Javio sam se po Poslovniku. Tvrdnja da niko nije maltretirao građane Srbije kao Slobodan Milošević, jednaka je tvrdnji da su tri miliona građana Srbije bili mazohisti.
Tri miliona ljudi u Srbiji u raznim fazama glasali su za Slobodana Miloševića ili za partiju čiji je predsednik Slobodan Milošević. Kad je otišao sa vlasti, Slobodan Milošević je dobio oko 1,5 miliona glasova. U Srbiji danas toliko ne izlazi na izbore.
Dakle, legitimitet i politička suština pokazuje se na izborima. Princip: jedan čovek-jedan glas, nezamenjiv je princip. Ničiji se glasovi ne prebrojavaju zato što su bili za ove ili one, ovi su legitimni, ovi nisu. Zato što, zaboga, taj za koga su ovi glasali maltretira građane.
Što se tiče ovih drugih spekulacija – ko je sa kim sada u koaliciji, ko koga podržava, podsećam da je SPO vršio vlast u Beogradu, između ostalog, zahvaljujući SPS.
Prema tome, sve što legitimne političke stranke dogovore, legitimno je. Ne može se biti u datim uslovima na nešto gadljiv, a na to isto u drugim uslovima gledati sa odobravanjem. Od svakoga očekujem da se fer ponaša, da se korektno ponaša. Slobodan Milošević je predsednik partije koja podržava Vladu Vojislava Koštunice.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ništa nisam uradio izvan ovlašćenja koja daje Poslovnik koji reguliše rad Narodne skupštine. Podneo sam amandmane u skladu sa Poslovnikom i povukao amandmane u skladu sa Poslovnikom.
Po svoje mišljenje ne idem u tuđe dvorište, niti iz tuđeg dvorišta očekujem tu vrstu pomoći i asistencije. Ja se za ovo, kao i za svaku drugu sednicu, pripremam ozbiljno. Podsećam da je ovde govoreno po amandmanu i po amandmanima koje sam povukao na zakon koji nije na dnevnom redu u pojedinostima sada.
Ovde se razgovara o amandmanima o zaštiti konkurencije. Ne kao što govore neki članovi, nažalost i odbora kojim predsedavam, zaštiti od konkurencije, daleko bilo. Sasvim je drugačija terminologija u pitanju.
Osim toga, kada je reč o tom zakonu na koji sam podneo amandmane, radi se o zakonu o zaštiti konkurencije i na koji sam povukao amandmane. U različitim varijantama, u različita vremena, sa različitim ljudima proveo sam 100 sati pripremajući se za ovaj zakon. Regionalna privredna komora Niš, Medija centar sa svim oglašivačima, sa direktorima medija, sa svim zainteresovanima, sa svim zainteresovanim narodnim poslanicima u maloj sali ove skupštine pre nekoliko meseci bio je kompletan tim gospodina ministra, bili su članovi Odbora za trgovinu i turizam, bilo je preko 50 učesnika medija, oglašivača, direktora marketinga i svih drugih ljudi koji su zainteresovani da se na jedan stručan, krajnje otvoren i kvalitetan način govori o ovom zakonu.
Amandmane koje sam podneo podneli su u istovetnom tekstu i neki drugi narodni poslanici, kao što je gospodin Bogoljub Pejčić, kao što su mnogi drugi. Iskoristio sam svoje pravo ovlašćenog predlagača, na molbu oglašivača, da podnesem u njihovo ime amandman, bez ikakve posebne obaveze da amandmane branim. Procena je Vlade da li će ili neće da to prihvati. Kada se to nije dogodilo, u saradnji sa njima povukao sam amandmane i to je legitimno, kao što je legitimno da neko svoje amandmane brani.
To je puna istina s tim u vezi. Podsećam narodne poslanike, biće prilike, dva puta smo se uglavnom skoro svi obrukali, kada budem podneo izmene i dopune Zakona o socijalnom staranju, da se deca rođena na selu a bez roditelja, uslovno rečeno, nagrade apanažom do kraja redovnog školovanja, da to podrže ovde i pokažu svoja programska opredeljenja prema deci koja se, nažalost, tužno kolokvijalno nazivaju siročad.
To će biti prilika i to će se uskoro dogoditi, a sve ovo drugo, znate, može da bude na ovakav ili onakav način tretirano. Nikako ono što ovde radim nije zamajavanje, kako je okvalifikovano to što sam ovde uradio. Nemam nikakvu obavezu ni prema kome u vezi sa tim. Račune polažem tamo gde je moguće i gde je potrebno, organima svoje stranke, biračima koji su me birali i s tim u vezi nemam problem.
(Predsednik: Vreme, treći put.)
I, kada mene i moju stranku budete pobedili u Čačku, razumeću da taj posao u političkom smislu bolje radite od mene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospodine ministre, uvaženi gospodine Pejčiću, pažljivo sam saslušao argumentaciju koju ste podneli i ona je za mene neprihvatljiva iz više razloga.
Prvo, komercijalne TV stanice koriste etar kao resurs koji pripada svim građanima u jednoj zemlji. Drugo, komercijalne stanice, govorim o elektronskim medijima, ne mora biti samo televizija, enormnim vremenom za oglašavanje mogu sniziti cenu oglasne poruke i na taj način nelojalno konkurisati nekom drugom ko nije u takvoj situaciji.
Treće, postoji jedan broj TV stanica koji i inače, i radio stanica, nemaju brigu za gledanost. Njima je važno da na svojim programima emituju oglasne poruke kao jedini program. Ne bih ih nabrajao zato što ne želim da ih reklamiram.
Takođe, postoje TV stanice i radio stanice koje pod neformalnim oglašavanjem, kao što su informativne emisije, i u informativnim emisijama oglašavaju angažman lokalnih samouprava na neprofesionalan način, to naplaćuju, a ne prikazuju kao oglašavanje, već kao informativni program.
Dakle, to jeste prevara u svakom slučaju.
Veoma uvažavam vaše stavove i razumem ovo što ste napisali u formi amandmana, ali smatram da zakonodavac ima obavezu da, između ostalog, zaštiti i građane od terora oglašavanja.
Oglašavanje je u trouglu. Privredni subjekti koji žele da oglašavaju svoje proizvode ili usluge, da one nađu put do kupca. Potencijalni potrošači da, na osnovu korektnog oglašavanja, spoznaju šta bi za njih mogao biti odgovarajući proizvod ili usluga koju žele da koriste i mediji koji iz toga treba da obezbede sebi prihod.
Država ima obavezu da uravnoteži ove tri stvari, da pri tome niko nema štetu, a da svi imaju korist. Naravno, to je jako teško. Mislim da je član zakona, koji ovo reguliše, napisan sa merom i u tom smislu ne bih mogao da podržim amandman. Molim vas da razumete, ovo nije ništa lično, ovo je samo sukobljavanje različitih argumenata. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sve što je rekao gospodin Krasić su izvanredni argumenti, pod uslovom da nije porušen kompletan sistema RTS i pretrpeo štetu od 407 miliona dolara tokom agresije na našu zemlju.
Ne postoji nijedna druga stanica u Srbiji koja je imala tu štetu. Samo su aktivisti Nove Srbije devedeset i neke godine plastičnim eksplozivom i daljinskim upravljačem porušili predajnik BK televizije i televizijske stanice "Galaksija 32" na planini Kablar i zbog toga dobili višegodišnju robiju, i NATO agresija je uništila 57 releja, master, pri čemu su poginuli ljudi, kompletnu infrastrukturu, sve što je bilo vredno od emisione i druge tehnike.
Zbog toga molim svakog za razumevanje, da bi se to obnovilo i nadoknadilo. Zahvaljujem svima koji su podržali amandman da se formira tranzicioni fond i da se RTS, kada postane javni servis, postavni na noge onako kako najveći broj građana, kako svi građani ove zemlje očekuju. Znači, samo je u tome razlika.
Ukoliko bismo prihvatili ovo što deluje vrlo logično, onda bi dali čoveku bez noge pravo da se takmiči na 100 metara sa ostalim učesnicima, koji trče na dve noge. To nije moguće. Zato je važno da pomognemo da RTS bude javni servis onako kako se to i očekuje.
Čuli smo argumentaciju. Potencijalna zarada od TV oglašavanja na RTS-u je između 15 i 50 miliona evra u toku jedne godine. Ukoliko bi se to ovako džentlmenski prepustilo komercijalnim TV stanicama, objektivno najveći deo tog kolača pripao bi trima stanicama, koje naravno iz toga očekuju da naprave veliku zaradu.
Mislim, sa odgovornošću koju svi imamo, svi to treba da izmerimo i da na izvestan način izbalansiramo, i da svako dobije ono što može, ali da pri tom RTS ne bude uskraćen za mogućnost da se oglašava, pri čemu naravno on ima neke druge limite o kojima se stara drugi zakon, a ne ovaj. Ovaj zakon definiše nešto sasvim drugo.
U pravu je gospodin Krasić u drugoj stvari. Imamo čitav niz pojava koje su prepoznate i koje su najvećem broju poslanika potpuno jasne. Postoje ljudi koji, što se mene tiče, na potpuno problematičan način, zakupe kompletan oglasni prostor, recimo RTS. To je gospodin Đilas, čuveni šef Narodne kancelarije, koji zakupi oglasni prostor na RTS za čitavu godinu i onda diskontno prodaje to kome želi i kako želi, a pri tom je još producent za emisije, kao što je "Svadba 48 sati" i neke druge.
Ili recimo Goran Vesić, koji je na jednoj privatnoj TV stanici Pink producent, zapravo vlasnik emisije "Sav taj Pink". On je vlasnik još mnogo čega, bavi se provajdingom u javnom parkiranju sa Žikom Anđelkovićem i drugima - dakle, prosto da ne mislite da nismo informisani.
To su pojave protiv kojih se borimo, ali RTS u toj utakmici ne treba da bude posmatran kao neko ko je u ovom trenutku žrtva takvog ponašanja, već kao nacionalna televizija koja treba sutra sa dve nacionalne frekvencije da pokrije teritoriju Republike Srbije, da svako može u Srbiji da čuje i vidi ono što je za njega od najveće moguće važnosti, a ovim poslovima neka se bave oni koji su za to plaćeni i odgovorni. Veoma je važno da građani znaju o čemu se ovde radi.
Dakle, u tom smislu ne treba RTS tako posmatrati. Kada ga postavimo na noge, kada se obnovi emisiona i druga tehnika, kada se uradi sve što je neophodno da oni mogu biti nacionalna televizija i javni servis kakav je zakonom propisan, onda možemo podneti izmenu i dopunu ovoga. Rado ćemo to podržati i reći - nema više oglašavanja, finansirate se iz pretplate ili, imate oglašavanje, ukidamo pretplatu, to je časno. Sada dok se ove stvari ne regulišu, mislim da je ovo jedino moguće rešenje. Hvala lepo.

Gospodine Markoviću, nema za takvim činom nikakve potrebe. Taj proces je okončan, izrečene su sudske kazne, Miroslav Karneks, tako se čovek zove, koji je bio kolovođa, osuđen je na osam godina robije. Dakle, nisam rekao ništa što je netačno.

Kolega Omeroviću, ako pogledate vrlo pažljivo sve ove flašice imaju kontrasmer od kamere. To je prvo. Drugo, upravo je Vlada, koju je činio DOS, počela "Sinalko" kampanju na taj način što se nigde nisu pojavljivali bez Sinalko flašica. Podsećam vas da je to trajalo praktično sve vreme, dok gospodin Zoran Živković ima posebne interese, pa je iz razloga reklamiranja jedne kisele vode, mineralne vode Duboka, iz razloga koji su takvi, a ja sam vaspitan kao džentlmen pa ne mogu da kažem zašto je ta stvar išla u tom smeru, dakle sve je to bilo ovde prisutno i to onda nije smetalo.
E sada, sa vama se potpuno slažem i sa vašom argumentacijom, osim za ovo što ste rekli za Skupštinu, jer se ovde vodi računa o tome. Pogledajte pažljivo. To je naša voda, iz ove naše Šumadije. Dakle, to može da bude problem sa više aspekata. Da li oni koji se oglašavaju plaćaju porez. Da li ovi koji na taj način stiču prihod takođe plaćaju porez. Znači, ima čitav niz stvari.
Ali, treba da razumemo i potrebe producenata, potrebe proizvođača, raznih drugih manifestacija koje idu uz to, sportske, kulturne itd, nije lako sve danas uklopiti u Srbiji. Malopre sam govorio o tome. Naša bi sreća bila da nađemo meru, da ovi koji proizvode imaju ekonomski interes da se oglašavaju, da mediji imaju ekonomski interes da oglašavaju i da građani dobiju potrebne poruke iz tog oglašavanja koje će njima da koriste.
Naravno, stvar je koncepta Vlade, zakonopisca, poslanika, ali u najvećoj meri se slažem sa ovim što ste rekli. Ima zloupotreba, naročito na lokalnim TV, gde se u direktnoj emisiji informativnog karaktera dovede proizvođač jednog proizvoda koji nema nikakvog smisla, ne zaslužuje ni po čemu da se nađe u informativnoj emisiji i ćaska se, a na taj način što se u stvari taj proizvod reklamira.
Malopre se nisam javio a u vezi sa prethodnim amandmanom, pa bih rekao jednu rečenicu. Zakonom je zabranjeno oglašavanje advokatskih i zdravstvenih usluga. Iz tog zakonskog ograničenja, pretpostavljam, ne znam, nisam ministrov advokat, da je između ostalog rešena veličina panoa, tj. table nosioca oglasne poruke, jer bismo u protivnom mogli imati nelojalnu konkurenciju.
Dakle, s tim u vezi, da se kod zubnih ili drugih zdravstvenih ambulanti veličinom table, na kojoj se obaveštavaju građani da se tamo vrše zdravstvene usluge, može privlačiti pažnja. To je jedan jako delikatan teren. To je isto i kod lekova, mada moram da kažem da postoji veliki problem danas u zemlji. Oglašava se ogroman broj medicinskih preparata koji navodno nisu lekovi, pomoćna sredstva, razne druge stvari, ali time neka se pozabave ovi koji su za to nadležni.
Inače, postoje pravila, to znate, ovde ima kolega advokata, u advokatskim komorama ako se ustanovi da jedan advokat na bilo koji način oglašava svoju advokatsku kancelariju on može izgubiti licencu za rad. To je i ovde isto. U tom smislu to razumem, a sve ovo drugo ide u domen potrebe da se obrazlaže ono što se ovde predlaže, ali mislim da razumemo da to nije moguće, jer bismo onda ušli na jedan teren iz koga bismo jako teško izašli.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, sasvim kratko o jednoj temi koja je interesantna. Veliki broj privatnih prometnika derivatima vrši veliki pritisak na Ministarstvo i na Odbor za trgovinu i turizam i s tim u vezi i zaslužuje pažnju da bude pomenuto u vezi sa ovim, iako postoji Uredba Vlade Republike Srbije, iz mandata Zorana Đinđića, o prometu derivata, kojom se zabranjuje uvoz derivata u Srbiju.
Nekoliko je ovde pitanja važno i važno je da se odredimo prema toj stvari. Realna potrošnja dizel goriva u ovoj godini je 17%. Naša rafinerije ne mogu da obezbede normalnu proizvodnju dizel goriva, a da pri tom imaju kvalitet koji je odgovarajući, pre svega mislim na euro-dizel, i ne mogu da ostale frakcije iz derivacije plasiraju, pre svega benzin, mazut koji je sa velikim procentom sumpora itd.
Postoji obećanje i, čini mi se, odluka u Ministarstvu energetike da se dozvoli uvoz euro-dizela, a da ovo drugo i dalje bude na režimu Uredbe koja je bila do sada. Privatni prometnici udruženi u AD "Naftu" i drugi koji nisu u tom udruženju, imaju sledeće primedbe s tim u vezi: da neselektivno, bez obzira da li su ili nisu potpisali ugovore, dobijaju količine koje njima obezbeđuju da ne ugroze supstancu poslovanja sopstvenog preduzeća, a da pri tom neke druge strane (navode koje, nije to moj posao ovde da kažem) dobijaju u neograničenim količinama i da na taj način nelojalno konkurišu svima ostalima, pri čemu posebno ističu ove benzinske stanice koje se nalaze u grupaciji "Lukoil" i "OMV", koje bi, po Uredbi, takođe morale kao jedinog dobavljača da imaju rafineriju u Srbiji, pošto se radi o velikom prometu, velikim sredstvima i zaradi.
Bilo bi dobro da na jedan krajnje korektan način omogućimo da svi u vezi sa ovim kažu šta imaju, da se uvede red, ako ovde postoje neka pravila. Ja ovde nisam njihov zastupnik, niti je predmet moje političke borbe bio privatni sektor u Srbiji. Nisam ni glasao za taj zakon, ali oni su faktičko stanje u Srbiji, kao što su i drugi vlasnici privatnih preduzeća – privredna i svaka druga realnost u Srbiji.
Molim da organizujemo jednu sednicu Odbora za trgovinu i da obezbedimo prisustvo predstavnika ministarstava za trgovinu i energetiku i da o ovoj stvari razgovaramo na kompetentan način, da to raspravimo.
Želim da kažem da je bilo značajnih poremećaja u snabdevanju dizel goriva u ovoj sezoni. O tome sam govorio pred žetvu: da nije bilo dovoljno dizela, da je žetva zbog toga u nekim krajevima zakasnila, da je, nažalost, grad potukao neka žitna polja, da samo zbog toga što nije bilo dovoljno dizela nije sklonjena pšenica na vreme i time smo ugrozili po nekoliko osnova poljoprivrednu proizvodnju.
Znači, molio bih vas, gospodine ministre i vaše saradnike, kao što ću zamoliti predstavnike Ministarstva energetike, da se organizuje zajednička sednica sa svim ovim učesnicima o kojima sam govorio i da se dobiju izveštaji o načinu popunjavanja benzinskih stanica u Srbiji. Radi se o ogromnom poslu. Radi se o poslu čiji je akcizni i fiskalni kapacitet ogroman i gde se jako dobro može zarađivati.
Dakle, ima veze sa svim ovim temama. Izvinjavam se, nije u najužoj vezi sa zakonom, ali je važno, jer je interesovanje svih za ovu temu na tom nivou da zaslužuje da na taj način progovorimo.
Molim da to uradimo kad vreme dozvoli, molim vaše saradnike da pripreme ono što je neophodno i da obavestimo sve ove ljude koji žele da o tome nešto progovore, jer mislim da nema razloga da to bude tako. Ako je tačno ono što privatni prometnici tvrde, to nije dobro. Ako nije tačno, da im onda kažemo da ne govore istinu. Znači, da to raspravimo na licu mesta i da se više time ne bavimo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine Balinovac, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko minuta je na raspolaganju poslaničkoj grupi SPS, za ova dva zakona. Dozvolite mi da kažem nekoliko rečenica. Juče je Žarko Obradović, u ime SPS, izneo osnovne stavove naše političke stranke i naše poslaničke grupe u vezi sa ova dva zakona. Ja ću govoriti o nečem drugom.
Juče je rečeno da mi menjamo zakone koji su doneti 1990, 1991. i 1992. godine. Naravno, teško je promeniti zakone koje je donela SPS. Zato su potrebni kompetentni zakonopisci i potrebni su narodni poslanici koji veoma razumeju suštinu državne uprave. DOS se nije bavio time, on se bavio nečim drugim i zbog toga mi nismo imali ove zakone ovde.
Bilo bi najbolje kada bismo ove zakone usvajali, a da smo prethodno usvojili novi ustav, onda bismo imali lakoću i drugačiji, tako da kažem, mehanizam koji bi nam dao više slobode u vezi sa ovim. Ali, razumem zašto je to tako. Oni koji su verovali da mogu da donesu ustav, kada su imali 176, to nisu uradili, a sada je to jedna komplikovana pravna i ustavna procedura. Doći će jednoga dana, nama ovaj ništa ne smeta, osim nekih par korekcija koje samo vreme traži da budu promenjene.
Zašto su važna ova dva zakona? Zato što građani jedne države očekuju... (a moram da kažem da je nezahvalno kada ste prvi govornik ujutru, jer je velika larma u sali, na taj način jedan broj narodnih poslanika izražava nekolegijalnost, što nije dobro; počeli smo da radimo, mora govorniku da se omogući da kaže ono što je smislio) Dakle, za građane jedne države je važno da imaju efikasnu državnu upravu. Ona ne mora biti uvek glomazna, ali bi bilo poželjno da bude jeftina. Šta se ovde događalo?
Postoje dva podatka: da je od 5. oktobra do danas broj činovnika, u širem smislu, u upravi povećan za 27, odnosno za 32 hiljade. Ministar Dinkić tvrdi da je to 32 hiljade, a neki drugi podaci kažu da je to 27 hiljada, pri čemu su neki savezni organi, kao što je Carina, prešli na republički nivo, pa je u tom broju i ovo.
Ali, definitivno, preko 25 hiljada novih sistematizovanih radnih mesta u upravi je od 5. oktobra do danas. To ne mora samo po sebi biti loše, ali je ispalo da jeste loše. Zašto?
Zato što je u tih 25 hiljada novih radnih mesta, u personalnom smislu, došlo do zapošljavanja velikog broja nekompetentnih, često nemotivisanih za određene poslove, bez ikakvog iskustva. Moram reći, u izvesnom broju slučajeva, i bez dobre namere ljudi koji su prvi radni dan, prvi put radnu knjižicu dobili, obavljajući veoma važne državne poslove, neki od njih bili su u samom vrhu važnosti za jednu državu i njene građane. Sada mi donosimo neke zakone koji bi trebalo da to stanje, ako je moguće, konzerviraju u izvesnom smislu i da obezbede da se ubuduće takve stvari ne dešavaju. Jeste, samo je ostala realna posledica takvog načina upošljavanja ljudi.
Moram ovde da kažem, postoje političke stranke koje su potpuno nestale sa političke scene Srbije, kao što je, recimo, Demohrišćanska stranka Srbije koja danas ima 2,5 hiljade ljudi u državnom aparatu. Ako hoćete da vam nabrajam gde su oni, mogu, mada su neki od njih tu stranku napustili. To su: Zavod za izvršenje zatvorskih sankcija, pravosuđe, razne druge oblasti, gde je potpuno, bez ikakvog kriterijuma, zapošljavan ogroman broj ljudi koji, ili su bili članovi Demohrišćanske stranke ili je bio uslov da se zaposle da postanu članovi Demohrišćanske stranke.
Ima takvih još, naravno. Ima mnogo ljudi ovde u Parlamentu iz Nove demokratije i sadašnjih Liberala. U ovoj zgradi radi najmanje 30 nameštenika koji su sa tom partijskom knjižicom ovde ušli. Pazite, sada mi donosimo neke zakone koji to treba da na ovaj ili onaj način regulišu, naravno, ostalo je i ovo o čemu govorim, kao što i sami znate i mi ćemo se sa tim suočavati u narednim godinama.
Na drugoj strani, ogroman broj kompetentnih ljudi sa velikim iskustvom u upravi ili je pomeren na marginalne zadatke ili je praktično ostao bez ikakvih radnih obaveza, neki ovde samo pro forme dolaze, neki su pod ovim ili onim pritiscima morali da sve to promene itd.
Radujem se svakom zakonu koji će da uvede red u ovu oblast. Bilo bi najbolje kada bismo bili bogata država, pa kada neko dođe na vlast da onda kaže – moja administracija ide sa mnom, sada dolazi neko drugi i dovodi svoju administraciju. Mi smo daleko od toga. Zato postoji zakon koji treba da reguliše na koji način se zapošljavaju državni činovnici.
Takođe, želim da potcrtam stav svoje poslaničke grupe SPS – dobro je da je donet Zakon o Vladi, dobro je da ćemo doneti ova dva zakona, dobro je da imamo još neke druge zakone, ali nije dobro što nema snage, nema odvažnosti u Parlamentu. Poslanici se nekog boje. Nemaju snagu da donesu zakon o Narodnoj skupštini.
Ne znam ko se koga boji. Ne znam šta je ko kome obećao. Naša poslanička grupa neće glasati za budžet u ovoj godini ako, makar, nema budžeta Narodne skupštine. Više nije normalno da podnosimo supremaciju izvršene nad zakonodavnom vlašću. Ako smo odgovorni ljudi, ako razumemo posao zbog koga smo ovde i u čije ime smo ovde i čije interese zastupamo, onda da jednom kažemo da je parlament, ovaj dom i njegova suština najviše što postoji u demokratiji jedne zemlje i u sistemu podele vlasti, i u njenoj samoj suštini.
Bio bih srećan kada bismo imali zakon o Narodnoj skupštini, kada bismo znali o čemu se ovde radi, kada ne bismo bili predmet ničije dobre volje i ničije milostinje. Ne govorim o materijalnim sredstvima. Govorim o drugim pitanjima. Mi treba da budemo ono što građani od nas očekuju. A građani od nas očekuju, pre svega, da budemo samostalni, da odgovaramo svom političkom programu, onoj političkoj volji na osnovu koje smo došli u Parlament i na osnovu te političke volje da tražimo od Vlade i svih drugih što nam pripada po zakonu i Ustavu da se obavljaju određeni državni poslovi, na Ustavom i zakonom propisan način.
Nikakvi ministri, nikakve vlade, nikakve agencije, nikakva regulatorna tela, nikakve nevladine organizacije, ne mogu biti starije i ne mogu biti šef nad parlamentom. Sada to jeste situacija u nekim slučajevima, izvinjavam se.
Zato se zalažem i molim narodne poslanike, koji razumeju o čemu govorim, a verujem da ovde svi dobro znaju šta ja pričam, da pokrenu inicijativu da se donese zakon o Narodnoj skupštini, jer je to najmanje što se od nas očekuje.
Ako nismo u stanju da donesemo zakon o Narodnoj skupštini onda je naš kredibilitet doveden u pitanje i moram da kažem i nečija dobra volja i nečija dobra namera ne treba mnogo da se oko toga složimo, imali smo praktično pola koraka do rešenja. Iz razloga koji su politikantski mi nismo doneli zakon o Narodnoj skupštini.
I, sada će svi imati u Srbiji sve regulisano, samo narodni poslanik neće moći ni da ima pravo na savetnika, niti može da dobije računar, niti može da ima telefonsku liniju koja može da obezbeđuje da poseti Internet, niti može da ima stolicu da sedne kao čovek, niti može čitav niz drugih stvari da uradi, a ja idem na sednice odbora redovno.
Kolege znaju da često posećujem odbore i nama se tamo referiše – svaki inspektor u Srbiji ima računar, ima automobil, i to je dobro, samo nije dobro što svaki poslanik u Srbiji nema računar i nije dobro što pet automobila opslužuje 250 poslanika u Narodnoj skupštini, i nije dobro što Narodna skupština zavisi od dobre volje bilo koga.
Narodna skupština je kapa svemu. Ako sebi ne damo taj značaj koji nam po Ustavu pripada, onda nam ga niko neće dati. I, zato se zalažem da se donese zakon o Narodnoj skupštini, koji bi sa setom ovih zakona o kojima je ovde reč bio jedan zaokružen zakonodavni proces, koji bi obezbedio da mi možemo nesmetano i normalno da funkcionišemo.
Podsećam vas i govorim zbog javnosti, mi smo imali ovakav mio slučaj, fini slučaj, uvažena potpredsednica Narodne skupštine, Emilija Krstić, kao što znate, jedini građanin ove zemlje koji je bio u radnom odnosu, koja je rodila bebu i po tom osnovu nije mogla da ostvari pravo na porodiljsko odsustvo, jer iz stranačke discipline, iz razumevanja suštine i odgovornosti nije više narodni poslanik, došao je novi kolega na to mesto.
Da je ona bila spremačica u Narodnoj skupštini, da je bilo šta drugo radila ostvarila bi to pravo. To je nedozvoljeno. Nemoguće je, znam da se ne može birati narodni poslanik na određeno vreme, kao što se ne može birati ni sudija, ali mora da postoji zakon o Narodnoj skupštini koji će da predvidi na koji način će ovo da bude regulisano.
Izvinjavam se Emiliji Krstić što sam pomenuo njeno ime. Tražio sam na odboru koji je nadležan, a to je Administrativni odbor, da to pitanje reši i nikada nije razrešio, iako je bilo obećanja. Ponovo molim kolege iz tog Odbora, da mi se da odgovor na to pitanje. Tražio sam da ima na sve prinadležnosti, kao svaka majka koja se porodi na bilo kom drugom radnom mestu u Srbiji.
Dakle, zbog toga govorim, da građani Srbije razumeju da nisu poslanici ono što jeste na stranicama nekih novina i da nije Parlament ono što je na stranicama nekih tzv. novina. Ovo je ozbiljno mesto gde se godišnje donese 100 zakona, gde se potroši velika energija. Potreban je i visok stepen tolerancije, veliko razumevanje, veliko znanje, ogromno angažovanje da bi se sve to uradilo.
Zbog toga od vas gospodine predsedniče i od svakog od nas očekujem da pokrenete inicijativu i da se donese zakon o Narodnoj skupštini. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Član Poslovnika koji reguliše da je svako dužan da za govornicom iznosi istinu, sinoć i jutros uvaženi kolega govori o nekakvom stubu u vlasti koji drži SPS. SPS jeste, sama po sebi, stub i bez nje malo toga može da se u ovoj zemlji desi, ali nije stub vlasti. Nije potrebno da se to na taj način ovde govori.
Članovi SPS-a su po nekom od upravnih i nadzornih odbora, sprovodeći nadzornu funkciju nad onima čiju manjinsku podršku daju. To je jedna stvar.
Druga stvar, molim vas, 36.000 članova SPS je razrešeno posle 5. oktobra, uhapsili ste 1.712 ljudi. Krizni štabovi linčovali su 94 čoveka. Nebojša Čović koji je odgovoran za razoružanje pet beogradskih OUP, oduzeo je oko 5.000 dugih automatskih cevi, od kojih 1.000 nikada nisu pronađeni. Imate izveštaj Odbora za bezbednost. Ovih dana na Novom Beogradu je izvršeno ubistvo jednom od tih pušaka. On treba da ide u haps, a ne da bude smenjen.
Ne može se na taj način funkcionisati, kakva god da je demokratija, revolucija. Jednom se podvuče crta i kaže se – ovaj je radio po zakonu, a ovaj nije.
Božidar Đelić i Aleksandar Radović, oficir francuske obaveštajne službe – poznatiji u Srbiji kao čovek bez lica i kandidat za nekakva mesta u Srbiji danas, imali su jutarnje brifinge ko treba da bude uhapšen, pa tek onda da im se dokazuje krivica, svi ministri, svi pomoćnici, svi zamenici.
Uvažena gospodo, kriterijum mora da bude isti za sve. Ne daj bože, ne ponovilo se, ne povratilo se, ali cviljenje nad sudbinom onih koji su po političkoj volji postali to što su postali, a danas, na osnovu iste političke volje to nisu, nije umesno, kao što je neumesna ostavka gospodina Vladana Begovića, koji je držao sa istomišljenicima, sa orozom na cevi na vratu bivšeg direktora Uprave carine, dok je postajao direktor. To mu nije smetalo.
O kakvom on moralu danas govori? Kakav god da je bio taj direktor carina pre toga, zapamtite, smenjen je tako što je imao uperen pištolj u glavu i to je slikala Televizija. Nije to normalno. Važno je da samo znamo o čemu se radi. Ko god je u vlast ušao, on će iz vlasti izaći isto onako kako je u nju i ušao. To treba da zna.
Najbolji put su izbori. Nema alternativu taj proces. Nikakvo otimanje, nikakvo paljenje, nikakve revolucije na bilo koji način da se izvode nisu dobre. Ti su tragovi još uvek duboki. Paljena je Televizija, paljena je Skupština, paljeno je ovo, paljeno je ono.
Pitam svakog ko ima elementarno poštenje hoćemo li da pohapsimo one ljude koji nikada nisu vratili u Savezni parlament preko 250 umetničkih predmeta. Evo, pola ih je u ... (Atenici) kod Čačka.
(Predsednik: Vreme.)
Beli salon princa Pavla, od ružinog drveta, nije izgoreo, a nikada nije pronađen. Gde je molim vas? Nije mogao da se stavi u aktentašnu. Da znamo samo o čemu se radi i da ne govorimo o stvarima koje prosto nisu tačne.
I danas ministri iz SPS odgovaraju zbog toga što su zloupotrebili službeni položaj, zato što su mimo budžeta isplaćivali šleper brašna za Kosovo u Uroševcu. Boža Đelić je kasnije to promenio i preimenovao u prekršaj, pa je to isto ili slično radio svaki njegov ministar, ali za to ne odgovara.
Važno je da znamo o čemu se radi i važno je da ne dozvolimo da se to više ikad dogodi. Zato je važno da imamo zakon, da imamo demokratsku državu, da imamo demokratsku vlast, da imamo opoziciju koja ima legitimno pravo na svoju opozicionu političku borbu, ali nikad više da s puškom u ruci i na taj način, linčem i nipodaštavanjem svega što je pre bilo, neko dolazi u poziciju da vrši vlast.
Nije to tema, izvinjavam se kolegama, ali nemojte spočitavati Socijalističkoj partiji Srbije ono što nije tako, kao što vas molim nemojte biti advokati Socijaldemokratske partije, koja danas u Srbiji ima samo u Nacionalnoj službi zapošljavanja u svakom gradu zaposlenih po 10 do 50 ljudi.
O čemu se ovde radi? Neka izađu na izbore, neka kažu kolika je njihova težina, da vidimo koliko poslanika mogu da unesu u parlament, pa onda da kažemo da li to mogu ili ne mogu. Ako još jednom nekog prevare, svaka im čast, prevarili su pet puta svakog s kim su do sada bili, prevarili su ga. Hvala lepo.

Ne merim mrtvom vuku rep. Sve što sam rekao ovde objavio je novosadski  "Dnevnik" pre 20 dana. To je pod jedan.
Pod dva, u ovoj zemlji postoji zakon. Kad građanin države Srbije neovlašćeno poseduje oružje, za koje je inače propisano da se može držati (pištolj, lovačka puška, itd.), pet godina zatvora. Kad građanin poseduje oružje za koje se ne može dati nikakva dozvola, osim za službena lica, za vojnike, policajce i neke druge, onda postoji još dodatna kazna, a to je, otprilike, 3–4 godine zatvora.
Dakle, samo sam govorio o tome kad neko neposredno organizuje, učestvuje u razoružanju jedine legitimne oružane sile kojom jedna država raspolaže na ovom nivou.
A policija jeste ta sila, i kad nakon toga hiljadu dugih cevi se nikada ne vrati u policiju, i kada se iz tih dugih cevi vrše ubistva u Beogradu i po Srbiji, i ustanove se brojevi, to kaže policijska istraga, i pokrenu se postupci (ovih dana se vodi jedan takav zbog ubistva na Novom Beogradu), onda je neko ko je na bilo koji način skrivio da do toga dođe, svakako zaslužio da bude predmet interesovanja tužilaštva koje jeste jedini legitimni organ državnog progona. Tu se slažem sa prethodnikom
. Dakle, nisam mislio da to radi Narodna skupština, ne daj bože. Nikada takvo stanovište nisam imao, niti ću da imam. To je bila moja priča i iza te priče ću da stanem uvek. Onaj ko razoružava na nelegalan i nelegitiman način policiju jedne zemlje i nakon toga to ima implikacije kao što ih ima, o kojima ovde govorim, naravno, to je ono što zaslužuje svaku osudu i da svako radi svoj posao. Dakle, to je moja tema bila ovde.
Kada ćemo ući ili izaći iz sale, naravno, zavisi od političke procene naše stranke i naše poslaničke grupe. Kada budem hteo da idem na tečaj, upisaću se, učitelja uvek mogu da platim, imam sada veliku platu i nemam nikav problem s tim u vezi. Vrlo rado ću to da uradim svaki put kad procenim da mi nedostaje znanje iz bilo koje oblasti, ali zahvaljujem se na dobrim savetima i na dobrim uslugama koje nude svi koje ja ovde veoma uvažavam.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče. Sada sam se konsultovao sa mamom i kaže: ako budeš tražio učitelja nemoj da ti to bude Toma Nikolić, molim te.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre svega dugujem izvinjenje nekoliko asocijacija potrošača koje su imale želju i zahtev da učestvuju u radu Odbora za trgovinu i turizam kada su razmatrani zakoni koji su danas na dnevnom redu.
Postojalo je obećanje sa naše strane da se oni uključe u sednicu tog Odbora, ali iz razloga koji su poznati predsedniku Parlamenta i gospodinu ministru, njegovim saradnicima i narodnim poslanicima, Odbor za trgovinu i turizam u Narodnoj skupštini jedan je od šest odbora koji nemaju vladinu većinu i meni je veoma teško da zakazujem sednice Odbora i pozivam goste, a pri tom nisam siguran da li će Odbor imati kvorum i iz odgovornosti prema tim ljudima nisam ih pozvao na sednicu Odbora. Nije postojala nikakva rđava namera i sa tim u vezi molim da ovo razumeju.
Takođe pozivam kolege iz opozicionih stranaka, koji imaju legitimno pravo da opstruiraju rad Odbora, da ipak imaju u vidu da oni u tom Odboru čine većinu i da bi iz kolegijalnih razloga bilo korektno da, uvek, makar jedan bude prisutan kako bi Odbor imao i formalne uslove da radi. Naravno, stoji stalni zahtev i molba našeg Odbora i moj lični predsedniku Parlamenta da se Odbor komponuje u skladu sa većinom koja postoji u Parlamentu, jer nema nikakvog smisla da Odbor ima dodatno angažovanje, troši dodatnu energiju, zbog toga što neko ima legitimno pravo da opstruira rad Odbora, a pri tome je svestan da ima većinu u startu. To je bilo važno da kažem, a ono što ću govoriti o zakonu javiću se kao ovlašćeni predstavnik.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, saradnici iz Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge, dame i gospodo narodni poslanici, svaki građanin ove zemlje je potrošač otkad se rodi do duboke starosti. Zato su svi zakoni koji na bilo koji način određuju ovu oblast veoma važni i njima se prilazi sa krajnjom ozbiljnošću i kod onih koji pišu i kod onih koji ih razmatraju. Nadam se da ni jedni ni drugi nisu lišeni odgovornosti za ovaj fenomen, jer to jeste zakon koji se tiče 10 miliona stanovnika naše zemlje.
Ima već dugo da su neki od ovih zakona bili u proceduri i iz razloga koje ovde ne bih komentarisao, više puta su povlačeni iz procedure. To može da bude signal za ovo ili za ono, ali definitivno je važno da se danas oni nalaze pred narodnim poslanicima, da se o njima razgovara i da će svakako biti usvojeni. O svakom zakonu ću reći po nešto.
Što se tiče zakona o zaštiti konkurencije, podržavam ono što je rečeno u uvodnom izlaganju, u obraćanju gospodina ministra dr Dimitrijevića. Konkurencija je jedan univerzalni princip i univerzalno načelo u svim oblastima. Što je stepen konkurencije viši, to je i značajnija garancija da će se određena oblast sprovoditi na efikasniji, blagotvorniji način i da će, kako bi se to ranije govorilo, biti na pozu oni koji treba da koriste rešenja tog zakona.
Želim da kažem da izražavam sumnju da je moguće zakonom ovaj važan princip urediti do te mere da on daje potpunu garanciju da će ovo o čemu govorim biti sve tako. Naša zemlja prolazi kroz period koji je velikom broju ljudi omogućio da postanu vlasnici velikih dobara, velikih novčanih sredstava i velike imovine, a da pri tom to nije rezultat ovog načela o kojem ovde govorim, načela konkurencije, već upravo nečeg drugog, i da će oni danas pokušati na sve moguće raspoložive načine da produže život onom principu koji im je obezbedio da mogu nesmetano i enormno da se obogate. Ali, svemu dođe kraj, pa i takvom ponašanju. Zbog toga je važno da ova oblast bude uređena na jedan ovakav način.
Šta je ovde još problem? Problem su velike i moćne kompanije koje dolaze u nezaštićenu Srbiju, koje dolaze u Srbiju čija domaća privredna struktura ne može da odgovori na odgovarajući način i koji na sve moguće načine pokušavaju da ovaj princip konkurencije derogiraju, na način koji njima odgovara. Pomenuću nekoliko, već sam govorio o tome na Odboru više puta. Kada dolaze veliki hipermarketi i slične organizacije, oni imaju u samom startu tzv. fenomen prvog punjenja, tako što, praktično, ucene potencijalne dobavljače, potencijalne privredne subjekte sa kojima će raditi, da u zavisnosti od broja artikala ili vrednosti tog posla, to tzv. prvo punjenje naprave i učine gratis.
Tako se, praktično, ta osiromašena privredna struktura u Srbiji ispruži više nego što joj guber dozvoli da velikom i moćnom megamarketu napuni rafove, to se nekada meri desetinama miliona evra, onda raznim drugim tzv. komercijalnim akcijama i na neke druge načine pokušava da diktira uslove koji su za najveći broj tih njihovih potencijalnih dobavljača neizdrživi. Na taj način oni ugrožavaju svoju supstancu, a ovi koji prave ove velike markete na taj način stiču enormnu zaradu.
I zato molim, evo ovde sede najkompetentniji ljudi na čelu sa ministrom, molim sve koji migu da pomognu da se ovo ne događa na taj način, jer po definiciji posle nekoliko meseci mnogi od ovih dobavljača o kojima ja govorim stavljaju katanac na svoje firme i više ne mogu da opstanu, a ovi drugi idu dalje i šire se.
Ali, da ne širim tu priču, svi razumeju jezik kojim ja ovde govorim i svi znaju da je to tačno. Da bi građanima Srbije bilo jasno želim da kažem da je cena ulaska i da je cena tzv. prvog punjenja između 450 i 500 evra po artiklu, a artikal je sve što se nalazi u rafovima jednog velikog marketa, pa puta broj proizvoda, pa puta, znate kako to sve već multiplicira. Dakle, prosto da kažemo da znamo da se to dešava i da molimo sve nadležne organe da to spreče, ako jesu glasni i ako je to moguće. To sam želeo ovde da kažem, zato što to, pre svega, od mene očekuju oni koji su imali sa mnom razgovore na ovu temu. Neke od tih ispovesti su dramatične.
To je, moram da kažem, jedna pogana rabota iz koje se praktično po malim mestima u Srbiji, pa i u samom Beogradu na jedan potpuno nezakonit način pravi destrukcija trgovačke i privredne strukture u Srbiji, a da kažem kolokvijalnim jezikom – kljuka se debela guska i mi imamo obavezu da to kažemo i da pokušamo da to sprečimo. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovaj zakon treba da reguliše, odnosno da ne omogućava u narednom periodu koncentraciju i tako dalje. Iz više razloga je to važno. Ne samo što će fizičkim rasporedom trgovinskih objekata, trgovinske mreže ta koncentracija biti takva kakva će biti, pa će na taj način ugrožavati druge, već će oni biti u prilici da dampingovanjem cena i drugim poznatim instrumentima utiču da se ovi mali ugase brže nego što bi inače izdržali da takve koncentracije nema. Moram da kažem da to ide jako teško i da u praksi to neće ići.
Jednostavno, ja živim u gradu koji već ima dva-tri megamarketa. Ovih dana će "Merkator" otvoriti, takođe, megamarket u Čačku. Potpuno je sigurno da će mala trgovinska mreža prestati potpuno da postoji. Neće izdržati to. Ekonomisti bi rekli – pa šta, konkurencija je takva kakva jeste, ali implikacije toga su malo drugačije, to je prosto jedan koncept, to je stvarnost.
Na jednom tako malom prostoru nalaze se velike svetske kuće koje tamo dolaze, po veoma strogim pravilima upošljavaju ljude, po uslovima koji bi bili dragoceni da se nalaze u nekim institutima ili ne znam na kojim drugim mestima, imaju načina da biraju, jer se za radno mesto, podsećam vas, 176 radnih mesta raspisuje "Merkator" u Čačku, prijavilo 3.500 ljudi.
Ne primaju nijednog pripravnika, nikog ne primaju na neodređeno vreme, traže vrlo, vrlo stroge uslove. Ko će u ovoj zemlji, ako sve tako bude krenulo, ko će obučavati pripravnike, kod koga će naša deca obavljati pripravnički i taj staž kada, jednostavno, ovi veliki koji dolaze hoće odmah gotove, one koji imaju veliko iskustvo i tako dalje.
Kada ovo malo društvene privrede, što još postoji, prestane da postoji, onda zaista ne znam kako je moguće da to ubuduće funkcioniše, ali i to je tema za neku drugu priliku. Ja želim svakom da uspe u svom poslu, ukoliko je spreman i sposoban, ali naravno imam obavezu da kažem kako te stvari funkcionišu.
(Predsednik: Hoćete i drugih deset minuta da koristite?)
Hoću, zahvaljujem. Zakon o cenama ne želim da komentarišem, rečeno je sve ovde. Srbija inače spada u one države koje imaju gotovo najveći broj proizvoda u liberalnom režimu cena, osim ovih koje su ovde nabrojane, pa i ove koje su nabrojane će po osnovu nekih drugih zakona, kao što su zakoni o poštanskom saobraćaju, telekomunikacijama, 2007–2009. potpuno, praktično, prestati da važe, jer će liberalizacija u toj oblasti biti rešena nekim drugim zakonom, a ne ovim. To je nešto što ide samo po sebi.
Pomenuo je gospodin ministar dvojne cene. Ja samo želim da kažem – dugo je naše putovanje u "Jevropu", kako se kaže. Dvojne cene u Srbiji se koriguju na sledeći način: tako što domaći potrošači, građani Srbije, kada smo doneli odluku, kada su doneli odluku da se, recimo, cene hotelskog smeštaja izjednače da ne mogu biti različite za strance i za domaće goste, onda su tu razliku platili domaći gosti, jer su plaćali smeštaj u hotelima isto onoliko koliko i stranci.
Kod putarine je ista stvar. Mi sada imamo jednu dinamiku kod putarine koja do, mislim, 2007. godine treba da bude izjednačena na ovaj način da domaći i strani plaćaju isto. To je lepo kada se objašnjava u Evropi, ali jako puno košta u Srbiji.
U tom smislu dvojne cene, ja razumem zašto to mora da prestane da postoji, ali sam takođe dužan da kažem na koji način to prestaje da postoji. To je jako važno, jer mislim da građani Srbije ne razumeju zašto se to upravo tako dešava kod putarine i kod nekih drugih stvari.
Podsećam vas, bilo je ovde narodnih poslanika, kada je u onom sazivu izjednačena cena smeštaja u hotelima za strance i domaće goste, da je cena hotelskog smeštaja u hotelima "Prag", "Ekscelzior" i drugi, gde smo spavali u to vreme, praktično povećana za 120%. To je potpuna istina, svi smo bili korisnici tih usluga i znamo kako je ta stvar išla.
(Nataša Jovanović sa mesta: Gde ste sad?)
Gospođice Jovanović, ima u međuvremenu čovek pravo da na neki drugi način reguliše svoj smeštaj i dobro vaspitani ljudi ne dobacuju drugim narodnim poslanicima.
Dakle, što se tiče zakona o javnom oglašavanju, koji je najznačajniji ovde, želim da kažem da smo mi u više navrata probali da razgovaramo sa svima koji su zainteresovani za ovu oblast. Dakle, "Medija centar" je organizovao veliki sastanak sa oglašivačima, urednicima marketinga, menadžerima raznih elektronskih medija, regionalne privredne komore su organizovale, kao što je Niš, takve razgovore. Mi smo ovde, naš Odbor je ovde organizovao razgovor sa oglašivačima, sa medijima, sa ljudima iz Ministarstva.
Imali smo priliku svi koji smo želeli, Asocijacija oglašivača je takođe uputila veliki broj amandmana koji su se našli u proceduri, svi su imali prilike da kažu ono što misle. Vlada se o tome izjasnila onako kako je mislila da je moguće i naravno narodni poslanici će u raspravi o pojedinostima reći šta misle na tu temu.
Ovaj zakon je važan iz više razloga, zato što uređuje jednu oblast u kojoj postoji dosta veliki javašluk, u kojoj postoji veliki potencijal, postoji veliki novac. Ja vas podsećam da je kod obrazloženja Zakona o izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji ovde bilo reči da je potencijal marketinga Radio-televizije Srbije u toku jedne godine između 15 i 50 miliona evra. Kada ta radio-televizijska stanica ne bi postojala, taj kolač bi se podelio na neke od privatnih velikih i moćnih medija.
Dakle, radi se o potencijalno velikom poslu, radi se, takođe, o najvećem broju građana koji su gledaoci, slušaoci programa ili čitaoci štampanih medija, koji imaju prilike da prate oglasne poruke u svakodnevnom komuniciranju i radi se o velikom interesu ljudi koji proizvode usluge ili robe, koji imaju potrebu da se oglašavaju.
Dakle, Vlada ima odgovornost, ovo ministarstvo ima odgovornost da nađe meru između ovih nekoliko interesa, da oglašavanje bude uređeno na način koji će obezbediti da privredni subjekti mogu da se oglašavaju i da od toga imaju koristi; da od toga imaju koristi elektronski mediji koji vrše oglašavanje; da građani Srbije imaju od toga koristi jer će dobijati informacije koje su dragocene kada žele da se opredele šta žele da kupe ili nabave, ali i na taj način da gledaoci i slušaoci nemaju štetu od načina oglašavanja.
To je veoma važno i mislim da je ovaj zakon uspeo da ovu poslednju dilemu razreši kroz nekoliko članova koji na precizan način definišu kako se mora sprovoditi oglašavanje, pre svega u elektronskim medijima.
Postoji u ovom trenutku oglašavanje koje je do te mere problematično da zaslužuje pažnju i nekih drugih organa. Ovde je bilo dileme da li treba javnom servisu dati pravo da se bavi komercijalnim oglašavanjem ili zbog toga što je uvedena pretplata i što je prihvaćen amandman da se uvede tranzicioni fond na određeno vreme, da taj javni servis treba samo da proizvodi i emituje odgovarajući program, a da ovo što zovemo ekonomskom propagandom bude rezervisano samo za komercijalne stanice.
Takođe mislim da je nađeno srednje rešenje i mislim da ne treba izgubiti iz vida, mislim da to ovde nije slučaj, RTS i drugi jesu javni servis, imaju nekoliko obaveza koje nemaju komercijalne TV i radio stanice i na svaki način im treba pomoći da funkcionišu onako kako jeste propisano i što građanima obezbeđuje najbolju moguću informaciju, najbolji mogući program, obrazovni i svaki drugi. Komercijalne stanice imaju, s tim u vezi, drugačiji pristup i to je stvar njihovog gazde, njihovog menadžmenta, njihovog shvatanja cele stvari.
Postoji jedan broj lokalnih stanica koje će imati ubuduće oglašavanje koje se neće tako zvati, a to će biti u suštini, mogu da nabrajam primere, ali to nije moja namera. Vi imate malu televizijsku stanicu u jednom gradu koja izrazito pravi, recimo, jednu lokalnu samoupravu, a nema sa njom nikakav poseban tehnički, niti neki drugi sporazum.
Imate malu televizijsku stanicu koja u informativni program stavi jedno dešavanje koje je potpuno trivijalno, u odnosu na bilo šta drugo što se u privrednom životu tog grada dešava, ali naravno mi u tome prepoznajemo pre svega jedan komercijalni odnos, ali i to će biti rešeno privatizacijom ovih stanica. Govorim o stanicama koje su sada pod ingerencijom lokalnih, gradskih i pokrajinskih vlasti.
Bilo bi dobro da što je moguće pre zažive odredbe ovog zakona, zbog toga što postoji čitav niz problema sada u Srbiji; postoje oglasne poruke sa naglašenim seksističkim sadržajem, postoje oglasne poruke koje vređaju dostojanstvo i moral, postoje oglasne poruke koje govore o tome, koje u gradaciji koja nije dozvoljena, govore o drugim proizvodima ili proizvođačima. Dozvoljeno je, po mom shvatanju, reći – odlična je pasta za zube koju sam ja proizveo, ali je jako teško reći – najbolja je pasta za zube koju sam ja proizveo. Još je gore ogrnuti nekome beli mantil ko će se predstaviti kao doktor, sve zna, doktor koji će reći – najbolja je pasta za zube koju imam u ruci, jer ja kao stomatolog to tvrdim.
To je nedopustivo i nadam se da se to neće dešavati. Mislim da je jako važno da se sve to uredi, da imamo sve ove efekte o kojima sam ovde govorio i zbog toga će SPS glasati za zakon o oglašavanju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tehničari bi rekli - ovo je bila topla proba. Ovde je neko probao da kroz jedan amandman delegira jedno par ekselans državno i političko pitanje, u formi amandmana.
Da oslušne na koji način narodni poslanici i građani Srbije reaguju na nešto što jeste bio predmet postavljenog političkog i nacionalnog angažovanja, koje su neki ranije nazivali homogenizacijom u Srbiji ili Srbije.
I rasprava koja teče ovih nekoliko sati samo o ovom pitanju pokazuje da će to uvek biti veoma, veoma ozbiljan problem za sve one koji na ovoj političkoj platformi pokušavaju da se politikom u nekim drugim oblastima bave naizgled bezazlenim amandmanom.
Da bi građani Srbije razumeli o čemu se ovde tačno radi, govorile su uvažene kolege danas ovde o tome. Mene ne čudi Zakonodavni odbor iz 2002. godine, koji je rekao da je ovakav, tj. onakav zakon o radiodfuziji pravno moguć, pa je kao takav, u načelu, propušten u proceduru u Skupštinu Republike Srbije.
Mene čudi ovaj Zakonodavni odbor, koji bi morao imati drugačiju strukturu i drugačiju većinu, koji je rekao da je pravno moguć ovaj amandman, koji nije ustavan. Važno je to pitanje.
Podsećam i kolege narodne poslanike, članove različitih odbora, da svuda i na svakom mestu jesu dužni da zastupaju pre svega one interese koji jesu državni i politički interes Srbije, koji je uokviren Ustavom Republike Srbije kao najvišim pravnim aktom.
Već su rekli i gospodin Tomašević i gospodin Lazarević, ovaj amandman je suprotan i članu 26. Zakona o radio-difuziji, koji tačno i precizno definiše šta su obaveze članova ove agencije. I pošto nismo mala deca, pošto mi svi predstavljamo i zastupamo i određeno političko stanovište, i zastupamo jedan broj ljudi u ovom parlamentu, da mi samo nazivamo sve stvari pravim imenom.
Nemoguće je da neko ima više ovlašćenja, a da pri tom onaj ko je s njim kolega, ko je član u istoj organizaciji, u istom organu, ima manja ovlašćenja. To nije normalno i nije moguće.
Što se tiče posebnosti koje ima Vojvodina, ovde su se razne kolege danas deklarisale u tom smislu. Čak 1890-i neke godine se jedna lepa Milja udala za jednog Šumadinca u Takovu. To je bila moja prababa Milja, pa sam i ja Novosađanin. Ona je bila iz Novog Sada, ako je to važno. Vidim da je to danas ovde bilo važno.
Mi smo imali državu u kojoj su svi građani ove zemlje, naročito u Vojvodini, mogli na maternjem jeziku da imaju vaspitača, da završavaju osnovnu i srednju školu, da dobijaju diplome akademskih zvanja, da magistriraju i doktoriraju, da imaju postdoktorske specijalizacije na maternjem jeziku. To je nezamislivo za Srbe u bilo kojoj državi u okruženju.
Govorilo se o sportskim rezultatima. Mi smo imali državu koja je na poljanicama napravila igrališta i sportske dvorane, u kojima je sport finansiran iz narodnih fondova, iz budžeta, u kojima su plaćani instruktori i profesionalci koji su radili sa amaterima. Mi danas ubiramo plodove jednog koncepta u sportu.
Danas je sport postao mafijaški, a sport je bio opštenarodni. On to danas nije. Danas se živim ljudima trguje u sportu, a to niko ne uzima kao nikakvu mogućnost da je to zloupotreba, da je trgovina ljudima i ne znam šta drugo.
I da se vratim na ovo što je tema amandmana. Nećemo mi zaštititi nikog na taj način što ćemo nekom drugom dati više prava. Mi ćemo svakog građanina ove zemlje zaštititi ukoliko su članovi jednog organa, iza koga je stala Narodna skupština Republike Srbije, a izabrala je te ljude na zakonom propisan način i ubuduće daje legitimitet ovom organu, ravnopravni.
Sada su se neki ovde, narod bi rekao, izuli posle broda, sada govore ono što je suprotno Zakonu o radio-difuziji, da, zaboga, neko, Petar ili Pavle, zastupa jednu grupaciju i jedan narod, ili jednu regiju.
Iako smo zakonom rekli da svako od njih, po sopstvenoj savesti, nahođenju, znanjem radi ovaj posao. Da smo to znali u vreme kada smo ih birali ne bi dobili naš glas.
U načelu sam govorio, za mene je važnije pitanje ko je ukrao i sakrio tri nacionalne frekvencije u ovoj zemlji. Prošli put mi niko nije odgovorio. Sada bacam svakome rukavicu u lice ko se time bavi. Gde su dve frekvencije Radio-televizije Srbije i gde je jedna frekvencija Televizije Novi Sad? Ko ih je sakrio i koga one čekaju? To je urađeno u vreme kada je Rade Veljanovski pisao zakon, kada je gospodin Korać bio predstavnik Vlade zadužen za tu oblast i kada je DOS ovde imao većinu. Ko je obećao bez javnog konkursa nekome frekvencije koje mogu da pokriju celu državu? Na koji način će to biti ubuduće regulisano treba da se, između ostalog, pita i ovaj savet o kojem danas govorimo.
Da zaključim, svako ko je rođen u Šumadiji ne mora da objašnjava da li je Srbin. Ja sam rođen u Takovu kod Savinca, tamo je 99,7% Srba, ima nešto malo Crnogoraca i nekih drugih. Čačak i Moravički okrug su u tom smislu etnički najčistiji u Srbiji, ali to ne daje ni meni za pravo, ni bilo kom drugom da uzima više ili manje prava od ovih ili od onih.
Mi valjda imamo načela za koja se zalažemo, principe za koje se zalažemo, pa valjda princip treba da bude da svaki građanin Srbije, gde god da živi, treba da ima dostupan javni radiodifuzni servis i na srpskom jeziku i na jezicima onih naroda koji ovde žive, a koji podsećam – po jednom zakonu koji je u saveznom parlamentu usvojen jednoglasno pre nekoliko godina i nama je čast da živimo u takvoj državi, a to je Zakon o manjinama – mogu da ostvaruju svoja prava i da sa tim u vezi one druge ne boli glava.
Ali ću se suprotstaviti svakome ko traži da manjinska prava budu na višem stepenu od prava Srba u ovoj zemlji. To nije normalno i na to nikada ne bih mogao da pristanem, i niko valjda to od nas ne očekuje. Ukoliko bi tako bilo, mi ne bismo odgovorno radili onaj posao zbog kojeg su nas građani ovde poslali.
Podigla se velika prašina oko Zakona o radio-difuziji zbog toga što on nije donet onako kako je trebalo da bude, zbog toga što je ovo druga ili treća prepravka, što će verovatno biti još nekih, zbog toga što odgovornost za taj zakon nosi DOS iz 2001. i 2002. godine, zbog toga što ga je napisala jedna nevladina organizacija, čiji je najistaknutiji predstavnik bio Rade Veljanovski, koji je žestoko plaćen da napiše taj zakon, što je platio ovaj narod, a narod o tome nije obavešten, i zbog toga što je jedan veliki broj narodnih poslanika tada za taj zakon dao glas, a nije o njemu mislio kao o odgovornom i dobrom zakonu, već je to bilo pitanje DOS-ove partijske discipline.
Prepravljaćemo ga i dorađivaćemo ga sve do onog stepena koji građanima Srbije može da garantuje odgovoran zakon i odgovorno ponašanje onih koji se u skladu sa tim zakonom biraju da obavljaju važne državne poslove.
Pitanje podele frekvencije nije tehničko pitanje u Srbiji. To je pitanje velikog biznisa, velikog političkog uticaja. To je pitanje, na kraju krajeva, prestiža za mnoge od ovih televizija koje se finansiraju na ovaj ili onaj način, ali to je i pitanje da li će one televizije koje imaju veliku spoljnu podršku dobiti nacionalne frekvencije, da li će ono što danas rade nelegalno ubuduće raditi na zakonom propisan način.
Veliki je izazov pred Srbijom u radio-difuziji, u etru je velika gužva, veliki su problemi, ogroman novac se vrti i valjda je red da imamo na zakonom propisan način, da imamo ponašanje koje će obezbediti da makar svi ti pod jednakim uslovima funkcionišu, a ne da se unapred nekome garantuju koncesije za ono što ničim ne zaslužuju.
Zašto ovde nije bilo velike galame i velike priče u vezi sa tim da li je prostor Kosova i Metohije pokriven radiodifuznim servisom, da li imamo tamo dopisništva, može li se odande na srpskom jeziku emitovati ovo ili ono. Nažalost, to samo u tragovima postoji i ako je država negde odgovorna, onda je odgovorna zbog toga.
To što danas u Srbiji svako ko ima 20 hiljada evra može da napravi televiziju na bilo kom jeziku, sa bilo kojim programom, to valjda ne isključuje pravo onima na Kosovu i Metohiji da pod istim uslovima imaju pravo da slušaju makar ono što zovemo servisnim informacijama iz svoje matične zemlje.
Sasvim na kraju, bilo je ovde o mobilizacijama i o ratovima. Ova se zemlja raspala zbog toga što je na neustavan način jedina legitimna oružana sila u ovoj zemlji, JNA, proglašena okupatorskom, što su se na neustavan način otcepile Slovenija i Hrvatska, što su ih neke strane države priznale mimo svih pravila i normi i zbog toga što je promenjen Ustav Hrvatske u kojoj Srbi nisu bili konstitutivni element.
Mi smo, ova zemlja je matica srpskog naroda gde god oni da žive i nikada nećemo pristati da Drina bude granica, nego kičma tog naroda. Ko to ne razume to je njegov legitimni stav i njegovo legitimno pravo, ali mi nemamo pravo da na taj način, mi koji zastupamo drugačije stanovište, to ovde ne iznesemo, jer kako god da se te stvari završe, istorija će, nadam se, ipak svakome odrediti mesto. Bojim se da će jednog dana bunjište biti premaleno.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, uvažavam argumentaciju koju je podnela Leila Ruždić, ali je ona za mene neprihvatljiva. Ne treba niko da se boji ničeg što je nacionalno, naročito ne kad se radi o nacionalnom prosvetnom savetu. Valjda taj savet ima obavezu, ima dužnost, ima zadatak, ima misiju da svim građanima ove zemlje obezbedi ono što se od njega očekuje, na način koji je nacionalno jasan, prepoznatljiv, čist, koji ne ugrožava nikog drugog.
Država je, po definiciji, prinuda. Ona je stvorena iz nužde, iz neznanja da se na neki drugi način organizuje život građana koji žive na jednoj teritoriji. "Državno" previše zvuči rigidno, "nacionalno" je prijemčivo za svakog ko u tome prepoznaje ono što želi. Pri tom, mi ne sporimo nikom da pod tim pojmom upravo prepozna i ono što je njemu najdraže. Zato je za mene amandman uvažene koleginice neprihvatljiv.