Dame i gospodo narodni poslanici, ima smisla amandman koji su podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović i Milan Stanimirović zato što se izbegava rizik, i prihvatam argumentaciju koju su gospodin Milan Marković i gospođa Leila Ruždić ovde ponudili.
Mi ćemo obaviti konsultacije u vezi sa ovim amandmanom i obavestiti predlagača i predstavnike Vlade. Mislim da ima smisla i da možemo da podržimo ovaj amandman, ali ćemo se o tome izjasniti naknadno, zbog toga što se na ovaj način uozbiljuje cela stvar, eliminiše se rizik da jedan broj ljudi ima dodatne napore u vezi sa ovim i onemogućava jednom broju ljudi da se igraju, evidentirajući imovinu koja objektivno nije njihova i žele da se šale na neslan način.
Dakle, razmotrićemo ovaj amandman i izjasnićemo se pre nego što bude određen dan za glasanje.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo iz uvaženog ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, SPS ima definisan odnos prema takozvanim istorijskim zakonima. Zbog veoma delikatne pozicije države, u svakom trenutku kada se donese jedan takav zakon otvaraju se brojna pitanja – iz kojih sredstava se vraća imovina, da li se čine nove nepravde, da li se na taj način otvaraju neka druga, po pravilu bolna, pitanja. Mi smo se izjasnili i glasaćemo za ovaj zakon. U vezi s tim, ovaj amandman ne bismo mogli da prihvatimo.
Želim da kažem nekoliko stvari u vezi s tim. Sa distance, koja je sada 60 godina, lako je donositi sudove o tome zašto je određena imovina menjala vlasnike. To je naravno, po definiciji, bolno i nepravedno. Takođe, želim samo da podsetim, zbog javnosti i zbog građana, 160.000 ratne siročadi je bilo u SFRJ posle Drugog svetskog rata. Bila je porušena potpuno saobraćajna i privredna infrastruktura, bile su porušene škole, bolnice, bili su bombardovani gradovi. Podsećam vas da je 50.000 ljudi obezbeđivalo ogrev za Beograd 1946. godine. Dakle, u tom ambijentu su donošeni ovakvi zakoni, koji su od onih koji su imali oduzimali imovinu i delili onima koji nisu imali ništa. Problem je nastajao onda ako su tom prilikom činjene nepravde.
Ovde takođe želim da kažem jednu stvar koja je veoma važna. Razumem bivše vlasnike koji žele da, što je moguće pre, dođu u posed svoje imovine; to je ljudski, to je korektno. Ne razumem zašto su protiv donošenja ovog zakona. Država treba da ima mehanizam, da evidentira – ovo je zakon o aspirantima – sve potencijalne korisnike denacionalizovane imovine ili ove druge iz nekoliko oblika o kojima ovde govorimo. Nisam baš siguran da svako od ovih ko je duvao pištaljku napolju ima pravo na neku imovinu.
Postoje ostavinski postupci, postoje jako delikatne i spore procedure koje bi morale da se sprovedu da neko dokaže da li je upravo on potencijalni naslednik neke imovine. Zbog toga ne razumem ljude koji se protive donošenju ovakvog zakona, ako postoji politička volja da se donese zakon o denacionalizaciji. U tom smislu je ovaj zakon neophodan i to je razlog zbog koga ćemo mi za njega glasati. Takođe ovde želim da kažem – SPS nikada nije obećala, niti to ima u svom političkom programu, da će doneti zakon o denacionalizaciji, svesna odgovornosti o kojoj imovini se radi i o kojoj vrednosti se radi. Podsećam da je vršeći vlast donela Zakon o povraćaju zemlje, delimično je ta stvar završena.
Takođe želim da podsetim sve vas, uvažene kolege iz drugih političkih stranaka, u vašim izbornim programima i u vašim kampanjama sam prepoznao da želite da donesete zakon o denacionalizaciji. Sada ste na potezu, mi vam nećemo smetati, niti ćemo sa zluradošću, ili na bilo koji drugi način, gledati na te zakone. Ali, nadam se da ste svesni odgovornosti u koju ulazite; 50, 60 ili 70 milijardi dolara jeste potencijalna vrednost imovine koja treba da bude vraćena.
Zaista ne razumem, uz sve uvažavanje svih političkih aspekata onoga o čemu je ovde reč, na koji način se to može vratiti, ali nećemo da smetamo u tome, pomoći ćemo u meri u kojoj je moguće, samo želim zbog javnosti, zbog građana Srbije, zbog nas kao ozbiljnih političkih ljudi, da kažem da je to ogroman zalogaj za jednu državu koja je u stanju kakvo je danas. Izvinjavam se što sam prekoračio vreme, gospodine potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodin Dragan Jovanović, ovlašćeni predstavnik SPS po ovoj tački dnevnog reda, i gospodin Milisav Petronijević, narodni poslanik SPS, izneli su naš stav u vezi sa dokumentima koji se danas razmatraju. Dozvolite da kratko kažem u tri pitanja.
Prvo, mi imamo jedan personalni kontinuitet ne samo u ovoj oblasti nego i u drugim oblastima u javnom sektoru sa kriznim štabovima, koji su na jedan način, koji razumem, ali ne opravdavam, dobili šansu da upravljaju sistemima ili delovima sistema u Srbiji. Nije dovoljno urađeno da se nakon izvesnog vremena jedan broj tih ljudi distancira od važnih poslova u javnim preduzećima i smatram da to opterećuje ljude koji vrše vlast danas u Srbiji, ministarstva, ministre i sve ostale.
Mislim da se u EPS-u i uopšte u oblasti energetike danas nalazi jedan broj ljudi koji su, potpuno mimo kriterijuma i mimo svih pravila koja bi trebalo da važe kada se preuzima odgovornost za upravljanje važnim sistemima ili delovima sistema, ostali tamo. Ne sporim njihove političke boje, ali polemišem sa njihovom stručnošću, sa njihovim dobrim namerama i sa efektima onoga što oni danas daju u javnom sektoru Srbije.
Nije to tema, ali pošto imamo restrukturiranje kao jedan od važnih zadataka u oblasti energetike i u svim drugim oblastima, važno je da znamo da ovo postoji i da nismo dovoljno učinili da se jednom broju ljudi, koji je tu došao potpuno izvan konteksta kriterijuma, izvan konteksta stručnosti, zahvalimo i kažemo da je revolucionarna pravda prošla, šta god ko mislio o tome. Ali, nadam se, gospodine ministre, imam u vas puno stručno i političko poverenje, da ćete smoći snage da prepoznate ove pojave i ove ljude i da ih eliminišete iz važnih procesa koji se, pre svega, tiču energetskog sektora. To je prvo pitanje.
Drugo pitanje se odnosi na jedan detalj koji se nalazi na šestoj strani ovog dokumenta. Želim da skrenem pažnju građanima Srbije, da podsetim njih i narodne poslanike, 76% ukupnih energetskih bilansa kada je u pitanju ugalj nalazi se na Kosovu i Metohiji.
Namerno govorim danas o ovoj temi velikim borcima za ljudska i etnička prava i svim drugima koji se nekritički odnose prema tome, ne razumevajući samu suštinu dešavanja u Srbiji i na Kosovu.
Želim da kažem da je sudbina, nažalost teška, Kosova i Metohije i naših građana određena ovom činjenicom, da je na nivou sadašnje eksploatacije uglja na Kosovu za narednih 500 godina omogućena kontinuirana proizvodnja, da onaj ko upravlja ovim resursom može da stekne veliko bogatstvo i da kontroliše sve druge tokove ne samo privredne već i političke, nažalost. Ovo govorim zato što jedan broj ljudi olako izriče kvalifikacije u vezi sa stanjem na Kosovu, u vezi sa problemima koji su tamo nastali i sa načinom rešavanja tih problema.
Dakle, još jednom podsećam građane Srbije, nisu dužni da znaju, ali moja je obaveza da interpretiram tačno onako kako ste u dokumentu napisali i zbog toga vam se zahvaljujem – 76% svih resursa, svih bilansa energetskih kada je ugalj u pitanju u ovoj zemlji nalazi se na Kosovu i Metohiji. Da bismo to bolje razumeli, gas i nafta u energetskom bilansu u Srbiji učestvuju sa svega 1%. Dakle, bio sam dužan da ovo kažem ne zbog toga što sam ne razumem o čemu se ovde radi već da probam da uputim ljude da o ovome razmišljaju na ovaj način i da odgovornim ljudima u Srbiji, u te ubrajam i sebe, sa vašim dopuštenjem, ukažem na ovu okolnost i ovu činjenicu, jer način rešavanja ovog pitanja uvek će biti vezan za ovu činjenicu, kako god to drugi prevodili na etnička, manjinska, istorijska i ne znam kakva sve još prava.
Treće pitanje, gospodine ministre, ovde sam doneo jednu fasciklu, jednu divnu fotografiju najlepših meandara u Srbiji. To su meandri Zapadne Morave u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Tamo se nalaze dve male elektrane: Hidroelektrana "Međuvršje" i Hidroelektrana "Ovčar banja". Jedna je, praktično, protočna, druga je sa izvesnom akumulacijom, ali vrlo slabe snage. Ove dve elektrane do sada su se nalazile u sastavu drinskih elektrana.
Po koncepciji koja postoji, čini mi se da će se u ovoj oblasti konstituisati jedno zavisno preduzeće u Srbiji, to je makar ono što je do nas došlo kao informacija, pri čemu će ″Drinske elektrane″ kao takve prestati da postoje. ″Drinske elektrane″ učestvuju sa 10% u ukupnoj proizvodnji električne energije u Srbiji, ″Limske″ sa dva i nešto procenata, ostalo otpada na velike sisteme, na Đerdap i na ove koje se bave proizvodnjom energije iz uglja.
Želim da ukažem na to da se u ovoj zemlji briše sve što je drinsko, sve što ima predznak drinskog bespovratno odlazi sa scene na taj način što mu se gubi ime. Ukinuta je drinska divizija, stalno govorim o tome. Neko ko se time bavio precizno je znao šta radi. ″Drinske elektrane″ imaju ne samo faktički, one imaju simbolički i svaki drugi značaj u Srbiji.
Ne govorim uopšte u ovom trenutku o značaju ovih elektrana sa pozicija razvoja bajinobaštanskog i drugog kraja koji gravitira Drini, već govorim o nečemu drugom, o Drini kao simbolu koji u izvesnom smislu treba da bude uvek shvaćen ne kao kičma jedne države već kao kičma jednog naroda, a ne granica jednog naroda.
Zbog toga bih molio, ako to nije neki poseban problem, organizacioni, suštinski, stručni, energetski, personalni, ima i takvih, da ostanu ″Drinske elektrane″ kao zavisno preduzeće. To ima višestruki značaj. To za mene ima i neko drugo značenje. Bile one u jednom ili u drugom zavisnom preduzeću, one će proizvoditi električnu energiju. Za taj narod tamo i za građane Srbije to ima i neko drugo značenje i molim da sa dužnom pažnjom, u meri u kojoj to možemo, a da ne ugrozimo ni jedan drugi interes, ostane zavisno preduzeće ″Drinske elektrane″, u formaciji kako postoji danas ili zajedno sa ″Limskim elektranama″.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na čl. 99. i 102. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
U poslednjem obraćanju na jučerašnjem zasedanju, ministarka poljoprivrede u Vladi Republike Srbije, gospođa Ivana Dulić-Marković je, govoreći o onome što je želela i što je mislila da je njena tema, podnosila izveštaj o radu Ministarstva čitavih 25 minuta.
To nije bila tema dnevnog reda. Tema dnevnog reda je Zakon o semenu. Ukoliko gospođa Ivana Dulić-Marković želi da podnese pred parlamentom, u skladu sa Poslovnikom, izveštaj o radu, rado ćemo se za to izjasniti i saslušati ono što ona s tim u vezi ima da kaže. Ona je, očigledno, sinoć želela da potroši vreme do 18,00 časova i da onemogući narodne poslanike da reaguju u vezi sa jednom drugom stvari koja je sinoć bila predmet njenog izlaganja.
Dakle, član 99. stav 1. kaže: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu." Član 102. u poslednjem stavu kaže - opomena se izriče narodnom poslaniku, naravno i drugim učesnicima u raspravi, pa između ostalog - ako drugim postupcima narušava red na sednici ili postupa protivno odredbama ovog poslovnika.
Vama se, gospodine predsedniče, zahvaljujem, vi ste je opomenuli u skladu sa ovim članom, odnosno ministarku, gospođu Ivanu Dulić-Marković.
Ali, ono što ovde želim da kažem odnosi se na dve rečenice kojima je gospođa Ivana Dulić-Marković bitno povredila dostojanstvo ovog parlamenta, uznemirila javnost u Srbiji i podelila građane Srbije i Srbiju na nekakve dve Srbije, što je na neprimeren način govorila o nekim ljudima koji su umesto bresaka u hladnjačama vozili leševe, što se bavila čitavim nizom drugih stvari i spekulacija kojima ovde nije mesto.
Odnosi gospođe Ivane Dulić-Marković i SRS su njihova stvar i oni će to, naravno, regulisati kako misle da treba, ali gospođi Ivani Dulić-Marković u ovom trenutku ništa ne zavisi od SRS, kao ni njenom ministarstvu, kao ni Vladi Republike Srbije.
Gospođa Ivana Dulić-Marković nije imala nijedan razlog da na taj način, kod zakona o semenu – koji je poslanička grupa SPS propratila korektno: nije napisala nijedan amandman, izjasnila se da će podržati zakon, nije potrošila 10 minuta za ovlašćenog predstavnika u raspravi i nije prijavila nijednog diskutanta za raspravu – govori i da asocira o jednom vremenu u kome je i sama na izvestan način učestvovala. Ne bih sada o tome.
Molim vas, gospodine predsedniče, i molim svakoga od nas da ministri čine ono što je njihova obaveza. Nisam advokat gospođe Gordane Matković, bivšeg ministra u Vladi DOS-a, iako o toj vladi mislim sve najgore, ona je bila primer kako jedan ministar poštuje sve narodne poslanike i bavila se samo onim pitanjima koja su na dnevnom redu.
Neka se gospođa Ivana Dulić-Marković bavi portfeljom poljoprivrede. Neka ne strančari. Neka ne asocira. Neka se ne bavi onim stvarima koje nisu na dnevnom redu. Neka nas ne tera da progovorimo i neka se izvini narodnim poslanicima. Obaveštavam Narodnu skupštinu da SPS neće učestvovati u daljem toku rasprave o ovoj tački dnevnog reda. Neka dođe, neka se izvini, neka objasni koje su to dve Srbije danas u Srbiji. O čemu ona govori? Za koju se Srbiju zalaže i koga ona ovde predstavlja?
Nema dve Srbije. Neka vodi računa šta radi. U Srbiji postoje građani Srbije. Svako od nas predstavlja 30.000 građana Srbije. Jedan princip, jedan glas - jeste osnovno načelo demokratije parlamentarizma. Čijim to glasovima misle da naprave drugu Srbiju? Da pobijemo ovu drugu - da li to želi. Neće moći na taj način da funkcioniše gospođa Ivana Dulić-Marković. Neka objasni šta je htela da kaže.
Molim narodne poslanike SPS-a da napuste zasedanje dok traje ova tačka.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je u ime SPS-a podneo narodni poslanik Jovan Todorović dobar je iz više razloga. Ne postoji nijedna politička stranka koja se u svom političkom programu ne zalaže za koncept decentralizacije u bilo kom pogledu.
Ovim amandmanom se ispravlja jedna teška nepravda. Nemam nameru da dajem dodatnu argumentaciju, kolega Todorović je to učinio na pravi način, samo želim da podsetim sve narodne poslanike da je ovo što je predmet ovog amandmana bila tema političke kampanje svake političke stranke. Ovo je sada prilika da kažu – takvu smo kampanju vodili i za ovo ćemo sada da glasamo.
Male opštine, koje imaju čitav niz problema kada komponuju budžet, kada treba da izdvajaju sredstva za lokalnu infrastrukturu, najčešće imaju više problema, nego gradovi i opštine sa značajnim budžetima. Ako se jedan pogon nekog preduzeća nalazi u jednoj maloj opštini, a ima preko 150 opština u Srbiji koje imaju takav slučaj, potpuno je logično da deo iz onoga što se izdvaja tokom privatizacije za lokalne samouprave pripadne onim lokalnim samoupravama na čijoj teritoriji se nalaze delovi preduzeća, pogoni preduzeća koji su predmet privatizacije.
Ako to tako ne bude, ako ovaj amandman ne bude prihvaćen, onda imamo dalju proizvodnju nepravde kada su u pitanju male opštine i male lokalne samouprave.
Molim kolege narodne poslanike da ovo shvate, ovo je mali ustupak za lokalne samouprave.
Apsolutno se ne dekomponuje model privatizacije, kada su u pitanju procenti, zna se šta ostaje lokalnoj samoupravi, šta ide u budžet, šta ide u fond restitucije, ali je važno da damo šansu malim opštinama da naprave 300 metara nekog puta, ako ne više, ili mali lokalni vodovod i da im na ovaj način pomognemo. Ako to danas ne uradimo nemamo sledeću šansu, do izmene i dopune nekog od važnijih zakona ili do novog budžeta. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, povređene su odredbe člana 100. Poslovnika Narodne skupštine. Ne mogu biti izabrani predstavnici naroda dželati. Oštra kvalifikacija, a razumem žar političke borbe, ali nemoguće je uvrediti na taj način 30.000 građana, a iza svakog narodnog poslanika stoji toliko hiljada građana, i sa ove govornice na taj način govoriti o izabranim predstavnicima i povređivati i one ljude koji glasaju za te i takve narodne poslanike.
Između ostalog, ova rezolucija pominje članove porodice predsednika Slobodana Miloševića. Hajde da se podsetimo gde su deca drugih predsednika: sin Alije Izetbegovića usred Čačka ima najveći megamarket u Jugoistočnoj Evropi, a zove se "Inter-eks"; ćerka Stjepana Mesića oko Čačka, u Požegi, kupila je nezakonito, a tri zakona je prekršila, i prekršili su predstavnici vaše vlasti, "Jelen do", najveći kamenolom u ovom delu Evrope, pri čemu je kupila neobnovljiv prirodni resurs, a mogla je da kupi samo skalameriju, ono tamo što proizvodi kreč, a ne i mineralno nalazište; Dubravka Tuđman usred Beograda ima firmu sa 80 zaposlenih, ne fali joj dlaka s glave; Vladimir Gligorov usred Beograda kritikuje moju i vašu vlast, direktor jednog instituta. Da li je moguće da u Srbiji nema mesta samo za Marka Miloševića.
Nikada nisam bio ljubitelj porodice Milošević, ali sve stvari u Srbiji treba da se nazovu pravim imenom. Da li je moguće da svi ovi mogu normalno da rade, da nezakonito kupuju neobnovljive prirodne resurse u Srbiji, da bez ikakvih ograničenja posluju. Zalažem se, ideal moje političke borbe jeste da svi građani u ovoj zemlji mogu normalno da funkcionišu, bez obzira na versko, nacionalno i političko uverenje.
Da li je samo zbog toga što je Marko Milošević sin Slobodana Miloševića ili što je Mirjana Marković njegova supruga, ili drugi članovi njegove porodice, da li je samo to argument da ne mogu da budu u zemlji. Podsećam vas, Marija Rašeta-Vukosavljević ima zabranu izlaska iz zemlje. Juče je doletela iz Beča. Pitam nadležne državne organe, ko joj je omogućio da ima pasoš, ako se protiv nje vodi postupak. Hoćete li da vam kažem broj leta, hoćete da vam kažem gde je bila i šta je tamo radila. Svakom da se kaže ono kako jeste i kako treba.
Zato vas molim da spustimo loptu, da o stvarima govorimo na nivou argumenata. Ako uđemo u emociju, reći ćemo još ponešto što nismo u stanju da kontrolišemo, a onda će od toga imati političku štetu, i ne samo tu, mnogi građani Srbije.

Nema ovde bezgrešnih. Mnogo toga ste rekli što danas nije moguće dokazati. Usred sudskih postupaka govorite o stvarima kao da je sudski postupak završen i kao da su krivci okvalifikovani, kao da su kazne izrečene.
(Predsedavajući: Molim vas, završite.)
Završavam. Pustite da stvari idu onim tokom kako je propisano zakonom. Nema više "držte lopova", argumente na sunce, pa ćemo onda da govorimo da li nešto može ili ne može.
Sve što sam rekao je potpuno tačno, a ako ne verujete, proveravajte. Svaki detalj ove moje besede već je iznošen u javnost. Oglašavali su se kabineti raznih predsednika da ovo nije tačno. Direktor firme "Inter-eks" u Čačku, čiji je vlasnik sin Alije Izetbegovića, rekao je da mu je čast da ima objekte i u Srbiji i u državama, pa ih je nabrojao, i na Kosovu. Nije im dovoljno što zarađuju pare u Čačku, nego još Kosovo proglašavaju državom usred Čačka, tamo gde imaju veliki hipermarket.
Moramo da vodimo računa o svemu što se dešava. To su sve oni stekli, ta prava su stekli za vreme dok ste vi...
(Predsedavajući: Dva minuta ste prekoračili.)
... vršili vlast. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumeo sam argumentaciju koju je ponudila koleginica Anita Beretić, ali ne mogu da je prihvatim zato što zakonom ne može da se propiše topliji i humaniji način. Mi možemo samo da želimo da se detetu koje je usvojeno, o njemu se radi, to saopšti na topliji i humaniji način, ali ne možemo da propišemo kakav je to način koji bi bio topliji i humaniji.
Zakonodavac je, što se mene tiče, ovde u pravu što je odredio 15 godina kao donju granicu starosti kada bi se detetu moglo saopštiti nešto tako, a priznaćete da se radi o stvarima koje mogu biti krajnje traumatične za dete.
Ukoliko bi se prihvatio amandman – još jednom kažem da ga potpuno razumem i potpuno razumem šta je bila vaša želja – mislim da bismo onda mogli jedan broj dece koja su usvojena dovesti u nepriliku, i da ona mogu dobiti trajnu frustraciju. Inače su to deca kod kojih postoji latentna opasnost da kada saznaju pravu istinu o svom poreklu imaju traume čitavog života. Radi se o jednoj delikatnoj situaciji i zato se zalažem da ovaj amandman ne bude prihvaćen, već da bude kao što je član 59. zakona o porodici predvideo.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, gospođo Lakićević, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik SPS za ovaj zakon mr Živodarka Dacin prilikom obraćanja rekla je da će poslanici SPS glasati za ovaj zakon.
Podneli smo nekoliko amandmana i ne uslovljavamo da ti amandmani budu prihvaćeni da zakon podržimo.
Dozvolite da kažem nekoliko rečenica. Bilo je teških kvalifikacija na račun jednog vremena koje je onima koji ga kvalifikuju između ostalog obezbedilo da se normalno i besplatno školuju, da dobiju stan, da ga otkupe i školuju svoju decu, da se izgrade značajne ustanove dečije i socijalne zaštite, obrazovanja itd. Da li je taj sistem razorio porodicu? Ne manje od globalističkog shvatanja porodice i društva. Dakle, da ne polemišemo, bilo je kvalifikacija koje prosto ne mogu da prihvatim.
Za mene bi bilo normalno da ovaj zakon nosi drugačiji naslov, da bude zakon o porodici. To je sama suština moje primedbe, ali nije formalna. Kada bi ovo bio zakon o porodici, onda bi on morao da definiše porodicu i mnogo toga što iz te definicije proističe. Ovako je to porodični zakon, koji na drugačiji način tretira razna pitanja, ne u meri kako ja to želim i kao što bih želeo da podržim, ali pošto nisam ministar, ja sam poslanik, ministar je imao svoje argumente, a ja imam svoje argumente.
Pripremajući se za ovaj zakon, osim literature koju sam imao ja sam nabavio još neku: "Album dečijih prava", koji je izdao UNICEF, "Dokumenta prava deteta i konvencije o pravima deteta", "Prava deteta u Srbiji", "Prava deteta i međunarodna prava". Uglavnom iz ovih dokumenata, sa izuzecima, provejava jedan feministički pristup ovom pitanju i donekle globalistički pristup. Moje je pravo da to primetim i da se tome suprotstavim, u meri u kojoj jeste moja snaga i dokle su moji dometi i dometi poslaničke grupe SPS.
Mi to razumemo, ali, ne sporeći ničije pravo da ima takav odnos prema ovim pitanjima, ipak želim da kažem da se feministički pristup (više puta sam ovde govorio, a reći ću i danas, jer se radi o važnom zakonu), između ostalog, zalaže i bori za rađanje dece bez poznatog oca. Za nas je to neprihvatljivo. Za mene koji sam porastao bez biološkog oca je to neprihvatljivo. Uticaj raznih lobija, kod raznih zakona, govorim o tome svaki put, za mene je indikativan. Želim samo da kažem da to primećujem, da se borim protiv toga onoliko koliko mogu i koliko umem, ali očigledno ne mogu dovoljno, ne mogu koliko želim.
Što se tiče samog stanja u porodici danas u Srbiji, onoga što su njeni problemi, nataliteta, iako je ovde rečeno da ovo nije zakon koji se bavi tom problematikom, kao svugde u razvijenom svetu ekonomska emancipacija i emancipacija žene, pre svega, objektivno je, spušta natalitet. Možemo o tome da govorimo na ovaj ili onaj način. Da li smo srećni zbog toga što se zalažemo i, nadam se, doprinosimo svi zajedno ekonomskoj emancipaciji i emancipaciji žena? Da.
Da li smo srećni zbog toga što natalitet pada? Ne. Ali, to su pitanja koja takođe ne tretira ovaj zakon u meri u kojoj ja mislim da treba.
U zakonu ima dosta članova koji su previše narativni, nisu eksplicitni, nema jasne norme, niti ima jasne sankcije šta ukoliko se nešto što je propisano tim članom ne ostvari. Zato mislim da će vreme koje dolazi morati da da odgovore na ta pitanja.
Posebno bih se osvrnuo na nekoliko članova. Član 19. definiše krvno srodstvo. Ovde se kaže ko ne može sklopiti brak. Dozvolite da pročitam: "Brak ne mogu sklopiti krvni srodnici u pravoj liniji, a od srodnika u pobočnoj liniji brak ne mogu sklopiti: rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu ili majci, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, deca rođene braće i sestara, deca braće i sestara po ocu ili majci". Dosta precizno, ali za moje shvatanje nedovoljno.
Na osnovu člana 19. moguće je da sklope brak, a da nema pravnih smetnji, brat od strica i sestra od strica, brat od tetke i sestra od ujaka itd., da ne nabrajam. To se kosi sa elementarnim moralom, sa moralnim konceptom raznih verskih zajednica, bez obzira da li su tradicionalne ili neke druge. Smatram da ovaj član, iako to nije slučaj u Srbiji, moram da kažem, sa malim izuzecima, daje formalno pravo da se sklopi brak u jednoj sredini, koji može naići na zgražavanje sredine, na osudu šire porodice, šire javnosti. Onda imamo dilemu da li je nešto što je zakonito nemoralno. Dakle, ta dilema ne bi smela da postoji. Molio bih objašnjenje sa ovim u vezi, zato što mislim da to nije nevažno pitanje.
Takođe bih skrenuo pažnju na stav 101. - bračni status usvojitelja. Razumem tendenciju zakonopisca. On želi da pomogne da decu mogu usvajati i vanbračni supružnici itd. Ipak, da kažem nekoliko stvari o ovome. To kao izuzetak mogu da prihvatim i rizikujem da me proglasite konzervativnim, ali kao pravilo teško, zato što deca imaju, pre svega, potrebu i deci niko ne daje prava, deca prava treba da stiču rođenjem, a na osnovu tih prava treba da proističu sva njihova ostala prava.
Deca, po pravilu, treba da imaju normalno okruženje. Kako god da nova shvatanja celog ovog problema definišu ovu stvar, ipak mislim, u prirodi je tako makar, da je najnormalnije okruženje za normalan razvoj i razvitak jednog deteta porodica. Slažem se da porodica može biti i vanbračna, ali ima nekih problema koji ne mogu da se reše kad se ta porodica, ta zajednica raspadne, pri čemu znam da strašnih problema ima i u formalnim porodicama, ali nisam mogao da ovo ne kažem.
Što se tiče ovoga, gospodine ministre, vi ste govorili o članu koji definiše odnos društva prema nasilniku u porodici, koji, na osnovu ovog zakona, može da bude izbačen iz stana koji može biti stečen pre braka. Odmah da kažem, sve argumente koje ste izneli prihvatam.
Protiv svakog nasilnika, što se mene tiče, treba da bude primenjen najstroži mogući duh bilo kog zakona.
Ali, molim predsednika Zakonodavnog odbora, ako je ovde, da li je ovaj član u suprotnosti sa odredbama Ustava, član 194? Da li nečija imovina, koju je neko stekao pre stupanja u bračnu zajednicu, može biti dovedena u pitanje, bez obzira da li je taj zapalio šumu, goru, nekoga ubio ili ne znam šta uradio? Važno je da dobijem odgovor na ovo pitanje.
Da kažem još nekoliko stvari koje su važne. Trudim se da na svim sednicama odbora koji tretiraju bilo koji problem deteta, a radi se o tri odbora – Odbor za zdravlje, Odbor za rodnu ravnopravnost, Odbor za rad i socijalna pitanja, delegiram razne probleme kada su deca u pitanju. Molim kolege, kad te probleme delegiramo, da pozitivno odgovaraju, u meri u kojoj mogu, na takva pitanja.
Ponovo ističem dve inicijative koje sam imao kod predloga izmena i dopuna Zakona o socijalnom staranju, koji je trebalo da definiše da se deci seljaka čiji su roditelji umrli obezbedi apanaža za redovno školovanje dok su redovni učenici ili studenti. Učiniću to još jednom i neću nikad više. Dakle, molim vas da to prihvatimo, zato što to nije rešeno ni u jednom drugom zakonu, a od imovine koju imaju ne mogu da žive. Podneću predlog izmene i dopune zakona, izlobiraću u meri u kojoj to bude moguće i zamoliću da to podržite, jer mislim da je to važno.
Sasvim na kraju, posebno molim one koji vrše nadzor kod procesa usvojenja i kod ostalih pitanja u vezi sa tim, dobro je da dete ne može biti usvojeno do tri meseca života, zato što to otklanja neke od ovih dilema koje imamo; o tome je govorio kolega Radić. Radi se o ovoj protivzakonitoj i nečasnoj raboti, ako to zaista postoji, a to je trgovina decom.
Molim vas, postoji fenomen u Srbiji da neke poznate ličnosti, veoma bogate, koje su naši državljani, često su na televiziji, usvajaju decu u Srbiji i na taj način bitno spuštaju poresku osnovicu u prekookeanskim zemljama. Ne mogu da govorim njihova imena, ali su mi poznata. To je licemerno i nečasno. Molim sve koji mogu da pomognu da centri za socijalni rad sve urade da se to ne dešava. Govore o tome na televiziji kako su veliki, kako su dobročinitelji itd. Jedno usvojenje u SAD snižava poresku osnovicu u jednoj godini za skoro milion dolara ako imate sedam, osam miliona dolara godišnji prihod.
Važno je da deca ne budu objekti ovog nečasnog posla i važno je da državni organi to prepoznaju i da znaju o čemu se ovde radi, da ne omogućavaju ljudima usvojenje iz razloga koji nisu humani; radi se o ljudima koji imaju svoju decu, a usvajaju drugu, i to nije zabranjeno, osim u ovim slučajevima kada razlozi za usvojenje nisu časni. Glasaćemo za zakon. Zahvaljujem se što sam bio u prilici da ovo kažem.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi rukovodstva Samostalnog sindikata Srbije u ime Socijalističke partije Srbije kolege Žarko Obradović i Milisav Petronijević podneli su na član 255. Predloga zakona o radu, amandman koji glasi: "Opšti i posebni kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce"...
Za nas je jedna od najvažnijih pretpostavki kolektivnog ugovaranja "ujednačavanje" uslova rada za sve zaposlene. Ovaj amandman, ukoliko bi bio prihvaćen, to bi garantovao na onaj način koji je najprihvatljiviji za najveći broj zaposlenih i, usuđujem se reći, za najveći broj poslodavaca. U tome ne vidim ništa loše.
Kada bismo pitali predstavnike Privredne komore, jedne i druge, ili regionalnih privrednih komora, one bi se o ovome izjašnjavale šarenoliko, u zavisnosti ko kakav uticaj ima na te komore; imao sam ovih dana prilike da kontaktiram sa predstavnicima dve regionalne privredne komore koji razumeju ovaj amandman i koji ga podržavaju u meri u kojoj je on primenljiv, a ne suprotstavlja Vladu i poslodavce na način kao što smo ovde imali priliku da čujemo.
Takođe, ne možemo da prihvatimo da takva iskustva ne postoje. Ona postoje u nekoliko država. Kolege su već nabrojale o čemu se ovde radi.
Mene čudi da su neki od učesnika u pisanju ovog zakona, koji su dali svoj potpis na usaglašeni nacrt ili prednacrt ovog zakonskog akta, sada promenili stav. Sinoć sam imao priliku da u jednoj televizijskoj emisiji na TV "Košava" poslušam dijalog između gospodina Čanka i gospodina Ninkovića, predstavnika Unije poslodavaca. Moram da kažem da je on u potpunosti suprotan od onoga što je ranije u medijima bilo ponuđeno kao usaglašen stav u vezi sa ovim pitanjem.
Zapravo ne znam u čije ime oni govore, šta je uticalo da oni promene svoj stav. Za mene su ta dvojica učesnika veoma važni zbog toga što su se ranije oglašavali, takođe. Njihovo sinoćnje oglašavanje doživljavam kao javno iznošenje stava koji je, potpuno ili delimično, suprotan od onoga što su u vezi sa ovim rešenjem govorili pre mesec i po ili pre dva meseca.
Za nas je takođe važno pitanje koga predstavlja gospodin Ninković. Dakle, bez imalo namere da budem maliciozan, gospodin Ninković je šef masonske lože "Orijent". Sva pošta koja funkcioniše između Unije poslodavaca i ove masonske lože cirkuliše na istu adresu, na isti poštanski pretinac, na isti faks i zaista moram da pitam – da li imaju tajna društva u Srbiji uticaj na određene zakonske projekte, na koji način oni lobiraju, za čiji interes rade i koga zapravo predstavljaju?!
Radnici Srbije, poslodavci Srbije zaslužuju da ih predstavlja neko ko nije organizovan u tajna društva.
U vezi sa tim postoji jedna mistika koja je interesantna za medije, za jedan broj ljudi koji to prepričavaju itd, ali ja vas podsećam da smo mi imali prošlu Vladu gde je Rotari klub imao većinu u toj vladi: sedam potpredsednika Vlade ili ministara nosilo je značku Rotari kluba.
Da ih ne nabrajam, da im ne pravim reklamu, jer to ne činim iz razloga što osporavam njihovo pravo da to budu, ali se suprotstavljam konceptu da u jednoj vladi "takvi" budu ministri.
To je za nas veoma važno pitanje i sama činjenica me potpuno uverava da ovaj amandman treba prihvatiti, jer kada ga gospodin Ninković brani na drugi način, potpuno sam siguran da su argumenti koji su izneti u ovom amandmanu takvi da treba da budu prihvaćeni.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi rukovodstva Samostalnog sindikata, narodni poslanici Dušan Mrvoš, Milisav Petronijević, dr Žarko Obradović, podneli su amandman na Predlog zakona o radu na član 243. koji se menja i glasi, na način kao što smo dobili obrazloženje.
Mislimo da još nekoliko rečenica treba ovde da se kaže - opšti kolektivni ugovor je jedna od najvažnijih tekovina sindikalne borbe. Oni koji to ne razumeju, guraju sindikat na one pozicije da se bave onim pitanjima koja treba da budu rešena drugim zakonima ili propisima koji regulišu zaštitu na radu i slične stvari.
Potpuno je normalno da radnik koji je kalioničar, livac, rudar ima svaki dan litar mleka zbog ugljene prašine, zbog špona, zbog isparenja itd. Normalno je da medicinski radnici koji rade u zoni zračenja imaju olovne kecelje.
Normalno je da drugi radnici koji rade teške poslove imaju ona sredstva obezbeđenja koja su neophodna da bezbedno obavljaju svoj posao. Potpuno je normalno da radnici rade osam sati.
U Čačku u kafani "Car Lazar" koja na tom mestu postoji 100 godina, postoji spomen–ploča koja je podignuta "trima osmicama" – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja. To je bio predmet sindikalne borbe iz socijalističkog radničkog pokreta pre 100 godina. Ne treba sindikat danas da se bavi time. Sindikat treba da se bavi onim pitanjima koja su upravo sada na dnevnom redu.
Kad jedan sindikat jeste reprezentativni, kolega Mrvoš je dao krajnje korektnu elaboraciju, onda on treba da bude u ovom odnosu, kao što je ovim amandmanom predviđeno, sa Vladom. Koga to plaši? Ko se plaši organizovanog i snažnog sindikata, on u stvari ima druge ideje, da proizvodi male sindikate koji će da cepkaju sindikalnu borbu kojom se lakše upravlja. To smo videli, da ne ponavljam, sve kolege koje sede ovde.
Ovaj amandman na bolji način reguliše, na jasniji način, ne kao što se ovde govori, kao što govore oni koji nam suprotstavljaju argumente, da se na ovaj način Vlada obavezuje da radi nešto što je prošlost.
Naprotiv, Vlada se na ovaj način dovodi u poziciju da učestvuje u nečemu što je veoma važno za milion ili dva miliona ljudi koji su u radnom odnosu. Valjda Vlada kao izvršna vlast koja preuzima odgovornost za vršenje vlasti, koju joj daje poslanička većina, koju je birao narod, ne treba da se boji svojih radnika i svog sindikata. To treba da iskaže na taj način što će prihvatiti ovaj amandman. Ako to neće, imaće bogate pojedince koji će moći direktno da utiču, da lobiraju.
U ovoj zemlji još ne postoji zakon o lobiranju, čujem da se nalazi u pripremi, koji će moći pobočnim linijama da utiče na različite zakonske projekte, a da se pri tom ne zna ko ih predlaže, u čije ime dolaze i zašto ih je neko prihvatio. Na ovaj način, prihvatanjem ovog amandmana, ove stvari se na jedan bolji način regulišu.
Da kažem na kraju, tvrdnja da je ovo vraćanje unazad moglo bi da bude i tvrdnja da je ovo korak unapred. Pre 100 godina ovi isti sindikati su se borili da skraćuju ove nadnice na osam sati, da se plaća produženi rad, zato su dobijali otkaze, zato ih je hapsila žandarmerija, zato su bili u glavnjačama. Ne može nikako biti da su levičarska rešenja u zakonu o radu vraćanje unazad.
Još jednom želim da kažem - mi ovde govorimo u ime radnika. Poslodavci su dovoljno sposobni, bogati, moćni da preko svojih udruženja i drugih neformalnih i neprincipijelnih lobi grupa mogu da lobiraju predstavnike vlasti u svakoj državi u svetu. Zbog toga ću glasati za ovaj amandman. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Samostalnog sindikata Srbije, na član 126. u ime SPS amandmane su podneli dr Svetislav Krstić i Toma Bušetić.
Osim ovoga što je gospodin Toma Bušetić ovde izneo kao argumentaciju, želim još jednom da kažem, za SPS je veoma važan pristup kod preduzeća u stečaju, zato što kod privatizacije onaj ko kupi preduzeće u stečaju nema obavezu da sprovodi nikakav socijalni program, niti da zapošljava radnike.
Njegova jedina obaveza, odnosno iz onoga što on plati solidarno se namiruju poverioci i to je jedino što je odnos između kupca i prodavca, odnosno države koja garantuje tako nešto.
I zato je važno da se prihvati ovaj amandman, jer on bolje reguliše prava radnika koji su u preduzećima u stečaju i s tim u vezi mislim da bi ovde ministar mogao da napravi izuzetak i prihvati ovaj amandman, jer se očigledno radi o boljem rešavanju egzistencijalnih pitanja zaposlenih u preduzećima u stečaju.
To jeste veliko opterećenje zato što, nažalost, u Srbiji ima veliki broj preduzeća u stečaju, ali za nas je važnije koliko ima radnika u stečaju i kakve su njihove prinadležnosti.
Na kraju, sinoć, gospodine ministre, u poslednjem obraćanju jučerašnjeg radnog dana, prostirali ste argumente koji su predmet vašeg koncepta, gledanja na stvar kada su u pitanju naši amandmani.
Dozvolite da kažem da sam u nekoliko rečenica prepoznao čak pežorativnu intonaciju koja se odnosi na ono što smo mi juče ovde suprotstavili kao argumente.
Nismo imali takvu nameru, prosto suprotstavljamo svoj koncept vašem konceptu. Za taj koncept se zalažemo zato što je potpuno legitiman.
On se nalazi na tržištu političkih ideja Srbije, nalazi se u našem političkom programu i u tom smislu smo pisali amandmane koji su, pre svega, proizvod našeg političkog programa, našeg viđenja ove materije.
I, s tim u vezi, pozivam vas i sve ostale da korektno ukrštamo argumente, ali bez krajnjih namera da govorimo o onima koji pišu amandmane i njihovom političkom programu. S obzirom da smo do sada imali korektnu saradnju, očekujem da će to tako ostati i ubuduće.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na član 157. ovog zakona amandman je podnela narodni poslanik SRS Vjerica Radeta i pokušala je da na bolji način reguliše prava invalida iz poslednjih ratova prilikom proglašavanja tehnološkog viška ili zbog neke druge situacije u firmi, kada jedan broj ljudi treba da ostane bez posla.
Molim vas da me čujete, oni to zaslužuju makar da se o njima progovori, ako ne možemo da im pomognemo.
Amandman je dobar, ima jedan feler, ako poslodavac zna da ne može da ga otpusti, jednog dana neće da ga izabere kada ga bude zapošljavao. To je osnovni problem kod ovog amandmana.
Ovo pitanje treba da uredi država na drugi način. SPS će da podrži ovaj amandman, zato samo govorim šta je ovde problem, ali država treba ovo pitanje da uredi na drugi način; dakle, govorim u svoje ime, moja ratna jedinica je šest puta mobilisana, mnogi od tih ljudi se nikada nisu vratili kući, a mnogi su se vratili sa jakim telesnim oštećenjima. Naša je obaveza da u njihovo ime progovorimo i da ih zaštitimo na svakom mogućem nivou, dakle, onim sredstvima kojim država raspolaže.
Najbolje bi bilo da to bude rešeno na neki drugi način, jer interes poslodavaca nije da zapošljava invalide i ako postoji ova odredba. I pored toga glasaću za ovaj amandman. Znači, imaćemo negativan odnos prema invalidima iz poslednjeg rata.
U kakvom ambijentu danas, političkom ambijentu, žive borci i invalidi iz prethodnog rata? U najgorem mogućem, gotovo da su svi do jednog satanizovani. Vojska ili policija kojoj su pripadali, i država u čije ime su se borili, i narod za koji su se borili, nažalost, danas o njima govore drugačije nego što oni zaslužuju.
U Vojsci bivše Jugoslavije ukinuta je Prva, Druga i Treća armija, ukinuta je Drinska divizija, Kragujevački korpus, a sada će biti ukinuti svi korpusi, i Prištinski korpus biće izmešten, odnosno treba da bude izmešten, mislim za Niš, a onda da bude ukinut. Komandant Prištinskog korpusa, legendarni general, nalazi se danas u Hagu. Njegovi saborci, oni kojima je on komandovao, neki od njih su invalidi, neki od njih se nisu vratili. Oni zaslužuju poštovanje, zaslužuju korektan odnos, pre svega, države koja mora da ima obavezu prema njima.
Molim vas, pa ove ljude nisu slale radne organizacije u rat na poziv o mobilizaciji, a kada je NATO agresija bila u toku, bila je proglašena opšte mobilizacija i svaki vojni obveznik je bio dužan da se u najkraćem mogućem roku javi svojoj ratnoj jedinici. Dakle, to nije obaveza poslodavca, to je obaveza države. Država treba da ima snage da ovim ljudima nadomesti ono što je moguće nadomestiti, jer kada neko ima telesno oštećenje, narušeno zdravlje, to nije moguće platiti nikakvim novcem.
Pozivam sve one koji su ovde, kada je bila rasprava o izjednačavanju prava četnika i partizana, glasali da ti borci, šta god ja o tome mislio, dobiju slična prava, da isto to urade za ove borce, nimalo više i nimalo manje. Onda ćemo imati na jednom nivou jedan problem manji, a ove ljude nećemo obeshrabrivati na taj način da država o njima više ne vodi računa.
To je veoma važno, zato što, još jednom kažem, niko od njih, osim dobrovoljaca koji su to činili na osnovu sopstvene procene, osećanja pripadnosti jednom narodu i potreba da ga brani, nisu tamo išli drugačije osim po pozivu svoje države. To je veoma važno, to je uređen državni sistem i država na to mora da odgovori na jedini mogući način.
Dakle, oni zaslužuju bolji tretman i mi smo dužni, a svako od nas zna ko koga ovde predstavlja, da se o njima staramo na taj način da kod svakog zakona učinimo najviše što možemo da im olakšamo situaciju koja nije nimalo zavidna. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Samostalnog sindikata, SPS će podržati ovaj amandman koji su kolege Mrvoš i Milajić podneli na 206. član zakona o radu.
Ukoliko se to ne bi dogodilo, to bi bila osveta malih sindikata prema jedinom velikom reprezentativnom sindikatu u Srbiji. Dakle, činom pristupanja jednom sindikatu radnik se opredelio da prihvata statut tog sindikata, a na osnovu toga se opredelio da mu se od mesečne zarade izdvaja izvesni procenat članarine preko platnog spiska.
Ukoliko se to ne bi dogodilo, ukoliko bismo sindikate, koji su svoju reprezentativnost dokazali pre nekoliko meseci, sada naterali da ponovo sve rade ispočetka, imali bismo velike tehničke probleme. Osim toga, imali bismo možda jedan broj radnika koji lažno učestvuje u reprezentativnosti tog sindikata. Dakle, ako su se već jednom izjasnili, onda oni moraju da znaju da to podrazumeva i izvesne obaveze, a ne samo određena prava.
Na ovaj način bismo sindikatima omogućili da normalno funkcionišu i da ih ne gušimo tehničkim pitanjima, a za zaposlene je isto. Oni su već jednom pristali da to rade. Prosto molim u ime sindikata koji radi jedan delikatan posao, koji je negde između države i radnika, a u ime radnika taj posao radi, da mu se omogući da radi efikasnije i bolje.
Molim gospodina ministra ako je moguće da prihvati ovaj amandman. Još jednom želim da kažem, SPS će podržati ovaj amandman u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici sindikata, amandman podnet u ime SPS-a, koji se odnosi na ovaj član, treba podržati iz više razloga. Mi treba da pokažemo da se ne bojimo poslodavaca. Kada vam izborne kampanje finansiraju bogati poslodavci, onda vi imate prema njima jedan poseban odnos. Pokažimo danas da se ne bojimo bogatih poslodavaca.
Dobrovoljno davalaštvo krvi, između ostalog, podrazumeva nekoliko stvari. Govorila je Živodarka Dacin o tome, ne bih o tome. Moja tema je danas nešto drugo. Molim vas, opet ću da ponovim. Tri posto zaposlenih u privatnim preduzećima su članovi sindikata. Neki od tih ljudi su dobrovoljni davaoci krvi i ne koriste ni ovaj jedan dan, niti smeju da saopšte da treba da odsustvuju tog dana da bi dali krv. Ovo država mora da uredi sistemom, zakonom.
Dobrovoljni sam davalac krvi. U mojoj porodici su bili korisnici dobrovoljnog davalaštva krvi. Dobro znam kakvi problemi jesu u ovoj oblasti i dobro znam šta znači kada nekome nedostaje samo jedna boca krvi. Naravno da mi, i nemojte molim vas tako to da razumete, ovo ne svodimo na puku formu da podstičemo nekoga da bi dao krv da bi imao tri slobodna dana, ali mi na ovaj način izražavamo poštovanje prema onima koji daju krv. To je suština.
Mi ne plaćamo one koji daju krv, mi ih poštujemo i podstičemo, i treba sve da učinimo da u školama, fakultetima, u radnim organizacijama, tamo gde je moguće, pre svega, popularišemo ovu humanu akciju, da stimulišemo ljude. Govorila je gospođa Dacin o tome. Ako nemate nikakvo pravo, nikakav benefit ni kod doktora, ni kada vam se neko u porodici razboli, kada ne možete da dobijete ni taj jedan slobodan dan, ni autobusku kartu, ni pristojan obrok, šta mi onda u stvari radimo.
Molim vas, govorim u ime onih kojima je neophodna krv za teške operacije, za lečenje teških bolesti, mnogi od ovih ljudi često se nalaze u beznadežnoj situaciji i njihovo izlečenje ili ozdravljenje isključivo zavisi od nečije dobre volje. Danas od naše dobre volje može da zavisi da li ćemo prihvatiti ovaj amandman. Da li se na taj način zameramo onima koji zapošljavaju ljude? Zameramo se. Taj rizik treba da preuzmemo.
Jedan plus dva je sasvim dovoljna stimulativna mera, govorim o slobodnim danima za one ljude koji žele da daju krv. Koliko ima dobrovoljnih davalaca krvi u Srbiji? Malo, nažalost. Koliko njih daje više od jednom godišnje krv? Veoma malo.
Prema tome, poslodavci ne rizikuju s tim u vezi. Znači, u jednoj firmi u kojoj ima 20 zaposlenih nažalost su jedan ili dvoje dobrovoljni davaoci krvi. Mi nećemo oštetiti nikoga od ovih ljudi koji su poslodavci, a pomoći ćemo onima koji su bolesni. Zato vas molim, ovo nije običan amandman, ovo je amandman koji bitno poboljšava ambijent pre svega, daje zakonske pravne okvire da ljudi mogu slobodno da se opredele da daju krv.
Mada moram da kažem, i kada postoji ovaj zakon, i kada se usvoji ovaj amandman, biće poslodavaca kojima radnik neće smeti da postavi ovo pitanje. Mi nažalost živimo u takvoj zemlji, to je istina. Možda neko misli da je drugačije. Iz osećanja časti, i nekih drugih, ne bih mogao da kažem konkretne primere.
Dakle, radnici danas u Srbiji su nezaštićeni po više osnova, ali mi danas ovde ne govorimo o bolesnima kojima najčešće pomažu radnici. Među dobrovoljnim davaocima je 75% ljudi iz neposredne proizvodnje, i zbog toga vas molim za razumevanje i za podršku u vezi sa ovim amandmanom, i molim da ga podržite. Od toga neće imati niko štetu, a svi bolesni ljudi u Srbiji imaće veliku korist.