Samo sam hteo da podržim inicijativu gospodina Krasića. Ima puno smisla da se promeni Poslovnik u ovom delu, da se konstituiše monetarni odbor u Skupštini Srbije, zato što usvajanjem zakona o Narodnoj banci Skupština Repbulike Srbije postaje nadležna za ovu instituciju. Mi smo ranije imali u Saveznoj  skupštini SRJ Odbor za monetarnu ekonomiju, tako se zvao. Dakle, ima smisla da postoji taj odbor i poslanici SPS će ovu inicijativu podržati i u oficijelnoj formi.

Postoje i neke druge oblasti u kojima je limitirano angažovanje određenih lica posle angažmana koji su imala u ovakvim osetljivim institucijama, kao što je na primer Narodna banka.
Za državu je jeftinije da licima koja su bila viceguverneri ili koja su obavljala dužnost guvernera da dvogodišnju apanažu, nego da im omogući da se zaposle odmah nakon toga u banku ili neku drugu instituciju. Dovoljno je što bi po prestanku fukncije guvernera ili viceguvernera, po bilo kom osnovu, to lice sa 50 vizit karti, sa uticajem, sa poslovnim vezama koje je ostvarilo, sa čitavim nizom privilegija, moglo to zloupotrebiti u recimo nekoj privatnoj banci ili nekoj drugoj sličnoj, srodnoj instituciji.
Dakle, ovo amandman na korektan način reguliše. Postoje takva iskustva u pravosudnim organima nekih od država kao što je Teksas, Nevada, da tužilac ne može dve godine biti advokat ili da ne može nikada biti advokat itd.
Mislim da amandman ima smisla i očekujemo da ga podržite, a takođe ima smisla ovo o čemu govorim da se na drugi način, kao za neraspoređena lica ili lica sa sličnim statusom, obezbedi materijalni status bivšeg guvernera ili viceguvernera, da ne bude ugrožena za to vreme njegova egzistencija. Hvala lepo.

Možda ne bi bio tako visok rizik u odnosu na moguće zaduživnje, pa da mi imamo drugačiji budžet. Znači, treću godinu za redom Skupština Srbije donosi budžet koji je deficitaran, nekonsolidovan i neuravnotežen. To je veoma opasno, zato što se taj deficit namiruje iz privatizacije, iz donacija, iz kredita, a kada sve to nije dovoljno, a često nije, znamo da nije, onda bi, naravno, najlakše i najbliže bilo da se to uradi kod Narodne banke, na način i do nivoa kako se predlaže u zakonu.
Zato je ovaj amandman jedna brana da se u stvari ovo na izvestan način limitira i da se opreznije postupa sa budžetom koji je u jednoj državi najvažniji faktor stabilnosti, jer budžet koji se po dinamici puni kako je predviđeno, puni 100% od onoga što je planirano, najsigurniji je pokazatelj da Vlada države neće posrnuti za dodatnim sredstvima, neće vršiti atak na Narodnu banku i na taj način neće imati nikakvu inflatornu funkciju.
Upozoravam, napominjem, ponovo je sinoć ministar Đelić nedosledan u odnosu na izjave koje je davao ovih dana, znači, postoje dve potpuno suprotne izjave u vezi sa ovim. Dakle, ponovo je sinoć osporio guverneru Narodne banke da nije dovoljno kooperativan i da u smislu premošćivanja izvesnog deficita koji je nastao nije odreagovao kolegijalno. On to naziva temporalnim novcem. Postoji čitav niz drugih stvari, pa zato bi zakon trebalo da bude decidan i da kaže do kog nivoa je ovo moguće. Amandman koji je sada gospodin Mucić obrazlagao na bolji način reguliše i daje viši stepen garancije da budžet neće služiti za pokrivanje javne potrošnje više od onoga...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... što je moguće tolerisati. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada ima instrumente ekonomske politike u rukama i ona je odgovorna pred građanima za sve, pa između ostalog i za Narodnu banku, a kao jemac odgovorna je za svaki kredit, za svako zaduženje koje se za račun samostalnih institucija koje je formirala država ili onih kao što je Narodna banka zaduže u inostranstvu, bez obzira da li je u pitanju MMF ili neka druga institucija.
Mi smo ovde u ovom amandmanu predložili da se u članu 48. obaveže Narodna banka da to što radi vrši samo uz saglasnost Vlade, zato što definitivno Vlada polaže račun pred parlamentom, a parlament pred narodom i ima smisla da ovaj amandman, kao što je predložen, bude prihvaćen.
Jutros sam govorio o tome, nije ovo jedino zaduženje za koje je država jemac. Mi smo ovde kao Narodna skupština u više navrata u formi kontragarancija davali praktično saglasnost za kredite, kao što je skoro bio kredit za puteve ili neki drugi, dakle da to može da se čini na taj način da država garantuje ukoliko onaj koji je kredit preuzeo ne može da ga servisira. Tih je kredita bilo puno.
Mi ne znamo tačno i bilo bi lepo kada bude izabran novi guverner da narodni poslanici dobiju izveštaj o stepenu zaduženja Republike Srbije, o dinamici vraćanja tih obaveza i o tome da li je jedan bauk, koji se zove dužnička kriza, zaista realna i opasna pretnja po privredu i građane Srbije ili je to ova špekulacija koja ide sa ovog ili onog aspekta, a pre svega rukovođenja političkim interesima G17 i ljudi koji danas vrše vlast u Srbiji.
Zato bi bilo dobro da svaki amandman koji poboljšava zakon na način kao u članu 48. narodni poslanici prihvate, jer se onda makar zna ko odgovara i smanjuje se rizik od toga da i Narodna banka, u koju treba da imamo poverenja, učini nešto što Vlada nije u stanju kasnije da servisira.

Kolege Perić i Todorović su morali da napuste današnje zasedanje nešto ranije. Suština člana 90. jeste da se za privredni prestup iz člana 89. ovog zakona banci ili drugoj finansijskoj organizaciji sud može, uz kaznu, izreći i zaštitnu meru zabrane da se bavi određenim bankarskim poslom u trajanju od šest meseci do 10 godina.
Mi smo mišljenja da je to prejaka mera i amandmanom to korigujemo na pet, zato što se ovde radi o meri zabrane obavljanja delatnosti. Inače je taj period od šest meseci veoma fleksibilan, pošto postoje i druge mere ukoliko je neko napravio neki zijan; onda postoje organi koji to rade po službenoj dužnosti. Ovde se radi o nečemu što je specifična mera i mislimo da ima smisla da ovo Narodna skupština usvoji.
Naravno, da nam se pri tom ne imputira da na bilo koji način želimo da ublažimo kriterijume za odgovornost, za ljude koji se ne ponašaju u skladu sa pravilima koja postoje, ali ipak mislimo da se ovde radi o dugom vremenskom periodu. Deset godina je predugo.
Moguće je da se za to vreme, sam ili uz pomoć neke ustanove, resocijalizuje na način da može ponovo da obavlja ovakav posao.Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poslednji amandman odnosi se na drugi zakon i ponovo ću kao argumentaciju dati postupak guvernera od pre nekoliko dana.
Mora da postoji mehanizam koji ograničava guvernera da postupa sa bankama kao da su njegova privatna svojina. Oduzimanje dozvole za rad jednoj banci je ravno praktično bankrotstvu svake privredne organizacije, a da banka sama pri tome ne može ništa da učini ukoliko ju je guverner, da kažem u žargonu, nanišanio i banke često mogu da budu predmet različitog potkusurivanja, različitih lobija, ponovo to ističem.
Ovaj amandman ima smisla što na vrlo precizan način guvernera u izvesnom smislu usmerava da mora da poštuje pravila kada to radi i da pri tome vodi računa da ne ugrožava likvidnost deponenata, klijenata, potencijala banke.
Imali smo prilike da vidimo da su one banke koje su likvidirane, kasnije u postupku stečaja praktično očerupane.
Znam da gospodin Jelašić voli slike, naročito kada može jeftino da ih kupi. Nije dobro da postoji takva praksa. Nadam se da ćemo jednom imati izveštaj o tome kako je prodata imovina banaka koje je likidirao guverner Dinkić, gde su završili službeni automobili, umetiničke slike i predmeti, druga imovina, šta je sa štetom koju su pretrpeli deponenti i na kraju krajeva, šta je sa sramotom koja je naneta građanima koji su bili štediše u ovim bankama.
Zato je važno da uvek postoji pravni alat koji na precizan način reguliše kako neko mora da postupa ako dođe u situaciju da mora da učini neki radikalan potez.
Sasvim na kraju, u ime poslaničke grupe SPS-a, gospođo predsednice, zamolio bih da završimo rad za danas, zato što zaista dugo radimo, makar mi koji se sve vreme nalazimo u sali, nema više od 50 narodnih poslanika ovde i mislim da se ne stiču uslovi da se radi sledeća tačka dnevnog reda. Da ne tražim formalno utvrđivanje kvoruma, bilo bi dobro da završimo današnji rad ako je moguće, ako ne, naravno, učinićemo ono što moramo. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka kolega Joca Arsić i ja smo u ime poslaničke grupe SPS podneli amandman na član 24. da se stav 2. briše. Neobično je da se u prelaznim i završnim odredbama ostavlja delimično na snazi stari zakon sa istim nazivom.  Ja hoću da kažem, ovo je nešto posebno, kada je pomenuti zakon usvajan na jedan volšeban i očigledno nekorektan način, neko je prisvojio imovinu o kojoj bi se moglo na različite načine raspravljati čija je. Tim pre što je tu imovinu kasnije kupio direktor Demokratske stranke i što s tim u vezi još uvek postoji sudski spor i što je ta imovina, između ostalog, bila predmet NATO bombardovanja i što je pilot, gospodin Džon Smit, koji je izvršio bombardovanje pre 20 dana boravio na luksuznoj jahti jednog važnog čoveka u ovoj zemlji. Zato nije dobro da se čak i ovim zakonom ostavlja dilema u vezi sa ovim stvarima; imovina je imovina, kako je stečena o tome može da se raspravlja, ali to ne daje za pravo nikome da dolazi do imovine koja nije formalno raspravljena.
Zato mislim da treba prihvatiti ovaj amandman. Ovo o čemu sam malopre govorio predmet je sudskog spora, iako je imovina prodata Slovencima usred sudskog spora za nekoliko puta višu cenu nego što je kupljena od države. Nema veze, jednog dana imaćemo finu direkciju o tuđem trošku. Hvala lepo.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, ambijent koji je prethodio puštanju ovog zakona u proceduru ne odgovara ni stvarnoj potrebi da se zakon donese sada i ovakav kao što je predložen, niti odgovara proceduri i praksi koja treba da postoji u ovom, pa i u svakom drugom parlamentu.
Kolege su ovde već govorile o tome da je saziv za ovu sednicu u subotu ostavljen pred poslaničkim kancelarijama, da smo materijal dobili u ponedeljak, da je očigledno bilo sve učinjeno da se poslanici ne upoznaju sa zakonom na odgovarajući način i da ne mogu da odgovore amandmanski na zakon u skladu sa svojim shvatanjem jednog ovako važnog zakona kao što je zakon o Narodnoj banci.
To ovde nije izuzetak. To je ovde praksa, da se tokom vikenda dostavljaju obimni predlozi zakona, da se sa određenih predloga zakona skida hitan postupak, konkretno sa zakona o carinama, kako bi se poslanici onemogućili da čine ono što je ovde njihov osnovni posao u odnosu na one koje ovde predstavljaju.
Drugi važan momenat jeste klima koja je stvorena u javnosti i ne služi na čast ni Vladi Republike Srbiji, ni sadašnjem guverneru. Gotovo da je nemoguće dovesti u neku normalnu korelaciju ono što govore ministar finansija i tekući guverner, gospodin Dinkić. Kada smo već kod gospodina Dinkića, da kažem da rđavo činiti, a dobru se nadati, nije moguće. Način na koji je ušao u Narodnu banku Srbije, uz asistenciju dugih cevi, koji ne priliči nikako takvoj instituciji kao što je Narodna banka, u startu ga je diskvalifikovao i okarakterisao kao čoveka koji bi zarad obavljanja takvog posla, kao što je guverner Narodne banke, bio spreman da učini sve, bez obzira na normalne principe, na jedan normalan građanski, stručni, ljudski i politički moral.
Neukusno je čitati u štampi sučeljavanja ključnih aktera u još jednoj u nizu afera u Srbiji i kada se tako nešto dogodi onda bi bilo dobro da i jedan i drugi podnesu ostavku. No, to je priča za one sa čijom podrškom je gospodin Dinkić bio guverner i sada za one sa čijom podrškom će neko drugi postati guverner.
Šta su stvarni uslovi u kojima razgovaramo o zakonu o Narodnoj banci? To su devizne rezerve od 3,29 milijardi evra, od čega je više od 50% iz menjačkih poslova. To je onaj deo štednje koji je na volšeban način, preko stranih banaka, koje ispunjavajući formalni uslov da sa depozitom od pet miliona evra mogu biti domaće banke u našoj zemlji, praktično po tvrdnji gospodina Veselinovića, dakle vašeg čoveka par ekselans, prepumpavaju ovaj novac u inostranstvo i sa tim novcem obezbeđuju veoma povoljne kredite da se u Srbiji kupuju na tenderima i aukcijama naše fabrike, naša preduzeća, po cenama koje su praktično bagatelne, a po uslovima nelojalne konkurencije, jer kamate na ove kredite su niže od onoga što se može dobiti u našoj zemlji za slične stvari.
Ovde bih se posebno zahvalio gospodinu Krasiću, koji je rekao da je za prethodni zakon obezbeđena saglasnost Međunarodnog monetarnog fonda. Gospodin Đelić je rekao da je za ovu priliku ta saglasnost takođe obezbeđena. Doduše, rekao je da je MMF konstatovao da je zakon korektan. Za nas kao poslanike bi bilo dobro da je od MMF-a došla ocena da je za nas kao zemlju zakon optimalan. Između korektnog i optimalnog u odnosu na postavljene kriterijume postoji velika razlika.
Više puta smo čuli i danas u uvodnom izlaganju da je model hrvatske narodne banke i zakon o hrvatskoj narodnoj banci nešto što najviše liči na ovo o čemu mi danas ovde razgovaramo. Rekao bih da je zakon o narodnoj banci Hrvatske izuzetak kod zemalja u tranziciji i da druge zemlje imaju drugačija rešenja u odnosu na taj zakon, da ne delim to mišljenje i da je najvažnije šta časopis "Finansije" kaže o guverneru jedne banke, zato što za političke potrebe razni časopisi u svetu mogu dati razne kvalifikacije.
Podsećam da postoji veliki i važan lobi koji već dugi niz godina promoviše hrvatsku stvar na način koji prosto upada u oči, od Pesme Evrovizije do evo ocene ovog guvernera. Dakle, ne bih mogao prihvatiti da je relevantna ocena koju je izrekao časopis "Finansije" u pogledu funkcionisanja jedne narodne banke i njenog guvernera.
Proceduralno, zaista nema smisla da o zakonu razgovaramo bez prisustva ministra za finansije i privredu i bez ijednog njegovog saradnika. U sali nema predsednika Odbora za finansije. Ispada da se obraćamo jedni drugima, ovim vrednim ljudima koji vode stenografske beleške i novinarima, ako ih zanima ovo o čemu mi govorimo.
Kako je moguće da neko ko jeste ministar prihvati ponuđene amandmane i da korektan komentar na ono što poslaničke grupe, narodni poslanici ovde izlažu, ako ih nije udostojio da ih sasluša i da sa njima komunicira na civilizovan i način koji je u parlamentu svuda prihvaćen kao normalan.
Zakon se može komentarisati sa raznih uglova. Rekao bih, govorio je o tome gospodin Stamenković takođe, kada Skupština bira, kao što je slučaj sa Vladom ili guvernerom, onda nije logično, a radi se o dva privređena organa, kako bi rekli pravnici, da Vlada, a konkretno Vlada Republike Srbije, čak i u naznakama ima u istom smislu ingerencije kontrole nad Narodnom bankom Srbije.
Čuli smo u javnom istupanju gospodina Ćelića, jedna od grešaka gospodina Dinkića, koji je još uvek guverner, jeste i to što nije dozvolio da se premosti jedan budžetski problem na način da se praktično u formi temporalnog novca dvadesetak dana pokrije deficit, dok međunarodne finansijske institucije ne odobre kredit. To smo čuli, da mu u oštroj formi zamera danas, čuli smo u uvodnom izlaganju da se donosi novi zakon i da će biti biran novi guverner, da se ta stvar ne bi dešavala. Pojava temporalnog novca je uvek ekspanzija, čitaj inflacija, pa ako je kriterijum prekjuče gospodinu Đeliću bio da to jeste ozbiljna zamerka gospodinu Dinkiću, onda ne razumem kako je danas kao važan argument upotrebio nešto što apsolutno ne liči na ovo o čemu je govorio prekjuče.

Ne. Dozvolite mi samo još jednu rečenicu. Podneli smo 25 amandmana. Vlada je prihvatila jedan. U zavisnosti od toga kako dalje bude išla rasprava i kako dalje budu usvajani amandmani, poslanici SPS-a će se sa tim u vezi i izjasniti na kraju, kada o tome budemo glasali. Zahvaljujem.

Gospođo Čomić, u skladu sa članom 82. molio bih da se ustanovi kvorum, zato što mislim da, ako ne prisustvuje ministar i predsednik Odbora za finansije, bilo bi pristojno da makar prisustvuje jedna trećina poslanika u sali da bismo mogli da radimo.
Dakle, molim da se prethodno reši pitanje sa karticama kojih ima puno na stolovima i da onda nema smisla donositi odluku o produžetku rada, a da nema 80 poslanika u sali.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, prva stvar o kojoj treba danas da progovorimo, jeste zašto uopšte Narodna skupština razgovara o ovome, nekoliko nedelja pošto je izabran Radiodifuzni savet, iako sa godinu dana zakašnjenja.
Za nas je ključno pitanje, kao ljude koji se bave politikom i koji se u parlamentu zalažu za ono što jeste osnovni interes građana Srbije, da li jedna asocijacija kao što je ANEM ili bilo koja druga asocijacija, jeste partner parlamentu naše države i jeste partner Vladi Republike Srbije, jeste supervizor jednom ili drugom organu, jednoj ili drugoj instituciji i da li je moguće da na osnovu njihovog nezadovoljstva personalnim rešenjima u Savetu za radiodifuziju može da se ovde pred nas vrati u proceduru jedno pitanje koje je za nas konačno.
Ukoliko ANEM nije zadovoljan kako i na koji način funkcionišu stvari u Srbiji, može da osnuje političku stranku, može da izađe na izbore, na tim izborima dobije određeni politički rezultat, uđe u parlament, učestvuje u vlasti i vrši vlast u Srbiji onako kako piše u tom političkom programu, ukoliko bi oni bili politička stranka.
Te stvari su samo naizgled, rekao bih, beningne; ANEM kao asocijacija tzv. nezavisnih i slobodnih medija imao je u prošlosti priliku da sa tuđim parama osnaži materijalni položaj svojih preduzeća, poboljša materijalni položaj zaposlenih u ovim firmama, izvrši politički, medijski i svaki drugi uticaj da pomogne da se preparira javno mnjenje, da se objasni da ondašnja vlast nije dovoljno dobra za građane ove zemlje i da rezultati izbora posle svih tih dešavanja u ovoj zemlji budu onakvi kakvi jesu danas, a danas imamo realnu posledicu te zablude da vi vršite vlast.
Dakle, bez obzira šta ko od ljudi koji vrše vlast u zemlji duguje ANEM-u, neozbiljno je da ANEM diktira uslove pod kojima radi parlament jedne države. Ukoliko bismo začeprkali po političkoj prošlosti i ljudi koji danas čine ANEM, našli bismo među njima sjajne komuniste, kao što su Nino Brajević i Gordana Suša, i mnoge druge, i ne bismo se iznenadili da su samo pre 20 godina govorili stvari koje su potpuno inkompatibilne sa onim što je danas njihov politički stav. Oni imaju pravo da budu politički konvertiti, ali nemaju pravo da u parlamentu Srbije diktiraju uslove pod kojima treba da radi ovaj parlament.
Mi imamo obavezu samo prema onim građanima koji su nas birali, mi nismo finansirani spolja, mi nemamo strukturu finansiranja političkih partija, govorim o svojoj partiji, kao što je ima ANEM ili kao što su imale neke partije DOS-a, i nemamo obavezu da polažemo račune nikome izvan ko nije zadovoljan učinkom vlasti danas u Srbiji. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je položaj RTS-a ili javnog servisa. Prva stvar koju je ova skupština uradila skoro se odnosila na ukidanje TV pretplate da bi se, zaboga, ispunilo jedno, rekao bih i jedino od izbornih obećanja integralnog DOS-a. Zar nije bilo dovoljno što je RTS u prošlim vremenima nazivana najpogrdnijim imenima koja u nacionalnom, u državnom, u profesionalnom, u svakom drugom smislu jesu uvreda za jednu instituciju, kakva je RTS bila i kakva treba da bude uvek.
Zar nije dovoljno što su je tokom NATO bombardovanja skrcali do te mere da više praktično u tehničkom smislu nije bila spremna da radi ono što je bio njen osnovni zadatak.
Podsećam, prva bomba koja je pogodila RTS u Abardarevoj, došla je u Master, u srce televizije. Tom prilikom, poginuli su ljudi koji su tamo radili. Zar nije dovoljno što su 5. oktobra vaši egzemplari, zapalivši televiziju, naneli još veću štetu nego što je načinjena tokom NATO agresije.
Zar to sve nije dovoljan razlog da RTS kao javni servis dobije normalan status u ovoj zemlji, da ima regulisano finansiranje, da može da konstituiše organe upravljanja i da se bavi poslom zbog koga inače jeste formirana i zbog koga treba da postoji.
Više od godinu dana postoji Zakon o radiodifuziji, nije na zakonom propisan način do dana današnjeg bila konstituisana, nije konstituisan Savet za radiodifuziju, nije rešeno pitanje finansiranja, nije jasna koncepcija, niti put kojim treba da se razvija ovaj javni servis.
Da li to možda nekome odgovara da RTS u tehničkom smilu odumre, da prestane da postoji, da kojekakvi problematični medijski bosovi u Srbiji preuzmu onaj profesionalni i svaki drugi prostor koji ima ambiciju da ostvari uticaj na građane Srbije i da zauzme mesto RTS-a.
Šta god ko mislio o RTS-u, podsećam, pre 21 godinu ona je počela sa radom i sa drugim programom. Ova država je bila peta evropska zemlja koja je imala satelitsku radio stanicu. U tu oblast ulagalo se onoliko koliko je dohodak ovih građana i ove zemlje u datim okolnostima dozvoljavao, ali ono što je učinjeno treba da služi na ponos.
Tokom NATO bombardovanja srušeno je 56 od 59 releja i predajnika RTS. Zar to nije dovoljan razlog da postignemo konsenzus u ovoj skupštini u vezi sa tim šta želimo kada je u pitanju naša državna televizija? Mi možemo da ostvarimo, na ovaj ili onaj poznat način, uticaj na uređivačku politiku jednog javnog servisa. To što to treba da čini nekakav radiodifuzni savet koji je danas osporavan neće lišiti nikog u ovoj zemlji mogućnosti da lobira, da zloupotrebljava, da čini prema javnom servisu ono što u datom trenutku misli da je njegov interes. Imali smo prilike da to vidimo u ovih nekoliko nedelja tokom javnih rasprava.
Zar nije jedan od članova Radiodifuznog saveta javno rekao, gostujući na prvom programu Radio-televizije Srbije, da je on kao urednik Indeksa bio ključni čovek za vezu 5. oktobra i da se njemu duguje i da je po osnovu tog dugovanja on danas izabran za člana ovog saveta? Nema nezavisnosti kada se tako saopštavaju tzv. nezavisne pozicije pojedinih članova Saveta u ovom važnom regulatornom telu. Mi nećemo da učestvujemo u priči koja se ovde pred nama odvija, na način da se svrstamo na jednu ili drugu stranu.
Mi želimo da se u skladu sa zakonom, koji je usvojen, konstituiše ova agencija, njeni organi upravljanja, da se konačno uvede red u radiodifuzni sistem, da se izvade iz budžaka one dve frekvencije koje su sakrivene kad smo usvajali zakon o radiodifuziji, govorim o Trećem programu Radio-televizije Beograd i o Drugom programu Televizije Novi Sad, i da pitamo kome će da budu dodeljene, da pitamo da li je moguće da nacionalna frekvenicja kao važna koncesija, kao resurs koji pruža ogromne nesagledive mogućnosti, može da bude u službi jednog lobija, jednog čoveka ili jedne političke stranke.
Mislim da je Skupština podlegla pritisku koji je neprincipijelan i mislim da danas ovde mi imamo jednu repliku sa ANEM-om. ANEM je asocijacija, postoje i druge asocijacije, svako od njih ima svoje interese. Videli smo da su to i lične, i personalne, i porodične, i nepotističke i ko zna kakve još veze.
Mi ovde imamo interes da počne da funkcioniše ovaj radiodifuzni sistem u Srbiji, koji je u interesu građana Srbije, da u ovu salu neko vrati kameru, da ljudi čuju šta mi ovde govorimo, pa da dozvole da mi sami, pred svojim ciljnim grupama i pred građanima Srbije, rizikujemo. Nemojte vi nas braniti od te vrste rizika. Ako loše činimo, loše za sebe činimo.
(Milka Marinković, sa mesta: Nije u tome stvar, branimo narod od vas.)
Narodu je dosta vaše odbrane, Milka, bolje bi bilo da o tome ne govorimo. Nije to danas tema. I ako to jeste tema, vratite kamere u salu, neka onda narod vidi ko, koga i na koji način brani.
Predlažem da sa elementarnom pristojnošću saslušate govornike i predlažem da iz ove priče izađemo na jedini mogući način. Ova skupština je jednom odlučila. Da li je i zbog čega pogrešila u proceduri, to je stvar onih koji ovde pripremaju i vode sednice, koji se bave time da se u skupštini akti donose na zakonom i Ustavom propisan način. Ako to sve nije dobro, onda ovde neko ne radi dobro svoj posao, ali ova skupština je donela jednu odluku, kakva god da je, sa njom nema polemike. To treba da bude nauk.
Ukoliko svako bude tražio da se odluke preispituju, da se preispituju zakoni, onda mi možemo tokom jedne godine raspravljati o tri-četiri stvari po nekoliko puta, a to niti gde piše, niti kome služi na čast. Hvala što ste me saslušali.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, u ime narodnih poslanika biranih sa liste SPS - Slobodan Milošević kolega Ljubomir Mucić i ja smo podneli amandman na član 19. i to tako da se brišu stavovi 1. i 2.
Smatramo da se poreska reforma i poreska disciplina ne mogu ostvariti samo izmenama i dopunama Zakona i izmenama izmena. Smatramo da je za tako nešto potrebna, pre svega, jasna vizija kako treba da izgleda poreski sistem i kako treba da izgleda zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, i šta je u tome interes građana i pravnih subjekata, i šta je onaj nivo obaveza i potreba koga država ne može da se odrekne a da pri tom usaglasi sva ova tri činioca na taj način da imamo efikasan poreski sistem, a da pri tom građani i pravni subjekti budu zadovoljni u meri u kojoj je to moguće.
Produženje roka za još četiri meseca smatramo neopravdanim. Ako biste pogledali stenografkse beleške, kada je usvajan ovaj zakon, kada smo o njemu razgovarali pre izvesnog vremena, videli biste da smo taksativno naveli da to nije moguće na taj način sprovesti, i da je, kao i kod nekih drugih rešenja, a videli smo juče i amandman gospodina Bojana Pajtića, podneo je amandman koji je identičan našem stavu od pre godinu dana, nije sramota priznati da je neko rđavo procenio da nije ugradio preticanje, da nije dobro sagledao suštinu, već bi bilo pošteno da se kaže da ponekad valja prihvatiti i amandmane koje predlažu ljudi koji su ovoj stvari prišli ozbiljno i koji su, na način koji je u interesu građana Srbije, predložili određena rešenja.
Za raspravljanje u pojedinostima, ovih izmena i dopuna, kao i sam Zakon, ovde nedostaju dva svedoka. Nedostaje ministar i nedostaje televizijska kamera. Oba svedoka su neophodna zato što nikakvu argumentaciju koju mi ovde nudimo ne može niko drugi da prihvati osim predstavnika Vlade, a građani Srbije nemaju priliku da čuju šta je izmenama i dopunama obuhvaćeno, i šta ljudi sa narodnim poverenjem i narodnim mandatom govore o tom zakonu ovde u ovoj Skupštini.
Zato još jednom apelujem na to da se ovde vrati kamera a da ovaj amandman prihvatite, jer amandmanom poboljšavamo ono što je u samim izmenama i dopunama predloženo. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, argumentacija koju je ponudila SPS kod izbora kod promene donošenja novih zakona iz oblasti pravosuđa danas bi sa manje ili više preciznosti mogla da odgovara ovome što su govorile kolege iz DOS-a danas kada su osporavale ovakav način konstituisanja Visokog saveta pravosuđa i ingerencije koje on ima u odnosu na Narodnu skupštinu, na narodne poslanike.
Svaki put kada se neko uplaši legitimiteta narodnog poslanika, njegovog mandata ili legitimiteta parlamenta jedne države napravi kardinalnu grešku. Sada imamo realnu posledicu pređašnje zablude da je moguće da se izvan parlamenta na način koji je propisala Evropska Unija ili neko ko slovi da ima tu vrstu političkog i svakog drugog legitimiteta, dakle, ima obavezu da ispoštuje sve što se traži, a kada se dođe na sednicu Odbora za pravosuđe, trebalo je da taj odbor bude matični za ovu tačku dnevnog reda, onda od svih poslanika ravnomerno, bez obzira iz kojih stranaka dolaze, imamo osporavanje postupka, osporavanje kandidata, zamerki zašto predstavnik predlagača ne sedi danas u parlamentu, zašto nema javnosti u smislu da ne postoji TV prenos i mnogo toga.
Ja sam prisustvovao na poslednjih pet sednica Odbora za pravosuđe, iako nisam član i Odbor je u četvrtom pokušaju obezbedio kvorum i razmatrao deo predloga koji je Visoki savet pravosuđa prosledio ovom parlamentu.
Sada smo dobili izveštaj, između ostalog, Odbora - prilikom razmatranja Dopune predloga Odbor nije podržao da se, i onda da se ne izabare niko od ljudi koji su predloženi, ovde nešto nije u redu. Na jednoj strani imamo potrebu da se izabere veliki broj sudija na upražnjenim sudijskim mestima, ne govorim o onim sudijama koji su bezrazložno zbog političke pripadnosti razrešeni pre isteka mandata, a na drugoj strani odugovlačimo maksimalno sa izborom sudija i činimo da sud ne bude efikasan, da ne donosi presude u interesu države i građana Srbije.
Neko ko je odgovoran mora da sedne i da dogovori šta mu valja činiti, jer ovde imamo zamešateljstvo iz koga je jako teško izaći.
Ovde smo čuli dosta problematičnu argumentaciju da kada neko pripada jednom narodu ili jednoj manjini, ukoliko nije u određenoj političkoj stranci, onda on nije dovoljno dobar predstavnik naroda ili manjine. Ta teza nije samo pogrešna, ona je opasna. Treba voditi računa o tome.
Što se tiče jednog časnog imena koje se ovde pominje, prof. Oskar Kovač, ne znam kako se izjašnjava, ali znam da ne smeta Mađarima da u Bečeju bude profesor na Univerzitetu. Takođe, želim da kažem da ne možemo kada nam šta odgovara da probamo da promovišemo i afirmišemo. Ako smo rekli da nije bio dobar nacionalni ključ, onda treba ponuditi za to valjanu argumentaciju. Ako danas kažemo da treba da bude primenjen ključ, onda se zalažemo da se derogira osnovni princip u demokratiji - jedan čovek, jedan glas. Moramo da znamo šta hoćemo, da nam stavovi budu konzistentni i da znamo zašta se zalažemo.
U Srbiji sa manje ili više, ja bih rekao, sporadičnih problema nije nikada bilo veće muke za pripadnike ovog ili onog naroda ovih ili onih nacionalnih manjina. Ja ne ocenjujem sadašnji trenutak, to će reći neko drugi.
Ovde smo dobili jedan papir - Narodnoj skupštini Republike Srbije, Visoki savet pravosuđa na sednici 9. jula 2003. godine, da se za sudiju Vrhovnog suda u Beogradu izabere Vladan Vukčević, advokat, Advokatska komora Beograd, da odustane od predloga odluke.
Postoji nekoliko problema u vezi sa ovim. Parlament bi morao to da čuje i trebalo bi da se neko o tome izjasni. Da li samo zbog toga što je neko pristao da kao advokat zastupa Jovicu Stanišića ne može da bude izabran na ovu visoku dužnost ili da li zbog toga što njegov otac po službenoj dužnosti, što je pristao da bude branilac Miljenka Hrkača, da li je to danas problem da ovaj čovek ne može da bude izabran?
Da li se oglasila Advokatska komora sa tim u vezi, da li je moguće da se advokatu osporava pravo na klijenta, bez obzira kakav je on zijan napravio i kakva može biti zaprećena kazna po tom zijanu. O tome treba da se vodi računa, jer se ne ponašamo ravnopravno prema svim stvarima ovde, već kako nam kad odgovara.
Na sednici Odbora za pravosuđe gotovo od svih kolega, osporavan je izbor velikog broja ljudi koji je ovde predložen. Ja želim sa tim u vezi da kažem sledeću stvar.
Nije dobro da na sednici odbora neko izrekne da neko ne može biti biran zato što pripada određenoj političkoj stranci. On to može da misli, on svojim političkim delovanjem može da učini sve da do tog izbora ne dođe, kao što će učiniti, ali nije korektno i nema pravo, nema moralno pravo da kaže da neko samo zbog toga što pripada jednoj stranci ne može biti biran na mesto sudije ili na neko drugo mesto. Onda se čini greška i dolazi se u situaciju da se čini gore od onog vremena koje jeste predmet kritike.
Što se tiče zastupljenosti predstavnika manjina u državnim organima i sudijama i tako dalje u sudovima, ta stvar mora negde da se sinhronizuje, za tu stvar odgovoran je onaj ko vrši vlast, viteškim sporazumom, fer-plej dogovorom, mora da se zna i treba da se zna, treba da postoji ravnomernost i treba da onaj ko ima odgovornost za vršenje vlasti u određenim sredinama bude konsultovan i bude presudnog uticaja na izbor, pošto mi ne mislimo da sudije padaju sa neba, već ih neko negde predlaže, daje saglasnost da budu birani i konačno ih bira.
Ako smo elementarno pošteni to je tako i to može da se reši. Prema tome, kada to kritikujete, kritikujte vlast koju činite i kojoj pripadate.
Imam jedno pitanje, ne osporavam izbor, da ne bude zbog zapisnika, u Užicu se bira čovek za koga se tvrdi da je završio fakultet 1975. godine, a da je rođen 1955. godine, to jeste moguće, ali malo je neobično. Neka se proveri, sve ostale stvari u biografiji su dobre.
Radi se o Milović Manojlu, samostalni stručni saradnik u Trgovinskom sudu u Užicu, rođen 4. 11. 1955. godine, u Lunovom selu, pravni fakultet završio 1975. godine u Beogradu i onda sve dalje je u redu. Moguće je da je bio odličan student, ja ne kažem da nije nemoguće, ali neka se proveri.
Ovde je više kolega reklo da ovde treba da prisustvuje gospođa Sonja Brkić, ja takođe mislim da je nemoguće da Skupština zaseda i da odlučuje, a da nema ovlašćenog predstavnika predlagača ili ovlašćenog predlagača, a nama se to dešava često, nema ministara.
Evo danas nema gosođe Brkić. Usput da kažem za kolege koji nude argumentaciju da neko ne može biti biran na mesto sudije okružnog suda sa mesta pravnog referenta ili stručnog savetnika, ja se sa tim slažem ali, gospođa Brkić je imala izvesna preskakanja ovim hijerarhijskim stepenicama, više i brže nego što bi bilo normalno da se toleriše, pa bi bilo dobro da se o tome vodi računa.
U ime SPS-a ja ovde zastupam Moravički okrug. Ovde se predlaže izbor 11 sudija, po pet u Čačku i Gornjem Milanovcu, jedan u Guči, želim da kažem da se radi o dobrim kandidtima. Takođe želim da kažem da je bilo još dobrih kandidata, da potiču iz dobrih porodica i da zaslužuju mesto sudije opštinskog suda. Naša praksa nikada nije da osporavamo izbor ljudi koji po našem mišljenju izbor zaslužuju. Naša praksa je da osporavamo izbor ljudi koji to ne zaslužuju, to smo učinili u slučaju okružnog tužioca.
AÄ propo priče o manjinama želim da kažem da se na ovaj konkurs za sudiju Opštinskog suda u Čačku između ostalog javila Mitrović Tanja. Mitrović Tanja je Romkinja, potiče iz sjajne i poštene porodice. Sa svojom sestrom Sanjom završila je, jedna ekonomski, jedna pravni fakultet, prvi su intelektualci u maloj romskoj zajednici u Čačku i zavrđuje pažnju ovo što govorim, da se jednog dana neko seti i izabere za sudiju, jer po rezultatima u toku školovanja i onome što sada radi, ona to svakako zaslužuje.
Na kraju o razrešenjima:
Poenta je izbor zato što je nemoguće da jedan Okružni sud kakav je Čačak nema 11 popunjenih sudija Opštinskog suda. Lustracija u društvu, lustracija u pravosuđu je nešto sa čime se praktično zvecka, sa čim se preti. To nije dobro.
Ja moram da kažem da dolazim iz sredine koja nikada nije imala nijednu vrstu manipulacije sa ljudima iz pravosuđa, nikada nijedan sudija sa područja Okružnog suda u Čačku nije odgovarao za prekrajanje izborne volje, nikada nijedan sudija iz ovih sudova, radi se o tri suda, nije imao neki drugi problem i danas kod izbora novih sudija vidi se da se to radi u jednoj atmosferi koja je potpuno normalna, da dolaze nove sudije na mesto onih koji odlaze u penziju i želim da kažem da je to, između ostalog, plod minulog rada, tamo je svako radio svoj posao, niko se nije mešao onom drugom u stvari za koje nije nadležan.
Generalno, slušao sam danas na Odboru i ovde u Skupštini, nije dobro da jedan broj ljudi odlazi iz pravosuđa. Radi se o ljudima koji su proveli 20 i više godina, samo zbog toga što se ne uklapa u političku predstavu ili neku drugu, nekoga ko danas jeste u prilici da odlučuje. Ko god to radi loše radi. Zalažem se da ta stvar ide u sasvim drugom pravcu, da oni ljudi koji po rezultatima koje daju, po kriterijumima koji ovde postoje, postoji ocena efikasnosti, dostojnosti i druge, da ostanu na tom mestu dok taj posao mogu da obavljaju korektno. Nije dobro da nabrajate ko je bio u kojoj partiji, ko je u koju partiju prešao. Kada bismo o tome počeli da govorimo, onda bi u ovoj sali bilo stotinak poslanika koji bi mogli da se svrstaju u tu kategoriju. Neki su promenili po nekoliko partija, pa ništa ne smeta da danas budu u jednoj, drugoj, trećoj ili petoj.
Ono što sebi ne uzimate kao problem nemojte drugima stavljati na teret kao krivicu. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, po tipologiji koju ste sami promovisali, trebalo je da transparentnost bude jedan od najznačajnijih pojavnih oblika vaše vlasti. Već odavno to više niste. Valjda ne postoji nijedan čovek u Srbiji koji ne želi da čuje kako izgleda Predlog zakona, koji je sada na dnevnom redu, i kakvi su amandmani koje narodni poslanici, koje su oni birali, podnose na predloženi zakon. Ali, tu očigledno nema pomoći. Videćemo sutra na ovom čuvenom Odboru za kulturu i informisanje.
(Aleksandar Radosavljević: To je bila digresija.)
To nije digresija, to je precizno opisivanje ambijenta u kojem jedan poslanik podnosi amandmane i deluje u Parlamentu. Ako nije, biće.
Nedopustivo je da privatna lica dobiju pravo da osnivaju agencije koje se bave zapošljavanjem, zato što iz istih razloga omladinske zadruge, koje su zakonom drugačije rešile svoje postojanje i egzistenciju, nisu više u stanju da rade na taj način. Može se dogoditi da, recimo, jedan direktor ili jedan ministar u Vladi Republike Srbije, kao što to obično biva, svom bratu ili svom sinu omogući otvaranje jedne ovakve agencije, a da on, na primer, bude direktor rudnika sa jamskom eksploatacijom, to je sada veoma interesantno i da onda u taj rudnik ili na neka druga mesta, po kriterijumima koji očigledno nisu transparentni, zapošljava samo određene ljude, recimo, samo sa određenim partijskim knjižicama ili nekim drugim čuvenim kvalifikacijama tog tipa.
(Dobacivanje iz sale.)
Da, pozdravio vas je drug Tito i on je dobro, koje i vama želi.
Ovaj zakon, sa ovim članom i sa ovakvom agencijom, ostavlja prostor za velike zloupotrebe. Zapošljavanjem treba da se bavi država, državni organi, državne institucije, da oni koji su nadležni vrše kontrolu nad zapošljavanjem i na način koji je poznat svugde u svetu. Ukoliko agencije budu zapošljavanje na ovaj način sprovodile, kao što se ovde predviđa, onda će jako teško biti izmeriti ko se i zbog čega negde zaposlio, kakvi su bili kriterijumi koji su ga tamo doveli i kakav je uopšte interes države i najvećeg broja ljudi i stanovnika te države da sve ovo funkcioniše ovako kako funkcioniše.
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Zato predlažem da se i ostali članovi brišu, a o tome je govorio i gospodin Miša Ilić, budući predsednik opštine u Požarevcu, baš mi je milo em drago, brišu, jer ovakav zakon neće izdržati probu vremena. Imaćemo prilike da to proverimo u narednih nekoliko meseci.

Dame i gospodo, sa kolegama u ime SPS-a podneo sam amandman na član 82. zakona. On je, takođe u vezi sa članom 62. Radi se o konstituisanju saveta Nacionalne agencije, a nadležni Odbor i Vlada nisu prihvatili amandman. Smatramo to neopravdanim. Želim samo nekoliko rečenica da kažem šta je ovde suština.
Mislimo da Privredna komora i dalje jeste najvažnija asocijacija privrednih subjekata u zemlji, bez obzira što u obrazloženju piše da ona nema nikakvu funkciju, socijalnu ni sličnu. Naravno, mi znamo da postoje razne druge asocijacije, stranačke komore, industrijalci gospodina Bogoljuba Karića i ostali za jednokratnu upotrebu. Privredna komora Srbije jeste i biće ono mesto koje treba da bude važno za privredu i privrednike i koje treba da bude u prilici da u važne institucije od Nacionalnog značaja delegira predstavnike koji će vršiti nadzor ili upravljanje važnim Nacionalnim resursima.
Obrazloženje koje je ponudila Vlada ide u drugačijem smislu. Cenim da je to greška i šteta i da privredna komora nema alternativu kada su ove stvari u pitanju, a na ovaj način bi ovaj savet o kome se ovde radi bio u stanju da na reprezentativniji način zastupa interese, pre svega zaposlenih i onih koji treba da obezbede uslove da se zaposle novi ljudi. Svi drugi se zapošljavanjem bave zbog neke druge priče. Jedino ozbiljne firme čija asocijacija jeste privreda komora, jesu u stanju da obezbede uslove za novo i kvalitetno zapošljavanje. Predlažem kolegama da prihvate ovaj amandman, jer poboljšava zakon i poboljšava kvalitativnu strukturu Nacionalnog saveta. Hvala.