Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sa kolegom Tomom Bušetićem, u ime SPS, podneo sam amandman na član 94. Predloga zakona o radu, i to na st. 1. i 4. Da ne čitam amandman, suština je u tome da majke koje rode treće, odnosno četvrto dete imaju pravo na jednu plus jednu, dakle na dve godine porodiljskog odsustva.
U kakvoj državi živimo, u kakvim uslovima majke rađaju i podižu decu danas u Srbiji, nije potrebno posebno obrazlagati. Nažalost, mediji u Srbiji favorizuju jedan potpuno drugačiji koncept, potpuno drugačiji odnos prema porodici i potpuno nekritički sagledavaju ovu problematiku. Država nema dovoljnu ekonomsku snagu da pomogne u meri u kojoj bi to bilo neophodno.
Želim da kažem nekoliko stvari i da vas zamolim da podržite ovaj amandman. U Srbiji danas, iz nemedicinskih razloga, dolazi do ogromnog broja nasilnog prekida trudnoće. Ogroman broj brakova, nažalost, iz medicinskih razloga ne može da ima decu. Oni brakovi koji normalno rađaju i podižu decu, najčešće imaju samo jedno dete.
U takvim uslovima je država dužna da preduzme sve što je u njenoj moći, a moć države danas se ogleda u političkoj volji narodnih poslanika koji sa 126 glasova, ako to jeste nacionalni i državni interes, mogu da pretoče u zakonsko rešenje i da pomognu da ovu oblast definišemo na bolji način.
Dakle, samo apelujem na sve vas, na vašu svest da podržite ovaj amandman, jer ona majka koja rađa treće-četvrto dete, ne samo što proširuje svoju porodicu i doprinosi radosti u svojoj kući, u svojoj porodici, te porodice i te majke, pre svega, čine nešto što je najvažnije za jedan narod i za jednu državu, u uslovima kada je natalitet ispod svih mogućih kriterijuma, kada, praktično, u najvećem broju opština broj umrlih prevazilazi broj rođenih.
Naša je dužnost da pomognemo da se ovo definiše na način kao što smo Toma Bušetić i ja predložili i da stimulišemo majke da rađaju više dece. To ćemo najbolje učiniti ukoliko obezbedimo da ovo plaćeno odsustvo produžimo sa jedne na još jednu godinu, u uslovima kao što je predvideo zakon, a uz amandman koji smo predložili. To bi bilo sasvim zadovoljavajuće.
Znam šta mogu biti argumenti protiv. Ima ih nekoliko: finansijska moć države, opet se vraćam na poslodavce. Stalno vam to govorim i sebi govorim, zato što smo stvorili ekonomski i politički ambijent u kojem poslodavac odlučuje o nekoliko bitnih pitanja u državi. Znači, on zapošljava, on otpušta, on stimuliše, on na razne načine može da utiče na sve ono o čemu mi ovde danas govorimo. Zato je naša obaveza da propišemo pravila. Ako propišemo jasna pravila, onda će oni koji zapošljavaju znati pod kakvim uslovima zapošljavaju ljude.
Takođe, želim da ukažem na jednu pojavu. Mi danas u Srbiji, praktično, osim u upravi, u nekim drugim javnim preduzećima nemamo mogućnost da se majka-porodilja vrati na radno mesto sa koga je otišla na porodiljsko odsustvo. Ako je još, pri tom, bila rukovodilac, imala rukovodeće radno mesto, ako je zaposlena u privatnoj firmi, to je potpuno nemoguće.
Ni ta stvar nije dobro regulisana. Oni koji to treba da kontrolišu, ne čine na najbolji mogući način. Razumem filozofiju kapitala, razumem filozofiju poslodavaca, ali ponovo kažem, moj posao ovde nije da elaboriram njihovu filozofiju, moj posao ovde je da se bavim onima koji su kod njih u radnom odnosu i koji treba da imaju prava iz radnog odnosa, a poslodavci treba imaju obaveze prema zaposlenima i prema državi, jer su tu obavezu preuzeli, ako je zakonom tako propisano, onda kada su radnike zaposlili.
Molim vas da podržite ovaj amandman, jer će ogroman broj porodica u Srbiji steći pravo da na bolji način, da u većoj komociji i u većem komforu podižu treće - četvrto dete. Mislim da je to svima cilj.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, magistar Živodarka Dacin i Toma Bušetić, poslanici SPS, podneli su amandman kojim probaju da prava zaposlenih, kada je u pitanju prevoz na posao i sa posla, podignu na viši nivo, odnosno da poslodavac stekne obavezu, na osnovu zakona, da isplati u stoprocentnom iznosu prevoz sa posla i na posao.
Postoje različita iskustva. Kada smo usvajali budžet Republike Srbije govorili smo ovde o tome. U Beogradu svi zaposleni, praktično, imaju pravo na besplatnu markicu. Pošto je Srbija i ono izvan Beograda, a prava ljudi koji su u radnom odnosu ne treba da zavise od dobre volje ili budžetskih mogućnosti lokalnih samouprava, onda bi zakonom trebalo propisati šta su čije obaveze. ž
Imam iskustava koja su pozitivna. Postoje firme, uglavnom se može razumeti da govorim disonantno u odnosu na stavove poslodavaca, postoje poslodavci - privatnici koji svojim radnicima organizuju ili plaćaju prevoz 100% i postoje državne ustanove koje to ne čine. Naša je obaveza da pod jednakim uslovima obezbedimo svima da odlaze i vraćaju se sa posla.
Postoje različiti pristupi. Da li neko ko stanuje 30 kilometara u jednom selu od jedne varoši treba da na silu postaje industrijski radnik, da ostavlja poljoprivrednu proizvodnju i da se bavim nečim u gradu što nije baš najbolje, po tuđem mišljenju, za njega samog. Da pustimo mi svakoga da se sam stara o sebi, da sam proceni čime će i na koji način da se bavi u životu, a da propišemo pravila za sve, da onaj ko se zapošljava zna šta su njegove obaveze, šta su njegova prava.
Prevoz sa posla ili na posao je dobra tekovina koju je Zakon o radu 2001. godine ukinuo, kao što je ukinuo i neka druga prava kada se prešlo sa obračunskog sistema neto na bruto. Ima dovoljno argumenata da se ovo prihvati. Navešću ovde primer jedne firme iz Čačka. To je firma "Papir-pak" robna marka "Diva". Dakle, ništa nije stekao tako što je to kupio u pljačkaškoj privatizaciji, već je firmu stvarao 15 godina. Znači, ima svoj autobus, ljude svaki dan vozi na posao i sa posla kući. Ima menzu, topli obrok u tri smene, propisnu HTZ opremu, ali on je, nažalost, izuzetak, on nije pravilo.
Govorila je koleginica Živodarka Dacin o zdravstvenim radnicima. Isto možemo da govorimo o prosvetnim radnicima. Nekada je bila praksa, ispravna praksa, da vi mladog učitelja i mladog lekara šaljete što je moguće dalje, a kada on formira svoju porodicu, kad njegova deca dođu na red da se školuju, onda ih približavate, rešenjem ili ukazom ministra, većim centrima, gde mogu na miru da se školuju.
To više ne postoji. Mi nemamo više takvu državu odavno, ali imamo obavezu prema ljudima koji su u radnom odnosu, koji često ne mogu da obezbede sebi sredstva za neke druge potrebe, a kamoli za prevoz. Zbog toga što im nije plaćen prevoz, praktično, mi ih onemogućavamo da se zaposle.
Uvažiću i argumentaciju koja može biti potpuno suprotna od ovoga za šta se zalažem, ali moram da kažem da u našoj zemlji postoji veliki broj ljudi koji su u povlašćenom položaju. Već sam sada rekao, izvinjavam se svim Beograđanima, zaista se izvinjavam, Beograd je prestoni grad ove zemlje i svi smo ponosni na njega, veoma ga volimo, ali nije normalno da u Beogradu može neko da dobije svaki mesec gratis markicu za prevoz, a da neko u Čačku ne može na samo 15 kilometara od mesta boravka.
Znači, mora da postoji ujednačen pristup kada je ova stvar u pitanju. Ukoliko bismo prihvatili ovaj amandman, mi bismo onda poslodavce obavezali. Ukoliko ne, onda bi to zavisilo od njihove dobre volje, naravno i od njihovih ekonomskih mogućnosti. Takođe, govorila je gospođa Dacin, po pravilu se dešava da u firmama koje su dobrostojeće radnici još dobiju i sredstva za prevoz, a tamo gde su plate niske, po pravilu, a niske su zato što firma loše stoji, nemaju pravo na prevoz. Imamo jednu potpuno obrnutu situaciju od onoga što želimo da postignemo.
Ako postoji zakon, onda on sve obavezuje, a ako postoji dobra volja, onda je to stvar procene poslodavca, njihovog menadžmenta. Zato molim da podržite ovaj amandman, jer on ima smisla utoliko što će pod jednakim uslovima dati šansu svima koji su zainteresovani za radno mesto. U protivnom, neke ćemo obeshrabriti, koji stanuju 30 kilometara od mesta gde bi trebalo da rade, da uopšte konkurišu. To je argumentacija koju nudimo i molimo da je prihvatite i glasate za ovaj amandman.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Samostalnog sindikata, ovih dana smo govorili sindikata, pošto ovde prisustvuje samo taj sindikat, onda njega samo pozdravljam, a moram da kažem, a da mi ne bude zamereno, o ovim drugim i nemam neko posebno mišljenje.
Veoma je važan amandman koji je kolega Milisav Petronijević podneo na član 119. stav 1. Obaveza je SPS-a da se kod svakog zakonskog projekta zalaže za ona rešenja koja je bila spremna da prihvati i u onom momentu kada je imala odgovornost za rušenje vlasti. To je potpuno normalno. Penzionisanje je važan čin u životu svakog čoveka koji ima sreću da se zaposli i da dočeka penziju, starosnu, invalidsku ili neku drugu, i nije nevažno da li je ta otpremnina dve ili tri zarade. Dakle, radi se o jednoj trećini prinadležnosti po tom osnovu koja bi bila umanjena ukoliko ostane ovakav predlog člana 119.
Želim takođe da podsetim da je u ranijim godinama radnik koji treba da se penzioniše imao pravo na tri prosečne zarade koje je sam ostvario u poslednja tri meseca dok je bio u radnom odnosu. To je bilo bolje rešenje, izuzev za one koji su imali veoma niske zarade, pa su primali manje od prosečne zarade. Kada bi bilo moguće i kada bi država imala takvu snagu, bilo bi idealno da oni koji imaju niže zarade od prosečne primaju tri prosečne, a ostali svoj prosek.
Naravno da u ovom zakonu ne postoji takav predlog, govorio je kolega Toma Bušetić o tome šta se sve dešava u oblasti obračuna i isplata penzija u Srbiji.
Velike kompanije zagovaraju dobrovoljno osiguranje penzijsko, koje je potpuno nezasnovano na zakonu, odnosno nije zasnovano na zakonu. Ljudi veoma rizikuju kada se u tako nešto upuštaju. U Srbiji danas ima više penzionera nego što ima zaposlenih i razumem one koji bi ponudili ovu vrstu argumentacije da je nemoguće finansijski ovo sve izdržati.
Ali, moram da kažem da postoji jedan princip koji je napušten kod promene političkog sistema, dakle to je princip uzajamne solidarnosti, kada neko ne bi bio gadljiv posebno, rekao bih - princip uzajamne socijalističke solidarnosti, koji je karakterisao socijalističke produkcione odnose, koji podrazumeva upravo ovo da se, na način koji je zakonom propisan, uzima i zahvata ravnomerno od svih koji imaju, a da se ravnomerno deli onima koji nemaju.
To jeste osnov svake solidarnosti, da se pri tom ne ugrožava opstanak i egzistencija samih poslodavaca i njihovih firmi, ali naravno da se vodi računa o onima koji odlaze u penziju. Penzija je nažalost danas u Srbiji jedan od najstabilnijih prihoda. To je istina. Penzije se primaju relativno redovno. Veliki broj ljudi prima penzije, ali sam čin penzionisanja je veoma važan, pre svega ljudi koji odlaze u penziju imaju frustraciju, završavaju sa aktivnim periodom svog života. U najvećem broju slučajeva je tako.
Ta prinadležnost koja se ogleda u tri prosečne zarade jeste nekakva sigurnost, sve su kolege rekle, i dok ne dođe prva penzija i da se reše neka pitanja koja su važna, a koja nisu mogli od redovne plate, ali ovaj amandman može biti usvojen jedino ako ovde postoji politička volja, spremnost i mogućnost u Vladi. Mi se za to zalažemo, zato što mislimo da nije nemoguće, govorili smo o tome kod usvajanja budžeta, ponovo želim da ovde ponovim.
Postoje u Srbiji izvori koji su netaknuti. Mnogi od njih su takvi da se mere milionima evra. U Srbiji se i dalje ogromni poslovi obavljaju na sivo, na crno, šta god ko govorio o tome. Jedan broj ljudi se enormno bogati, a da pri tom ne može da dokaže odakle mu imovina kojom raspolaže.
Potrebna je efikasna država, spremnost svih da iskontrolišu sve te tokove, da u budžet dođe više sredstava, a kada tamo bude više sredstava, onda će biti moguće rešiti i ove naknade i sve što je ovde predlog svih ovih naših amandmana. Molimo vas da podržimo ovaj amandman i da penzionerima, odnosno radnicima koji odlaze u penziju obezbedimo tri prosečne zarade za otpremninu, a ne dve kao što je predviđeno u zakonu.

Prekoračio sam vreme i pokloniću vam sada jedan minut.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Toma Bušetić i ja, u ime SPS-a, podneli smo amandman na član 120. Želim da pročitam član da bi ljudima bilo jasno o čemu se ovde radi: "Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na: 1) jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć; 2) naknadu za ishranu u toku rada; 3) regres za korišćenje godišnjeg odmora i 4) druga primanja."
Naš amandman predlaže drugačije rešenje, dakle, umesto da piše – može da se utvrdi, mi predlažemo da piše – utvrđuje se. To znači da se poslodavac obavezuje da utvrđuje prava koja su navedena od 1) do 4). I zašto je ovo važno?
Potpuno je ova priča komplementarna sa ovim što smo govorili u današnjoj popodnevnoj raspravi. Mi želimo da poslodavac ima obaveze koje su propisane zakonom, a da radnici koji se zapošljavaju znaju šta su njihova prava kada zasnivaju radni odnos.
Ovo isključivo zavisi od dobre volje i od procene samog poslodavca. Mi se zalažemo da se ove stvari definišu zakonom i da poslodavci ovo imaju kao obavezu, a ne kao dobru volju.
Postoji argumentacija koja je drugačija. A mi sa tom argumentacijom polemišemo na način kao što to činimo. Takođe, kao i kod prethodnog člana, SPS ima obavezu da kod svih zakona u onome što jesu prava i dužnosti, odnosno obaveze, garantuje, odnosno pokuša da obezbedi takvo rešenje u zakonu, odnosno takve pravne alate koji obezbeđuju radnicima onaj nivo prava koji su imali u vreme dok je SPS imala odgovornost za vršenje vlasti.
U ove četiri tačke je sadržano mnogo toga što su praktično radnici navikli da jesu njihova prava u proteklih nekoliko decenija. Zakon o radu, koji je donet 2001. godine, u najvećem broju je ukinuo ova prava o kojima je ovde reč i čitav ovaj drugi set, o čemu je govorio gospodin Bušetić, znači, način obračuna penzija i svega drugog što proističe iz obaveza poslodavaca prema zaposlenima. Naša obaveza jeste da pokušamo ovo da definišemo na bolji način i vas molimo da ovo razumete i podržite ovakav amandman.
Zalaganje za radnike, penzionere i seljake u izbornoj kampanji svima ide od ruke. Kada se konstituiše poslanička većina, kada se formira vlada i kada dolaze zakonski projekti, onda se uglavnom zaboravi na ono što se govorili u izbornoj kampanji.
Naša je obaveza da vodimo konzistentnu politiku i da imamo elementarno poštenje prema sugrađanima, odnosno prema svojim biračima, jer na kraju krajeva, kada jedno radite u kampanji, potpuno je normalno da kada vršite vlast to što ste obećavali ugradite u zakonska rešenja. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici sindikata, sa kolegom Tomom Bušetićem, u ime SPS, podneo sam amandman na član 37. Osim ovoga što je gospodin Bušetić rekao, želim još jednom da kažem i da zamolim gospodina ministra i narodne poslanike da razmotre argumentaciju koju smo ponudili. Razumem zašto je zakonopisac tačno napisao kao što ovde stoji i ovo što predlažemo amandmanom ima izvesne rizike, ali verujem da su rizici manji od mogućnosti manipulacija koju zakon na ovaj način obezbeđuje.
Dakle, radni odnos na određeno vreme u trajanju od tri godine može da bude izvor manipulacija, može da bude izvor pritiska na onog ko permanentno radi tri godine. Na drugoj strani, može jedan broj ljudi da onemogući da na taj način i zasnuju radni odnos. Jesam svestan rizika, ali pošto nisam ovde advokat poslodavaca, ovde govorim u ime radnika, a uz dopuštenje u ime sindikata, pa mislim da je onda važnije da ne postoji u zakonu ni jedna mogućnost koja jeste element pritiska na one koji se zapošljavaju na određeno vreme.
Postoji različita argumentacija, postoji drugačiji pristup. Praksa je pokazala da kada neko ima potrebu da kontinuirano nekoga zaposli na tri godine na određeno vreme, onda bi objektivno mogao da to učini i na drugi način. Dakle, tri godine su duge za onog ko radi na određeno vreme. Za onoga ko ne radi uopšte, one su još duže. To razumem i imam razumevanja za takav pristup, ali verujemo, kada biste pitali radnike i nezaposlene, oni bi se izjasnili za ovo što smo kolega Bušetić i ja napisali u amandmanu.
Verujem da će kolege narodni poslanici ovaj amandman SPS podržati, izuzev ukoliko gospodin ministar to ne prihvati ranije, pa postane sastavni deo zakona.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, deset godina sam radio noću. Znači, računski centar u Medicinskom centru "Dr Dragiša Mišović" organizovao je posao tako da se radi 24 sata. U toj ustanovi najveći broj medicinskih radnika posebnih službi takođe su radili noću.
Postoje čitave profesije čije je radno angažovanje isključivo vezano za noćni rad. Da ne nabrajamo sada, osim što rade noću, neki od njih rade u izuzetno teškim, neprimerenim uslovima. Znači, u hladnom prostoru, bez fizičkog obezbeđenja i moram da kažem bez adekvatne materijalne nadoknade. Ranije je bilo da se noćnim radom smatra vreme od 22 časova noću do 0,5 i 0,6 ujutru, zavisi kako je ko to obračunavao, i na to se plaća dodatak 30% na noćni rad, što je zaista neadekvatna nadoknada, ali moramo da kažemo da smo imali državu, šta god ko o njoj mislio, u kojoj su neke stvari bile uređene.
Sada ne polemišem sa poslodavcima kao što je država, kao što su zdravstvene ustanove, veliki sistemi. Tamo su stvari ipak uređene, i u skladu sa zakonom i u skladu sa aktima koji regulišu ovu oblast. Sada govorim o onim ljudima koji su prinuđeni da rade noću, bez ikakvih uslova, bez mogućnosti da taj posao odbiju i bez mogućnosti da bilo s kim polemišu ili potraže bilo kakvu zaštitu. Podsećam, upozorio sam i ministra jedan dan na tu okolnost, tri procenta zaposlenih u pravnim preduzećima u Srbiji su samo članovi sindikata. Za neke od poslodavaca danas u Srbiji je provokacija ako zaposleni traže da postoji sindikat. Ako to traže intenzivnije, onda rizikuju da dobiju otkaz. Mi imamo danas takav ambijent nažalost i naša je obaveza da svi oni koji proces rada organizuju kontinuirano 24 časa ili samo noću, pod posebnim okolnostima to rade, i naš amandman ide ka tome da se nadležno ministarstvo i drugi nadležni veoma pitaju kada se radi o ovim stvarima.
Postoji čitav niz drugih stvari. Mogu da kažem da danas u Srbiji postoji u svakom kiosku, u svakom lokalu koji je na licu ulice takozvana kladionica, ili kako se to već zove, nažalost tamo je angažovano nekoliko desetina hiljada ljudi u Srbiji. Ako nađete jednog koji ima dodatak na noćni rad, onda svaka čast.
Dakle, mi prisustvujemo klasičnoj eksploataciji. Pozivamo predstavnike sindikata da tu okolnost imaju u vidu. Molimo predstavnike sindikata da se dodatno angažuju, animiraju ljude koji su zaposleni u privatnim preduzećima, da se ljudi učlane u sindikat. Mi ne kažemo koji je to sindikat, onaj koji je za te ljude najinteresantniji. Ali, kada ne postoji sindikat, kada ne postoje jasne procedure, kada ne postoje pravni alati koji mogu da zaštite ljude dok rade noću, onda su oni predmet zloupotrebe i predmet klasične eksploatacije.
Zbog toga bi bilo dobro da ovaj amandman podržite, da ga prihvatite i da se svi založimo da se ne ugrožavaju prava poslodavaca. Mi želimo snažne poslodavce, ali želimo poslodavce koji dobiju pravni okvir da se ponašaju u skladu sa zakonom, da ne eksploatišu ljude, da ne zloupotrebljavaju njihovu tešku situaciju i da cene nadnica ne budu takve da ljudi praktično ne mogu da prežive.
Naravno, nije lako ni pravno organizovati preduzeće, ni bilo šta u vezi s tim. Ne želim na bilo koji način da povredim veliki broj ozbiljnih ljudi koji danas imaju ozbiljne privatne kompanije u Srbiji, koji posluju u skladu sa zakonom. Mogu da nabrojim neke, ali mi to nije zadatak.
Postoji nekoliko takvih slučajeva u Čačku, gde radnici imaju topli obrok, gde imaju organizovan prevoz, gde imaju propisanu HTZ opremu, gde imaju plaćen noćni rad, ali nažalost te firme su izuzetak, a ovo o čemu govorim je pravilo.
Naš zadatak je da bude obrnuto, da u najvećoj mogućoj meri zaštitimo ljude koji rade noću, zato što postoje zanimanja kao što su pekari, kao što su livci, kao što su noćni čuvari, kao što su medicinski radnici, kao što su mnogi drugi, koji praktično najveći deo svog radnog veka provedu radeći noću.
Ne postoji nikakva materijalna nadoknada koja to može adekvatno da reši.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem. Niti postoji nešto drugo što može da pomogne, to što su odvojeni od porodice, što ne spavaju noću, što im se biološki časovnik promeni itd. Zato vas pozivam da ovaj amandman prihvatite.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Sindikata Srbije, nadam se ovog najreprezentativnijeg, pošto ne znam ko sve gostuje na galeriji danas, amandman koleginice Nestorović je korektan i ima samo jedan problem: kad se na ovaj način, sasvim usko, propišu pravila pod kojima neko može da se zaposli, onda to može da postane izvor manipulacija za onog ko zapošljava. Navešću konkretan primer.
Više od 15 godina u Istorijskom arhivu u Čačku zapošljavali su rukovodioci članove svojih porodica, na taj način što kažu da je potrebna srednja, viša ili visoka stručan sprema i arhivarski kurs iz Kraljeva. Onda ih lepo nacrtaju, raspišu konkurs i ne može niko drugi da se javi. Na taj način, na formalni način, praktično, uvedu nepotistički princip kod zapošljava, što je sa našeg stanovišta neprihvatljivo.
Naravno, ovo može i da pomogne, pod uslovom da je poslodavac ili onaj ko odlučuje ko treba da bude zaposlen elementarno pošten. Moram da kažem, uz puno uvažavanje, nažalost, danas u Srbiji uglavnom zapošljavaju oni sa čijim poštenjem bi moglo dakako da se polemiše, na ovaj ili onaj način. Proći će to vreme, pa će se stvari regulisati onako kako treba.
Zbog toga ovaj amandman, koji je u osnovi dobar, ne možemo da podržimo. On će, dakako, omogućiti velikom broju ljudi da nepotistički ili na neki drugi način zapošljavaju, što bi se reklo, sa fotografijom. Raspišem konkurs, pošaljem fotografiju koju ne objavim i onda zaposlim. Zato je važniji opšti princip od ovog detaljisanja, koje može da onom ko zapošljava da mogućnosti koje nisu od interesa za sve one koji traže posao.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine zameniče, mi smo ranije tvrdili da u Predlogu zakona ne treba da se nalaze oni pojmovi koji nisu merljivi.
Imali smo zakone gde se kaže da će se u neki savet ili u neki organ, za koji je nadležna Narodna skupština Republike Srbije, birati ljudi od izuzetnog ugleda, potvrđenog ugleda. To se ne može definisati. Ono što se ne može propisati jasnim kriterijumima ne treba da se nađe u zakonu.
Amandman gospođe Pop-Lazić ide u tom smislu. Termin "pristupačna cena" potpuno je neprecizan da se nađe u zakonu. Znači, pristupačna cena se ne može ničim definisati, a da pri tom bude merljiva i da bude pristupačna svim građanima pod jednakim uslovima. Ono što je za nekoga pristupačno, za drugog nije.
Dakle, SPS će podržati ovaj amandman zato što postoji praksa u parlamentu protiv koje se borimo da se ne može normom propisati nešto što nije jasnim kriterijumima utvrđeno ranije. Razumem obrazloženje koje je napisano da je direktiva Evropske unije u tom smislu, ali ovo može da bude izvor zloupotrebe. Znači, ništa ne znači pristupačna cena.
Kada 2009. godine bude potpuno demonopolizovano tržište poštanskih usluga, onda će naravno pojam pristupačne cene kod univerzalne usluge definisati onaj operator koji se izborio za to tržište na način koji, pre svega, odgovara njegovom shvatanju ovog posla, a rekli smo šta pošta i usluge koje ona vrši predstavljaju za građane.
Samo kratko, na osnovu ovoga što je gospodin Krasić rekao kod člana 6. Izvinjavam se, nije vezano za ovaj amandman, a odnosi se na tajnost pisma. Malo se poklanja pažnje svemu ovome, čak i u nekim drugim oblastima. To sam ovde govorio kod Zakona o telekomunikacijama.
Danas ako uzmemo 5. oktobar 2000. godine kao nekakav reper, tako ga ne doživljavam, ali očigledno veliki broj vas to tako shvata, danas u svakoj glavnoj telefonskoj centrali u Srbiji nalazi se prostorija koja se naziva SUP-ov razdelnik. Ključ od te prostorije imaju operativci Službe državne bezbednosti. U tu prostoriju dolaze po nečijem nalogu i presreću veze. To isto, poštovane dame i gospodo, može da se dogodi sa pismom, da to ne elaboriram, jer ne želim da kompromitujem jednu važnu profesiju i jednu važnu organizaciju.
Zato ovoj temi treba da bude posvećena posebna pažnja i sa tim u vezi podržavam ono što je rekao gospodin Krasić, jer istinsko zalaganje za demokratiju, između ostalog, podrazumeva i ove dve stvari, da nema presretanja elektronskih veza, da postoji pravo nepovredivosti pošte, pisma itd, da postoje neka druga prava koja se garantuju Ustavom i koja treba da budu potvrđena demokratskom praksom.
Zato kod svakog od ovih zakona treba da se vodi računa o tome, a ovo što sam govorio o SUP-ovom razdelniku neka članovi Odbora za bezbednost pitaju, na prvoj sednici Odbora koja bude zatvorena, kako ova stvar funkcioniše. Funkcioniše kao i uvek, nažalost, sluša ko koga hoće. Da li sa sudskim nalogom uvek? To je pitanje za neke druge. Oni koji su civilna kontrola u toj službi neka ustanove. Odgovorno tvrdim da praksa ima sasvim drugačije iskustvo.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Socijalistička partije Srbije će podržati zakon o poštanskim uslugama, iako je iskreno projektovanje zakona pitanje koncepta.
Meni nije blisko da se jedna od najdržavnijih institucija, kao što je pošta, kao što je železnica, zakonskim rešenjem izvodi, kako se ovde kaže, na tržišnu utakmicu. Želim da kažem, već je kolega Ivanji govorio o tome, kako je pošta nastajala, od prve menzulane pa do danas. Šta je važno za građane jedne zemlje? Da u jednom selu, na primer, u Brezovicama kod Čačka, može da dođe pismo iako ide jednom mesečno, ili da taj iz Brezovica može da uputi nekom pismo jednom u deset godina, ali da zna da će neko da ga odnese, da ga preda i da će da stigne na odgovarajuću adresu. Takav posao jedino kvalitetno i odgovorno može da uradi neko koga država kontroliše direktno.
Zakonom se predviđa deregulacija i demonopolizacija. To jeste intencija, to razumemo. Do 2009. godine pošta ovakva kakvu danas poznajemo više neće da postoji. Pravična liberalizacija – mi imamo iskustva sa pravičnom privatizacijom, koja je praktično opustošila Srbiju – ne postoji. Koncept apsolutne liberalizacije apsolutno podrazumeva da država nije potrebna u bilo kojoj oblasti u jednom društvu.
Kada imate apsolutnu liberalizaciju u svim segmentima, kada tržište sve reguliše, onda država nema nijednu značajnu funkciju. Možda smo se to vratili na deetatizaciju, u jedan period kada je to bio proklamovani politički i ideološki cilj. Mora da postoji oblast i da država ima instrumente da reguliše ona pitanja i one odnose koji se ne mogu na drugi način regulisati, izuzev tako da država preuzima odgovornost prema svojim građanima.
Zato i jeste univerzalna poštanska usluga, zato što svaki građanin u ovoj zemlji ima izvesna prava, ima potrebe i mora da ima neophodan nivo garancije da će ta prava i te potrebe da zadovolji na kvalitetan način.
Ne počinje od danas prilagođavanje rada pošte međunarodnim standardima i propisima, od kada postoji pošta radi na taj način da to što radi, pre svega, u međunarodnom poštanskom saobraćaju, a i u unutrašnjem, jeste prilagođeno različitim konvencijama, standardima koji danas postoji i koji su uvek postojali svuda u svetu.
Pošta je statusni simbol jedne države. Ona je skoro država sama. Zato veoma pažljivo, obazrivo treba da priđemo svim ovim pitanjima i da se ne dogodi da 2009. godine imamo sjajno izvršenu operaciju, a da pacijent čije je ime pošta premine.
To bi bilo važno da pratimo, jer od danas do 2009. godine ovaj princip liberalizacije ide tako što se smanjuje težina pošiljaka, odnosno cena pošiljaka, gde praktično izlažemo poštu jednoj konkurenciji koju ona objektivno ne može da izdrži ukoliko država ne pomogne. Zašto je to tako, možemo da govorimo o tome, ali ponekad je i pošta sama bila kriva zašto nije uspela da se u ovom prethodnom vremenu na bolji način pozicionira na onome što bi bilo tržište.
Navešću primer koji je svima poznat, iz Čačka u Beograd svaki dan ima 15 polazaka autoprevoza, na svaki sat, osim putnika, autobus i autoprevoz voze najmanje sto vrednosnih pošiljaka, paketa, torbi sa hranom, sa preobukom. Svi koji imamo studente tako školujemo svoju decu. Nije bilo dovoljno sluha, nije bilo dovoljno hrabrosti da neko u gradovima ove veličine organizuje poštu i da ovo isto radi na taj način, a da pri tom ima garanciju i daje garanciju da će to upravo stići tamo gde je namenjeno.
Prednost ove kvazipoštanske usluge jeste u tome što za tri sata neko iz Čačka u Beogradu sačeka svoju torbu, svoj lek, svoje pismo, svoju preobuku itd. Dakle, niko nije nikom branio. Postoji brza pošta, postoji čitav niz stvari koje jesu urađene, ali nismo uspeli da adekvatno odgovorimo ovoj potrebi. Oko 5,5 hiljada studenata iz Čačka nalazi se u ovom trenutku u Beogradu i od njih 5,5 hiljada makar dvoje ili troje u toku jednog meseca imaju ovu potrebu o kojoj ovde danas govorim.
Želeo bih da prokomentarišem još nekoliko pitanja, pa da u izvesnom smislu polemišem sa kolegom Ivanjijem o privatizaciji i prodaji "Telekoma". Naravno, stvar je aspekta sa koga se posmatra ovaj problem. Mogu da se složim da milijardu i po maraka dobijenih sredstava iz ovog posla nije najadekvatnije potrošeno.
Podsećam vas, sve u Srbiji u hiljadu privatizacija, po zakonu koji je donet posle dolaska DOS-a na vlast, prodato je za manje od milijardu. Osim toga, oni koji su to kupili kažu, ne treba nam više, napravili smo loš posao, pa vam nudimo diskontno da otkupite svoje akcije. To bi isto bilo kada bi duvanska industrija danas diskontno nudila da mi vratimo akcije nazad. Dakle, stvar je procene.
Zašto se, a u tome se slažem sa gospodinom Ivanjijem, danas dozvoljava jednom čoveku i jednoj porodici da na ovaj način funkcionišu u Srbiji, a pri tom nećete da joj pomenete prezime, radi se o Karićima. Tu je pitanje i za neke druge, neki drugi su obećali da će to da regulišu. Zakon o ekstraprofitu je to trebalo da reguliše. Jedna izborna kampanja je obećala da će to da reguliše, a nije regulisala.
Svaki dan nam deli moralne pridike, govori o pravoslavlju, o svetosavlju, o dobročinstvu, o raznim drugim stvarima sa našim parama. Zato je neophodna snaga, neophodna je koordinacija u Vladi Republike Srbije da se tamo sve nazove pravim imenom i da se kćerke firme iz "Mobtela" onemoguće da praktično rade nešto što je potpuno suprotno zakonu i da se spreče enormne zarade članova jedne porodice. A da pri tom krene sve ovo drugo što je neophodno i da se konstituiše upravni odbor u "Mobtelu" koji će biti odraz svojinske strukture, a da nakon toga sve drugo krene u onom pravcu koji objektivno svi želimo i očekujemo.
U ime SPS-a, a zahvaljujući kolegama iz pošte, podneo sam četiri amandmana, koje je Vlada prihvatila i na tome se zahvaljujem. Kolega Žarko Obradović je podneo ovaj famozni amandman koji se odnosi na zarade članova agencije za poštanski saobraćaj i njenog predsednika. Moram da kažem da je to bila primedba načelnog karaktera.
Mi razumemo o čemu je govorio gospodin ministar i da je nemoguće da, uz nivo zarada kolegijuma borda direktora pošte, ljudi koji treba da ih kontrolišu imaju manje zarade. Za nas je to principijelno pitanje. Da li Narodna skupština, ona koja daje saglasnost na razna imenovanja i postavljenja, treba ubuduće da prihvata da svi oni koje ona imenuje, postavlja ili predlaže budu više plaćeni od samih narodnih poslanika, a pri čemu ne mislim da su plate narodnih poslanika niske.
To je pitanje načela i oko toga treba da se složimo i da se dogovorimo. Mislim da je moguće to regulisati na više načina. Naravno, to je pitanje izbora. Ako neko ne želi, on uvek ima izbor. Ne mora da bude ni poslanik, a ni član agencije za poštanski saobraćaj, može da radi nešto drugo, ukoliko nije zadovoljan kako je ta stvar regulisana sa plaćanjem.
Samo još nekoliko stvari koje su za nas, kao poslaničku grupu SPS, veoma važne. Ovaj zakon o poštanskim uslugama, kao ni zakon o železničkom saobraćaju, kao ni zakon o energetici, nije definisao imovinu ovih preduzeća. Smatramo da je to rđavo, iako se u obrazloženju zakona kaže da će to Vlada uredbom regulisati i da će pošta biti deoničarsko društvo itd. Za nas bi bilo logično da se to definiše zakonom. Pošta je državna, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ovog monopola koji neki kritikuju. Znači, nastala je na osnovu poverenih poslova od strane države jednom monopolisti i zbog toga država ima, imala bi mesta da reguliše status imovine.
Imovina pošte je ogromna, pa čak i ona imovina za koju tvrdite da je prodata grčkom operateru, nije prodata imovina. Ovi operateri kupili su pravo ne eksploataciju telekomunikacija, a nisu kupili nijedan kvadratni metar, nijedan metar žice ni kabla, nijedan relej.
Oni su kupili pravo da u procentu, koliko je svaki od njih uložio, eksploatišu telekomunikacioni sistem za izvestan period. Pošta je vlasnik sveukupne imovine, ovaj narod je vlasnik te imovine. Bilo bi logično da se to reguliše ovim zakonom ili nekim drugim aktom, a da to, pri tom, ne bude uredba Vlade Republike Srbije, već to treba da dođe pred narodne poslanike, jer pošte ima u najmanjoj mesnoj zajednici, do ove velike kamene kuće, na koju smo svi veoma ponosni. Dakle, to je ogromna imovina. Vozni park Pošte Srbije je danas toliki da bi to moglo da pokrije jednogodišnju "Zastavinu" proizvodnju iz nekih srećnih godina, za koje ste vi tvrdili da nisu bile takve.
Još nešto, Pošta ima i onu imovinu koja nije strogo funkcionalna. Radi se o imovini koja se odnosi na društveni standard, tako se to nekada zvalo. I ovde, kao i kod železnice, molim da sa tim postupamo pažljivo. Lako ćemo se toga otarasiti. Ipak, želim da kažem da postoje zadužbine, kao što je Dom odmora u Vrnjačkoj banji. To je legat, gospodo, i on se ne može prodati. Postoji čitav niz drugih objekata, postoji imovina u Crnoj Gori. Tamo imamo, takođe, nešto što je nekada gradila Pošta.
Dakle, da se vodi računa da ljudi ne ostanu bez toga, kad kažem ljudi, mislim na sve zaposlene u PTT-u, jer nisu svi zaposleni u PTT-u inžinjeri. Ogroman je broj poštara, ogroman broj ljudi je sa nižom kvalifikacijom.
Želim posebno ovde da kažem, u Pošti radi jedna posebna kategorija ljudi, a to su šalterski radnici. Ovde ima ljudi koji su psiholozi, koji se bave strukom i znaju kad neko treba da provede 35 godina na šalteru, koji je stalno izložen sudu javnosti, koji sve vreme radi sa novcem, koji je pri tom stalno izložen građanima kojima se žuri, koji su često nezadovoljni, kad morate biti potpuno precizni, kad morate biti stalno ljubazni. To je jedan strašan stres.
Ti ljudi zaslužuju, osim pristojne plate, da imaju načina da se odmore, makar jednom u toku jedne godine, pod elementarno beneficiranim uslovima. Dakle, govorim potpuno iskreno, jer svako ko je od nas jednom bio na šalteru, a svi smo često, znamo kakav je to posao. To je posao u kome ne sme da bude manjka, u kome uvek morate imati osmeh, u kome uvek morate imati razumevanje, u kome ne smete zakasniti, gde je pauza strogo propisana, gde je uniforma propisana.
Dakle, nije svejedno raditi takve poslove i neke druge poslove. Važno je da razumemo i te ljude, da im obezbedimo da imaju ovu elementarnu zaštitu i da mogu da se odmore u objektima koje je Pošta izgradila.
Sasvim na kraju, gospodine ministre, lično vam se obraćam. Čačak je pre dosta godina imao priliku da jedan Čačanin bude ministar pošte, a to je bio gospodin Vojko Čvrkić. Kada je on bio ministar, taj grad je dobio jednu velelepnu zgradu. Red je da uradite to isto. Imate pred sobom još nekoliko godina. To Čačani od vas očekuju.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine zameniče, govoriću o socijalnom aspektu primene zakona o železnici i još o nekim pitanjima koja se nisu čula danas, a za nas kao SPS su veoma bitna i važna su za ljude koji su danas zaposleni u železnici.
Najpre ću probati železnicu da definišem kao jednu od najdržavnijih institucija, a železnica je u najboljoj meri i u proteklom veku veoma doprinosila razvoju države, njenom privrednom, saobraćajnom, kulturnom i svakom drugom utemeljenju i izjednačavanju sa razvijenim svetom, gde se pokretao čitav niz važnih privrednih subjekata, što je doprinosilo razvoju nauke, što je doprinosilo normalnoj i brzoj komunikaciji roba i ljudi.
Železnica je izvan svega koncipirana tako da je imala sve ono što je jednoj državi bilo važno, što su bili njeni atributi, što je moglo da definiše i oslikava njen razvoj i što je moglo da u kriznim periodima pomogne više nego drugi.
To je veoma važno i zato prema železnici imamo dužno poštovanje, imamo jedan odnos koji bi trebalo da bude pomalo istorijski, ali naravno pre svega da imamo odgovornost da donesemo zakon koji će doprineti da železnica ima ono mesto i ulogu koja će građanima ove zemlje i ove države dati sva ona preimućstva koja moderna železnica može dati jednoj državi.
Železnica ima svoj sistem školovanja, svoju uniformu, imala je svoj telegraf, sistem svoje zdravstvene zaštite, imala je čitav niz drugih pitanja unutrašnje organizacije koju nemaju druge privredne grane i zbog toga sa punom pažnjom treba da govorimo o tom problemu i o zakonu koji definiše ono što železnica treba da bude u budućnosti.
Samo kratko da polemišem sa nekoliko pitanja. Nemoguće je odreći se železničkog školstva a da to ne proizvede posledice po samu železnicu. Nemoguće je, pre svega, u onim izvršnim funkcijama u železnici koje imaju svoje procedure, svoje posebne propise, koje imaju poseban interni sistem bezbednosti, koje imaju čitav niz stvari koje se ne mogu dobiti nikakvom edukacijom u drugim školama.
Zbog toga treba vrlo oprezno da postupamo sa železničkim školstvom, kao i sa školstvom u PTT-u i drugim posebnim oblastima, jer ukoliko želimo železnicu onda moramo imati, pre svega, one škole koje mogu osposobiti ljude da mogu na železnici da rade i železnicom rukovode.
Dalje, želim da kažem da su najvažnije pretpostavke železnice danas u Srbiji, iako je železnica takva kakva jeste, to je mreža njenih pruga, to su kadrovi, ljudi koji rade danas i, ukoliko bi bilo sreće da postoji zdrav novac, onda bi ove dve komponente dale modernu i efikasnu železnicu i obezbedile da se na mnogo bolji način nego do sada pre svega vrši prevoz roba, zatim ljudi i svega onoga što železnica može dati.
Fina je prilika da ovde kažem kako železnica, i kada je demontirana, kada je napušteno pružno zemljište, može da pomogne sa bivšom investicijom koja može da se revalorizuje u nekim stvarima koje su veoma konkretno izračunate u pet opština užičkog i čačanskog regiona.
Čitav sistem Rzav od Arilja do Gornjeg Milanovca, o njemu sam ovde davno govorio više puta kod budžeta i u drugim prilikama, postavljen je 22 kilometra starom trasom pruge Požega - Čačak i na taj način je ukopavanje ovog cevovoda bilo 7,5 puta jeftinije nego da smo to morali raditi kroz klisuru, kroz kamenje itd.
Nekritički je u Srbiji na nekim pravcima ukinuta pruga, kao što je recimo Čačak, kao što su neke druge, ali to ne znači da mi ne treba da učinimo sve da ova mesta povezujemo prugom ukoliko je to moguće i ukoliko za to ima sredstava.
Šta želim da kažem o ljudima koji su zaposleni i onome što je moguće da će da se dogodi, ne kao proizvod i posledica ovog zakona, već Zakona o privatizaciji. Postoji intencija, i o tome smo nedavno govorili na jednom stručnom skupu na Zlatiboru, da se oni delovi preduzeća koji su nekada nazivani društvenim standardom ili neki drugi izdvoje iz Javnog preduzeća Železnice Srbije, da se prodaju, jer zaboga restrukturiranje preduzeća podrazumeva, između ostalog, i to.
Želim da kažem sasvim precizno da je plata železničara uvek bila veoma niska. Neka zanimanja na železnici, kao što su mašinovođe, graniče se sa beneficiranim radnim stažom. Onda njihova plata nije tako niska, ukoliko mogu sa svojom porodicom da se odmore 15 dana u toku jedne, u toku dve ili tri godine.
Ukoliko im prodamo to što je građeno takođe od železničkih para tokom ovih decenija, mi ćemo ih praktično ostaviti bez mogućnosti da na ovaj način subvencionirano ostvaruju svoje potrebe oporavka, rehabilitacije, zdravstvene zaštite itd.
Zato mislim da železnica nije u istoj poziciji kao EPS, ni u istoj poziciji kao PTT. Železnica treba da ima, kada se bude sproveo Zakon o privatizaciji, poseban pristup u vezi sa ovim stvarima. Najlakše ćemo ljudima to da prodamo, a onda ćemo ih ostaviti bez imovine koja je njima dragoceno pomagala da se odmore, leče, rehabilituju posle teškog i napornog rada.
Socijalistička partija Srbije će podržati ovaj zakon, uverena da će svi odgovorni za razvoj železnice i za sve ono što iz ovoga proističe imati snage da donose pravilne odluke kada je u pitanju i ova stvar koja se odnosi na koridore, na izgradnju magistralnih pravaca, na sve ono što je veoma bitno.
Preko 200 velikih sistema i njihovih kooperanata nekada u onoj zemlji, a sada u našoj Srbiji živi, ili može da živi od železnice. Nadam se da mi kao narodni poslanici razumemo taj interes i da ćemo dati onaj doprinos koji ti privredni subjekti od nas očekuju, jer najlakše je sve uvesti.
U svakoj od naših opština postoji po jedna mala firma ili veliki sistemi koji direktno rade za železnicu i kojima je železnica ekskluzivni kupac. Sto hiljada radnika u Srbiji neposredno iz metalnog kompleksa, iz raznih drugih, neke livnice, vezano je za rad železnice.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, amandman SRS ima smisla i mogao bi da bude podržan kada bismo imali ministarstvo za saobraćaj. Nažalost, kao što je ovde objašnjeno, to je kompilacija nekoliko različitih ministarstava u jednom i sa tog aspekta to bi moglo da komplikuje stvari.
Inače, raspravljali smo više puta šta znači ministar, šta znači ministarstvo. Ima smisla i jedno i drugo, u zavisnosti od koncepta. Dakle, s tim u vezi, radi se o dobrom amandmanu, ali je pitanje koncepta kako će ko da tu stvar postavi.
Što se tiče ovih drugih stvari, želim da kažem da su oni kojima se ovde danas spočitava da su sve upropastili samo za godinu dana uspeli da obnove 37 mostova na železnici, to je 500 miliona dolara.
Kada su neki drugi došli na vlast, dobili smo ministra koji je štampao menice bez pokrića, proneverio četiri milijarde sredstava na Beogradskom aerodromu, dao svom svekru kredit u Bajinoj Bašti. Držite lopova, davno je prošlo vreme, svako neka gleda preda se i neka vodi računa o ovome što rade njegovi eksponirani kadrovi.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da biste mogli svoje obaveze da planirate želim da kažem da ću da govorim o svim amandmanima po pet minuta danas. Planirajte vreme. To je moje pravo koje proističe iz Poslovnika.
SPS, njeni narodni poslanici, dr Žarko Obradović i Miša Petronijević podneli su amandman na član 1. predloženog zakona, gde predviđaju da se ovaj član briše. On jeste suštinski član. Kada ovaj član ne bi postojao, onda ne bi postojao ni zakon. Moja namera nije da govorim ni o čemu što nema istorijsko pokriće. Dozvolite da u nekoliko rečenica dam argumentaciju koja ide u prilog našem amandmanu i molim vas za vašu podršku da prihvatite amandman, da za njega glasate.
Kada bi sve što su predlagači rekli bilo tačno, recimo, da je sve tačno, postoji jedna stvar koja ne može da se prenebregne. Meni je žao što je tako, žao je svima onima koji su imali strašne posledice iz toga. Na nivou Ravnogorskog pokreta, u nivou odgovornosti komandanata korpusa, prvog, drugog i trećeg, najgori je bio Zvonko Vučković. Postojao je sistem fizičke eliminacije protivnika klanjem.
Komandanti korpusa lično su određivali aktom rukovodioce crnih trojki i jedino su znali za njihova imena. Vođe crnih trojki birali su još dvojicu čija imena nije znao komandant korpusa. Na spisku zarobljenih ili onih koji treba da budu zarobljeni, a to su uvek bili pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta ili komunisti, ili skojevci, ili pomagači ovog pokreta, komandant korpusa uvek je lično stavljao slovo "Z" ispred rednog broja. Ni jedan od ovih koji je dobio slovo "Z" nije drukčije umro osim što je zaklan.
U čačanskom kraju 702 lica ubijeno je od strane pripadnika Ravnogorskog pokreta, 216 je zaklano, od čega 97 žena, od čega Milka Toroman, trudna, u osmom mesecu trudnoće. Ni u jednoj depeši, ni u jednom aktu ravnogorskog pokreta, partizanski pokret nikad nije nazvan drugačije osim "komunisti", a sada čujem da se i iz klupe dobacuje – komunisti. Ni u jednoj depeši ne piše "partizani", "narodnooslobodilački pokret". Piše ili "crveni" ili "komunisti".
Draga gospodo, svako ko je bio kadar da uvede u svoje ratovanje sistem obračunavanja sa političkim protivnicima, sa vojnim protivnicima, sa vojničkim protivnicima, ovakav način likvidacije ili eliminacije druge strane, mora da bude spreman da prihvati sud istorije. Ne govorim o pojedinačnim slučajevima , ne govorim o egzemplarima kojih je bilo na svim stranama, govorim o sistemu koji je postojao. Klali su samo Handžar divizija, balisti, Čerkezi i ovi koje sam spomenuo.
(Dobacivanje iz sale: A ustaše?)
Što se ustaša tiče, ni ja neću da ih izjednačim sa četničkim pokretom i ne dobacujte, molim vas. To je zlo gore od svih zala. Zato je važno da onda znamo da ni jedan od ovih ljudi koji je ovo smislio ili učinio ne može da ostvari ni jedno od prava koje zakon predviđa. Nastaviću povodom sledećeg amandmana.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su u ime SPS-a podneli narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević treba podržati iz razloga koje navodimo. Nije moguće, a da se pri tom ne povrede istorijske činjenice, usvojiti zakon koji bi na ovaj način regulisao neka od prava koja se ovde predlažu.
Kao argumentaciju nudim dva važna dokumenta. Jedan je onaj o zarobljavanju 87 partizanskih boraca u Slovcu kod Valjeva, u jesen 1941. godine. Od njih skoro 100, 27 ih je bilo iz Čačka. Zarobili su ih četnici i zamenili sa Nemcima za municiju. Svi ovi su streljani na Krušiku kod Valjeva, a među njima i Đurđe Pavlović iz Čačka, koga su četnici uhapsili, jer je pustio sa sprovođenja sedam Skojevaca na Banjici. To je bio njegov greh. Na spomen ploči u Valjevu stoji njegovo ime i imena svih ovih ljudi. Oni su zamenjeni za olovo, za prah, municiju i svojim životima platili što je kasnije donosilo smrt onima koji misle kao što su oni.
Pročitaću deo naređenja koje je potpisao komandant Tadić Branko, inače, on je komandant prve brigade Ozrenskog četničkog korpusa, pod jedan – "da odmah narediš svojim borcima da zauzmu miran stav prema neprijatelju, izuzev partizana, ali pored toga da svi naoružani ljudi i dalje budu na okupu i u strogoj pripravnosti, tj. da budu na svojim položajima. Ukoliko bi se naši ljudi susreli sa Švabama, pa ako bi ih Švabe pitale zašto su u pripravnosti, neka odgovore da su u pripravnosti samo radi borbe sa partizanima".
Ovaj isti odred, koji je kasnije prerastao u korpus, a govorim o Ozrenskom, 2. aprila 1942. godine sa nemačkom komandom razmenio je nekoliko dokumenata. Svi su u arhivi. Za svaki od njih mogu da kažem u kom su registru, na kojoj su polici, kojom bojom mastila su pisani i šta svedoče.
Uvažene dame i gospodo, četnički pokret nije bio isti u svim delovima bivše Jugoslavije. U nekim delovima on se manje ili više sukobljavao i sa Nemcima. U nekim delovima, kao što je zapadna Srbija, do borbe za Kraljevo 1941. godine, on je imao časne ciljeve.
Ali, uvažene dame i gospodo, u centralnoj i zapadnoj Srbiji pripadnici ovog pokreta učinili su strašna dela, strašna zlodela i to mora biti valjda svakom, ko je elementarno dobronameran, jasan argument zašto ovo što ste predložili ne može da bude usvojeno.
Ovde je juče često govoreno da su i ovi drugi streljali posle rata pripadnike ovog pokreta. Samo vas molim da razlikujemo jedan pojam, iako je posledica, nažalost uvek ista za onoga ko je ispred puščane cevi. Nije isto streljan i nije isto pogubljen streljanjem. To su dve različite stvari. Kada je neko pogubljen streljanjem, on je pogubljen na osnovu pravosnažne sudske presude. Kakav je to bio sud, o tome možemo uvek da govorimo.
Ali, molimo vas da razumete da ste ušli u jednu priču iz koje je teško izaći, a da pri tom ne revidirate istoriju, da pri tom ne dokazujete dokazano i da se pri tom, želeći da ispravite, po vašem mišljenju, jednu veliku nepravdu, ne činite druge nepravde.
Mislili smo da je ovo sve dosta daleko iza nas. Iako su rane duboke, one su zamirene. Na ovaj način nas ste stavili u poziciju da o ovome moramo govoriti jasno i razgovetno.
U našem političkom programu piše da podržavamo NOB i da cenimo njegove tekovine. Razumem one koji su predložili zakon, koji u svom programu imaju drugačiju platformu, ali od nas jedino možete očekivati ovo što ovde pred vama danas govorimo. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane dame i gospodo predlagači ovog zakona, narodni poslanici dr Žarko Obradović i Milisav Petronijević podneli su amandman da se član 3. briše i argumentaciju koja nam daje za pravo da verujemo da može dobiti i vašu podršku.
Želeo bih da kažem, kao i malopre, nisu svi četnici bili isti i koristim priliku da ovom prilikom istaknem kapetana Dragića Markovića, komandanta Takovske čete jurišnog bataljona Prvog ravnogorskog korpusa. U zoni odgovornosti njegove jedinice nikada nije stradao nijedan srpski rodoljub. Toliko o istini. Dakle, sa punim imenom i prezimenom, nažalost, on je jedna od žrtava onoga što se zove suđenje po ubrzanom postupku. Nikada nećete čuti da govorim nešto što nema pokriće, zato što u takovsko-rudničkom kraju znaju kako se časno držao ovaj časni kraljev četnički oficir.
O tome želim da kažem, zbog mnogih ljudi koji su zahvaljujući njemu sačekali Drugi svetski rat živi, ali kapetan Dragić Marković samo je jedan od časnih izuzetaka. Za ovu priliku želim da samo pomenem dva dokumenta. Jedan je pismo šefa vojne misije Jugoslovenske izbegličke vlade u Italiji, 4. novembra 1944. godine, britanskom pukovniku Triblogu o problemima i teškoćama i o stupanju vojnih lica u narodnooslobodilačku vojsku, a potpisao je đeneralštabni pukovnik Živan I. Knežević.
Samo jedna kratka rečenica, a radi se o novembru 1944. godine, kada je rat bio sasvim pri kraju: "Uzimam slobodu, gospodine pukovniče, da izložim svoj lični pogled na budući rad đenerala Mihailovića. Mislim da Draža i vojska treba bezuslovno da ostanu po planinama, kao i do sada, da se ne biju u protiv Rusa i saveznika, ali da partizane uništavaju do poslednjeg". Nemam komentar. Nadam se da nemate ni vi.
Godine 1942. pukovnik Draža Mihailović napisao je pismo obaveštajnom bugarskom majoru Flanen Andonovu: “Kao što je poznato, slavna bugarska vojska, čije okupacione trupe učestvuju u Drugom svetskom ratu i u Srbiji, i na čije držanje nemam primedbe…” neću da čitam dalje. Pitam sve narodne poslanike iz okoline Bojnika i iz nekih drugih mesta, postoji li stravičniji zločin od onog koji su bugarski fašisti napravili u Bojniku. Kako je moguće, poštovana gospodo, da postoje ovakva dokumenta, da postoje činjenice, i da postoje žrtve, i nalogodavci i saučesništvo, i da pri tom o tome ovde govorimo na sasvim drugačiji način.
Iz tog i mnogih drugih razloga sam potpuno ubeđen da ovo što ste pokušali da učinite i što doživljavam kao akt i pravnog i istorijskog nasilja, iako legitimno, jer potiče na zakonom zasnovan način, kako ste predložili zakon, smatram da ne doprinosi ničem, da komplikuje situaciju i da prosto svako od nas tera da čini ono što mora u ovakvim okolnostima.
Želim da kažem sasvim na kraju, nije istina, jer narodnooslobodilačka vojska je 1944. godine brojala 800.000 ljudi, nije istina da je nju činilo 800.000 komunista. Nju je činio narod i oko 49.000 komunista 1944. godine, a to je važno da se zna i da se razume, i da o tome govorimo onako kako dolikuje. Želim još nešto da kažem, nijedan veliki istorijski proces ni preokret nije moguć dok mladi ljudi, dok mladost jedne države i jedne nacije, ili zbog velike ideje i velike propagande, ne podrži jedan takav proces. Imali ste takvo iskustvo i nedavno, ali konotacija je sasvim drugačija. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS amandman na predloženi tekst zakona podneli su narodni poslanici dr Žarko Obradović i gospodin Milisav Petronijević.
Smatram da je argumentacija koju su ponudili dovoljna da amandman bude prihvaćen. Želim da kažem da sam začuđen strukturom koalicije koja podržava ovaj predloženi tekst zakona, koja je obezbedila kvorum. Ovde se praktično spojilo gotovo nespojivo. Neki su, da bi dali pristanak na to, dobili različite garancije, neki su dobili razna nameštenja, pa želim da pitam – kako i pod kojim okolnostima je gospodin Mojović, suprug Gorice Mojović, izabran pre neki dan za glavnog urednika "Službenog glasnika Republike Srbije"? To je republička ustanova i tamo većinska koalicija drži vlast.
Imam razne odgovore na različita pitanja, trgujete, šurujete, nameštate. Morate da se opredelite, gospodo. Jednom uzmete kvorum od ovih, jednom uzmete od onih. Opredelite se sa kim radite ono što radite.
Ako ste na naše usluge gadljivi, recite, ništa nije sporno. Samo recite jasno da vas razumeju građani Srbije i svako od nas ovde. Različito intoniranim saopštenjima juče ste napravili čitav niz grešaka. Slali ste neke ljude da se vrate u mesto rođenja. Podsećam vas da su ministar policije, šef BIA-e i glavni inspektor MUP-a Srbije takođe rođeni u Crnoj Gori, a i mnogi drugi – "ko se mača laća, od njega može da pogine".
Mi želimo da znamo u čemu učestvujemo, šta podržavamo, šta je vaša koncepcija, šta je platforma, šta su vam mere ekonomske politike, koje zakone ćemo imati? Mi želimo da nam ne skidate sa dnevnog reda svaki dan po deset zakona. Po treći put ćete skinuti zakon o poštanskim uslugama i mnoge druge.
Želimo da radimo jasno i konzistentno, da znamo šta je pred nama, da nam ne liči Skupština na sastanak mesne zajednice i da danas znamo u narednih tri meseca o kojim zakonima razgovaramo.
Molimo vas da nam u tome pomognete zato što to očekuju od nas građani Srbije. Zato vas molimo da povučete ovaj zakon iz procedure dok još ima vremena. Dokazivaćemo na raznim nivoima neke druge vlasti da je on pravno nemoguć, niti će po ovom zakonu iko ostvariti ijedno pravo koje ste mu garantovali onim što ste napisali u predlogu teksta.
Zato, ima vremena, predlagač treba da ustane i neka kaže – povlačim zakon iz procedure. To još može, to mu obezbeđuje Poslovnik Skupštine, jer zakon nije predložen zbog toga, zakon je trebalo da proveri nešto drugo, da pokuša da obezbedi nešto drugo. Vodite računa, mala je Srbija, ali je veliko i duboko istorijsko pamćenje.