom, sa odgovornošću, pa ako hoćete i sa osećajem za pripadnost određenoj grupaciji, vršimo izbor, pri čemu u ovom poslu nema nevinih. Ko god misli, neka baci kamen u vis i neka čeka. Svako će imati malo razbijenu glavu. Ako je samo Ratko Zečević problem, onda je pravosuđe u Srbiji reformisano sjajno, efikasno, nekorumpirano i izvanredno. Ali, nije tako.
Molim vas za podršku da ovaj čovek bude izabran, bez obzira na emocije i bez obzira na ovo što je bio učinak medija u proteklih mesec dana. Imam osećaj da će svoj posao raditi dobro, jer i tog spornog dana kada je uradio ono što inače nije smeo da uradi, očigledno je spasio nečiji život.

Hvala vam, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, dame iz Ministarstva finansija, ne vidim nijednog gospodina, samo ću u jednom segmentu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2005. godinu da ovde progovorim i da nešto kažem povodom dve-tri rečenice koje je gospodin Dinkić izgovorio o Čačku, da neko ne stekne pogrešan utisak. On je to učinio iz najbolje namere, ali sam dužan da objasnim neke stvari.
Kod Zakona o budžetu za 2004. godinu i kod budžeta imali smo poziciju od 800 miliona za poboljšanje kvaliteta mleka.
To je bio dobar način da se pomogne individualnim proizvođačima, seljacima u Srbiji, da kupe aparate koji se nazivaju lakto frizevi i koji treba da obezbede da se sveže pomuženo mleko stabilizuje na temperaturi od 4 do 8 stepeni i da se, kao takvo, na otkupnim mestima i punktovima, koji služe za takvu svrhu, u ispravnom stanju predaju lokalnim mlekarama. Prošle godine ta stavka ni u jednom dinaru nije realizovana iz razloga koji su nama poznati, a građanima Srbije uglavnom nisu.
Ove godine je ponovo kod usvajanja budžeta za 2005. godinu bilo opredeljeno 800 miliona za ovu namenu, dakle, za lakto frizeve, i sada smo, iz izlaganja gospodina ministra, a i iz izlaganja predstavnika Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i Ministarstva finansija na Odboru za poljoprivredu razumeli da će i ova stavka biti redukovana za 650 miliona dinara.
Molim vas da razumemo o čemu se ovde radi, jer nema gospodina Dinkića. Temperatura sveže pomuženog mleka odgovara telesnoj temperaturi goveda od 38 stepeni. U ovim periodima, za samo pola sata moguće je da dođe do kišeljenja, upropašćivanja svih količina mleka koje se na taj način saberu. Za to služe ovi tehnički aparati, koji na jedan efikasan i krajnje jednostavan način stabilizuju temperaturu mleka da se može dalje sa njim, u komercijalnom smislu, manipulisati.
Podsećam vas da je "Imlekovim" pravilnikom predviđena tolerisana temperatura od 4 do 8 stepeni. Takođe vas podsećam da na svim mlečnim proizvodima, kod uslova čuvanja, jeste propisana temperatura od 4 do 8 stepeni. Šta je ovde bila osnovna ideja? Ideja je bila da se pomogne seljacima da kupe ovakve uređaje i da do najveće moguće mere snize rizik od upropašćivanja količina mleka koje se saberu u toku jednog dana.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da će i kod ovog rebalansa budžeta, koji je u plusu za 32 milijarde, praktično poljoprivreda biti redukovana za jednu milijardu, pri čemu ova pozicija, odnosno podlinija za oko 650 miliona dinara. To nije dobro. Sinoć sam telefonirao jednoj porodici iz Kalinovića, to je opština Gornji Milanovac, poznata i znamenita porodica Povrenović, da mogu da provere oni o čemu govorim ovde. Dakle, ljudi u nedostatku ovih uređaja, sveže pomuženo mleko nekontrolisano hlade u zamrzivačima i na taj način rizikuju duplo.
Ako smo stvarno hteli da pomognemo seljacima, onda je ovo bio odličan način i čestitam onima koji su ovo smislili. Ali, naravno, nije mi drago zbog toga što se dve godine zaredom praktično ova pozicija gasi. Rekao je gospodin Dinkić da, s obzirom da projekat nije ni započeo, ništa se od toga neće ni pokvariti, ima sada ovih 150 miliona, pa se nadam da će makar to biti realizovano.
Postoji preko 50 firmi u Srbiji koje imaju licenciranu proizvodnju u ovoj oblasti, kao što je firma "Rapid" u Gornjem Milanovcu, i mnoge privatne firme, postoji uvozna ponuda i bilo bi dobro da makar, evo svi smo ovde, kod usvajanja budžeta za 2006. godinu kažemo - usvajamo ovu podliniju na ovom razdelu i hoćemo da garantujemo da će seljaci dobiti priliku da pod povoljnim uslovima dobiju lakto frizeve.
Objašnjenje koje je bilo prošle godine da Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ne može ovo da uradi zbog toga što su mlekare privatizovane, pa se na taj način pomaže privatnim mlekarima, nisu nikakva argumentacija. Mi treba da pomognemo seljake. Kome će oni da prodaju mleko, to je stvar njihove procene. Ona zavisi od toga ko kako plaća, kakva je dinamika isplate, kako je organizovana distributivna mreža itd.
Šta je ovome alternativa? Znam da neke ljude to ovde ne zanima, ali imam pred sobom sliku nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji koji žive od toga, jedna krava je u svako doba mogla svojim prihodom da izdržava jednu četvoročlanu porodicu. Naša je obaveza da stvorimo ambijent i uslove da ljudi, koji imaju 70-80 godina i još uvek imaju snage i smelosti da se bave mlekarskom proizvodnjom, od nadležnog ministarstva dobiju ono što je ovde bilo propisano. Po meni se, na potpuno neopravdan način, vraća u rikverc i deli u neke druge razdele iz razloga koje razumem, ali ne opravdavam.
Zato molim, proći će samo dva ili tri meseca od usvajanja, odnosno projekcije budžeta za 2006. godinu, da ovo imamo u vidu i da tri puta zaredom ne napravimo istu grešku.
Što se tiče privatnih mlekara, ponoviću svoj stav sa Odbora za poljoprivredu, nije bio moj politički ideal da bude sve privatno u Srbiji, ali je to faktičko stanje u Srbiji. Mi na ovaj način ne pomažemo privatne mlekare, odnosno vlasnike privatnih mlekara. Mi pomažemo direktne proizvođače mleka. Nadam se da to razumemo.
Veoma je važno, osim toga, kada bi se ovih 800 miliona upotrebilo da se uposli tridesetak malih i srednjih preduzeća koja se bave proizvodnjom lakto frizeva, mi bismo na višestruk način ova sredstva dobili u budžetu već naredne godine; dobili bismo na svaki dinar najmanje 40 para u budžet za narednu godinu, onaj ko razume o čemu ovde govorim.
Dva puta je gospodin Dinkić spomenuo Čačak, kao pozitivan primer u smislu iskorišćenja pozicija koje su već bile u budžetu. To je, naravno, lepo. Lepo je živeti u takvom gradu koji je hvaljen od ministra finansija. Samo želim da kažem da je Čačak odranije bio grad koji je imao, recimo, 1980. godine tri hiljade kooperanata i privatnika, udruženih u Zanatsku zadrugu "Univerzal".
Nije nikakvo demokratsko čudo stvorilo ta preduzeća, već od 1990. godine imamo privatne firme koje upošljavaju po 500 ljudi. To je bio grad koji je prvi u Evropi povezao osam škola na internet 1995. godine. Nasledio je odličnu administraciju, za razliku od nekih drugih, koja nije bila partijska, već profesionalna i da je to grad koji ima perspektivu, koji ima danas jedan manje-više staložen i tolerantan politički život i da će, naravno, i u narednom periodu sve učiniti da ona sredstva koja mu pripadaju iz budžeta Republike Srbije iskoristi na način koji je najbolji za Čačak i Čačane.
Takođe, želim da kažem da je to grad koji raspolaže sa budžetom od 17 miliona evra za ovu godinu i da je već radio tri rebalansa na plus u ovoj godini, što, naravno, govori o tome da tamo postoji živa privredna aktivnost, što sam bio dužan da kažem, zato što bi neko mogao steći utisak da je taj grad neko čarobnim štapićem od juče pretvorio u ovo što on danas jeste.
Nažalost, ona druga velika privreda, i s tim se sa gospodinom ministrom ne slažem, daleko je ispod onoga što je bila ili što može da bude. Čačanska "Sloboda" danas ima zaposlenih onoliko koliko su nekada u toj firmi brojali zaposleni u menzi, portiri i higijeničarke. To je manje od hiljadu, a nekada ih je bilo osam hiljada. Ali, to je tema za neku drugu priliku, kada gospodin Bubalo bude ovde podnosio svoj ekspoze. Dakle, bio sam dužan da to ovde kažem.
Molim kolege, pisali smo nekoliko amandmana, gospodin Jovan Todorović, naš ovlašćeni predstavnik napisao je pet amandmana, a jednom ću se posebno uključiti kada dođe vreme. Želim da kažem, na ovu prvu temu, važno je da razumemo o čemu se ovde radi. Sa žaljenjem konstatujem da se to dogodilo na ovoj poziciji koja se odnosi na ovih 650 miliona, koji će ponovo pravično biti skinuti sa pozicije i dati nekom drugom.
Deklarativno zalaganje za poljoprivredu je štetno po poljoprivredu i državu. Treba da ministar, i jedan i drugi, i poljoprivrede i finansija, ispoštuju ono što kažu seljacima na početku budžetske godine. To očekujem. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo iz Ministarstva za rad, argumentacija koju je ponudio kolega Zoran Krasić je logična i čudi da su Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije i Zakonodavni odbor Narodne skupštine Republike Srbije prihvatili kao pravno moguć ovakav član izmena i dopuna ovog zakona. Osim što je konfuzan, on praktično u svemu o čemu je gospodin Krasić govorio odslikava ovo što jesu bili argumenti.
Mi ćemo se konsultovati u vezi sa ovim amandmanom i nije nemoguće da ga prihvatimo, jer zakoni moraju da budu jasni, razumljivi, moraju sve građane da tretiraju na isti način. Ne mogu da budu diskriminatorski i ne mogu na bilo koji način da po nekoga proizvode rđave posledice, a da za ponekoga imaju realno nešto što jeste u ovom smislu dobit.
Ovde bi se upravo to dogodilo, ukoliko bi na ovaj način bio prihvaćen ovaj član o kojem je govorio gospodin Krasić.
Ovde je bilo nekih drugih tema. Mnogi su se ovde večeras pozivali na rđave posledice privatizacije, a ja samo podsećam sve one koji su glasajući poslali i konstituisali parlament Srbije: Socijalistička partija Srbije nije glasala, jedina stranka koja nije glasala za Zakon o privatizaciji i jedina stranka koja nije glasala za Zakon o radu koji je predložila gospođa Gordana Matković. Prosto skrećem pažnju onima u Srbiji koji se post festum sete da su ugrožena neka prava, prava radnika, penzionera i drugih, da to čine na vreme. Mi izvinjenje primamo u glasačku kutiju, može od sutra da počne, nema problema. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, u izbornoj kampanji 2000. godine u brojnim selima učestvujući u kampanji navodio sam podatak da je Srbija uvezla 56.000 tona jabuka u godini u kojoj u Srbiji praktično niko nije otkupio jedan kilogram jabuka. Ovo o čemu govori kolega Branče Stojanović u amandmanu zajedno sa kolegama Perićem i Minićem ima veze sa tim. Naravno, ja nemam ništa protiv da cena poljoprivrednih proizvoda, voća, povrća, bilo čega drugog pegla cene u Srbiji na taj način, da građanima Srbije obezbedi jeftiniju, bolju i kvalitetniju ponudu, ali pitanje je šta je onda ovde skuplje, šta je veći rizik, jer takođe kao i kolega Branče Stojanović živim u kraju koji je naglašeno voćarski, poljoprivredni kraj. Nažalost, nije više vinogradarski, odavno su iskrčeni vinogradi.
Država mora da ima instrument da izbalansira ovu stvar, da ne izađe iz okvira tržišnog koncepta i opredeljenja da se tržišnom ekonomijom bori za svoje mesto pod suncem u Evropi, kao što to ovde sada postoji, a da pri tom ne ugrozi osnovnu poljoprivrednu, voćarsku i vinogradarsku proizvodnju u Srbiji.
Znam da je to jako teško, ali, odgovorna vlada mora da ima odgovor na ovo pitanje. Ja vas podsećam, ovih dana u zapadnoj Srbiji poplave, pre toga u Banatu, a nakon toga u zapadnoj Srbiji, a sada grad, praktično su potpuno uništili sve useve. Ja sam pre neki dan gledao seljaka iz Osečine posredstvom državne televizije koji je ruke pretvorio u pregršt i u njima drži komade leda i nekoliko razbijenih zelenih oraha. To su crne ispucale ruke. Takve su nas sve, manje-više, othranile i ovamo poslale. Kada mu se to dogodi jednom, pa još jednom, pa kada država ne može da mu pomogne, kada dozvoli nekritički uvoz, kada ono što on ima nema kome da proda, onda je to neodgovorna politika u odnosu na selo i na seljake.
Zato bi bilo dobro, (a ovaj amandman pokušava da pegla ovo o čemu mi govorimo i može da pomogne) da se na nešto bolji način nego što je predloženo zaštiti domaća proizvodnja, iako naravno ja znam da sada rizikujem i da mi se može reći da se na taj način narušavaju principi tržišta, slobodne trgovine i mnogo toga drugog.
I u Americi se seljacima otkupi pšenica u toku jedne godine do poslednjeg zrna. Reguliše se cena, a nakon toga se na ovaj ili onaj način to, u zavisnosti od ponude i potražnje, reguliše, jer jedna proizvodnja je jako skupa.
U punom rodu neko voće je tek posle pet ili više godina. Voće nije šargarepa da poraste za jednu godinu, pa da onda to prodate i izvadite novac koji ste uložili. Dugogodišnji zasadi traže veliku negu, traže velika ulaganja, nema povoljnih kredita još uvek, zato bi bilo važno da kolege prihvate ovaj amandman. Ovaj amandman je smislen, on je potpuno u skladu sa političkim programima svih stranaka. Svi smo mi govorili da ćemo štititi seljake, evo, ovo je prilika i zato molim kolege da ovo podrže. Neka ga prouče još jednom, znam da je puno amandmana, ima smisla i možemo da pomognemo da bude bolje nego što je predloženo. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kao odgovoran narodni poslanik želim da vas obavestim da će moj stav u vezi sa svim podnetim amandmanima zavisiti od nekoliko pitanja. O tome želim da vas obavestim na vreme, s obzirom da, kako sam obavešten, u petak će biti dan za glasanje.
Ja sam narodni poslanik SPS i to što sam ovde dugujem socijalistima Čačka i Moravičkog okruga i nikome više, imenu i reputaciji SPS i moguće nešto svom ugledu. SO Čačak, u toku ove nedelje i u toku narednih nedelja, ima inicijativu da promeni 20 i nekoliko imena ulica u Čačku. Između ostalih, to su ulice pet narodnih heroja, a troje od njih su zaklani, ulice Svetozara Markovića i Filipa Filipovića. Ulicu Filipa Filipovića daće Milanu Stojadinoviću.
Milan Stojadinović je bio predsednik Vlade Srbije, prvi je obukao crnu uniformu u Srbiji, zadužio se kod Vermahta i kupio oružje, na svakom sanduku je pisalo "provereno ispravno", ni jedna puška nije opalila, završio je život u Urugvaju, kao što znate.
Ne glasam ni za šta dok ne dobijem pismenu garanciju ministra Lončara, koji mora to da verifikuje, da li će se ova sramota dogoditi u Srbiji. Nisam dao reč, kada sam pristupio podršci ovoj vladi, da ću podnositi da fašisti dobijaju imena ulica, trgova itd. u Srbiji. Pošto ste vi, gospodine Prorokoviću ovde najstariji funkcioner DSS u ovom trenutku i pošto je ministar Lončar vaš ministar, molim vas, kao odgovoran čovek, ja sam ozbiljan poslanik, dakle, ako se to ne dogodi, na taj glas ne možete računati ni sada ni ubuduće.
U Čačku vlast vrši NS, SPO, DSS. Dogovorite se sa tim u vezi. Mi tamo imamo 13 odbornika, to je najveća odbornička grupa i neću da dozvolim da na taj način to funkcioniše, iz više razloga. To je moj stav, to je moje lično uverenje. Od toga zavisi da li mogu ili ne mogu kao do sada da podržavam ono što vi ovde predlažete.
Dajem vam dovoljno vremena da se presaberete, da nas ne bacate u blato, da nas ne ponižavate dok vas podržavamo. Ako to niste u stanju, onda recite o čemu se radi. Nema nikakvih problema, veoma rado ću učiniti ono što sam naumio, zato što nije normalno da se tako nešto događa u godini kad ceo normalan svet slavi 60 godina od pobede nad fašizmom. Milan Stojadinović je bio prvi fašista u Srbiji i najvažniji fašista u Srbiji.
Zato vas molim, sve je pitanje vašeg izbora. Svoj stav s tim u vezi sam rekao. Događaju se još neke čudne stvari na nekim odborima. Dakle, moja dužnost je bila da vam to kažem, a na vašoj savesti i na vašoj političkoj proceni je kako će ta stvar da funkcioniše ubuduće. Dakle, ima veze sa amandmanom, jer od toga kako se ove stvari razmotre zavisi kako ću da se ponašam ubuduće. Imate pravo to da znate. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i amandman o kojem je govorio gospodin Jovan Todorović i amandman o kojem je govorio gospodin Marković sada veoma imaju veze sa jednom temom. Pažljivo sam izučavao sve političke programe, slušao kampanju, a u svim kampanjama učestvujem, i ne postoji nijedna politička stranka koja u svom programu nema decentralizaciju kao jedan od osnovnih stubova i namera svog političkog delovanja.
Moram da kažem da je Kardeljeva organizacija države bila san snova u odnosu na ovo što danas imamo kada su u pitanju sredstva, komponovanje budžeta, trošenje, ingerencije lokalnih samouprava, pre svega, i to nije preporuka ni za jednu vlast koja sebe naziva demokratskom.
Lokalne samouprave, pogotovu ako se radi o malim teritorijama, o malim opštinama, svedene su na nivo mesnih zajednica. Sa kojim strahom i kojim obrazloženjem centralna finansijska vlast u državi ne daje šansu lokalnoj samoupravi da se na osnovu svog budžetskog prihoda, koji se planira na osnovu parametara koji jesu izvedeni iz mere ekonomske, finansijske, budžetske politike, zaduži na ovaj ili onaj način?
To je iskazivanje nepoverenja prema građanima, to je svođenje lokalnih samouprava na puku formu i to je centralizacija vlasti koja je potpuno suprotna političkim programima svih političkih stranaka koje učestvuju na izborima.
Upućujem građane Srbije kod ovog amandmana i kod ovog argumenta da stave prst na čelo i ozbiljno razmisle o tome kada daju poverenje strankama na izborima, jer je neizdrživo više, a postoji Zakon o budžetskom sistemu, postoji Zakon o trezoru, postoji budžetska politika, o čemu mi ovde govorimo, sve kanališe i nemoguće je to više izdržati.
Male opštine nisu u stanju da urade bilo šta ozbiljnije ukoliko nemaju značajniju podršku. Danas sam prošao putem Cer-Tekeriš, sramota je za ovu državu na šta liči taj put. A, to su male i siromašne opštine, čiji je budžet ispod 80 ili 100 miliona dinara godišnje. Kada im ne date ni pravo da se zaduže više od nivoa da kupe 50 risova papira za mesec dana, onda zaista ništa ne predstavljaju.
Zato zaista molim svakoga ko ozbiljno misli da čini dobro građanima da kada komponuje vlast, kada komponuje budžet, kada donosi zakone koji se tiču ove oblasti vrlo precizno da građanima, odnosno njihovim odbornicima, i to je volja građana koja je oličena u odbornicima u lokalnim skupštinama, zašto njima neko ne veruje, zašto je neophodno da Ministarstvo finansija ili Vlada ili bilo ko drugi kroji kapu jednoj lokalnoj skupštini u tom smislu.
Svako neka se zaduži onoliko koliko misli da može da vrati, a ako ne može da vrati rizikuje da sledeći put ne dobije poverenje lokalnog stanovništva koje ga bira. Ovako vi imate jednu nemoguću situaciju da republička centralna vlast praktično jeste supervizor lokalnim samoupravama kada su u pitanju isključivo lokalni problemi, lokalni budžet i lokalna sredstva. Zahvaljujem što sam bio u prilici da ovo kažem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, predsedniče, to je onaj član koji vama daje ovlašćenje da zakazujete sednice odbora. Izvinjavam se, pošto je stigao novi Poslovnik još nisam naučio koji je to član. Naučiću sutra, časna reč.

Došlo je do velikog poremećaja u snabdevanju naftnih derivata koji su neophodni za poljoprivredne radove i došli su usred turističke sezone. Predlažem da vi, predsedniče, u skladu sa ovlašćenjima, zakažete zajedničku sednicu četiri odbora: za industriju (koji je nadležan za energetiku), trgovinu i turizam, Odbora za poljoprivredu i Odbora za finansije i da se podnese precizan izveštaj o čemu se ovde radi.

Zašto nema dizela u robnim rezervama u Srbiji, zbog čega je došlo do katastrofalne situacije u snabdevanju? Rat je završen davno, sankcije su ukinute davno.

To jeste nivo vaših ovlašćenja i molim vas da to učinite, zbog toga što je praktično nemoguće da se u ovom trenutku obave svi ovi poslovi, a da se pritom ne dese neke značajnije komplikacije. Osim toga, ogroman broj privatnih prometnika naftnim derivatima ulaže prigovor da rafinerije bez kriterijuma dele dizel-gorivo i ostale derivate samo NAP-ovim i Jugopetrolovim benzinskim pumpama. Tu ima posla za Antimonopolsku komisiju.

Molim vas da procenite, da u skladu sa svojim ovlašćenjima zakažete javnu sednicu ova četiri odbora, uz prisustvo četiri ministra i drugih ljudi koji mogu da objasne o čemu se ovde radi i da li će problem da bude rešen. Ono što jeste posebno važno, Narodna skupština treba da dobije izveštaj da li ova zemlja ima robne rezerve u dizel-gorivu. Ako nema, zašto nema. To je ozbiljan znak da država ne radi svoj posao kako treba. Molim vas da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, to uradite i zahvaljujem na vašem strpljenju.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bio sam ovlašćeni predstavnik kod donošenja ovog zakona kada je gospodin Vlahović nastupao u ime one vlade, i profesor Orlić, koji je bio tvorac zakona. I na Odboru za finansije i ovde smo vodili raspravu, i podnosio sam amandman koji tada nije prihvaćen, sa obrazloženjem da će u praksi to biti tako, a da amandman formalno ne može da bude prihvaćen.
Trudio sam se da, pre svega, poljoprivredni proizvođači, vlasnici osnovnog stada, jata, krda, roja itd. imaju pravo da založe ovu svoju imovinu i da ostvare prava po osnovu zaloge, tim pre što osnovno stado uglavnom ima reproduktivnu sposobnost. Pitanje je i bilo da li se može precizno regulisati sistem osiguranja, pošto je to bilo jako važno u tom trenutku. Amandman nije prihvaćen, jer država, navodno, nije mogla da garantuje to, jer je to pitanje u sferi osiguranja, a ne u sferi onoga za šta je država nadležna.
Sad želim da vas pitam da li postoje primeri da su ljudi iskoristili ovo pravo po osnovu osnovnog stada, jata, krda itd. Ako to nije, to nije dobro. Nisam mogao da podnesem amandman, jer nisam mogao da se vežem za konkretan član. Koristim priliku, u ime brojnih proizvođača koji su me zamolili da to sada ovde pitam, da li je moguće da oni ovo pravo ostvare? Ako nije moguće, molim vas da izučite ovaj problem i da predložite novu izmenu i dopunu. Garantujem da će svaki poslanik u ovoj skupštini da glasa za to.
Dakle, stvar je potpuno čista, ne ideološka, ne stranačka. Radi se o tome da seljaci dobiju pravo da založe kravu, konja, svoje stado i da po tom osnovu dobiju kredit da mogu da reše neki drugi problem. Bio bih vam zahvalan.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je već moralo da dođe dovde, onda ćemo, naravno, glasati da se produži ovaj rok.
Mi nismo bili za to da se na ovaj način obavezno privatizuju meidiji u Srbiji, i to oni mediji koji su osnovani sredstvima budžeta, pre svega, lokalnih zajednica, grada Beograda, AP i države Srbije, iz nekoliko razloga.
Mogu se dogoditi dve stvari: da neke od medija, koji zaista imaju značajan ugled u Srbiji, kupe ljudi koji imaju velike pare, a rđave namere, a da drugi mediji koji nemaju ni takvu čitanost, ni takvu gledanost, ni takvu kadrovsku, ni tehničku opremljenost ne poželi da kupi niko.
To je rizik koji proizilazi iz ovog stanja u kojem se sada mi ovde nalazimo. Zaposleni ljudi u ovim medijima mogu da imaju izvesne neprijatnosti i želim da kažem da postoje sredine, da postoje mediji u Srbiji kakvi su čačanski mediji. Ja sam odande narodni poslanik. Neki od njih, kao "Čačanski glas", traju skoro 80 godina, Radio Čačak više od 50, znači osnovani su sredstvima građana.
Želim da kažem, uz rizik da me neki moji drugovi ne shvate pravilno, tamo rade uglavnom vrhunski profesionalci i nije dobro da sutra dobiju gazdu koji će moći na ovaj način da bitno utiče na politiku i sve ono što proističe iz vlasništva, iako Zakon o informisanju ima neke druge garancije koje obezbeđuju da ne može da bude baš sve tako.
Građani koji požele da budu informisani o komunalnim problemima, o kulturnim dešavanjima, o svim onim pitanjima koja su bitna za funkcionisanje jedne lokalne samouprave moguće je da će biti uskraćeni ili da neće imati adekvatnu informaciju, ni pravovremenu, ni valjanu, zbog toga što neko ima, pre svega, potrebu da povrati uložena sredstva i da na jedan način, koji nije baš uvek najčasniji, upravlja medijima, kao što se upravlja ciglanom ili zemljoradničkom zadrugom.
To nije isto. Shvatićete. Shvatamo da to nije isto i to je moj strah. Kada bi ovaj rok mogao da bude još elastičniji, ja bih se za njega lično izjasnio, zato što znam šta može da se dogodi.
Naravno, ima ovde još nekoliko zakona koji su veoma bitni i veoma su vezani. Ići će sada, nadam se, zakon o javnom oglašavanju, koji će da ograniči neka od mogućih rđavih nastojanja novih vlasnika.
Postoje i neki drugi zakoni koji će to regulisati u ovoj oblasti. Imamo ovde konstituisano nezavisno regulatorno telo u ovoj oblasti u Radiodifuznoj agenciji – Savet. Znači, treba još ova agencija za telekomunikacije, ne mogu sve da pratim. Postoji mnogo toga što treba da se reguliše.
Ovde je važno da znamo da će biti veoma skup i veoma tražen onaj elektronski medij koji se izbori za frekvenciju, lokalnu ili regionalnu, o tim medijima govorim, a da oni mediji koji za to ne mogu da se izbore, iz razloga koji su nama razumljivi, neće ni imati pravog iskrenog kupca.
Dakle, moguće je da građani Srbije osete izvesne negativne posledice kada je u pitanju informisanje u narednom periodu, ali desiće se i nešto dobro. Postoji sada velika gužva, pre svega postoji mnogo neregulisanih pitanja u ovoj oblasti, postoje neke sredine koje potpuno nekritički uređuju svoje programe u medijima o kojima govorim i moguće je da će novi vlasnik, ako se on pojavi, ako dođe do privatizacije na ovaj način, nešto učiniti da stvari budu bolje.
Ali, moje uverenje i moje ubeđenje je da će se ipak dogoditi nekoliko rđavih stvari dok stvar ne dođe tamo gde treba da se nađe. Naravno, pisani mediji su, što se mene tiče, još važniji, zato što je pisana reč nešto što ostaje.
Ponovo ću da se vratim na svoj "Čačanski glas". Čačani znaju za moj stav. Kada ne bih uzeo "Čačanski glas" petkom osećao bih se manje Čačaninom, bez obzira ko vrši vlast, ko ga uređuje, ko piše, šta su moje zamerke. Stizao mi je u Vinkovce kada sam bio u vojsci, imam odnos prema tome i takav odnos prema tim novinama imaju gotovo svi Čačani. Dakle, nama nije svejedno ko će postati njegov vlasnik i nije svejedno na koji način će se on baviti tim poslom.
"Čačanski glas" osnovao je istaknuti komunista Đorđe Milovanović pre skoro 70 i nešto godina. On je menjao svoje koncepcije, bilo je čitavih epoha, usuđujem se tako da kažem, koje su se promenile, ali svejedno on je izdržao, njegov logo danas vredi mnogo više nego što vredi cela njegova imovina. Dakle, znaju Čačani o čemu ovde govorim, veoma sam sentimentalan i jako teško će da padne svima nama ako se to dogodi na taj način, ali mi nemamo ovde mnogo prostora.
Ovo je samo dobra koordinacija Odbora za kulturu i medije i Ministarstva za kulturu da se omogući medijima koji u skladu sa postojećim zakonom nisu izvršili pripreme za privatizaciju, dakle, da se privatizuju.
Mi ćemo za ovo glasati, a ostaje da proverimo na jedini mogući način, to je da pratimo šta se dešava i kako će se stvari razvijati onog momenta kada istekne ovaj rok koji danas ovde odredimo, odnosno u danu za glasanje.
Nisam veliki optimista, voleo bih da nisam u pravu, ali očigledno, to je pitanje koncepta. Mi zbog tog koncepta nismo mnogo srećni, ali učestvovaćemo u meri u kojoj se to od nas može očekivati i u meri u kojoj naši birači i naša ciljna grupa to može da toleriše.
Učestvovaćemo u tome, iako rizik od ovakve privatizacije medija može da bude veoma visok, ukoliko ne budemo bili dovoljno oprezni. Mi i sada imamo čitav niz problema u ovoj oblasti. Svašta se čita, svašta se gleda, mogu da verujem kako će biti sutra, ukoliko jedan gazda, jedan paša, poželi da se tamo slika svaki dan, on i njegova porodica, na način kako smo već navikli da to gledamo u Srbiji.
Izdržaćemo. Pošto više nema programskih saveza, socijalističkih saveza radnog naroda i pošto više nema ideološke matrice koju smo svi napadali, često sa pravom, sada samo postoji zakonska regulativa, postoji ono čime mi raspolažemo kao država i to nije mnogo u ovom trenutku.
I postoji, rekao bih, briga svih nas za jedan veliki broj novinara koji se nalaze u lokalnim medijima, a to su izvanredni ljudi koji nisu zaslužili da služe bilo kome sutra, a nekima od njih će se očigledno to dogoditi. Znači, ne želim im takvu sudbinu, uvek će imati moj glas da tako ne bude, ali to je ono što se desilo na osnovu političke volje u jednom društvenom trenutku u ovoj zemlji i to se ne može vratiti unazad na način kao što neko priželjkuje.
Ali, glasaćemo za ovo, gospodine ministre, i pratićemo šta se dalje dešava u ovoj oblasti. Hvala lepo.