Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, između bahatosti tajkuna koji može postati vlasnik medija i predsednika opštine koji je izabran voljom naroda, uvek se opredeljujem za onog iza kog stoji narodna volja. Narod je izvor i utoka vlasti i ako bih se morao opredeljivati, opredeljivao bih se za narodnu volju i bahatost koja iz nje proističe kao manje zlo.
Nije dobro ni jedno ni drugo. Ne zaboravite da ipak lokalni mediji danas, čiji su osnivači lokalne samouprave, imaju upravni odbor, programski savet, imaju direktora, znači za čiji izbor daje saglasnost svaka skupština odborničkom većinom. Dakle, to nije isto. Imamo različita iskustva u Srbiji kod drugih privatizacija. To je bila moja ideja.
Inače, znam da se ne može vratiti ovaj točak u rikverc. Imamo zakon, idemo u privatizaciju. Samo sam govorio o realnim posledicama i riziku koje će doneti očigledno privatizacija medija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo kratko o dva zakona. Što se tiče zakona o doplatnoj poštanskoj marki, želim da kažem da je neophodno da bude donet. Postoji iskustvo iz prethodne velike države da se na ovaj način finansiraju humanitarne i druge slične potrebe, potrebe izazvane velikim nesrećama, elementarnim i nekim drugim nepogodama, zdravstvenim problemima širokih razmera i, naravno, za finansiranje velikih sportskih organizacija, kao što su bile zimske olimpijske igre. Svi pamtimo doplatnu poštansku marku kao dan borbe protiv tuberkuloze, dan Crvenog krsta i neke druge.
Podsećam članove Odbora za kulturu i informisanje da sam povodom katastrofalnog požara koji je pretrpeo manastir Hilandar predlagao na sednici Odbora da se inicira kod nadležnih državnih organa uvođenje, odnosno štampanje doplatne poštanske marke za ovu potrebu, ali da nisu postojale zakonske mogućnosti.
Ono što ovde, po mom shvatanju stvari, nije dobro sadržano je u stavu 2. člana 2. gde se Vlada Republike Srbije ovlašćuje da dinamiku i učestalost štampanja doplatne poštanske marke određuje shodno sopstvenoj proceni. Mislim da to treba da se reši na neki drugi način. Imam poverenja kada je to u pitanju u sve vlade koje su sada ili koje će doći, ali to treba da se reguliše na neki drugi način, jer doplatna poštanska marka jeste štampanje novca. To je jako važno da znamo.
Postoji ovo ograničenje da se ona primenjuje samo na poštanske pošiljke preko 20 grama i da ona ne može biti nominalno više vrednosti od 50% od ove poštanske pošiljke, ali sasvim svejedno, mislim da Vlada ovim zakonom dobija velika ovlašćenja i da to nije dobro. Ipak, ostajem u uverenju da Vlada neće zloupotrebiti ovo što će zakon dati kao mogućnost.
Ono što je ovde nedostatak, a ne može se rešiti ovim zakonom, jeste doplatni poštanski impuls. Pre svega se to odnosi na fiksnu i mobilnu telefoniju, na sve operatere i nemam odgovor na pitanje da li se danas za jednu sjajnu humanitarnu akciju, kakva jeste ″Impuls životu″, plaća porez na ovaj impuls. Ako to tako jeste, onda nije dobro i zalažem se da se ovakve humanitarne aktivnosti oslobode plaćanja poreza na dodatu vrednost, zbog toga što bi tako ostalo više za one zbog kojih je ova potreba i projektovana.
Veoma je važno da znamo da će u narednim godinama broj oficijelnih poštanskih pošiljki u klasičnom poštanskom saobraćaju biti smanjen i doplatna poštanska marka bi mogla da izgubi na značaju, ukoliko se ne bi našao mehanizam da se to primeni i na impuls u jednoj ili drugoj telefoniji.
Smatram da naše malo može nekome da bude mnogo i da je jako važno da postoje zakonski okviri da za bolesnu decu, za iznemogle i stare ljude, za ljude koji su pogođeni elementarnim nepogodama, drugim katastrofama ili za organizovanje velikih sportskih i kulturnih priredbi postoji mogućnost da svako od nas (po ceni jedne kafe u restoranu) u toku jedne godine pomogne ovakvu manifestaciju, a to je veliki doprinos. Nas ne košta puno, a imamo značajne efekte.
Dakle, ovim zakonom to ne može da bude rešeno, ali verujem, i danas smo imali neke razgovore na tu temu sa nadležnim ministarstvom, da nije nemoguće da se to dogodi u narednom periodu.
Sledeće pitanje odnosi se samo, pošto je više zakona povezano, na izmene i dopune Zakona o porezu na dodatu vrednost. Posebno su me zamolili zaposleni i rukovodstvo iz firme "ŠPIK - Sloga" Ivanjica, koja se bavi proizvodnjom montažnih kuća i objekata, da se takođe njihovi proizvodi oslobode ovih 10%, kao što će sada biti za stanove od tvrdog materijala.
Na taj način oni postaju konkurentni i zbog toga što je Ivanjica jedna od opština u Srbiji koja ima najtežu situaciju danas.
ŠPIK Ivanjica se bavi proizvodnjom strateške iverice, ima tešku situaciju. Vlada Srbije je dala neka sredstva da se ŠPIK konsoliduje. Ide se na solidarno namirenje obaveza. Dobili smo uverenje gospodina ministra finansija danas da će Vlada pravilnikom da reguliše ovo pitanje i da će montažni objekti koji se proizvode u našoj zemlji takođe biti oslobođeni za ovih 10%, što je značajna novost i značajno ohrabrenje za one ljude koji se bave ovim poslom.
S obzirom da kolege očekuju da još nešto kažu o drugim zakonima, zahvaljujem što sam bio u mogućnosti da ovo saopštim i da ohrabrim ljude u Ivanjici, koji veoma teško žive a imaju zdrav program i veoma jasnu perspektivu ukoliko pomognemo da se ovo razreši.

Pretpostavljam da je to član 101, ali pošto nemamo još novi Poslovnik, ne mogu da kažem tačno koji jeste. Narodni poslanik je dužan da za govornicom govori istinu.
Gospodine Petroviću, nije strana vojska došla na Kosovo. Rezolucijom 1244 na Kosovu su došle snage Ujedinjenih nacija. Nemojte vi, više nego što je potrebno, bojiti i otežavati. Nije vama nepoznato kakvi su oficijelni državni izveštaji i izveštaji NATO alijanse kada je u pitanju NATO agresija i neuspešnost te agresije u onom delu koji se odnosi na to da pešadija nije došla na taj način u našu zemlju. Ne savetujem vas, nemam takvu ambiciju i nisam zbog toga izašao.
Rekli ste, takođe, da je državna politika Srbije odgovorna zbog onoga što se desilo u Hrvatskoj. Samo da podsetim građane Srbije, vi očigledno znate o čemu se radi, ali razlozi zbog kojih to saopštavate na drugi način meni nisu nepoznati, to želim da vam kažem. Državna politika Srbije insistirala je da Srbi u Hrvatskoj budu konstitutivni narod, da ne budu izbačeni iz Ustava i da trećina stanovništva jedne republike, odnosno jedne države ne može biti na taj način tretirana, kao što je bilo očigledno da će se dogoditi.
Gospodine Petroviću, počelo je u Sloveniji, da vas podsetim, u puškama, uglavnom srpskih vojnika, koje su bile prazne, nije bilo ni mržnje ni bilo kakve druge emocije. Njima su pucali u leđa. Ministar spoljnih poslova Nemačke, koji je imao žuti prsluk, ne znam da li je to neka simbolika, tražio je da se Slovenija i Srbija rastave u krvi. Valjda to nije nepoznato. Nije to nepoznato ni vama ni bilo kome drugome u Srbiji.
Mi ne možemo da pristanemo da jedan narod prestane da se zalaže za pravo na samoodbranu. Mi se u tome razlikujemo. Govoriti danas o tom vremenu na taj način, sa distance od 15 godina, nije korektno. I oni koji danas govore na ovaj način o Drini, i na sve ono što se tamo dešavalo, u najmanju ruku nemaju najbolju nameru. Drina je plemenita međa jednog te istog naroda. Ako to ne bude bila, ovaj narod nema šanse da opstane.
Napisaće neko jedan srpski rečnik, kao što je bio onaj zbog koga je naš uvaženi književnik dobio visoka priznanja, radi se o Hazarima.

Još pet sekundi. Da se samo dogovorimo o minimumu nacionalnog interesa, nacionalnog dostojanstva i državnih potreba i da ovde, u ovom parlamentu, o tom minimumu na najodgovorniji mogući način postignemo konsenzus, ako je moguće. Ako nije, onda moramo na osnovu svog političkog programa, svojih ubeđenja, svojih sposobnosti, svoje mudrosti, obraćajući se onima, probati da stvari promenimo u nekom drugom izvlačenju, a verujem da to jeste moguće.
Što se tiče svih žrtava, neka počivaju u miru, celo jutro pretresamo njihove grobove. Da počnemo da radimo posao zbog koga smo ovde jutros došli.
Ako nešto vredi moja malenkost, onda neka počivaju u miru svi oni koji su u tom ratu, a svi su verovali da vode pravedan rat, dali svoj život. Neka počivaju u miru, da ne politiziramo to što su mislili da čine sa osećanjem dužnosti i časti prema svojoj državi, prema svom narodu i prema svojoj naciji.
Ako to nije tako, mi ovde pričamo o gluvim telefonima. Danima traje ta kampanja. Zbog porodica koje imaju strašne gubitke, zbog svega što je tako sveže, da prestanemo na taj način da to radimo. Zahvaljujem se.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, nekoliko zakona kojima treba da regulišemo neka pitanja koja su do sada bila drugačije rešena ili nisu bila adekvatno rešena, traže od nas odgovornost i da se ovome posvetimo na način da pomognemo da se ovi problemi reše.
Govoriću samo o nekoliko pitanja. Sudske takse, i kod onoga koji propisuje i kod onoga koji ih usvaja, imaju jednu funkciju, a za one koji ih plaćaju predstavljaju obavezu. Mera stvari trebalo bi da bude da sudske takse mogu da obezbeđuju dodatno ili dopunsko finansiranje troškova, obezbeđenja pravne zaštite građana, ali one ne treba da postanu tako visoke da se građani ne odlučuju da zbog toga što su im ugrožena neka prava ne vode sudske postupke zato što ne mogu da plate sudsku taksu.
Gospodine ministre, na vama je odgovornost da izmerite između ove dve strane šta je sredina i u kojoj meri može da visina ovih obveza ugrozi ova prava građana, da pri tom bude do te mere izbalansirana da može da obezbedi povoljnije finansiranje onoga što nazivamo pravosuđe. Bivši ministar i bivša vlada je značajno podigla visinu sudskih taksi. Ako se dobro sećam, u budžetu Republike Srbije sudske takse ne ulaze u konsolidovani budžet, pravosuđe raspolaže tim novcem i sada taj prihod nije izražen u budžetu. Imali smo primedbu kada je to bilo u pitanju.
Onima koji su jutros ovde govorili o tome da nije dobro da ministar finansija sve to reguliše, da treba ministar pravde da se pita za ova sredstva ili sami sudovi, samo želim da kažem da je Vlada, čiji je ministar bio Božidar Đelić, u stvari donela izmene zakona o budžetskom sistemu i trezoru, kojim se praktično dogodilo da jedan čovek raspolaže svim sredstvima u jednom danu, u jednom trenutku, svih lokalnih samouprava, svih javnih preduzeća, svih budžeta, pokrajine, opština, Republike.
To je bilo potpuno suprotno onome što je bilo obećanje u izbornoj kampanji, da će se između ostalog stvoriti uslovi za decentralizaciju koja će dati svima onima koje sam nabrojao pravo da, u meri u kojoj je to moguće, raspolažu svojim sredstvima. Dakle, samo da imamo konzistentnu politiku i da znamo ko je šta radio kada je vršio vlast i kada je bio ministar.
Ovde postoje rešenja koja obezbeđuju onim građanima koji ne mogu da plate sudske takse po posebnom postupku da preko određenih državnih organa obezbede pravnu zaštitu, ali sam skeptik da je to moguće na taj način efikasno sprovoditi. U svakom slučaju imam veru da će se ova stvar pažljivo razmatrati i da ukoliko ove takse ne mogu da izvrše proveru vremena, možemo da ih korigujemo, ukoliko procenimo da one sprečavaju jedan broj ljudi da traže pravnu zaštitu, a da pri tom nemaju sredstva i da to ne mogu da obezbede.
Veoma je važno da imamo nezavisno pravosuđe, a da pri tom imamo građane koji mogu da obezbeđuju sebi ovu vrstu zaštite, i da pri tom ako je moguće ono što zovemo klasičnim budžetom ne izdvaja sva sredstva za ove troškove, kao što je to ranije bio slučaj. Ovim zakonom se to na izvestan način izmiruje.
Sledeće pitanje odnosi se na jednu sasvim novu oblast, to je na obezbeđivanje zakonskih uslova da se gone oni koji se bave tehničkim kriminalom, ovde bih se posebno osvrnuo na one ljude koji se bave piraterijom, a to je jedan težak oblik krađe. Kada neko ima božiji dar da se bavi umetnošću, da bude kompozitor, interpretator, slikar, baletski prvak itd. i da mu onda neko, potpuno bez ikakvih skrupula, ukrade to što jeste njegova umetnost, njegov rad, a da pri tom ne može da odgovara, onda to jeste strašno.
Kako napreduje tehnološki razvoj, kako se usavršavaju tehnička i tehnološka sredstva, pre svega u oblasti digitalnih sistema, mi praktično imamo neslućene mogućnosti da se ljudi o kojima ovde govorim potkradaju nemilosrdno, a da pri tom niko ne odgovara. Mi smo započeli jednu kampanju, a o tome je bilo reči na Odboru za kulturu i informisanje.
Državna nacionalna Televizija Srbije, Drugi kanal, radi jednu kampanju u vezi s tim i mi jesmo odgovorni i treba da učinimo sve što možemo da se spreči ovaj lopovluk, koji se ni po čemu ne razlikuje od krađe, od lopovluka onih ljudi koji nekome obijaju stan, ili nekome kradu automobil ili ga ugrožavaju, ili mu elektronskim putem skidaju pare sa njegovog tekućeg ili žiro-računa, ili namiruju svoje obaveze sa tuđih računa.
Sve ovo treba da se sankcioniše da bismo mogli da se nosimo sa jednom novom erom u sferi kriminala, koja postoji svuda u svetu, pa i ovde kod nas. Mi smo danas počeli da radimo u 10,00 sati, nismo baš previše toga rekli o zakonima koji su ovde pred nama, ali smo rekli o nečem drugom. Verujem da ćemo izmenama, dopunama ili ovim novim zakonima o kojima je reč pomoći da se u ovoj oblasti efikasnije postupa.
Nema kolega koje su rekle nešto na šta bih želeo da ukažem pažnju, da repliciram, koristeći ovo regularno vreme, kako ništa drugo nije urađeno u ovoj vladi i u ovom ministarstvu.
Urađena je debatićevizacija pravosuđa u Srbiji. Podsećam, to je bio onaj ministar koji je predlagao da se u Srbiji vrati ponovo smrtna kazna. To je bio onaj ministar koga sam zvao Sirano de Beržerak srpske vlade, koji je činio sve što ovde nikada niko nije činio, i ako postoje neki valjani razlozi koji mene i stranku kojoj pripadam opredeljuju da podržavamo ovu vladu, onda jeste i to što ne mogu da zamislim Vladu Republike Srbije u kojoj je ponovo Vladan Batić ministar pravde.
To ne bih mogao da podnesem, zato što tu vrstu torture i nasilja, tu vrstu nekritičkog kadrovanja u pravosuđu i tu vrstu jedne potpune suprematije izvršne vlasti nad zakonodavnom više niko u normalnoj Srbiji ne bi mogao da podnese. Pošto nisam advokat ministra pravde, njemu moja zaštita nije potrebna. Govorim o gospodinu Stojkoviću i nije mi to bila namera.
Želim samo da podsetim kako smo birali tužioce, kako smo birali sudije, kako su birani osporavani tužioci, kako su oni kojima nije smetala podrška Branislava Ivkovića u onom trenutku za tužioce birali ljude bez poslovne sposobnosti, pa kada nije bilo dovoljno garancija da stvar neće proći kako treba, Branislav Ivković je izveo deo poslaničke grupe na koju je imao uticaja i tako oborio kvorum. To je vreme o kojem govorimo.
Žao mi je što ovde nema kolega iz DS, zapravo ovde više nema nikoga u sali u ovom trenutku i to je dobro. Nadam se da će to biti trend u Srbiji. Dakle, govorim o tome da se prosto podsetimo kakvo vreme je bilo i kakvo više ne želimo. Zbog toga ćemo za ovo što je ovde predloženo glasati i zbog toga ćemo se, u meri u kojoj procenimo da je to potrebno, podsećati na ovo vreme o kojem sam ovde govorio, a koje nije bilo tako davno.
Stvaraju se normalni uslovi, normalna atmosfera, ali normalnija atmosfera nego što je bila, u ovom parlamentu poslanici opozicije normalno predsedavaju najvažnijim odborima, u ovom parlamentu neki odbori nemaju Vladinu većinu, i to je do pre godinu i po dana ovde bilo nezamislivo. Ako smo se u nečemu pomerili, onda smo se u tome pomerili.
Zahvaljujem na prilici da ovde ovo kažem, i naravno kao i sve ostale kolege iz SPS-a, glasaćemo za ovo što je ovde danas predloženo.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik je treći put praktično narodne poslanike stavio u poziciju da dobro razmišljaju o tome na koji način funkcioniše parlament, pod kojim uslovima su izabrani, koga predstavljaju, u čije ime govore i kojom procedurom se definišu pravila koja bi trebalo da budu prepoznatljiva za sve u ovoj zemlji i za druge.
Moram da kažem da se nijedan od predlagača izmena i dopuna Poslovnika nije proslavio, zato što su korekcije i ovog poslovnika, po mom shvatanju stvari, na istom tragu koji je krenuo od 2001. godine.
Danas nije teško biti socijalista za ovom govornicom. Dakle, upozoravam sve one koji kada idu u izbornu kampanju i obećavaju pravila ponašanja samo onda kada dođu na vlast, da ispoštuju ono što obećaju. To se, nažalost, ovde ne dešava.
Stranke koje tvore Vladu i stranka koja podržava Vladu broje 131. Stranke koje tvore Vladu sami imaju 109 narodnih poslanika. Uz tzv. radni kvorum, koji broji 84, imaju mogućnost da sa sednice odsustvuje 24 narodna poslanika i da pri tom postoji radni kvorum.
Ovo nije preporuka ni za stranke koje čine Vladu, ni za stranku koja podržava Vladu. Korekcije koje smo napravili, amandmani koji su prihvaćeni na Administrativnom odboru od strane predlagača, donekle će da ublaže ovu situaciju.
Moram da kažem da ću teška srca da glasam za ovo, potpuno suprotnog ličnog shvatanja ovog problema i ove procedure koja je ovde pred nama.
Zalagao sam se, u ovih pet godina, da narodni poslanik ima drugačiji status, da se broj narodnih poslanika čiji je angažman isključivo u Narodnoj skupštini – poveća, da to ne bude isključiva obaveza, ali da makar 200 ili 220 ljudi bude isključivo vezano za poslove u parlamentu, jer sa ovom dinamikom i ovim značajem zakonskih predloga koje dobijamo, to jedino može da se radi na taj način.
Izvinjavam se kolegama koji imaju različite obaveze – to razumem. Ali, makar u ovom periodu kroz koji ova država prolazi, nemoguće je da se poslanički posao, poslanički angažman, obavlja "ad hoc". On traži prisustvo pet dana na terenu ili ovde u Beogradu i traži da ovom poslu svi budemo posvećeni.
Zbog toga, nikakvim poslovničkim regulisanjem prisustva narodnih poslanika nećemo stići negde daleko. Izuzev, ukoliko zbog osećaja lične odgovornosti prema biračima, (u čije ime ovde govorimo) ne budemo na način, koji je potpuno u skladu sa onim što smo obećali kada smo išli u kampanju, sa punom odgovornošću obavljali posao zbog koga smo ovde.
Imali smo 2001. godine jednu radikalnu promenu Poslovnika, koja je praktično obesmislila nekoliko važnih načela samog parlamentarizma i dovela do besmisla poslaničko angažovanje. Ne samo što smo imali rigidan Poslovnik, nego smo imali i rigidnog spikera.
Podsećam vas, žao mi je što nije tu, nema smisla kada ne prisustvuje da o tome govorimo, ali gospođa Nataša Mićić nije ovde, inače, retko dolazi; Ona je tako rigidno sprovodila odredbe bivšeg poslovnika, da će to ostati u analima parlamentarizma u Srbiji. Podsećam vas, tim poslovnikom je bila uvedena mandatna novčana kazna za narodnog poslanika, suprotno Ustavu i Zakonu o izboru narodnih poslanika. Mi smo prošli kroz različite faze. Ustavni sud je rekao o tome šta je imao da kaže.
Bio bih srećan, i SPS treba da održi to obećanje – najčistije je kada u sali imate 126 poslanika, kada imate raspravu u načelu, o pojedinostima i izjašnjavate se o amandmanu, kada svi u Srbiji razumeju o čemu govorite i za šta glasate. Dan za glasanje je krajnje komplikovana varijanta i za nas koji smo ovde, i još gora za one koji nas gledaju. Imamo obavezu da razgovetnim, razumljivim jezikom govorimo o pitanjima koja su ovde. Kada povodom jednog predloga Zakona imate 100 amandmana, ako je dan za glasanje mesec dana nakon otvaranja načelnog pretresa, praktično, u Srbiji niko ne može da prati šta se tu dešava.
Završavam, ostavljam kolegi vremena, teško da ću za ovo glasati. Ovo je potpuno suprotno mom shvatanju parlamentarizma, suprotno mom ubeđenju i suprotno samoj suštini postojanja parlamenta. Ali, okolnosti u kojima živimo su takve.
Pozivam kolege da sa dužnom pažnjom i odgovorno, i dalje i na višem nivou nego do sada, obavljaju posao koji im je u ime građana poveren. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, samo sa jednom rečenicom koju je izrekla gospođa Čomić da polemišem pred svima vama. Po mom shvatanju parlamenta i Vlade nespojivo je da narodni poslanik može biti ministar, iako u ovom trenutku nema ograničenja niti novi zakon to ograničenje predviđa. Te dve grane vlasti su potpuno odvojene. Moj politički ideal jeste da postoji jasno razgraničenje između te dve grane vlasti. Narodni poslanik može formalno doći u situaciju da se izjašnjava i samo jednim glasom, ako je kandidat za ministra, da uspostavi kabinet, da svojim glasom održava kabinet i da ima pravo da se o svom pravu izjašnjava dva puta.
Naravno, pitanje koncepta. Svako ima pravo da predlaže ono što misli. Ovo je jedna pragmatična forma iz razloga koje razumem, ali ako hoćemo da poboljšamo parlamentarizam, duh parlamentarizma da izvedemo na samu čistinu, kada bismo to želeli iskreno, kada ne bismo imali ova funkcionalna i stranačka ograničenja, onda bismo mirne duše mogli da kažemo da narodni poslanik ne može biti ministar i da to jeste pitanje sukoba nadležnosti.
Izvinjavam se, polemišem sa nečim što je već rešeno, Zakon o sukobu nadležnosti je usvojen i on ovo ne osporava. Iznosim svoj stav u vezi sa tim. Postoji čitav niz pitanja. Ministarstvo podnosi nadležnom skupštinskom odboru izveštaj o radu jednom godišnje. Vlada bi trebalo da jednom godišnje podnosi parlamentu izveštaj o radu. Ministar koji je narodni poslanik ima višestruko uvećana prava u odnosu na ono što bi bilo normalno.
Ne izjašnjavam se ni za, ni protiv amandmana, samo sam prosto mislio da je ovo mesto gde to treba da se kaže. Kada bih sam odlučivao nikada se ne bih izjasnio da narodni poslanik može biti ministar zbog toga što Narodna skupština bira Vladu i zbog toga što Narodna skupština preuzima odgovornost za kvalitet obavljanja izvršne vlasti te Vlade, i zbog toga što narodni poslanik koji je ministar često može da ima spekulacije koje nisu najbolje po građane, već koje se tiču njegove pozicije u Vladi, odnosno u samom ministarstvu.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam samo nekoliko minuta vremena. Hoću da ukažem na jednu stvar koja je služila kao argument u izbornim kampanjama različitih političkih stranaka i grupacija u poslednjih deset godina.
U izveštaju koji smo dobili piše da Ministarstvo unutrašnjih poslova ima na platnom spisku 43.000 ljudi. Dakle, radi se o ukupnom broju ovlašćenih službenih lica, uniformisanih itd. Veoma sam zahvalan na ovom podatku i na ovom izveštaju. Makar 200 puta sam slušao da ste ranije govorili kako u Srbiji postoji 100.000 policajaca u uniformi, kako u Srbiji postoji garda koja se posebno plaća, kako postoji čitav niz problema sa tim u vezi.
Znate, pre ili kasnije istina ugleda svetlo dana, samo što postoje neprincipijelne izborne kampanje, i na ovaj način ukazujem sebi i drugima, kada učestvuju u izborima, kada nude i daju svoje političke ponude, na osnovu svog političkog programa, da govore istinu. Istina nije često efikasno sredstvo za dobijanje glasova, ali je na dugi rok poštenje i znanje jedino što se u ovoj zemlji isplati i što mora da postane sistem vrednosti. Ukoliko to ne bude tako, mi smo u velikom i gadnom problemu.
Samo kratko želim da polemišem o nekoliko odredaba koje se tiču ovog pojma - državni sekretari. Mojim ušima to prosto ne godi i tradiciji koja postoji u ovoj i drugim zemljama. Pojam državnog sekretara je nešto što je vezano za neke druge tradicije, za neka druga iskustva i retko kada ćete čuti da se to izgovara u množini.
Državni sekretar u jednoj ozbiljnoj državi, kao što je Amerika, praktično je predstavnik vlade, obavlja i neke druge poslove. Bojim se da ne unosimo zabunu na taj način, iako razumem šta je hteo zakonopisac da kaže s tim u vezi.
Sledeće pitanje, na koje želim da ukažem, odnosi se na ovu famoznu depolitizaciju. Ona je neophodna, naravno, ukoliko je moguća. Ali, ako smo stručni, ako smo dobronamerni, ako smo krajnje iskreni prema narodnim obavezama, to nas ne lišava i ne oslobađa i toga da smo politički ljudi.
Znači, vi možete proglasiti od danas da neko nije to za šta se do juče deklarisao, on može formalno da istupi iz stranke, može da podnese ostavku na članstvo u organu stranke, ali on je u suštini onaj koji je bio juče. Mene možete izbrisati iz svih evidencija, pokušavali su neki ranije i moji, ali nemoguće je meni objasniti da nisam socijalista.
Dakle, bojim se da intencija koja postoji da se depolitizuju državni organi jeste dobra namera, ali u praksi će uvek postojati opasnost da se to više ne zove tako, a da u suštini i realno daje posledice političke države, stranačke, kako god hoćete, a toga neće dugo moći da se oslobodi bilo ko, pa mislim ni mi, iako verujem u iskrenu nameru.
Državna uprava je najbolja kada je profesionalna i kada je efikasna. Nema skupe uprave koja je efikasna. Ako efikasnu upravu dobro platimo, mi onda ne rizikujemo skoro ništa pred građanima.
Ukoliko na razne druge načine, povećanjem broja zaposlenih, izmišljanjem radnih mesta, dosistematizacijom i raznim drugim oblicima to radimo, mi u stvari opterećujemo poreske obveznike, a već su naše kolege ovde govorile, imamo za četiri-pet godina 32 hiljade novih sistematizovanih radnih mesta u upravi Srbije.
To je strašno. To ne može da izdrži ni mnogo snažnija ekonomija nego što je naša, to ne može da izdrži nijedna zemlja koja se ne nalazi u tranziciji, a ne u stanju u kakvom je naša država danas. To govori o tome da oni koji su obećali efikasnu upravu, ili nisu imali dovoljno poverenja u one koji su tamo bili zaposleni ili su imali obaveze prema svojim strankama i prema svojim aktivistima. Ali, očigledno, mi danas u Srbiji imamo enormno povećan broj zaposlenih, imamo snižene budžetske prihode i imamo, nažalost, nedovoljno efikasnu upravu. S tim u vezi treba da se učini sve što je neophodno, a ne vidim u ovom zakonu dovoljno garancija za to.
Sasvim principijelna primedba - nespojivo je da se donosi zakon o vladi, a da nije donet zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština je kapa svega u ovoj zemlji. Narodni poslanici, njih 250 u Narodnoj skupštini, birani su od građana Republike Srbije. Njihov mandat je nesporan. Bilo je potpuno normalno da mi razgovaramo na istoj sednici o zakonu o Narodnoj skupštini i o zakonu o vladi.
To što ovde nije bilo dovoljno dobre volje da jedan broj ljudi razume šta je suština donošenja zakona o Narodnoj skupštini, a ne da nas puste u vodenicu za meso kroz medije, da nekoliko nedelja ne silazimo sa novinskih stubaca zbog toga, gde je na jedan krajnje prizeman i primitivan način ta inicijativa predstavljena građanima, drugačije od onoga što je bila njena suštinska namera, to govori o tome da nismo dovoljno spremni i zreli da radimo ovaj posao koji su nam građani poverili.
Ova skupština mora da donese zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština mora da ima svoj budžet, nemoguće je više dozvoljavati supremaciju Vlade nad Narodnom skupštinom. To onda ne doprinosi nikakvoj demokratizaciji u društvu, niti duhu parlamentarizma u jednoj zemlji.
Nedopustivo je da ministar finansija kontroliše sve što se u ovoj zemlji dešava, bez obzira iz koje je on stranke, šta mu je koncept, itd. Ko misli da je lako da bude narodni poslanik, neka skupi hrabrost, neka animira prijatelje, neka nađe politički program i neka stane na listu. Vi ste za nekoliko nedelja ili nekoliko meseci izborne kampanje izloženi naročitim pritiscima, proverama, često neprincipijelnim kampanjama itd.
Bilo bi korektno da nam ministar kaže kada mi možemo da očekujemo zakon o Narodnoj skupštini, koji treba da uredi nekoliko važnih pitanja. Odnos Vlade prema Narodnoj skupštini Republike Srbije je ponižavajući za Narodnu skupštinu. To više ne treba da dozvoli nijedan narodni poslanik. To nije normalno. Ako želimo iskreno da radimo ovaj posao, onda ovo treba da bude paket i trebalo bi da razgovaramo o jednom i o drugom.
Zato molim da u prvoj prilici, a to bi moglo da bude vanredno zasedanje za nekoliko dana, dobijemo predlog zakona i da se o njemu izjasnimo kao ljudi, da on reguliše razna pitanja koja su vezana i za status narodnih poslanika, za status i položaj Narodne skupštine, za odnose predstavnika Republike i Narodne skupštine i čitav niz drugih pitanja.
Inače, to što neki činovnik Narodne skupštine traži od šefa jedne poslaničke grupe da mu pokaže na uvid dokument koji broji deset strana, da li može ili ne može da se iskopira, mora da mu to odobri, to nije bilo nikada ovde prisutno do sada. To je ponižavajuće za narodne poslanike. Nemojte to da nam radite, to je nekorektno. Ako se nema elementarno poverenje u šefa jedne poslaničke grupe, ako on ne može da za potrebe jedne sednice iskopira 20 stranica materijala, onda mi ovde pričamo o nečemu što nije normalno.
Zbog toga je, gospodine ministre, važno da ovde dođe zakon o Narodnoj skupštini, da nam ne bude šef ministar finansija, jer on nama nije šef, niti može da bude, ni on, niti bilo ko drugi. Narodna skupština je neko ko bira vladu i sve ministre u vladi, i molimo da se sa dužnom pažnjom i dužnim dostojanstvom vlada odnosi prema onima koji je biraju. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ima smisla amandman koji je podnela Demokratska stranka, ali nisam u stanju da u ovom trenutku kažem šta bi tu još bilo dobro da bi mogao da bude prihvaćen. Izvinjavam se, ne zloupotrebljavam govornicu, samo jedan minut.
Inače je u komunikaciji sa narodnim poslanicima i sa Narodnom skupštinom potpuno van svakog normalnog ponašanja u opticaju jezik, pismo koji nisu u službenoj upotrebi, i na najgori mogući način mi dobijamo akta koja nisu prevedena. Mi dobijamo akta na engleskom jeziku koja nisu prevedena. Mi smo poniženi na taj način što smo jednom, bila je zajednička sednica ove republičke skupštine i one savezne skupštine, imali priliku da čujemo ekspoze visokog predstavnika Saveta Evrope, koji nam se u saveznom parlamentu obraćao na engleskom jeziku, a nije postojao prevodilac niti simultano prevođenje.
Jedna zemlja i jedan narod svoje dostojanstvo, između ostalog, čuvaju i na taj način. Pravni akti koje usvaja ova skupština ostaju za istoriju. Zahvaljujem se onima koji su danas ovde pokrenuli ovo pitanje. Mi imamo obavezu da se ponašamo u skladu sa pravilima. Svako ima pravo da govori jezikom koji je njegov i koji doživljava kao svoj, koji razume, kojim su govorili njegovi roditelji i kojim govore njegova deca. Ovo je parlament Republike Srbije. Mi smo narodni poslanici države Srbije i sva akta koja dolaze od Vlade treba da budu u skladu sa onim što su ovde pravila ponašanja.
Zato vas molim, gospodine ministre, ne mislim da je u pitanju rđava namera, da se kroz institut pravno-tehničke redakcije ove stvari urede na način kao što je jedino moguće i da ubuduće o tome vodimo računa.
Mi smo na sednici jednog skupštinskog odbora dobili zvanični akt jednog odbora koji je štampan latinicom. Nemam ništa protiv toga, samo to ne može u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mora da se vodi računa o tome i svako od nas ima obavezu da to radi, jer to rade sve normalne države. Mi valjda želimo da živimo u normalnoj državi.

Druže potpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pa zašto bismo mi vas milošali, a vi nas ne vojvodate, svaki put malo da napravimo... i drugovi iz DS-a takođe, naravno, jeste.
Član 50. zakona o turizmu važan je zato što definiše fond i za koje potrebe mogu sredstva da se koriste. Dve stvari hoću ovde da kažem, nije strogo vezano za amandman, izvinjavam se zbog toga.
Gospodine ministre, sami ste rekli, dakle, kada bude završena raspodela ovih sredstava o kojima govorimo, u ovoj godini, bilo bi korektno da jedna sednica Odbora za trgovinu i turizam bude posvećena samo tome da i narodni poslanici i svi drugi budu u prilici da se informišu na koji način su ova sredstva podeljena.
Molim da se, ako je to ikako moguće, vodi računa, sa ovim malim sredstvima, o nekakvoj regionalnoj ravnomernosti i o jednakim uslovima, da se ne dogodi da u jednom kraju, u jednom regionu baš niko ne dobije nijedan dinar, a da u nekim drugim ova sredstva dobiju ljudi u nekom značajnijem iznosu. Jedini problem sa ovim parama je to što nema još jedna nula ili dve, zato što su sredstva objektivno mala, i to je veoma važno.
Drugo, takođe želim da kažem i da zamolim da se maksimalno povede računa o kontroli utroška ovih sredstava, jer ova sredstva mogu da budu plasirana iz najboljih namera, a mi bismo želeli da godinu dana nakon dodele sredstava imamo izveštaj, ako je moguće da se to uradi, da vidimo da li su oni koji su sredstva dobili ta sredstva iskoristili za infrastrukturu, za sve ono što je ovde navedeno.
Naravno, sasvim na kraju vas molim da ne zaboravite ovaj kraj odakle ja dolazim, pošto to jeste važan kraj u Srbiji. Znači, to je Moravički okrug i Šumadija, postoji tamo Golija, blizu je Zlatibor, tamo je Rudnik i takovski kraj; u blizini su, takođe, Aranđelovac i Topola. Postoje zaista izvanredne pretpostavke za razvoj turizma i postoji nekoliko mineralnih banja, nisu to prave banje, već su to nalazišta mineralne vode. Dakle, da se ne dogodi da sve pare odu u Beograd i da nemamo izveštaj sa tim u vezi.
Smatram da je važno da ovaj fond postoji i da ravnomerno možemo da ga raspodelimo, kao i da poslanici dobiju izveštaj kada sve ovo bude gotovo. Nemojte da dozvolite da vas optuže da ste sredstva delili preko SPO infrastrukture, to postoji kao jedna od hipoteza. Znači, potpuno sam ubeđen da tako neće biti i zato tako u dnu njive, kako se kaže, govorim o tome i smatram da će biti u najboljem redu. Hvala.

Svi smo mi bili pomalo izviđači i planinari, i socijalisti naravno; sada neki nisu, ali biće, nema veze, ima vremena.
Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a narodni poslanik Zoran Anđelković podneo je amandman na član 67. Vlada je prihvatila ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, a Odbor za trgovinu i turizam nije prihvatio ovaj amandman. Želim još jednom da ukažem da Odbor za trgovinu i turizam ima malo drugačiju strukturu, ali je njegovo legitimno pravo da odlučuje onako kako smatra da je neophodno.
Suštinska stvar u ovom amandmanu jeste pravo ferijalnih, izviđačkih i planinarskih organizacija da, pod uslovima koji su propisani za sindikalne i penzionerske organizacije, odnosno udruženja penzionera, za svoje članove, bez ostvarivanja profita i bez javnog oglašavanja, organizuju putovanja. Smatram da je to veoma korisno.
Mi smo nekada ovo nazivali društvenim organizacijama, a sada vi to nazivate nevladinim sektorom. Sasvim je svejedno, želim samo da kažem da su bolje radile kada su bile društvene organizacije nego sada. Planinari su u ovoj zemlji, u ovoj i onoj velikoj, pošumili oko 280 hiljada hektara, samo na Pešteru 11 hiljada, na Ibru 8, u Vranju 7,5, ali smo pošumljavali i Buje, Katlanovo, Kutinu, Streževo, Zadar i mnoge druge.
Dakle, postoje ove organizacije i treba da imaju pravo koje imaju drugi. Ferijalna organizacija treba da dobije novi imidž i novi status, ali treba da održi ovo pravo. Izviđači – moram da kažem da država nedovoljno neguje ovaj oblik, skauti svuda u svetu imaju značajno mesto. To je izvanredna organizacija. U svakom pogledu svi treba da učinimo da ove organizacije ožive, a da ovo pravo u ovom zakonu dobiju i zbog toga vas molim za podršku.
Zahvaljujem se Vladi koja je podržala ovaj amandman i očekujem podršku kolega narodnih poslanika za amandman koji je na član 67. podneo narodni poslanik Zoran Anđelković. Hvala.

Da ne bude zabune, nije SPS predlagač zakona, predlagač je Ministarstvo za trgovinu, turizam i usluge. To ministarstvo personalno nosi gospodin Bojan Dimitrijević, politička stranka SPO. Dakle, zakon koji je ovde predmet razmatranja je došao sa te strane. Samo da ne bude zabune sa tim u vezi.
Srpski pokret obnove i Socijalistička partija Srbije su organski politički protivnici, organski, suštinski i najsuštastveniji mogući, i ideološki i u svakom drugom pogledu, ali to ne znači da se ne može podržati zakon ili ona rešenja u zakonu koja nemaju veze sa ideologijom nego sa konceptom. Ovde je reč o konceptu.
Što se tiče amandmana koji je izazvao legitimnu raspravu i legitimne replike u ovom parlamentu, želim da kažem da se nekome mora verovati. Ako jedno ministarstvo u sastavu jedne vlade ima plemenitu nameru da formira jedan fond koji treba da služi za podsticaj razvoja jedne grane, za koju smo nesporno ustanovili da je takva da je treba podržati, pitanje je mehanizma, poverenja, personalnog i svakog drugog kapaciteta, kako biste vi izvoleli reći, kako se ta stvar kontroliše.
Nemojte mi reći da na Goliji, u nekom selu na Zlatiboru, u nekom selu na Crnom vrhu, u nekom drugom mestu nema zainteresovanih ljudi da konkurišu za ova sredstva i nemojte mi reći da ih neko iz ovog fonda neće dobiti i da ne postoji mehanizam da se izvrši kontrola kako će ona biti vraćena nazad.
Dakle, mi možemo da se nadgornjavamo sa tim u vezi, to jeste pitanje koncepta, ali se ovde ne radi o tome. Ovde se radi o tome da neko treba da dobije šansu. Ovi veliki o kojima govorimo, na koje očigledno ni naša zemlja nije gadljiva, koji ovde ne ulažu, kako se to kaže, već investiraju, kako bi bilo normalno da se kaže, jer iz toga žele da izvuku profit, oni će doći ukoliko postoji nekoliko važnih pretpostavki: infrastruktura, prirodne lepote, tradicija itd. To valjda nije sporno.
Dakle, između koncepta da li treba ili ne treba fond, za koji ravnopravno mogu da konkurišu svi koji imaju mogućnosti ili žele da se bave turizmom, uvek ćemo se izjasniti da treba.
Što se tiče ovog drugog, jer ovde je bilo nekoliko niskoletećih i ispod kolena udaraca ka SPS-u, u utakmici pobrkanih protivnika i pobrkanih lončića ne stradaju samo lončići. Socijalistička partija Srbije, njena poslanička grupa i njeni narodni poslanici se takođe ponose se što su narodni poslanici sa te liste i osim toga što se ponose, oni su ponos SPS-a i sa tim u vezi nema nikakve dileme.
Mi nemamo nadzorni odbor ni u jednoj stranci koja sedi u ovoj sali, to nije moguće. Niti ga priželjkujemo, niti ga pozivamo. Socijalistička partija Srbije je samostalna, odgovorna i ozbiljna politička organizacija, profilisala se jasno na nekoliko pitanja i na tim pitanjima koja su suština njenog političkog programa probaće i u periodu koji je pred nama da zaradi pažnju velikog broja birača u Srbiji. Nije baš svugde tako kako se govori, postoje regije, a u jednoj od takvih sam i ja bio šef okružnog izbornog štaba, u kojima su svi daleko iza SPS-a.
Malo da pogledamo, nemojmo da brkamo stvari, nije ovo zakon povodom koga treba da vodimo ovakve razgovore, a naravno, kada Socijalistička partija Srbije bude vršila vlast u Srbiji, kada bude preuzela odgovornost za vlast, formiraće ministarstvo turizma i ministar turizma sedeće u Vrnjačkoj Banji, tamo gde mu je i mesto, to će biti detašman Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.

Predsedniče i potpredsedniče, ne znam tačno ko predsedava, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da onima koji su juče iskreno želeli da obeleže Dan pobede nad fašizmom čestitam taj veliki praznik.
Što se tiče ovoga o čemu je ovde reč danas, molio bih da, sa dužnom pažnjom i sa velikim razumevanjem za one zbog kojih izmena i dopuna ovog zakona i jeste na dnevnom redu, o ovome progovorimo ozbiljno. Između bolesnih i zdravih ljudi postoji samo jedna razlika. Davno je već rečeno, oni koji su zdravi imaju problema, a oni koji su bolesni imaju samo jedan i žele da budu izlečeni.
Ovo naše "malo", koje bi njima moglo da znači mnogo ili sve, važno je i kao stepen našeg razumevanja i kao način naše podrške. Izmena i dopuna ovog zakona je pre svega nada. Nada za one koji ne znaju da li će im osvanuti novo jutro, ili za one koji ne znaju kako će im izgledati novo jutro, za njihove porodice, koje čine natčovečanske, nadljudske napore da obezbede elementarne uslove, da obezbede ljudsko dostojanstvo, da se u teškim bolestima, stanjima ili povredama bolje osećaju, koliko je to moguće, oni koji su im najdraži i najmiliji.
Mislim da, nemojte da mi zamerite, nije trenutak da na bilo koji način ovu temu politizujemo.
Jedna definicija, a mislim da je reč o članu 27, pomalo je nejasna i samo molim gospodina ministra da to razjasni. Tamo se kaže - lica starija od 15 godina stiču pravo, ukoliko u zemlji ne postoje uslovi za uspešno lečenje bolesti, stanja i povreda. Šta znači - uspešno lečenje?
Da li uspešno lečenje, gospodine ministre, podrazumeva izlečenje? Ako je to tako shvaćeno, onda mi imamo veliki problem, jer, ogroman broj bolesti, nažalost, jesu takve gde se izlečenje ne može u ovom trenutku obezbediti nikakvim medikamentima, sredstvima, negom ili pažnjom. Zato je važno da znamo tačno o čemu se ovde radi, kako ne bismo ovu nadu, o kojoj govorim, sada ovde lažno dali nekom ko ima veliki problem i ko objektivno ne može da bude izlečen, zato što je, nažalost, vrsta povrede ili stanja takva - opaka.
Da li ima ili nema sredstava? Sredstava nikada nema dovoljno, ali očekujem da će se izmenama baznog zakona, reorganizacijom i na druge načine obezbediti da za ovo o čemu mi ovde govorimo ima dovoljno novca. Jer, dozvolite, valjda je važnije da neko kome je dete bolesno dobije pravo na lečenje u inostranstvu o trošku države nego da 100.000 ljudi dobiju pravo na vakcinu koja košta dva dinara, 20 dinara ili 200 dinara.
Moramo tačno sve da nazovemo pravim imenom i da kažemo šta je ovde prioritet. (Predsednik zvonom opominje na red.)
Žao mi je što poslanici larmaju dok je ova tema na dnevnom redu, ali to nije moj problem.
Takođe želim da ukažem i na jedan detalj. Ovih dana smo imali prilike da pratimo sudbinu jedne devojčice. Preziva se Kobas. Izvinjavam se što ne znam kako se zove devojčica. To je jedino od 12 preživele dece iz banjalučkog porodilišta, u teškim godinama, kada zbog sankcija UN, taj veliki, humani, demokratski svet nije dao da polete avioni sa beogradskog aerodroma i donesu kiseonik u banjalučko porodilište.
Danima je trajala procedura da dobije vizu za Ameriku. Ogromni su finansijski i drugi problemi. Valjda je to dete, ta devojka danas, zaslužila toliko da je oni koji su takvu sankciju izrekli prime kod sebe i leče o svom trošku.
Bilo mi je važno da to kažem, samo da razumemo u kakvom svetu živimo, kakav nas svet okružuje i šta su sve spremni da urade, da od nas načine ono što misle da mi treba da budemo, a da pri tome, kada se suoče sa realnim posledicama svoje politike ne učine ništa, ili skoro ništa, da ne pomognu onima koje su unesrećili.
Ova država i ovaj narod treba da učine sve da imaju finansijska sredstva da leče takve i druge koji imaju ovakve probleme.
Dobro je da piše da se izmena zakona objavljuje narednog dana od dana usvajanja. On treba da se objavi "juče", pre 100 godina, kada bi to bilo moguće, zbog onih koji imaju ove probleme.
Bez ikakve dileme, bez ikakve kalkulacije i bez ikakve primisli bilo koje vrste glasaću za ovo, zato što znam da je ovo jedna od onih stvari koja onima koji su u beznadežnoj situaciji obezbeđuje makar ovu nadu o kojoj govorim, a molio bih vas, gospodine ministre, da samo objasnite ovo, veoma je važno da ne damo široko pravo, da ljudi to ne ostvaruju posle na raznim sudovima i na druge načine. Važno je da precizno znamo.
Što se tiče ove dileme - zašto zavod, ne polemišem ni sa kim, samo želim da kažem da onaj ko finansira mora da ima mehanizme - kako obezbeđuje prava, on angažuje stručnjake i imam najbolje moguće mišljenje o zdravstvu Srbije, o njegovim stručnjacima koji tamo rade, o iskustvu koje imaju i o njihovoj etici.
Želim i to da kažem, i rado ću da polemišem sa svakim ko tvrdi da je ova profesija korumpirana, da se u lekarsku ordinaciju ne može ući bez dinara, i da se na bilo koji način ne mogu rešavati problemi koji su propisani i koji su u skladu sa Hipokratovom zakletvom. Ponekad olako u Srbiji potežu reč "lopov", nesvesni posledice koje takvo izgovaranje ove reči ima po sve nas.
Završavam. Govorio sam više puta ovde - kod lekara se stupa kao u crkvu, skrušeno, sa velikom nadom. Ta komunikacija između lekara i pacijenta je najiskrenija moguća, najintimnija moguća, i zato je naša dužnost da obezbedimo uslove da ova profesija nesmetano obavlja svoj posao, da ih ne etiketiramo svaki dan, da od njih ne pravimo monstrume, zato što kod njih vodimo svoju decu, svoje roditelje i lečimo se sami. A one, naravno uvek ima takvih, koji se ogreše o svoju profesiju, o lekarsku etiku i o druga načela, treba da sankcionišemo na način kao što se sankcionišu i svi drugi iz drugih profesija. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za trgovinu, turizam i usluge je praktično tri puta razmatrao Predlog zakona o turizmu zbog toga što je, iz razloga koji nisu nepoznati, zakon o turizmu dva puta povučen iz skupštinske procedure. Takođe, želim da kažem da je u okviru jednog projekta koji je realizovan nedavno u saradnji sa OEBS-om Odbor za turizam razmatrao Predlog zakona o turizmu.
Želim ovom prilikom da ukažem na jedan problem koji imaju i drugi skupštinski odbori, mislim ukupno šest. Odbor za turizam, usluge i trgovinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije nema tzv. vladinu većinu. Neophodno je da se taj problem prevaziđe. Naime, Odbor broji 11 članova, od čega narodnih poslanika iz SRS-a i DS-a ima četiri plus dva, dakle, šest, a stranke koje tvore ili koje podržavaju Vladu imaju ukupno pet članova Odbora za trgovinu, turizam i usluge.
Iako je Odbor do sada održao 10 sednica, a zahvaljujem se narodnim poslanicima na kolegijalnosti i drugima koji su pomogli da Odbor funkcioniše normalno, molio bih da se ovo pitanje raspravi, radi se o nekim drugim odborima, i da se obezbedi skupštinskim radnim telima, odborima da normalno funkcionišu.
Nije moguće da jedan odbor kvalitetno radi ukoliko ne može da započne svoj rad iz prostog razloga što stranke koje ne podržavaju Vladu ili nisu u Vladi neće da daju kvorum ili ne žele da se izjasne o nekim od zakonskih projekata ili izveštaja ministarstva. To otežava rad, komplikuje našu situaciju i našu poziciju.
U tom smislu, molim vas, gospodine predsedniče, da sa šefovima poslaničkih grupa, u skladu sa Poslovnikom, obezbedite da skupštinski odbori odražavaju strukturu vladine većine, kako bi odbori mogli nesmetano da obavljaju svoje dužnosti. Naravno, poslanici opozicionih stranaka čine ono što je njima, po Poslovniku, na raspolaganju i na njih se ovom prilikom niko ne ljuti, samo prosto konstatujem o čemu se ovde radi.
Dakle, to sam želeo da kažem. I pored toga, ovaj predlog zakona je na Odboru dobio neophodnu podršku, na čemu se zahvaljujem kolegama narodnim poslanicima, što nije slučaj sa Odborom kada je u pitanju zaštita konkurencije, o tome ćemo govoriti kada taj zakon dođe na dnevni red.
Što se samog zakona tiče, o njemu ću nešto više reći kada budem govorio kao ovlašćeni predstavnik SPS-a.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, već praktično godinu dana, iz razloga koje sam naveo na samom početku rasprave o ovoj tački dnevnog reda, u skupštinskoj proceduri se nalazi zakon o turizmu. To je veoma važan zakon. S obzirom na potencijale Republike Srbije, na turističke, ugostiteljske potencijale, na stečenu naviku i dobru praksu da građani Srbije putuju i da primaju goste i na iskustvo koje je postojalo u poslednjih nekoliko decenija, prihodi od turističke privrede u Srbiji su bili daleko značajniji od nekih drugih oblasti nego što se danas, sa ove vremenske distance, uopšte i može zamisliti.
Podsećam da je 1972. godine Vrnjačka Banja ostvarila milion noćenja. Te godine su to ostvarile samo još dve banje u Evropi, Karlove Vari i Baden-Baden. Naravno da je to bilo vreme socijalnog turizma, drugačije organizacije države, drugog sistema, ali to govori o tome da je moguće, kada postoje osnovne pretpostavke, da se u oblasti turizma napravi značajan ekonomski rezultat i da se na taj način uposle drugi resursi jedne države, kao što su poljoprivreda, zanatstvo, saobraćaj i mnogi drugi.
I, molim jednog sadašnjeg i jednog bivšeg ministra da posle ćaskaju, ako je moguće. Zahvaljujem.
Nažalost, situacija u Srbiji danas nije takva. Ogroman broj turističkih objekata, pre svega ugostiteljskih, nalazi se ispod nivoa koji je moguće tolerisati, ispod nivoa koji može garantovati elementarnu kvalitetnu uslugu onima koji takvu uslugu žele da ostvare. Nivo tehničke ispravnosti, tehničke kondicije saobraćajnih sredstava je danas daleko ispod onoga što je, takođe, moguće tolerisati. Kupovna moć stanovništva je daleko ispod onoga što bismo želeli.
U tom smislu je važno da Narodna skupština Republike Srbije usvoji zakon koji će da stvori pretpostavke i obezbedi uslove da se značajnije razvija ova grana privrede, koja je u sferi usluga, ali, naravno, podrazumeva i sve ove druge kompatibilne delatnosti o kojima sam sada govorio.
Takođe želim da kažem da je stav SPS-a prilikom formiranja ove vlade bio da Vlada Republike Srbije treba da ima portfelj turizma i portfelj sporta. Žao mi je što to ne postoji. Sve ono što u Srbiji postoji kao moguća perspektiva u ovoj oblasti moglo bi da zasluži da kada jedan predsednik vlade komponuje kabinet obezbedi poseban resor, poseban portfelj za turizam, zbog toga što se sada Ministarstvo usluga, turizma i trgovine bavi i turizmom. Želeli bismo da se jedno ministarstvo bavi samo turizmom. To nije predmet ovog zakona, ali je prilika da se uz predloženi zakon kaže.
Zakon reguliše i rezerviše turistički prostor, prostor za obavljanje turističke delatnosti. To je kompatibilno sa rešenjima koja se nalaze u Prostornom planu koji je parlament usvojio devedeset i neke godine, izvinjavam se što ne znam tačno; ako je to važno, reći ću to – dok je vlast vršila Socijalistička partija Srbije.
Ovaj zakon definiše na koji način se obavlja ugostiteljska delatnost, na koji način agencije postaju odgovorne prema korisnicima turističkih usluga.
Ovaj zakon ne može da definiše ono što bismo mi želeli, receptivu, dakle nemoguće je zakonom propisati da jedna agencija obezbeđuje što je moguće veći broj stranih gostiju u Srbiji. U svakom slučaju, postoji jasna namera i postoji svest o tome da je to neophodno, jer Srbija je danas zemlja koja, nažalost, izvozi turiste, a neadekvatno tom broju ugošćuje goste iz drugih država.
Na taj način ima stalni deficit koji treba da bude naša stalna briga i u ovoj i u svim drugim oblastima. To nije jednostavno postići. Potreban je čitav niz mera. Novi zakon o turizmu je jedna od važnih pretpostavki da se sve to definiše na normalan način.
Želeo bih posebno da govorim o turistima, subjektima svega onoga čime se danas bavimo ovde. Slobodan sam da kažem da predstavnici turističke privrede, turističkih agencija, ugostiteljskih objekata često svoj posao ističu kao osnovni, nezamenljiv, bez koga ovo ne bi postojalo. To nije tačno. Svi oni, njihove delatnosti, njihovi kapaciteti postoje isključivo zbog toga da bi se zadovoljile potrebe ljudi da se odmaraju, da se leče, da putuju i da se hrane, kulturne potrebe; svi ti kapaciteti služe isključivo toj svrsi.
S tim u vezi, u zakonu postoji nekoliko odredaba koje to jasno definišu. Gost turista će posle donošenja ovog zakona biti u Srbiji zaštićeniji nego što je bio do sada. Bez obzira na primedbe koje su došle od strane JUTE, HORES-a i drugih, želim da kažem da turističke agencije moraju da preuzmu odgovornost, iako je to rešeno nekim drugim zakonima, Zakonom o obligacionim odnosima.
Moraju da preuzmu odgovornost kada odvedu 50 ljudi hiljadu kilometara od mesta boravka, a to su često deca, to su deca predškolskog i školskog uzrasta. Moraju da imaju punu odgovornost, moraju da garantuju da će kvalitet prevoza i svih drugih usluga koje su predmet tog aranžmana biti na nivou ugovorenog, a ne dogovorenog. S tim u vezi, apelujem i na gospodina ministra i na njegove saradnike da se ovoj stvari i turističkoj inspekciji i svim drugim posveti pažnja maksimalno.
Ovaj zakon ne definiše organizaciju đačkih ekskurzija. Odbor za turizam, trgovinu i usluge inicirao je razmenu mišljenja o ovoj temi.
Molim predsednike Odbora za prosvetu i Odbora za saobraćaj Narodne skupštine Republike Srbije da se sa predstavnicima ovih ministarstava i odbora i svih drugih zainteresovanih turističkih organizacija, a pre svega JUTE, održi zajednički sastanak, savetovanje, razgovor na temu organizovanja đačkih ekskurzija u Srbiji.
Ima više razloga zbog čega o tome ovde govorim. Pre svega, želimo da zaštitimo decu, želimo da propišemo na koji način se organizuju ekskurzije, želimo da se đačke ekskurzije organizuju u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Želimo, kako ste ranije voleli reći, da sve bude transparentno i da oni koji organizuju ekskurzije i vode decu deset dana i više izvan mesta boravka, a najčešće u inostranstvo, preuzmu odgovornost
Znači, oni koji vrše saobraćajne usluge treba da imaju saobraćajna sredstva koja su na nivou neophodnog kvaliteta koji može garantovati bezbednost deci koja su učesnici u ovim ekskurzijama. Definitivno, prosvetni radnici, koji preuzimaju veliku odgovornost vodeći našu decu na ekskurzije, na propisan način treba da budu nagrađeni za ono što rade. Kada kažem na propisan način, onda sam potpuno jasan, ništa ne imputiram, ali želim da kažem da je to važno zbog toga što smo svi mi roditelji, stričevi, neki su dede, a neki će biti.
Dakle, veoma je važno da se bezbedno i kvalitetno organizuje đačka ekskurzija. Neka Ministarstvo prosvete kaže šta je važno kada je u pitanju sama suština organizovanja ekskurzije, svi ovi drugi treba da učine sve što je neophodno da se ekskurzija organizuje onako kako svi mi želimo.
Koristiću drugih deset minuta u sledećem javljanju. Želim da kažem, gospodine ministre, SPS će glasati za ovaj zakon. Molio bih da narodni poslanici podrže amandman koji smo podneli, a o njemu ćemo kada bude rasprava o pojedinostima.
Sasvim na kraju, želim da kažem da se, nažalost, iz razloga koje sam naveo kada sam se danas prvi put javio kao predsednik Odbora, zakasnilo sa donošenjem zakona. To nije krivica Ministarstva i nije krivica Odbora, radi se o koordinaciji, šta dolazi na dnevni red.
Još jednom molim i gospodina ministra i gospodina predsednika Narodne skupštine da Odbor za turizam i trgovinu bude konstruisan tako da odražava vladinu većinu i da ima strukturu kao što ima Vlada, jer u protivnom gubimo previše energije organizujući sednice Odbora i gubite vreme vi iz Ministarstva i mi iz Odbora. Neophodno je da Odbor za turizam i usluge i trgovinu ima formaciju 6:5. Dakle, po Poslovniku, ukupno 11 članova, šest iz struktura onih stranaka koje čine i podržavaju Vladu, a pet iz opozicionih stranaka. To je jedini način da Odbor može efikasno da radi, a on je i do sada radio kvalitetno. Zahvaljujem.