Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici ministarstva i poštovani novinari, kada se za ovom govornicom govori o poreskim obveznicima često se ide u dve krajnosti.
Jedan broj ljudi ih tretira kao lopove koje po svaku cenu treba naterati, na ovaj ili na onaj način, da se odreknu nečega što po nečijem mišljenju nije njihovo, a neki ljudi kao Bogoljub Karić nekritički o njima govore kao o najvećim mogućim domaćinima u Srbiji.
I jedni i drugi prave grešku. Država ima obavezu da na zakonom propisan način naplati porez, da pri tom ne povredi dostojanstvo poreskih obveznika, da porez uđe u budžet i da služi svojoj svrsi.
A da državni činovnici, odnosno poreski organi, porez ubiraju na način koji je propisan zakonom, striktno vodeći računa o tome da ne prekrše propis, a da pri tom uberu što je moguće veći poreski prihod i po dinamici i u apsolutnom iznosu.
Bila bi velika sreća kada bi bio stvoren takav privredni i državni ambijent da poreski obveznici, pre svega, dobiju šansu da normalno rade i u skladu sa zakonom da plaćaju porez, a takođe bi bilo veoma važno da stvorimo uslove da poreski činovnici porez, odnosno svoje obaveze propisane zakonom, sprovode tako da od toga niko nema štetu, a da svi građani Srbije imaju koristi.
To jeste suština funkcionisanja države i to jeste važno kada govorimo o poreskim obveznicima, porezu kao kategoriji i građanima koji mogu biti poreski obveznici ili korisnici budžeta. Jednom sam za ovom govornicom, davno, citirao jednog sjajnog seljaka iz Takovsko-rudničkog kraja, pre dosta godina, kada je uveden porez na držanje pasa. Napisao je na velikoj tabli psu, koga je prethodno ubio i zakačio ga na opštinska vrata – ja te ubih zbog poreza, sada nek laje ko nareza. Izvinjavam se zbog ovog citata.
Nekoliko ljudi je to ubeležilo u knjigu. Građani imaju veoma precizan odnos prema državi kada se ubira porez. Država mora da vodi računa da to čini tako da poštuje poreske obveznike, ali ima obavezu kada poreski obveznici prekrše zakon da se sa njima obračuna onako kako je to jedino moguće.
Meni je blisko ovo o čemu je govorio gospodin Krasić. Ne treba niko da se brine i niko ne treba da se plaši ako se na adekvatan način postupi prema poreskim činovnicima koji nesavesno obavljaju svoj posao i koji čine štetu poreskim obveznicima, i samoj državi, i ne doprinose reputaciji poreske službe, a što ne znači da su oni uvek u pravu niti da su uvek u krivu, što bi rekli neki drugi.
To precizno znači da mi terba da donesemo, i to jeste naš posao, takve zakone koji su za poreske obveznike razumljivi, a koji će obezbediti da poreski činovnici svoj posao rade tako da to nikome ne nosi štetu i da svi od toga imamo koristi. Pošto nemam sve elemente, izvinjavam se gospodinu Krasiću, proučiću ovo što ste rekli i o tome ću se izjasniti i konsultovati da li je moguće da ovaj amandman podržimo. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari, nadzor nad kompanijama i društvima koja vrše osiguranje, nad osiguranjem kao takvim, očigledno je pobudio veliko interesovanje kolega narodnih poslanika i mogli bismo da pogađamo zbog čega. Moguće je da neko ima iskrenu nameru da razjasni ili poboljša način na koji se ovo čini. Neki od kolega su bili sjajni spikeri nekih osiguravajućih kompanija i to nije zabranjeno, mada nije baš najbolje da se to ovde dešava.
Rekao bih da postoje dva razloga zbog čega je važno da se precizno propiše kako se vrši nadzor nad ovom oblašću, pre svega zbog toga što ogroman broj građana i ogroman broj privrednih subjekata jeste zainteresovan da se ovaj nadzor sprovodi.
A i kod jedne i kod druge kategorije postoji jedan deo gde ne mogu da utiču, gde ne mogu dobrovoljno da se opredeljuju. Dakle, dužni su po zakonu da osiguraju vozila ili nešto drugo. Onda je važno da država precizno propiše način na koji se taj nadzor sprovodi.
Bilo je tvrdnji da kada vlada formira organ koji to čini, onda je to nezavisno telo, a kada to učini narodna banka - nije. Želim da kažem da kakva god da je vlada i čija god da je, kad god formira takvo telo ono je taman toliko nezavisno koliko su nezavisni mediji koje finansiraju lokalne samouprave, gradovi, Republika i autonomne pokrajine ili njihove mecene i patroni.
Nema onog stepena nezavisnosti kada nešto propisuje vlada, zato što vlada ima precizne interese koji nisu baš uvek u skladu sa opštim interesom svih građana. Nekad su oni povezani sa uskim političkim interesima onih koji vladu čine.
Bilo je pozivanja na ustav, sa ovakvom ili onakvom konotacijom. Da ne bismo odavde otišli a da ne pomenemo tri važne stvari i da u izvesnom smislu polemišem sa kolegama koje su ovde govorile o tome, govoriti o ustavu u zemlji u kojoj nije postojao ustavni sud, u kojoj je donet Zakon o privatizaciji suprotno odredbama tog ustava i u kojoj je Zakon o izboru predsednika Republike donet suprotno odredbama ustava, moglo bi se tumačiti na ovaj ili onaj način; ko želi to da čini a da ne poštuje ustav mora da ima snagu, političku volju i saglasnost da promeni ustav, pa da donosi zakone koji onda proističu iz željenog ustava, a dok postoji ovaj koji postoji, treba da bude poštovan.
Hvala. Zahvaljujem što sam bio u prilici da ovo kažem.

Gospođice potpredsednice parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, govoriću samo o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Dozvolite da dam kratak uvod o tome kako smo došli do ovog zakona, šta je bio predmet rasprave, kakve smo amandmane podnosili, koji su prihvaćeni i zašto danas imamo izmene i dopune ovog zakona.
DOS-ova vlada i njen ministar finansija Božidar Đelić u skupštinsku proceduru su pustili sistemski i antikorupcijski zakon, tako su govorili, o javnim nabavkama, već odmah na početku mandata, a šest meseci nakon toga zakon je stajao, nije dolazio u parlament. Za to vreme je urađeno nekoliko važnih stvari koje ovde želim da spomenem, prosto da neko ne misli da nismo znali ili nismo razumeli zašto je to tako i šta je usporilo donošenje ovog zakona. Kasnije su neki državni organi, neki mediji, neki narodni poslanici i neke političke stranke o tome govorile javno. Mi smo govorili i onda, kad je bilo vreme.
Dan pre nego što je ovaj zakon ušao u proceduru 2001. godine, ondašnji ministar energetike gospodin Goran Novaković je preko svoje privatne firme nabavio kompletnu količinu sirove nafte za državu Srbiju za čitavu godinu. Nekoliko nedelja pre toga MUP Republike Srbije kupio je i tri i po puta više platio zaštitne maske za policiju od holandskog dobavljača, iako su "Trajalove" zaštitne maske među najkvalitetnijim proizvodima ove vrste u svetu. "Trajalove" zaštitne maske ili komponente za zaštitne maske kupovali su i kupuju SAD, Kanada, Austrija, Izrael i još neke druge države.
Prosto želim da podsetim da oni koji su imali "transparentnost" kao način funkcionisanja, kao politički manir, nisu uvek činili ono što su proklamovali.
Naša je obaveza da to pominjemo, prosto da se ne zaboravi i da pominjemo i druge, da kad imamo jedan ovakav zakon na dnevnom redu, bez obzira što je on danas u formi izmena i dopuna, uvek vodimo računa o elementarnom političkom, ljudskom, državničkom i svakom drugom poštenju.
Veoma je važan sektor javnih nabavki. Neke države kroz ovaj sektor potroše gotovo polovinu nacionalnog dohotka. Dakle, za ljude koji nisu dovoljno upućeni, da kažem da sve što se finansira iz lokalnih samouprava, skupština gradova, države Srbije i javnih preduzeća koja oni osnivaju i fondova, praktično obuhvata i jeste predmet javnih nabavki.
Tada smo pokušali da objasnimo, iako nismo osporavali dobru nameru ondašnjeg predlagača zakona, da je ipak važno voditi računa o domaćoj privredi. Malopre je predsednik Odbora za finansije gospodin Nenad Bogdanović probao da to svede na nivo socijalne demagogije.
Najveću satisfakciju SPS je doživela kada je gospodin Božidar Đelić samo nekoliko meseci nakon usvajanja Zakona sve ono što je, praktično, činilo naše primedbe, postoje stenogrami o tome, uvrstio u izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, koje su ušle u skupštinsku proceduru i o kojima nismo raspravljali zbog toga što je na toj sednici, praktično, pala DOS-ova vlada.
Zalagali smo se tada da domaći ponuđači roba ili usluga, makar pod jednakim uslovima, imaju prednost u odnosu na inostrane. Objašnjeno nam je da se mi ne razumemo u tržišnu privredu, da smo zagovornici preživelog koncepta i da tržište ne poznaje takve kategorije.
Samo nekoliko meseci nakon toga Đelić je predložio da domaći ponuđači roba i usluga imaju popust od 20%, što praktično znači da mogu biti skuplji do 20% u odnosu na inostrane ponuđače, a da pri tom nije prekršaj ako takav posao dodelite domaćoj firmi. To se nalazi i u predmetu izmena i dopuna ovog zakona.
Samo da kažem nekoliko rečenica u vezi sa tim. Nije moguće da naša privreda uvek izdrži konkurenciju takvih korporacija koje imaju čitav niz prednosti i pogodnosti u odnosu na domaće, a da pri tom ne načinimo štetu i nije istina da je uvek najbolja ponuda ona koja je najjeftinija. O tome možemo da govorimo dugo, ali nemamo vremena danas za to ovde.
Nama je bilo važno i sada jeste važno, i zbog toga ćemo podržati izmene i dopune ovog zakona, da oni koji ovde proizvode, koji ovde pokušavaju da naprave neki proizvod i da ga prodaju, budu plaćeni najkvalitetnijim finansijskim sredstvima, a to su budžetska sredstva, da dobiju šansu zato što može biti mnogo skuplje ukoliko se to navodno jeftinije kupi napolju.
Kako je moguće da se izdrži konkurencija onih velikih kompanija koje imaju subvenciju određenih proizvoda, koje neke države direktno dotiraju? Često se radi o dampingovanju cena. Da li je to bio samo jedan od instrumenata da se obezbedi zapravo tržište, da se uguši proizvodnja i da jedino što mi u Srbiji možemo nekom predati na raspolaganje bude jeftina radna snaga.
Svi oni koji su doprineli da se ovih nekoliko članova Zakona o javnim nabavkama popravi nabolje, u smislu da domaći proizvođači i domaći isporučioci usluga mogu pod uslovima koje sam opisao da ostvare nekakav profit, zaslužili su naše poverenje i dobiće naše glasove danas ovde.
Zakon o javnim nabavkama nije uvek poštovan. Žao mi je, izašao je gospodin Bogdanović, ali ja koristim priliku da ga pitam javno kako je moguće da se gradska garaža pred Skupštinom grada Beograda daje "Energoprojektu" za ugovorenu cenu pod određenim uslovima, a da se onda dodatni radovi u određenim situacijama praktično dva i po puta više i skuplje plate, i kako je moguće da po tom modelu koji je on ovde prezentirao jedno garažno mesto u Beogradu košta 450.000 dinara, kao da je trosoban stan?
Mogli bismo o tome da govorimo dugo. Nije baš uvek tako jednostavno i ne može se sve sa lakoćom objasniti, kao što neko pokušava da čini i da nas edukuje da je beogradski model najbolji model na svetu. To nije tačno. Otvaraćemo ta pitanja kada im bude bilo vreme, samo prosto želim da kažem da znamo šta se dešavalo.
Izvinjavam se što to pominjem drugi put, govorio sam o tome kada je bio na dnevnom redu zakon o sukobu nadležnosti, ali da li je bivša Direkcija za sport poštovala Zakon o javnim nabavkama kada je tadašnji direktor te uprave, gospodin Vuksanović, inače se radi o predsedniku beogradske organizacije Demokratskog centra i sestriću gospodina Dragoljuba Mićunovića, svojoj supruzi omogućio da se marketinška kampanja "Igraj za život, droga ne, igraj za sport" finansira tako da Uprava za sport naruči posao od marketinške agencije njegove supruge i da na taj način 25 miliona najkvalitetnijih budžetskih sredstava prebaci praktično u svoj kućni budžet.
To nije normalno i zato je važno da se sektor javnih nabavki kontroliše na razumljiv način, pri čemu se korupcija ne može rešiti samo ovim zakonom. Ona se može rešiti pre svega da se u sektoru koji se finansira iz budžeta svih ovih jedinica o kojima sam govorio, uvede red, a da se pri tom svi oni koji isporučuju robu ili usluge nateraju da rade po zakonu i na najkvalitetniji mogući način, kao što bi inače bilo za očekivati poverenje koje im je i zakonodavac na ovaj način ukazao i ovaj parlament ako to sada prihvati obezbedi.
Zakon o javnim nabavkama je važan, za njega ćemo glasati, ali ćemo kao i do sada voditi računa da se ljudi ponašaju u skladu sa zakonom, a da od toga domaća privreda ima vajde i koristi.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na treba niko da se boji revnosnog suda srpskog Parlamenta. Svaki put kada neko bude na dnevnom redu ovog parlamenta da bude biran ili da bude razrešavan, treba da mu je čast i ne treba da se boji nijedan predsednik suda i nijedan sudija, ako po Zakonu koji sada ovde razmatramo, mislim na izmene i dopune Zakona, koji ovde dođe pred ovaj parlament da o njemu razgovaramo, ne treba da ima muku, već treba da bude počastvovan.
Zalažem se i prošli put sam rekao da političke stranke imaju konzistentan odnos prema određenom pitanju, a ne da ga menjaju u zavisnosti od toga da li su vlast ili opozicija.
Imali smo prilike da prisustvujemo, mislim na protekle dve ili tri godine, u nekoliko slučajeva, jednom krajnje nekritičkom izboru na nekoliko mesta i u sudovima i u tužilaštvima. Dok su tužioci birani u Parlamentu, podsećam kratko, pokušao sam da osporim izbor okružnog tužioca, zbog toga što sam pred ovim parlamentom dokazao da on nema poslovnu sposobnost i da nije dovoljan kriterijum to što je sekretar ili bivši sekretar DS-a u Čačku, i da sam u vremenu dok je DOS bio jedinstvena koalicija uspeo da ubedim 94 poslanika da ne treba da bude izabran, nažalost, sa 11 glasova razlike!
Zalažem se da sve što se bira i sve što je za državu važno, ako je moguće, da dođe u ovaj parlament i pred sud narodnih poslanika, zato što to jeste sud javnosti i ukoliko se izborimo da toga ovde bude više, imaćemo manje muke u državi.
Dakle, razumem amandman koji je podnet i razumem njegovo obrazloženje, ali sam prosto bio dužan da ovo kažem. Iza svakoga od nas stoji po 15.000 birača, iza svakoga od nas stoji po 30.000 građana Republike Srbije i svako od nas mora da ima snagu da iznese tu odgovornost u ovom parlamentu, za ovom govornicom i u javnim nastupanjima na bilo kom mestu.
Pozivam i vas gospodine ministre i sve druge, kada je god to moguće i kada nešto nije jasno i kada god je moguće da se proveri, onda neka se proveri, i to, pred narodnim poslanicima i u Narodnoj skupštini ili kroz anketne odbore, zato što od toga niko neće imati štetu, a građani će imati koristi. Hvala lepo.

Dame i gospodo, pričati o političkom potčinjavanju predsednika sudova posle strahovlade u oblasti pravosuđa, koju je sprovodio gospodin Vladan Batić, prosto je neumesno.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, takođe se zalažem da ničije ponašanje koje je sankcionisano na osnovu diskusija i nekih drugih mera ne treba da ima za posledicu učinak na bivši rad, i da ono što pripada svakome na osnovu onih prava koja se ostvaruju iz radnog odnosa treba da bude garantovano i da ta stvar nije sporna.
Ovde ima samo jedan mali problem. Podnosioci amandmana su jednom čoveku, ne samo ukinuli prava koja su mu zasnovana zakonom, već su mu ukinuli i pravo na penziju! Dakle, da je bio portir, da je bio referent u zemljoradničkoj zadruzi, da je radio bilo koji drugi posao u ovoj zemlji, imao bi pravo na penziju. Njegovo ime je Slobodan Milošević!!

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u vezi sa argumentacijom koja je ponuđena za ovaj amandman, želim da kažem nekoliko rečenica. Nije dobro da od poslovne politike bilo koje strane kompanije zavisi i pravo jednog parlamenta da donosi zakone, menja akcize i druga akta koja jesu predmet rada ovog parlamenta i narodnih poslanika.
Deo ove argumentacije nudio sam u izbornoj kampanji, tvrdeći upravo da su dve strane kompanije, koje su kupile Duvansku industriju Vranje i Duvansku industriju Niš, dobile garanciju od prethodne vlade da se neće menjati akcizna politika u narednih nekoliko godina. To pravo, u ime građana Srbije, u ime narodne volje ne može niko da izrekne blanko i potpuno je legitimna stvar ovog parlamenta i onih narodnih poslanika koji čine ili podržavaju većinu da li će to ili neće da prihvate.
Nisam advokat ove vlade, ali sam prosto želeo da ovo kažem, jer kada neko dobije garanciju da će moći u narednih pet godina da proizvodi cigarete po vrlo preciznim akciznim uslovima, onda je on praktično za nekoliko godina dobio na poklon Duvansku industriju Niš i Duvansku industriju Vranje.
Možemo o tome da govorimo duže, nema danas ovde prilike. Dakle, samo zbog toga sam se javio, da kažem da to prosto nije moguće, da to prosto nije normalno. Onaj ko misli da na taj način može da funkcioniše država ima na umu da neprekidno vrši vlast, ali nema na umu da je vlast promenljiva i da je legitimna narodna volja u prilici da promeni i izmeni sve ono što joj stoji na raspolaganju kroz instrumente na osnovu kojih funkcioniše parlament.
Sledeće pitanje, tiče se ovog amandmana, prethodni diskutant, odnosno gospođa Leila Ruždić je rekla da neće da obrazlaže amandman zbog toga što ovde nema ministra i u potpunosti podržavam argumentaciju koju je ponudila i dodajem samo jednu rečenicu: najmanje 100 puta sa ove govornice u ime Socijalističke partije Srbije obrazlagao sam amandman koji nije čuo nijedan predstavnik Vlade.
Dakle, sve što je rekla gospođa Trifunović podržavam, samo je kratko podsećam, nju i sve ostale narodne poslanike, da je ta praksa ovde uvedena pre tri godine i da nismo bili u prilici da komuniciramo sa ove govornice sa predstavnicima Vlade, iako nam nivo argumentacije često jeste bio takav da bi nam zakon ili amandmani mogli biti prihvaćeni.
Postoji jedna još gora stvar, najmanje 20 puta se dogodilo da kada je bilo neizbežno da se prihvate amandmani opozicije, narodni poslanici iz vladajuće većine podnosili su amandmane u istovetnom tekstu, pa su onda prihvatani ti amandmani. Toliko o proceduri i o tim stvarima, dakle da ne zaboravljamo. Ako neko želi da vodi konzistentnu politiku onda to mora da čini i kada je na vlasti i kada je u opoziciji.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, na spisku sudija koji po ovom osnovu treba da budu razrešeni nalazi se i gospođa Emilija Jovašević iz Čačka. Moram da kažem da je nažalost gospođa Emilija Jovašević pre nekoliko meseci preminula i da nije korektno da se na ovaj način njeno ime ovde nađe, ali kada se našlo želim da kažem nekoliko rečenica s tim u vezi.
Gospođa Emilija Jovašević 35 godina radila je u Opštinskom sudu u Čačku. Ono što je posebno krasilo ovu ženu jeste predanost i posvećenost ovom poslu i ono što je za njene kolege danas gotovo nezamislivo, gotovo sve vreme bila je sudija krivičar u prvom stepenu i zaslužila je da sa ove govornice, nažalost sada kada to ne može da čuje, neko kaže da je bila častan čovek i častan sudija. Bila je moja dužnost, građanska i svaka druga, da to ovde kažem.
Među sudijama kojima takođe treba da prestane sudijska funkcija, a nalaze se na ovom spisku, nalazi se nekoliko ljudi koji po odredbama zakona ne mogu da koriste pravo koje koriste svi drugi zaposleni u državnoj upravi, dakle ne mogu da koriste pravo da biraju da li će ili neće da koriste navršene godine života ili radni staž. Među onima koji se ovde nalaze je i sudija Okružnog suda u Čačku, gospodin Milisav Čolić.
Želim ovde da ukažem na jednu nelogičnost. Ukoliko po ovom osnovu bude razrešen stiče pravo da dobije otpremninu u iznosu od pet ličnih dohodaka, pet plata. Ukoliko danas bude razrešen, procedurom je nemoguće do nove godine praktično postaviti novog sudiju.
Inače, radi se o sudiji koji je već više godina na čelu građanskog odeljenja Okružnog suda u Čačku. Taj sud i to odeljenje objektivno će ući u neažurnost. Inače se radi o Okružnom sudu koji je, po onim kriterijumima koji se ovde vrednuju, najažurniji sud u Republici Srbiji. Ovo odeljenje, građansko odeljenje, poslednjih 15 godina ima broj nerešenih predmeta u decembru mesecu nula.
Dakle, koristim priliku da kažem da bi moralo da se vodi računa o tome da, kada se razreši jedan sudija, postoji mehanizam da se postavi drugi. U protivnom jedan okružni sud ili jedno odeljenje, kao što je ovde slučaj, dolazi u poziciju da funkcioniše po merljivim rezultatima, po kriterijumima na neefikasniji način, a da za to ne snose nikakvu krivicu.
Zato bih molio predlagača da to ima u vidu. Mislim da je i za državu jeftiniji i za ove ljude bolje, za celo pravosuđe efikasnije da se ovo radi na drugi način, jer ćemo doći u situaciju da, ne samo u ovom sudu nego i u nekoliko drugih, danas razrešimo nekoliko ili nekoliko desetina sudija, a da ne možemo da izaberemo nove u nekoliko narednih meseci i da onda imamo realnu posledicu koja se pre svega ogleda u smanjenju efikasnosti kod ovih nekoliko sudova, a da smo za to kao parlament preuzeli odgovornost.
Sasvim na kraju želim da kažem, s obzirom da je gospodin Čolić, sudija Okružnog suda u Čačku, jedan od ovih ljudi, takođe želim da kažem da je svoju sudijsku funkciju obavljao časno. Da je u vremenu koje nije bilo nimalo lako odolevao različitim pritiscima i da je svoj radni vek u ovom državnom organu dočekao onako kako treba da dočeka svako ko se odluči da deli pravdu.
Šteta je što zakon, koji na ovaj način tera sudije da pre nego što ispune oba uslova odu u penziju, nije omogućio ovom i mnogim drugim ljudima da još neko vreme vrše sudijsku dužnost, jer ćemo imati probleme u ovih nekoliko meseci i jedan dobar sud ćemo spustiti na lestvici efikasnosti na mesto koje mu nikako ne pripada.
Molio bih, pre svega, u pogledu imena koje se ovde našlo, dakle radi se o sudiji koja je umrla, ne znam kakva je procedura, bila mi je dužnost da ovo kažem, da prosto kažem ovu priču koja pogađa najmanje dvadesetoro ljudi sa ovog spiska; bila mi je dužnost da to ovde danas kažem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštujem energiju svakog narodnog poslanika koji se zalaže za ona pitanja koja su prioritet u onom kraju odakle on dolazi i zalaže se za interese građana čijom voljom je postao narodni poslanik. S tim u vezi, poštujem nastojanje gospodina Bajrama Omeragića da se zalaže za ova pitanja o kojima je ovde izlagao.
Ipak je rekao da tri stvari ne postoje nigde u svetu. Koristim se tim povodom i napominjem da je rekao da ne postoji nigde u svetu da je cena telefonskog priključka u jednoj regiji itd, da to ne citiram sada. Kod usvajanja Zakona o telekomunikacijama podneo sam amandman da cena telefonskog priključka kod fiksne telefonije u Srbiji bude uprosečena.
Gospodine Omeragiću, vaš ministar Marija Rašeta-Vukosavljević nije prihvatila amandman. Da je prihvatila, imali bismo danas uprosečenu cenu telefonskog priključka fiksne telefonije u Srbiji. To je pod jedan.
Pod dva, rekli ste da do Novog Pazara nikada nije stigla pruga. To jeste grad u kome ste vi rođeni. Grad u kome sam ja rođen, Gornji Milanovac, imao je prugu, pa su mu je uzeli 1965. godine. Zalažem se i da Gornji Milanovac i Novi Pazar imaju prugu.
Pod tri, rekli ste da ne postoji zemlja u svetu u kojoj postoji tako centralizovan finansijski sistem. Podsećam vas da smo vi i ja živeli u zemlji u kojoj je postojao stepen decentralizacije o kome danas ovde može samo da se sanja. I vaš grad, i moj grad, i svi drugi gradovi u Srbiji odlučivali su o sedam važnih pitanja, ali da me ne optužite za kardeljevštinu, prekidam na ovom mestu.
Prosto, želim da kažem da smo mi imali državu u kojoj to jeste bilo moguće. Nadamo se da ćemo imati državu u kojoj će se lokalne samouprave same starati o finansijskim sredstvima koja uplaćuju njeni građani i trošiti ih u svojim regijama.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 97. stav 1. Gospodin Bajram Omeragić potpuno je pogrešno protumačio ono što sam rekao.
Rekao sam, i mogu skoro da citiram, da smo mi imali državu u kojoj je stepen decentralizacije bio takav da o njemu danas možemo samo da sanjamo.
Opštine u Srbiji po sedam osnova su imale pravo da stiču i troše sredstva u oblasti kulture, fizičke kulture, socijalne zaštite itd, a da smo novim vremenom, a to je uglavnom vama vaša borba dala, dobili centralizaciju finansijskih sredstava u Srbiji po nekoliko osnova: Zakon o budžetskom sistemu, o trezoru itd.
Danas opštine u Srbiji služe samo zbog toga da uberu porez za centralni budžet, a za sve to vreme, gospodine Omeragiću, opština Novi Pazar od 1978. do 1989. godine opštinski budžet punila je sa 78% sredstava iz republičkog budžeta. To su fakti. Zahvaljujem.

Gospođice potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi profesore Miloševiću, imam razumevanje za argumentaciju koju ste ponudili i rado bih prihvatio to što ste rekli, ali želim da kažem zbog javnosti da smo magistar Radojko Petrić i ja kod razmatranja budžeta za 2001. godinu podneli amandman da se SANU vrati na budžetsko finansiranje i da je, nažalost, za taj amandman  glasala samo SPS. Dakle, prosto zbog javnosti, moguće da vam je to promaklo. Verujem da ovaj parlament ima snage da vrednuje SANU onako kako to zaslužuju ljudi koji tamo sede i iskustvo koje je sublimirano u svima vama i Akademiji zajedno i zato podržavam to što ste rekli.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, dame i gospodo iz ministarstva, potrebno je da se donese ovakav zakon. Probaću da u nekoliko rečenica, strogo držeći se dnevnog reda, kažem zašto i da navedem neke od konkretnih primera, pošto je očigledno u prethodnoj i jutrošnjoj raspravi bilo spočitavanja da nema konkretnih imena sa tim u vezi.
Zakon je neophodno doneti i zbog toga što je normalno da se javna pozicija političkih ili drugih funkcionera koristi mimo elementarne ekonomske javne logike da se sklapaju poslovi, da se ostvaruje profit koji nije proizvod sposobnosti menadžmenta ili kvaliteta roba i usluga koje se nude, već interpersonalnih odnosa lica koja su funkcioneri u vlasti, u javnim preduzećima, u lokalnoj i gradskoj samoupravi i u pokrajinama.
Sa tim u vezi, svako dobronameran može da kaže da je donošenje ovog zakona potrebno i to je jedan od razloga zbog čega će narodni poslanici SPS-a glasati za ovaj zakkon.
Ima nekoliko stvari koje bi se možda mogle rešiti na neki način kod ovih povezanih lica, kod naslednog reda. Za dobro vaspitane ljude je nepristojno da propituju svoje najbliže srodnike kojom omovinom raspolažu i na koji način su do te imovine došli. To može doprineti da se pokvare porodični, međuljdski odnosi u porodicama.
Bilo bi bolje da nadležni državni organi, pre svega poreski organi, po službenoj dužnosti za kandidata za ministra Petra Petrovića povere, ako takav zakon donesemo, kakvo je njihovo imovno stanje, koliki porez plaćaju, kojom nepokretnom imovinom raspolažu i da li imaju dugove, kao što predviđa ovaj zakon itd.
Verovatno će i sama praksa popravljati ovakav zakonski projekat, zato što mislim da zakon mora da bude primeren, između ostalog, i tradiciji, i mentalitetu, i realnom ostvarivanju, i mislim da to ovde manjka i da to ovde jeste feler.
Ima i nekih drugih pitanja. Mi smo imali priliku da sa gospodinom ministrom razgovaramo o ovom zakonu, naveo sam konkretan primer i bez ikakve rđave namere pomenuću ga za ovom govornicom.
Ovih dana treba da bude izabran ministar spoljnih poslova. Njegov rođeni brat je vlasnik nekoliko velikih kompanija u Srbiji. Da li će sada gospodin Rodoljub Drašković da se odrekne upravljačkih prava nad firmom "PIK – Takovo", ili recimo u Fabrici dečije hrane "Juvitana", zbog toga što njegov brat treba da bude ministar i kakve veze on ima sa njim. Oni su punoletna lica, svako odgovara za svoje postupke, svako ima svoja građanska i sva druga prava. Dakle, nije tako jednostavno, a zakon precizno propisuje ovo što ovde govorim.
Neće biti jednostavno da se neke odredbe ovog zakona sprovode. Jedan broj građana neće razumeti o čemu se ovde radi. Praksa će pokazati da li može da izdrži probu vremena ovo što ćemo usvojiti ili ćemo to morati menjati.
Zašto treba zakon i da li je bilo onih koji su vrlo svesno kršili određene principe i na taj način funkcionisali i obezbeđivali sebi, svojoj političkoj stranci ili svojim porodicama sredstva koja im inače ne bi pripala u nekim normalnim okolnostima.
Poštovana gospodo, gospodin Čedomir Jovanović bio je potpredsednik Vlade Srbije, bio je šef poslaničkog kluba DOS-a, Demokratske stranke. Njegov tast bio je direktor Fonda zdravstvene zaštite Srbije. To je najveća finansijska organizacija u ovoj zemlji. Ne mora da postoji nikakva rđava namera, ne mora da postoji nikakvo rđavo činjenje, sam podatak da su oni na tom nivou srodstva izaziva pozornost, izaziva sumnju kod jednog broja građana.
Gospoda Zoran i Goran Vesić, što se mene tiče slobodan sam da kažem, oni su bili elementarna nepogoda u Srbiji u protekle tri godine, bili su na toliko važnih pozicija u ovoj zemlji, koje su često bile veoma povezane.
Gospodin Zoran Vesić bio je specijalni savetnik gospodina Mijata Savića u Fondu zdravstvenog osiguranja. Gospodin Goran Vesić, osim ovih stvari koje je radio u oblasti bezbednosti, specijalni za ovo, specijalni za ono, a inače je vojni begunac i osuđen na efektivnu kaznu zatvora zbog toga što je dezertirao iz ratne jedinice, bio je do ovih dana u Ministarstvu odbrane čovek koji je bio nadležan za kompletnu logistiku.
Kada neko u vojsci dobije priliku da kupi samo špenadle, rajsnadle, bilo šta drugo, on je veliki kupac i on naravno na ovaj ili onaj način može da utiče na izbor, na kvalitet, na rokove plaćanja.
Može na čitav niz drugih stvari koje su veoma bitne i koje mogu da dovedu do određenih problema.
Gospodin Vuksanović, bivši načelnik Uprave za sport u Ministarstvu prosvete, predsednik Gradskog odbora Demokratskog centra, sestrić gospodina Dragoljuba Mićunovića, sprovodeći kampanju "Igraj za život, droga ne", sve poslove u vezi sa marketinškim potrebama ove uprave dao je svojoj supruzi. Imamo validnu dokumentaciju, 19 miliona dinara je koštala ova marketinška kampanja. To je nedopustivo.
Tražili ste precizine podatke, iznosim precizne podatke i neka me bilo ko od ovih lica tuži neću se pozvati na poslanički imunitet. Zato je potrebno da postoji ovaj zakon.
Još zbog nečega je potrebno da postoji ovaj zakon, zato što nije normalno da jedan broj ljudi bude u nekoliko upravnih odbora sa apanažama od 10.000 do 150.000 dinara. To prosto izlazi iz okvira dobrog ukusa, izlazi iz okvira normalnog ponašanja. Ovo će biti elegantan način da jedan broj narodnih poslanika više ne može na taj način da ostvaruje prihode, koji praktično nigde nisu evidentirani i koje niko ne kontroliše. Zbog toga je neophodno da se donese ovaj zakon, i svaki drugi, da bi se imao uvid u ono što se dešava u ovoj oblasti.
Tačno je da je donet Zakon o javnim nabavkama, tačno je da je namera zakonodavca bila da se spreči korupcija, tačno je da sprovođenje Zakona o javnim nabavkama ima određenih problema, ali je i tačno da je Zakon o javnim nabavkama jednom broju lica omogućio enormno bogaćenje, iako je jedno od obrazloženja bilo da je neophodna transparentnost u javnim nabavkama, a one se tiču svih onih koji nabavljaju iz budžeta, iz Vlade, iz vojske, iz policije, iz lokalnih gradskih i pokrajinskih samouprava.
Dakle, naša bi bila obaveza, kao narodnih poslanika, da stvaramo normalan ambijent da se korupcija, ako ne može da prestane da postoji, svede u okvire da se može podnositi, da je građani Srbije mogu podnositi, a da imamo stalnu težnju da ona prestane i da na jedan normalan i efikasan način država od svojih građana ubira prihode i da za te prihode njeni građani dobiju maksimum. Ako imamo tu elementarnu nameru, onda možemo da funkcionišemo kao normalan parlament i onda možemo da donosimo zakone koji će pomoći građanima Srbije da žive bolje i normalnije nego do sada.
SPS je podnela nekoliko amandmana. Mislim da će neki biti prihvaćeni. Oni treba, po našem mišljenju, da poprave kvalitet zakona i sa tim u vezi smo obavili određene konsultacije i razgovore.
Dakle, prosto molim da ne zaboravimo da nema apsolutno nevinih, da njih ima i da ih može biti na svim stranama, da svako od nas treba da čini sve što može da u njegovom okruženju ne postoje ljudi koji hoće da išta prigrabe, da prisvoje na način koji nije zakonit i da sve to uviju u neku formu javnog eksponiranja volje građana, podrške itd.
Na kraju imam jednu sasvim konkretnu primedbu. Za mene je nedopustivo da bilo koji državni činovnik kontroliše narodnog poslanika. Ovo je odbor koji treba da bude konstituisan, kome mogu verovati i želim da mu verujem. Bilo bi normalnije da bude odbor koji sačinjavaju narodni poslanici. Ovako je ta stvar dosta problematična.
Svaki od nas narodnih poslanika, koji se nalazi u ovom parlamentu, iza sebe ima 30.000 punoletnih građana. Svako od nas biran je po proceduri koja je žestoka i ništa slično ne postoji u državi. Zbog toga mislim da, pošto su ovde javni funkcioneri i narodni poslanici, nije primereno da bilo koji činovnik na taj način vrši kontrolu nad onim što čini narodni poslanik.
Ukoliko je potrebno da se to čini, a smatram da jeste, onda bi to trebalo da bude odbor sačinjen od predstavnika svih poslaničkih grupa koje su zastupljene u parlamentu i onda bismo imali čistu situaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Iza svakog od nas, malopre sam objašnjavao, iza svakog našeg mandata stoji jednak broj birača.
Neko može imati pet mandata, neko može imati 105, onaj ko ovde predstavlja 30.000 ljudi, sa 15.000 ostvarenih glasova, nosilac je državnog suvereniteta ove zemlje sa 0,4%. Nema ovde povratka otpisanih, ali su građani u Srbiji otpisani gospodine Stanimiroviću. SPS je unela 300.000 glasova u karnet Narodne skupštine sa 22 mandata. U gradu iz koga dolazim Demokratska stranka dobila je manje glasova od Socijalističke partije Srbije, i u Moravičkom okrugu takođe.
Što se tiče sukoba interesa, gospodine Stanimiroviću, vaš bivši kolega narodni poslanik iz Aranđelovca u prošlom sazivu ima privatnu apoteku u Aranđelovcu, a do njegove privatne apoteke njegova supruga je direktor državne apoteke, graniči ih samo jedan zid.

Gospođice potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, striktno ću se držati onoga što je danas na dnevnom redu. U poziciji koja reguliše izgradnju vodosistema u Srbiji, a u okviru Direkcije voda, za mene postoje samo tri interesantne stavke, a to su: započinjanje izgradnje brane Prvonek i završetak izgradnje brane Selova i još jedne, mislim da je Barje.
Postoji jedan zaključak Odbora za poljoprivredu sa poslednje sednice prošlog saziva - da u Srbiji nije moguće započinjati izgradnju novih hidrosistema a da se pri tome ne završe postojeći.
Ja sam narodni poslanik iz Čačka - Moravički okrug. Regionalni vodosistem Rzav je sa uloženih 150 miliona dolara u proteklih 15 godina najsvetliji primer u ovoj državi koju trese vodena groznica u poslednjih nekoliko godina. Građani Čačka i opština Gornji Milanovac, Lučani, Arilje i Požega osim 35 miliona dolara koje je u ovaj sistem uložila država Srbija, sve ostalo su finansirali samodoprinosom i iz budžeta lokalnih samouprava. Od 1999. godine, od dolaska DOS-a na vlast ova država nije uložila u ovaj sistem nijedan dinar.
Znam da nije moguće u ovom trenutku, kada se budžet usvaja u ovakvim uslovima, a bilo bi normalno da smo ga po zakonu usvajali u decembru, kada bismo mogli duže da ga pripremamo i o njemu razgovaramo, ali ipak želim da kažem nekoliko stvari zbog ljudi koji su za mene glasali, a i zbog ostalih koje predstavljam.
Naime, sasvim kratko bih rekao da je još 1953. godine, po idejnom projektu akademika Miladina Pećinara, predviđeno da se vode Uvca prepumpavaju preko korita Rzava u priobalje Morave i Dunava (to je 16 kubika u sekundi); da je izgradnja vodosistema Rzav jedna od faza ovog projekta i da danas 350.000 stanovnika ovih opština piju najkvalitetniju vodu u Srbiji, a da je ostvarena samo prva faza ovog projekta sa 1.200 sekundnih litara, iako je projektovan optimalan kapacitet od 2.400 litara u sekundi.
Da biste razumeli o čemu govorim, Makiš, tj. Beogradski vodovod daje 12.000 litara vode u sekundi. Regionalni vodosistem Rzav je samo deset puta, po kapacitetu, u tehnološkom smislu niži od Makiša, a daje višestruko kvalitetniju vodu za piće.
Treba da se dogovorimo da li možemo i u kojoj meri - gospodine potpredsedniče obraćam se vama kao predstavniku Vlade, pozdravljam vas - da u vremenu koje dolazi dogovorimo da ovaj sistem dobije u Srbiji ono mesto koje zaslužuje, da se građanima ovih pet opština koji su raspoređeni u dva okruga pomogne da reše jedan od najvažnijih problema, jedno od najdragocenijih pitanja u komunalnom funkcionisanju i da, kako je ranije bilo predviđeno, Vodoprivreda Srbije, odnosno Direkcija za vode i ove opštine, srazmernim učešćem na profilu Svračkovo, kako se precizno zove lokacija, izgrade trajni vodozahvat i na taj način obezbede ovih pet opština u narednih 35 godina.
Ovo sve govorim danas kada usvajamo budžet Republike Srbije za 2004. godinu, kada je početak mandata ove vlade. Mi imamo obavezu prema svim tim ljudima i svim tim prethodnim godinama, koji nisu sedeli skrštenih ruku, izvinjavam se, ali moram da kažem, kao neki drugi koji pored velikih reka i velikih izvora do danas nemaju kvalitetnu vodu za piće, gde je častan izuzetak sistem Ćelije iz opštine Kruševac i opština koje njemu gravitiraju, a ostali se uglavnom muče ili očekuju da im država reši problem 100%.
Voda na sistemu Rzav tretira se ozonom i fluorom. Jedina takva fabrika vode tu postoji danas u Srbiji. Ovde ima poslanika iz svih političkih stranaka, koji dolaze iz svih opština, i molim za njihovu podršku. Molim vas, gospodine potpredsedniče, da u najkraćem roku svi zajedno odemo u Arilje da posetimo fabriku vode i da zajedno sa predstavnicima lokalnih samouprava i ministarstvima koja su za to zadužena, ovde je poljoprivreda, energetika takođe, pokušamo dugoročno da sagledamo ovu investiciju i makar nešto započnemo kada je ova brana u pitanju.
Juče je bio svetski dan vode, dugujemo svim ljudima koji su 15 godina izdvajali sredstva za izgradnju vodosistema Rzav da ih ovde pomenemo i osokolimo, da je moguće u narednom periodu završiti ovu dragocenu investiciju. Žao mi je što u budžetu nema ni jednog jedinog dinara za regionalni vodosistem Rzav. Ovi drugi koji su nabrojani, kao što je Selova, započeti su pre Rzava i nisu završeni. Još jednom, da bi kolege poslanici znali o čemu govorim, radi se o ogromnom projektu u koji je do sada država uložila 35 miliona dolara, a ostala sredstva (oko 120 miliona dolara) uložili su građani iz ovih pet opština, iz privrede i iz lokalnih samouprava.
Zahvaljujem se na prilici što sam ovo mogao da kažem, molim vas za podršku, u ime svih ovih ljudi, za jedan dragocen projekat koji Srbija zaslužuje. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče i gospodine ministre, podržavam amandman narodnog poslanika gospodina Milomira Minića.
Obavestio me je narodni poslanik Milutin Prodanović da je povukao sličan amandman, koji se odnosi na sličan problem na teritoriji opštine Gornji Milanovac.
Želim da kažem sledeću stvar u vezi sa tim. Mi smo prošle godine imali priliku da na Odboru za urbanizam i građevinu, vidimo prezentaciju seizmičke karte Srbije. Želim ovde da iznesem da su kolubarski kraj i neke regije u opštini Gornji Milanovac, ali i neke druge, na toj mapi obeležene crvenom bojom. Da ne ulazim u procenu i struku. Prosto pozivam da narodni poslanici i u ovom mandatu budu upoznati sa ovom mapom i sa ovim prilikama ili neprilikama.
Najvažnije je, kada govorimo o posledicama koje je ova prirodna katastrofa proizvela, da emitujemo poruku građanima Srbije, koji bi morali znati, ukoliko ih, ne daj bože, ovako nešto zadesi, da imaju svoju vladu koja mora da ih zaštiti kada dođu teški dani. Mislim da princip uzajamne solidarnosti u državi, bilo koliko da je siromašna i bilo kakva je, mora da bude nivo principa za koji moramo svi da se zalažemo.
Pošto sam obavešten da postoji dobra volja da se ova stvar premosti na način da ne budu sredstva iskazana u budžetu, već na neki drugi način, sa pažnjom ćemo pratiti to obećanje. Prosto molim odgovorne ljude u Srbiji, Rudnik kao ugašeni vulkan, sve ono što gravitira ka Rudniku, kolubarski kraj i neke druge regije, mogle bi biti veoma ugrožene jednog dana. Još jednom kažem, mi moramo imati vladu i moramo imati državu koja je spremna da odgovori na takvu muku, ako takva muka građane zadesi.
Mi smo izdvajali za Bosansku krajinu, za Kopaonik, za Skoplje i za Crnu Goru, i ne treba nikome zbog toga da bude neprijatno. Naprotiv, treba da se ponosimo što smo učestvovali u obnovi i izgradnji naše zemlje i pomagali našim građanima u ondašnjoj državi, ali te mogućnosti ne treba da lišimo ni građane Srbije danas, jer nam je država tako malena i tako siromašna, i kada građani nemaju sami snage da reše problem, jer čovek bez krova nad glavom nije čovek.
Zbog toga molim da podržimo, u formi obećanja ili nekoj drugoj formi, inicijativu, odnosno amandman koji je gospodin Milomir Minić, narodni poslanik iz Valjeva, ovde podneo. Zahvaljujem.