Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7018">Rajko Baralić</a>

Govori

Gospodine predsedniče, u skladu sa članom 95. ukazujem da su povređene odredbe člana 96. stav 1. Gospodin Ćirković, politički konvertit, izrekao je sledeću rečenicu - da je neophodna nekakva jama duboka tri metra, u koju će se sahraniti svi komunisti. Gospodine Ćirkoviću, u opštini Priboj predsednik Skupštine opštine je na listi Socijalističke partije Srbije, vaš rođeni brat. Hoće li se on naći u toj jami, crni sine?
Dalje, gospodin Ćirković je ovde govorio stvari zbog kojih jedan predsednik, kao što ste vi, treba da izrekne opomenu. Dakle, molim vas da se Skupština izjasni o povredi člana 96. stav 1.
Dame i gospodo narodni poslanici,  gospodine predsedniče, uvažena gospođo Matković, cenjeni novinari, pravo da neko bude predlagač zakona regulisano je Ustavom, zakonom i našim Poslovnikom. Pravo da predloži zakon imaju parlamenti autonomnih pokrajina, Vlada Republike Srbije, 15.000 građana i svaki narodni poslanik. To je ono što svakom narodnom poslaniku čini čast. Zato ne sporite nikom pravo da bude predlagač zakona. Dakle, onima koji su sučeljavali argumentaciju te vrste, prosto skrećem pažnju na ovo što jeste u stvari.
Zašto zakon SPS-a u ovom trenutku i da li to jeste politički marketing? Sve što rade predstavnici političkih stranaka, uz jasnu nameru da predlože ono što će građanima doneti bolja rešenja, između ostalog, jeste pomalo i politički marketing, kao što politički marketing jeste i argumentacija koju nude poslanici većine, da zakon ne bude prihvaćen. Ako tu stvar tako postavimo, nemamo razloga da se trvemo. Skupštinska govornica, između ostalog, jeste pomalo i mesto na kome političke stranke vode političku borbu. I tu stvar ne treba da sporimo nikome među nama.
Takođe, nema razloga da govorimo da je u proteklih deset godina stvoren ambijent da se pojavni oblici socijalne patologije izdignu na ovaj nesrećni nivo na kome danas jesu, zato što, ako stvari posmatramo principom obrnute analogije, onda zemlje sa dugom demokratskom tradicijom, sa velikim nacionalnim dohotkom, one zemlje od kojih neke od političkih partija, koje danas ovde participiraju u vlasti, crpe izvornu demokratiju kao elementarnu, imaju ovaj problem na višem nivou, više decenija i bez ikakvog izgleda da bude rešen godinama koje dolaze.
Neke ozbiljne ustanove u svetu, ozbiljni politički instituti, porast demokratije i demokratičnosti jednog društva, između ostalog i na žalost, cene i po tome koji je nivo dekadencije u tom društvu, do kog stepena je izvršena kriminalizacija tog društva i mnogo toga drugog, što, na žalost, jeste danak koji plaćamo toj vrsti civilizacije koja ponekad jeste ideal zbog drugih stvari kojima težimo, ali nosi rizike kojima svi, iskreno se nadam, želimo da se suprotstavimo.
Ovaj zakon, kako su govorile i neke kolege iz drugih političkih stranaka ovde, nije model koji represijom treba socijalnu patologiju da svede na najmanju moguću meru. Svako ko je to rekao, rekao je bez argumenata i nedovoljno iskreno i zlurado. Mi možemo da govorimo da li su ponuđena rešenja dobra ili rđava, možemo da komentarišemo svaku odredbu ovog zakona, možemo da sučeljavamo argumente da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom i nekim drugim zakonima, ali već je rekao jedan poslanik DOS-a, da ova stvar može, a misli da ne mora, da bude rešena jedinstvenom normom. Moramo se dogovoriti u vezi sa tim šta je kriterijum kad donosimo zakone.
(Predsednik: Vreme.)
Neki su osporili zakon time da je represivan. Svaka norma ima sankciju. Ona norma koja nema sankciju, nije norma. Ne mislim da se problem koji imamo može rešiti ovakvim zakonom, ali se ovakvim ili nekim drugim zakonom može urediti jedna oblast koja do sada nije uređena. Zato vas molim i pozivam da date podršku ovom zakonskom predlogu SPS-a i da na taj način pokažete da ono što nama spočitavate kao opstrukciju, ne vršite to danas ovde. Meni imponuje što je preko 60 poslanika DOS-a sučeljavalo argumente sa predlagačima, narodnim poslanicima SPS-a. Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, gospođo potpredsednice, cenjeni novinari, uvaženi gospodine ministre, mi imamo jedan nesporan materijal koji je sačinila finansijska služba Vlade Srbije, a koji su pregledali i usvojili nadležni odbori i usvojila Vlada Srbije, a ovo je predlog Vlade Srbije. Imamo pred sobom Predlog zakona o završnom računu budžeta za 2000. godinu. Nemam ništa da dodam onome što piše u ovom izveštaju, a prihvatam svako slovo koje je u njemu napisano i glasaću da ovaj zakon bude usvojen.
Razumem priliku jednog broja političkih stranaka i narodnih poslanika da u kontekstu donošenja ovog zakona kažu i nešto drugo. Tu im priliku ne sporim. To je, između ostalog, i alat za njihovu političku borbu, njihov metod delovanja, s tim što svi oni koji se zalažu za dostojanstvo ovog doma i koji drugima spočitavaju nedostojanstvo u ponašanju, treba sve da učine da za ovom govornicom ličnim primerom, koji jeste najjači, to isto pokažu.
Ovaj zakon koji ćemo danas usvojiti ne proizvodi nikakve pravne posledice. On ne stvara nikakvu obavezu za Vladu, niti građaninu Srbije daje bilo kakvo pravo. On je, pre svega, proizvod potrebe i zakonske obaveze da se na kraju jedne budžetske godine usvoji završni račun. Rizik od nedonošenja ovog zakona nemaju poslanici opozicije, onaj ko bi eventualno smogao snage da ga danas ne prihvati, ima realnu posledicu u svom delovanju, dakle ovaj će zakon nesporno biti donet. Trebalo bi da kažemo ipak u kakvom privrednom, ekonomskom i političkom ambijentu je radila ona vlada, čiji završni račun danas ovde usvajamo. Nema razloga da dobacujete, nisam nikada bio narodni poslanik, nikada nisam bio minitar, a obećavam da ću jednog dana biti.
Dakle, sve što jedna vlada čini, čini iz najbolje namere da sa onoliko sredstava sa koliko raspolaže korisnicima omogući najviše što je u datim okolnostima moguće. Tu nameru ne sporim ni vašoj vladi. Ko god misli drugačije, neiskreno se odnosi i prema ovoj skupštini i prema građanima Srbije. Ovde je nastao mali nesporazum i mali konflikt oko izvesnog ekskluziviteta, jeste istina da je na samom početku današnje sednice jedan broj narodnih poslanika, pre svega članova Demokratske stranke, vrlo ponosno čuvao jedan materijal, fluorescentnim olovkama podvlačio razne pasuse u njemu, ali i to razumem. To je pokušaj u samom DOS-u da jedna stranka danas ovde, za razliku od drugih, ima nešto više informacija i na izvestan način, političkim protivnicima moje stranke, se više dopadne. To isto razumem.
Ono što ne razumem, poštovani gospodine, prošli put ste mi dobacili da se obesim, pa ste me onda jedno jutro zatekli obešenog o vrat svoje prijateljice, nemojte više dobacivati, to nije lepo, nije umesno. Nemojte dobacivati, nema razloga, ja sam vas slušao, nisam nikome dobacivao. Građani Srbije o nama imaju goru sliku nego što ona zapravo jeste. Naše međusobno ophođenje izvan ove sale je na višem nivou, kako više volite vi da kažete, civilizacijskom, nego što je u samoj sali, ali to je zbog političke borbe.
Mi danas, kako ste vi rekli, u izvesnom smislu treba da progutamo jednu gorku pilulu, vi je nazivate moralom ili nekim drugim imenima, za pogrešna činjenja i nedovoljna činjenja onih koji su bili vlada u prethodnom periodu. Ta vlada ima samo jedan problem - želela je da učini više nego što je bilo moguće. To je jedina stvar koju joj zameram. Zato je ovaj izveštaj, zato su vaše pridike danas s pravom i donekle opravdane. Znam da je vama lako da dobacujete, ko god nije lopov, poštovani gospodine, a vrlo rado ću da platim vaše brijanje, neka baci kamen uvis, pa neka ga sačeka, a ako ne padne na njega, onda neka se smatra apsolutno poštenim čovekom.
Istina je da ste čekali priliku da završni račun budžeta za 2000. godinu usvajate gotovo dva meseca nakon donošenja budžeta za 2001. godinu. To takođe razumem, iako nije uobičajeno. Želeli ste priliku, priliku ste danas iskoristili. Građani Srbije neka izvagaju šta je u tome suština, a ako smatrate da završni račun budžeta za 2000. godinu nije dobar, nemojte glasati za njega, ja hoću. Doći će vreme da usvajamo i neke druge završne račune. Nadam se da ćete sa istom revnošću, sa istom kritičnošću, sa principijelnošću, za koju ste se danas ovde zalagali, i tada govoriti o tom svom završnom računu. Nemojte minimizirati ono što je urađeno, nemojte sa pežorativnom intonacijom govoriti o mostovima, o školama, o svemu onome što je napravljeno i popravljeno, zato što to zaista nema smsila. Trebalo je sve to napraviti.
Istina je da budžet ne funkcioniše po zakonu spojenih poseda i da se ne može uzimati sa jednog mesta, ako na drugom nedostaje. Svaka budžetska pozicija je pozicija za sebe, a onaj ko želi da troši neku drugu, a ako je potrošio prvu, mora da pravi rebalans, ali razumite u kakvim okolnostima se sve ovo dešavalo. Da li se moglo čekati da se sazove sednica parlamenta, da se rebalansira budžet, a samo Skupština to može, a da se pri tom ne završavaju one stvari koje su od vitalnog interesa za sve građane Srbije.
Sistematski dobacujete - lopove, ili lopov, sasvim je svejedno, šta god da učinite, ne možete me uvrediti. Ničim me ne možete zbuniti, ničim me ne možete odvratiti od programa SPS i ničim me ne možete uplašiti. Ne tresu mi se noge kao što ste rekli, ništa mi se ne trese, samo doći će dan da se vaše noge podsecaju zato što rasrbljavate Srbiju sistematski i konstantno. Zahvaljujem.
Ukazujem na član 95. Molim da se Narodna skupština izjasni o povredi člana 101. pretposlednjeg stava. Narodni poslanik, gospodin Vukšić, govoreći ovde rekao je da je ljudska glupost nemerljiva i na taj način je uvredio ministra Milovanovića. Molim vas da se o tome Skupština izjasni.
Nema replike na reklamiranje Poslovnika, sigurno nema replike.
Gospodo narodni poslanici, oni koji su bili u vrtiću znaju da se decu, koja su imala ponašanje kao naša uvažena predsedavajuća, deca su zvala ukoljice, tako se zovu ti ljudi.
Povređena je odredba člana 101. Poslovnika. Ja ću pročitati ceo član: "Opomena se izriče narodnom poslaniku, koji je prišao govornici bez dozvole predsednika Narodne skupštine (to nisam učinio), koji govori pre nego što je zatražio reč (reč sam dobio), koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu (reklamirao sam Poslovnik), ako prekida govornika u izlaganju, ili dobacuje, odnosno ometa govornika, ili na drugi način ugrožava slobodu govora (to nisam činio, mada su to drugi činili prema ovoj govornici, odnosno meni), ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica (to nisam činio), ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze (to nisam činio, citirao sam nešto što je rekao prethodni diskutant), ako drugim postupcima narušava red na sednici, ili postupa protivno odredbama Poslovnika (to nisam učinio).
U više navrata, nekoliko narodnih poslanika je sa nedovoljnim osećajem za meru govorilo o ministru, gospodinu Milovanoviću. Dva puta sam, govoreći za ovom govornicom, vrlo korektno govorio o gospodinu Milovanoviću. To može da potvrdi i gospodin Milovanović. Gospodin ministar je neposredno govorio, pre gospodina Vukšića, koji je rekao je da je ljudska glupost nemerljiva. Ja sam rekao da je na taj način gospodin Vukšić uvredio gospodina ministra. Niti sam mimikom, niti ironijom u glasu, niti na bilo koji drugi način stavio bilo kome do znanja da se sprdam sa Skupštinom ili ministrom.
Gospođo predsedavajuća, vi ne možete izricati opomenu kako vam padne na pamet.
Vi ste povredili Poslovnik,  jer se o mom predlogu niste izjasnili, nije se Skupština izjasnila. To je, gospođo, ovde, povreda Poslovnika, a sve drugo je politika. Molim da u skladu sa Poslovnikom tražite od narodnih poslanika da se izjasne da li je došlo do povrede Poslovnika, člana 101, pretposlednjeg stava. To je bio moj zahtev, a sve drugo što vi radite je politika.
Gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari i draga gospođo potpredsednice, ovde čovek rizikuje da, kad se za nešto principijelno zalaže, bude opomenut. No, ja ću rizikovati još jednom, mada nema gospodina Joksimovića, osim zamerki koje imamo prema njemu, kao ministru, postoje dve stvari koje je uradio sjajno - na krajnje efikasan način je prizemljio novinara Jugoslava Ćosića i saopštio mu, na čistom srpskom jeziku, ko ga plaća i za čiji interes radi. I na ovom istom jeziku je saopštio da ne izražava sumnju u kontigent lekova koji su došli iz Kine, dakle, da je on tu, on bi to čuo, ali nije. Želeo sam to da kažem, a rekao sam mu to i lično.
Kada bih bio siguran da će usvajanjem izmena i dopuna ovog zakona bolesnim ljudima u Srbiji za jedan dinar biti bolje i da će im u bilo čemu biti bolje, ja bih se za ovaj zakon danas izjasnio, bez obzira na stav svoje poslaničke grupe. Ali, nisam ubeđen da će se to dogoditi.
Problemi u zdravstvu nastali su još 70-tih godina, kada su spojeni fondovi radničkog i zemljoradničkog osiguranja. Onaj ko hoće da kaže pošteno, treba da kaže, zato što nas slušaju građani Srbije, da su tom prilikom izjednačena prava radnika i zemljoradnika, a da je nivo finansijskih obaveza prema Fondu zdravstvenog osiguranja praktično ostao na ljudima koji su bili zaposleni u industriji.
Ta mera je bila neophodna, ona je bila svrsishodna, samo što je, naravno, ta mera, pored ostalih problema koje imamo, uslovila da se fondovi zdravstvenog osiguranja brže prazne, nego što se pune. To je elementarna istina o samom početku finansijske krize u ovoj važnoj oblasti.
Osim prosvetitelja, za koje svi iskreno verujemo da rade najhumaniji mogući posao, medicinski radnici, ako se to uopšte može gradirati, za samo jedan mali stepen niže rade taj isti posao, kako bi se to ranije govorilo, na opštu korist stanovništva, sa krajnjom odgovornošću, i naša je obaveza da zdravstvenim radnicima uputimo reči hvale za jedan delikatan i težak rad u proteklih nekoliko godina i decenija, zato što oni to zaslužuju, bez obzira što su neki ljudi iz te profesije, kao i u mnogim drugim, uspeli da načine postupke koji samo te pojedince diskvalifikuju, ali ne profesiju u celini.
Mislim da je to važno (u ovoj skupštini ima takođe nekoliko lekara i nekoliko medicinskih radnika), zato što se u Srbiji najlaške poteže pištolj, pa onda reč - lopov. I onda, veliki broj ljudi, ili čitave profesije, uz pomoć nesavesnih, ili tzv. angažovanih novinara, dovodimo u poziciju da govore o stvarima, ili da se brane od nečega što nisu činili, niti što su želeli da učine.
Ovde je danas u nekoliko navrata nekoliko narodnih poslanika iz partija koje pripadaju vlasti govorilo o nekim ljudima koji su radili odgovorne poslove u zdravstvu Srbije, pri čemu su im izrekli optužbe, izrekli presude, nazvali ih lopovima itd. O tome je već govorio šef našeg poslaničkog kluba, dr Branislav Ivković.
Ostavimo da svako radi i uradi svoj posao, zato što, kada jednom kažete nekome da je lopov, nikakav demanti nakon toga ne može ga lišiti te ružne kvalifikacije, mnogo godina iza toga.
Nije, gospodo draga, ni u DOS-u sve sama pretrebljena pšenica. Evo, ovde je gospodin Nenad Bogdanović, predsednik gradske Vlade Skupštine grada Beograda. Grad Beograd je u mnogo čemu jedna polovina, nekad jedna trećina, a nekada dve trećine Srbije, zavisi o čemu se radi. U toj vladi, za koju je on odgovoran, jer nema drugog, nema predsednika Skupštine grada, nalazi se, nažalost, jedan lekar koji je nekoliko godina proveo iza rešetaka, zato što je uradio stvari koje nisu dozvoljene, zato što su na sudu dokazane.
Ovih dana čitam njegove izjave po novinama, kao lični stav, a upravo pokriva oblast u toj vladi, o kojoj mi danas ovde govorimo. Vi koji se bavite tuđim dosijeima, zavirite u taj dosije, biće za vas interesantan. Gospodin je član Demokratske stranke, veoma se često eksponira i govori o drugima, kao o lopovima. Dakle, nije lako i nije jednostavno govoriti o ljudima, a da se nema elementarna odgovornost i osećaj za meru, kad se iznose tuđa imena i kvalifikacije, koje idu uz njih.
Ako, draga gospodo, ustanovite da su neka od lica, za koja ste tvrdili da su pokrali zdravstvo Srbije, to zaista učinila, učinite sve da budu osuđeni najstrožije što je moguće, jer su zloupotrebili oblast na koju smo svi najosetljiviji, ali tek onda kada to bude konačno, i ako bude konačno.
Bilo bi bolje da imamo pred sobom danas kompletan zakon, zato što u svakom programu naših političkih partija, kojima pripadamo, narodno zdravlje jeste na jednom od najvažnijih mesta, i to nije demagoški, to jeste iskreno. Onaj ko tome ne poklanja dužnu pažnju, nema gotovo nikakve šanse da se ozbiljno bavi politikom.
Nemojte govoriti o dugovima u zdravstvu kao o parama koje je neko pokrao. U te dugove, između ostalog, spada osmogodišnje lečenje prognanih i izbeglih lica, kojih je samo u Čačku bilo 20.000, koje nikada niko nije mogao da plati. Nesebična i dugogodišnja pomoć zdravstvenim radnicima i bolesnim ljudima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, u nekim drugim delovima, zar je neophodno da o tome danas govorim. U tim parama, u tom dugu nalaze se, između ostalog, isplaćena bolovanja, isplaćeni putni troškovi, a kako se to kaže plaćanje stranim zavodima, lečenje na strani i mnogo toga drugog što je moralo da se učini, jer kada neko jeste bolestan, on ima za njega samog najveći mogući problem.
Kod lekara se ulazi skoro kao u crkvu, skoro pobožno. Lekaru se veruje, od njega se očekuje izlečenje, očekuje se savet, očekuje se uteha, ako nema povoljnog ishoda. Zato sve treba učiniti u ovom parlamentu da ti ljudi budu dostojno nagrađeni. Oni ne mogu biti dostojno nagrađeni tako što će se uzeti novac odande gde ga nema. Oni su toga svesni. Najmanje je bilo štrajkova kod medicinskih radnika, a upravo zbog nivoa odgovornosti prema pacijentu. Zar neko misli da zdravstveni radnici nisu štrajkovali zbog toga što im nije bila dovoljno mala plata. Ona je često bila ponižavajuća. Naša je obaveza da pomognemo, da ovaj važan segment društva stane na svoje noge, da prestanemo da se optužujemo i da svi koliko možemo pomognemo da zdravstvo ozdravi. Moramo da kažemo, ako smo pošteni...
Završavam, da nivo prava zdravstvene zaštite mora biti ekvivalentan finansijskim sredstvima koja se za ovu oblast ubiraju. Ponuđenim izmenama i dopunama zakona koji je danas pred nama, još jednom kažem nisam stekao uverenje da zdravstvo može dobiti nešto više, a da će poslodavci davati nešto više, u to treba verovati, jer smo to već videli na samom početku. Hvala lepo.
Gospodine predsedniče, tvrdim da neću nikoga uvrediti. U skladu sa odredbama člana 95. molim da se Narodna skupština izjasni o povredi člana 101, to je pretposlednji stav, a narodni poslanik gospodin Marijan Rističević, mislim da se tako preziva čovek, dobacio je vrlo neumesnu i ružnu uvredu koju su čuli svi narodni poslanici. To nije prvi put. Dakle, molim Narodnu skupštinu da se o tome izjasni. Dok je govorio gospodin Žarko Obradović, sasvim glasno je dobacio: lopovi. Bio bi to, dragi kolega, još jedan aplauz za pesmu koja polako, ali sigurno umire.
Dame i gospodo narodni poslanici, a i novinari, već je dosta rečeno u načelnoj raspravi (Glas iz sale: Tema.)
Vi iz partije što vam se promenilo ime nemojte da dobacujete. Ja smatram, bez obzira na argumente koji su ponuđeni, da oporezivanje regresa i toplog obroka u ovom trenutku, nije dobro i da će naneti izvesne posledice i radnicima i poslodavcima. Radnicima, zato što jedan broj poslodavaca objektivno neće biti u prilici da isplaćuju jedno i drugo, a poslodavcima, jer na taj način pred svojim radnicima - dakle, pred onima koji obavljaju poslove za njihov račun i interes - neće više moći da servisiraju svoje finansijske obaveze do nivoa koji je ranije bio postignut.
Ja takođe mislim da je otklonjena dilema da li je princip obračuna, bruto i neto, bolji ili gori. Smatram da treba da bude primenjen princip bruto, samo što ovde predlagači treba da postignu saglasnost šta je princip bruto. Pošto smo juče imali tri različita tumačenja, predlažem da predstavnici Vlade, predlagači ovog zakona, organizuju konferenciju za štampu i građanima Srbije objasne šta znači ovaj princip, pri čemu mislim da našoj uvaženoj gospođi Matković, ministru, nisu potrebni sufleri. Ona je jedino bila u stanju da objasni šta ovaj princip znači. Svi ostali koji su se trudili, iz njenog okruženja, su tu stvar upropastili.
Predlažem da ovaj amandman bude prihvaćen, iako mislim da je sve nastojanje, koje je ovde pred nama pokazano, išlo ka cilju da se mi evropeizujemo, što samo po sebi nije rđavo, ali dok se to stvarno ne desi i ako se desi, nastaće realna posledica. Jedan broj ljudi, verujte, biće uskraćen za ovu dragocenu finansijsku prinadležnost u toku jednog meseca. Nemam više šta da dodam sa ovim u vezi. Molim kolege narodne poslanike da prihvate amandman koji sam podneo.
Gospođo potpredsedniče Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni novinari...  (Glas iz sale: Tema.) Tema je to da si ti stalno izvan teme.

Vi ste afirmisali princip podele vlasti tokom izborne kampanje i tokom inauguracije predsednika Vlade. Vi ste predloženim zakonom suspendovali ovaj princip. Između ostalog, i zbog toga što zaista nije normalno, nije logično, bez obzira što to može biti praktično, da Vlada Republike Srbije određuje način, utvrđuje način i visinu plata poslanika Narodne skupštine, predsednika Republike i drugih izabranih funkcionera koji su u svakom smislu viša instanca, odnosno druga, različita instanca, ne mora biti viša od Vlade. Čak u članu 7. piše ovako: "U skladu sa aktom Vlade iz člana 5. ovog zakona, visinu koeficijenata u državnim organima utvrđuju: 1) Vlada za lica koja postavlja; 2) funkcioner koji rukovodi državnim organom za zaposlene u tom organu; 3) predsednik Republike, nadležno telo Narodne skupštine, Vlada i Ustavni sud, za zaposlene i postavljena lica u službama tih organa". Ostaje nejasno ko utvrđuje platu predsednika Republike. Pošto se u 1. članu ne kaže da to čini Vlada i pošto se u članu 7. takođe ne kaže da to čini Vlada, već samo predsednik Republike za svoje činovnike određuje platu, onda vas molim da to definišete.

Nije to ključni razlog zbog koga sam želeo nešto da kažem o predloženom zakonu. Očigledno je, već smo o tome govorili prilikom usvajanja nekih drugih zakona, da je kolektivni ugovor, kao jedna od najvažnijih tekovina sindikalne borbe, suspendovan i da se uvode platni razredi o kojima ste vi ranije govorili u pežorativnom kontekstu tokom, kako vi to kažete, 10 godina teške opozicione borbe. Takođe, nije jasno na koji način će jedan ili više sindikata učestvovati u razgovorima, u pregovorima, izvinjavam se, za mene su i pregovori - razgovori. Za civilizovane ljude i pregovori moraju biti razgovori. Zato sam tako i rekao, osim kada se izriču ove opomene, naravno, onda to može da bude i drugačije. Nema nikakve garancije da Vlada mora pregovarati, već samo imamo usmeno obećanje bivšeg sindikalnog funkcionera da će ona to činiti.

Što se tiče lokalne samouprave, dakle, skupština opština i onoga za šta su one nadležne, mi smo ovde ranije predlagali da Ministarstvo lokalne samouprave ne bude ukinuto, da ne bude ni sjedinjeno u Ministarstvo pravde. Mislim da smo bili u pravu. Verovatno bismo danas imali ovde pred sobom ministra lokalne samouprave koji bi dao uvodne napomene i sa kojim bismo mogli normalno da komuniciramo, da sučeljavamo argumente, ali to je bila stvar vaše volje, kao što će stvar vaše volje biti i usvajanje ovakvog zakona.

Do sada su opštine imale mogućnost da biraju, mogle su da se koriste republičkim prosekom ili opštinskim prosekom. Ukoliko je taj prosek bio povoljniji i takva je situacija bila u opštini Čačak, u opštini Gornji Milanovac i u još nekim drugim opštinama. Na ovaj način, opštine u kojima privreda bolje stoji, u kojima drugi zaposleni sugrađani zarađuju više nego neki drugi, u nekim sličnim opštinama, neće ovo pravo moći da koriste. To nije dobro i nije pravedno, zato što se ne može lokalna samouprava posmatrati van konteksta privređivanja i rezultata privređivanja na teritoriji za koju je nadležna.

Što se tiče nekih drugih stvari o kojima je govorio Tomislav Nikolić i nije bio pravilno shvaćen i nepravedno je zaradio jednu meru zbog neujednačenog kriterijuma,... a da li ste mu vi možda advokat? Kaže Tomislav Nikolić da mu vi niste advokat, ne daj Bože.

Zaista je pomalo neozbiljno da mi danas razgovaramo o ovakvom zakonu koji se tiče zarade pola miliona ljudi, pola miliona građana, od čega živi verovatno dva miliona stanovnika ove zemlje, a da ne znamo šta je zaista stav predlagača, da on ovde nije prisutan. Osim ako ne mislite da gospodin Vuk Obradović koji je potpisao ovaj predlog zakona, nije trebalo ovde danas da dođe, ali s obzirom da se žestoko obrukao, nije imao hrabrosti. Evo, nisam zaradio opomenu, zahvaljujem na vašoj pažnji i idem na mesto.
Poštovana gospođo predsedavajuća, narodni poslanici, povređene su odredbe člana 93. Molim da se ustanovi kvorum prebrojavanjem, ili na bilo koji drugi način.
Gospodine predsedniče, Služba Narodne skupštine dužna je da tačno prebroji narodne poslanike ako utvrđuje kvorum prebrojavanjem. Bilo je 117 narodnih poslanika, a prijavljeno je 128. Molim da se sada ustanovi kvorum prozivkom.
Kolege narodni poslanici, uvaženi predsedniče Narodne skupštine, cenjeni novinari, argumentacija koju su ponudile kolege iz Socijalističke partije Srbije, danas jasno govori zbog čega zakon ne treba prihvatiti.
Ovde je potpuno jasno da se ovim zakonskim rešenjem i onim zakonima koje smo već usvojili, kao i onim što se nudi u predlozima zakona koji su pred nama, demontira jedan sistem koji mi zovemo socijalizmom i za političare on je interesantan sa ideološkog stanovišta, ali za one ljude prema kojima ovaj zakon ide kao posledica, to je pre svega socijalno i egzistencijalno pitanje. Zato mislim da će jedan broj ljudi, koji se suočava sa posledicama novousvojenih zakona, imati vremena da dobro analizira sve ovo što je ovde ponuđeno i sve ono što se nudi čitavim paketom zakona.
Ovde ima nekoliko stvari (kolege su već govorile, ja ću takođe da apostrofiram samo neke), nije mnogo bitno vezano za zakon, ali u članu 27. na strani 46. se kaže: "Organizacija nadležna za poslove platnog prometa dužna je ...", itd. Dok ste bili opozicija, vi ste se zalagali da se poslovima platnog prometa ne bavi nikakva specijalizovana organizacija za platni promet, već poslovne banke. Ja sam se za to zalagao i onda, i sada.
Mislim da bi bilo krajnje vreme da se dogovorimo ko se u ovoj zemlji bavi platnim prometom. Ako je to i dalje ZOP, onda treba da se izvinite onima kojima ste u izbornoj kampanji govorili da će biti drugačije, a ako to jesu poslovne banke, onda to treba da budu poslovne banke i poštanska štedionica, koja ima infrastrukturu, kadrove i znanje, da se ovim poslom bavi.
No, ukoliko ostane kao što se ovde predviđa, poslovne banke se diskvalifikuju da se ovim poslom bave u narednom vremenu. Ja se zalažem da se poslovne banke bave platnim prometom, zato što mislim da to jeste potrebno i normalno. Ovaj zakon ima 20 članova. Ponovo, kao i prošli put, mislim da je jedan narodni poslanik ranije imao takvu intervenciju, kaže ovako - član 17: "Odredba člana 20. stav 2. ovog zakona primenjuje se za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine". Ako je "ovog zakona", onda ne može biti, jer ovaj zakon ima 18 članova. Dakle, radi se o nečemu što se mora na određen način korigovati, kao što je ovde navedeno, to ne može da ostane.
U članu 18. kaže: "Ovaj zakon stupa na snagu od 1. juna 2001. godine, osim odredaba članova 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona, koji stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja ...", i tako dalje. I za ovaj zakon, kao i za neke druge, neophodan je vodič, da bi zakon mogao da se prati i da se primenjuje, i da se privredni subjekti s tim u vezi ponašaju. Zato što donosimo zakon danas, a onda se u prethodnom zakonu kaže da se odredba člana 20. stav 2. primenjuje od 1. septembra, a sve ovo drugo, tačke 7, 8, 9, 10. i 15. od nekog drugog datuma.
Razumem razloge koji su naveli predlagača zakona da ovo učini, ali ovo bitno komplikuje sprovođenje zakona, dakle, njegovo dosledno sprovođenje u život.
Što se tiče upravnog odbora, imam takođe primedbu, kao što je izneo kolega Toma Bušetić - nije dovoljno jasno šta znači to da organizacije koje imaju 10.000 članova, ili više, imaju pravo da budu zastupljene u upravnom odboru, ako je ukupan broj članova svih organizacija dva? Šta ćemo ako ima 50 organizacija, koje imaju 10.000 članova, ko donosi odluku? Da li je to diskreciono pravo Vlade, ili samog ministra, i šta s tim u vezi zaista znači snaga koju danas čini najveći sindikat u zemlji, bez obzira što ste ga vi nekada zvali režimski? Kako god da ga zovete, u toj organizaciji danas ima više od polovine ukupno angažovanih radnika u Srbiji.
Takođe mislim da u kontekstu svega ovoga, u nekim drugim zakonima, u kojima je praktično došlo do suspendovanja kolektivnog ugovora, uvođenjem platnih razreda i tako dalje, treba dobro da se zamisle oni ljudi, koji su se sindikalnom borbom izborili za kolektivni ugovor, kao najznačajniju tekovinu koju je jedan sindikat mogao da ostvari u prošlom vremenu.
Danas imamo situaciju da jedan čovek, za koga ja ne mislim, kao što je rekao gospodin, ili moj drug, Slobodan Tomović, da je nekompetentan, ja upravo mislim da je gospodin Milovanović najkompetentniji mogući ministar za ovu oblast i mislim da svaki premijer portfelj nudi onome kome najviše veruje i pretpostavljam da je to bio kriterijum. Istina, imam neke druge primedbe, prošli put smo to govorili. Znam da je zaista gospodin Milovanović u prošlom vremenu drugačije govorio o svim ovim stvarima, ali to je politika, to je život. Ne bi bilo dobro da to danas citiramo.
Takođe, ovde je bilo reči najviše o tome da se redukuju prava onim licima koja ostanu bez posla, posle 20, 25, 30 godina, i tako dalje. Vratiću se na prvu rečenicu koju sam ovde izrekao - to upravo jeste demontiranje socijalizma. Da li je to dobro, ili rđavo, ceniće oni koji se sa ovom posledicom budu suočavali. Zakon koji ćete danas usvojiti je zakon za poslodavce. Ovaj zakon je u direktnoj suprotnosti sa interesima zaposlenih.
Kao poslanik Socijalističke partije Srbije, zalagaću se za one zakone, koji zaposlenima daju ona prava koja njihov život treba da čine dostojanstvenim. Zahvaljujem se.